Затвор, азил или кохабитација?

Пре три месеца сам сазнао да ми је истекла возачка дозвола, коју сам добио пре десет година. У тренутку те спознаје био сам три месеца у закашњењу да извадима нову дозволу. Али, у том тренутку ту спознају је пратила и спознаја ко је нови министар полиције. Зашто ја сада возим са дозволом која је истекла пре више од шест месеци?

Док је овакве власти и оваквих министара полиције и државних тужилаца, ја нећу вадити нову дозволу. За обавештење, скупље је извадити нову дозволу него платити казну. У међувремену сам направио два или три ситна саобраћајна прекршаје, мада је најмање једна пријава сумњива што се тиче чињења прекршаја, и почеле су да стижу позивнице за долазак код судија за прекршаје. То су све казне од по хиљаду динара, које у потпуности игноришем. Имам новац и нећи ух платити. Не одазивање на те позиве проузрокује насилно привођење. Ако се ни тада не плати, мора се кроз принудни рад у затворској институцији казна платити. Ја то и бирам, у садашњим условима.

БОЉЕ ЗАТВОР НЕГО КОХАБИТАЦИЈА.

Ако неко украде више милијарди евра од грађана ове државе и не иде у затвор, зашто ја који нећу да платим саобраћајни прекршај да идем у затвор?

Ако неко ко је глуп и корумпиран, ко шета кофере пуне новца за мито, постане министар полиције, зашто да ја имам возачку дозволу коју издаје таква полиција?

Најављује се и некаква промена личних карата и пасоша до краја 2009. Док су поменути и њима слични на власти ја нећу мењати личну карту и пасош. Остаћу без државе. Вероватно се и у том случају иде у затвор, зато се мора отићи одавде:

БОЉЕ АЗИЛ НЕГО ЈУЛ.

Велики је свет, многе могућности пружа.

Истина, и због овога што сам написао вероватно могу ићи у затвор. Веће су шансе да по мене дође полиција него по неког корумпираног директора Телекома или НИСа, пре ћу ја иза решетака због овог поста него неки наш тајкун или бивши-садашњи “безбедњак“ који је у пословима од више стотина милиона евра (користећи канале и инфрастуктуру тајних служби) и од кога ова држава и ово друштво нема никаквих користи.

Да се кладимо?

Ја сам већ ставио кафу, за полицију…

____________________________________________________________________________________________

01. октобар 2008. године

Синоћ, 30. септембра, на излазу из Крагујевца зауставила ме је саобраћајна патрола. Прексиноћ сам имао исправна средња светла, јуче преподне стигао сам у Крагујевац, цео дан био заузет и увече кренуо тако да нисам приметио да не ради једно светло, посебно што сам возио по осветљеним улицама све до излаза из града, где сам заустављен.

У тим тренуцима, отприлике, када сам кретао за Београд, у Београду је у згради која је направљена у сарадњи градских власти и пријатеља градских фунционера (читај: инвеститор су грађани Београда, пројектанти и извођачи радова пријатељи и кумови градских функционера) слављено десет година од настанка Телеком Србија. Генерални директор Телеком Србија је стар 33 године, правник, без стажа у корпоративном менаџменту, а претходно запослење му је било у кабинету председника Републике – секретар, као саветник, шта ли већ. У сваком случају, маскота много моћнијих, као и његов (бивши) шеф. На пријему су били, колико сам запазио у ТВ вестима, и министар полиције, као и највећи тајкуни (ако се смеју и даље тако звати) у држави, Мирослав Мишковић и Милан Беко.
 
Полицајац је сео у своја кола и назначио ми да имам да платим три казне. Једна је за фар, једна за дозволу, и једна због невезивања појаса. За фар нисам знао да не ради, вероватно је баш тај дан прегорела сијалица, нисам ни данас када ово пишем стигао да проверим. За возачку дозволу сам већ написао да је нећу продужити док је оваквих славља и оваквих слављеника као што су окупљени на прослави Телеком-а. Е сад, за појас, ја се никада не везујем. Подржавам строге казне за вожњу детета и невезивање малолетних који седе на сувозачевом седишту, подржавам и кампање које одраслима указују предности везивања појаса, али казнити некога ко не жели сам себе да веже – то је већ “Добродошли на животињаску фарму“, врхунац неокоритикалних метода. А то на мене не утиче. Чим је полицајац назначио да морам да платим три казне, ја сам њему назначио да он напише те казне, да ја њих нећу платити већ одрадити, да ја не дајем мито и да се не бавим таквим стварима (другим речима: ћути и пиши, нема преговора, нема мита). Ова прича је њега, а посебно његовог колегу који је стајао са стране,  посебно погодила. Врло брзо смо ушли у жестоку расправу. Они су ме оптужили да нисам добар члан друштва и да није добро да одбијам да платим казну за прекршај који сам направио. Ја сам рекао да је ово што радим добро за друштво, да ја јесам савестан возач, нисам знао за фар, пристојно возим, гледам да увек станем да пешак пређе улицу… и да ја НЕ одбијам да платим свој прекршај, само имам ИЗБОР, а то је да платим, или да одрадим кроз притвор. И поред свега, три пута су ми назначили да имам осам дана да платим казну, док се не покрену даљи кораци који подразумевају насилно довођење пред суд. Било ми је тешко да их убедим да никада нећу платити оваквој полицији казну, а помињао сам им и затамљене аутомобиле, да би на то овај полицајац који није писао казну и кога је моја прича изнервирала, рекао да је он једном од најбогатијих и најмоћнијох Крагујевчана лично написао казну за саобраћајни прекршај. На крају сам ја њима рекао “хвала, пријатно“ а они мени “спреми четкицу и пасту за зубе“…
 
Кафа се хлади, четкица и паста за зубе спремни…
 
 
П.С. Није тако страшно “ићи на своју штету“ као Соња Савић, како је то написао за свој опроштајни говор редитељ Миша Радивојевић посвећен преминулој глумици… Боље и таква судбина него она која човека може да одведе на прославу Телеком-а.
Или, како је Ниче завршио Заратустру – “кога интересује моја срећа, мене интересује моје дело“.
Dana 15. 05. 2009. godine policajci su mi zvonili na interfon u zgradi gde živim oko 5:00 dok sam spavao da bi mi uručuli uplatnice za kazne koje sam pominjao: nisam vezao pojas, nije svetlela jedna sijalica, i nije bila produžena vozačka dozvola. Nisam je još uvek produžio. Kazne ću verovatno da platim, ne mogu da se cimam sa tim sitnicama, ali vozim sa neprouženom vozačkom, i sigurno neću uzimati čipovana dokumenta. Dan pre nego što su me posetili policajci, ministar za infrastrukturu je na Odboru za bezbednost u saobraćaju izjavio da on ne vezuje pojas u kolima, zato ‘’što je debeo’’. Umesto da se založi da se ukine ova besmislena kazna, ovaj krelac na takvom mestu, sa takvog mesta, po običaju lupeta. Možda zbog toga što malo spava, i njemu policajci zvone na vrata u 5 ujutru da mu uruče kaznu zato što nije bio vezan u kolima. Provereno.

 

Ne mogu nikako dobro da procenim: ko više liči na svinju, ministar unutrašnjih poslova Dačić ili direktor policije Veljović?

 

16.05.2009.

 

BETA

Nikač: Nezadovoljni građani neće moći da blokiraju ulice

Pomoćnik načelnika Uprave policije MUP-a Srbije Željko Nikač izjavio je da policija ima naređenje da ubuduće iskoristi svoja ovlašćenja i deblokira ulice koje građani blokiraju prilikom protesta kako bi obezbedila normalno odvijanje života u Beogradu

Ovaj ’’intelektualac’’, doktor nauka, erudita, pomoćnik načelnika Uprave policije Nikač Željko, pravi je ’’građanista’’, ’’europejac’’, vrlo tolerantan čovek, voli sve što vole i mladi, čuvar je porodičnih vrednosti, najbolji suprug i otac na svetu, brine o svojim roditeljima i rodbini, neustrašiv je pred kriminalcima i političarima, nema konakt sa srpskim ’’biznismenima’’, vrlo je ekokventan i prijatan sagovornik, i novinari i građani rado vole da kažu ’’eto, nisu svi panduri glupi i pokvareni’’, zakone i Ustav Srbije poštuje koliko i Hrista, ne puši, sa prijateljima popije po neku čašu vina ali nikada kada vozi, vezuje pojas u kolima, nikada nije probao marihuanu, ne laže, ne krade, ne čini preljubu…

Danas, 16.05.2009.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije formiralo je štab za obezbeđivanje posete Beogradu američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, saznaje Danas iz obaveštenih izvora. Kako nam je rečeno, taj štab je formiran kako bi se sve bezbednosne informacije i procene slivale na jedno mesto. Članovi tog tela su pripadnici MUP-a, predstavnici Bezbednosno-informativne agencije i vojnih bezbednosnih službi, kao i zaposleni iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. U radu specijalnog štaba učestvuju i američki agenti. Prema nezvaničnim podacima, do danas je u Srbiju stiglo oko 150 pripadnika američkih bezbednosnih službi.

 

Na kraju i jedna dobra vest, rok važenja starih pasoša produžen je na još godinu dana.

22.05.2009.

 Na rešenju napisali da se prekraš dogodio 2009. godine. Tek sam juče video. Poslastica za advokata.

 

 

 

8 Responses to Затвор, азил или кохабитација?

  1. Varagić Nikola каже:

    НИСАМ СЕ ПРИЈАВИО ЗА БЕСПЛАТНЕ АКЦИЈЕ.
    ОБЕЋАНО ЈЕ ОКО ХИЉАДУ ЕВРА.
    НА КРАЈУ, ГРАЂАНИ КОЈИ СУ СЕ ПРИЈАВИЛИ МОГУ ДА ДОБИЈУ НАЈВИШЕ 50 ЕВРА. АКО И ТОЛИКО ДОБИЈУ. НЕКЕ ТАМО ГОДИНЕ.
    ТАЈ КОЈИ ЈЕ СМИСЛИО ЦЕЛУ АКЦИЈУ ЈЕ ИСТО ШТО И МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ.
    ЗБОГ ТАКВИХ ЈЕ БОЉЕ БИТИ У ЗАТВОРУ ИЛИ ДИЈАСПОРИ НЕГО У СРБИЈИ.

  2. Varagić Nikola каже:

    ЛОБОТОМИЈА:

    ГОВЕДИНА:

    НЕКО МОРА ТО ДА СПРЕЧИ:

  3. Varagić Nikola каже:

    Natural Born Killers – The Future by Leonard Cohen

    Natural Born Killers – Song For The Dead

  4. Varagić Nikola каже:

    Навијач Црвене Звезде који је покушао да убије полицајца у току утакмице на стадиону Маракана осуђен је на 10 година затвора. На по неколико дана затвора осуђени су малолетни навијачи, другови осуђеног навијача, због вређања судија на крају изрицања пресуде. То није лоше, навијачи су постали држава у држави. Но, то ништа не говори о навијачима, већ о држави.

    Та “држава“ која је осудила навијача на 10 година затвора због покушаја убиства полицајца, са благим дисциплинским казнама изреченим полицајцима решила је случај убиства човека на митингу опозиције, а који је страдао након интервенције полиције.

    Дакле, када покушате да убијете полицајца можете добити 10 година робије.
    Када полиција убије грађанина полицајац добије пар дана суспензије и пар хиљада динара мању плату. А ниједан надређени, а далеко било министар полиције, не подносе чак ни оставке.

    Алал вера!

  5. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/preuzimanje_odgovornosti.46.html?news_id=140183

    Preuzimanje odgovornosti

    Autor: Borka Pavićević

    Ove nedelje je Bitef, prosto žudim za komentarom nekoliko važnih teatraskih zbivanja, kao i samoga otvaranja, čija jednostavnost i autentičnost, u izvedbi Milene Marković i Jovana Ćirilova, neke dovodi u napast da spočitavaju svote date za Bitef, koga, eto, nije otvorio neki veoma važan političar, koji imponuje svojom snagom i vlašću, već su to učinili umetnica, spisateljica i umetnički direktor čitave smotre od samoga njenog osnivanja.

    Konačno, to je bilo sasvim prirodno, te mi se čini da treba pozdraviti odluku političara da odole pozivu ljudi iz kulture, posebno komentatora kulturnih manifestacija i festivala, posebno dama među nima, da „daju pečat“, ili „blagoslov“, ili da na određeno vreme „predaju ključeve grada“ onima kojima inače i pripadaju – umetnicima i građanima, civilima. To lako prenebregavanje značaja Milene Marković samo je podatak na koji način se misli sprega kulture i politike, taj zagrljaj sa mnogo konsekvenci i nekad i sad, u Beogradu. U kome je Beograđanka Bojana Cvejić izvela pravu reformaciju opera, sa „Don Đovanijem“ u hali Beogradskog sajma, gde smo poneseni žudnjom jurili za izvanrednim pevačima u pravoj svetkovini demokratizacije jedne monadne forme, opere, u osećanju neograničene slobode i lepote. Grad je stvarno pripadao umetnicima i civilima.

    E, sada nesto o uništavanju prirode i civila. Za što su, bez svake sumnje, odgovorni oni koji kažu kako „preuzimaju odgovornost“. Još jedan od termina mlade demokratije, inaguracija nečega što bi se obično podrazumevalo, a to je uporno naglašavanje kako se „preuzima odgovornost“. Pa, preuzmite je!

    Pročitala sam u jednom listu intervju sa dr Lidijom Amidžić, nedavno smenjenom direktorkom Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koju sam nekoć, u jednoj televizijskoj emisiji saslušala kao krajnje kompetentnu ženu, i stručnjaka sa velikom epatijom prema poslu koji radi, a ne „odrađjuje“.

    „Svojim upozoravanjima da se ubrzanom komercijalizacijom prirodnih dobara u Srbiji uništava nacionalna baština htela sam da u Vladi probudim neke ljude da pocnu da brinu o jedinstvenim nacionalnim resursima i vrednostima na pravi način, a ne samo deklarativno i promotivno. Umesto toga, oni su mene pokrenuli, odnosno smenili sa mesta direktora Zavoda za zaštitu prirode“, kaze dr Amidžić.

    Pa onda redom, čudovišna „događanja“ na Kopaoniku, Zlatiboru, Tari, Goliji, Šari… „Ako uništimo Staru planinu, uništićemo izvor kavalitetnog zivota“. Između ostalog, fekalije idu u potoke, a potoci u vodovod Raške.

    Prava panika obuzima čoveka dok čita ovaj inervju. I zaista, ko za iznesene činjenice „preuzima odgovornost“. Nigde kao iz ovih redova ne vidi se tako „transparentno“ pravi nivo korupcije u ovom društvu i državi, način apsolutno štetočinske zarade mnogih, i to prokletstvo do koje mere se u ime ličnog ili partijskog interesa može nauditi prirodi i građanima ove zemlje. Istina, sve se to i golim okom vidi, ako se ne priča u mobilni telefon u automobilima zatamnjenih staklala sa nekom prikladnom damom pored sebe, da bi se na Kopaoniku ili na Zlatiboru stavilo na sebe sav onaj rekvizititarijum za skijanje, markirani skup, a oko njih – i što je gore, oko svih nas – proizvodiće se veštački sneg umesto uništenog i onemogućenog pravog, kako bi se ta bulumenta natrkeljila ispred hotela, sa naočarima, bez skijanja. Kao što po moru ne plivaju, nego sede u onim mudantama i kostimima, namazani, i pričaju na mobilni.

    „Građevinska mafija je na Zlatiboru uništila cvetne livade i izuzetno bogat biljni svet, a sa njim i stočarstvo i proizvodnju sira. Sa Zlatibora je prešla na Taru i načela prirodne resurse na Kaluđerskim barama, u Mitrovcu i Šljivovici. Tamo gradi čak i na državnom i vojnom zemljištu“.

    Je li zbog ovakvih sudova i opisa smenjena dr Lidija Amidžić? Budući da nije u pitanju lova ili policija, niko na taj čin ne obraća pažnju. Šta kažu oni koji su „preuzeli odgovornost“ ili bolje rečeno, šta rade ti ljudi? Jesu li oni normalni? Šta drugo reći kada to gledaš, to što čine, ili dozvoljavaju da se čini, ima li njihove „komandne odgovornosti“. Za zločin protiv prirode i ljudi. Dokle će vlast da teroriše stanovništvo, kada će se proizvođači sira i meda udružiti da proteraju terorističku stoku i vrate normalne krave i ovce tamo gde im je mesto? Na livade.

    Dr Lidija Amidžić, ako joj je to neka uteha, a utehe za uništenim i uništavanjem nema, podseća na Ibzenovog junaka iz „Neprijatelja naroda“.

    Koliko još treba, koliko godina, koliko drveća, koliko ljudi, da nenormalno postane normalno, da jedna zemlja, ova, bude zemlja onih koji inače na nju imaju pravo, civilima, demokratiji, proizvođačima pozorišta, sira, cipela, meda, opera, reči, da se oslobodi od malograđana i varvara koji su je optočili snagom svojih neposrednih interesa. Užasnim vitalitetom arivista, kao imela, kao puzavica. Pa, „preuzmite odgovornost“, šta čekate, odgovorni ste. Šta hoćete, da ovaj narod živi od kafića, sitne trgovine i raznih maksija i taksija? Tražili ste da vam damo da „preuzmete odgovornost“. Imate je.

  6. Varagić Nikola каже:

    СМИЉА ПАНИЋ ОГОРЧЕНА ПОНАШАЊЕМ ПОЛИЦИЈЕ

    Овај извештај је лаж, Дачићу, реци истину

    Мајка Ранка Панића, трагично настрадалог од последица бруталног пребијања жандарма на митингу „Слобода за Србију“, Смиља Панић, каже да је огорчена извештајем полиције који је требао да расветли убиство њеног детета.
    – Огорчена сам оним што су написали у том извештају. Као, ништа не знају, мутни су снимци, па не може да се утврди ни који полицајци бију мог сина, ни да ли је то уопште он. Сигурна сам да је њима све познато. Требало би да се стиде због свега што раде, и народу Србије и нама, Ранковој породици – поручује Смиља.
    Како каже, ни сама не зна коме више да се обрати за помоћ.

    – Сада се јасно види колико је полиција одлучна да открије имена убица мога сина. Моје дете је убила полиција, и није ни коректно ни људски да се сад на све начине извлаче – каже Ранкова мајка, која тврди да је не би изненадило да је снимак исечен у деловима где полиција шутира њеног сина на смрт.

    – Дачић је стопирао истину, то је чињеница, али мене интересује зашто? Зарад чега? Све је то чудно. Онај дечак, што је на утакмици правио нереде, добио је 10 година затвора, и одмах су га привели, а убице мога сина не могу да идентификују ни после скоро два месеца – подсећа Смиља.

    Она још додаје да је време да Дачић напусти кабинет и оде, јер је у више наврата доказао своју неспособност.

    – Нећу одустати од истине. Сви су ме заборавили. Само се Александар Вучић интересује, дошао је на 40 дана мом сину и запалио свећу. Нико други. Звао ме је надлежни полицајац Пувача и рекао да он не може ништа конкретније да ми каже без дозволе министарства, осим оног што се наводи у извештају. Али, ја знам да сви они знају истину, само је крију, из ко зна којих разлога – наводи Смиља Панић.

    К. Благовић
    http://www.pravda.co.yu/dogadjaji/3194/ova-izveshta-e-lazh-dachiu-retsi-istinu

  7. Varagić Nikola каже:

    Министар одбране Србије се у једној телевизијској емисији бранио од оптужби да сарађује са “краљeм приватизације“ у Србији речима да он њега не познаје и да су се видели на отварању неког такмичења у веслању или томе слично, јер је “краљ приватизације“ председник тог спортског удружења, а министар одбране је новцем министарства помогао такмичење.

    Ако министар одбране не познаје добро “краља приватизације“ зашто је онда дао новац и отишао на отварање тог такмичења? Да ли може председник неког другог спортског или културног удружења да рачуна на подршку министарства одбране ако није “краљ приватизације“?

    И како није довољно паметан да непровидно лаже, јер сви знамо да је министар одбране потпредседник своје странке, а да су му колеге економисти сви одреда послушници “краља приватизације“ и сви део организоване криминалне банде.

    И опет,
    јадна наша војска, јадни наши официри, беда, беда, беда… не материјална, већ она људска, карактерна…

  8. Varagić Nikola каже:

    Kafkijanska presuda

    Ličnost Danas: Hanibal Kovač

    Autor: Dragan Eraković

    Igrom pravosudnog sistema, Hanibal Kovač, novinar Radija Slobodna Evropa, glumac i režiser iz Šapca, dobio je presudu iz Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici da umesto kazne od 18.000 dinara odleži tri meseca u zatvoru. Reč je o krivičnom delu uvrede, mada se ne zna koga.

    Naime, Kovač nikada nije radio ni za jedan medij iz Mitrovice i Vojvodine. Zapanjujuće je što nijednom nije pozvan na ročište. Nadležni navodno nisu mogli da ga pronađu gotovo tri godine, iako stanuje na istoj adresi. Našli su ga tek kad su mu doneli presudu. To nije prvi put da Kovačni kriv ni dužan upadne u ralje pravosuđa. Pre tri godine odležao je više od šest meseci najpre u grčkom, a kasnije u austrijskom zatvoru. Jedno vreme čak je delio ćeliju s Dejanom Milenkovićem Bagzijem. Bio je optužen za šverc automobila, ali se ispostavilo da su ga istražitelji pomešali s nekim. Uzgred, ne zna da vozi i nema vozačku dozvolu.

    Kovač je 2000. dobio i batine zbog svog novinarskog rada, kada je objavio da je zabranjen pristup Romima na šabački bazen čiji vlasnik je Čedomir Vasiljević, bivši lokalni čelnik SRS i bivši ministar. Po Vasiljevićevoj tužbi osuđen je na dva meseca zatvora, uslovno na godinu dana. Kovačje izričit u stavu da nijednu kaznu nikad neće platiti, većmože samo da je „odradi“ u zatvoru, gde jedan dan, po proceni sremskomitrovačkog suda, „vredi“ 200 dinara.

    Hanibal Kovačpotiče iz glumačke porodice. Njegov otac Boris dobitnik je mnogih značajnih glumačkih nagrada. Kao đak šabačke gimnazije, Hanibal je bio član ekipe koja je godinama bila prvak Srbije u atletici. Maturirao je u Loznici, gde je prešao zbog onoga što se obično naziva đačkim nestašlucima. Položio je prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali nikad ozbiljnije nije prionuo da uči i završi studije. Ipak je stigao na film: igrao je glavnu ulogu u filmu Želimira Žilnika „Kud plovi ovaj brod“, snimio pedesetak dokumentarnih filmova. Svojevremeno je bio frontmen čuvenog benda „Hanibal i lav“, čije pesme su zauzimale visoka mesta na top listama. Bio je i reprezentativac u brzom hodanju.

    Potiče iz porodice kojoj je oduzeta znatna imovina kao narodnim neprijateljima. Uspeo je da rehabilituje svoju baku i očekuje da mu oduzeta imovina bude vraćena. Oženjen je i otac jedne Hane. To mu je, kaže, najveći uspeh u životu. Hana je upisala filološki smer u šabačkoj gimnaziji. Po porodičnoj tradiciji ima odlične ocene iz jezika.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/licnost_danas_hanibal_kovac.46.html?news_id=143775

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: