VOSTANI SERBIE

DANAS, NATAŠA B. ODALOVIĆ, 20.06.2008. godine

 

Vostani serbie

Pandorin sindrom

  Nataša B. Odalović

Ove nedelje, došao je red da predsednik DS, inače, zainteresovane strane u fol(rm)iranju nove vlade, nahvali i kosovski i evropski, Abrahama Džeja Krkobabića (sve do postizborne vrtoglavice, poznatijeg kao deka Simpson). Zašto je nakon Miloševićeve SPS, Brajana de Palme i ostale svojte, predsednik ove nedelje navalio baš na Krkobabića? Zbog principijelnosti. Zašto bi inače predsednik hvalio nekoga, bez razloga? Princip, moral i zakon, to su tri zuba na kojima počiva svaki, sve učestaliji predsednikov panegirik, posvećen sve široj lepezi likova iz fatamorgane nacionalsocijaldemokratskog pomirenja, a zarad „evropske budućnosti“. Nikako da se razume: nije poenta da se mire Miloševićev SPS i Tadićev DS, nacionalno pomirenje je pomirenje unutar naroda. Narod mora prvo da zna ko ga je i zašto posvađao, pa da se eventualno miri i prašta. Do tada, ništa. Al’ ko pita narod?
Deka Simpson je pohvalu zaslužio jer neće da zakaže sednicu Skupštine sirote naše Srbije. E, vala, ako neće Alimpić da zakaže sednicu gradske skupštine jerbo „ne vole kad ga pritišću“, onda ga neće majci ni pupsići zakazivati republičku! A kako Srbiji manjka sudstvo (đe si Evropo da nam vidiš sudstvo?), pa ni Ustavni sud kako treba, to svako malo pitaju po novinama i serioznim emisijama isključivo bivše sudije: Jel’te da je u redu da se sednice ne zakazuju po ustavu i zakonu? Jes’ u redu, dašta nego da je u redu – vele glatko bivše sudije, po Ustavu. A kad nekom predsedniku sa većinom, na primer, ne odgovara da se ne zakazuje skupština, onda se uz gromoglasnu podršku uvek većine medija (demokratski!) urla i zastrašujuće reži: Zakazujte sednicu, smesta! Zahtevam! Av! Tražim. Av, av! Parlament je jedino mesto na kojem se može legitimno, bla, bla, bla…
Napisah pre par nedelja na ovom mestu, kada je sav ovaj kastig otpočeo, da će vrhuška DS i ZES biti odgovorna, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog stvaranja Pandorinog sindroma, posle čega je u Srbiji sve, baš sve dozvoljeno. To shvata već većina građana, koliko vidim, ama ne shvataju i dalje jedino zesovi dužnosnici koji svakodnevno poziraju kako su šokirani nečijom tuđom, a ne svojom vlastitom neprincipijelnošću. Evo, sad se ponovo sablažnjavaju nad Veljom-seljom, pastirom silovanog stada iz Kaćulice. Sad kad je Velja po starom srpskom običaju odlucio da se sveti Dačiću zbog sedenja na pet stolica iako mu toliki broj istih nije neophodan. Tek što je gazda Velja najavio da će, najzad (!) da pokrene neke afere, među kojima pomenu „koferče“, ZES – principijelni do balčaka, prosto su zgroženi nad tooolikom Veljinom neprincipijelnošću! Vele: A da je Dačić sa narodnjacima, onda ga ne bi gonio po zakonu! O, zemljo Srbijo!!! Kako je jeftin zakon ovde. Pa, jašta da ne bi! Ali i obrnuto važi. Zar bi DS-ZES bratski prigrlio SPS-pal-mal, da im ne treba većina? Ili bi „principijelno“ odbili da sede u vladi, ama da sede i u parlamentu ako manjinsku vladu tek podržava „hladnjača sa leševima“, umesto da je podržava hladnjača s breskvama! Dakle, neverovatno je da neko ima obraza da se nešto femka nad Veljinom toliko očekivanom prigodnom neprincipijelnošću. Pa da ne citiramo duel na Pinku, koji je Tanja Jordović jedva preživela, između Velje i Đilasa, da bi se par meseci kasnije oni bratimili u parlamentu. Što pas s maslom ne bi progutao, oni jesu, zarad viših ciljeva! Pa optužbe na relaciji Dinkić – Velja, da bi onda jedan drugom đa vojvodo, đa serdare, a danas, opet, na konglomerat istina što jedan o drugom iznose valjalo bi staviti oznaku: Ovaj sadržaj ne preporučuje se mlađima od 30, ni starijima od 31godine. Koliko god, čak i u delu NVO sektora, ZES, nažalost, nalazio ličnosti sa kojima delimo mnoge svetonazore, da danas opravdavaju autoritarno i proizvoljno i samovoljno odnošenje prema građanima Srbije – džaba im. Vide svi u Srbiji da je u tekućoj politici u pitanju samo goli interes, profit i ništa više. Neverovatno je da kritizeri pozivanja na moral u politici i dalje ne vide da se ne radi o moralisanju, o apstraktnoj etičkoj nemerljivoj jedinici, nego o jednoj neizbežnoj zakonitosti. Kada u jednom društvu moral, kao sada, biva devalviran do nulte tačke, do stupnja izrugivanja sa istim, posledice moraju biti tragične. Na kraju se (aman elito, čitajte malo Sartra i Kamija, dramski opus, ako vam je smešno da čitate etičke teorije!) prognani moral obavezno vraća, kao lajtmotiv u hororu, i obavezno osveti upravo onima koji su ga devastirali i prognali iz Države.
Ovaj sneg u junu bio je zaista koristan da zverke pokažu tragove, i ovi tragovi neće tako lako biti zaboravljeni, kao što se u Srbiji sve zaboravlja. Jer ovog puta, ispod snega je samo još gola srpska ledina. Na ledini go narod, frustriran i unesrećen. Magla iz koje izranjaju zombiji, gladni, proterani sa svojih ognjišta. I crkvena zvona koja više ne zvone. Čujete li muk? Siže za Karpintera. Šta sledi? Akcija! Buđenjeeee!

Advertisements

8 Responses to VOSTANI SERBIE

  1. Varagić Nikola каже:

    TRANSPARENTNOST SRBIJA: JAVNE NABAVKE BEZ KONTROLE REVIZORA
    Beograd – Državni organi uveliko kasne u ispunjavanju obaveze da formiraju odeljenja interne revizije za kontrolu javnih nabavki, upozorila je juče saradnica Transparentnosti Srbija Bojana Medenica. „Obaveza svih budžetskih korisnika bila je da do kraja prošle godine zaposle interne revizore za kontrolu javnih nabavki, ali najveći broj njih to još nije učinio, ili je u postupku osnivanja odeljenja interne revizije“, rekla je Medenica na konferenciji za novinare. Javne nabavke su, prema njenim rečima, pogodne za korupciju, zbog čega je važno da se uspostavi dobar mehanizam kontrole trošenja budžetskih sredstava za te namene. Najveći broj ministarstava nema interne revizore za javne nabavke, a sva ministarstva, kao ni Bezbednosno-informativna agencija, nisu dostavili odgovor na zahtev TS dokle su stigli u postupku osnivanja odeljenja internih revizija. Godišnje se u Srbiji sklopi oko 250.000 ugovora o javnim nabavkama čija je vrednost oko 1,7 milijardi dolara. Beta

  2. Varagić Nikola каже:

    SVETLOSTI POZORNICE

    Vladimir Jokić, Danas, Vikend 21-22.06.2008.

    Kamen za u glavu ili Povratak u budućnost

    Što jes’ jes’: tako treba!
    (SLOGAN DS)

    LIPANJ
    Srbija u cvetu, jednom jedinom. Lepi čovek. Zlaćano sunce zari slobodoljubiva prostranstva i Pre i Posle podne. Njegovi zraci radosno titraju po šumama i gorama naše zemlje ponosne, tamo gde se borovi i jele listom svijaju jedno uz drugoga… Na plavetnom nebu ni oblačka. Odasvud se čuje cvrkut ptica i setni poj Velje Ilića…
    Velja: (poje) Suzama smo lepili tapete, otišla si i odvela dete…
    Boris Tadić grca u suzama…
    A u Beogradu, na Terazijama, podignuta Trijumfalna kapija, pre roka. Velika, od lipove japije. Osveštali je prepodobni Kameron (Manter) i Stiven (Vordsvort). Ispod krkobabićima okićenog slavoluka gordo stupaju provereni kadrovi…
    Prvi je Ivica Dačić u narodu opevan kao Umiljato Jagnje. A Kamena Faca. Čvrsto gazi, ozbiljan, svestan odgovornosti koja mu je poverena Tamo, svestan Cene. Uz njega je Dragan Simpo, on mu pred noge baca nebrojano latica žutih ruža. Baš žutih, višekaratnih. Tu je i Mrka. Mlađi no ikad, trčkara levo-desno i zdravi se sa svima.
    Iza njih nastupaju ostali – ih, štagar ih je!
    Šta je ono? Šta to štuče mimo kolone? O, pa to je nadaleko poznati bas-bariton Uroš Šuvaković – hita da promoviše novu osećajnost. S njim je i eklektičar Hadži Dragan Antić, bediner, novinar, urednik, švaler, editor i promoter. Ovaj duo često ima nastupe ne bez lepih uspeha.
    Stupa kolona… Ispred nje se renoviraju kabineti, ambasade, konzulati, upravni odbori, direkcije, komore, agencije, predstavništva…
    Boris: Mesta, mesta za proverene kadrove!
    A u publici, nemi kao tuga, Koštunica i Toma Nikolić sa visokim šiljatim kapama.
    Koštunica: Vide li ti ovo?
    Toma: Ja.
    Koštunica: I ja, i ja…

    PLADANJ

    Srbija u cvetu, jednom jedinom. Lepi čovek. Zlaćano sunce zari slobodoljubivi Stig i Pre i Posle podne. Njegovi zraci radosno… i tako dalje.

    A u Požarevcu, tik uz „Madonu“ i Bambilend, sagrađen Muzej nevinosti. Veliki, od obližnje japije. U muzeju-donaciji DS nalaze se probrani eksponati.
    Au, sve same Gajbice, jebote! Nigde heklera, nigde testera, pištolja, noževa, nigde krvi. Samo još Udarnički znoj i Suze Borisa Tadića.
    I, na pladnju – sudsko Uverenje o nevinosti…

    Ko je, bre, podigao kamen?

  3. Varagić Nikola каже:

    Погледи са стране

    Зоран Христић

    Српска страначка проституција

    Све странке, у смањеној Србији, поседују свој препознатљиви амблем
    Да не бих паметовао, изнова сам се обратио „Лексикону” Милана Вујаклије за чије је издање, 1936. године, корице израдио знаменити српски сликар, и професор мојих пријатеља сликара, Михајло С. Петров. Овај податак говори о времену у коме се водило рачуна о начину презентације капиталних дела српске литературе. У неколико редака нам „Лексикон” кратко и јасно предвиђа шта ће нам се дешавати 2008. године! Наиме, у њему дословце пише: „Проституција је давање тела за новац као професија”. Пошто је тај прастари занат немогуће омеђити временом, јасно је да траје и дан-данас.

