ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

             Да ли у почетку беше само Логос? Може ли (Анима) Ерос бити одвојена од (Анимуса) Логоса? Да ли Логос ствара Ерос? Да ли Ерос ствара Логос? Јин и Јанг чине Једно, чине Тао. Јин и Јанг производе Три блага. Ако у “почетку“ (уместо узрок-последица, ми мислимо феномен-смисао) беше Звук, музика је језик божанства. У музици осећамо оно што квантна физика на субатомском нивоу не може да растумачи, оно што молекуларна биологија не може да повеже – област Ероса. Музику чине ноте, ноте припадају области Логоса. Какав је то човек који се кроз живот води само разумом или само емоцијама? Који раздваја срце и ум, душу и тело? Таоисти кажу да на свом врхунцу Јанг уступа место Јину. Хришћани: ум (разум) води, вера (срце) ослобађа. Муслимани кажу да Прва интелигенција садржи Принцип који је успоставља, али чије основе не може спознати. У почетку беху Логос и Софија…

За жене важи мишљење да над њима владају њихове емоције и нагони, па тек онда разум, ако нека до тога дође. Но, колико је таквих мушкараца? Мушко начело влада свешћу и интелектуалном интелигенцијом, женско начело влада несвесним и емоционалном интелигенцијом. По многима постоји само једна интелигенција. Мушко начело рационализује, женско начело води у непознато.

Мушкарац је окренут уређивању спољњег света, обликовању материје. Жена се првенствено занима за људске односе, за обликовање унутрашњег бића. Истовремено, жена је та која је окренута животу, материји, док мушкарац бежи од живота у трансцедентни свет. Често мушкарац зна да буде већи сањар а жена прагматичнија у свакодневници. Има много жена које су велике личности, и много безличних мушкараца. Оваквих парадокса има на стотину.

Емоција је један од главних извора свести. Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане. Мисли су приватне, емоције су јавне. Мисао је лична, емоција је безлична.

“Потреба за равноправношћу чини жену агресивном и приморава је да се такмичи. Жена копира мушкарца, али потенцијал њене чисто женске емоцијоналности се троши, и она ризикује да због тога изгуби своју природу… На жени је да промени правац мушке ревности која тако често и све више и више иде у профанацију тајне и одрицања од духовних вредности…“ – Павле Евдокимов, Жена и спасење света

“Мушкарац мора да се одрекне своје аутоеротичне жеље која захтева сваки пут када се његова сексуалност надражи, а жена, којој ласка лакоћа са којом осваја мушкарца, свог самољубља које је нагони да потчињава људе…“ Естер Хардинг, Мистерије жене

Зашто је човек двополан? Да ли је полност нормална или ненормална? Небеско психичко дете путем физичког односа мушкарца и жене који су од крви и меса постаје физичко, телесно дете у мушком или женском роду – у круг, бесконачно? Да ли је психичко дете полно? Да ли стање-време у коме “све тече“ искључује стање-време “вечне непролазности“ и обратно?

Личност у којој се одиграва Оваплоћење (сједињење човечанског и божанског, прелазак архетипа Богочовека у историјску реалност), свесна је јединства и разлика између Анимуса (Логоса) и Аниме (Ероса). У хришћанској религији Свети Дух се повезује за женском духовношћу, сама црква, и њено аскетско мушко свештенство које је темељ и кров цркве, схвата се као Невеста која чека свог Мужика (Христа).

Месец добија и преноси светлост са Сунца, жена је место оваплоћења вредности коју мушкарац ствара (Земља је женског рода). Ко је онда крив за пад у грех, Адам или Ева?

“Познајемо онолико колико волимо“ каже свети Августин. Пророк Халила Џубрана каже: “Немојте мислити да можете усмерити путеве љубави, јер љубав, ако јој се учините вреднима, усмериће ваше путеве.“ Лав Шестов поручује да се “о суштини може и не размишљати“. “Бог је љубав“ каже апостол Павле.

“У Христу нема ни мушкарца ни жене…“’

наставиће се…

                          

9 Responses to ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

  1. Varagić Nikola каже:

    МИТ И НАЦИЈА

    Женско тело – јавно тело

    Свако питање нације и популације је, у крајњем случају, проблем регулисања женског тела. У рату се над женским телом врши посебан облик насиља који није уперен ка жени као појединцу, већ као телу које има симболичну вредност за непријатељску страну – каже наша саговорница Татјана Алексић, професорка Универзитета Мичиген

    Како се легенде о узидавању женског тела у темеље грађевине, нама најпознатије из баладе о зидању Скадра на Бојани, односе на национална осећања, каква је улога женског тела у политичкој имагинацији, како национална реторика присваја женско тело и зашто и када се у литератури мења род узидане жртве из женског у мушки, само су неке окоснице предавања које је недавно на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум у Београду одржала Татјана Алексић, професорка Универзитета Мичиген (Ан Арбор код Детроита) на Катедри за компаративну књижевност и славистику. Упоредном анализом књижевних дела писаних на Балкану током 20. века, Татјана Алексић је у предавању насловљеном „Легенда о узидавању тела: између мита и националног пројекта” говорила о непрестаној фасцинацији људском жртвом у балканској култури…

    На чему се темеље савремена тумачења мотива узидавања женског тела у балканским легендама?

    Нама је позната народна песма о зидању Скадра на Бојани, и само је једна од многобројних верзија које се заснивају на истом мотиву. Само у Грчкој је забележено преко 300 верзија предања, а најпознатија је балада о мосту на реци Арти; у Србији и Албанији позната је под називом Зидање Скадра. У нешто мање измењеној варијанти раширена је на читавом простору од Мађарске до Кипра. Има индикација да потиче из Индије, те да су је овамо пренели Роми. У индијској верзији се ради о смрти жене у извору воде, значи ритуал који је још донекле везан за природу и зависност људске заједнице од природних сила. У балканским верзијама, међутим, та веза је изгубљена и све говоре о жртвовању жене за један цивилизацијски подухват, подизање архитектонског здања, што се може пренети и на изградњу заједнице, односно нације. Има доста занимљивих теорија које се баве њеном интерпретацијом, од оних које жртвовање женског тела тумаче као репресију над женама у породици и друштву, до психоаналитичких. Тако Ален Дандес, циклус ноћног уништавања структуре која се подиже дању тумачи као страх од мушке импотенције која се претвара у агресивну заштиту друштвеног морала. Бранка Арсић је објашњава као резултат искључења жена из друштвене сфере које је неопходно ради прикривања хомоеротских тензија између мушких чланова друштва.

    На који начин је легенда о узидавању тела повезана са националном имагинацијом?

    Мени је занимљиво то што легенда двојако фигурира у националној имагинацији: као део, сада, писмене културне баштине настале у периоду процеса модернизације Европе пред крај 18. века, и изградње националне културе као основног елемента оснивања националне државе. Са друге стране, легенда говори о стварању некаквог облика људске заједнице. У књижевним делима из 20. века у којима се легенда поново јавља, она је употребљена тако да се односи на нацију какву данас познајемо. У делима аутора са Балкана легенда се јавља у донекле измењеном облику, пошто се пол жртве мења, те од женскога тела, које је основа грађевине у народној песми, жртве подухвата постају мушка тела. На пример, то је случај код Андрића, у роману „На Дрини ћуприја” који је нашој публици најпознатији, али и код албанског писца Исмаила Кадареа у роману Мост са три лука из 1978, где је жртва мушкарац који је убијен од стране градитељске компаније чији профитабилни подухват ремети, или грчког аутора Ариса Факиноса, који у роману Сан градитеља Никите из 1999. за жртву има архитекту моста који сам себе диже у ваздух са мостом који је конструисао.

    Зашто се и у којем тренутку мења род жртве од жене ка мушкарцу?

    То питање покушавам да повежем са периодом стварања модерне нације у Европи и на Балкану када наративи узидавања женског тела, присутни одвајкада, напрасно нестају и бивају замењени књижевношћу која у основе градитељског подухвата поставља мушко тело које постаје жртва историје. Овај преокрет се унеколико поклапа са периодом Првог светског рата, прекретнице за нове политичке и интелектуалне идеје која је, пре свега, потпуно променила друштвени и економски изглед Европе. Први светски рат користи нове начине ратовања, између осталог и ровове, који постају још један нови начин „сахрањивања” живих тела. Штавише, преокрет дискурса креће се од изградње нације, у којем је женско тело имало симболичну улогу, ка дискурсу инвазије или одбране нације које масовно уништава, углавном мушке, животе. Занимљиво је што је неко од присутних на предавању приметио да је жена, која се жртвује у народној песми, индивидуа коју знамо по имену, док стварне жртве историје, као и осталих модернизацијских подухвата, не обележавамо на тако достојанствен начин, већ квантитативно. Важно је само колико је људи страдало, али не и ко и шта су они били.

    Какву је функцију током српске историје женско тело имало у политичкој имагинацији и како национална реторика присваја женско тело?

    Током историје уопште, женско тело има посебну функцију у националној имагинацији која се не поклапа са стварном улогом коју јој је друштво наменило. Наша традиција је опевала мајку Јевросиму, мајку Југовића, Косовку девојку. Жена је подигнута на пиједестал као симбол значајан за оснивање и одржавање друштвене заједнице, али при том има малу или никакву реалну улогу у функционисању те заједнице. Она је мајка, родитељка, супруга или ћерка, и све улоге које испуњава су везане за домен куће и породице.

    Женским телом се манипулише и у периоду мирнодопске политике у свим друштвима – такви су закони који регулишу питање абортуса, који искључује право да жена одлучује о своме телу, већ је оно увек Ñјавно тело” којим се бави шира јавност. Има и отворено расистичких закона који селективно подстичу рађање једне, пожељне, популације, а обесхрабрују раст непожељне. Свако питање нације и популације је, у крајњем случају, проблем регулисања женског тела.

    У рату се над женским телом врши посебан облик насиља који није уперен ка жени као појединцу, већ као телу које има симболичну вредност за непријатељску страну. Женско тело је у том случају само преносилац поруке коју један зараћени табор шаље другоме, и мало или никако не сагледава жену нити као биће нити као непријатеља самог по себи. Масовна силовања која се чине у рату, и која су обележила и наше последње ратове у Босни и Хрватској, језив су пример примене таквог односа према женама.

    Шта је карактеристично за митологију која је владала овим просторима последњих деценија?

    О томе је много писано и код нас и другде, увек уз покушај да се ратно лудило, које је само по себи ирационално, стави у контекст неке митологије која влада овдашњим простором. Митологије нити су својствене искључиво нашим просторима, нити смо ми нешто више уплетени у егзистенцију која се заснива на митолошком више од других народа. Проблем је у томе што смо ми у то време били у фокусу светске јавности која нас је дисекцирала са намером да истакне управо тај ирационални аспект, не желећи да га тражи код себе. Митологије се оживљавају свуда и кад год је то потребно јер су моћно средство за манипулацију масама и освајање политичке моћи. Традиција је врло еластична, без обзира што смо склони да верујемо да је нешто одвајкада постојало у том истом облику у коме је дошло до нас. Наше памћење је кратко и углавном не примећујемо и не преиспитујемо промене у „тексту“ у кратком периоду, а камоли на дуже време.

    Марија Ђорђевић
    [објављено: 28/02/2009]
    http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Zensko-telo-javno-telo.sr.html

  2. Херман. каже:

    Коментар на: ТИ СИ ЈА, ЈА САМ ТИ

    Није било Почетка. Само Човек има ту „грешку“ да тако демистификује своје битисање и да наново понавља ту грешку јер се упиње да усаврши Крај, те иако му то још није пошло за руком да нам свима уприличи наизуст, већа је вероватноћа да нас осећај да ће се то догодити кад тад, одржава у уверењу у све остало.

    У језику моје цивилизације је јасно да је одувек био Раоумс, ако језиком звучја преведемо сударање атома мисли – Архегена у антиматерији Генезе – Патерији. А јели он сачињен од Логоса и Софије у наручју Ероса,
    мислим да је боље допустити свима да сами изаберу.

  3. Varagić Nikola каже:

    Slaba žena

    Porodica bistrih potoka

    Autor: Božidar Mandić

    Do te mere se obrnula stvarnost da je teško razlikovati šta je dole a šta gore, šta je levo a šta desno, šta je muškarac a šta žena?! No moramo priznati da je žena ojačala, a da je jači pol – do juče – oslabio. Ko ga je takvim napravio nije ni važno, važno je da je napravljen nesklad. Jaka žena nije snažno biće, već puka identifikacija sa muškarcem.

    Prisustvujemo odbacivanju patrijarhata, a svedoci smo sprovođenja ženskog patrijarhata. Slaba žena ima dvostruko značenje, njena nežnost dosegnutost je za oboje – muškarac je tu inferioran. Rudolf Štajner veli da Bog sebe šalje kroz žensku lepotu. Ženi je dat atribut kojem se muškarac vekovima divi, a njemu je data snaga. Shvativši da je žena prioritetniji pol, i muškarac je počeo da se udešava i kinđuri. Šminka se, nabacuje nakit i vodi računa o spoljašnjim efektima. Slab muškarac je najveća kazna za ženu.

    Započeli su i razgovori o ženskoj agresiji. Ona je različita od muške koja je erektivnog karaktera (vidljiva je), dok je ženska pritajenog, vaginalnog karaktera. Veoma je teško uočiti žensko nasilje nad muškarcima, ali ono je često uzrok nasilne muške reakcije. Ni sam muškarac često nema hrabrosti da prizna kakva ga je to tajanstvena ženska čar isprovocirala da ne može da kontroliše svoje postupke i snagu. Bilo bi fer da žene otvore svoja znanja o tome i započnu razgovore o imanentnoj snazi kojom upravljaju suprotnim polom. Najčešće to može biti laž, posesivnost, ćutanje, prigovaranje, lukavstvo, ljubomora, erotska vladavina… Pitao sam hiljadu muškaraca u autostopu da li su doživeli stradanje od žena i svi do jednog su mi priznali – da! Ali ćute o tome. Žena i muškarac poseduju različite karakterologije, bilo bi nužno otkriti uzroke agresije, kako bi se istinska agresija sprečila.

    Žene su bile najsretnije dok se igrao tango. Jedna starija gospođa mi je pričala o svojim doživljajima u plesu. Najviše sam volela, kaže ona, kad me muškarac uzme pod ruku i snažnom energijom ponese po sali za ples. A sada! Od deset parova osam žena vodi u tangu, a muškarac prati… Živimo u dobu u kome je potrebna i muška emancipacija. U stvari, da bi se polovi izmirili nužna bi bila ljudska emancipacija.

    Lično, skoro da me ne zanima ravnopravnost u odnosima, već adekvatnost. Želja muškarca i žene da se uklope. Razvijanje i negovanje različitosti kao što su dan i noć, jin i jang, zemlja i nebo. Ne bi trebalo da se stidimo da sledimo večne principe sklada i harmonije. Takođe da odbacimo socijalne aporije i strepnje o duboko upisanim nagonima erosa u nama.

    Nežnost, ipak, može vaskrsnuti.

    Naspram slabog muškarca žena će biti nezadovoljna. Naspram slabe žene, muškarac postaje njen zaštitnik. Jaka žena je puka imitacija muškarca i olako se lišava svog orgazma.

    Istovetnost polova odbija muškarca i ženu jedno od drugog. Slaba i nežna žena je muškarčeva inspiracija, primećenost u tekstovima i slikarstvu. Jaka žena je postala nametnuta slika savremenog života, a kukaju i muškarci i žene. Narasta nasilje oba pola, mešaju se ljubav i ubistvo, a usamljenost stvara nedokučivu provaliju za muškarca i ženu.

    DANAS, vikend, 13-14. jun 2009.

  4. Varagić Nikola каже:

    Ne diraj u atom

    Porodica bistrih potoka

    Autor: Božidar Mandić

    Svet se raspao na parčiće, tako da ih niko više ne može pokupiti. A sve je počelo početkom prošlog veka, kad su vredni umovi pronašli da se u rascepljenom atomu krije ogromna eksplozija koju čovek ne bi želeo da propusti u iskorištavanju. Zaboravili su da na grčkom atom znači – nedeljivo! I da to nije puka poruka, već obaveza. Bog, porodica i atom su u vekovnom kosmosu uvek bili jedno.

    Povezani zlatnom kišom koja je natapala zemlju. Fizičari su otkrili mikro-božansko, ali i navukli nesreću nad celim čovečanstvom. Nisu tu u pitanju samo atomske bombe i nuklearke, već to što se raspao čovek, društvo, intima… Ogromnost se našla na čovekovom dlanu, a virusi (manje od vidljivog) zapretili da će nas uništiti.

    Bio bih srećan, priznajem, da atom nikad nije taknut jer se u njegovoj melodioznosti krije: Adam – Atom! U njemu je, naravno kao i u čoveku, sazdana velika tajna o veštačkim rajevima, ali i tajna o urušenju sveta. Možda su ti fizičari koji su otkrili njegove moći bili hrišćani, ali onda su sigurno bili nehumani hrišćani. Jer dela božijih i čovekovih ruku se razlikuju. Zbog toga nikako ne mogu odobriti postojanje nuklearki. One izgledaju savršeno, ali u njima kao da je sazdano bodlerovsko „cveće zla“ – razvijeno savršenstvo zla bez mane. Po mom mišljenju zdanja nuklearne energije i nisu toliko opasna po materijalni svet (naravno da se šalim), koliko po svet duha i i izgubljenost čoveka u celini. Nuklearna radijacija se ne vidi, čista je, perfekciona, ali dovodi čoveka do dezorijentisanosti.

    Cepanje atoma je poput cepanja ljubavi.

    Pesnik ne sme da se približava političaru. Ni naučniku. U osnovi svakog kapitalizma (bilo da je on demokratski, komunistički ili aristokratski) krije se suptilnost iskorištavanja. Kada bi kapital bio samostalan, on bi vrlo brzo propao, ali njegova moć vitalizacije zasnovana je na upošljavanju tuđe radne snage i tuđih resursa. Onaj koji uzima, već je stao na tron kapitalističke uspešnosti. Svemu tome pridružila se i laž koja kapitalu obećava da će biti večan i da nikada neće preći u tuđe ruke. Ali, izgleda, barem po našem slučaju, samo je tranzicija večna. Zbog iskorištavanja stradaju priroda i pravda. Mi čekamo promene, ali one ne stižu. Stvorena su utvrđenja prema kojima pozitiva života teško stiže. Tvrdim da će kapitalizam biti uspešan tek onda kada u njemu budu svi siromašni. To je znak demokratske raspodeljenosti prema materijalističkim datostima. Čak, najsigurnija!

    Kada smo rascepili atom u nama se pojavila razjapljena praznina i usamljenost. Rascep koji je podvojio naša bića ka ledenoj nesnalažljivosti. U eri opšte otimačine, ni atom nije ostao imun. Postoje ljudi, koji iz solidnih razloga pljačkaju, i smatraju se uspešnim, ali to ne znači da oni koji su slabi nisu sposobni, nego su se zatekli u epohi čiji se glavni zanat raširio u grabeži.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ne_diraj_u_atom.26.html?news_id=166357

  5. Varagić Nikola каже:

    PORODICA BISTRIH POTOKA

    Dodir

    Autor: Božidar Mandić

    Kome još treba dodir, kad je besplatan. Čovek po ceo dan radi samo zato da bi predveče postao rob potrošnje novca. Zato on jedino i ceni ono što je dobro platio. Može to biti i upakovani nigredo, važno je da ima tržišnu vrednost i da pripada raskošnoj nesreći i nesređenosti zanosa progresivnog sveta.

    Svet se okrenuo fetišima, ali oni su hladni. Frigovizovana ljubav na prvi pogled – inercija koja i od nas samih stvara fetiše. Čovek ne mari više ni za sebe, ni prirodu niti boga… najvažnije mu je da ima neku kintu u džepu i da se lepo provodi u arhitektonskoj rezidenciji (rezignaciji) propadljivosti.

    From veli da je najveća kazna za čoveka otuđenost, osuda na samoću i nedodirljivost. Zato je Bog zaštitio Kaina, niko nije smeo da ga pipne, a odmazda prema njemu bila je duboka usamljenost bez pogleda i dodira. Kazna bez kazne. Sada kao da celo čovečanstvo sledi put starijeg biblijskog brata i pretvara se u kainizam hiberniranih odnosa jednih naspram drugih. Izolovana bol je u nama, ispred nas, pored nas, iza nas – svuda, gde je množina obeshrabljeno vezala sama sebi ruke. Čoveku je važnije da kalkuliše kako da zadovolji tekuće račune, nego da se dodirom izleči.

    Već davno Vladan Radovanović, naš najveći avangardista, napravio je „pipazone“ skulpture dodira. No u njima nisu samo praznine, obline i diluvijalna estetika, već i dodir sa rečima, prazninom i praštanjima. Dodir je komunikacija bez konflikta. Majke koje dugo drže svoju decu uz sebe, po Margaret Mid, ne poseduju neurozu. Mogu one biti obične seljanke, klošarke ili uličarke, važno je da svojoj deci preko kože predaju emotivnu sigurnost. Opet, Vilhem Rajh poreklom (preko Makavejeva) Srbin, kaže da se preko kože u naša dvojna tela uliva ljubavna energija i novi san. Dodir kože, posebno muške i ženske, stvara uslove za ulive narandžaste svetlosti u naše imunitete.

    Kroz dodir prstiju dodirnuli su se Bog i Adam, ta veza je neraskidiva i onda kada čovek to ne zna. Mi dodir izbegavamo na najbrutalniji način obavijajući se pustošem oko sebe. Koža je prvi znak da posedujemo dušu. U razvučenim platnima tela egzistira duša. Gotovo da bih mogao reći – „Koža nostra“. Naša stvar za dobro osećanje. Žene bolje upijaju sunčeve zrake na plažama, jer im je potrebna muška energija. Dodiri sunca čine ih još lepšim, zavodljivijim i njihajuće erotičnim zavodnicama. A kome to može da smeta. Ni jedan Bog ni jedan Predsednik države ne bi osudio tu vrstu nadegzistencijalnosti. Dodir kroz lepotu.

    Dragana Bekić mi priča da je napisala „manifest dodira“. U njemu je bitna masaža, pogled, eteričko ulje… ali i svetlonosni etar iz samog središta želuca. Kaže – bez dodira, svet postaje umoran!

    Bogovi postoje samo za one koji ih podržavaju. Dodir je važniji od kapitala i novca, u njemu pronalazimo kreativni egzil. Svaki dodir muškarca prema ženi prva je naznaka da ni sumnja ni vera ne postoje, već da se u ta dva smerna atributa rađa smrt straha. Baviti se dodirom radi samog dodira, nije samo idiom avangardne umetnosti, nego i splet nefunkcionalnih predloga koji nas uguravaju u suštastvo.

    Usamljenici svih zemalja dodirnite se!

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/dodir.26.html?news_id=167587

  6. Varagić Nikola каже:

    KO JE OVDE NORMALAN

    Žene naše nasušne 2

    Autor: Vudu Popaj

    Neke žene su jako posesivne i sve će učiniti da zadrže dobrog frajera i da ga navedu na brak. (Tzv. bračni kamen je stari kamen sa Brača, u nekim sredinama se još koristi za izvođenje rituala kojom se žrtva pridobija za brak.) U glavi takve žene je pravi misaoni rat, često sumnja u frajera, ali ako nema validnih dokaza, hvata je bes i paranoja, pa mu u krevet podmeće gaćice, da ne zaboravi da ga ima u šaci.

    Međutim, ako je trenutno bez dečka, to je neće sputati da iskopa nekog starog, jer ona voli da neguje stare veze kao cvetove u bašti.

    Dominantne žene provociraju, ali brzo izgustiraju ako ne dominiraju. Ili da se tališ i dobiješ njen radni nalog il’ ćeš da budeš rob svojim moćima u njenim očima ona će ti ispitivati ponos danima i noćima, ona traži sličnosti tako što ih nameće, ona lomi preko kolena… istraumirane žene uglavnom dolaze iz ratnog područja. Kad poželiš s njima da se maziš trzaju se i cimaju, a za najmanju sitnicu frkću kao tigar. Može biti i neka rođena ovde kojoj je samo bitno da nju neko startuje, pa tako s prvim ko se pojavi ode na piće ne razmišljajući kakav je. Na kraju obično bude jako povređena jer joj neki kreten „zakolje“ dušu i volju za životom, pa potpuno izgubi ritam, ne može da se sredi, zuji k’o muva bez glave, odbija se od hladnih zidova, ne zna di tera… Posle hiljadu krivina njen život puca k’o grisina. Tada shvati da joj ni u čemu nisu uživala čula, da joj je ostala samo praznina od rubrike do rubrike, da izgleda ko tužni glumac koji je ostao bez publike.

    To je poslednji čin jedne tragedije. Ma koliko ona zgodna i seksepilna bila, ni najiskusniji muškarci se neće usuditi da joj priđu jer ne znaju kroz čije ruke je sve prošla.

    Neke žene je teško provaliti, naročito one koje ni same ne znaju šta hoće, koje su neodlučne i nesigurne a takvih je danas najviše. Ako ništa ne uradiš, pričaće za tobom da si šonja. A ako hoćeš da je sobališ na krevet, poljubac je granica donja. Ako ste drugovi, možda želi da te ima, ali to krije, a ako kreneš da je muvaš možda će da te bije. Kako se onda postaviti prema svemu tome? Vraćati ribe u more i spavati bez večere, gajiti nade „u nade i vere“, pratiti fudbal ili žene u stan? Kako god bilo, opet mislim da čovek treba nekog da voli i kad je sam.

    Na kraju krajeva, jednom će zasigurno naći onu svoju kazaljku na satu i poklopiti se s njom.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/zene_nase_nasusne_2.26.html?news_id=168168

  7. Varagić Nikola каже:

    Aleksandra Dinić

    Dečko iz komšiluka

    Između brojnih raskida, zavodnika i ljubavnika, on je uvek tu. Da pruži podršku i da dobar savet. Dečko iz komšiluka. Svoj štrikani džemper je u međuvremenu zamenio modernim puloverom, a ni kockastu košulju više ne nosi. Bićete iznenađene kad umesto stidljivog dečaka iz klupe ispred vas stane muškarac oko koga se žene otimaju. I dalje ima divan osmeh iako ste njegov smisao za humor tek sad otkrili.
    On je uglavnom uspešan, ide na tenis, zna odgovor na pitanje zašto je Rodezija promenila ime i uvek je tu kad zatreba. Nekad se pitate kako sve postiže. Znate jednog takvog sigurno. Samo što ga niste dugo primećivale od silnih frajera koji nisu znali ni koji je glavni grad Kanade. Ali kad postanete toga svesne, obično je kasno. Jer njega je već zgrabila neka udavača koja je čekala svojih pet minuta dok smo se mi odlično provodile po klubovima sa nekim drugim, više kul muškarcima.
    I onda odjednom vidite kako su oni povrh svega i jako humani, vole životinje i pse. Bez šminke i glume. Eto taj neko bi mogao da liči na glumca Rajana Rejnoldsa. Simpatičan, uspešan i veran. Tako bar kažu njegove komšije. Ne znam da li pomaže starici da pređe ulicu, ali njegovom šarmu na dobrotvornoj večeri Majkla Džej Foksa održanoj prošle nedelje u Njujorku retko ko je mogao da odoli. Divan smisao za humor i nenametljiv šarm. Ne preterano lep da bi se za njim na ulici okretali i žene i muškarci, ali dovoljno šarmantan da se ne okrenete više ni za kim. Jedini problem sa ovim muškarcem je, kao što rekoh, što ga kasno primetite. Tada su mesta upražnjena, a auto se više ne zaustavlja ispred vaše kuće.

    „Ništa” bez mišića

    Pre nekoliko dana sam gledala film sa Švarcenegerom. Terminator, neki deo. Mišići i snaga. A zaista je neverovatno kako je neko zbog svojih mišića napravio fenomenalnu holivudsku karijeru. Od pobednika Mr. Olympia sedam puta zaredom do najtraženijeg glumca i jednog od najuspešnijih mišićavih ljudi na planeti, Arniju se mora priznati još jedna velika stvar. Podigao je bodi-bilding na jedan drugi nivo.
    Što za nas žene nije naročito bitno, pogotovo ne nakon izjave da se nabildovani gospodin više od svega plaši depilacije. Ipak decenijama je stalno rasla želja za mišićavim herojem koji nas nosi na jednom ramenu. Pa su se i muškarci bacili na posao. Mislim na sprave.
    I umesto nekoliko, odjednom se stvorila armija mišićavih instruktora u teretani, komšija, te kolega na poslu i poznanika koji ponosno ističu svoja tela. Bicepsi, tricepsi, pa pločice. Samouvereno prolaze pored ogledala i svakodnevno mere obim svog struka i guze. I ko zna čega sve još.
    Za nas žene tu polemika počinje. Bez kraja i tačnog odgovora na pitanje zašto mišići moraju biti veći i šta se tu zapravo krije. Stalna veza sigurno ne. Jer osim strasne avanture ili flerta, sa ovim muškarcima obično nema zaveta. Kako istraživanja pokazuju, dominacija i njihova grubost predstavljaju glavne razloge zbog kojih žene za muževe biraju manje mišićave muškarce. Jer nisu svi Arnold pa da osim holivudske karijere, i puno žena iza sebe, na kraju završe sa jednom koju vole. Tako bar kažu. A tvrde i da je kod Švarcenegera prvi posao možda i došao slučajno, ali da je sve ostalo bilo opravdano. Za ostale ne znam. Jer, konkurencija je danas ogromna, pa i pored mišića nekad im je sigurno teško da se dokažu pred ženama. Jedno je sigurno – ovi muškarci imaju najdivnije rame za plakanje.

    Vikendaši

    Kad sam se već dotakla večitih mladoženja, zanimljivija od njih je sigurno ona podgrupa muškaraca koji nisu neženje, ali se celog života ponašaju kao da jesu. Njih ima puno. Oni su oženjeni, ili u dugim vezama, ali osim žene uvek imaju devojke sa strane. To su oni što vikendom uglavnom imaju rezervisan separe za svoju vikend devojku i njene mlađe drugarice, ili su uvek okruženi drugovima s kojima zajedno spopadaju skoro svaku ženu.
    Večiti mladići, poznati švaleri i uglavnom ne tako dobri ljubavnici. Jer kod njih se radi o broju, pakovanju i publici. Publika je najbitnija, jer bez nje i dalje bi bili samo dobri mamini sinovi. Istraživanja pokazuju da, kada je varanje u pitanju, nije samo reč o fizičkom izgledu partnera i seksu već o dokazivanju.
    Bilo da je reč o dokazivanju pred drugarima, samom sebi ili igri koja traje sve dok ne budu uhvaćeni. I kad ih uhvate, čak 80 odsto prevaru nikad neće priznati. Jer i kad je priznaju, može doći do potpuno drugačije situacije pa, umesto kazne, mogu postati samo još popularniji među ženama.
    Setimo se skandala koji je glumac Hju Grant priredio svojoj dugogodišnjoj prelepoj devojci Elizabet Harli kada je uhapšen u Holivudu zbog odnosa na javnom mestu sa prostitutkom. I umesto da mu popularnost opadne, on je počeo da dobija nove uloge, a i žene nisu ostale ravnodušne. A on ima taj nesretni pogled, izgleda kao nevinašce. Baš kao i naši vikend momci. Imaju dobre poslove, fakultet i divnu devojku ili ženu, igraju tenis i u idu u pozorište. Ovde nije reč o nekoj ludoj strasti, ovde je reč o navici i popularnosti. I ta navika retko kad prestaje…

    Večita dilema

    Muškarci. Juče sam upoznala još jednog. Neobavezna frizura, tanak džemper ispod koga se nazire skladno telo, cipele od prevrnute kože. Pogled obara sa nogu. Nije nosio burmu i iako je već u dubokim četrdesetim, prijateljica mi je rekla da ima devojku.
    Naravno da je ima, svi danas imaju nekog, jer da nije tako, verovatno bi svi bili oženjeni devojkama koje su vodili na maturu. E, ali ovaj je, sem devojke, imao još jedan privezak. Ispravnije, etiketu, natpis. Večiti mladoženja. Delovao je inteligentno, čak previše. Možda je zato izbegao brak?
    Ali da se vratim na mladoženju koji je zaboravio na vreme. Oni su uvek interesantni. Šta raditi sa njim? Zaboraviti ga ili prihvatiti izazov? A oni to uvek jesu. Plen koji treba uloviti. Eto, na primer, Džordž Kluni. Njega svi uzimaju kao primer večitog, šarmantnog neženje koji ostavlja bez daha. Njegove bore na licu kao da rade za njega. A i za sve neženje.
    Jer za razliku od žena koje posle određenih godina postanu usedelice ili, još gore, baba-devojke, ovim ljubavnicima sa zarezom na kraju umesto tačke kao da reputacija raste. Što ponovo dovodi do tužnog pitanja jesu li oni, u stvari, pametni što beže od obaveza, ili smo mi te koje im u stvari dajemo krila da ostanu to što jesu – večite neženje. Kluniju to sigurno nije teško. Na jezeru Komo, u ogromnoj vili, sa šarmantnim osmehom na licu, ni sveće ne mora da upali. Za sve ostale ne znam. Pa, ni za mog poznanika. Njegove cipele su zaista dobre, ali s previše fleka. Ipak, utakmica je još u startu njihova. I tu ne pomaže nauka, a bogami ni botoks. Samo je dilema večita, šekspirovska – biti ili ne biti? Uzeti ili zaobići?

    BLIC

  8. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић:

    ДА ЛИ ЈЕ АДАМ БИО АНДРОГИН?

    25.10. 2012

    Српски културни клуб

    Једнa од најраспрострањенијих теза савременe српске хуманистичке интелигенције јесте та да ми живимо у пaтријархалном и конзервативном друштву. Колико је она тачна? У патријархалним и конзервативним друштвима наглашавају се брак и рађање. Све већи број растављених, а све мањи број венчаних и рођених сведочи да живимо у веома мало патријархалном и конзервативном друштву.

    Осим тога, у патријархалним и конзервативним друштвима наглашава се разлика између мушкараца и жена. У савременим западним друштвима, па и у Србији, снажно се пренебрегавају разлике између мушкараца и жена. То се очитује у снажној промоцији права жена и ЛГБТ популације. Феминистичко прoпагирање права жена има за последицу занемаривање природних разлика између мушкараца и жена. Промоција права лезбејки, гејева, бисексуалаца и транссексуалаца има за последицу још радикалније укидање појмова мушкости и женскости.

    Ту унисекс културу промовишу многи јавни делатници, а посебно уметници. У многим савременим филмовима, позоришним представама и књижевним делима свесно се занемaрују природне разлике између полова.

    Тој моди неразликовања полова придружили су се и „научници”.

    Међу њима се посебно истичу психоаналитичари. Готово да нема ниједног психоаналитичара који неће, позивајући се или на Фројда или на Јунга, говорити о „бисексуалности” људске природе – о непостојању разлике између мушкости и женскости. Један од њих, Бојан Јовановић у књизи „Блискост далеког” (2005) типично пише: „Са становишта психоанализе, бисексуалност је карактеристична фаза кроз коју појединци пролазе од прве до треће године живота у формирању своје личности. Присутне и у каснијем животном раздoбљу, бисексуалне одлике човековог бића изражене су у мушким и женским нагонским тежњама” (стр. 136). Аутор додаје да је „свака индивидуална психа бисексуалне придоде” (стр. 137). Још је отворенији апологета „бисексуалности” када додаје: „За процес успостављања полног идентитета веома је важна чињеница постојања психичког хермафродизма као бисексуалне диспозиције која се, зависно од читавог низа унутрашњих и спољашњих околности, може реализовати и истополном, хомосексуалном везом” (стр. 137). Ваљда се није могло јасније оправдати хомосексуално понашање.

    II

    Наглашавање „бисексуалности” или „психичког хермафродизма” постало је мода код психоаналитичара, посебно оних јунговске провенијенције. К. Г. Јунг је наглашавао да је свако људско биће унисексно; да мушки принцип (animus) има свакa жена, а да женски принцип (anima) има сваки мушкарац. Јунговим наследницима је постао уобичајени манир да муте границу између мушкости и женскости.

    III

    Пропагирање „бисексуалности” или „психичког хермафродизма” јунговски психоаналитичари чине и тврећи да је библијски Адам био андрогин. Тако нпр. Барбара Блек Колтув (Barbara Black Koltuv) у „Књизи о Лилит” (1997), позивајући се на библијске приче о стварању, пише: „Овде су и Адам, човек, и Бог, андрогини. Кабалисти кажу да је у часу стварања Адам, први човек, био андрогин са два лица на супротним странaма. Касније је Бог пресекао Адама на двоје и направио му двоја леђа, по једно за свако лице.” (стр. 21). Јунговац Бојан Јовановић пише истоветно трвдeћи да је у библијском миту о стварању првобитни човек представљен „у виду двополног андрогина који обједињује супротности мушког и женског принципа” (стр. 141). То мишљење папагајски понавља и Владета Јеротић. У књизи „Новосадски разговори” (2010) он тврди: „Тумачење психолога, антрополога и неких теолога, када је реч о I глави Постања, односи се на бисексуално првобитно биће људско, што би савремена медицинска наука могла да потврди, јер у сваком мушкарцу и у свакој жени налазе се унутрашњи састојци оног другог пола” (стр. 49). Будући да су јунговци уједињени у мишљењу да је Адам био андрогин морамо поново бацити поглед на библијске извештаје о стварању човека и видети да ли је то тако.

    IV

    По мишљењу већине научника који се баве библистиком извештај о стварању људи је сачињен од два документа или два предања: нешто старијег, насталог, како се претпоставља, у X веку пре нове ере у Јужном царству (Јудеји) ког је редактор крајње приповести ставио на друго место (Прва књига Мојсијева 2,4b-2,25), и, нешто мало млађег, насталог, како се претпоставља, у IX веку пре нове ере у Северном царству (Израиљу), ког је редактор ставио на прво место (Прва књига Мојсијева 1,1-2,4а), пошто га је претходно, како се претпоставља, анонимни редактор назван „свештеник” (priest, P) у VI веку пре нове ере мајестатично стилизовао. Старији извештај модерни истраживачи називају јахвистичким, а њеног анонимног аутора јахвистом (Ј), јер се у њему Бог (’Ēl) назива Јахве (jhvh), а млађи елохистичким, а њеног анонимног аутора елохистом (Е), јер се у њему Бог назива Елохим (’Elohim). Када говоримо о библијском извештају о стварању света а посебно човека, добро је имати у види разлике које постоје између ова два извештаја.

    V

    Jедна од основних разлика између ова два извештаја јесте у употреби именице „човек”, „адам” (’ādām). У елохистичком извештају именица „човек”, „адам” (hā’ādām, 1,27) представља персонификацију човека уопште, људске особе, човечанства. Када извештај каже: „И створи Бог човјека” (Прва књига Мојсијева 1,27), он жели да каже да је Бог створио људску врсту за разлику од животиња. Елохист реч „човек” користи генеративно, инклузивно: њоме обухвата мушкарца и жену (тј. мушкарце и жене).

    Међутим, у јахвистичком извештају (Прва књига Мојсијева 2,7-24) именица „човек”, hā’ādām употребљена је у ексклузивном смислу: означава само мушкарца (гр. anēr, лат. vir). Ту је већ Адам лично име.

    VI

    Елохистички извештај гласи: „И створи Бог [’Elohim] човјека [hā’ādām] по обличју својему, по обличју Божјем створи га; мушко [zākār] и женско [neqēvā] створи их” (Прва књига Мојсијева 1,27). Дакле, створени су мушкарац и жена, не некакав андрогин.

    Још јасније разликовање мушкарца и жене налази се у јахвистичком извештају (Прва књига Мојсијева 2,7-24). Ту се говори да су мушкарац и жена створени као два потпуно посебна бића. Разлика је у времену стварања (прво је створен мушкарац, па онда жена), у начину стварања (мушкарац је створен од земље, а жена од мушкарца) и у сврси стварања (мушкарац је створен за себе, а жена за мушкарца).

    У овом извештају, именица Адам је лично име мушкарца. Женино име је напросто добијено од речи којом се именује мушкарац. Сâм Адам ју је назвао „човјечица”: „Нека јој буде име човјечица [’iššāh], јер је узета од човјека [’iš]” (Прва књига Мојсијева 2,23b). Жена, дакле, не проистиче од мушкарца само наративно него и граматички.

    Оба извештаја јасно говоре да је људско биће створено у два јасно одељена вида: мушком и женском. Према томе, када аутори, попут Koлтуве, Јовановића или Јеротића, тврде да је првобитни човек створен као андрогин, тада можемо закључити да аутори не познају библијски текст. Тачније речено, они га грубо искривљују.

    Откуд, дакле, неким психоаналитичарима идеја да је Адам био андрогин? Та идеја не потиче из Библије него је преузета из грчке митологије. Спомиње је, међу другима, и Платон у „Гозби”. Неодговорно је да се библијски извештај брка са паганским митовима.

    VII

    У кривотворењу Светог Писма неки аутори иду и даље. Нпр. Колтува тврди: „У почетку је Адам имао односе са Лилит и животињама” (стр. 26). Ова тврдња је не само нетачна него и бласфемична. Шта рећи о ауторима који пишу тако неодговорно? Отприлике оно што је о ауторима тог типа записао Олдос Хаклси (Aldous Huxley) у есеју „Најнеобичнија наука” (2003): „А уместо конкретности, која је тако битна у наукама заснованим на посматрању; уместо начела вишеструке узрочности, које мора да усмерава целокупно размишљање о тако сложеном створењу као што је човек, почествовани смо бесрамним испољавањем оних најтежих интелектуалних грехова прекомерне апстрактности, прекомерног уопштавања и прекомерног упрошћавања” (стр. 263). Када је то записао, Хаксли је имао у виду „дубинске психологе” попут Фројда, Адлера, Јунга и Ранка. А иста оцена би се могла дати и њиховим настављачима попут Јовановића, Колтуве и Јеротића.

    VIII

    Постоји веома мали број рођених хермафродита. Такође постоји и мали број бисексуалаца. Према томе, не може се тврдити да су сви људи „психички хермафродити” нити „бисексуалци”. То је једно „прекомено уопштавање”. Такође се та теза не може правдати тврдњом да је библијски Адам био „андрогин”. Библија каже да је провобитни човек створен као два јасно дистинктна бића: мушко и женско. Дакле, разликовање полова има јасну научну и библијску оправданост. А савремено глорификовање бисексуалности, хермафродизма и андрогиности, како то чине многи заступници права жена и хомосексуалаца, а са њима у хору и јунговски психоаналитичари, није у складу ни са библијским извештајем нити са психолошком реалношћу највећег броја људи. Ти „психолози” – тобожњи стручњаци за „душу” – искривљавају и библијски текст и научне чињенице вероватно стога да би испали „еманциповани” и „политички коректни”.

    Библиографија

    Jeротић, Владета, „Новосадски разговори”, Ars Libri, Партенон, Задужбина Владете Јеротића, Београд, 2010.
    Joвановић, Бојан, „Блискост далеког”, Stylos, Нови Сад, 2005.
    Колтув, Барбара Блек, „Књига о Лилит”, Esotheria, Београд, 1997.
    Хаксли, Олдос, „Најнеобичнија наука”, у: „Енглески есеј: антологија”, ур. Веселин Костић, Српска књижевна задруга, Београд, 2003.

    http://www.srpskikulturniklub.com/adam

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: