Транзиција представља прелазак из једнопартијског система у вишепартијски систем. Прелазак из тоталитарног друштва у демократско друштво. У економском смислу транзиција је прелазак из планске привреде на тржишну привреду. Планска привреда је била неекономична, у потпуности под влашћу политичара (комуниста) који се нису у свом руковођењу ослањали на законе тржишта и који су у својој затворености заборавили на фактор звани свет, односно, на међународну трговину и још важније, на међународну конкуренцију.
Капитализам и демократија однели су, за тренутак, победу над социјализмом. При том, нико овде не сме да буде апсолутни губитник. Нити апсолутни добитник. Свету су потребни ред и мир, а реда и мира нема ако не постоји могућност да свако изнесе своје мишљење, ако није заштићена приватна својина, ако се труд и знање не вреднују како треба (’’настајање не оставља ствари једнаким’’ – Ниче), али, и ако нема родне равноправности, ако радници нису адекватно плаћени, ако људи немају слободног времена за породицу и себе лично јер су принуђени по цео дан да раде да би осигурали егзистенцију (многи, чак и на Западу, и после целодневног рада немају осигурану егзистенцију).
Колевка демократије и капитализма у овој нашој епохи јесте цивилизација Запада – дакле, простор од Немачке, преко Француске и Велике Британије до северне Америке. После Другог светског рата, Немачка и Италија су у потпуности пале под утицај Вашингтона, Лондона и Париза.
Због своје колонијалне прошлости, искуства у животу са другим расама, и без англоамеричког модела, у многим народима је дошло до ’’мешања’’ и то је био природан пут Шпанцима, Португалцима, Французима, Холанђанима, Данцима… но, и ови народи су прихватили англоамерички неолиберализам, прво као економски правац развоја а потом и као животни образац. Сви су се ’’американизовали’’ и заборавили на своју прошлост и њене специфичности (па су и у Шпанији на крилима ’’људских права’’ и неолибералне економије дозволили великом броју азиланата из муслиманских држава улазак у Шпанију иако није решено много проблема између хришћана и муслимана, Европљана и Семита…). Наравно, из сусрета различитих култура израстају и многе позитивне ствари, али да би дошло до хармоније измеђУ различитих култура потребно је да се прво добро те културе упознају – глупо је примити у своју кућу некога ко се у кућни ред не може укопити, неког ко се исувише много разликује те је немогуће да кућни ред фукционише… А све се то ради(ло) зарад што већег тржишта радне снаге, зарад што више чланова ’’потрошачког друштва’’. Није ту било главно победити расизам и ширити слободе, у основама настанка Европске уније су економски интереси, САД су настале као робовласничка држава па демократска – ослобођени су робови, жене су тек у 20. веку добиле право да гласају али и даље нису равноправан члан у друштву, а већ на почетку 21. века нико озбиљан не сматра да су САД демократска држава. Наравно, европске вредности и политика Европске уније нису једно исто, без обзира на несавршенсот Запада, то је и даље најсавршеније место за живот.
Шта је при крају прве деценије 21. века неолиберализам, у каквој су вези неолиберализам и транзиција, где је место социјализма у овом свету? Шта се то кува деценијама у Латинској Америци, која је попут западне Европе после Другог светског рата пала под утицај англоамеричке (и делом Јеврејске) коалиције, али која од почетка пружа отпор и која од тренутка када је срушена комунистичка Европа прелази у све већу офанзиву против англоамеричких интереса? Да ли је то делом и због тога што су у појединим државама Латинске Америке Англоамериканци знатно пре него у комунистичкој Европи испробали неолиберални модел економије са веома лошим резултатима? Да ли због тога долази до приближавања хришћана и левичара широм Латинске Америке?
Економски либерализам је прво умрежио цео Запад, почевши од помирења и стратешког партнерства између Француске и Немачке одмах после Другог светског рата. Основи и економског и сваког другог либерализма нису лоши, напротив. Поштовање Другог, познавање Другог, могућност да свуда имаш иста права као Други (значи и право да будеш Други), да можеш у сваком делу планете да купиш своје парче земље, и да то може сваки Други, добра је и племенита идеја. Либерализам – демократија и тржишна економија – зато су и тријумфовали крајем 20. века. ’’Без слободе зла не би било слободе’’ па тако либерализам има и своју тамну страну, која све више надвладава, која се, природно, налазила и у самом настанку либералне идеје. Од самог почетка либерална идеја и крупни капитал деле заједничку судбину. Жеља сваког буржоаза је да буде крупан капиталиста, да што више буде ’’аристократа’’. Егоизам је најстарија људска болест, а хедонизам је за већину људи “потрошачког друштва“ смисао њихових живота. Први крупни капиталисти на Западу долазе из редова аристократије и редова буржоазије (у зависности од државе). Европска аристократија може се поделити на ’’белу’’ и ’’црну’’. ’’Бела’’ аристократија је остала верна европској Традицији, хришћанству, и унутар ’’беле’’ аристократије социјализам је нашао свој пут у освајању Европе. И буржоазија може да се подели на ’’белу’’ и ’’црну’’. ’’Бела’’ буржоазија је носилац либералне идеје. ’’Црна’’ буржоазија је либералну идеју превела у ’’Бога више нема, све је могуће, све је дозвољено’’ и ту нашла додирне тачке са ’’црном’’ аристократијом. Уједињени, на крилима либералне идеје, стварају данашњи неолиберални поредак. То је поредак који гута ’’средњу класу’’ и који свет дели на богату мањину и сиромашну већину. То је та криза левице, криза социјализма, која се огледа у све дубљој подели унутар левице, међу социјалистима, на оне који све више постају неолиберали, и у идеолошком и у економском смислу (личном материјалном виду), и на оне левичаре који се полако мире са религијом и који све више откривају позитивне стране деснице, на коју су све упућенији. Социјализам и либерализам настали су као одговор на црквену репресију, феудални поредак и кастински, вечно одређени, класни систем. И наравно, претворили се (и) у своју супротност. Прво што су урадили комунистички лидери када су преузели власт у Југославији после Другог светског рата јесте усељење у дворове и виле који су припадали аристократији и капиталистима а главни лидер је живео као краљ у комунистичкој творевини. Значи, од самог почетка рађања демократије-капитализма-социјализма-либерализма на Западу видимо велику дихотомију између добра и зла, па је беспредметно на Запад гледати некритички и утопистички, посебно што та дихотомија није превладана, и што Запад све више постаје ’’црн’’ (што не значи да неко други због тога постаје више ’’бео’’, још дуг испред себе имају, рецимо, Русија и Кина).
Методологија прављења непријатеља деловањем изнутра спроводи се распиривањем тамне стране сваког појединца и сваког народа, ’’ђаволским кушањем’’ и ’’демонским насладама’’. Пример: медијска империја Пинк настала у Србији у тренутку највећег национализма, унутар самог система који се представљао националистички. Такав национализам је у свету остављао ’’одличну’’ медијску слику – да је вешто користе непријатељи, изнутра је роварио и будио најниже страсти у народу, а те страсти су будили понајвише ’’националисти’’. Када се указала прилика, када Србија више није била претња за друге, добијена је помоћ и ’’либералне’’ телевизије, опоненту Пинка од свог настанка, да би резултат био све тања линија која разликује Б92 и Пинк. Наравно, за ово време синдикати су потпуно нестали а настала је нова капиталистичка елита која је буквално опљачкала народ. Па, каква је то транзиција у Србији, ка чему од чега иде заиста иде Србија? Мирењу комунистичке и демократорске мафије? Ка мирењу српске и светске мафије?
Дакле, Запад је у декаденцији, а Исток није ништа ново смислио, све више личи на оно најгоре што доноси Запад. Економска транзиција у источној Европи није успела. Ту се отварају фабрике које су изместили Немци из своје државе због јефтиније радне снаге, али Мађарска и Словачка су за немачке капиталисте само станица на путу ка Камбоџи и Мијанмару, где је још јефтинија радна снага и где ће даље да се селе фабрике (веће могућности нуди капиталистима свет у коме ће транспорт робе бити много бржи и јефтинији). Тако, једнога дана се људи неће делити по боји коже, верској линији, идеологији, већ – по богатству. Постојаће светска капиталистичка класа и светска радничка (нижа) класа. Први ће бити владари, други робови. Малу средњу класу ће чинити интелигенција која ради за добробит капиталиста (више посла за роботе – мање за људе, већи конфор живљења, итд…).
Мелтинг полт не даје очекиване резултате. Постаје немогуће за Аријевце да се слободно шетају у исламским државама, постаје све опасније бити муслиман у Лондону и Паризу. Кинеска дијаспора осваја свет попут Јевреја некада, већ се јављају веома опасна антикинеска осећања широм света у државама у којима Кинези постају све већа мањина. У већини држава Латинске Америке расне разлике се уопште не смањују. Словени нису имали ближи контакт са црном расом, само зато са црном расом и није било рата (са свима другима су ратовали). У САД је дошло до несташице муниције у продавницама, продаја оружја је у сталном порасту.
Светска привреда је у рецесији, водеће валуте постају све нестабилније, цена нафте је нестабилна, ледници се топе, клима мења, све је већа разлика између богатих и сиромашних (чији број брже расте него број богатих), улази се у кризу несташице хране и воде… Социјална незадовољства расту у готово свакој држави, економска криза погађа сваку државу света, и у свакој држави економска криза изазива и бројне кризе на другим нивоима, од акција “купујмо домаће“ до пораста популарности националистичких странака у колевки либералне демократије и модерног капитализма.
Цео свет је у транзицији.