    Све странке, у смањеној Србији, поседују свој препознатљиви амблем, сем што им у препознатљивости недостаје један битан детаљ: окачен ЦРВЕНИ ФЕЊЕР. Занемели српски гласачи са неверицом посматрају ФЕЊЕР и крстећи се чекају појаву белог дима као да је, главом, РИМСКИ ПАПА у питању.

    Креатуре оличене у саветницима, у портпаролима, у добрим „рибама” изашлим из ,,ускостраначких” швалерација, у црквеним великодостојницима пакла, у усахлом песнику, комунистичком швалеру, који нам из туђих уста држи проповеди о Српству које сваки паметан Србин доживљава као пропаст, бесрамно нам режирају стварност, ругају нам се. Може им се, јер памет више не „станује” на српској адреси. Све је више и сваким даном ће бити више назнака да „сунце туђег неба” греје српску памет.

    Постоје докази и сведоци да су Срби били цењени љубавници. Српска мушкост се преточила у међустраначку швалерацију: ти мени, ја теби, а народу који се обрео у српском страначком љубавном заносу преостало је да једе колаче Марије Антоанете. Србија се декларативно бори против „беле куге”, несвесна да, гласајући, у гласачке кутије убацује листиће са „љубавним” порукама јаловим политичарима, те на тај начин поспешује јалову политику, „белу кугу” српске политике! Наша једина нада је улазак у Европску унију, јер ће нам тада дозволити увоз приплодних бикова. Машала!

    Зоран Христић
    [објављено: 20/06/2008.] ПОЛИТИКА

  4. Varagić Nikola каже:

    DANAS, VIKEND,5-6. JUL 2008.
    Jovan Babić, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, povodom nedavne rasprave o svetskoj vladi

    Svetska država bi bila još veće zlo
    Dominacija evropocentričnih ideja

    Zoran Panović
    Na beogradskom Filozofskom fakultetu, u organizaciji Srpskog filozofskog društva i profesora Jovana Babića, krajem juna održana je međunarodna konferencija „Svetska vlast: Da li nam treba, da li je moguća, šta (sve) može da znači?“ To je deseta konferencija u projektu ILECS (International Law and Ethics Conference Series).
    U eri globalizacije i enormno povećane međuzavisnosti koju sada imamo u svetu, suočavamo se sa pitanjem da li je čovečanstvu potrebna i da li je moguća jedinstvena svetska vlast koja bi bila u stanju da osigura mir i obezbedi realizaciju opšteg blagostanja na jedan pravičan i efikasan način, ističe za Danas motive ovog međunarodnog naučnog skupa Jovan Babić, profesor etike na Grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. On naglašava da mnogi procesi u svetu, politički, ideološki, i naročito tehnološki, idu na ruku postavljanju ovih pitanja. U Beogradu su se okupili neki od najznačajnijih svetskih filozofa da porazgovaraju o ovim, ne samo teorijski izazovnim već i praktički vrlo relevantnim pitanjima.

    Žižekova estradizacija filozofije

    Da li je estradizacija i spektakularizacija filozofije, na način kako to radi Slavoj Žižek, njena velika komunikacijska šansa?
    – Ovo je zanimljivo pitanje, ali ja nisam u stanju da odgovorim na njega jer sam nikada nisam imao sluha i sklonosti ni za estradno ni za spektakularno. To verovatno ima neku svoju vrednost, inače se ne bi toliko ljudi time oduševljavalo. Ali to nije moje shvatanje filozofije; filozofija ne treba da bude apologija nijedne opcije, pa ni kao kritika, mada je kritika deo njene definicije. Ali estradna kritika više nije kritika, o spektakularnosti i da ne govorimo.

    Smatrate li da je danas filozof naivan, ako nije antropološki pesimista?
    – U nekim stvarima filozof mora biti pesimista. To proizlazi iz naše epistemološke pozicije u svemiru koja pretpostavlja pogrešivost, i koja ne dopušta gnoseološku oholost. To je dobro, jer kada filozofi nisu antropološki pesimisti to znači da su stali iza određene ideje o distribuciji društvene moći, da su svoju veru poklonili (ili prodali) toj moći, i da su postali apologete. Naivnost je druga priča: filozof mora da bude u nekom smislu naivan, inače ne bi postavljao sva ta neobična pitanja, i ne bi se bavio tim poslom.

    Profesore, šta su bili zaključci konferencije, ako ih je bilo?

    Utopija o savršenom svetu

    Kako da danas prepoznamo u Srbiji, a kako u velikom svetu, ono što vi zovete „gnoseološka oholost“?
    – Gnoseološka oholost, o kojoj pišem u knjizi „Moral i naše vreme“, je zapravo osnova svih onih zastranjenja, epistemoloških, moralnih i političkih, zbog kojih ljudi odlučuju da krenu u neizvesnost realizacije ciljeva koji ne treba da se postavljaju ne samo zato što njihova realizacija često nije moguća već, kada bi se temeljno razmislilo, ni poželjna. To je utopijsko maštanje o „savršenom“ svetu u kome će svi problemi biti rešeni, u kome nepravde ne samo da neće biti, već će ona biti i nemoguća, i u kome ćemo biti zadovoljni i srećni zato što na to imamo pravo a ne zato što smo se potrudili da to postignemo. U Srbiji ima toga puno, i ispoljava se ponajviše u nerazlikovanju onog što je moguće i onog što je, iako kada se zamisli izgleda bolje, ustvari nemoguće. Ali i u svetu se to dešava na isti način, na primer kada se postavljaju ciljevi koji nisu logički mogući, na primer da se „iskoreni“ sama mogućnost nečega što je negativno i zlo, umesto da se pažnja fokusira na razumevanje fenomena koji se dešavaju i problemi rešavaju ne na nivou apstraktnih mogućnosti nego na nivou onoga o čemu se mogu donositi stvarne odluke.

    – Nije moglo biti zaključaka, jer su stanovišta, naravno, bila različita. Ali moj utisak je da bi je preovladalo negativno stanovište prema svetskoj vlasti, i da se može reći da su učesnici skupa u tom smislu pokazali određeni pesimizam. Taj pesimizam proizlazi iz dva izvora: prvo, iz dubine problema sa kojima se čovečanstvo suočava u ovom trenutku na više planova, tehnološkom, ekološkom, političkom, i ti su problemi takvi da nikome nije jasno šta donosi budućnost, i drugo, iz teorijskog i moralnog nepoverenja u kapacitet ljudskog roda da se emancipuje od ideoloških shema koje u suštini skrivaju razne oblike sebičnosti. Tako je stari Jan Narveson, kanadski filozof čije sam tekstove ja prevodio pre trideset godina za potreba nastave na predmetu etika na Filozofskom fakultetu, tu sasvim izričit: Ne hvala, kaže on. Nije nam potrebna ni ova i ovakva država kakvu sada imamo, a svetska država bi bila samo još veće zlo.
    On misli da državu čine ljudi, ali da je državu bolje ograničiti koliko je god moguće. Drugi, kao Rudolf Šisler iz Nemačke, ili Virdžinija Held iz Njujorka, su možda bili manje skeptični u pogledu samih mogućnosti globalizacije, ali su ukazivali na važna ograničenja na ekološkom planu ili na planu ljudske prirode i mogućnosti univerzalne brige među ljudima. Čak i da je moguća, takav vlada bi predstavljala veliku opasnost za ljudsku slobodu i privatnost, a verovatno i za opštu ljudsku sreću. Imam utisak da je opšte mišljenje da bi efikasnosti progutala pravičnost.

    Ali, ako bi je ipak bilo, kako bi onda izgledala svetska država? Na šta bi ličio svetski zakon? Kako bi se taj zakon sprovodio, i da li li bi taj globalni entitet pre ličio na pozitivnu, ili negativnu utopiju?
    – Taj zakon ne bi bio „međunarodni“ (ratifikovani sporazum između zainteresovanih strana, ali bez formalnog i nepristrasnog instrumenta njegove pravosnažnosti i izvršenja), već bi bio pravi zakon, u onom smislu u kome imamo zakone u državama. Bio bi to zakon koji bi imao istu obavezujuću snagu, zasnovanu na načelnom prihvatanju tog zakona od svih ljudi na svetu, zakon koji bi svi ljudi uzimali kao svoj zakon. To bi takođe značilo da nema granica, a to opet znači da u svetu bude samo jedna, jedinstvena, država. Svetska država.

    Kakva bi bila vojska te „države“?
    – U svetskoj državi ne bi bilo vojske, već samo policije: svaka oružana akcija bi bila u stvari samo policijska intervencija. Obrise ovakvog shvatanja vidimo u argumentaciji kojom se opravdavaju „humanitarne“ vojne intervencije koje po pravilu imaju oblik i smisao policijske akcije, a ne rata.

    Šta bi bilo s ratom?
    – Rat bi bio „ukinut“, ne bi ga moglo biti: ali da li bi to značilo da zakon svetske države ne bi morao da se brani (tj. da ne mora da se proklamuje da će se braniti)? Ako se zakon ne bi branio odakle bi mu došla obavezujuća snaga? („Dobrovoljni“ zakoni nisu zakoni). Ovo je poseban paradoks, jer bi pobunu kriminalizovao i sveo je na sasvim običan kriminal, poput krađe ili razbojništva (koji su ne samo protivzakonite radnje već i napad na zakonski sistem), i tako de jure onemogućio bilo kakvu stvarnu promenu (što bi proizvelo okamenjen, ili zamrznut, sistem vlasti).

    Kako bi bežali iz takve države?
    – Bekstvo bi bilo nemoguće, ne nužno faktički već normativno – jer bi povlačilo nužnost potere (potera je jedna veoma zanimljiva a neistražena politička pojava koja sve više dobija „međunarodni“, a zapravo „svetski“, karakter: to smo, na primer, jasno videli u intervenciji u Avganistanu, ali takođe, možda samo manje jasno, i u većini drugih „intervencija“: krstaški karakter intervencija je uveliko zamaskirao ovaj njihov aspekt). Čak i bekstvo u otvoreni svemir bi bilo kriminalno i begunce učinilo „odmetnicima“ za kojima bi po zakonu morala da se organizuje potera. Jer, svetska vlast, koja podrazumeva svetsku državu, ne bi bila ograničena ni na koji određeni prostor, pa ni na prostor planete Zemlje, već bi, po definiciji, obuhvatala ceo svet, što sa aspekta vlasti i kontrole koju vlast podrazumeva, podrazumeva i ceo prostor, gde god da ga, prostora, ima.

    Da li je došao kraj suverenosti nacionalnih država, kao što se često pretpostavlja?
    – Ta pretpostavka počiva na ideji jednolinijskog progresa i tezi da je država, kao „nacionalna“, nastala krajem srednjeg veka i da je odživela svoje trajanje. Ta ideja je duboko evropocentrična, i pretpostavlja da se svet ograničava na ono što dolazi iz (hrišćanske) Evrope. Međutim, suverenost, kao svojstvo vlasti i kolektivne kontrole nad društvenim životom, jeste mnogo opštije svojstvo, i postojalo je u najrazličitijim vidovima kroz celu istoriju, a takođe nema razloga da se pretpostavi da se istorija kreće jednom uzlaznom, progresivnom, linijom. Tako da je ključni deo Vašeg pitanja isti onaj kojim smo se bavili i na konferenciji: gde će biti i gde treba da bude vlast, i kakva će ona biti, i da li ima osnove da se pretpostavi da će vlast biti bolja – efikasnija, pravednija – ako bude „svetska“, tj, samo jedna u celom svetu, ili ne. Vlast funkcioniše na toj pretpostavci da je „jedna“, tj. nepodeljena (i to je suština „suverenosti“: nepodeljenost, baš kao i na planu pojedinačne ličnosti koja ima „svoju“ volju), ali da li je moguće, da li je dobro, i šta bi to konkretno bilo ako bi u celom svetu politička vlast bila jedna, to je drugo pitanje.

    Zašto se „svetska vlada“ obično doživljava na konspirološki način, kao deo teorije zavere?
    – Teorija zavere nije teorija već i opskurna pretpostavka o nečemu o čemu se po pravilu ništa ili malo zna, ili je to instrument ućutkivanja: kada se nekome ne dopada to što govorite po pravilu je dovoljno da se to označi kao nešto što spada u domen teorije zavere i da se automatski, bez dalje diskusije i analize argumenata, diskvalifikuje. U onom prvom, opskurnom, smislu „svetska vlada“ prirodno ima svoje obezbeđeno mesto. Ali to je delimično u vezi sa drugim značenjem: da se sam pojam ili diskredituje ili, još češće, upotrebi za neku značenjsku manipulaciju iza koje stoji neka druga manipulacija.

  5. Varagić Nikola каже:

    DANAS, BIZNIS, 07.07.2008.
    Ruža Ćirković
    MOJ IZBOR

    Socijalno odgovorna država

    BRAĆA PO INTERNACIONALI: Bez sumnje, to je fotografija ove godine. Ne prošle nedelje, ne prošlog meseca, nego čitave godine. Socijalista Boris Tadić grli socijalistu Ivicu Dačića, a ovome neprijatno. Pošto je socijalista Boris Tadić isposlovao socijalisti Ivici Dačiću mestašce „na čekanju“ u Socijalističkoj intenacionali. Dačić do juče nije priznavao Tadiću da je socijaldemokrata. Tadić je Dačiću uvek priznavao. Dok se oni tako grle uz zvuke Intenacionale, sociolozi, ekonomisti, novinari po Srbiji bave se upola glasa deplasiranim pitanjem: ako su i Tadić i Dačić socijaldemokrate, šta je socijaldemokratija danas? Kao što je poznato Demokratsku stranku je u Socijalističku intenacionalu učlanio Bodo Hombah, nemački socijaldemokrata. Neki misle da je kao nagradu za to dobio „Politiku“. Još 1998. godine isti Hombah je u uglednom nedeljniku „Spigl“ objavio tekst u kome je izneo svoju platformu za novu socijaldemokratiju Nemačke. U tom se tekstu kao prvo založio za „raskid sa socijalnom državom bilo koje vrste“ i za „istorijski susret pravog liberalizma i socijaldemokratije“, a sve u cilju jačanja neophodne konkurentnosti nemačke privrede usred izazova globalizovanog sveta. „Nazad ka politici preraspodele ne vodi nijedan put“, zapisao je Hombah. Socijaldemokratska partija Nemačke tim receptom se sa levice pomerila u centar. Smatrajući Hombahove principe, principima socijalno odgovorne države. Razvojem događaja nezadovoljni deo nemačkih socijaldemokrata koji se zalagao za oštro oporezivanje upotrebe resursa i energije (dakle ekološki udar na kapitalizam), poresku reformu koja bi dovela do smanjenja koncentracije prihoda i imovine(dakle, socijalni udar na najbogatije) smatrajući to socijalno odgovornom državom – ostao je na levici. Danas, ovi Hombahovi vladaju, dok ovim levima rejting raste.
    Šta će se izroditi kao socijalno odgovorna država u Srbiji ostaje da se vidi. Tek, ministarstva za poreze, socijalnu politiku i ekologiju pripala su socijaldemokratama koje je u Socijalističku internacionalu uveo Hombah.
    INKASANTI: Glavni konkurent slici Tadića i Dačića u Internacionali prošle nedelje su bili inkasanti iz Upravnog odbora RTS-a. U petak, deset minuta iza ponoći, Džordž Skot je maestralno filozofirao na PINK-u, ali konkurenciji neuspešnih inkasanata sa prvog kanala RTS-a nije bio ni do kolena. Blaženih lica, Peđa Marković, Dule Savić, Slava Đukić i ostali smenjeni su jednim oglasom u već poluposmenjivanoj „Politici“ zbog neažurnosti u naplati TV-pretplate i u nadi da će na njihova mesta uskoro sesti kadrovi kojima možda iz prve neće biti najjasnije da li su poslati da uređuju ili da finansiraju program, ali će „biti spremni da ažurno naplate RTV pretplatu“. Samo dva dana ranije novinarska udruženja kojima bahatost vlasti ne smeta u drugim oblastima upozorila su da „u sadašnjim političkim promenama koje nisu završene, na razne načine pa i nezakonito, mogu biti zahvaćeni i mediji“. Pojma nemam šta bi na ovaj vapaj za izuzećem rekao toliko slavljeni tavarišč Putin, ali jednim potezom još nekonstituisana srbijanska vlast je potvrdila, ono što je i dosad bilo očigledno, da se tu ne radi ni o kakvom javnom servisu nego o servisu političkih dogovora. I drugo, da se sa funkcije silazi na isti način na koji se na funkciju stiže. Ko voljom jedne političke stranke uzleti do funkcije generala, ništa prirodnije nego da voljom druge političke stranke padne na poziciju pešaka.
    I treće, da nema nezavisnog medija u čijem finansiranju učestvuje država, a na ovaj ili onaj način učestvuje u finansiranju gotovo svih glavnih medija. I četvrto, da nema pravog razloga da bilo koji medij ostane u vlasništvu države, i zbog njene prirodne bahatosti i zbog širokih informativnih mogućnosti koje pruža Internet. Čak bi i tzv. javni servis trebalo bar delimično privatizovati.
    DIJAGNOSTIČARI: Mlađan Dinkić je prošle nedelje objavio da je on za raskid ugovora o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš-Požega. I još važnije: da se na sledećim izborima on lično neće kandidovati ako dotad ne bude završen Koridor 10. Pošto on lično, koliko se može razumeti iz Predloga zakona o ministarstvima, i nije nadležan da gradi autoputeve. Ali putevi se mogu graditi samo ako ih gradi Dinkić, pa će Nacionalni savet za razvoj infrastrukture, za koji se ne zna kojim se zakonom formira i kome odgovara, a čiji će član biti Dinkić – nadležan biti. I pošto „novac nije sporan“ u naredne četiri godine u izgradnju auto-puteva u Srbiji će uložiti između četiri i pet milijardi evra!
    Već sam o tome pisala, ali da vas podsetim. Kad je pod efikasnim pritiskom zainteresovane javnosti na sajtu Vlade Srbije objavljen najveći deo ugovora o koncesiji Horgoš-Požega, objavljen je i aneks u kome su poimence navedene firme koje će dobiti posao na izgradnji tog autoputa. U izgledu je bio za građevinare vrlo primamljiv posao.
    Ta činjenica, međutim, nije naročito uticala na vrednost akcija tih firmi na Beogradskoj berzi. Građevinari su mi tada objasnili da je to verovatno s razloga što se smatra da je firmama učešće u ovakvim građevinskim poslovima čast, pa se vrlo neredovno za obavljeni posao plaćaju. Što vrlo dobro čini praksi lažnog prikazivanja budžetskog suficita. Pokazalo se sada, međutim, da to nije bio jedini razlog. Investitori su, kao što vidite, bistri- ugovor o koncesiji Horgoš-Požega postojao je dok je postojala jedna politička kombinacija. A kao što je poznato, takve kombinacije kod nas ne traju dugo.
    Dakle, uverena da investitori znaju bolje od nas birača i poreskih obveznika, pratim i kako reaguje Beogradska berza na sednicu Narodne skupštine na čijem kraju bi trebalo da dobijemo novu proevropsku vladu. Mrtva-ladna. Brokeri me teše: udar svetske finansijske krize suviše je jak, ne mogu mu se odupreti ni svetske berze, o hrvatskoj i slovenačkoj berzi da se i ne govori, pa je preambiciozno očekivati da bi vlada Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića, s Tadićem i Dinkićem u senci, mogla sa tim da izađe na kraj.
    REZERVISTI: Baš u nedelji kad je NBS objavila da je po osnovu kursnih razlika, dakle zbog slabljenja dolara prema dinaru, izgubila 8,2 milijardi dinara, bivši viceguverner NBS Dušan Stojanović predložio je da Srbija svoje monetarne probleme reši prelaskom na evro. Poput Crne Gore. Prema podacima NBS u evru Srbija drži 70 odsto svojih deviznih rezervi. Dok su joj dugovi izraženi u dolarima. Istovremeno je ruski predsednik Dimitrij Medvedev predložio da se razmotri pitanje da ruska rublja postane regionalna rezervna valuta, a prvi korak na tom putu bilo bi povećanje udela rubaljskih obračuna u međunarodnoj trgovini energentima. Dakle, dolaze zanimljiva vremena.

  6. Varagić Nikola каже:

    GLAS JAVNOSTI, 07.07.2008.

    Ekonomija i finansijska moć: „Goldman-Saks“ i cilj Grupe „Bilderberg“

    Naftni šok – fabrikovana prevara

    Piše Zoran Petrović Piroćanac (IPS, Centar „Jugoistok“)

    Svojevremeni cilj Grupe „Bilderberg“ za cenu nafte na tržištu od 200 dolara ubrzano se približava. Cena sirove nafte izaziva paniku u privrednim krugovima sveta, ali treba znati da je „Bilderberg“ sve ovo odavno planirao. Jedan izveštaj godine moćne finansijske grupe „Goldman-Saks“, od 5. maja 2008, predviđa cenu nafte od 150 do 200 dolara po barelu u sledeće dve godine. To je u skladu sa projekcijama šire grupacije, kojoj pomenuta po uticaju pripada – Grupe „Bilderberg“. Navodni smisao ovog planetarnog poduhvata je pritisak na srednje klase smanjivanjem životnog standarda zapadnog sveta. „Cena od 200 dolara po barelu sirove nafte mogla bi zaista da se postigne za nepune dve godine, pošto rast ponude ne uspeva da očuva ritam rasta potražnje zemalja u razvoju“, smatra analitička grupa „Goldman-Saksa“ koju predvodi izvesni Aržun N. Murti, po pisanju „Blumberg njuza“.

    Reči Henrija Kisindžera
    Analitičari ovog tima dalje kažu: „Ova zastrašujuća pretnja daljom eksplozijom cene sirove nafte do čak 200 dolara po barelu sve je izvesnija u narednih šest do 24 meseca. Pri tom, teško je predvideti finalni vrhunac cena nafte, kao i trajanje rasta ciklusa koje preostaje“.
    Grupa „Bilderberg“ očito ovim najnovijim potezima želi da poveća cenu nafte do „pucanja“ standarda života srednjih klasa planete, tvrde analitičari poput Pola Džozefa Votsona. Tako bi Zapad počeo da tone ka svetu očajnika, tzv. „četvrtom svetu“, a planetarne elite bi postale još moćnije i bogatije, kako politički, tako i finansijski.

    Diskretni timovi oko Grupe „Bilderberg“ su zapravo pravi konzorcijum moćnika političkog, finansijskog, bankarskog, univerzitetskog profila. Poslednji njihov poznati skup, koji se odigrao u maju 2005. u Minhenu, desio se u vreme kada je barel nafte koštao samo 40 dolara. Tokom te konferencije, saznali su najuporniji tragači za unutrašnjim događajima u „Bilderbergu“, govorio je i jedan od članova sa višedecenijskim stažom, stara lisica dr Henri Kisindžer. Navodno je on tada izgovorio svojim kolegama „kako je elita odlučila da osigura da se cene nafte dupliraju tokom narednih 12-24 meseci“. I upravo se to i dogodilo.

    NADMAŠENA „ZADATA“ CENA

    Tokom „Bilderberg“ skupa u Otavi, prestonici Kanade, grupa se saglasila da pokuša da dosegne 105 dolara po barelu pre kraja 2008. godine. Ovakva informacija s teškom mukom je došla do novinskih istraživača koji „rode mečku“ svaki put kada treba da dođu do novosti iz „sveta Bilderberga“. Zanimljivo je da je „zadata“ cena iz Otave, početkom juna 2008, već za 35 dolara nadmašena, dosegla je 140 dolara po barelu.

    Sve ukazuje da se projekat cene nafte od 200 dolara po barelu ubrzano ostvaruje. Neki od analitičara „Bilderberga“ su već u ranijim prilikama signalizirali, uz poslovično prećutkivanje medija, kako je prava zakletva „Bilderberga“ da se ostvari „postindustrijska revolucija“. Podsetimo da je upravo taj termin svojevremeno upotrebio i Hoze Barozo, predsednik Evropske komisije i, naravno – član Grupe „Bilderberg“.
    Veštačka nestašica

    Tako bi naftni šok sa špicom od 200 dolara zapravo predstavljao fabrikovanu prevaru naftnih kompanija radi veštačkog stvaranja nestašice i povećanja dobiti transnacionalnih kartela nafte. A kada se o njima govori, onda se prvenstveno misli na američke „naftaše“ poznate i pod imenom Big four (Chevron Texaco, ExxonMobil, British Petroleum, Royal Dutch Shell).

    Paralelno, kod Amerikanaca još traje period tzv. Cheney Presidency. Čejnijeva politika zasniva se na obezbeđivanju direktne globalne energetske kontrole, svih svetskih velikih naftnih regiona, kao i velikih polja prirodnog gasa. Pomenimo pri tom još jednu važnu činjenicu: u SAD firme vladaju državom, što izuzetno pogoduje Grupi „Bilderberg“ u ostvarivanju planova, a zna se da su u njoj sve sami ljuti zagovornici najtvrđeg kapitalizma dranja kože građanima. NJih uopšte ne zanima socijalna politika sveta budućnosti.

    Ovakva prevarantska politika velikih „naftaša“ postindustrijskog Zapada ima i svojevrsnu istoriju. NJu je započeo 1956. godine M. King Hjubert, iz kompanije „Šel“, koji je tada tvrdio da je ostalo još samo 1,25 triliona barela sirove nafte. Ta cifra je pređena još 2006. godine i jasno je da bi planeta, po tim proračunima Hjuberta, već od 2007. trebalo da proizvodi poslednje kapi nafte.

    Činjenica koju su analitičari uočili je nesporna: u poslednje tri godine, cene nafte su gotovo u cent sledile planove „Bilderberga“.

  7. Varagić Nikola каже:

    Srpska revija, broj 487, komentar čitaoca:

    Vlada DS-SPS je podržana od strane SAD i Rusije. Poznato je da je ruska državna kompanija za naftu i gas ostvarila ogroman profit zbog rasta cene nafte i gasa na svetskom nivou. Poznato je da je sedište Gasproma zgrada koja se na vrhu završava kao piramida, sa simbolima piramide svuda oko nje. Poznato je da je jedan od glavnih ljudi “tajnog svetskog finansijskog centra“, državljanin SAD, još za vreme hladnog rata imao mogućnost da u Moskvi razgovara sa čelnicima SSSRa…

  8. Varagić Nikola каже:

    DANAS, 08.07.2008.
    LIČNI STAV

    Neophodan drugačiji odnos vlasti prema antikorupcijskim organima

    I šteta i sramota

    Rodoljub Šabić

    „Privreda i celo društvo suočeni su sa velikim problemima u vezi sa korupcijom. Veoma su visoki procenti privrednih subjekata koji su primorani na korupciju i onih koji, zato što na nju nisu pristali, snose veliku štetu ili propadaju. Korupcije ima svuda a posebno u zdravstvu, pravosuđu i izvršnoj vlasti. Tolika je da se može suzbijati samo uz trajnu i koordiniranu saradnju svih organa i tela sa odgovarajućim nadležnostima.“
    Gore navedene ocene imao sam prilike da vidim u izveštaju s velikog antikorupcijskog skupa koji je nedavno održan u Zagrebu, uz učešće predstavnika svih antikorupcijskih organa i tela Hrvatske. Na njemu je, pored ostalog, iznet i podatak da, zbog korupcije, njihova privreda gubi godišnje milijardu i trista miliona dolara.
    Izveštaj sa pomenutog skupa bio mi je zanimljiv, pre svega zato što ocene koje sadrži snažno asociraju na naše prilike i veoma liče na one koje se kod nas često čuju. I naravno, zato što provociraju pitanje – kolika je šteta od korupcije kod nas? Upuštanje u pretpostavljanje iznosa te štete kod nas, uz korišćenje na primer hrvatskog parametra, moglo bi biti zanimljiv logički eksperiment. Ne toliko zbog toga što bi doveo do nekog bar približno tačnog iznosa, već više zbog toga što bi neminovno podsetio na neke stvari na koje se nedopustivo često zaboravlja.
    Logična je pretpostavka da između dve zemlje, ona čiji stepen korupcije objektivni posmatrači percipiraju kao veći, a sama je veća, sa više stanovnika i većim društvenim proizvodom, svakako mora, bar u apsolutnim iznosima, da trpi znatno veću štetu. Osim, razume se, ako ubrzano ne uspostavlja i razvija potrebne, snažne antikorupcijske mehanizme.
    Što se tiče mesta i ocene na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), Srbija je na ovom u svetskim razmerama autoritativnom indeksu koji rangira gotovo sve zemlje sveta, ocenjujući korupciju u njima ocenama od 0 do 10, završila 2007. godinu na deobi 83-87 mesta, sa ocenom 3,4. Da bismo znali šta tih 3,4 stvarno znači, dobro je da se podsetimo na neke stvari. Srbija se prvi put na CPI-u pojavila 2000. s katastrofalnom ocenom 1,3. Sledeći put rangirana je 2003. sa ocenom 2,3, da bi u naredne tri godine popravljala ocenu na 2,7, pa 2,8, pa 3,0. Za 2007. dobili smo pomenutih 3,4. Neki relativiziraju ovaj poslednji „skok“ tvrdnjama da je posledica činjenice da se ocena ne odnosi na teritoriju Kosova, a prvi put je odvojeno tretirana i Crna Gora, a oba ova subjekta imaju sa korupcijom i ozbiljnije probleme od naših. Ali, kako bilo da bilo, ova ocena ima nespornu vrednost kao najviša koju smo do sada dobili i kao ocena koja nam je omogućila najbolji plasman koji smo do sada imali.
    Naravno, treba znati i to da je još uvek reč o veoma lošoj oceni koja je jako daleko od takođe ni slučajno naročito dobrih 4,1 koje je zaradila Hrvatska, a još dalje od 5,0, što je prva ocena koja se smatra prihvatljivom.
    Naše stanovništvo je, zna se, daleko brojnije od hrvatskog. Statistika kaže da Srbija ima desetak miliona stanovnika, odnosno preko sedam i po miliona bez KIM, dakle u svakom slučaju znatno više od približno četiri i po miliona, koliko ima Hrvatska. Tako, mada susedi imaju mnogo veći društveni proizvod po glavi stanovnika, imamo i za bar desetak milijardi dolara veći ukupan društveni proizvod od njih.
    Što se naših antikorupcijskih organa i tela tiče, u javnosti je prilično dobro poznato da svi oni rade u „neadekvatnim uslovima“. Manje je poznato šta to stvarno znači. Nemam volje, a mislim da nema ni potrebe da se upuštam u elaboriranje konkretne situacije svakog, sa, bar na papiru, podugačkog spiska raznih naših organa koji, u preventivnoj ili represivnoj sferi antikorupcijskog delovanja, imaju neku manju ili veću ulogu.
    Za ovu priliku biće dovoljno osvrnuti se na neke činjenice koje govore u kakvim uslovima deluju dva veoma važna antikorupcijska organa – Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija. Prva radi u prostornim uslovima koji bi se slobodno mogli nazvati katastrofalnim. Druga „radi“ bez ikakvih. Četrdeset zaposlenih u Upravi za javne nabavke, uključujući i ljude Komisije za zaštitu prava ponuđača na tenderima za javne nabavke, radi u prostoru od 160 kvadratnih metara. A Državna revizorska institucija nema ni to, nema nijednu prostoriju koju bi mogla nazvati svojom. Bilo bi dobro uporediti ove (ne)uslove sa uslovima u kojima deluju neki drugi državni organi, čiji racio postojanja nije uvek lako shvatiti, ili organi koji su do juče bili sasvim mali a čija struktura je hipertrofirala, pre svega kroz broj funkcionera najrazličitijeg ranga. Neshvatljivo je da ljudi iz izvršne vlasti čija je obaveza da obezbede uslove za nesmetan rad organa čije delovanje nam već štedi ili bi moglo uštedeti još stotine miliona evra, ovakvo stanje tolerišu ne mesecima, već godinama. Bar dva veoma dobra razloga ne samo da govore, nego „vrište“ protiv takvog odnosa. Jer, ne samo zbog štete, kolika god da je, već i zbog sramote, krajnje je vreme da se to, konačno promeni.
    Autor je poverenik za informacije

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: