САВЕСТ

 

Драган Симић из Доњег Мајура, код Јагодине, дана 06.09.2008. године ставио је главу на шину, сачекао да прође воз преко његове главе и да га усмрти. Самоубиство је извршио на месту на коме је две године пре тога погинула његова ћерка јединица, тако што је на кола која је њен отац возио док су прелазили пругу налетео воз.  

_

Анализа текста “Српски спорт у слободном паду“ са насловне стране Политике од 08. септембра 2008. аутора Живка Баљкаса:

Ж.Б.: “Три медаље, сребрна и две бронзане освојене су у Пекингу на повратку Србије на олимпијску сцену после безмало читавог века. Да ли наш спорт остварио успех или неуспех, питање је са којим су тек што је у Пекингу угашена олимпијска ватра почели да се баве спортски радници, новинари, политичари. У јавност је, као и после Сиднеја и Атине, без икакве темељније анализе лансирана теза да српски спорт доживео прави дебакл, да се морају разјурити сви челници Олимпијског комитета, Министарства омладине и спорта, селектори, чак и поједини спортисти који су изневерили наде нације. И, већ се нуде имена спасилаца српског спорта.“

Зашто аутор у исти кош ставља бес народа према селекторима и играчима у тренуцима резигнације после пораза (а добро знајући менталитет народа у коме је свако селектор), и оправдане критике од стране признатих стручњака упућене према функционерима Олимпијског комитета и према свим надлежним са највиших места које заузимају у спортским организацијама и државним институцијама ?

Ж.Б.:“У САД, међутим, које су после деценија и деценија доминације на олимпијској сцени свргнути са трона најуспешније спортске нације света нема позива на линч спортских стручњака и спортиста, а некоја долази  верујемо да ће српски спорт прогутати ову „пекиншку патку”, не ако на једну страну кантара стави све оно што се минулих година дешавало Србији и српском спорту и супротстави је урођеној потреби да увек будемо најбољи у свему.“

Како је могуће упоредити друго место САД на ОИ (при том САД имају највише медаља у броју освојених медаља) са ове три медаље које је освојила Србија (од тога две су освојене у индивидуалним спортовима, где су освајачи медаља личним напором дошли до тог успеха, без икакве помоћи државе, а једну медаљу су, за треће место, освојили ватерполисти који су имали доста изгледа да буду прваци)? У одбојци и ватерполу (посебно) ван ОИ наше репрезентације често и лако побеђују репрезентације САД, а на ОИ наше репрезентације у овим спортовима (у мушкој конкуренцији) су испале управо од репрезенатција САД. Како се то објашњава? Шта је лоше у томе ако се иде на такмичење да се победи? 

Аутор текста као главни разлог лошег стања у нашем спорту наводи санкције. Аутор је очигледно остао у том времену и тешко му је пало што није више путовао са спортистима по свету. А санкције су давна прошлост, бомбардовање је било пролазност, српски спорт је имао и времена и могућности да направи већи помак. Али, аутор остаје лојалан онима са којима је путовао па каже:

“Да химна, грб и застава нису довољни да се противник победи доказују баш највећи борци за нови државно-спортски идентитет. И даље су неуспешни, а учинак наших спортиста у Пекингу је одраз реалног стања у нашем спорту, ни успех ни неуспех.“

Уместо да заврши констатацијом да је то био прилично ВЕЛИКИ НЕУСПЕХ. Спортски функционери нису ван политичког система, они су део тог система, често су и сами политичари спортски функционери, а у спортским управама седе и остали делови разних “елита“, тако да је јасно где треба тражити кривце за неуспех.

_

У истом броју Политике објављен је интервју са министром трговине у српској влади. Ту министар каже:

„Заиста бих био срећан када би Мишковићева ’Делта‘, могла да купи ’Вол-Март‘ или ’Карфур‘. То би била гаранција производног бума и бољег живота у Србији. Српски произвођачи би добили хиљаде хипермаркета у стотине земаља света у којима би се продавала наша роба, узимали би кредите, повећавали производњу, правили милионе производа јер би имали где да их пласирају.”

Овај наш песник за децу која не воле поезију зна, или је много плаћен па не зна да Вол-Март има екипу од педесет одличних и врло скупих адвоката којима је посао да иду по САД и гуше сваки покушај синдикалног организовања или подизањања тужбе против компаније. Они оду у неки градић, у коме су се појавили “проблематични радници“, и буквално као тајни агенти сазнају све о приватном животу тих радника и све учине да их дискредитују, понизе и осиромаше, па ови на крају одустају. Наш песник зна или је толико плаћен да не зна да су радници Вол-Марта најслабије плаћени радници у САД, нешто типа радника у Мекдоналдсима. Па би наш министар да таква компанија дође у Србију, или да Делта преузме такву компанију, када заради довољно новца на рачун својих бедно плаћених радника. Марже Делат система су екстрапрофитерске а тржишни положај њиховог трговинског ланца је монополски. Дакле – бедне плате, утаје пореза, монопол, екстарпрофитерске марже, рекетирање предузећа која би да продају своје производе у Делтиним продавницама, приватизација и препродаја домаћих компанија страним компанијама, највећи увозник, предводник увозничког лобија… – то је Делта.

А ко су ти српски произвођачи који ће кроз ове компаније које дођу на наше тржиште извозити српске производе? Ти произвођачи су мистериозни фондови који спремају приватизоване компаније за продају познатим страним компанијама, домаћи тајкуни који граде империје па препродају странцима, хрватске и словеначке компаније. На крају, ко гарантује да власник Делте неће компанију продати некој компанији са листе десет највећих на свету? Да ли ће то бити врхунац његовог национализма? Делта, Агрокор и Меркатор заједно вреде као десети део десете компаније по величини са листе највећих светских компанија у том сектору привреде. Значи, неко може врло лако да купи цело балканско тржиште када балкански тајкуни и политичари одраде шта треба.  

Да ли треба трошити време и простор на коментар шта министар мисли о комисијама за борбу против монопола, корупције итд.? Не.

Занимљиво, интервју долази у исто време када и најава председника странке овог песника и министра да креће борба против корумпираних унутар редова те странке. Ту акцију је подржао и медијски магнат, један од најбогатијих људи у овој држави, креатор маркетинга Народне канцеларије, градоначелник Београда, најближи сарадник председника ове странке, човек који свим срцем штити лик и дело прошлог градоначелника Београда, осумњиченог за огромну корупцију и противправно богаћење.

22 Responses to САВЕСТ

  1. Varagić Nikola каже:

    Glas javnosti, 18. 2. 2006.
    http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/02/18/srpski/P06021702.shtml

    Zašto su se u aferu „kofer“ uključili i pripadnici VBA?

    Dačića obrađuju vojni agenti

    Službu interesuju njegovi susreti sa predstavnicima izraelske vojne industrije i generalima Šin Beta koje je organizovao Vlada Cizelj i u čije ime je razgovarao. Dačić: Nije tačno

    BEOGRAD – Posle pisanja Glasa javnosti da je u rasvetljavanje afere „kofer“ uključena i Vojno-bezbednosna agencija (VBA), redakcija je došla do novih obaveštenja – da je glavni razlog njihovog interesovanja za ovu aferu upravo Ivica Dačić.

    – Naime, Vlada Cizelj iz KEB banke, a ranije zastupnik Motorole iz Izraela, prošle godine je organizovao sastanak Dačića sa predstavnicima izraelske vojne industrije IMI i vojnim generalima vojne službe te zemlje Šin Beta. Vojnu službu posebno zanima u kom svojstvu se Dačić sastao sa njima i u čije ime je razgovarao. Dačić je pod „obradom“ VBA još od tada – kaže za Glas izvor iz VBA i dodaje da, kada je ta služba dolazila do nekih podataka i oko „kofera“, odmah ih je dostavila MUP-u Srbije, tačnije ministru Draganu Jočiću. „Uz konsultacije sa Vojislavom Koštunicom, naloženo je da ceo slučaj vodi beogradska Kriminalistička policija jer Jočić, prema jednoj verziji, nije imao poverenje načelnika UBPOK-a Mladena Spasića zbog bliskoti sa G17 plus – kaže naš izvor i objašnjava kako su Dačića samo minuti delili od hapšenja u stanu Dejana Simića.

    – Kada je cela akcija policije bila pri kraju, odnosno kada je prva tranša od 100.000 evra trebalo da se nađe u Simićevom stanu, Dačića, koji se tu zatekao sa Zagrađaninom, hitno je pozvao generalni sekretar vlade Dejan Mihajlov po nalogu Vojislava Koštunice da se Dačić izvuče iz stana dok ne uleti policija jer je načelnik beogradske policije Milorad Simić već izdao nalog i za njegovo hapšenje. Pošto je akcija trebalo da se izvede u potpunoj tajnosti, Jočić je, pet minuta pre upada policije, javio Radovanu Jelašiću šta se dešava a i Koštunici informišući ga da će Dačić biti uhapšen. Nastala je panika jer su svi odmah shvatili da bi vlada ne samo bila ugrožena već da bi mogla i da „padne“ pošto bi joj socijalisti otkazali podršku. Tako da je u poslednjem trenutku odlučeno da se on amnestira – tvrdi izvor iz VBA i dodaje da je Cizelj nadležnima i zvanično, pre nekoliko dana, objasnio svoje veze sa Dačićem.

    – Pre svega, ko je Dačiću platio put i troškove. A predsednik GO SPS će, po svemu sudeći, imati poteškoća da objasni svoje veze sa izraelskim firmama i generalima. Konkretno, u kom svojstvu i u čije ime je pregovarao sa njima, što je i prioritet interesovanja VBA – rekao je naš naš sagovornik.

    Ivica Dačić, međutim, odbacuje bilo kakve kontakte sa Izraelcima.
    – To nije tačno. Nikada se nisam sreo sa izraelskim generalima, a i nemam ništa protiv da me bilo ko prisluškuje. Očito je da se protiv mene vodi neviđena hajka. Svim službama stojim na raspolaganju – rekao je Dačić.

    A kako Glas saznaje, vrlo brzo posle akcije „kofer“ UBPOK je, bez velike pompe, transformisan u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK).

    Lalić: Nemam pojma o mitu

    Dušan Lalić, direktor Direkcije za pravne poslove Narodne banke Srbije (NBS) i zet Miroljuba Labusa, saslušan je juče u istrazi o podmićivanja viceguvernera NBS Dejana Simića. Kako Glas saznaje, Lalić je istražnom sudiji Novici Mihajloviću rekao da nema pojma o podmićivanju viceguvernera Simića. Lalić je istakao da nije imao kontakte sa osumnjičenim Vladanom Zagrađaninom, direktorom marketinga SPS-a, ni drugim osobama koji se pominju u aferi „kofer“. On je juče najviše govorio o „tehnologiji rada“ Kreditno-eksportne banke i postupcima zbog čega su oduzeti dozvola za rad i izvršena njena likvidacija. Advokat Dragoslav Ognjanović, jedan od Simićevih branilaca, rekao je da će iduće nedelje ponovo biti saslušani Ivica Dačić i predstavnik TBI grupe Vladimir Cizelj, kako bi se proverili iskazi nekih svedoka. Savo Anđelković, drugi Simićev advokat, naglašava da je cela afera „izmišljena u nekoj kuhinji kako bi neko preko viceguvernera oborio Vladu Srbije“.

    D. Ć.
    ________________________________________________________________________

    VREME, 923, 11-09.2008.
    Intervju sa ministrom policije
    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=704252

    „VREME“: Može li se govoriti o „ostavinskoj raspravi“ zemunskog klana na beogradskim ulicama?

    IVICA DAČIĆ: Nas interesuje šta se dešava u kriminalnim krugovima, ali ono što sam rekao kada sam došao na mesto ministra policije jeste da ovde nisam došao da sprovodim politiku svoje stranke – mene ne interesuje čiji je ko, ne interesuje me da sprovodim „čistku“ po političkim linijama. Mene interesuje ko, kako i da li ume da radi svoj posao.

    “VREME“: Dosta gneva u javnosti izaziva ponašanje službe koja uklanja nepropisno parkirane automobile: policija ne dira skupe, luksuzne, blindirane i automobile sa zatamnjenim staklima…

    I.D.: Moram da kažem da se nisam time bavio, ali to je zanimljiva tema. Rekao sam već da policija treba da raščisti sama sa sobom – da li je policija pre podne a po podne radi ili u sprezi za neke ili u sprezi sa nekima od onih koji se bave kriminalnom delatnošću.

    “VREME“: Kako komentarišete glasine da je vaš ulazak u vladajuću većinu posle parlamentarnih izbora posledica pritiska koji su na vas izvršili neki srpski tajkuni i neki strani ambasadori?

    I.D.: Mi smo zaista poslednji na kog neko može da izvrši takvu vrstu pritiska.

    ________________________________________________________________________

    PRAVDA, 11.09.2008.
    http://www.pravda.co.yu/dogadjaji/2835/shule-prvi-na-udaru

    БОРИС ТАДИЋ КРЕЋЕ У ОБРАЧУН СА КУМОМ ДРАГАНОМ ШУТАНОВЦЕМ
    Шуле први на удару

    На Тадићевој листи за одстрел налазе се, поред „првог пика“ Шутановца, Љубомир Анђелковић, Ђорђе Бобић и други функционери ДС-а, али нема Бојана Станојевића, који је био „сувише паметан“ да би оставио опипљиве трагове
    Драган Шутановац, потпредседник Демократске странке и актуелни министар одбране, први ће се наћи на удару Бориса Тадића у најављеном партијском обрачуну, сазнаје „Правда“.
    – Председник Тадић је био шокиран када му је речено коликом имовином располаже његов кум Драган Шутановац. Стан у Средачкој улици, на Врачару, који још није укњижен на име министра одбране, само је једна од бројних спорних стамбених јединица које он поседује. У највећој тајности спроведена је интерна истрага, чији резултати су кандидовали Шутановца на прво место на листи за одстрел – каже за „Правду“ извор из Демократске странке.

    Кумство без протекције
    Иако је Борис Тадић венчани кум Драгана Шутановца, сада не жели да му учини било какав уступак.
    – Нема протекције. Без намере да унапред пресуђује, Тадић је наредио да се поведе истрага против свих који су осумњичени, без изузетка. Уосталом, Тадић је Шутановцу био само „резервни кум“. Пошто прави кум није могао да стигне на Шутановчево венчање, он је позвао Тадића, да свадба не пропадне – каже добро обавештени извор из ДС-а.
    Са собом, Шутановац ће повући још неколико истакнутих функционера ДС-а и својих блиских сарадника.
    – Други на тој листи је Љубомир Анђелковић, бивши потпредседник београдске владе, који је сада ангажован у Шутановчевом министарству одбране. За његово и име његове супруге Љиљане, која је била начелник за комуналне послове у општини Чукарица, веже се неколико грађевинских афера. Иначе, Анђелковић важи за „Ђинђићевог човека“, тако да је то додатни разлог за обрачун који му је припремио Тадић – каже наш саговорник.
    Он тврди да се истрага још води око пословања Ђорђа Бобића, бившег градског архитекте, чија супруга је званични власник „Славија бироа“, који је учествовао у неколико крупних, али и спорних пројеката у Београду.
    – Са списка је, бар привремено, скинуто име Бојана Станојевића, бившег градског менаџера и најближег сарадника градоначелника Ненада Богдановића. Проверавало се и пословање браће Бојана и Бранка Станојевића, али показало се да су они били „сувише паметни“, па иза себе нису оставили никакве опипљиве трагове – каже саговорник „Правде“.

    Е. П.

  2. Varagić Nikola каже:

    VREME 923, 11. septembar 2008. UVODNIK

    Zoom:
    Puška je okačena o zid – Kako se dogodilo da u nedelji kada smo izabrali i Evropu i Ruse vest dana bude sukob na političkoj desnici

    Meni su radikali oduvek izgledali kao skupina opasnih namera, poganog jezika i iste takve politike, i ne mogu reći da mi nije drago što su se uzajamno zakrvili, nagoveštavajući eru našeg raskida s njihovim ekscentričnim radikalizmom i radikalnim nacionalizmom, jeftinom demagogijom i olakim rešenjima za svaku priliku

    piše: Dragoljub Žarković

    Generalske suze: Kome pre dati krv

    Kad sam pre jedno četiri godine učestvovao u nekoj televizijskoj emisiji zajedno s Majom Gojković, tada još visokom funkcionerkom Srpske radikalne stranke, rekao sam da su naše stranke sklone frakcijskim borbama i podelama, osim one koja okuplja radikale. Posle me je gospođa Gojković, u pauzi snimanja, pitala, u pola glasa, otkud mi ideja da toga u njih nema. Od tada sam bio nekako oprezniji u proceni, tim pre što nam je gospođa Gojković nedugo zatim održala pokaznu vežbu na tu temu, dok je pravi rat buknuo s ovim što se sada događa oko Tomislava Nikolića.

    Analitičari domaće scene sada ukrštaju koplja oko dometa događaja s naslovne stranice ovog broja „Vremena“ a ovaj panađur bez pevanja i pucanja, za sada, pojeo je sve ostale teme od kojih neke prete da pojedu nas, dok se zabavljamo propiranjem radikalskog veša.

    U nedelji kada su u parlamentu izglasana dva sporazuma, kolokvijalno o Evropi i Rusima, koji dugoročno i nepovratno određuju nacionalnu politiku i stanje nacije i čiji se značaj samo u srednjoročnom periodu meri milijardama evra prihoda, ali i troškova, borba Tomislava Nikolića i kompanije protiv Vojislava Šešelja i kompanije, ne silazi s naslovnih strana i danima je udarna vest. Nije to neshvatljivo. Rascep unutar najjače stranke u Srbiji nije samo posledica unutrašnjih odnosa u stranci, već je posledica razlika oko prihvatanja neminovnosti evropskog kursa srpske politike, makar on energetski bio napajan ruskim gasom.

    Posledica je po svim zakonima dramaturgije izbila u prvi plan, na sceni nacionalnog teatra puška je okačena o zid i sad svi gledaju samo u nju, kad će da opali, koga će kuršum da pogodi… Najzad je čovek ujeo psa i mediji su zagrizli u lešinu partijskog monolita, kako je do pre pola godine izgledala Srpska radikalna stranka.

    Meni su oduvek izgledali kao skupina opasnih namera, poganog jezika i iste takve politike, i ne mogu reći da mi nije drago što su se uzajamno zakrvili, nagoveštavajući eru našeg raskida s njihovim ekscentričnim radikalizmom i radikalnim nacionalizmom, jeftinom demagogijom i olakim rešenjima za svaku priliku.

    Razumem ja njihova emotivna stanja i verujem u iskrenost suza generala Delića, raspetog između dobre namere da Šešelju da „poslednju kap svoje krvi“ i Srbije, za koju odnekud veruje da bez njegove krvi ne bi preživela, a da krv nije tražio ni Šešelj ni Srbija, ali je ovaj, general, dobrovoljni davalac, optirao za nacionalnu transfuziju, što će reći da je dao krv Tomislavu Nikoliću.

    Dobro, detalj jeste bizaran, ali je najbolja slika partijske nomenklature Srpske radikalne stranke koja stalno glumata ulogu o krvi i tlu, a do sada su se istakli puštanjem tuđe krvi. Sad je malo puštaju jedni drugima i ko bi odoleo iskušenju da ih stavi na naslovnu stranu.

    Volan i gas: Novo političko prebrojavanje

    Tomislav Nikolić odavno ima izraz lica čoveka koji trpi. Da to nisu bili gastritični bolovi pokazalo se protekle nedelje. Nije bilo mogućno voziti partijski kamion po krivudavim političkim bogazama Srbije tako što će Nikolić pritiskati kočnicu i gas a Šešelj držati volan u rukama – i ta situacija je morala da se razreši. Može se sada s potpunom pouzdanošću tvrditi da je Srpska radikalna stranka u poslednja dva izborna ciklusa, i kad je reč o predsedničkom i parlamentarnom, ostvarila svoje vrhunske rezultate i da će svaki naredni biti gori od ovih, sve da Tomislav Nikolić i ne napravi novu partiju, pa čak da se u društvu ništa ne popravi nabolje.

    U tome leži glavna politička posledica sukoba unutar Srpske radikalne stranke. Oni su hteli da odigraju istorijsku ulogu i završiće kao epizodisti koji su dva puta bili nadomak cilja, možda i zato što je kad god bi Toma dodao gas, Šešelj motao volan udesno. Sada se u partijskim centralama presabiraju ko bi iz ove podele unutar radikalskog stranačkog korpusa mogao da izvuče najveću korist i vreme kurtoaznih izjava kako se, jelte, neće mešati u stvari drugih stranaka proći će već od ponedeljka, ako nije već prošlo, i počeće čerupanje onog dela glasačke mašine koji će prepoznati da njihova politička moneta ima i avers i revers, i Šešelja i Nikolića, pa će tražiti ili nešto čvršće ili će se opredeliti za apstinenciju.

    U svakom slučaju, solidan deo od onih oko četrdeset odsto radikalskih glasova koji predstavljaju meru dubine rezervoara narodnog tranzicionog nezadovoljstva, ući će u novu raspodelu koja neće biti iscrpljena podelom na šešeljevce i nikolićevce.

    Srbija se temeljno obračunala s levicom na političkom spektru, uz poveliku pomoć te iste levice, a sada se i desnica, onaj živahniji deo, međusobno obračunava. Neko će to prepoznati kao dobru vest, ali ja bih bio sklon opreznosti pri izricanju takve procene. Kao što su govorili komunisti „u sadašnjoj fazi našeg razvoja“ najopasnije bi bilo da bilo ko poveruje da je „uhvatio Boga za bradu“ jer od ideje o ekskluzivnoj političkoj moći do zloupotrebe te iste moći leži tek mala prepreka – ljudsko poštenje, a ništa specifično za srpske prilike neće biti ako napišem da je to najređa roba na tržištu.

    Razlog za partijsku apstinenciju: Kad demokrate aplaudiraju

    Kad je već reč o poštenju, moram da pomenem i ono obraćanje Borisa Tadića njegovima kada je najavio da će se, iz sve snage, a kako bi drugačije i rekao, boriti protiv korupcije. Njegovi mu tapšali. A onda on posumnjao u iskrenost aklamativnog aplauza. I zapretio i svojima, u smislu iskorenjivanja korupcije. Ovi, posle, tapšali još jače.

    Šta je tu neobično? Načitao sam se u dugom novinarskom veku stenograma s raznih partijskih skupova gde se u zagradama, uz reči govornika, pojavljuju takoreći didaskalije, pa je pisalo – „aplauz“, ili „svi ustaju i aplaudiraju“, „ovacije u sali“…

    Ne bih se toga ni setio da Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, u prošlonedeljnom „Utisku nedelje“ nije rekao da je i on aplaudirao predsedniku. Meni to izgleda, hajde blag da budem, smešno. Ozbiljni ljudi tapšu predsedniku. Hajde da je ovaj nešto otpevao, odsvirao na klaviru… Igrao vaterpolo.

    Koja to vrsta nagona rukovodi ljudima da tapšu nekom ko drži govor. Definitivno, nisam ja za člana partije. Bilo koje.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=704118

  3. Varagić Nikola каже:

    ПАРАСТОС ЗА ОПОЗИЦИЈУ

    Ова година, која је почела са толико страха и неизвесности за целу евроатлантску политичку класу у Србији завршава се неочекиваним и потпуним тријумфом
    Да, наша опозиција је клинички мртва. Питање је да ли има шансе да се ускоро пробуди. Или просто треба искључити апарате и позвати свештеника.

    Радикали су сада као онај џин који је сам себи одсекао главу. Глава поскакује наоколо, смеје се, показујући да је све у најбољем реду и нада се да ће јој брзо израсти ново тело. Са друге стране, огромно трупло се тетура лево, десно, не знајући шта да ради, маше рукама, а уместо главе себи је насадило мобилни телефон.

    Распад неће од те велике партије да направи две мање, али у збиру једнако јаке странке. Добили смо две креатуре, два нефункционална и зависна богаља. Она глава ће од сада зависити од посланичке већине, односно од већине у Административном одбору. Заправо, зависиће од владе, а најтачније – од економских моћника и страних бирократа, који су ту владу и скројили. Уопште се не бих смео заклети да управо они, својим ласкањима и обећањима, нису и улили глави помисао да ће јој бити боље без тела.

    Са друге стране, оно гротескно трупло зависиће од брзине и прецизности упутстава која стижу из Схевенингена. Оданде се можда и може дати неки општи савет. Али, овом труплу ће се морати непрестано командовати: „Дигни ногу, спусти ногу, дигни руку, спусти руку…”. То трупло ће се, зато, више саплитати и рушити ствари око себе него што ће нешта ваљано радити. А да не говоримо о томе да ће сви други пре трупла знати шта му је мозак из Схевенингена наредио да уради. И тако, када се једне године мозак врати, затећи ће само бедну олупину од тела, разваљену и неупотребљиву.

    Када нека велика странка пропада корист извлаче околне, мање странке. Логично би било да из овога корист извуче ДСС. Али, њих је, у последњих годину дана, стално нешто изненађивало. Албанци су на Косову прогласили независност. ДСС је био изненађен. САД и ЕУ су за Коштуницу објавили да је „човек који мора да оде”. ДСС је био изненађен. СПС није хтео у њихову коалициону владу. ДСС је био изненађен. Није више било министарских и председничких положаја, требало је ићи у опозицију. ДСС је био изненађен. Остало се и без Београда. ДСС је био изненађен. И ево сада, распада се главни опозициони савезник. ДСС је опет изненађен.

    Та чудна неспремност да се ваљано одговори на изазове и да се игра улога стварне, системске опозиције долази највише од једне лакомислености и наивности. Док су били у влади, људи из ДСС-а нису озбиљно помишљали да ће поново морати у опозицију. Они нису обезбедили ниједан медиј, који ће их „покривати” кад оду са власти. Сада увиђају како чак и оно паметно што кажу нема ко да пренесе. Они су лакомислено отерали из странке једног политички амбициозног, али прилично бенигног тајкуна. Сада морају да зависе од једног или двојице страначки неамбициозних, али политички опасних богаташа. Бавећи се владом и управом они су запустили страначки апарат. Они су запустили и интелектуалне канале за размену идеја са околином. Сада се чуде што им странка, кад је најпотребније, слабо ради. И чуде се што је интелигенција прилично уздржана на њихове позиве да „у овој тешкој ситуацији” почне нешто да смишља.

    Чак и од обједињавања опозиције, којим се летос толико претило, сада тешко да има ишта. Оне две посвађане радикалске странке још дуго се неће моћи окупити око неког посла. Када се, 1992, поделио ДС требало је да прођу четири године, па да се ДС и ДСС поново нађу у политичком савезу. То значи да ће „стари” и „нови” радикали моћи нормално да сарађују тек негде око 2012. године.

    Стога се не треба чудити да многи сада задовољно трљају руке: министри, амбасадори, богаташи, новинари – друштвено-политички радници… И заиста, ова година, која је почела са толико страха и неизвесности за целу евроатлантску политичку класу у Србији завршава се неочекиваним и потпуним тријумфом. Огромна енергија народног незадовољства, спонтано пробуђена 17. фебруара, енергија која је могла читав систем да доведе у питање, није била искоришћена и нестала је. Они који нису знали ту енергију да задрже, полетели су да распишу изборе. Но, иако је народ већином гласао за суверенистичке странке, једна странка из суверенистичког блока прешла је на другу страну. Тако је са суверенистичким гласовима направљена унионистичка влада. Штавише, захваљујући управо том пребегу, унионисти су добили и Београд, преузевши готово све националне ресурсе. А сада, са сломом највеће опозиционе странке, њихова власт изгледа јаче и трајније него иједна друга после Милошевића.

    Да, ова опозиција је клинички мртва. Зато ће њу баш носиоци власти да одржавају на апаратима. Јер, са таквом опозицијом лако је владати. Али, слаба опозиција значи слабу демократију. А слаба демократија значи неодговорну власт. Зато би ипак требало нешто предузети. Макар искључити апарате и позвати свештеника. Да би могао доћи неко ко је стварно жив, виспрен и делатан.

    Политички аналитичар

    Слободан Антонић
    [објављено: 11/09/2008]
    http://www.politika.rs/pogledi/Slobodan-Antonic/PARASTOS-ZA-OPOZICIJU.sr.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Savet stranih investitora o poboljšanju uslova za ulaganja

    U Srbiji se sve teže posluje

    Smanjeni porezi, ali za dozvole treba čekati duže. Premijer Cvetković najavio reformu propisa, a ministar Dinkić lakšu kupovinu zemljišta

    VAŠINGTON/BEOGRAD – Srbija se nalazi na 94. mestu liste koja pokazuje lakoću poslovanja u 181 zemlji sveta. Prema ovom Izveštaju o poslovanju koji pripremaju Međunarodna finansijska korporacija i Svetska banka prvih deset reformatora su Azerbejdžan, Albanija, Kirgizija, Belorusija, Senegal, Burkina Faso, Bocvana, Kolumbija, Dominikana i Egipat. Srbija je sa 91. pala na 94. mesto. U izveštaju se navodi da je porez na prenos apsolutnih prava u Srbiji smanjen sa pet na 2,5 odsto vrednosti nekretnine, kao i da su ukupni troškovi uknjižbe sniženi sa 5,37 na 2,85 odsto vrednosti nekretnine.

    Takođe, navodi se da je zbog kašnjenja u rešavanju predmeta u Beogradu, vreme potrebno za dobijanje dozvole za izgradnju produženo za 75 dana.

    Prema upravo objavljenom istraživanju Centra za liberalno-demokratske studije u Srbiji je potrebno 204 dana za dobijanje građevinskih dozvola, 635 dana za završetak privrednog spora i 279 sati za obračun i plaćanje poreza, dok je recimo u Makedoniji za taj posao potrebno samo 96 časova. Međutim, ima i pozitivnih pomaka, pa se tako naša zemlja nalazi na 58. mestu prema vremenu potrebnom za izvoz ili uvoz, a koje danas iznosi 13 do 15 dana u poređenju sa ranijih 32 za izvoz i čak 45 za uvoz.

    Albanija je druga na listi najboljih reformatora, a na globalnoj listi je sa 135. prešla na 86. mesto. Svetlana Bogaudinova, jedan od autora izveštaja, kaže da su mnoge zemlje napredovale jer su posmatrale druge koje su već sprovele reforme kako bi dobili ideje za promene.

    – Privredi su potrebna efikasna pravila, laka i prijemčiva za sve koji moraju da ih koriste. Ako to nije slučaj, kompanije upadaju u zamku neregulisane, neformalne ekonomije, gde imaju manje mogućnosti da dođu do finansijskih sredstava i zaposle radnike, koji pod takvim uslovima neće imati adekvatnu zaštitu na osnovu zakona o radu – kaže Majkl Klajn, potpredsednik Svetske banke i IFC za razvoj finansijskog i privatnog sektora.
    Vlada Srbije će u cilju poboljšanja ambijenta za investitore stremiti ka evropskim integracijama, poboljšati ekonomsku saradnju sa Ruskom Federacijom, izgraditi što bolju infrastrukturu i pojednostaviti zakonsku regulativu, izjavio je juče srpski premijer Mirko Cvetković u uvodnom izlaganju na promociji „Bele knjige“ za 2008. godinu, koju je predstavio Savet stranih investitora. Cvetković je kazao da očekuje nove investicije iz inostranstva u vrednosti više stotina miliona evra posle ratifikacije SSP i energetskog sporazuma sa Rusijom.

    Premijer Srbije je naveo da mere koje vlada preduzima u poboljšanju poslovnog okruženja i za privlačenje stranih investitora obuhvataju i upravo započet projekat reforme propisa – „Srp“, kao i poreske i druge podsticaje. Potpredsednik vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić je procenio da će u 2008. vrednost stranih direktnih investicija biti oko četiri milijarde dolara. On je istakao da su Srbiji za održavanje godišnjeg privrednog rasta od oko sedam odsto potrebne investicije u vrednosti od pet milijardi evra.

    Dinkić je najavio izmene Zakona o eksproprijaciji, kako bi investitori lakše mogli da kupe zemljište na kojem nameravaju da grade poslovne objekte. „Strani investitori u Srbiji najviše zamerki imaju na propise o dobijanju građevinskih dozvola, kao i o tržištu rada, ali i na poreske procedure i korupciju“, rekao je predstavnik FIC-a Mihailo Crnobrnja.

    U proteklih nekoliko godina Srbija je, prema njegovim rečima, dosta napredovala u poboljšanju poslovnog okruženja, ali ne onoliko brzo koliko su očekivali strani investitori

    http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/ekonomija/glas-javnosti-11-09-2008/u-srbiji-se-sve-teze-posluje

  5. Varagić Nikola каже:

    Jurij Buligin, predstavnik Trgovinske komore Rusije u Beogradu

    Neizvesna izgradnja gasovoda „Južni tok“

    Ratifikacija energetskog sporazuma u srpskom parlamentu je istorijski potez i način da se omogući priliv ruskih investicija, ali nisam ubeđen da će se „Južni tok“ realizovati, rekao je Jurij Buligin
    BEOGRAD – Ratifikacija energetskog sporazuma Srbije sa Rusijom ne znači da će i početi izgradnja gasovoda Južni tok, rekao je Jurij Buligin iz predstavništva Trgovinsko-industrijske komore Ruske Federacije. On je juče na skupu u Privrednoj komori Srbije istakao da obim i tempo ruskih investicija i projekata počinje značajno da zavisi od dobre volje političkog rukovodstva u Srbiji.
    Buligin je na Prvom poslovnom forumu slovenskih zemalja koji je juče održan u PKS-u, kazao da je ratifikacija energetskog sporazuma u srpskom parlamentu dobar i istorijski potez i način da se omogući priliv ruskih investicija u tako važnu oblast u Srbiji kao što je to energetika, ali da nije ubeđen da će projekat „Južni tok“ biti realizovan. Ruskoj državnoj kompaniji Gaspromu, kako je naveo, za realizaciju gasovoda „Južni tok“ nisu potrebne investicije sa strane jer kapital te kompanije omogućava da se projekat realizuje samostalno.

    Kada i ako „Južni tok“ bude izgrađen, ta trasa će Srbiji omogućiti poziciju vodeće države u regionu, smanjiće se trgovinski deficit sa Rusijom i pospešiće se ekonomski razvoj Srbije, naglasio je direktor ruskog predstavništva u Beogradu.

    Ruski investitori i velike kompanije spremne su, kako je kazao, a prenosi Beta, Buligin, da ulažu u Srbiju, ali je evidentno i da se u nastupu na srpskom tržištu susreću s brojnim problemima.
    Postoji problem oko modernizacije hidroelektrane Đerdap, iako je sa ruske strane oprema spremna i preduzeća „Silovije mašini“ i „Tehnopromeksport“ su otvorile svoja predstavništva u Srbiji radi intenziviranja saradnje. Međutim, na remont Đerdapa se još čeka. Na probleme, prema njegovim rečima, upozoravaju i ruska naftna kompanija „Lukoil“ koja posluje u Srbiji već nekoliko godina, a sada je i „Gasprom“ rezervisan u pogledu sudbine projekta gasovoda „Južni tok“.

    S druge strane, kako je naglasio Buligin, ruska preduzeća mogu u velikoj meri da investiraju u energetski sektor u Srbiji, naročito kada je reč o revitalizaciji termoelektrana i izgradnji novih HE i TE u Srbiji.

    http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/drustvo/glas-javnosti-11-09-2008/neizvesna-izgradnja-gasovoda-juzni-tok

  6. Varagić Nikola каже:

    VREME 923 11. septembar 2008.

    Nuspojave

    Bez olakšavajućih okolnosti

    U trenutku kada se svi pitaju šta će uraditi mlađani radikalski prvak, ne mogu da se ne setim da je retko ko tako uporno i tako brutalno kao Aleksandar Vučić iskušavao ljudskost u svakome od nas
    ——————————————————————————–

    piše:
    Teofil
    Pančić

    U vreme nastanka ovog teksta (utornik uveče) sve je u radikalskoj i okolnoj Srbiji jasno: i ko je Vjerica i ko je Nevjerica. Jedan čovek, međutim, stoji sam na ledini, baš na sredini puta između jedne i druge kolone, gleda levo, gleda desno, i sve mu nešto teško u duši, lepo ne zna za koga bi se opredelio između dve polovine njegovoga bića koje se rascepljuju njemu naočigled: za zov srca ili zov pameti, za slavnu prošlost ili obećavajuću budućnost… A Srbija cela, ne samo obeućeni radikaliluk, eno sva obamrla od napetosti i neizvesnosti, čeka i osluškuje kojem li će se to On privoleti ćesarstvu. Ime mu je, pogađate, Vučić Aleksandar, prvo i jedino zanimanje političar opšte prakse i širokog spektra upotrebe, a prebivalište, e to je ono poveliko poljanče (sto i dobar kusur kvadrata) sa zidovima i plafonom, što smo mu svi mi darivali za neke nedefinisane zasluge. Bilo je to onda kad su po Beogradu paduckale bombe, a Vučić se uselio u ogroman državni stan uinat NATO-u: što je veća površina stana, to je statistički verovatnije da će biti bombardovan, tako da je Vučić učinio herojski gest dostojan divljenja, nego to mi, smutljivci, zavidljivci i malograđani, nismo umeli da shvatimo. Valjda ga zbog takvih stvari jedna moja draga koleginica od milošte javno zove mali maroder, ali opšte je poznato da je ona zla žena, tako da na to ne treba obraćati pažnju. Ko je njoj – ili meni, uostalom – kriv što se nije, poput njega, na vreme zauzela za Otadžbinu i njene preke interese, a Otadžbina bi posle već umela da uzvrati ljubav i pažnju kakvim zgodnim (nepokretnim) poklončićem… Ovako, stiskaj se u svom ćumezu, i budi srećan što ti se i ovaj grumen zemlje Srbije toleriše – mislim, dok ti se toleriše.

    Izvinjavam se, mlogo se izvinjavam onima koji bi na ovom mestu radije pročitali hladnu i (čuj!) nepristrasnu analizu Vučićevih opcija, i toga šta za Srbiju znači ovo ili ono opredeljivanje mlađanog radikalskog prvaka. Nisam ni ja nesvestan toga da je veoma dobro to što je Nikolić odlomio dobru komadešku Srpske radikalne stranke, naprosto zato što je to ozbiljan udarac jednoj apsolutno ludačkoj, štetočinskoj i morbidnoj politici, bez čije marginalizacije Srbija ne može postati ništa ni približno nalik na normalnu zemlju. I nije da ne razumem da bi, u tom smislu, bilo bolje za sve da mu se i Vučić u tome pridruži. Sve ja to shvatam i potvrdno klimam glavom kad mi se na to ukaže, ali čoek ti je proklet, vazda hoće pogače preko ‘leba, vazda mu nešto nije potaman… Zato valjda neki zluradi čovečuljak koji prebiva u meni – laktajući se i nadvikujući s nekim drugačijim likovima – zapravo navija za to da Vučić ostane veran Šešeljevom taboru, pa makar tu opšta šteta bila veća od ćara. Zašto, o, zašto li on, taj zlobni čovečuljak, to radi, zašto li se, evo, javljah njegovim glasom kroz ceo prvi pasus ovog teksta, a sva je prilika da će on voditi moju ruku i bar u delu redova koji slede?

    Mislim da se to može reći ovako: retko je ko tako uporno i tako brutalno kao Vučić iskušavao ljudskost u svakome od nas. Zašto – zar nije bilo gorih i opskurnijih od njega? Ma, bilo je (mada ne mnogo). Ali, druga je tu stvar u pitanju. Pogledajte samo galeriju najopskurnijih likova iz sramnih, genocidnih devedesetih: za veliku većinu njih neki bi smerni, do radikalnog mazohizma bezgranično trpeljivi ‘rišćanin u nama mogao naći makar neku reč razumevanja, ako već ne opravdanja: ovaj X je ambiciozni palančanin skromne pameti, onaj Y ima ratne traume iz detinjstva zbog kojih je emocionalni bogalj, ovaj Z ne zna gde je šupalj, onaj Nj je lud k’o struja, ovaj Lj je genetski gladan, i nikako da se nasiti, onaj tamo Q je zbog izrazite glupavosti odbijen na prijemnom za policijsku školu, etc.

    I gde je u svemu tome Vučić? Pa, upravo se o tome radi: za njega ne umem da smislim nikakvo opravdanje. Beogradsko je dete jednog relativno prosperitetnog doba i jedne prilično otvorene države; sve mu je bilo dostupno: znanje, obrazovanje, putovanje, mogućnosti elementarne spoznaje sebe i sveta. I nije da Vučić nije i video nešto sveta, i nije da nije stekao sjajno formalno obrazovanje (vanserijski student i diplomant Pravnog fakulteta), i nije da nije postao elokventan mladi čovek, sas rečnik i maniri (onda kad hoće). I, čemu je zaveštao sve to? Ideologiji i praksi najgore fukare, vođene najnižim porivima pokrivenim najpovršnijim slojem „otadžbinske“ patetike. Šta treba uopšte da vam bude u glavi pa da u osvit devedesetih pristupite tako nečemu kao što je nukleus Srpske radikalne stranke? Sećate li se tih spodoba iz onih dana kada su paradirale Trgom, a beogradsko građanstvo mislilo da se snima neka komedija strave i užasa? Koja to vrsta mraka zjapi iz mladog čoveka koji je imao ama baš sve preduslove da postane imun na takvo nešto, a da on ipak postane euforični pripadnik Dna? I da to ostane čak i godinama nakon što je sve to odvelo u okeane uludo prolivene ljudske krvi? Ne treba nikada, NIKADA, zaboraviti da je taj urbani obrazovani čovek relativno nedavno ponosno izjavio kako „mrzi Hrvate“, a potom staloženo pojasnio da je „sasvim normalno da mrzi Hrvate“, dakle da je, elem, normalno da mrzi, i to koga ili šta – milione lično mu nepoznatih ljudi, a sad, bili oni Hrvati, Čerkezi ili Estonci, da prostite, sasvim je svejedno. Osim kad ste Aleksandar Vučić. A ovo je samo jedan primer iz galerije vučićevskih opscenosti koje, doduše, nisu bile mnogo gore od onoga što je pričao jedan Nikolić, ali znate… kako da vam kažem… Nikolić je u politiku ušao u zrelim godinama, i to kao samo tamo jedan činovničić iz kragujevačkog komunalnog preduzeća, biće bez svesti, znanja i kriterijuma. Što sa Vučićem nije bio slučaj – bez obzira na njegovu mladost, no, što veli Dušan Kojić Koja „mladost ne opravdava besvest“ – ili barem nije smelo da bude slučaj.

    Eto, zato nemam snage da ućutkam onog zluradog čovečuljka u meni, nego mu moram dati da se isprazni, a posle ćemo, „racionalno“ jelte, iznova da vagamo i procenjujemo šta će Vučić, gde će Vučić…

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=704151

  7. Varagić Nikola каже:

    http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-12-09-2008/milijarde-za-vojina
    Milijarde za Vojina
    Konzorcijum na čijem čelu se nalazi „Rudnap“ Vojina Lazarevića planira da sa EPS sklopi poslove vredne oko dve milijarde evra

    BEOGRAD – Sistemu Elektroprivrede Srbije potrebni su remonti, nabavka nove opreme, rekonstrukcija postojećih i izgradnja novih centrala za proizvodnju električne energije. EPS će u narednih nekoliko godina morati da sklopi poslove vredne više milijardi evra kako država ne bi bila energetski ugrožena, objašnjava izvor Kurira iz Ministarstva energetike i kaže da će srpski energetski tajkun Vojin Lazarević pokušati da uz pomoć političkih veza i pojedinih direktora EPS sve te poslove namesti konzorcijumu na čijem se čelu nalazi njegova firma Rudnap grup.
    – Ključni Vojinov čovek u EPS je Vlada Đorđević, koji je kao kadar DSS postavljen na čelo najvećeg javnog preduzeća u Srbiji. Đorđević je 2001. godine postavljen na mesto zamenika generalnog direktora EPS, uz podršku Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića. On se nada da će uspeti da ostane na čelu EPS iako je kadar DSS. Podršku bi trebalo da mu pruži Mlađan Dinkić, sa kojim je Lazarević u izuzetno dobrim odnosima – navodi izvor Kurira i dodaje da će, ukoliko opstane na čelu EPS, Đorđević će potom izaći u susret firmi koji je osnovao Lazarević.

    Isti izvor ističe da je najbolji dokaz da će EPS lepo sarađivati sa konzorcijumom na čijem se čelu nalazi kompanija „Rudnap grup“ to što je prva promocija ove firme nedavno održana upravo u prostorijama EPS.

    Siljka Pištolova, direktor i urednik časopisa Enerdži obzerver, koji je specijalizovan za oblast energetike, smatra da je kompanija „Rudnap“ jedna od retkih domaćih firmi koja je sposobna da na jednom mestu okupi sve firme koje sarađuju sa EPS i da je u nacionalnom interesu da oni dobiju sve poslove koji EPS budu potrebni.

    – Kada su remonti EPS u pitanju, u Srbiji ne postoji firma koja može sama da ih obavi, pa je logičan potez „Rudnapa“ bio da ih okupi sve u jedan konzorcijum – rekla je Pištolova za Kurir.

    – U interesu je svih da Vojinov konzorcijum dobije poslove sa EPS, da se u tim poslovima dobro pokažu i da ih na osnovu tih referenci angažuju drugi energetski sistemi u regionu. Zamislite da dobijemo poslove u Albaniji. Tamo će se graditi elektrane i remontovati njihova elektroprivreda, ali oni nemaju znanje i firme koje to mogu da sprovedu – rekla je Pištolova i dodala da je Lazarevićev konzorcijum okupio domaće firme i na taj način osigurao da će profit i porez od poslova ostati u Srbiji.

    – Voleli mi Vojina ili ne, on se pokazao kao sposoban biznismen i u nacionalnom je interesu da konzorcijum koji je osnovao preuzme vodeću ulogu u poslovima sa EPS. Ako oni ne dobiju te poslove, dobiće ih stranci, recimo „Simens-Končar“, a onda će profit i porez otići u inostranstvo umesto u srpski budžet – zaključila je Pištolova.

    USPEŠNI BIZNISMENI

    Vojin Lazarević je u više navrata bio glavni junak finansijskih skandala u Srbiji. Zajedno s kumom Vukom Hamovićem odigrao je glavnu ulogu tokom Skupštinskog anketnog odbora koji se bavio ilegalnom preprodajom struje i nafte.
    Njihove firme „Pima“ i „Mali kolektiv“, prema ranijem pisanju štampe, sumnjivom prodajom akcija Nacionalne štedionice zaradile su 13 miliona evra, dok je Vladan Batić tvrdio da je ta cifra premašila 70 miliona evra. Hamović i Lazarević su bili vlasnici i Evroaksiz banke u Moskvi, u kojoj je Srbija pod nepovoljnim uslovima držala veliki deo svojih deviznih rezervi. Taj novac su, prema pisanju štampe, koristili za učešće u procesu privatizacije u Srbiji. Tokom 2005. Hamović i Lazarević prekinuli su saradnju. Lazarević je nezvanično glavni finansijere DSS i jedan od finansijera G17, a Hamović, kojeg je Lazarević istisnuo iz poslova u Srbiji, pokušava da se vrati na tržište i važi za jednog od finansijera DS.

  8. Varagić Nikola каже:

    Ko su naši mangupi

    Demokrate zasad ne govore na koga je mislio predsednik, ali ako se to brzo ne sazna, biće to loš marketing i za njega i za stranku

    Boris Tadić je izvukao mač, ali još nijedna glava nije pala. Predsednik Srbije je iskoristio svoju partijsku funkciju da bi na Glavnom odboru Demokratske stranke uputio poruku “mangupima u našim redovima”.
    Rekao je da neće da čuva nijednog funkcionera DS za koga se dokaže da je korumpiran. Usledio je buran aplauz, a šta bi drugo. Tadić je onda poentirao, pokazao da hoće više od partijskog aplauza, da hoće ovacije naroda. Rekao je: “Nisam siguran da svi treba da se raduju ovoj mojoj rečenici. Kao ni u ostalim strankama, jer i stranke su izvor korupcije.” Eh, šta bismo dali da znamo da li je gledao u nekog od članova Glavnog odbora DS dok je izgovarao ove rečenice.
    Nešto slično je Tadić pre toga rekao na skupu beogradskih demokrata, ali je to bilo sklonjeno od očiju javnosti. Da je tako bilo, javnost je obavestio Dragan Đilas, predsednik Skupštine Beograda, tek pošto je Tadić progovorio o “našim mangupima” u vreme dok je politička Srbija imala samo jednu temu – Vojislav Šešelj protiv Tomislava Nikolića. O Tadićevom govoru beogradskim demokratama nije brujala čaršija, niti su ga mediji prežvakavali. Možda je to bio dokaz da je mnogo uplašenih, da je mnogo ruku uprljanih nečistim novcem i nezakonitim poslovima ili samo da priča nije “procurila” u javnost.
    Čak i kada se u medijima pojavila tema “građevinska mafija”, tabloidi nisu požurili da “iz pouzdanih izvora” objave imena i prezimena “mafijaša”. Jedan od tabloida je zaboravio i na svoje otkriće iz vremena kada se pregovaralo o vlasti u Beogradu. Tada se “otkrilo” da je funkcioner DSS-a i beogradske “vlade” izdavao dozvole za višespratnice koje nikako nisu mogle da budu podignute da je poštovan zakon. “Otkriće” je trebalo da posluži ne za raspetljavanje priče o korupciji ili “građevinskoj mafiji”, nego za disciplinovanje funkcionera DSS-a za koga se šaputalo da je rekao Vojislavu Koštunici da je za saradnju sa demokratama u prestonici Srbije.
    U nagađanjima tabloida se najdalje došlo do tvrdnji da su u policiji saslušavane neke demokrate, bivši beogradski funkcioneri. I – nastao je muk.
    E, onda je Tadić izgovorio ono o “mangupima u našim redovima”. Pa je dan posle i Dragan Đilas rekao: “Ako je neko u ime DS radio stvari mimo zakona i ako za nekog postoje dokazi, biće uhapšen.” Što bi se reklo, Đilas je citirao Tadića. Ali, otišao je i dva korak dalje rekavši da je “građevinska mafija” veliki problem Beograda i Srbije, da se u toj oblasti vode istrage koje će “narednih dana dovesti do rezultata”, “da će jedan broj ljudi biti uhapšen” i da se u građevinarstvu pere novac stečen prodajom narkotika.
    Tadić nije pominjao istrage i hapšenja. Đilas jeste. Jedan tabloid je to ohrabrilo i u njemu je ničim dokumentovana i dokazana objavljena “poternica” za trojicom bivših beogradskih funkcionera. Naravno da je nećemo prepisivati jer bismo prekršili elementarni moral novinarske profesije. U njoj jeste dozvoljeno da objavite priču sa manje dokaza nego što je potrebno tužiocu da podigne optužnicu, ali morate da imate dovoljno dokaza da verujete u verodostojnost svoje priče.
    Petoricu funkcionera i članova DS i bliskih saradnika Borisa Tadića NIN je pitao da prokomentarišu tekst tabloida sa “poternicom” za trojicom bivših beogradskih funkcionera. Prvi, visoki funkcioner DS je za jednog od ljudi sa “poternice” rekao da misli da protiv njega ne postoji nijedan dokaz da je kršio zakon. Drugi funkcioner DS, istovremeno i poslovni čovek, za jednog od ljudi sa “poternice” rekao je da je još pre onoliko vremena rekao da će otići iz politike. Treći visoki funkcioner DS nije video “poternicu” u tabloidu i njegov komentar je glasio: “Ako su oni to objavili, onda znači da nema ništa protiv te trojice.” Četvrti član DS i preduzetnik kaže da je načuo da policija radi neku istragu o građevinarstvu u Beogradu, da je ta “poternica” katastrofa za stranku jer su ljudi optuženi bez ijednog dokaza. Peti funkcioner nije ni hteo da komentariše “poternicu”.
    Drugo pitanje NIN-a bilo je kome je predsednik DS i Srbije poslao poruku: partijcima na državnim funkcijama, tajkunima koji korumpiraju administraciju, policiji i inspekcijama?
    Wihovi odgovori su usaglašeni u dva detalja. Predsednik je hteo da ohrabri policiju da radi svoj posao, da ne veruje nikome ko se poziva na njegovu zaštitu i hteo je da se ogradi od biznismena koji se pozivaju na njega u pokušaju da obave neki posao. “Borisa su zvali iz Crne Gore i pitali da li on stoji iza nekih firmi, da li su to njegove firme. Poludeo je”, kaže jedan visoki funkcioner DS.
    Već viđeno, pa onoliki su govorili da rade za Đinđića, za Koštunicu…iako ih u životu ni čuli ni videli. Takve mogu da pozovu i neke institucije vlasti i da im kažu da skrate duge jezike, ne mora predsednik države da im šalje poruku sa partijskog skupa. Ali, dobro, neka bude toliko ljut da hoće njima nešto javno da poruči. Moguće je i to razumeti. Međutim, ako se cela priča svede na poruku tamo nekim nepoznatim “bizmismenima”, e onda je predsednik džaba govorio (krečio).
    Možda nije zgoreg podsetiti i policiju da bi predsednik države voleo da ona radi po zakonu, a ne po babu i stričevima, ma koliko to pokazivalo da nešto u društvu nije u redu ako čuvaru reda i zakona javno poručujete da za platu treba da obavlja baš to za šta je plaćen, da čuva red i zakon. Ipak, da razumemo i da je policiji koju pritiskaju razni centri moći neophodno i ohrabrenje predsednika države.
    Ali, Tadić zna da neće imati razumevanja ako ne upotrebi mač koji je izvadio iz korica. Nečija glava mora da se zakotrlja ili će krenuti lavina priče kako je predsednik posegao za lošim marketingom, još gorom demagogijom i najgorim izneveravanjem nada ljudi čija je bolja budućnost sahranjena korupcijom. Predsednik je, naravno, rekao da nije njegov posao da isporučuje javnosti krivca, ali će to morati da urade nadležni organi i institucije. Ako to ne urade, kreće danonoćni i višegodišnji napad u stilu predsednik je rekao da u njegovoj stranci postoje korumpirani ljudi i ništa ne radi da ih kazni. Predsednikovo upozorenje, ako ostane bez rezultata, njegovi politički oponenti pretvoriće u večitu optužnicu protiv njega. Sva će krivica biti na Tadiću i to će morati da se odrazi na njegovu nesumnjivu popularnost.
    Pretpostavljenu prozivku već je započeo jedan radikal iako, kako se priča po Novom Sadu, na Fruškoj gori gradi “nešto što košta milion evra”. Ne navodimo njegovo ime po istom onom novinarskom moralu koji smo već pominjali: niti imamo dokaze da nešto gradi, niti da to vredi milion evra. Navodimo ovo samo kao primer da će ugrožena vrana požuriti da drugoj vrani izvadi oči i da je Tadić u pravu kada kaže da korupcije ima u svim strankama, pa i u onoj koja je omogućila jednom čoveku da ima tri nacionalne televizije, drugom da za siću kupi trgovinski lanac…
    Loše bi bilo i da se Tadić povede za onim političarima koji su po novinama najavljivali onolika hapšenja i podizanje optužnica, a posle svega je bilo samo ogromno – ništa. Ako bilo koji političar ili vi, čitaoče, ili ja, mislimo da je neko korumpiran, da neko krši zakon, to možemo da obesimo mačku o rep ako nemamo dokaze valjane za sud. Prva Koštuničina vlada je gromoglasno pokrenula nekoliko procesa od kojih nijedan još nema sudski epilog a u makar jednom slučaju još nije ni optužnica podignuta iako su ljudi hapšeni još u januaru-februaru 2006. godine i pri tome u medijima slikani i pokazivani javnosti kao “divlje zveri”. Jeste pravo političara da javno sumnja da u nekom slučaju postoji korupcija, ali ga sledi i gubitak poverenja i glasova ako se pokaže da je to radio zarad jeftinog marketinga.
    Sa pričom o poverenju, a o tome se ovde radi, Tadić ima iskustva. Pred decembarske izbore 2003. godine je rekao u emisiji “Nije srpski ćutati” da mu je pre emisije Neda Arnerić kazala da je bila u Bodrumu kada je neko umesto nje glasao u Skupštini Srbije. Čim se emisija završila, momak koji brine o tonu je prišao Tadiću i rekao mu da je prvi političar koji je priznao nešto i da će glasati za njega. To je bio prosečan birač Srbije i to je priča o poverenju. Potom je jedan tabloid uvek kada pomene Borisa Tadića, u zagradi uz njegovo ime pisao i: “obećao rešenje afere Bodrum”.
    Političari u Srbiji se nisu dosad pokazali kao šampioni borbe protiv korupcije. Kada su govorili o njoj, uvek su prstom pokazivali na svoje političke protivnike, nisu pominjali “mangupe u svojim redovima”. Tadić je sada to učinio verovatno suočen sa brdom priča o korumpiranosti administracije kojom upravljaju demokrate ili njihovih funkcionera.
    A možda bi i on i ostali političari u Srbiji suočavanje sa korupcijom mogli da započnu objavljivanjem nefriziranih izveštaja o novcu potrošenom u izbornoj kampanji. Bio bi to najbolji početak.

    Dragan Bujošević

    http://www.nin.co.yu/pages/article.php?id=40127

  9. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/iskusenja_iznudjenih_resenja.46.html?news_id=139158

    Koalicija levog centra ili još jedan neprincipijelni kompromis

    Iskušenja iznuđenih rešenja

    Lični stav
    Autor: Pavle Radić

    Aktuelna Vlada Srbije samo deklarativno je vlada levog centra. U osnovi ona je iznuđena koalicija koju okupljaju stranački interesi

    Da li je koalicija DS i SPS, i naročito najavljeni sporazum o pomirenju, samo puka nužda uslovljena izbornim rezultatima, ili to čak smera u, neko bi rekao, neočekivani epilog Osme sednice? I da li je, shodno tome, aktuelna Vlada Srbije zaista vlada levog centra, kako je neki nazivaju?
    Na Osmoj sednici SKS su nakon duže predistorije frakcijskih sukoba, pobedili dogmatici i staljinisti. Oni su se već tada okrenuli populizmu i nacionalizmu kao svojoj rezervnoj ideologiji, pretvorivši ih potom u široki pokret rasplamsan do neslućenih razmera. Kakav je to uticaj imalo na sudbine Srbije, Jugoslavije i pojedinačne živote miliona ljudi, ne treba posebno naglašavati. Poražena frakcija, koja je pokazivala spremnost ka liberalnijem poimanju partije i društva, koja se zalagala za strpljivije rešavanje tadašnjih problema, nakon toga u potpunosti je marginalizovana. Ignorisana je i prezrena, ne samo od staljinističko-nacionalističkih pobednika, nego i od strane klerikalno-nacionalističke i pročetničke opozicije koja je dominirala u Srbiji nakon uvođenja višestranačja. U osnovnim ideološkim postavkama, poražena frakcija bila je sklona napuštanju rigidnog dogmatskog ponašanja. Iz njezinih redova stizala su upozorenja na opasnost od političkog avanturizma, ishitrenih rešenja, od primitivnog nacionalizma koji je ugrožavao same temelje Jugoslavije. Suprotstavljali su se manipulacijama nacionalnim osećanjima zbog politikantskih potreba, zloupotrebama starih trauma, oživljavanju četničke ideologije i primitivnog klerikalizma.

    Ako je SKS imao demokratskog potencijala, koji je kroz liberalne reforme mogao autoritarnu stranku dovesti do pozicije demokratske građanske levice, onda je taj potencijal bio u poraženoj frakciji Osme sednice. Ne znamo da li bi se to i desilo. Takav demokratski potencijal, napuštanje ideološkog dogmatizma i prihvatanje parlamentarne demokratije kao osnova demokratskog uređenja, prvi su demonstrirali slovenački komunisti. Ne samo zbog evidentnih demokratskih promena u samoj partiji, nego i pod pritiskom naraslih građanskih alternativa u Sloveniji. Sublimat tih transformacija manifestovao se kroz parolu „Evropa zdaj“, Evropa sada. Prihvatanje ove parole značilo je prihvatanje spremnosti na radikalne promene i partije i društva. Uključivši i status Slovenije i Jugoslavije, ako Jugoslavija kao celina ne iskaže spremnost za brze reforme i uključenje u ujedinjenu Evropu.
    Šta su danas nekadašnji pobednici Osme sednice, šta je danas Socijalistička partija Srbije? Reformisana stranka utemeljena na vrednostima moderne evropske levice? Jesu li su se kritički odredili prema vladavini iz poslednje decenije prošlog veka, prema ideologiji koja je proizvela ratove, zločine, razaranja, pljačke i kriminalizaciju društva? Da li su napravili otklon od nomenklature koja je beskrupulozno vladala u vremenu zla? Ništa od toga. Još uvek se zaklinju u staru ideologiju i stare kadrove. Samo je bizarni sticaj izbornih rezultata i interesi vrhova stranačke nomenklature opredelio ovu nereformisanu stranku za koaliciju sa DS. Po svemu sudeći, suprotno raspoloženju velike većine njihovih pristalica.
    Šta je pak danas DS? Stranka evropske levice, članica Socijalističke internacionale, baštinik modernizacijskih napora srpskog društva. Članica je Socijalističke internacionale, po svemu sudeći pre zbog ličnog doprinosa Zorana Đinđića i napora evropskih socijaldemokratskih partija da pomognu artikulaciju moderne levice u Srbiji, nego zbog realnog socijaldemokratskog programskog opredeljenja. U prilog tome govori mnogo detalja. Pre svega nedovoljno kritičko vrednovanje nedavne političke prakse i artikulisanje nedovoljno jasne alternative onome što je u toj praksi bilo loše. Ratovi su bili sublimat svega što je bilo loše. Relativizacija i apstaktno uopštavanje krivice za njihovo pokretanje i vođenje, njihovo svođenje na „građanske ratove“, nije indikator pouzdanog otklona od zabluda i gluposti. Ignorisanje tradicije i vrednosti NOR, podrška zvaničnoj rehabilitaciji četništva (zakon o ravnopravnosti četnika i partizana), prećutna saglasnost sa klerikalizacijom društva, tako reći Miloševićevsko dušebrižništvo prema bosanskohercegovačkim Srbima i glorifikacija Republike Srpske na uštrb BiH i stvarnih interesa tamošnjih Srba, opšta su mesta ovdašnje politike. Iz toga se uočljivo ne izdvaja ni DS. Lišena ozbiljnijeg kritičkog otklona od rđavih klišea, stranka se pre svega pragmatično okrenula ka vlasti. Uz to, u stranačkim vrhovima personalno je povezana sa sivim eminencijama iz javnog života, koje su itekako imale uticaja na ideologiju iz devedesetih. Da li je, dakle, DS stranka moderne evropske levice? Deklarativno jeste. Realno, to je stranka neizdiferenciranog vrednosnog sistema pragmatično okrenuta ka vlasti.
    Evropska levica je pre svega kritička samorefleksija o društvu i na bazi toga jasno izgrađen vrednosni poredak koji afirmiše odgovornost i solidarnost. Tačno je da političke prilike, nasleđeno stanje emocija i svesti većine građana Srbije, ne idu u prilog jasnijeg razgraničenja DS prema rđavoj prošlosti. To uslovljava stvaranje neprincipijelnih kompromisa. Ali, činjenica je da i kad nema te uslovljenosti, DS ne pokazuje razgovetnu distancu prema nacionalnom konzervativizmu, njegovim sadržajima i simbolima.
    Koalicija i pomirenje DS i SPS nije pomirenje zavađenih frakcija Osme sednice. Prvi su pragmatičari vlasti koji se klone i samog pominjanja poražene frakcije Osme sednice. Pa i njihovog nespornog, makar u to vreme nedovoljno snažnog levog građanskog potencijala. Drugi su zarobljeni starim ideološkim svetonazorom i željni vlasti. Zato je aktuelna Vlada Srbije samo deklarativno vlada levog centra. U osnovi ona je iznuđena koalicija koju okupljaju stranački interesi. Da li će iz njezine vladavine proisteći značajnija javna korist i da li će njezini koalicioni partneri odista postati moderna evropska levica, ostaje da se vidi. Bilo bi dobro da se to desi.

  10. Varagić Nikola каже:

    http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-19-09-2008/vojinova-mreza

    Vojinova mreža

    Lazarević proteklih godina uspeo da isplete čitavu mrežu poslovno-interesnih saradnika, koji su mu omogućili da se brzo i nekontrolisano obogati

    BEOGRAD – Jedan od uslova koji će potpredsednik srpske Vlade Mlađan Dinkić postaviti tokom pregovora s Rusima o realizaciji naftno-gasnog sporazuma jeste taj da posao izgradnje gasnih elektrana u Srbiji dobije konzorcijum firmi na čijem je čelu „Rudnap grup“ Vojina Lazarevića, saznaje Kurir od dobro obaveštenog izvora u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.

    – Uspeh Vojina Lazarevića u svetu biznisa u velikoj meri proističe iz njegovih sposobnosti da dobro proceni u koje političare treba investirati. U svakom trenutku on aktivno pomaže više istaknutih ličnosti u različitim političkim strankama, kako opozicije tako i vladajuće strukture. Na taj način, bez obzira na česte političke turbulencije, njegovo poslovanje nikad nije ugroženo – tvrdi naš izvor i naglašava da Lazarević za dobijanje posla izgradnje gasnih elektrana, pored Dinkića, računa i na podršku ministra odbrane Dragana Šutanovca.

    Činjenica da je Lazarević karijeru započeo finansijski podržavajući JUL Mire Marković davnih devedesetih govori u prilog navodima našeg izvora. On je danas pre svega poznat kao finansijer DSS i G17, ali i pojedinaca u drugim strankama.

    Lazarević je proteklih godina uspeo da isplete čitavu mrežu poslovno-interesnih saradnika koji su mu omogućili da se brzo i nekontrolisano obogati. Ova mreža obuhvata mnoge ljude koji sada, ali su i proteklih godina odlučivali o sudbini naše države.

    Istorijski gledano, najuticajniji pojedinac njegove lobi grupe bio je bivši premijer Vojislav Koštunica. Prema zvaničnoj verziji, neobavešteni premijer nije ni znao da radi za Lazarevića, već je slepo slušao savete šefa kabineta Aleksandra Nikitovića. Prema drugoj neproverenoj verziji, Koštunica se samo pravio neobavešten, dok je u stvarnosti učestvovao u donošenju mnogih pogubnih odluka po srpske ekonomske interese.

    Ipak, bivši ministar finansija, sada ministar ekonomije Mlađan Dinkić definitivno je najkorisniji igrač političkog dela Lazarevićeve mreže. U vreme dok je bio guverner, držao je veliki deo deviznih rezervi SRJ u Evroaksiz banci u Moskvi pod nepovoljnim uslovima. Vlasništvo u toj banci Lazarević je delio sa biznismenom Vukom Hamovićem. Novac od deviznih rezervi Lazarević i Hamović navodno su koristili za kupovinu firmi u procesu privatizacije. Dinkić je u korist Lazarevića povukao i više poteza u čuvenoj aferi „Nacionalna štedionica“.

    Posle petog oktobra Lazarevićev glavni saveznik u Vladi Srbije bio je ministar energetike Goran Novaković, koji mu je pomogao da uspostavi monopol u preprodaji struje i nafte. U današnjoj vladi, pored Mlađana Dinkića, za Lazarevićevog čoveka slovi i Dragan Šutanovac, koji, doduše, ovakve navode negira.

    BEZBEDNOST I ENERGETIKA

    Glavni čovek bezbednosnog dela Vojinove poslovne mreže i dalje je šef kabineta Vojislava Koštunice – Aleksandar Nikitović. Na drugom mestu je Rade Bulatović, bivši šef BIA. Glavni čovek za poslovanje u sektoru elektroprivrede je aktuelni direktor EPS Vladimir Đorđević. Najbitniji igrač u poslovanju s NIS proteklih godina bio je bivši direktor i predsednik upravnog odbora Željko Popović, koji je preko julovskih veza s Lazarevićem lepo sarađivao još u vreme Mire Marković. U drugom najvećem javnom preduzeću EPS Lazarević i danas ima mnogo bitnih saradnika, a to su pre svih pomoćnik direktora Zoran Manasijević i direktor proizvodnje energije Boško Buha. U Elektromreži Srbije (EMS) Lazarevićev uticaj je znatno smanjen odlaskom Dragana Vignjevića, dok novi direktor EMS Miloš Milanković važi za čoveka bliskog hrvatskom energetskom drumskom lobiju, koji na našem tržištu nastupa zajedno sa nemačkim „Simensom“.

    Autor:
    V. STANIĆ

  11. Varagić Nikola каже:

    http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-19-09-2008/muckaros

    Mučkaroš

    Iako Vlada nije donela odluku o prodaji vojne zgrade u Balkanskoj ulici, ministar odbrane Dragan Šutanovac naredio osoblju da je isprazni jer priprema privatizaciju

    BEOGRAD – Ministar odbrane Dragan Šutanovac pokušava samovoljno da proda vojni kompleks u centru Beograda, u Balkanskoj ulici 53, gde se nalazi druga najveća biblioteka u Srbiji. Iako se ovaj objekat ne nalazi na Master planu Vlade Srbije o raspolaganju nepokretnostima vojske koje nisu neophodne za njeno funkcionisanje, ministar je izdao naredbu da se ta zgrada iseli radi prodaje, tvrdi izvor Kurira blizak Ministarstvu odbrane.

    Navodno, prodaja bi trebalo da bude sprovedena neposrednom pogodbom, bez tendera, a kao kupca je već određena jedna norveška firma. Kao posrednik u poslu najverovatnije učestvuje kontroverzni biznismen, „kralj privatizacije“ Danko Đunić, koji je blizak Šutanovcu, tvrdi naš izvor. Po svemu sudeći, neka od njegovih proceniteljskih kuća bi trebalo da odredi vrednost te imovine. Ministar vojni je 21. januara ove godine potpisao odluku o iseljenju zgrade kako bi se pristupilo „njenom otuđenju“.

    – Mada se ministar poziva na Master plan, ovog vojnog kompleksa tamo nema. Vlada Srbije je vlasnik sve vojne imovine, a vojska je samo korisnik. Ne može ministar odbrane da odlučuje o njenoj prodaji bez prethodne odluke vlade – opominje naš izvor.

    On otkriva da su zaposleni nevoljno počeli da se iseljavaju iz zgrade i pakuju stvari. Najveći problem je arhiv i biblioteka koja broji 200.000 mahom istorijskih knjiga i po važnosti je odmah iza Narodne biblioteke.

    – Ima tu rariteta iz 16. i 17. veka, zatim privatna biblioteka generala Fon Lera, biblioteke Đeneralštaba Vojske Kraljevine Srbije, zatim Vojske i Mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije… – nabraja naš sagovornik.

    On ističe da je problem u tome što ovakva građa zahteva posebnu opremu za merenje vlage i čuvanje od požara, a da ova biblioteka poseduje najsavremeniju takvu opremu.

    – Ona je inkorporirana u zgradu i, jednom kad se skine, postaje neupotrebljiva. Oprema je skupa i vredi više od početne cene zgrade koju je odredio ministar. Takođe, prilikom svakog prenosa knjiga uništi se i ošteti tri do pet odsto. Nek je i jedan odsto, to je 2.000 knjiga“ To je pravi kulturni etnocid, a sve zbog interesa jednog čoveka! – tvrdi naš izvor.

    S druge strane, naši izvori iz Demokratske stranke navode da je jedan od uzroka sukoba između potpredsednika Demokratske stranke Šutanovca i predsednika Borisa Tadića upravo ovaj vojni objekat. Naime, predsednik Srbije i DS uveren je da tu nisu čista posla i sumnjiči svog kuma za korupciju.

    ŠUTANOVAC PRETI KURIRU

    Ministar odbrane Dragan Šutanovac ljubazno je mejlom odgovorio na pitanja koja smo mu poslali. Odgovor je kratak i glasi:
    „Poštovani, odgovor na sva pitanja je – apsolutno ne. Molim vas da prekinete sa prljavom kampanjom koju vodite protiv mene jer je više nego očigledno da vam namere nisu da dođete do istine, već da mene blatite u javnosti. Ukoliko ponovo objavite neistine, zaštitu svojih prava potražiću na sudu, kako protiv lista Kurir, tako i protiv vas lično. Dragan Šutanovac“
    Nakon čitanja poslednjih redova zadrhtali smo od straha. Inače, pitali smo ga sledeće: da li se priprema prodaja vojnog objekta u Balkanskoj ulici neposrednom pogodbom i kome, da li u tome učestvuje Danko Đunić, da li je oko toga izbio sukob sa Tadićem, te da li je istorijska arhiva iseljena iz pomenute zgrade.

    Autor:
    Nikša Bulatović

  12. Varagić Nikola каже:

    http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-20-09-2008/energetska-mafija

    Energetska mafija

    Članovi „Lazarevićevog konzorcijuma“ svesno rade na štetu države i u interesu pojedinih tajkuna, i to čine javno, tvrdi izvor Kurira

    BEOGRAD – Predstavnici „Lazarevićevog konzorcijuma“ najbolje su organizovana i najbezobraznija energetska banda u ovom delu Evrope, smatra sagovornik Kurira iz Elektroprivrede Srbije.

    On tvrdi da oni ne samo da svesno rade na štetu države Srbije i u interesu pojedinih tajkuna već su i dovoljno bezobrazni da svoje poslove javno ugovaraju na sastancima u zgradama javnih preduzeća.

    – Pogledajte, oni na sajtu EPS promovišu Lazarevićev konzorcijum i u afirmativnom tekstu objašnjavaju da se radi o srpskim firmama. Naravno, oni ne postavljaju pitanje porekla novca kojim je Lazarević kupio „Rudnap“ i kojim je osnivao svoje firme – kaže naš sagovornik i pokazuje nam fotografiju koja se može naći na sajtu EPS.

    Na snimku je sastanak čelnika EPS koji su pod Lazarevićevom kontrolom s predstavnicima „Rudnapovog konzorcijuma“. Sastanku su u ime EPS prisustvovali Zoran Manasijević, koji je u EPS došao još 2004. godine kao kadar Danice Drašković, ali je brzo naučio da na svim pozicijama u EPS treba pre svega voditi računa o interesima Lazarevića. Pored njega za stolom sedi generalni direktor EPS Vladimir Đorđević, koji je nedavno isključen iz DSS, a Vojin Lazarević se nada da će ga uspešno udomiti u Demokratskoj stranci. Do njega su za stolom funkcioner EPS Dragan Marković i pomoćnik direktora za proizvodnju energije Boško Buha. Sa druge strane stola, gledano sleva nadesno, sede Mladen Simović iz „Energoprojekt entela“, Slobodan Babić iz Lazarevićeve „Rudnap grupe“ i Ratomir Babić iz kompanije „Termo-elektro“.

    O tome kakvu sudbinu može da očekuje srpska elektroprivreda u poslovanju sa konzorcijumom koji predvodi Vojin Lazarević i sa EPS na čijem se čelu nalaze njegovi ljudi od poverenja najbolje govori komentar koji je nedavno na sajtu Kurira ostavila savetnica bivšeg potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa Zorana Z. Mihajlović-Milanović.

    „Imajući u vidu ogroman novac koji prolazi kroz EPS, jasna je želja. Ali, imajući u vidu planirane investicije u velike infrastrukturne objekte koji tek treba da se grade, ne samo da postoji želja već je to pitanje života i smrti za biznismena koji je navikao da posluje samo na jedan način – najmanje moralan“, piše Milanovićeva.

    Ona kaže da sve ono što Lazarević radi, ili pokušava, nije mogao sam i nikada neće moći da uradi sam, već da mu država stvara uslove za takvo poslovanje.

    „Uvek je bilo i biće lobija, posebno u sektorima koji su kapitalno intenzivni, ali države koje imaju viziju gde žele da budu za sto godina – u grupi razvijenih ili u grupi takozvanih Tunguzija – dobro vode računa i kanališu takve stvari“, kaže Milanovićeva i potom ističe da bi, kada bi se sprovela kontrola poslovanja velikih tajkuna, pola prošlih i sadašnja vlada, kao i mnogi viđeni ljudi bili predmet istraga.

    ĐORĐEVIĆ JE AMEBA

    Energetski ekspert i savetnica bivšeg potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa Zorana Z. Mihajlović-Milanović tvrdi da na kadrove poput direktora EPS Vladimira Đorđevića ne treba trošiti reči, jer su to samo izvršioci, koji više liče na amebe nego na direktore. Ona se pita i gde bi takvi ljudi uopšte mogli da rade da nisu direktori.
    – Postoji li privatna kompanija, osim one koja bi to uradila zbog prethodnih zasluga, koja bi takve primila da rade? Teško – tvrdi Milanovićeva i podseća da je Đorđević došao u EPS iz „Energoprojekta“ i da su tada u toj firmi slavili njegov odlazak, jer je bio nestručan i nesposoban.

  13. Varagić Nikola каже:

    http://www.danas.co.rs/vesti/dijalog/sva_vlast_na_jednom_mestu.46.html?news_id=139863

    Prilog javnoj raspravi o promeni Statuta Grada Beograda

    Sva vlast na jednom mestu

    Autor: Pavle Radić

    Gradskim opštinama, sa sadašnjim statusom maltene mesnih zajednica, sada se pridružuju i prigradske, posebno u domenu upravljanja gradskim građevinskim zemljištem.

    Do sada su prigradske opštine imale daleko veća ovlašćenja budući da su imale ovlašćenja oko urbanizma na svojoj teritoriji i gradnje infrastrukture. Zato su građani često optuživali nas da neravnomerno ulažemo u razvoj Beograda i da zapostavljamo prigradske opštine, a nisu znali da mi nad tim i nemamo jurisdikciju. Tako će se sada o svemu odlučivati na centralnom nivou, novac će se slivati u jednu kasu, a posle će se ravnomerno i prema prioritetima vraćati opštinama – rekao je Zoran Alimpić, predsednik komisije koja je donela nacrt statuta Beograda. On je dodao da će udaljenim gradskim opštinama ostati da same uređuju svoje komunalne poslove, upravo zbog te udaljenosti od jezgra(Danas, 17. septembra).

    Umesto funkcionalne decentralizacije, približavanja ekonomskih, obrazovnih, zdravstvenih, kulturnih, sportsko-rekreativnih i drugih gradskih resursa i procedura njihovom pristupu građanima na jednostavan način, umesto afirmacije lokalnih zajednica (gradskih i naročito prigradskih) širenjem njihove nadležnosti, predlog novog Statuta Beograda postojeću i inače veliku centralizaciju, dodatno povećava. Gradskim opštinama, sa sadašnjim statusom maltene mesnih zajednica, sada se po predlogu izmene Statuta, pridružuju i prigradske opštine. I to posebno u domenu upravljanja gradskim građevinskim zemljištem, nesumnjivo najznačajnijim razvojnim resursom oko kojeg se vrti puno novca i realne, a slabo kontrolisane, moći.

    Koliko juče, u izbornoj kampanji, političarima su usta bila puna brige za kvalitet života građana. Obećavano je departizovano obavljanje javnih gradskih funkcija, javan uvid u gradske resurse (posebno one koji imaju najveću materijalnu vrednost), obećavano je učešće zaintresovane javnosti i građana u kreiranju razvoja grada. Da li je to poštovano prilikom ishitrenog predlaganja i usvajanja Predloga promene Statuta grada? Nije li bilo logično da se o smeru institucionalne i funkcionalne reorganizacije grada najpre čuje stručna javnost koja se bavi modalitetima teritorijalno-administrativne organizacije efikasnih društava, da se čuju sugestije lokalne zajednice (gradskih i prigradskih opština), da se pogledaju iskustva organizacije evropskih gradova, pa tek onda da se pristupi izmenama Statuta grada? Logika govori da bi postojeći status Beograda, umesto povećanjem centralizacije, pre trebalo preurediti tako da se urbano jezgro (gradske opštine) statutarno definiše kao Grad Beograd, a da prigradske opštine postanu u punom smislu samostalne opštine kao i ostale opštine Srbije. One za to imaju, kako se to pomodno kaže, „puni kapacitet“. To bi nesumnjivo afirmisalo njihov razvoj. Beograd bi u tom slučaju rasteretio postojeću institucionalnu i funkcionalnu komplikovanost, koja je uzrok neefikasnosti gradskih komunalnih funkcija, netransparentnosti obavljanja javnih poslova i raširene korupcije. Sadašnje prigradske opštine preuzele bi nadležnost i odgovornost za kvalitet života građana koji u njima žive. Realno učešće građana u kreiranju kvaliteta svoga života ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru. To ne znači da se u vitalnim funkcijama, posebno kad je reč o kapitalnoj infrastrukturi, Beograd i novokonstituisane samostalne opštine ne bi naslanjali jedni na druge. Naprotiv. Istina, tada odbornici, na primer Grocke, ne bi raspravljali o problemima gradskih pozorišta i parkiranja oko Vukovog spomenika, a odbornici Starog grada o načinu korišćenja pojedinih parcela građevinskog zemljišta u Grockoj. Da li bi to bilo na uštrb interesa građana Starog grada i Grocke? Teško.

    Predložena promena Statuta predviđa pravo grada da osniva gradski radio i televiziju. Građanin se s pravom pita kuda smera predlog statutarnog preuređenje Beograda? Ovo pitanje je utoliko važnije, jer je Beograd po svom demografskom potencijalu, sadašnjoj prostornoj jurisdikciji, i nadasve koncentraciji realne moći u uskom netransparentnom krugu (uže partijske interesne grupe – lobiji) zaista srce Srbije. Predložena i usvojena rešenja će nesumnjivo biti indikator kako će biti tretirano pitanje lokalne i regionalne organizacije kruto centralizovane Srbije. Njegovo rešenje će pokazati naum i smer delovanja političko-interesnih centara moći, bez obzira na njihovu deklarativnu proevropsku priču. Ako se usvoji predlog da grad ima pravo da osniva radio i televiziju (suprotno zakonu o javnom informisanju), danas ovi, sutra oni političari će u svoje medijske servise dovoditi svoje propagandiste, koje će građani plaćati kroz gradski budžet. Gde je tu onda javni interes građana? Reč je o interesu užih interesnih grupa stacioniranih u vrhovima političkih partija i s njima povezanih tajkuna, koji se legalizuje kroz nefukcionalne institucije i namerno komplikovane procedure. A javnosti se prosipa pseudodemokratska demagogija.

    Kao i prethodne, čini se da bi i novoformirana gradska vlast, najrađe Beograd (a time i svoju vlast) ako je to moguće proširila na pola Srbije. Zašto? Zato jer „će se sada o svemu odlučivati na centralnom nivou, novac će se slivati u jednu kasu, a posle će se ravnomerno i prema prioritetima vraćati opštinama – rekao je Zoran Alimpić, predsednik komisije koja je donela Nacrt statuta Beograda. On je dodao da će udaljenim gradskim opštinama ostati da same uređuju svoje komunalne poslove, upravo zbog te udaljenosti od jezgra“. Sic!

    Ishitreno usvajanje predloga promena Statuta Beograda u Skupštini Grada, koji je doduše upućen gradskim i prigradskim opštinama na izjašnjavanje („javnu raspravu“), ne govori u prilog unapređenja kvaliteta života građana, ne govori da će se vlast truditi da ispuni predizborna obećanja. Pre je reč o nameri da se ne samo zadrži dosadašnja netransparentna moć, nego da se čak i pojača. Nema sumnje da će poslušničko ustrojstvo naših partija, nedostatak autonomnog kritičkog istupanja poslanika i odbornika bilo u nacionalnoj, pokrajinskoj, gradskim ili lokalnim skupštinama ,„javnu raspravu“ učiniti kratkom i po predložene promene Statuta, afirmativnom. Ali, hajde da vidimo šta će reći gradske i naročito prigradske skupštine.

  14. Varagić Nikola каже:

    Рамбо Амадеус

    Док неком не морталитет, другом не наталитет

    Зашто одавде најспособнији и најпоштенији кадрови бјеже?

    Зашто 90 посто младих машта да оде у иностранство?

    Зашто одбијају да овдје раде у струци, а тамо негдје хоће да раде било шта?

    Једноставно. Завршиш факс и запослиш се овдје, али од тих пара не можеш да плаћаш најам стана и да преживиш. Плата је премала. Ако је најам гарсонијере мјесечно 250 евра, и треба ти за голо преживљавање још 400 евра, дакле, минимална плата би морала бити 650 евра. А да ли је? Цијене су европске, трошкови живота европски, плата то једноставно не покрива. Шкртост велепосједника и газда увијек је била иста, само је радничка одлучност могла да се избори за веће наднице.

    Млади кадрови су принуђени да чаме по становима са остарелим родитељима.

    Родитељи, стасали у социјализму, без икаквог слуха са потребе дјеце и неумитне тржишне механизме, себични и бандоглави, уз дужну част ријетким изузецима, ни не помишљају да замјене стан за два мања, мислећи да је сада исто као некада.

    Дјеца, без пара да живе сами, стијешњени под родитељским кровом, прво потајно, а онда и наглас прижељкују да им родитељи умру што прије, не би ли најзад постали домаћини.

    Та перверзна симбиоза у којој родитељи сладострасно уживају у чињеници да њихова дјеца „не могу да се снађу”, док дјеца, заправо већ остарели људи, чуче код родитеља јер једноставно немају довољно пара дубински руинира друштво и директно производи пад наталитета.

    Ријетки се одваже да се ожене и доведу „снају” кући на милост и немилост „свекрве”.

    Дјеца се у том амбијенту нерадо рађају. А и кад се роде, атмосфера у кући није ружичаста.

    Београд је пун четрдесетогодишњака који још мисле да су дјеца, јер живе са родитељима.

    Сједе кући, гледају у оца и старамајку, мјеркајући квадрате прижељкују им скору смрт.

    Али, не лези враже, старине су живјеле у безбрижном социјализму, без стреса и јурњаве за парама, не би ме чудило да у својој себичности надживе сопствену дјецу.

    „Дјеца” која су мало амбициознија, свјеснија, самосталнија, бјеже у иностранство.

    Јасно им је да било гдје, ако раде било шта, могу да плаћају себи стан и да преживе.

    Можда је рјешење да се за тржиште почну правити гарсонијере, мали станчићи који би били јефтини за изнајмљивање, уз наравно неопходно повећање плата, да би финансијска конструкција могла некако да се затвори.

    Ипак, новопечени капиталисти, због чињенице да не постоји никаква синдикална свијест и способност организовања у циљу заштите радничких интереса, дијеле радничкој класи ситниш и, наравно, скупљају кајмак.

    Шта мислите, како је могуће да неко постане толико богат за тако кратко вријеме? Способност? Ма ’ајте молим вас.

    Држава прогања бурекџинице, обућарске и браварске радње за неиздат фискални рачун, али највећи тешкаши, тешки стотине милиона евра, ником не полажу рачуне, њихово царство је неприкосновено, а благо се гомила без блама и страха.

    Да ли је држава свјесна да се управо у сламарицама најбогатијих крије новац намјењен социјалним програмима?

    У супротном, ми нисмо друштво социјалне правде, ми смо немилосрдна тржишна џунгла јужноамеричког типа. Социјалне разлике су међу највећим у свијету.

    Бруталност се прелила у породицу. Дјеца родитељима желе смрт не би ли се докопали крова над главом. Родитељи дјеци желе да се никада не снађу, не би ли их имали као слуге до краја живота.

    Цвјета само индустрија абортуса.

    Рамбо Амадеус
    [објављено: 25/09/2008.]

    http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Dok-nekom-ne-mortalitet-drugom-ne-natalitet.sr.html

  15. Varagić Nikola каже:

    Nakupac

    Nenad Popović, vlasnik kompanije “ABS holdings” i visoki funkcioner DSS, bogatstvo stekao preprodajom zastarele opreme zapadnih kompanija firmama u Rusiji i Srbiji

    BEOGRAD – Nenad Popović, član Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, stekao je bogatstvo preprodajom zastarele opreme zapadnih kompanija firmama u Rusiji i Srbiji, tvrdi za Kurir dobro obavešten izvor iz Ministarstva energetike.

    Prema njegovim rečima, Popović je veći deo svog kapitala stekao prošle decenije u Rusiji tako što je od zapadnih firmi “Simens”, ABB i “Alstom” kupovao rashodovanu opremu, koja je bila knjigovodstveno otpisana i spremna za otpad.

    – Tu opremu Popović je vešto plasirao na ruskom tržištu, koje je tada bilo raj za belosvetske prevarante. Rusi su tada iz planske ekonomije socijalističkog sistema prelazili na tržišnu ekonomiju bez plana. Zemljom je rukovodio konstantno pijani Boris Jeljcin. Direktore ruskih energetskih firmi bilo je moguće korumpirati s malo dolara i flašom votke, posle čega su bili spremni da plate mnogo novca za rashodovanu i zastarelu opremu koju je Popović prodavao – tvrdi naš izvor iz Ministarstva energetike.

    Sa druge strane, na sajtu Popovićeve firme “ABS holdings” piše da je ABS Rusija (RUSEL) nastao kao rezultat spajanja vodećih ruskih proizvođača opreme iz oblasti elektroenergetike i elektrotehnike, sa ciljem da se na ruskom tržištu električne energije, koje se sredinom devedesetih godina dvadesetog veka našlo u procesu deregulacije i privatizacije, konsoliduju i integrišu najperspektivnija preduzeća u ovoj grani delatnosti. Tako je, prema njihovim rečima, zadatak “ABS Rusije” bio da uvede napredne proizvodne i informacione tehnologije sa Zapada i da restrukturira ruska preduzeća.

    Naš izvor navodi da je pre nekoliko godina “ABS holdings” otkupio oko osamdeset odsto “Minel holdinga” i tada su svi očekivali da će ovaj gigant biti dokapitalizovan i modernizovan.

    – Umesto unapređenja proizvodnje, zastareli pogoni nastavili su da propadaju i postali su limarske radionice u kojima se montirala energetska oprema, koja je i u ovom slučaju kupovana za bagatelu od zapadnih kompanija – navodi naš izvor i dodaje da je Popović brzo uspostavio poslovne kontakte sa Aleksandrom Nikitovićem, Vojinom Lazarevićem i Radetom Bulatovićem i njihovim menadžerima, Vladimirom Đorđevićem generalnim direktorom EPS, Zoranom Manasijevićem, Boškom Buhom i Draganom Vignjevićem.

    TEŽAK MILIJARDU DOLARA

    Visoki funkcioner DSS Nenad Popović rođen je u Tuzli 1966. godine. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na ekonomskim naukama u Moskvi. U međuvremenu je postao visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije i jedan od najbogatijih Srba.
    Karijeru je započeo 1992. godine u Moskvi, u švajcarskoj kompaniji “Euromin”, u kojoj se bavio trgovinom proizvodima obojene i crne metalurgije. Dve godine kasnije osnovao je sopstvenu kompaniju i ona je prerasla u “ABS holdings”, koji danas zapošljava više od 5.000 ljudi i posluje u Srbiji, Rusiji i Kini. Godišnji promet Popovićeve imperije iznosi više od milijardu dolara.

    http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-26-09-2008/nakupac

    N.V:

    Ovaj čovek je šef ekonomskog tima DSS koji je DSS napravila tek sada kada je postala opozicija, posle OSAM godina koje je provela na vlasti. Ovaj čovek je veoma bogat i pomagao je koordinacioni centar za Kosmet, ali se nikada nije čulo za njegovu “pomoć“, ali svi znamo za brojne malverzacije DSSa sa budžetom od 500 miliona vera za Kosmet. Sve ovo pokazuje kakav je politički šarlatan Vojislav Koštunica.

  16. Varagić Nikola каже:

    Johnny Cash: God’s Gonna Cut You Down

  17. Varagić Nikola каже:

    GLUVO DOBA

    MIROSLAV TOHOLJ

    Jesam li, ljubavi, zato šetala

    Prošle noći, pravo da ti kažem, nisam gledala na sat, probudi me neobičan san. Čist košmar!

    Sanjam, kao, sutra je Peti oktobar. Sutra će, kao, definitivno da padne bivši režim koji nas je dovde i doveo, i molim se u sebi samo da sve, kao, prođe bez krvi, a ako se nešto i dogodi – tenkovi i ostalo, neka to, kao, ne eskalira u sukob nas običnih demonstranata i žandarmerije, inače, što se mene tiče, sve ode dođavola. Sanjam, Bane na sred sobe razastro milimetarski tabak i, kao, priprema diplomski. Zvoni telefon i neki ženski glas traži da joj, kao, dadnem Baneta. Ko je, pita on. Ona tvoja otporašica, kažem, i prinosim mu slušalicu. Nisi valjda ljubomorna, reče, i pomilova me po stomaku, jer ja sam, kao, već u petom mesecu s mojom Lelicom. I dok Bane, kao, razgovara s onom kučketinom, zraknem u njegove papire i lepo vidim: ulica Majke Jevrosime, policijska stanica, zgrada televizije, ugao Kosovske i Takovske, Skupština, sve nekakve strelice, zvezdice, kvadratići. Likujem u sebi: Pravi mali revolucionarni štab! U to mi Bane, kao, vraća slušalicu i lepo čujem moga ćaleta: „Mi smo te, Verice sine, tamo poslali da bismo od tebe napravili čoveka, a ne da dižeš revoluciju!“

    I tu se probudim. „Počelo je, Verice, počelo!“ Priznajem, došlo mi da plačem, ali neću. Odem u ve-ce, da ne bih budila Lelicu, sednem na šolju, zapalim cigaretu i mislim: Bože dragi, prošlo je osam godina! Otkud, posle toliko vremena, da mi se ovakve stvari vrte po snovima?! Čak i budna retko sebi dopuštam da mislim o tome. Ali, možda se baš zbog toga moj san, kolevka vere i nade u bolju i srećniju budućnost, pretvorio u groblje izneverenih ideala i razorenih iluzija.

    Halo, je l’ me čuješ?! Bane je u ono vreme planirao da, novcem iz Budimpešte, nabavi ploter, štampaćemo bilborde i plakate, Zoran ga, kao, u tome jako podržava, ja ću do porođaja da, kao, vodim zajedničku firmu, venčaćemo se, kupiti pristojnu gajbu, živeti kao sav normalan svet. Ćutiš, je l’ me slušaš?

    A posle? Posle ti je, valjda, sve jasno. Muvam se po Trgu Nikole Pašića, Bane otfurao da oslobađa televiziju, videla sam ga sutradan na prvom kanalu, identifikovala ga kako šutira direktora Milanovića, i osim na televiziji, uživo – nikad više. Lažem, javio se 6. oktobra telefonom: „Raduješ li se? Zašto, pa uspeli smo!?“

    Uspeli jesmo, ali kako ko!

    On stazom klasičnog revolucionara, od kriznog štaba do prinudnog upravnika; ja putem klasičnog lumpenproleterčića, od apsolventkinje koja je mogla postati pristojan čovek, do čoveka koji više nije ni kakva-takva ženska. On s onim tlocrtom punim zvezdica i kvadratića, pod miškom, smotanim u „diplomu“, ja s vanbračnom stomačinom do zuba. On u glavnom odboru stranke, ja u predškolskom odboru za decu sa jednim roditeljem. I sve tako. On o moralu, ja o nemoralu. On muva sa zakupom na devedeset i devet godina, ja smišljam kako preživeti do večeri. On u „tojoti“, Verica i Lelica u troli. Dođe mi da svojski pljunem u šerpu u koju sam nekada svojski lupala. Dođe mi da izađem u šetnju i da se više ne vratim. U međuvremenu, on se vinuo čak do građevinske mafije, a ja među gradsku sirotinju. NJega, čuo si, tobože hapse, a ja i moje dete, vidiš i sam, još uživamo u tobožnjoj slobodi. Kažem „tobožnjoj“, jer što se mene tiče – nema je više ni u snovima, java je i njih izgrizla kao što moljci izgrizu starinsko ćebe.

    http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-04-10-2008/jesam-li-ljubavi-zato-setala

  18. […] ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА: > САВЕСТ 8. септембар 2008. (…) На крају, ко гарантује да власник […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: