Kako u vreme ovogodišnjeg majskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, tako i poslednjih dana stanje u crkvi bilo je predmet posebne pažnje javnosti. Ostao je utisak nejedinstva i razlika koje je teško premostiti. U oba slučaja nađena su neka rešenja, s tim da je ostao utisak da se važna pitanja odlažu i da time mogu postati teže rešiva. Mnogi pitaju kakvo je stanje u crkvi, očekujući kratak odgovor, ne misleći da se on ne može dati.
Srbija je postala pluralna, priznala je crkvu kao „značajan društveni faktor“, vernici ne moraju više da kriju svoje opredeljenje. Mnogima je postalo „moderno“ da idu u crkvu i pričaju o veri, da slave krsnu slavu sa mnogo gostiju i hrane, ali nije se upoznavala vera i ostajalo se na nacionalno-folklornom. Crkva u prvom trenutku nije mogla da udovolji ovom prilivu, sveštenstvo obično nije bilo pripremljeno za misionarenje i versko prosvećivanje. Deca su dobijala veronauku, a roditelji je nikada nisu imali. Problem je ostao do danas prilična neobaveštenost o veri onih koji sebe deklarišu vernicima. Elan je popustio, sada se u hramove ne odlazi kao doskoro. Sveštenici nedovoljno temeljno pripremaju propovedi, ređe govore o prazniku ili o nekom svetitelju, a ne o veri kao orijentiru života.
Došlo je do „decentralizacije“ u crkvi, razlike između eparhija postaju veće, episkopi zastupaju po nekim važnim pitanjima različite stavove i praksu. Dok su jedni za liturgijska obnavljanja, drugi ih optužuju da kvare veru i da napuštaju tradiciju. Odnos prema ekumenizmu je postao takođe tema sukobljavanja, kao i stav prema evropskim integracijama. Nekima je bliži izolacionizam, koji podrazumeva da se nema kontakt sa nepravoslavnim svetom jer je tamo „jeres“. Podozrivi su prema svakom kontaktu sa Vatikanom, ili Svetskim savetom crkava. Iako u Saboru ne uspevaju da nametnu svoje poglede, stvaraju polarizaciju. Deo klira, monaštva i vernika u atmosferi da predstoji izbor novog poglavara, iznosi optužbe da se smera uvođenje novog kalendara, unijaćenja, totalne reforme liturgije… Unose smutnju i stvaraju podele, govore o potrebi dijaloga unutar crkve, za koji sami nikada nisu spremni, sastavljaju spiskove podobnih i nepodobnih episkopa, ne ustežu se da izazovu skandale i prekidaju liturgiju. Crkva ne treba da izbegava da posveti veću pažnju „revniteljima“ i zilotima u svojim redovima.
Stanje u društvu ogleda se i u crkvi: opšte jačanje materijalizma, težnja lagodnosti i posedovanju. Od sveštenika se očekuje umerenost u naplaćivanju krštenja, venčanja, opela, njihova pastirska, sadržajna reč u tim prilikama, sposobnost davanja saveta u raznim životnim prilikama, suzbijanje praznoverja i sujeverja, odmerenost u načinu života njih, ali i njihove porodice. Uloga supruga sveštenika, popadija, treba da je izraženija, kao što je to slučaj u drugim pravoslavnim crkvama.
Pozicija Sabora i Sinoda u crkvenom ustavu je jasna, na eparhijskom nivou ona se katkad ne respektuje i stvara se utisak mini-autokefalnosti. Preveliko naglašavanje kanonske pozicije eparhije slabi sabornost. Crkva nije federacija eparhija već jedan organizam koji vodi brigu o celovitosti, ne ugrožavajući delove. Mora se izgrađivati, formulisati i obznaniti šta je stav cele crkve, to treba da potom obavezuje sve njene nivoe. „Disharmoniju“ treba zameniti sabornim jedinstvom, koje ne isključuje razlike u nijansama i naglascima, ali ne dopušta suprotnosti.
Javnost ima utisak da je nedovoljno obaveštena o kretanjima u crkvi. Olako se to katkad definiše kao senzacionalizam i nezdrava znatiželja iza koje ne stoje dobre namere. Komunikacija preko saopštenja u današnje vreme nije dovoljna, potrebne su konferencije za štampu, brifinzi, kompetentni okrugli stolovi. Kada toga nema, reaguje se, ili piše, neodgovarajuće, ili nepotpuno, produbljuje se nepoverenje koje se moglo izbeći.
Crkva će u predstojeće vreme, pre ili kasnije, birati novog poglavara koji će sa episkopatom, klirom i vernicima, ali i sa državom i drugim segmentima društva razmotriti stanje i potrebe u ovom trenutku i budućnosti. Radi se o prekretnici.
Vernik nije više u većini seoski domaćin, tradicionalista, koji sve prihvata kako jeste. Srbija je urbanizovana, obrazovanija, porodica je u krizi i sve malobrojnija, željna standarda, odmora i putovanja. Omladina, posebno gradska, ima neki nov sistem vrednosti u kome se vera redukuje i stvara lični stav o njoj, a ne onaj koji je vekovima bio prisutan i od crkve očekivan. Liturgijska obnova je neophodna kako bi se u hramovima ublažila podvojenost onih koji služe i onih kojima se služi. Na nove pojave i tendencije crkva treba da ima odgovor, pristup, ne odričući se jevanđeljskih temelja.
Kompletno sagledavanje stanja i izvlačenje zaključaka, u crkvi od nje same, biće moguće tek po izboru novog poglavara. Od toga će zavisiti da li ona može da sačuva zasluženo mesto u svesti i svakodnevnom životu verujućih i pruži im odgovor i orijentir.
Autor:
KOSMET VIA KOSMOS 
Šta se krije iza dubokih podela u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje su izbile na površinu posle sukoba episkopa Artemija i Teodosija
Borba za patrijarhov tron
Poznato je da je jaz između srpskih arhijereja sve veći, a sporenja sve češća. Trenutno u SPC gotovo da ne postoji važno pitanje oko kojeg vladike mogu da se dogovore. Ambicije većine vladika naročito su porasle od kada je NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle na lečenju
Poslednji sukob dvojice vladika – raško-prizrenskog Artemija i njegovo vikara lipljanskog Teodosija – potvrdilo je duboke podele u ionako raslojenom episkopatu Srpske pravoslavne crkve. U ovom trenutku Srpsku crkvu potresaju mnogi ozbiljni problemi, a njeni velikodostojnici nisu kadri da se s njima ozbiljnije uhvate u koštac i pokušaju da ih reše.
Redovno majsko zasedanje svetog arhijerejskog Sabora SPC („crkvena skupština“), a zatim i pomenuti sukob Artemija i Teodosija, iza kojeg je snažno stao ceo Sinod SPC („crkvena vlada“), manifestovalo je gotovo dugogodišnju praksu – nagomilani problemi samo se privremeno „zamrzavaju“ i odlažu „pod tepih“ do nekog novog sabora.
Poznato je da je jaz između srpskih arhijereja sve veći, a sporenja sve češća. Trenutno u SPC gotovo da ne postoji važno pitanje oko kojeg vladike mogu da se dogovore. Aktuelan spor – birati ili ne novog srpskog patrijarha – jedan je od onih koji tinjaju već nekoliko godina. Ambicije većine vladika u borbi za patrijarhov tron naročito su porasle od kada je NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle na lečenju. Zbog njegovih godina i dugotrajne bolesti – od novembra prošle godine je na kliničkom lečenju – patrijarhova stvarna moć je sve manja. Episkopi to znaju pa su se uoči ovogodišnjeg majskog Sabora posebno „naoštrili“, ali se od ogoljene borbe za tron ipak odustalo.
Poslednjih godina, neočekivano, nastao je spor i o načinu služenja svete arhijerejske liturgije i pojedinih dogmatskih učenja u našoj crkvi. „Novotarcima“ se prebacuju pojedine izmene u služenju liturgije: glasno ili tiho čitanje tajnih molitava, učestalost pričešća, ispovest, izostavljanje nekih molitvi… Običnim vernicima ništa od ovoga nije jasno, a SPC se mnogo i ne trudi da objasni razlike.
I kada je reč o odnosu SPC prema Vatikanu i eventualnom dolasku pape, stav vladika je podeljen. Dok su pojedini arhijereji, koji su, kako se veruje, još uvek u manjini – raspoloženi za ekumenski dijalog i saradnju sa Rimokatoličkom crkvom, većina vladika od Vatikana ne očekuje ništa dobro. Upravo ova većina još nije spremna da primi u posetu poglavara Rimokatoličke crkve.
Disonantnih tonova bilo je i za dokument iz Ravene (Italija), na kojem je dogovoreno ujedinjenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, posle velikog raskola 1054. godine. U dokumentu se utvrđuje da je papa „prvi među patrijarsima“, a Rim „prvo sedište“. Smatra se da su upravo ove dve tačke dovele do raskola između pravoslavaca i katolika.
Naročito oštar sukob, koji, kako se vidi, ne jenjava gotovo četiri godine, događa se između mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i vladike raško-prizrenskog Artemija. Prvo su se sukobili početkom 2005. godine kada je Sveti Sinod odlučio da povuče tužbu koju je Eparhija raško-prizrenska podnela (a Sinod najpre prihvatio) Međunarodnom sudu u Strazburu protiv četiri evropske države zbog naknade štete na pravoslavnim hramovima na Kosovu i Metohiji.
Nepuna dva meseca kasnije, „crkvena vlada“ donela je još jednu odluku koje je bila suprotna stavovima Artemija. Prvo je patrijarh Pavle s predstavnicima privremenih kosmetskih institucija potpisao Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata SPC, potom je povukao potpis i oglasio ga nevažećim, da bi na kraju Sinod odlučio da ovaj dokument ipak ostane na snazi. Na majskom zasedanju Sabora 2005. godine odlučeno je da Memorandum nastavi da se sprovodi bez obzira na protivljenje episkopa Artemija, a istovremeno, arhijereji su potvrdili povlačenje pomenute tužbe. Vladika Artemije ostao je usamljen (ili bar u manjini) i na ovogodišnjem saboru koji je odlučio da se nastavi obnova svetinja na Kosovu i Metohiji porušenih u martovskom pogromu 2004. godine. Treća nesuglasica dogodila se u martu ove godine i odnosila se na (ne) saradnju s pojedinim institucijama na Kosmetu.
Iako su podele među episkopima duboke, vremena za svađu više nema. Poslednji je trenutak da se problemi reše i prestane sa rušenjem velikog ugleda koji SPC uživa u našem narodu. U korist Crkve i na radost njenih brojnih vernika.
Petar Pašić
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/nedelja/glas-javnosti-31-08-2008/borba-za-patrijarhov-tron
Петар Бокун
Грб и застава
У новије време спортски тимови су открили подсвесну снагу групног, клупског и другог идентитета и пренели хералдику с краљева, преко нација на групе „наших” момака који носе исте боје и ознаке
Кључни проблем савременог света, па и нас као дела истог, ма како тај исти свет градио шенгенске зидове, око и против нас, јесте криза идентитета. Глобализација је методом melting pota све успешнија у разбијању националних идентитета. Нешто боље се држи фамилијарни идентитет, јер је породица темељ правног устројства на коме почивају савремена законодавства, па је агресија на њу од стране рибара људских душа, како их назива Шушњић, нешто блажа. Но, ни њу не остављају на миру.
Нарочито се угроженост класичних обитељских вредности, осећа у срединама које су патријархално устројене. Криза ауторитета осећа се једнако на микроплану то јест у оквирима породичне заједнице, где фигура оца све више губи од оног класичног сјаја којим је вековима била овенчана. На ширем плану осећа се велики недостатак харизматских личности, фигура које својом снагом могу повући кола напретка шире.
Повлачење паметних из првог плана друштвених активности искористили су мање вредни, наметнувши своје структуре личности. Колоквијално психијатри за такве говоре како им они у мирним временима пишу експертизе, да би их ти исти у турбулентним временима водили.
То је довело до бега памети у технолошке професије као на пример банкарство, менаџмент, медицину, а одлучивање на ширем плану препустили су другоразреднима. Тај феномен је источно од бившег Берлинског зида познат као транзиција, у којој су се неки боље а неки слабије снашли. Индивидуални квалитети су се усмерили у лични прогрес, задовољење потреба лагодног живота. Број јахти, марина, приватних авиона, вила, ексклузивних клубова (привредника, банкара, тајкуна) заменили су затворене виле и ловишта где су донедавно партијским секретарима испирани мозгови за деловање „на терену”. Ипак, остаје чињеница да је негде дубоко запретана идеја о појединцу као стварној вредности, пробила кроз вредновање романа о Дон Кихоту који увек наново стреми према ветрењачама.
Глобализација, мондијализација, атакују на јединку, на индивидуалност, нудећи бледе опште особине у замену за личност, personality, предности групног идентитета у замену за душу појединца баш као Мефистофел Фаусту.
Један од показатеља кризе особа јаког значаја, снажних индивидуалних особина је нестанак заводника у мушко-женским односима и козера, особа које су магнетизмом својих вербалних, хистрионских и културних својстава могле држати друштва у кафани прикована за столице. Ти људи нису ни требали неке спољашње ознаке своје личности. Увек су били спремни да се докажу овде и сада. Они који су таква својства само прижељкивали сакупљали су блага, земље и градове а сујету су хранили признањима наводне изнимности, добијеним од владара.
С титулом племенитости ишао је грб а код већих велможа и застава. С тог латифундијског својства инсигније грба и заставе преносиле су се на групни идентитет, то јест све становнике или оне који су прихватили те ознаке идентитета. Нације су преузеле грбове својих владара, заставе под којима су за њихове интересе гинули. У новије време спортски тимови су открили подсвесну снагу групног, клупског и другог идентитета и пренели хералдику с краљева, преко нација на групе „наших” момака који носе исте боје, ознаке. Тако су масе људи неспособних да изграде сопствени идентитет, нашле уточиште у неком од облика групног идентитета. И као да осећају да је то лоша замена за лични хендикеп, да би га прикрили, увек су спремни на разне облике агресивности. И док су некад севали ножеви у заштити обитељског идентитета у стилу: „Коме ти мајку! Сестру!”, сада падају усијане главе за (договорени) резултат два тима.
Снагу потребе за поистовећивањем с родитељима, затим, племенским, никако не треба потцењивати. Она је крајњи циљ свих облика манипулације. А живимо у веку који је до те мере развило манипулацију да је и то један од разлога што се ретко срећу особе с развијеним индивидуалним особинама које на први поглед импонују. Посебно смо баш ми успешни у дерогирању властитих потенцијала, нарочито смо отпорни на признања за живота наших савременика, док смо издашни да их кујемо у звезде тек кад су мртви. То је својство незрелих друштава који свој идентитет гради per negationem, то јест тако што негира комшију или ближњег. Ко да ћу ја бити лепши ако кажем да је Жика ружан?
Свакодневицу на Балкану карактерише брза промена, замена симбола. Грбови и заставе се мењају таквом брзином да се једва привикавамо на нове а неки су делимично и огуглали и радије се сећају старих симбола, због особине људског мозга да се сећа позитивних ствари, такозвана боља прошлост. Закључно, криза индивидуалног идентитета налази се у корену проблема које као друштво и појединци имамо.
Петар Бокун
[објављено: 02/09/2008]
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Grb-i-zastava.sr.html
Кад се Пут изгуби,
јавиће се савесни и одговорни;
када цветају знање и паметњаковићи,
процветаће и лицемери;
када се породица посвађа,
биће и помирења;
када је држава у нереду,
појавиће се лојални службеници.
Лао Це
DANAS, VIKEND, 6-7.09.2008.
SVETLOSTI POZORNICE
Maratonci trče počasni krug
Vladimir Jokić
PRISTUPNA ŽVAKA
PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJU
Kakav smor – počela škola. Nema više blejke, kreće frka. Sad, i to bi’ pohas’o, ali ćalac me u nedelju dig’o na zornjaka – kao, on i ja furamo u sfumatozu Svetog Marka na Tašu da blejimo na nekakvom Blagodareniju za đake, nastavnike i veroučitelje. I da đanimo nekakav pop-spot, pazi naslova: „Azbučna pesma“. Koji blam, brate! Neki hipici s bradama smaraju li smaraju, a mi, kao, pročišćavamo svoja srca, prosvetljavamo ih i krstimo se. Ćale samo mota. A kad je čuo ono da je „upoznavanje Hristove nauke put ka hrabrosti, svetlosti i obnovi života koji su najpotrebniji našoj državi i narodu“, on dao gas. Zentov’o sam: iščašiće ruku.
Bila i ona cupi iz Kumodraža, ona što je s nama letos bila na vutri u Budvijani – nju navatala keva. Sklopila okarine, još u sovažu, izgleda da me nije uđanirala.
Na kraju su nam gurnuli u usta nekakav čips – zovu ga nafora, onda nas je glavni hipik kao blagoslovio i poželeo da se „prosvećujemo, prosvetljujemo, izgrađujemo i znanjem snabdevamo“. Pa jebote, nismo u samiški!
Na izlazu me ćale upis’o u Obraz.
ŽVAKA IZ BEDAKA
MUŠKI RODOSLOV
U utorak sam ja otfurao u školu (bljak!), ćale u skupštinu. On se utalio s nekim džiberima, napravio kombinaciju i sad je tamo nekakav narodni poslanik. Ćapa kintu, hasa u skupštinskom restoranu za dž, bleji, ništa ne radi. Široko, brate. Ima samo neku muljku s nekakvom karticom i da aplaudira kad mu kažu. Mesec dana vežb’o dlanove. Kevi rek’o da jedva čeka kletve pa da se pokaže.
Mene nađoše – razredna raspisala tender na temu „Moja porodica“. Super, o ćalcu sam već napis’o.
Deda Rile – kakav lik! Penzos ali kul. Još uvek mu ga daje po pivu na kiosku. Pričaju da je bio super faca pre dvadesetak godina – nijedna frka nije mogla bez njega. Gazimestan, Novi Sad, Ušće, kontramiting, mostovi – svuda je stiz’o. I sad svakog dana ide Kod konja. Patriota do jaja! Keva kaže da je ljut što mu sića penzija – nisu mu priznali kad je ono svakog vikenda pičio na front, a opscigovali mu ćuzu. Šest godina, brate! Za šta – za ništa: mrdnuo neku društvenu lovu i šleper farbe iz magacina. Bez veze…
A pradeda Đura – vrh, brate! Za njega zna cela Evropa – keva još nosi broš iz Nice što joj dao na venčanju. Bije ga glas da je bio neuhvatljiv, neki puštaju žvaku da je Interpol zbog njega osnovan. Dok je bio ovde prvo je muljao s nekakvim četnicima pa s nekakvim komunistima, a onda se otisnuo u svet. I, tek tamo je uspeo. I on je odlež’o, ali mu penzija ne treba – uštekov’o je taj zeleniša onoliko. Super lik!
Eto, to je moja porodica. Srbska do jaja!
VREME 925, 25. septembar 2008. KULTURA
Intervju – Svetislav Basara, pisac:
Laž i besmisao u Srbiji
„Najčešće se kao uzrok naših beskonačnih nevolja navodi nedostatak para, televizora, puteva, ljudskih prava i međunarodnog poštovanja prema Srbiji. Problem je u stvari – nedostatak smisla. E sad, kada smisao nestane, prazan prostor ispunjavaju besmislene pojave, besmisleni ljudi i besmislene ideje“
piše: Nebojša Grujičić
Nova zbirka priča Svetislava Basare pod nazivom Majmunoopisanije, koja je pre dva meseca objavljena u izdanju „Gradca“, mračna je interpretacija moderne dvovekovne istorije Srbije i njenih junaka od Miloša i Vuka do Dobrice i Koštunice, istorije kojom vladaju laž, prevara, nasilje, glupost, bes i besmislene i bezočne manipulacije vladara i tajnih službi. Ova zbirka povod je razgovoru sa njenim piscem.
„VREME“: Izlazak Majmunoopisanija poklopio se vremenski sa hapšenjem Radovana Karadžića, pa je prvim čitaocima vaše zbirke slučaj „doktora Dabića“ sa svim priloženim detaljima mogao da izgleda kao multimedijalni dodatak Majmunoopisaniju. Kako je vama izgledao pomenuti slučaj? Čujem da umalo jedan Dabić nije ušao u vašu knjigu.
SVETISLAV BASARA: Da ste mi ovo pitanje postavili pre samo nekoliko godina, raspisao bih se, pustio mašti na volju i pronašao mnoštvo skrivenih veza između izlaska Majmunoopisanija i Karadžićevog hapšenja. Sada, međutim, mislim da to nema nikakve veze. Niti treba da ima. Isuviše dugo su ovde stvari i pojave koje treba da budu razdvojene nasilno dovođene u vezu. Isuviše se i predugo ovde lagalo, haluciniralo i konfabuliralo. Isuviše se i predugo ovde poigravalo sa idejama, idealima i smislom, tako da je to teško nasleđe na kraju za rezultat imalo gubitak smisla. Teška reč. Ja drugu ne mogu da nađem. Niti mi pada na pamet da je tražim. Nije to lako prihvatiti, nije uopšte, pa se najčešće kao uzrok naših beskonačnih nevolja navodi nedostatak para, televizora, puteva, ljudskih prava i međunarodnog poštovanja prema Srbiji. Problem je u stvari – nedostatak smisla. E sad, kada smisao nestane, prazan prostor ispunjavaju besmislene pojave, besmisleni ljudi i besmislene ideje, poput onih koje neumorno plasiraju Vukadinović i Antonić, recimo. Kako mi je izgledao slučaj doktora Dabića? Besmisleno. Nemojte negde slučajno platiti parkiranje, policija će vas nepogrešivo naći i dolaziti na stan u cik zore. Ne vrede promene identiteta. Nemojte platiti parkiranje, promenite identitet, pa proverite. Doktor Dabić, međutim, malo promenio izgled i godinama drži nadrilekarsku praksu i kojekakva predavanja. Više nego besmisleno. Ako ipak treba povezati Majmunoopisanije i sve to, onda neka retki čitaoci pročitaju solilokvije bivšeg udbaša Furtule u Majmunoopisaniju. Neće saznati ništa što ne znaju. Ni ja nisam saznao. Izmišljao sam. To je samo umetnička istina. Ali u zemlji laži i izmišljotina drugih istina jednostavno nema. Onaj drugi Dabić, koji je na nagovor Branka Kukića trebalo da se pojavi u knjizi, nije Karadžić. To je posleratni predsednik opštine Požega. Čovek čvrste ruke. O njemu bi trebalo napisati drugu knjigu. Ali nema potrebe. Za knjigama, to sam hteo da kažem.
U Majmunoopisaniju na neki način svodite mračni bilans dva veka moderne srpske istorije. Da li je išta dobro moguće izvući iz svega što nam se dešavalo poslednjih ako ne dvesta, a ono dvadeset godina?
Dobro pitanje. Knjiga je koncipirana tako da ovlaš prati dva veka koja pominjete. Samo što tu nema ni istorije ni moderniteta. Samo večito ponavljanje istih matrica. Večiti čanak pasulja zbog koga će se napustiti i vera i ateizam i svi ljudski i neljudski obziri. Samo stravična sebičnost i paničan strah od nestašice brašna i masti. Poslednjih dvadeset godina koje pominjete, to nije ništa drugo nego račun za prethodnih sto i osamdeset. Nismo samo mi pravili po istoriji račune bez krčmara. Ima toga u istoriji koliko želite. Ali najčešće se ljudi po tim drugim zemljama zapitaju: je li imalo smisla? Izgleda da smo grešili. Hajde da nešto popravimo. E, ovde ne. Uvek će se ovde naći dovoljan broj nesretnika koji će zbog čanka pasulja telaliti da je sve što smo radili imalo smisla, ali da za to nije bilo razumevanja u okolnom svetu. To ide tako daleko da se ovde-onde u tom svetu pronađe ponešto razumevanja za naša zastranjivanja. Toliko smo uporni da poneko pomisli: pa možda su u pravu. Delimično i jesmo. Hoćemo sve što i ljudi u svim drugim zemljama. Samo na pogrešan način. Hajde da to postavimo ovako: Nemci, recimo, naprave automobilsku industriju i prave BMW i mercedes. Ovde je dominantno mišljenje, iako se u zadnje vreme ne iznosi javno, da je srpskije i pametnije izazvati neki rat, sa lažnim idealističkim ciljevima, pa pokrasti BMW-e i mercedese. Pola vojske i policije još vozi takva kola.
Bili ste ogorčeni protivnik Koštunice i onoga što je on predstavljao na ovdašnjoj kulturno-političkoj sceni. Kada podvučete crtu, koje su posledice „narodnjačke“ vlasti, naročito u kulturnom smislu?
Ma kakav ogorčeni protivnik Vojislava, kako ga je Čanak duhovito nazvao, dr Koštunice. Možete biti protivnik neke ideje ili čoveka koji zastupa te ideje, ali ne možete biti protivnik požara, poplave ili leukemije. Neprijatne su to sve stvari. Ali ne shvataju se lično. Koštunica spada u tu vrstu fenomena. Ne može se on shvatiti lično. On se našao tamo gde se našao i uradio šta je uradio zbog oslabljenog društvenog imuniteta. Onako kako se na još moćnijem položaju, u još apsurdnijim okolnostima našao, recimo, Josip Broz. Nisu, kažem, krivi ni Broz ni Koštunica. Krivi smo mi. Svi do jednoga. Ne vredi se tu deliti na „prvu“ i „drugu“ Srbiju, na poklonike Exita i Guče. Da ovde ima deset odlučnih i karakternih ljudi, Koštunica bi kao premijer bio nemoguć.
Što uopšte ne znači da doktor nije napravio veliku štetu. Srpska kultura je doživela najveći sunovrat za njegove nesretne vladavine. Nikada, ni za vreme Broza, ta kultura nije bila poistovećivana sa vašarom u Guči i sa – ne znam kako bih to više nazvao a da koliko-toliko ostanem pristojan – halucinacijama grupe ljudi oko NSPM. Često sam se pitao, dok na kraju nisam prestao da se pitam, da li je moguće da, formalno visoko obrazovani ljudi, posle svih loših iskustava i u svetu i kod nas, još uvek propagiraju nacionalni identitet kao temelj ličnih identiteta. Da ne shvataju da je „nacija“ i „nacionalni identitet“ ukupan učinak delovanja ličnosti, a ne klanjanja kajmaku, jagnjetini i sarmi.
Kada se govori o srpskoj kulturi danas, često se govori da je to „naš najbolji izvozni artikal“, „brend koji treba da predstavimo svetu“ i slično, a sve u sklopu „popravljanja imidža Srbije“. Zar ne bi građanima Srbije najpre trebalo objasniti šta je to Srbija? Kako vi vidite to „popravljanje imidža Srbije“, ili lakše: šta je Srbija za vas?
Opet se vraćamo na početak razgovora. O tome govore uglavnom oni koje za kulturu uopšte nije briga i koji su, da stvar bude gora, glavna prepreka kultivisanju i akulturaciji. Jer tamo gde postoji kulturni poredak, postoji i državni i pravni i svaki drugi. A tamo gde postoje pomenuti poretci nije moguće vladati otrcanim parolama, improvizacijama i nebulozama. Može se, naravno, objasniti šta je Srbija. Vrlo lako. Srbija – to su ljudi. Ne samo Srbi. Srbija, to je njihov zajednički napor i da prožive svoje živote što uljudnije. I da nešto ostave generacijama koje dolaze. Slušam zadnjih godina priglupe priče o popravljanju imidža Srbije. Gluposti pomešane sa naivnošću i pokvarenjaštvom. Može se ovde, to je tačno, popraviti imidž pa prekonoć od drumskog razbojnika postati „ugledni biznismen“. Ali u ostatku sveta to još uvek ne ide. Tamo su razbojnici još uvek razbojnici. I opet na početak. Na laž. Opet bismo da se poslužimo lažima. Da uz pomoć nekoliko spotova i plaćenih oglasa ubedimo svet da nismo ono što jesmo. Da smo bolji. Uspešniji. Ne ide to. Ne ide. Ali kao i uvek, insistira se na tome.
Da vam je početkom godine neko rekao da će za nekoliko meseci, čim Dačić postane ministar policije, Karadžić biti isporučen Hagu, da će se radikali raspasti, Vučić napustiti politiku, Toma Nikolić biti proevropski političar, Demokratska stranka, čiji ste član, biti u koaliciji sa Palmom i Krkobabićem, a Čeda podržavati socijaliste na vlasti u Beogradu, šta biste mu rekli? Šta očekujete od nove vlasti? Koju vrstu kulturne paradigme bi ona trebalo da afirmiše?
Sve to što ste spomenuli samo je rezime ovoga što smo govorili. Svedočanstvo da ovde u politici nema nikakvog principa, nikakve ideje, ničega osim gole žudnje za što većim čankom pasulja. Demokrate, krkobabići, dačići, svi su se oni donedavno krvili i svađali. Pa su shvatili da treba da nastupe zajedno. Da im nema druge. Nikakve ja stranke više nisam član. Kulturna paradigma koju će ova vlast zastupati je ista ona od pre dvesta godina: zastupaće i finansiraće dupelisce i propalice koji ih podržavaju.
Knjaz Miloš je bar imao više stila.
Odlomak iz knjige Majmunoopisanije Svetislava Basare
Tranzicija duga dvesta godina
„… Gde smo sada? U tranziciji, kaže zvanična verzija. I to je donekle tačno. Samo, ta tranzicija traje već nekih dvestotinak godina. Još od nastanka ‘moderne Srbije’, fantoma koji ni tada ni danas nema mnogo dodirnih tačaka sa modernitetom. I sasvim malo sa geopolitičkom realnošću. Mi, naime, još uvek posrćemo na putu tranzicije iz sistema istočnjačke despotije u modemu evropsku državu i iz stanja orijentalne začaranosti ka realnosti svetske istorije. Na početku XXI veka, Srbija polako nestaje sa lica sveta zato što nije raščistila zbrku u svojoj prošlosti. Zato što umesto u istoriji zasnovanoj na činjenicama živimo u pseudomitologiji skrpljenoj od slepačkih pesama, narodnih poslovica i guslarskih zapomaganja. Bez saznanja šta se doista zbilo u našoj prošlosti, mi nismo u stanju da razumemo ono što nam se događa. Od kraja osamdesetih naovamo, akumulacija nestvarnosti polako probija krhke brane kakvog-takvog kulturnog poretka i manifestuje se kao rascep unutar nacije u Crnoj Gori, raskol u Crkvi i početak teritorijalne dekompozicije. Bez uporišta u stvarnoj istoriji, ispod debelih naslaga pseudomitova, mi smo izgubili sposobnost percipiranja logike svetskoistorijskih tokova i zato uvek iznova završavamo kao gubitnici. Čak i kada se igrom slučaja nađemo na pobedničkoj strani. Pobeda u Drugom svetskom ratu isto je toliko, ako ne i više, osakatila Srbiju koliko i poraz u nedavnom izgubljenom ratu.
Naposletku: postoji li Srbija ili ne postoji? Kako se uzme. Kao međunarodni pravni subjekat, kao suverena država – ne postoji. Nema definisane granice. Pozamašan komad teritorije nalazi se izvan kontrole njenih organa. Unutar tog nedefinisanog entiteta, međutim, tiska se još nekoliko Srbija. Te se virtualne države dramatično razlikuju po površini projektovanih teritorija, društvenom uređenju i imaginarnim spoljnim politikama. Jedne bi da se uortače sa Severnom Korejom i Kinom; druge da budu lider fantomske Balkanske federacije; ili još fantomskije konfederacije sa Grčkom i Ukrajinom; treće, pak, da, ako je ikako moguće, Srbija postane pedeset i neka država SAD. Naivno je, međutim, misliti da zato što ne postoje te virtualne Srbije ne utiču na stvarni život. I te kako utiču. Iako to možda nije prava reč, jer uticaj podrazumeva energije koje „ulaze“ u tokove realnosti i menjaju ih, dok u našem slučaju negativne sile iluzija isisavaju i poništavaju energiju povremenih prodora realnosti. Agilni nastavljač Miloševićevog dela, Vojislav Koštunica istrajava na apsurdnom održavanju u veštačkom životu nekakve SCG, još apsurdnije tvorevine nego što je to bila SRJ. Oni kojima su usta puna Srba, Srbije i srpstva beže od ideje nezavisne i suverene države kao đavo od krsta? Biće da tu razlozi nisu u domenu politike, već metafizike, kriminalistike i psihopatologije. Jer naš problem nije u tome što ova ili ona institucija ili služba rđavo funkcionišu – problem je što ovde loše funkcioniše realnost. Što ne postoji jasno definisana država; što ne postoji jasna granica između konkretnih činjenica i fantazija; između istine i laži; između političke filozofije i narodnih pesama; između dobrih i loših momaka; između privatnog i javnog; između parlamentarne rasprave i kafanske tuče; između ličnog i opšteg… Nabrajanje bi moglo da se otegne u nedogled. Takvo stanje nedefinisanosti, odsustva jasnih pravila i kriterijuma, nedostatak etičkih normi i linija socijalnog razgraničavanja izuzetno je pogodan ambijent za uspon graničnih slučajeva ljudskosti, a odsustvo državnog i nacionalnog identiteta idealna sredina za beskrupulozne tipova koji besomučnim ponavljanjem refrena o Srbima, Srbiji, srpstvu i Slobodi, skreću pažnju niza generacija od sagledavanja vrišteće činjenice da već dvesta godina žive u poluropskom statusu osmanlijske raje i da Srbija polako prestaje da postoji. Ovdašnja politička i odatle proizilazeća teritorijalna nestabilnost nisu proizvod vatikanskih i kominternovskih zavera, već suštinske, moralne, psihološke i intelektualne nestabilnosti lokalnih pseudoelita koje svim silama – uključujući atentate – zarad ličnog ćara sprečavaju srpski narod da se konstituiše kao nacija i da zakorači u realnost okolnog sveta…“
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=710582
Povodom neodržanog predavanja dr Latinke Perović na temu pomirenja
Loš politički tetrapak
Lični stav
Autor: Mirko Đorđević
Ko je upoznat s tekstom predavanja dr Latinke Perović na temu pomirenja Srba i Hrvata i Albanaca – biće sasvim zbunjen, najpre vešću da nije održano.
Reč je o predavanju koje je trebalo da bude održano 26. septembra na Generalnoj skupštini Konferencije evropskih komisija za pravdu i mir Rimokatoličke crkve, koja je održana u Beogradu. Kako se nezvanično saznaje, organizatori su upozoreni da je predavač neprihvatljiv zbog „antisrpskih stavova“. Upozorenje je, opet nezvanično, došlo iz vrha SPC, uz neformalnu podršku predstavnika vlasti. Ako je to zaista stav SPC, on je neshvatljiv, ali i prepoznatljiv kao stav dela jerarhije u SPC i njene intelektualne „elite“, koji se ne prvi put pojavljuje u ulozi arbitra u istoriografiji, pa i cenzora. A pažljivi čitalac teksta – posebno onaj ko poznaje bogato naučno delo dr Latinke Perović – neće naći ništa ne-srpsko ili antisrpsko. Ocena je, dakle, politička, partijska i uistinu primitivna. Pregnantno, s akribijom koja karakteriše naučnika, dr Perović uspeva da kaže ono bitno iz nikada dovoljno prevladane prošlosti, decenijama u senci mita i pogubne mitomanije.
Cenzori zaista imaju problema s činjenicama. Uostalom, nije dr Perović jedini istoričar koji vidi da Srbija „i u toku dva veka nije uspela da institucionalizuje državni okvir“. Tu smo gde smo, i valjda je i bez knjiga jasno gde smo, i jedva da treba o tome sporiti. Da nisu neki I. Ruvarac, te M. Popović knjigom „Vidovdan i časni krst“, uz recimo Mišela Obena, sve rekli o kosovskom mitu, još bi bilo mesta polemici. Ovoga puta neki krugovi u SPC i oko nje nude politikanske magle u lošem političkom tetrapaku. To su oni isti krugovi koji ustavnog poglavara naše države optužuju za veleizdaju. Ukinuti pravo dr Perović da govori – a ona nudi mogućnost drugačijeg viđenja – znak je koji opominje. Taj dah zlog vetra koji duva oko SPC, govori da nikolajevsko-atanasijevski govor mržnje protiv evropskih vrednosti ne prestaje. Gonili su ljuto Dositeja, a ni danas ne praštaju Đuri Jakšiću čiju bistu lome i bacaju na smetlište. I koga sve nisu, ali ni mrak ni mrakobesije nisu večiti. Šteta je što smo zaboravili divnu reč iz našeg starog jezika – mrakobesije. Ona je semantički najmanje dvostruko bogatija od novolatinske reči opskurantizam koja se danas koristi. Smisao novolatinske reči svodi se samo na mrak, a naša stara reč jasno kaže da u tom mraku obitavaju besovi – đavoli. Bilo kako bilo, ovo je zaista ružno i mračno.
http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/los_politicki_tetrapak.46.html?news_id=141179
Владимир Пиштало
Нечујна музика универзума
Највеће, скоро надљудско задовољство Теслиног живота јесте стварање онога што дотад није постојало и давања имена безименом
Познати романсијер Владимир Пиштало управо је објавио најновији роман, под насловом „Тесла, портрет међу маскама” (издавач „Агора”, Зрењанин). Реч је о делу (није биографија, наглашава наш саговорник) чији је главни јунак Никола Тесла. Аутор је у овом роману, између осталог, постигао и оно о чему многи савремени писци сањају: невероватну атмосферу коју један генијални ум, какав је био Теслин, шири око себе. Неухватљиву, болно стешњену у „овоземаљске” животне оквире, набујалу и незаустављиву…
Када сте одлучили да пишете роман о Николи Тесли?
Када сам почео да радим магистрат и после доктората из америчке историје морао сам да пишем оним одвратним, мртвим језиком академског знања. У једном тренутку ми је све то постало превише велики терет, по принципу: много јаве а премало сна. Морао сам да почнем да пишем нешто за себе. Тако сам негде 1994, 1995. започео прве главе овога романа. Онда сам пројекат на неко време оставио, радио књиге прича, роман „Миленијум у Београду” и докторат. У међувремену су ми стално падале идеје које сам записивао у бележницама, уз заокружено Т, што је значило „за Теслу”; прочитао сам и „све што се прочитати могло” о његовом животу – књиге, чланке, сећања. У извесном смислу то је био најтежи посао, потпуно аналоган научном раду. „Право” писање је почело 2002, кад сам почео да предајем на Бекер колеџу у Вустеру.
Који су кључни, несрећни тренуци у Теслином животу, у каријери и приватно, који су одредили његову судбину?
Први је та мистериозна смрт брата о којој постоје две верзије: једна – ударио га је коњ, друга – пао је низ степенице и онда је оптужио Николу да га је гурнуо. Један амерички романсијер се определио за обе верзије. Брата је прво ударио коњ, па је затим, онако ровит пао низ степенице. Читаоци ће видети за коју сам се верзију ја определио у овом делу. Једна ствар је извесна: смрт тог боголиког брата одређује у извесном смислу читав живот Николе Тесле.
Друго, у легенди Тесла је поцепао чек на милион долара. У стварном животу, тог чека вероватно није било. Тесла, на крају, није добио ни цента кад је његов систем примењен при градњи њујоршког метроа. Треће, после пожара који је уништио Теслину лабораторију 1895, финансијер Едвард Дин Адамс је предложио да оснује компанију посвећену искључиво његовим истраживањима. Да је пристао (а није) Тесла би имао средства да финансира свој велелепни животни пројект, Варденклиф. Четврто, Џон Пиерпонт Морган је Тесли дао сто педесет хиљада долара да изгради малу кулу која ће бежично слати берзанске извештаје и саопштења о резултатима трка. Директно прекршивши уговор са моћником који не опрашта – наставио је да се бави преносом енергије кроз земљу који можда јесте а можда није био могућ. Од тада је Морган, чија је фирма у време Првог светског рата контролисала невероватних 13 одсто светског капитала, активно опструирао Теслу у покушајима да нађе новог инвеститора. Да је Тесла само пренео поруке – што је могао – био би недвосмислено признат као проналазач радија. И добио би додатна средства која су му била нужна. После пропасти пројекта Варденклифа, Тесла је добио нервни слом.
Који су, пак, они најсрећнији?
Највеће, скоро надљудско задовољство Теслиног живота јесте стварање онога што дотад није постојало и давања имена безименом. По сопственом признању, проводио је читаве године у непрестаном усхићењу везаном за рад. Живео је на врху света. У ствари, живео је изнад врха – у срећи открића. Ходао је по води, играо је свој ментални валцер. Рад му је био интересантнији од људи, од љубави, од сна. Нећемо претерати ако године среће изазване радом замислимо као предуги, сублимисани, тантрички оргазам.
Тесла је и говорио да је наука његова једина вереница, а цели Њујорк је ипак хтео да га ожени…
По Теслином сопственом сведочењу он је „савладао сексуални инстинкт” 1880-их, негде у периоду после копања ровова. Био је блиски пријатељ са „Светим Павлом хиндуизма” Свамијем Вивеканандом који је, такође, проповедао уздржавање од сваке форме сексуалне енергије. Тесла је, што би рекли Индуси, усмерио свој сексуални нагон од бедрене чакре ка чеоној и упрегао ту енергију у свој усхићујући рад. Верујем да је Тесли усхићење стварања новог било занимљивије од „пуке љубави”. То је била бескрајно јака дрога. За њега би прелазак са рада на љубав, да тако кажемо, био силазак са мескалина на марихуану.
Сара Бернар се најчешће спомиње као жена којој нико није одолео, али Тесла јесте…
Сара Бернар је била личност око које су се плеле легенде. То са Теслом вероватно је само још једна од њих. Немојте заборавити да је божанствена Сара била 20 година старија од Тесле. Уосталом, да је отишао са њом у собу, шта да ради с њом? По сопственом признању, повратио би када би додирнуо женску косу.
Да ли је Теслина мисао да је „трик да будемо у складу са вибрацијама света, а не да осцилирамо против њих” била његова водиља кроз живот и науку?
Човек као Тесла имао је више него једну водећу мисао. Бискуп Беркли је сматрао да је једини субјективитет у свемиру Бог, да људи немају субјективитет него га позајмљују од Бога. Тесла је радије користио Аристотелов термин ентелехија. Из тог централног извора људи не добијају само енергију. Одатле осцилативни ритмови доносе идеје у умове људи. Одатле долази наша мисао која засија и зазвони у нашој глави као трамвај у станици. Те осцилације можемо замислити као нечујну музику универзума на коју човечанство несвесно игра. Као и Фројд или Марк Твен, Тесла је веровао је да је људска ментална слобода мања него што се обично претпоставља, да је индивидуалност ограничена, али да су људи дубоко повезани са спољним светом и да су део универзума који је у целини жив. Посебно је инсистирао на овој теорији о људима као аутоматима у време Првог светског рата. Зашто? Па можда зато да би скинуо кривицу са људи за ратне страхоте. О томе је писао у време кад су мерзери рушили катедрале, кад су Аустријанци вешали српске сељанке у Мачви, кад су Немци терали белгијске цивиле на присилан рад, кад је Енглеска флота блокирала све гладнију Немачку, кад су Турци клали Јермене, а читаоци Ничеа и Бергсона дрхтали…
Ко је за Вас био Никола Тесла: светлост, звук, свемир, трептај бескраја, неко (нешто) кога никада нећемо досегнути?
Свети Григорије Палама је рекао да онај ко учествује у божјој енергији донекле и сам постаје светлост. То се у великој мери односи на Теслу. У мањој мери, то се односи на вас, на мене, на особу која је љубазно застала да погледа овај интервју,на читаоца који ће отворити моју књигу.
Анђелка Цвијић
[објављено: 03/10/2008]
http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Nechujna-muzika-univerzuma.sr.html
DEO INTERVJUA:
DUŠAN KOVAČEVIĆ, UPRAVNIK ZVEZDARA TEATRA I AUTOR NOVOG KOMADA „GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA“
Političari, nemojte kao Musa i Marko!
Na ovim našim balkanskim prostorima lako je biti prorok lošeg i ko god proriče loše delimično će biti u pravu. Ako je politika kurva, onda su političari makroi
G.J:Dakle, ovo je krajnje vreme da se nešto konkretno učini?
– Mislim da nam ništa drugo i ne preostaje. Moramo da se okanemo podela, jer se bojim da smo se toliko iscrpeli i izmorili od tih naših međusobnih ratova i sukoba da ćemo jednoga dana spasti s nogu. Bićemo toliko umorni da nam neće preostati ništa osim rečenice: „LJudi, aman ajde da prestanemo, nema više smisla“. Znači, kao Kraljević Marko i Musa Kesedžija, koji su se mlatili na onoj poljani nedelju dana i na kraju ustanovili da bi bilo dobro da, pre nego što izginu, sednu i popiju čašu vina.
G.J:Ta priča, koja je stvarno proistekla iz te neke velike epike, u današnjem vremenu došla je do svog apsurda?
– Poslednjih nekoliko decenija, ajde da kažemo tri, od Brozove smrti, kad se znalo ko šta govori, svaki put kad upalite televizor, prvo što vidite bila je slika nekog čoveka za govornicom koji vrišti, dere se i nešto preti. Te pretnje negde do 90-ih godina odnosile su se na međurepubličke sukobe, a onda je svako u svojoj avliji krenuo da preti ukućanima. Kako su ti knezovi po avlijama ojačavali, onda su ukućani, u svakoj od tih bivših država, stradali. Na mestu jednog diktatora pojavilo se desetak manjih koji su svoje narode, oslobađajući ih ideologije strašne Brozove diktature, doveli u isti položaj. Maltretirali su ih na isti način zato što su upravo oni želeli da budu nastavak tog čoveka koga su prezirali. Taj apsurd, u koji smo mi ušli kao u mašinu, koštao nas je, sve zajedno, rata, ekonomske bede, propasti, unazađivanja, izgubljenog vremena, godina… Činjenica je da svaki dan neko pokuša da skoči sa nekog mosta. A to je, upravo, priča ovog mog novog komada. Dakle, šta ostane kada protutnji jedno strašno vreme kroz jednu zemlju.
G.J:A odgovor glasi?
– Ostanu depresija i dve vrste osećajnosti. Jedna je agresivnost, kao ona koju u poslednje vreme imate na stadionima, a druga je povlačenje u samoizolaciju, kad se čovek učauri i traži rešenje u suicidu.
G.J:Nimalo optimistično?
– Normalno rešenje za to, isključivo, treba da dođe iz vrha države. Šta ćete vi da radite kad danas u svim tim polemikama političara čujete strašne uvrede? Kako ćete nekom dečaku od 12, 13 godina objasniti da to nije u redu i da to nije lepo? Jer, oni misle da je upravo to pitanje časti i da se tako radi, odnosno da ozbiljni i odrasli ljudi tako razgovaraju. Kako onda da očekujemo da ga jedan učitelj ili učiteljica jednom nedeljno u času lepog ponašanja vaspita i kaže mu da treba da bude razuman, miran, staložen… kad ga televizija ravaspitava, ako može tako da se kaže, ceo dan. To su sve nekakvi ostaci nesreće čiji nam je račun stigao.
G.J:NJegov iznos svakako nije mali?
– Nismo se nadali da će cifra biti tolika. Mislili smo da ćemo proći mnogo jeftinije, ali kad je došao kelner i podvukao crtu, svi smo bili zaprepašćeni šta smo radili i koliko smo potrošili. Ipak, nadam se da su najgora vremena prošla i da se stvara jedna malo normalnija osećajnost i komunikacija među ljudima. Mislim da će te tenzije polako da se smire i nestanu i da ćemo verovatno, za jedno desetak godina, živeti u mnogo, mnogo stabilnijoj, mirnijoj i ljudskijoj zemlji.
G.J:Poslednjih nekoliko meseci bili smo svedoci raznih „čuda“; u političkom životu radikalska „ljubav“ se definitivno raspršila k’o mehurić od sapunice, na alternativnoj medicinskoj sceni ispostavilo se da je „prva violina“ dugo vremena bio doktor Dragan Dabić, u svetu „najvažnije sporedne stvari na svetu“ svedoci smo da Crvena zvezda nikad nije bila bliže paklu, što se tiče kulture, reditelj LJubiša Ristić posle gotovo decenijskog posta ponovo kusa rediteljski hleb… Šta mislite, kao neko ko ima nepogrešiv osećaj za anticipaciju, kakva bi još „čuda“ mogla da nas snađu u nekoj bliskoj budućnosti?
– Na ovim našim balkanskim prostorima lako je biti prorok lošeg i ko god proriče loše delimično će biti u pravu. Ja još ovde nisam sreo proroka koji je proricao dobro.
G.J:Zašto je to tako?
– Valjda zato što je to nemoguće ili je taj posao neisplativ (smeh). Ali, ako bih mogao da kažem nešto što je u korist dobrog, mislim da su nekakve priče zaokružene i završene. Ne zato što smo mi tako hteli, nego zato što su to istorijski procesi. Završili su se, definisali i odumrli, a morali su, izgleda, da traju toliko koliko su trajali. I sad počinje nešto novo. U tom novom, naravno, da je i veoma bitno, od svakog nas pojedinačno, kako će taj budući život izgledati. Lično ne volim nemoć, depresiju, nemogućnosti, predaju, strah… Kad sve to eliminišete iz svog života ili se trudite da eliminišete, postajete čvršći i jači, a zbir takvih ljudi, koji ne pristaju na poraz, može da donese jednu potpuno novu sliku. Naravno, i to je isto proces koji neće biti ono što mi želimo.
G.J:Brz?
– Da. Mi bismo želeli da već sledeće godine živimo kao dobro uređena država koja nije imala rat 200 godina. To je nemoguće. Budimo realni i recimo, ako budemo za pet godina živeli pet posto bolje, to će biti veliki napredak.
G.J:U našem narodu odavno se odomaćio izraz da je politika kurva. Šta su onda, prema vašem mišljenju, ljudi koji se njom bave?
– Makroi (smeh). Ne vidim drugi odgovor. Mislim da su ljudi koji se bave politikom, rođeni baš za nju. Biti političar znači da si se već od rane mladosti opredelio za jedan put koji je vrlo poseban, specifičan, fajterski… Umetnik je sastavljen kao mozaik, možete da ga izmešate i da dobijete novu sliku čoveka, a dobar političar se rađa u jednom komadu. Zato ih valjda, kad ih vajaju, vajaju iz jedne stene, jednog komada. Iz tog jednog komada, kao stena, nastao je simbol srpske politike Nikola Pašić. To je čovek koji je bio rođen za politiku.
GRADONAČELNIK
– Politika je neka vrsta misije koja bi trebalo da predstavlja jedno samožrtvovanje za narod. Ovo zvuči dosta patetično, ali u našoj istoriji imali smo dosta ljudi koji su to shvatali na taj način. Mislim na one ljude koji se ozbiljno posvete politici i koji misle da u njoj mogu da naprave nešto značajno. Danas, kad se priča o komunističkom vremenu, pominje se samo Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, jednostavno zato što je iza sebe ostavio lep trag – podseća Dušan Kovačević.
Autor:
Mikojan Bezbradica
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/kultura/glas-javnosti-03-10-2008/politicari-nemojte-kao-musa-i-marko
Jasna Šakota-Mimica
Dekartova metafizika tela
Mali Nemo 2006.
doktorski rad
strr 46-47-48:
“Razlika između duše i tela ne isključuje njihovo jedinstvo i međusobni uticaj u ljudskome biću, ali isključuje mogućnost da se proizvod tog iskustva i jedinstva tretira kao teorijsko znanje…
U intuiciji se ontološka i saznajna realnost poklapaju, proste prirode – kao ontološke “čestice“, i intuicije – kao saznajne “čestice“, jedno su te isto…
Razumevanje bazičnih načela – onih iz kojih sva ostala znanja proishode, a kojima se bavi metafizika – podrazumeva ili zahteva razum odvojen od tela.
Intuicije su elementarno znanje iz kojeg se metodskim pravilima razvija spoznaja čitave stvarnosti, one duhovne isto koliko i materijalne.
Spoznaja materijalnog sveta kao protežnosti vrlo precizno ukazuje na to šta je u onom svetu za koji mislimo da nas okružuje prošlo kriterijum izvesnosti a šta ne, šta je u strogom smislu saznato a šta nije ili ne može biti znanje o telesnom svetu, već eventualno znanje o uticaju koji telo može imati na ljudsku dušu. Sasvim suprotno Platonu, a baš zbog shvatanja prirode urođenih ideja, koje, kao urođene istine ili klice ljudskog duha jesu i klice čitave stvarnosti, za Dekarta će fizika, ukoliko je na metafizi i njenoj razlici između duše i tela zasnovana, sadržavati posve izvesno znanje.
Dekartovo razdvajanje duše od tela imalo je, dakle, za cilj sasvim drugačije sticanje znanja od onog koje je Platonu bilo na umu. Kartezije se nije odvajao od tela da bi došao do nekakvog ontološki čistog sveta koji jedino vredi saznavati već je ovo odvajanje preduzimao ne bi li stigao do stanja vlastitoga duha u njegovom zametku, ne bili u samome sebi, u svom čistom razumu, pronašao klice istinitog znanja u realnom svetu.“
str 54:
“Ne sme se smetnuti sa uma da je Platon u matematici video princip za odabir onih malobrojnih kojima će biti dozvoljen pristup filozofskoj nauci, dok je za Dekarta svako načelo kojim se tvrdi razlika među ljudskim duhovima predstavljalo nasilje nad božanskom pravičnošću, onom koja se ostvaruje kroz demokratizaciju razuma.“
str. 59:
“Istina i laž su samo u razumu – reći će Dekart.“
str. 60:
“Nasuprot Avgustinu i Karteziju – kojima je cilj bio da oslobode čoveka straha od Boga, odnosno intelekt od imaginativnog načina mišljenja koje je, kao osnova tom strahu, i dalje vezano za telo i upravo zato u odsustvu razumnog tumačenja predrasudno – Lojola je od svojih sledbenika tražio da se blagodareći imaginaciji i njenoj primeni na posledice grešnog života, te zahvaljujući sentimentima koji iz toga proističu, dovedu u stanje toliko silne uzdržanosti da bi im pokoravanje moralnim moćima hrišćanske duše došlo kao potpuni spas i najpreči životni cilj. Takvo je bilo Lojolino shvatanje iluminacije. Ona je bila posledica meditiranja o fiktivnoj situaciji u kojoj smo zbog svojih greha kažnjeni, izloženi istim onim paklenim mukama koje je onako detaljno opisao Dante. I dok je Lojola istrajavao na strahu i njegovom antipodu – spokojstvu koje se rađa iz ljubavi prema Bogu, Dekart, koji se, kao i Spinoza posle njega, usudio da apeluje na intelektualnu, posve racionalnu ljubav prema Svevišnjem, morao je u skladu sa tim i samo meditiranje, sredstvo i predmet njegove izvedbe, razumeti dručačije od Lojole.“
KNJIGA „ŽENA, IKONA CRKVE I BLAGO SVETA“
PROTOĐAKONA LJUBOMIRA RANKOVIĆA
Iskušenja i stradanja
Vreme je za stvaranje ženskog misionarskog pokreta koji bi bio dragoceni pomagač u misionarskim naporima sveštenstva
„Žena, ikona crkve i blago sveta“ naziv je nove knjige protođakona mr LJubomira Rankovića, koju je nedavno objavila ugledna izdavačka kuća Glas crkve iz Šapca.
„Do sada niko iz crkve na ovaj način nije pisao o ženi. Ovo je svojevrsno oduženje ženi i majci i vraćanje duga hrišćanstva, koje se poprilično ogrešilo o ženu. Ova knjiga predstavlja slabašni pokušaj i napor da se ukaže na ženu u crkvi kao na veliko blago i snažan duhovni potencijal koji u ovom apokaliptičnom vremenu, za crkvu i čovečanstvo, može biti od izuzetnog značaja. Uostalom, kroz celu istoriju crkve, od Golgote do naših dana, zar nisu upravo žene bile najvernije i najistrajnije Hristove sledbenice i mironosice?“, kaže otac LJubomir za Glas javnosti.
On u knjizi navodi da je pravo čudo kako je žena izdržala sva iskušenja i stradanja koja je tokom vremena preživela kada se otvoreno i pošteno sagledaju sve razmere ženske diskriminacije i neravnopravnosti kroz istoriju do danas.
„Ženino poniženje i stradanje može se ubrojati u najveće zločine koji su učinjeni protiv čovečnosti. Onda nije čudo što je jevrejski muškarac zahvaljivao Bogu što nije rođen kao rob, životinja ili žena. Dugačak bi bio spisak muških nepočinstava prema ženi, posebno u starom svetu i paganskoj prošlosti. Takođe, veliki su gresi i hrišćanskih crkava prema ženi. Setimo se samo inkvizije i progona ‘veštica’ u hrišćanskoj Evropi srednjeg veka, kada su nedužne žene spaljivane na lomačama. Imajući u vidu da je visoka jerarhija i pravoslavne i rimokatoličke crkve isključivo monaška, žena još uvek nema mesto i status koje zaslužuje“, kritički navodi Ranković.
RASPRODATO
Knjiga (260 strana) objavljena je s blagoslovom vladike šabačkog Lavrentija u tiražu od 2.000 primeraka. Urađena je u tvrdom, luksuznom izdanju i na kvalitetnom papiru, sa brojnim ilustracijama. Posebno je zanimljivo da je za samo nekoliko dana rasprodat čitav tiraž, pa je izdavač već štampao drugo izdanje.
Protođakon LJubomir u knjizi podseća da ništa toliko verno i ubedljivo ne svedoči Hrista, lepotu i toplotu hrišćanstva kao pobožna majka i žena, odana svojoj veri i crkvi.
„Vreme je za stvaranje ženskog misionarskog pokreta koji bi bio veliki, dragoceni pomagač u misionarskim naporima sveštenstva. Zar se nebrojeno puta u Jevanđelju ne pominju žene koje su pomagale Hristu? Ta pomoć je i te kako potrebna crkvi, i sveštenstvo se ne može i ne sme nje odreći! Zato je potrebno napraviti studiozan plan i program aktivnijeg uključivanja žene na misionarskom polju rada u crkvi, koji bi se odvijao sa blagoslovom i nadzorom posebnih duhovnika – nešto slično organizovanju velikog bogomoljačkog pokreta kojim je rukovodio sveti vladika Nikolaj Velimirović, u kome je bio veliki broj žena. Ovo bi unelo život i novu snagu u umorni organizam naše Crkve i urodilo obilnim plodovima na opšte dobro i radost svih. Ali, to treba da bude zadatak jednog studioznog timskog rada duhovno zrelih ljudi koji umeju da čitaju i razumeju znake vremena“, predlaže u knjizi protođakon LJubomir Ranković.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-11-11-2008/iskusenja-i-stradanja
(Предавање одржано на Првом Сабору српске омладине у Чикагу 2008. у организацији Двери Српских)
Пречасни и Часни Оци, Уважени Гости, Драги приjатељи,
Драга браћо и сестре,
Изузетна ми је част да могу да Вам се обратим данас и пренесем српској омладини архипастирске благослове Његовог Високопреосвештенства Митрополита средњезападноамеричког Христофора. Такође, желео бих најпре да се захвалим нашим домаћинима и представицима Двери српских на позиву да Вам се данас обратим као Директор за верско образовање Митрополије средњезападноамеричке, и да са Вама поделим неколико мисли о једној теми за коју мислим да не добија довољно пажње, а коју свакако заслужује.
Конкретно, ја ћу са Вама данас поделити своје мишљење о „Улози интелигенције у Цркви.“ У мом данашњем излагању најпре ћу се осврнути на неоправдану и вештачки наметнуту дихотомију између интелектуалаца и оних који припадају Цркви, а потом ћу укратко представити своје виђење улоге интелектуалаца у Цркви савременог доба.
Пре неколико година Г. Бошко Орадовић, коме дугујем дубоку захвалност за ову прилику да Вам се данас обратим, у београдском листу Време, приметио је да се у савременом друштву развио стереотип да је Црква место за необразоване, а да ”просвећеним” интелекутуалцима није место у Цркви. Као што је то он тада поменуо, овај стереотип је у потпуности нетачан и не налази потпору у реалности. Ја бих овде желео да проширим ово запажање приметивши да се овај став глобалног карактера, није карактеристичан само за српско друштво, а посебно је изражен у односу према Православној цркви. Нпр. чувени научник Фримен Дајсон у својој књизи „Научник као бунтовник“ о Православљу пише са омаловажавањем. Он сматра да је Православље због своје мистичне природе научно и интелектуално потпуно безвредно. Но, мислим да су ово и слична њему запажања веома исхитрена и увелико искривљују реалност. Поред мноштва искрених православних верника из свих сфера интелектуалног живота, као доказ вредности саме Православне теологије као интелектуалног залеђа Православља, треба се само подсетити одличних савремених православних академских теолога који уживају велики, светски углед сруци: владика Kallistos Ware (Spalding професор источнох хришћанства у Оксфорду), o. Andrew Louth (професор патристике на Универзитету у Дараму и дугогодишњи професор у Оксфорду), владика Иларион Алфејев (чувени православни патристичар са докторатом из Оксфорда), затим o. Alexander Golitzin (професор на Marquette Univerzitetu, један од водећих ауторитета за Византијску теологију, а посебно за Дионисија Ареопагита), затим владика Јован Зизиулас (универзално чувен Догматичар и Еклисиолог), итд. Морам овде да поменем и пар великих, светских имена из прошлости: Срегеј Булгаков (Париз), Николај Афанасјев, (Париз), Владимир Лоски (Париз), Георгиј Флоровски (Harvard), Александар Шмеман (Париз и Њујорк), Јован Мајендорф (Париз и Њујорк) и др.
Стога, мислим да је сасвим јасно да је дихотомија између необразованости људи који иду у цркву и баве се њој блиским проблематикама с једне стране, и наводне интелектуалне префињености оних који су ван Цркве с друге сране, потпуно неоправдана и нетачна. Један конкретан пример моје тезе имамо и данас са нама у представницима Двери Српских, тог значајног свесрпског интелектуалног покрета. Беспоштедан рад ових младих интелектуалаца на промовисању Православних хришћанских вредности кроз најразличитије научне области, најбоље сведочи да су инетелектуалци саставни део верног народа, а успешност мисионарског рада Двери Српских говори нам о битној улози коју ти интелектуалци имају у црквеном и друштевном животу уопште.
Улога интелектуалаца из реда рукоположеног свештенства је тема која је навелико обрађена и која махом заокупља највећу пажњу у пастирском раду. Но, само присуство у Цркви високообразованих људи, стручњака у најразличитијим областима људског научног достиугнућа намеће питање, шта је тачно улога лаика инетелектуалца у Православној цркви?
Одговор на ово комплексно питање мислим да треба потражити најпре у Светом писму, а потом и у акумулираном вековном искуству Цркве, почевши са старом Сиријском хришћанском традицијом из 4. века, која нуди веома интересантан одговор на ово питање. У 1.Петар 2:9, Апостол опомиње све хришћане да кроз крштење постају „царско свештенство.“ Имајући у виду ово библијско учење, сматрам да је улога и одговорност лаика према мисионарској делатности Цркве једнака улози и одговорности рукоположеног свештенства, јер, као што видимо, и лаици су део свештеног кора Цркве. Питање је сада на који начин су то лаици чланови свештеног кора?
Свештена функција лаика је најјасније објашњена и представљена у поменутој Сиријској хришћанској традицији из 4.века. Сиријски Оци (нпр. Афрахат, Јефрем Сирин, па и Јаков из Серуга, Филоксенос из Мабуга, а касније и Исак Сирин), сматрају да се свештена улога лаика може умногоме упоредити са најважнијом свештеном функцијом рукоположеног свештенства, а та улога је приношење жртве Богу. Наиме, функција рукоположеног свештенства је приношење Евхаристијске жртве Богу кроз Свету Литургиују. Свештена, пак, жртва лаика се састоји у њиховој молитви Богу. Док клир своју жртву врши у олтару Црквеног храма, олтар лаика је њихово срце, а тело лаика је храм где се њихова жртва приноси. Штавише, Сиријски оци проширују свештену функцију лаика, сматрајући да молитву, као жртву, не треба сводити само на изговарање одређених речи, већ да је молитва, свако добро дело које се чини у име Божије. Конкретно, Афрахат, Сиријски Отац из 4.века, каже да је чак и давање воде жедном у име Христово једна врста молитве. Стога, свако дело учињено у име Бога, сматра се молитвом, односно жртвом Богу. Но, ако су и лаици ефектан део свештеног кора, то су онда Христове заповести о проповедању Његове речи свим народима и права и обавезе и лаика, а не само рукоположеног свештенства.
Из овог еклисиолошког модела произилази да је улога лаика у Цркви потенцијал који је увелико запостављен и који се наново мора дефинисати. Ова улога, ради свог несагледивог потенцијала с правом захтева додатну пажњу и нову процену, јер отвара огромне могућности у мисионарском раду лаика у Цркви и унапређење тог рада.
Овде би требало још напоменути да се овако узвишеним схватањем позиције лаика у Цркви ни најмање не умањује значај рукоположеног свештенства, јер клирици имају своју засебну функцију у свештеничком служењу. Ова функција је узношење Евхаристијске жртве (тј. служење Свете Литургије), која представља најузвишенији облик заједничарења целе заједнице „царског свештенства,“ тј. народа Божијег, са Богом. Но, с друге стране, треба имати на уму да, као што кажу Сиријски Оци, и рукоположено свештенство и „царско свештенство“ су онтолошки гледано једнако битни пред Богом, јер је један Свети Дух који омогућава постојање оба. Стога, на царско и рукоположено свештенство не треба гледати као на ривалне функције у Цркви, јер се оне међусобно допуњују.
Дакле, интринзички ауторитет лаика у Цркви, који произилази из самог прикључења свештеном народу Божијем, односно из Свете тајне Крштења, је библијски потврђен и сакраментално евидентан кроз мисију у Цркви. Као чланови царског свештенства сви смо позвани да потпомогнемо у надоградњи Цркве, тог свештеног тела Христовог сваки користећи своје таленте: клирици својим преданим Евхаристијским служењем и пастирским радом, а лаици надопуњавањем тог пастирског рада и преданошћу мисији Цркве кроз употребу својих талената. Поновићу да ми је изузетно драго и да ми је указана велика част да могу данас да Вам се обратим и подржим овај скуп за који сматрам да је изузетно важан за будућност Српске православне цркве и нашег народа. Нека Вам Господ подари снагу да наставите овај племенити рад.
Хвала Вам.
Аутор је асистент на предмету црквено – канонско право на Богословскопм факултету Св. Саве у Либертивилу и докторант на Маркет универзитету у Висконсину
http://www.dverisrpske.com/tekst/74973
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
Између две прославе Божића
Једно од кључних питања која постављају не само атеисти и агностици, него и поједини теолози, јесте у којој мери хришћанство током своје двомиленијумске историје изражава смисао Христовог учења, односно у којој мери га изневерава. О томе су изврсно писали Кјеркегор, Унамуно и Берђајев
Љубица Николић, Анђео бди, дрворез, 2008. Између смо две прославе рођења Исуса из Назарета, једне по новом, грегоријанском календару, по којем иначе рачунамо проток времена у свету, и друге, по старом, јулијанском календару. Обе прославе обележавају исти, парадоксалан догађај, рођење Бога у човеку, рођење оца у сину; речено језиком филозофије, посреди је појава ноумена, тј. иманенција трансцендентног, односно конкретизација апсолута. У том смислу, реч је о метафизичком заснивању времена, чији је смисао у ономе што долази после времена, а претходило је времену. Зачеће девице Марије божанским зраком, рођење, учење, смрт и ускрснуће њеног сина – чудесна је фабула коју једни тумаче као алегорију, други у њу верују упркос њеном апсурдном бићу, а трећи је сматрају разорном за историју.
Једно од кључних питања која постављају не само атеисти и агностици, него и поједини теолози, јесте у којој мери хришћанство током своје двомиленијумске историје изражава смисао Христовог учења, односно у којој мери га изневерава. О томе су изврсно писали Кјеркегор, Унамуно и Берђајев.
Неколико деценија пре него што ће се романтични нихилиста Ниче гневити на Христа, религиозни Кјеркегор, у „Страху и дрхтању“, пише како после Христа на Земљи није живео ни један једини хришћанин. Филозоф то објашњава овако. Све цркве и сви хришћани Христову мисао не схватају дословно, него условно. Кад Христос каже да ономе ко те је ударио по једном образу окренеш и други, или, да ономе ко ти је узео капут даш и кошуљу, онда то не значи ништа друго до управо то – тврди Кјеркегор и поставља реторичко питање да ли, можда, на такав начин поступа и да ли такво што проповеда иједна црква, и да ли иједан свештеник својим животом даје такав христолик пример.
Мигел де Унамуно, у књизи „Агонија хришћанства“, објашњава да је црква „нужно овоземаљска ствар“, упркос томе што је Исус проповедао како царство његово није од овог света. Постоји, дакле, разлика између Христа, с једне стране, и црквене доктрине и световне њене праксе, с друге.
Берђајев – који је више пута истицао генијалност Фојербаховог атеистичког списа „Суштина хришћанства“ – од једних проглашаван мрачњаком, од других јеретиком, у обимном свом опусу завештао је неколико доиста оригиналних и недогматских теолошких мисли. У делу „О човековом позвању“ он пише да, уколико би постојао пакао, у њему би, онда, прво морала да гори идеја пакла. Та религиозна мисао супротна је црквеном учењу. Онај праведник који очекује да ће грешници горети у вечним мукама пакла није моралан јер ужива у мукама другог – објашњава руски филозоф. Попут Кјеркегора, и Берђајев се овде ослања на изворну Христову тешко разумљиву и још теже прихватљиву мисао да треба љубити непријатеље своје, јер никаквог подвига нема у љубави према пријатељима.
Размишљања руског филозофа о паклу, као и његово тумачење Светог тројства као „симболике духовног искуства“, нашла су свој одраз и у појединим проповедима папе Војтиле о рају, паклу и чистилишту као духовним категоријама. У јавним обраћањима, у три среде у лето године 1999, папа Јован Павле II је, између осталог, рекао: „Рај није ни апстракција ни физичко место на небу, него живи лични однос са Светим тројством“ (21. јул); „Пакао је последња последица самог греха… стање оних који су се слободном својом вољом и потпуно одвојили од Бога, извора живота и радости“ (28. јул); „Појам чистилишта не указује на место, него на стање егзистенције“ (4. август). Иза ових папиних размишљања, јасно је да се и високи представници земаљске моћи цркве покаткад питају о суштинским проблемима хришћанске теологије и да сами повремено мисле недогматично.
А да су и свеци морени сумњама, сведочи књига писама Мајке Терезе „Дођи, буди ми светло“, објављена 2002, у години када је и одлучено да њена ауторка, добитница Нобелове награде за мир, буде проглашена светицом. Између осталог, Тереза Калкутска пише и ово: „Мој осмех је велика маска која скрива бројне патње (…) Осећам да ме Бог не жели, да Бог није Бог и да он уистину не постоји (…) Нема вере, нема љубави, нема ентузијазма. Спасавање људских душа не представља ми ништа, као ни рај“. Ове снажне речи извештавају о потресној духовној егзистенцији једне милосрдне и пожртвоване жене. Кад су већали о њеној светости, ватикански достојанственици су пред собом имали дневник и приватна писма Мајке Терезе, али су закључили, водећи се можда и сопственим духовним искуством, да без сумње нема вере.
Без слободног мишљења, не може се назрети ни епохални значај Христове појаве, ни величина његовог губитка у догматици.
Златко Паковић
[објављено: 03/01/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Izmedju-dve-proslave-Bozica.sr.html
Jovan Ćirilov
Manje jarosti, oci
Bolje bi bilo da se teme ove kolumne poduhvatio neki provereni vernik izvan, pa čak i unutar naše crkve. Bilo bi ubedljivije i možda plodonosnije. Reč je o očiglednim prestupima, ili religioznim jezikom rečeno, gresima koji su zahvatili najviše krugove Srpske pravoslavne crkve. U raspravama koje se vode na mnoge teme crkvenog, društvenog i političkog života, oni koji bi, u sladu sa visokim mestom koje zauzimaju u crkvi, morali da se klone smrtnog greha koji se zove jarost. Mnogo je nedoličnog gneva, čak i kada bi jarosni velikodostojnik u suštini mogao biti u pravu oko neke teme koja se raspravlja unutar crkve. Tako intonirane rasprave naročito su glasne otkako je patrijarh Pavle teško bolestan. Njegov tihi glas i više nego očigledan primer bivao je brana takvom ponašanju velikodostojnika. Stiče se utisak da su pred nama nestašna deca dok je otac na dalekom putu ili teško oboleo.
Nije slučajno da ih narod povodom javnih rasprava i glasnih prepucavanja poredi sa našim političarima. Koliko pojedini oci nisu svesni šta čine, kazuje i njihov odgovor sa rukama u mantiji na tu zamerku. On glasi: „I mi smo ljudi; nismo lišeni mana običnog sveta”. Taj argument ne priliči obrazovanim glavama i poznavaocima teologije. Sveštenstvo, i ono najviše i najniže, moralo bi biti primer tako jasno ocrtan ponašanjem Hrista. A retki su koji bi mogli biti primer. Ne bih ja o tome ni pisao da velika moć koja je vraćena SPC-u katkada sudbonosno ne utiče na naše živote, naročito dramatično na Kosovu i sve što je za Kosovo vezano, a pre svega za sudbinu manastira.
Ako ulogu religije i njenu ustanovu, crkvu, svedemo na njen antropološki cilj, strukturalistički sličnoj ulozi vrača u preistorijskom društvu, onda su crkva i njeni nalozi, moralna prečica za pastvu, bez mnogo objašnjavanja. Najbolje je ako se osnovne moralne norme podrazumevaju i ostvaruju. Ako se crkveni velikodostojnici ne drže vrlina koje propovedaju, tada ni vernicima one nisu više nesumnjive i obavezne.
Malo tiše, oci! Više će vam se verovati.
http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2736
Празник Васкрсења и коментари
Аутор: Аутор – Владимир Вељковић
Поводећи се за изјавом времешног, али интелектуално изузетно живахног културолога Ратка Божовића – изречене у једном јутарњем програму непосредно после Ускрса – како се у тешким, кризним временима, он лично, окреће ономе што је на земљи, односно култури, набасах на неколико интересантних прилога сачињених поводом најрадоснијег хришћанског празника и темеља хришћанске вере Васкрсења Господњег.
Ако сте заинтересовани да чепркањем по Светом Писму – пардон, проучавањем и ”ишчитавањем” – затим историји Цркве, те списима Светих Отаца и осталих црквених писаца, тражите и разликујете, на пример, историјског Исуса од Христа Вере. Ако слободно миксујете апокрифне и гностичке списе са канонским, имате симпатија за античке мистерије, разумете се у ”политику” Цркве према Римској империји и тадашњем друштвеном окружењу, уочавате ”дивергентност” и плурализам у раном хришћанском покрету и притом, не хајете, или сте у отвореној опозицији свему ономе што сама Црква има да каже на те теме, знајте да сте један од главних учесника у show програму своје врсте. Како је то духовито приметио наш библиста проф. Предраг Самарџић.
Подучавање Цркве
Са изласком Цркве из друштвеног гета, у коме је била смештена од стране комунистичког режима и пропашћу коначног политичког решења религиозног питања, појавила се потреба да антицрквена критика и пропаганда добије своје место у нашем друштву, протежући се од дневне штампе и сајтова до научних кругова. Борба против Хришћанства није лака, али ако се са тиме крене на време, можда може дати и одређене резултате. Тако се један од дежурних антицрквених коментатора црквених прилика, Мирко Ђорђевић[1], са сетом сећа свога детињства када су га комунисти подучавали дечијим песмицама типа ”Петокрака са пет рога, ја се борим против Бога, не борим се против Христа он је био комуниста” и при томе осећа како ни дан данас, после толико година, та ”енергија наде није потрошена”.
Oснове Христовог учења
Додуше, семе које је пало на плодну њиву није чамило и Богочовек је од комунисте и претече научног социјализма, код Ђорђевића еволуирао у борца за ”цивилизацију љубави”. Кључне поруке таквог Ђорђевићевог Исуса су ”да је свака власт насиље над човеком, да свака власт корумпира, а да централна аутократска власт тотално корумпира.” Политички је било крајње осетљиво да један човек, који је био у ствари ”републиканац”, своје погледе износи у тадашњој римској царевини и држави која је поодавно напустила своје републиканске традиције.
Овако нешто, тешко да се могло свидети Римљанима, поготово када је Христ одлучио да укаже људима, на то, шта је њихов највећи грех. Дакле, сви су се заледили када су чули да – ”Највећи грех је кад национална и интелектуална елита одлучи да лаже”. Све ово чини Христа савремеником Ђорђевића и његових истомишљеника, јер су и они, у овим есенцијалним ставовима Исусовог учења – уз помоћ њиховог ”теоретичара теологије” – пронашли своје место међу његовим следбеницима. Можемо са пуно успеха погађати шта је то ”цивилизација љубави”, ”централна аутократска власт”, ”републиканизам”, ”лагање националне елите” итд.
Наравно, од Васкрсења нема ни трага, Јуда је највернији Спаситељев ученик, који га је једини разумео, док је Марија Магдалена образована млада активисткиња из ниже радничке класе. Хришћани су ове чињенице вековима крили, све док их археолози нису коначно разоткрили проналазећи гностичку библиотеку у Наг Хамадију у Египту 1945. године. Која показује једног ”другачијег” Исуса.
Библијски критицизам у нас
Онима са научним склоностима изашао је у сусрет професор Милан Вукомановић[2], уводећи их у проблематику савременог неконфесионалног проучавања Хришћанства, које се иначе мало разликује од отворене борбе против Цркве ранијих времена, мада садржи и неке нове елементе. Тако су знатижељни могли прочитати текстове ”Зашто је страдао Исус Назарећанин” али и ”Жене апостоли у раном хришћанству” посвећен, вероватно, коренима раног феминистичког покрета.
На почетку Вукомановић тврди како су догађаји описани у Јеванђељима део званичне римске историје, што тешко да одговара историјској стварности. Да је тако, новозаветни списи били би потписани од стране званичних римских историчара Плинија (23-79) и Тацита (55-120), а не људи који су били потпуно ван токова званичне римске културе – Матеја, Марка, Луке и Јована које називамо Јеванђелистима. Овакав почетак Вукомановићу служи како би својим читаоцима, макар мало, представио муке на које један истраживач наилази при проучавању раног Хришћанства. Укратко, излаже се прича о мноштву религијских група међу тадашњим Јеврејима, великом броју оновремених личности које су се проглашавале за месије, а све у циљу разумевања ”тог најранијег, јудео-хришћанског периода (…)” што је ”значајно и за разумевање њене најзначајније личности – Исуса Назарећанина.” Треба се, при томе, стриктно чувати да то ”разумевање” случајно не оде у правцу било каквог вероисповедања Назарећанина за Господа и Сина Божијег.
Разлог Исусовог страдања – строго научно
Свеобухватна истраживања нису остала без резултата и Вукомановић читаоцима, на крају, ипак открива тајну Исусовог страдања или како он то крајње стручно и научнички запитано излаже: ”Како, најзад, у историјском смислу, разумети традицију о Исусовом хапшењу, осуду и погубљењу под римским властима, (…).” Врло просто, јер Исусово учење могло је представљати ”извесну сметњу властима, особито у време када се велики број јеврејских ходочасника окупио у Јерусалиму да прослави Пасху.” Римљани, дакле, убијају Исуса због врло деликатне политичке ситуације у то време у Палестини. Када су се Хришћани касније уортачили са римском државом, није било смисла да Римљани буду ти, који ће бити криви за Христову смрт, па су (по ко зна који пут) преправили своје списе (Нови завет) и за Христову смрт набедили Јевреје. Остаје још само да Вукомановић апелује, неком приликом, на Цркву да се врати својој старој и вековној традицији, политичке коректности и поново преправи своје канонске списе у складу са најновијом политичком ситуацијом.
Тако се у Вукомановићевом вулгарном приступу историји Хришћанства[3], Црква открива као организација која је непрестано окупирана фалсификовањем сопствене прошлости.
Хришћанска вера – скандал посебности
Није ми познато, да се око историје других религија и њихових оснивача, ломе толика идеолошка и научна копља као око Хришћанства и Личности Исуса Христа. Не знам да ли је неко, на пример, тражио историјског Мухамеда, Буду или Конфучија. На крају, сви критичари, нехотице и несвесно, испуњавају речи Јеванђеља да ће Христос бити ”знак против Кога ће се говорити” (Лк. 2, 34).
http://www.dverisrpske.com/tekst/173803
Подвиг Светог Владике Никодима против лоших српских имена
Аутор: Љубомир Костић
Завида
Оно што је Светог Владику далматинског натерало да напише своју биографију јесте завист његових православних Далматинаца и Срба уопште, од којих се морао бранити више (али са мање успеха) неголи од римокатолика, чије је заблуде и сплетке силом свештених канона и истинитим доказима из богате црквене историје редовно побијао.
Ево шта каже сам Владика: ”Устали су противу мене најприје иновјерци у својој штампи. То ми није било противно, јер сам разумио, да се озбиљно у јавности прима моја ријеч, напротив, то ме осоколило на даљи рад у започетом правцу. Са иновјерцима доста сам посла имао и доста оштре полемике, али морам признати, никада се, говорећи уопште, они нису удаљавали од предмета, који се расправљао, нити су икада употребили какву ружну ријеч о мојој личности или избацили какву клевету… Од 80-тих година прошлога вијека (XIX) устадоше противу мене и моји једновјерци и једноплеменици. Ово је почело тада, када сам ја постао доктор богословије. У српском свештенству није било дотле никога који би тај научни титул имао, и мени се чинило, да то може служити само на част свештенству и уопште Србима. Али догодило се обратно. Јавила се завист, која је особито карактеристична код Срба: као зашто да се неко истиче пред другима, и као зашто тај неко да изнад других стиче гласа у ширем свијету. Та завист наспрам мене, која се тада показала код православних Срба, и посебно код православних Далматинаца, мојих земљака, потенцирала се послије у оној мери, у којој сам ја више научних титула добивао и више гласа у Јевропи стицао.”
Било ми је чудно да тако пише човек за кога сам знао да се данас само по добром спомиње међу Србима. Сазнавши током читања за потешкоће које је имао, и видевши како се носио са њима, схватио сам да постоје вероватно бар два разлога зашто се Владика Никодим по добром памти. Један има ауторитет Божијег аргумента – да се светло не може сакрити, а други је вероватно последица тога што Срба скоро да више и нема у Далмацији, па нам је сада ”златан” и радо би га и од блата наново правили.
Нерад и Неред
Владики је матерњи језик – италијански, одрастао је у Шибенику а и прво му је образовање везано за фрањевачке и бенедиктинске манастире. Колико је само ту Божијег промисла било, када је из таквога корена избујало једно дивно и многоплодно стабло, које је својим гранама заштитило огољено од језуитских ветрова и напукло од туђинске соли – православно далматинско српство…
Та му је срчаница од очевог порекла – од познатог рода Милаша који су из Дувна дошли у Далмацију бежећи од Турака. Никола (Никодим) је у себи изгледа изванредно објединио динарску чврстину карактера са медитеранском префињеношћу. У то је чисто детиње срце православна вера ушла најпре захваљујући мајци, рођеној Италијанки која како владика каже: ”постаде таква православна, да беше боља од многих, који се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине”. У кући његовог полудеде – Грка Николе Парашћеве, где су скупа живели, сваке је вечери, бар по један сат, трајала саборна молитва целога дома коју је водио домаћин, пореклом са Крфа. Та ”мала црква”, кућна молитва и мир, били су темељ Истините Вере коју нису успела раздрмати ни ласкава обећања католичког клира о ”светлој заједничкој будућности” ни касније стечена светска слава али ни потоња искушења и страдања.
Он сам каже да му је образовање у тим ”талијанским” школама дало једну систематичност и основу која му је доцније, током научног рада, увек добро користила. Напротив – у српским се школама ценило учење наиузуст илити бубање, а професори су махом слабо марили за ђаке. У богословском интернату у Карловцима на пример, могао се свему научити осим молитви и скромности.
”Карловци, тај оглашени српски Сион, били су све, само не Сион. О каквом црквењаштву нема ту ни трага. Патријаршески двор са патријархом и придворним калуђерима наличио је на двор каквог богатог мађарског спахије са свјетском раскоши и уживањем, него ли на свештено неко средиште. Ту је човек могао наћи све, само не оно што би га могло религиозно хранити и побожно расположити.
У богословији нашао сам за мене сасвијем нови свијет. Другови су ми били уопште бивши лоши ђаци мађарских или хрватских гимназија, који су се склонили у богословију, или што нијесу могли успјети у другим заводима, или који су рефлектовали на богате парохије. О озбиљном учењу богословских наука и о спремању за свештенички чин, нико није ни мислио. Научен скромно и умјерено живјети нашао сам се међу друговима који су знали све, само нијесу знали шта је скромност и умјереност. Пијанчење и ноћно лумповање, то је било главно занимање карловачких богослова. Црква и црквено богослужење било је за њих предмет шале и спрдње, и сјећам се да сам се згражао, кад сам гледао неке богослове, како парадирају разне свештене пјесме и у какво ругло претварају метаније уз пост.
Ја сам замишљао озбиљну богословску школу а нашао сам у Карловцима само пародију те школе. И проста задарска клирикална школа била је озбиљнија од карловачке богословије. Професори су били придворни калуђери, кандидати за епископске столице, али ни један, да би се спремио био специјално за професора богословије и за неку одређену трупу богословских предмета. Били су професори за невољу, без новчане награде, и вршили су професорску дужност, јер је то прописивала дворска уредба. На сатовима тобожњих њихових предавања ја нијесам никада чуо ни једну ријеч каквог тумачења. Дошли би у разред, и један би ђак прочитао из једне рукописне књиге један одломак дотичне науке, који се морао за слиједећи сат набубати напамет, затијем је неки ђак, кога би професор прозвао, изговорио напамет оно што је на пређашњем сату било прочитано, и тијем би се свршавало предавање. Редовно је тај сат трајао 15 до 20 минута… У Карловцима провео сам три године (јер је толико трајао богословски курс) и добио сам апсолуторију у свима предметима ”одлично”. А могу по души рећи, да кад сам свршио Карловачку богословију, знао сам из богословских наука толико исто, колико и кад сам ушао у ту богословију, дакле ништа. Доследно томе, нијесам имао ни тада никаквог одушевљења за богословске науке, као ни прије, а још мање сам имао одушевљења за свештенички чин. А да сам имао каквог одушевљења за овај чин, то би ми била Карловачка богословија уништила, и онај ужасни индиферентизам према томе чину и вишег и нижег клира, и свјетовног и монашког свештенства у Карловцима и у оним мјестима около Карловаца …”
Хвала Богу што је Србију сачувао од још једног Доситеја, поклеклог и развраћеног општим падом и слабошћу оних који би требало да буду прва стража, заведеног вањском чистотом и стабилношћу некаквог ”јевропског система”. Јер је још један српски син могао постати велики противник Истините Православне вере захваљујући фарисејском квасцу који ваздан буја, кварећи и недајући Хлеб Живота простим и богољубивим људима. Хвала Богу, те је чисто срце и здрава памет сачувала овај блистави облутак далматинског камена од жрвња људског непочинства.
Нерад и неред… осовине српских кола која возе у пропаст. За државу је то смртоносно. За Цркву срећом није, али тиме наносимо огромне ране по том дарованом нам Телу Христовом.
Већ два кључна проблема истичу се толико, да напросто очи боле. Завидљиви и лењи Срби… И Руси и Грци, и Румуни и Бугари… сви имају неки свој систем. По њему се воде и управљају. Код нас пак као да никаквог система нема. Једини који успева јесте онај стихијски и једина институција која беспрекорно ради јесте кафана. Наша је логика слична оној којом се води играч флипера. Успешном импровизацијом, вештим маневрима и понеком ћушком одржавамо се у игри. Број лопти је ипак ограничен а ”тилтови” су неминовност. Када таквом приступу додамо и следећа имена, онда заправо и не чуди зли удес који нас стално и изнова задешава.
Славише и Властољуби
Срећом те је наш владика отишао касније за Кијев на студије, те у ондашњој Русији наслутио сву славу и лепоту Православља. По повратку, радио је као професор на задарској богословији посветивши се озбиљнијем научном раду. Одлучан борац против унијаћења и перфидне језуитске пропаганде, велики је трн у оку папском прозелитизму. Доцније – као владика, успешно обнавља и учвршћује своју епархију, утврђујући и њој али и целој Цркви Православној, бедеме за наредна времена. Папска је машинерија састављена од многобројних и изврсно оспособљених службеника. У њој се ради даноноћно и већ вековима. Методе су софистициране или сурове, зависно од потребе, а средста су енормна. Па ипак, све се то слама у судару са једном простом али пречврстом Истином. И онај ко живи истинито и ко се користи истином, са Богом је. Све фалсификате, подметачине, сплетке и злонамерно изведене заблуде… све то огољује и обесмишљава – Истина. Тада и један човек може победити такву и јаку војску. Тако је и Владика Никодим онај прави Христов војник који је праведан рат ратовао и веру одржао.
Православна је Далмација то почела да препознаје и бивала је све храбрија. Међутим, онај народ који се свесно или по својој слабости или лењости уклања од Истине те иде за лажи, неминовно и расуђује по својој ”памети” и поводи се за истима или још грђима. А такви су политиканти… Те Славише и Властољуби, те самозване вође које историјски немири и потреси избацују на површину, баш као и што усталасана вода чини са најгорим талогом. Такав људски муљ је и у оновременој Далмацији чинио исто што и у тадашњој или у садашњој Србији. Жељни славе и власти, дубоко свесни своје немоћи и ограничености, подло и курјачки сложно даве онога који се по било којој врлини и дару налази изнад њих. Радије ће гледати туђина изнад себе и правдати своју мржњу некаквим родољубљем, неголи свога сународника који по њима није ни у чему бољи од њих и сигурно је покварен или труо ако је и на било којој власти.
Тако је и наш страдални Владика који се једини озбиљно и на равној нози супротстављао Ватикану, проглашаван од појединих тадашњих страначких првака, журналиста и властољубивог или среброљубивог свештенства, те ”интелигенције” – за аустроугарског шпијуна и унијату који хоће народ да ”превери” и покраде… Ти исти који су бесрамно и кратковидо, са намером или несвесно, подло или непромишљено, радили у корист и за интересе папске курије, бечке канцеларије или хрватског растућег шовинизма, оптуживаше честитог Владику за такве нечасне, против-народне и против-црквене радње.
А требало је само да ти исти људи и тај исти народ, незлобиво читају оно што је владика Никодим објављивао, да пажљивије слушају његове проповеди или да просуђују разумније и без зависти о његовим делањима и добрим стремљењима у својој – Далматинској Епархији.
А како о појединим од многих проблема пише сам светитељ док још није постао епископ… Пазите, у то време је признат и цењен у Царској Русији као Доктор богословских наука, хоће га за Митрополита у Сарајеву, мало касније и у Србији…
”У 1886. години гоњење противу мене у Задру достиже свој врхунац. Хтјели су ме принудити морално да напустим Далмацију, како би могли сами слободно се башити у далматинској епархији, а да им нико не смета у томе, и да им не сметам ја, који сам уживао у свијету добар глас; а особито да не сметам Јовићу, који је тада већ био конзисторијски архимандрит, да постане далматинским владиком у случају смрти епископа Кнежевића, који је био осамдесетогодишњи старац. И мене, који сам могу рећи и основао српску странку у Далмацији и који сам се на политичком послу онако изложио у корист српства у Далмацији, и да сам тијем стављао на коцку свој професорски положај и да ме Влада могла за ону моју двогодишњу политичку агитацију лако пенсионисати, као што је то учинила била за исту ствар са мојим другом у богословији професором Љубомиром Вујновићем; мене који сам први од православних имао смионости да штампом устанем противу латинске цркве и латинског свештенства својом књигом ‘Кирил и Методије’, а у одбрану православља, и који сам се ради тога изложио најоштријим нападајима кроз штампу од стране латинског свештенства, мене, као таквога, јавно у штампи обједише, да сам непријатељ православља и српства, и у исто вријеме наговоре тадашње туторство задарске цркве, да у једној својој сједници (23.марта 1886) закључе замолити владику Кнежевића да ми забрани проповиједати у цркви, јер да сам ја ‘прави одметник од своје цркве православне и српске народности’.
Много ме увриједила ова ствар; али познајући извор и сврху ове паклене махинације, нијесам ипак хтио да противу тога реагирам. Вјеровао сам и поуздано се надао, ако само узживим, да ће правица ипак побиједити својим временом и да ће се сами себе постидјети они, који сада тако са мном крвнички поступају. Повукао сам се од тада још више од свијета; па да покажем свему свијету какав сам ја ‘одметник од православне цркве’, почнем штампати чланке о римској пропаганди, које сам затијем прикупио и издао у засебној књизи. И уопће од тога времена почео сам много више радити по науци, него сам дотле радио.”
Ето правог примера светоотачког страдања, трпљења и одговора! Ево правилног умножавања Богом дариваних таланата, какво треба држати и подражавати.
И колико је већ пута испричана оваква прича о часним и правдољубивим Србима? И колико се већ пута у овоме свету обистинила пројављена порука нашега Господа – Исуса Христа, која каже да кад њега свет омрзну, како ли неће и његове ученике, као и она да је пророк презрен у постојбини својој… И опет је очигледна сличност са старозаветним Израиљем који своје пророке прво срамоти и усмрћује да би исте потом славио и спомињао.
Отрцавани и исмејавани, потказивани и блаћени, многи су Никодими просијавали пре или касније и као такви служили народу као светило на узаном и скровитом путу.
Подвиг
Ово беху неки ”дарк”- мотиви илити лоша српска имена која ме натераше да развучем мисли по овом виртуелном пространству, не би ли икако заједнички разоткрили мане и скинули паучину са наших савести.
Требало би савесно размотрити све оно што нас спутава и гура на доле у овом историјском вртлогу балканских вирова. Ако има части и добрих намера међу нама – време је за личну хигијену духовног карактера и вежбе разгибавања моралних склоности. Време је за поновно и поновно, стално окретање ка Вечном и Истинитом и Праведном. Време је за Подвиг!
http://www.dverisrpske.com/tekst/173990
[…] Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо нову традицију. Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг, није једноставно нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије (Antitalibani, Verska prava u Srbiji и SPC potrebna temeljna reforma). […]
[…] Нама је потребно да стичемо нова искуства и нова знања, да стварамо нову традицију. Више деценија антидемократског и антикапиталистичког система је оставило свој траг, није једноставно нити може брзо да дође до промене менталитета и навика међу грађанима Србије. (Antitalibani, Verska prava u Srbijiи SPC potrebna temeljna reforma). […]