Podzemni svet

31 октобра, 2008

Glas javnosti, 31.10.2008. ČEKAJUĆI FAJRONT Autor: Dragoljub Petrović – ’’Pravda za Miladina’’:

 

’’Onda su Minju skembali u naš policijski auto i odveli ga kod našeg istražnog sudije koji mu je odredio pritvor od 30 dana, da ne bi pobegao u neku od okolnih zemalja gde je za njim raspisana Interpolova poternica. To je, naravno, glupavost našeg pravosuđa, ko je još lud da trči u zagrljaj Interpolu, ali je, nadasve, pravedna stvar. Sve siledžije su, naime, iste. Siledžiju Mišića od siledžije Kovačevića razlikuju samo krvna zrnca onog koga su obogaljili. I razlikuje ih pripadnost grupi. Onaj prvi je mislio da svakog može da šuri bakljom samo zato što je „delija“, dok ovaj drugi ima daleko uverljivije argumente. On misli da je biti Srbin olakšavajuća okolnost u Srbiji, a otežavajuća u Americi, kad nekoga prethodno komiraš i iz „obećane zemlje“ pobegneš u „neobećanu“ sa ispravama koje su uverljive do razmera diplomatskog skandala.’’

U suštini, Dragoljub Petrović je u pravu, ’’sve siledžije su iste’’ i svako mora da odgovara za svoje delo. Ali, postoji nekoliko bitnih razlika između slučaja Mišić i slučaja Kovačević. Prva je veoma očigledna. Svi smo videli snimak na kome Mišić napada policajca na stadionu Marakana. Na snimku je on sam ispred policajca. Niko nikada nije video snimak na kome Kovačević tuče drugog studenta. Prema svim informacijama, Kovačević nije sam učestvovao u tuči, pretučeni student je napao i vređao devojku jednog od Kovačevićevih drugara, koji je poreklom Bošnjak i ima pasoš SAD. I taj Kovačevićev drug je bio u pritvor, kako kažu ’’agencijske vesti’’, ali znatno kraće od Kovačevića. Drugo, nasilnici moraju biti tretirani posle privođenja u skladu sa zakonom. U slučaju Kovačević sve se to osporava, jer postoje informacije da se sa njim nije postupalo kako treba. Treće, kako majka od Kovačevića kaže, nije on ’’iz ’obećane zemlje’ pobegao u ’neobećanu’ sa ispravama koje su uverljive do razmera diplomatskog skandala’’, već je, sumnja majka, namerno ’’pušten’’ da bi izbio skandal. Ja verujem majci, jer je Kovačević prebio studenta čiji su roditelji uticajni članovi i donatori Demokratske stranke, u tom delu SAD. Koliko su uticajni, i da tu ima nešto, svedoče izjave uperene protiv Srbije od strane predsedničkog kandidata Demokratske stranke i šefice Stejt departmenta. Tako se niko više ne bavi pravom u ovom slučaju, jer se ništa ne zna o policijskim i sudskim spisima, kako u sudu u SAD tako i u našim sudovima. Posle 11. septembra i napada na Njujork svi smo svedoci kako je teško ući i izaći iz SAD, a posebno je teško izaći ako prebiješ sina od donatora Demokratske stranke. Znači, ovde se radi o čistoj politici. Da nije politike, Kovačević ne bio bio pritvoren na insistiranje SAD. Zašto da se pritvara, na 30 dana, kada je već vođen proces protiv odgovornih u konzulatu Srbije koji su mu uzdali sumnjive papire, i kada protiv Kovačevića postoji Interpol-ova poternica (i to na zahtev SAD), a ustav Srbije brani izručenje svojih građana stranim državama? Tako da ovo više nije samo pravno pitanje koje se tiče porodice Kovačević, ovo je sada važno pitanje za slobodnomisleće građane Srbije: ko nas vodi i predstavlja?

 

O čemu se ovde radi? Uticaj Demokratske stranke SAD na ovaj slučaj je očigledan. U kampanje njihova dva predsednička kandidata za mesto predstavnika DS u trci za predsednika SAD utrošen je ogroman novac, samo za kampanju pobednika u toj unutarstranačkoj trci uloženo je preko 600 miliona dolara. Verujem, u to ne ulaze troškovi popravljanja imidža SAD u svetu za projekat koji se sprovodi preko histerije zvane ’’obamomanija’’ (ili “ob(m)amania“). Prava manija, prava histerija. Naravno da od pobede ovog kandidata na izborima za predsednika SAD nikakve pozitivne koristi ne treba da očekuju ni građani SAD, ni građani sveta, a najmanje građani Srbije. Pa ipak, ovi što se mire iz DSa i SPSa maksimalno promovišu tog predsedničkog kandidata u Srbiji?!, čak su organizovali i prezentaciju knjige o njemu usred Beograda, a ’’predstavnici’’ srpskog naroda u SAD pozivaju Srbe da glasaju za ovog ’’demokratu’’. O tim ’’predstavnicima’’ Srba u dijaspori najbolje govore njihov rezultata rada – za ovih dvadeset godina koliko pratim javnu scenu oni nisu ništa konkretno uradili za svoj narod, kako u dijaspori tako i u matici. Tako da na njih ne treba trošiti reči. (Izgleda da je samo organizacija visokog savetnika policije to učinila javno, no, ni ostale nisu bolje)

 

Ne treba trošiti reči ni na ove domaće ’’pomiritelje’’. Tribinu posvećenu predsedničkom kandidatu DS SAD u Beogradu organizovali su ’’iskusna i cenjena’’ bankarka preko čije banke su nestale milijarde dolara ukradenih od građana Srbije, mladi lavovi SPS – nekada poltroni Velikom Vođi, a sada ’’novi Idoli’’ SPS-a (među njima se izdvaja jedan koji je pre par godina napravio intervju sa jednim od najvećih svetskih bankara-zidara iz Ulice Zidova, glavni promoter ’’obamomanije’’ u Srbiji) i ’’mladi lavovi’’ Demokratske stranke (iz Srbije), među kojima se posebno ističe bivši ’’otporaš’’, pisac priručnika za realizaciju raznih ’’narandžastih revolucija’’ koji se sprovode po nalozima najvećeg berzanskog špekulanta iz Ulice Zidova…. Ovo pišem čisto da skrenem pažnju javnosti. Svako ko ima malo više mozga i malo veće srce i misli samo svojom glavom zna šta da misli o svemu ovome. Pa i o tom ’’velikom’’ potezu maga iz vršačkog Hemofarma koji je na mali mig iz SAD reagovao kao i srpska policija – prvi su odmah prekinuli sponzorisanje Košarkaškog saveza Srbije a drugi uhapsili Kovačevića. Ko je sledeći, šta je sledeće? Verovatno ćemo uskoro saznati… Mada, kladim se da će biti još hapšenja dvadesettrogodišnjih vlasnika samostalnih zanatskih radnji u obračunu naše policije sa “organizovanim kriminalom“… A zato što kasne radovi za Univerzijadu? Gde su te pare?

 

Danas, 31.10.2008. VOSTANI SERBIE Autor: Nataša B. Odalović – ‘’Doživljaj na turneji’’:

‘’ Tri teksta na sajtu Nove srpske političke misli navela su me na pomisao da nama nema pomoći. Vest da ulice u Sarajevu i Novom Sadu nose ime Srđana Aleksića, mladića iz Trebinja ubijenog 1993, jer je pokušao da zaštiti svog prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka, koji danas živi u Malmeu, govore suprotno. Šta će prevagnuti?

Dva teksta na sajtu NSPM odnose se na film „Turneja“ Gorana Markovića, a treći tekst, tačnije paškvila nazvana „O bezizlazu Republike“, posvećen je tekstu Nebojše Popova, urednika lista Republika. Za sve one koji ovaj sajt i otvaraju da bi se smejali – te kojima su autori samog časopisa NSPM, koji je izrodio kliku neprikosnovenih srpskih državnih analitičara, odavno većzakleti neprijatelji – možda navedeni sadržaji i nisu neki utisak. Onima koji su samo zatečeni čitaoci, utisak je – zastrašujući. Da bih objasnila vlastiti doživljaj, vratiću se na jedan drugi kojem sam prisustvovala lično. Radnja se odvija 1997. u autobusu kojim je u Sarajevo, na manifestaciju LUR, krenula šarolika družba ljudi iz Beograda, Novog Sada, Prištine i Podgorice (izvinjavam se ako sam neki grad zaboravila), uglavnom umetnika i novinara.

U autobusu je bilo prijatno, kao na turneji nekog umetničkog teatra po dragim gradovima zajedničke nam prošlosti. Čulo se mnogo različitih akcenata. Mnogo prijatelja srelo se tu prvi put posle rata.Tako smo prešli Drinu i stigli do graničnog prelaza u Zvorniku, Republika Srpska. Ako ko i jeste, potpisnica ovih redova tu nije očekivala ništa. Mislila sam, prelaz k’o prelaz. A onda je autobus zaustavljen. Kod nekih ljudi oko mene, sa nevericom, primećivala sam ogromnu uznemirenost, gotovo strah. Zaboga, pa 1997. je, mislila sam, rat je okončan. U autobus je ušao čovek u maskirnoj sa oznakama. Pogranični policajac RS. Možda nešto po činu. Ali, smesta je ostavio utisak. Nažalost, nečeg neprijateljskog i tuđeg. Nakon neprijatne kontrole dokumenata, saopštio je da ne možemo dalje, osim ukoliko tu, na prelazu Karakaj, ne ostavimo slikare iz Prištine. Razumela sam samo, iako je govorio mojim, srpskim jezikom, mada neljubaznim, ničim izazvanim tonom, da ti slikari, Albanci, nemaju zadovoljavajuće putne isprave. Kosovo je tada bilo skroz u Srbiji, i ne umem da objasnim ni danas šta je falilo njihovim ličnim kartama, ili pasošima, šta su većimali. Mislim da se taj uniformisani lik doslovno iživljavao. Naravno, nije dolazilo u obzir da se ljudi tu ostave, pa je usledila duga epizoda uzaludnog pozivanja na ljudskost. Kad to nije upalilo, na razum. Kad to nije upalilo, e, onda je na scenu morala – insistiram na reči „morala“, jer se njome ilustruje kako to čovek „iz čista mira“ mora da pribegava raznim sredstvima, pa eto, mora kad ga primoraju – da stupi Borka Pavićević, u funkciji, recimo „vođe puta“, i s jednom mlađom ženom iz autobusa pređe do Zvornika i potraži pomoć. Intervenisao je neki lik tamošnjeg Sfora, mislim da je bio Bugarin, i doslovno naredio „našoj pograničnoj straži“ da pusti naš autobus na tlo Republike Srpske. O, kako me je bilo stid. Insistiram na reči „stid“. Zar da me spasava bugarski vojnik od uniformisanih, mržnjom ispunjenih ljudi, koji govore mojim jezikom? Kad smo pored opustelih sela stigli do Sarajeva, noćje većpala, i domaćini LUR-a strepeli su da nam se na putu desilo nešto loše. S nama u autobusu bio je i jedan poznati beogradski režiser, a nije Goran Marković.

Na sajtu NSPM u dva prikaza Markovićeve „Turneje“ preporučuje se Srbima da ne gledaju taj film, jer je „pun stereotipa o Srbima“. A onda kritičar NSPM doslovno dopisuje: „…srpski vojnik koji ih (glumce u „Turneji“) zaustavlja na granici i pita da nema u autobusu neki Musliman, prostački se odnoseći i neuko, itd., itd.“ Na kraju teksta, autor zaključuje da „braniocima sloboda i prava na izražavanje“ ostaje da nepreporučivanjem ovog filma nastave da brinu „za očuvanje mentalnog zdravlja i ličnog ponosa sviju nas“ (!?). Na istom sajtu, o Nebojši Popovu zbog uvodnika pod naslovom „(Bez)izlaz“, napisano je u najkraćem, da je: „neumoljiv, nepopustljiv, nemilosrdan i ne oprašta nikome ko ne misli kao on“. Na kraju teksta zagovara se teza da je sve „zlo i odsustvo ljubavi“ kod Popova „motivisano ateizmom“(!)

Inkriminisani tekst „(Bez)izlaz“ Nebojše Popova (Republika, avgust 2008, br. 434-435) u svega nekoliko rečenica bavi se slučajem Davida Dabića, zapravo R. Karadžića. Popov zaključuje: „Rečje o primeni civilizacijske norme da su zločini kažnjivi i da ratni zločini ne zastarevaju… Šta će prevagnuti – izlaz ili bezizlaz – ne zavisi samo od odlučnosti vlasti da sankcioniše zločine i od moći onih koji se tome suprotstavljaju – veći od javnosti ukoliko su u njoj izoštrenija merila za razlikovanje dobra i zla…“

Rat traje. U glavama koje i te kako kroje sudbinu Srbije.’’

Kod nas ima mnogo kapetana, ali malo pravih kapetana. Pravi kapetan tone sa svojim brodom. Tako, bar, ne vodi iz poraza u poraz one koje vodi. Bio on/oni ateista(i) ili teista(i). U svom postu ‘’Čudaci’’ napisao sam da više neću čitati NIN. A pošto sam ‘’oca nacije’’ pominjao i u postu ‘’Peti park’’ i pošto je naredni broj NINa imao na naslovnoj upravo gorepomenutog, rekoh, ajde, pročitaj… I naravno, pogrešio sam. Prvo, na naslovnoj piše ‘’O srpskoj krivici’’ umesto ‘’O svojoj krivici’’ ispod slike ‘’oca’’. A naslov teksta govori da porazima nema kraja.

Ono što je Nataša B. Odalović napisala u svojoj kolumni identično je onome što je ‘’otac nacije’’ napisao u tekstu koji je objavljen u NINu. Suma sumarum svega toga je: ‘’Ko ne razume Guču ne razume Srbiju’’. Ja sam poreklom iz Guče, od mog oca stric je decenijama učestvovao u pripremama Sabora, ovo danas nije isti sabor koji je on za svoga života poznavao. Ja ove ljude koji su, ne znam odakle došli, da predstavljaju i grade Guču uopšte ne razumem. Očigledno ne dolazimo sa istog mesta u svemiru, niti na isto mesto odlazimo. I kao da ne govorimo istim jezikom.

Kakav je to Veliki Sinedrion, navodno pravoslavni? Kakva magija spaja ‘’uglednu’’ bankarku i pisca ‘’povenskih magli’’? Bela ili crna? Ja više neću kupovati NIN, ali stvarno. I dobro znam ko mi je otac a ko deda.

_

 

 

Svetislav Basara – ‘’Drvo istorije’’, izdavač ‘’Službeni glasnik’’:

 

str. 37: ‘’Ka beskonačnom se ne može voljom kroz nužnost, nego samo iz nužnosti kroz volju… Mojoj odluci da pešice pređem na drugu stranu (preko vode, aluzija na Hrista, moj kurziv) suprostavljaju se dve stvari: sumnja u sebe, tim veća što je veća vera u politiku, kulturu, tehnologiju, etc; i prirodni zakoni nametnuti – treba naglasiti – ne prirodom nego tehnologijom… U svetu, a svet je politika, ne događa se zapravo ništa: stvari se samo ponavljaju.’’

 

str. 38: ‘’Kultura je, u svom najširem značenju, tehnologija ponašanja, nekakvo prilagođavanje, nešto spoljašnje.’’

 

str 40: ‘’Volja tehnologa strepi pred granicama, volja ličnosti nasrće na sve granice, na sve što se isprečilo na njenom stremljenju ka beskonačnom.’’

 

str. 159-160:

 

Pred putnikom se račvaju dva puta. Jedan je širok, svetao, obrasatao lepim rastinjem; drugi je taman, uzan, obrastao trnjem. Logika nalaže da se krene prvim. Ali logika zavodi. Ko ne posluša intuiciju, umesto u Zamak, stiže na ivicu provalije. O tom paradoksalnom izboru Jakob Beme ovako govori: “Onim putem pođi koji je teži; ono što svet radi, ti ne radi. U svim stvarima idi protivno svetu.“
Opasnost se u svojoj latentnoj fazi uvek pokazuje kao spasenje, a užas, pre nego što pokaže pravo lice, nosi privid blaženstva.
Raditi ono što svet radi znači izabrati pogrešnu stranu. Biti deo mase podrazumeva gubitak ličnosti.
Logici se vera čini apsurdnom samo zato što između subjekta i objekta vere nema nikakvog misaonog posredovanja, suvišnog uopstalom, jer smisao vere i jeste ukidanje posredovanja, razdvojenosti i raspolućenosti.

 

 

Beogradski sindika – “Mi smo ta ekipa“

http://www.youtube.com/watch?v=TRawuu4lSPc

 

Beogradski sindikat – “Istina Srbije“

http://www.youtube.com/watch?v=Mt7RtgeD_Iw


ČEKAJUĆI FAJRONT

27 октобра, 2008

DRAGOLJUB PETROVIĆ 

 Hvala idiotima

 

 

Zahvaljujem se glupanima koji su mu pomogli da se obogatim. Bilo je lako ostvariti profit na idiotima kojima su roditelji platili Jejl i poslovnu školu na Harvardu. Takvi kreteni postali su direktori kompanija. I neka Bog blagoslovi Ameriku.

Tako kratak, a tako dobar tekst, teško da ćete ikada pročitati. Napisao ga je Endrju Lehdi, Amerikanac, vlasnik uspešnog kalifornijskog investicionog fonda, koji se obogatio kladeći se na krizu sekundarnog hipotekarnog tržišta prošle godine i ostvario rast prinosa od 870 odsto, želeći da se na prigodan način oprosti sa klijentelom i obavesti ih da ide u penziju. Šteta, mlad čovek. Lehdi, moj idol, ima 37 godina, i ostatak života verovatno će provesti pod palmom, sa slamčicom u ustima zavaljen u ligeštul, krckajući „penzijicu“ i kanapee s dimljenim lososom i zelenim limunom u zubima. Prosečan tridesetsedmogodišnjak u Srbiji, hvala na pitanju, mogao bi da sroči oproštajno pismo daleko manje ubitačno od Lehdijevog, čija bi poenta bila dijametralno suprotna zaključku velikog Endrjua. Recimo: „Zahvaljujem se glupanima koji su mi pomogli da načisto propadnem po teoriji krvi i tla doživotno vezan za bukagije zvane Republic of Serbia. Bilo je teško ostvariti profit sa idiotima kojima niko nije platio ni Jejl, ni Harvard, nego su u suštinu i smisao biznisa pronikli izučavajući burazersku ekonomiju, zavičajni menadžment, ugrađivanje, utaljivanje i poslovne škole za koje se ne dobija diploma, nego pravosnažna presuda. Takvi kreteni postali su alfa, omega, gama, beta i delta Srbije. Stoga, neka Bog razmisli malo o nama, ako već odavno nije digo ruke od ćorava posla“.

Uzmimo, opet, da neki od gore nespomenutih superheroja burazerske ekonomije baci na papir svoje oproštajno pismo i rastelali ga urbi et orbi preko ličnog „pi-ara“. „Zahvaljujem se građanima Srbije koji su mi pomogli da se obogatim. Bilo je lako ostvariti profit na idiotima koji su uvek izlazili na izbore misleći da glasaju za sebe. A glasali su za mene. Zahvaljujem idiotima što su prkosili nepravednim i ničim izazvanim sankcijama i Klin(k)tonu, dok sam ja o tim sankcijama razmišljao daleko konkretnije, u galonima, šleperima i cisternama. Zahvaljujem im što su pare iz slamarica transferisali u banke koje su poslovale na biznis filozofiji sportskih kladionica, dok sam ja nemačke marke kupovao po zvaničnom kursu. Zahvaljujem im što i danas misle da su ispali pametni, a ostali jad i beda, kuka i motika, što se teše da veliki novci donose nesreću, sve vičući pu-pu-pu, i što im je najvažnije da su sačuvali obraz i čast. Najpametniji su ispali oni koji su otišli odavde, upisali Harvard i Jejl, i sada jedino kukaju da im nedostaje mamina sarma. Onima koji su ostali ne nedostaje sarma, ali im nedostaje sve ostalo. I neka Bog blagoslovi Srbiju“.

Svoje posprdno pismo, da se vratimo, neku vrstu „pohvale gluposti“ Lehdi završava pozivom na iskorišćavanje konoplje kao alternativnog izvora hrane i energije što se na kraju pretvara u poziv za legalizaciju marihuane. Ne kaže zašto, ali je jasno – pod dejstvom marihuane svi oni njihovi i naši glupani, idioti i ostali junaci modernog doba, lakše će podneti surovu stvarnost, Dau Džonsove, tajkune, tajkunčiće, recesije, koncesije, gasne mafije i gasne komore… Direktorima sa hardvardskom diplomom berzanski indeksi ličiće na ivicu plavog horizonta iz vizure tajlandske plaže, Srbima će život delovati raskošno, svi će se smejati dok dejstvo ne prestane, jedino će oni naši eksport-import nesankcionisani i neocarinjeni „heroji embarga i tranzicije“ početi da riljaju njive i sade konoplju. Ko ne konzumira, moći će makar da napravi konopac.

 

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-24-10-2008/cekajuci-fajront-dragoljub-petrovic-hvala-idiotima


Demonija novca

20 октобра, 2008

 

Mnogo važnije od sticanja novca jeste pitanje vaspitanja i obrazovanja. Šta uraditi sa novcem? Kada biti skroman? Jedan istočnjački mudrac (mislim Vivekanda) je rekao da je “skromnost izvanredna osobina kada se nađe kod bogatog ali da siromahu ne može pomoći da preživi“. Ipak, činjenica je da skromnosti skoro i da nema kod bogatih. “Oci“ hrišćanske crkve u većini su bili iz plemićkih porodica, dobrog obrazovanja, i iz te životne pozicije postajali askete, odričući se materijalnih vrednosti, čulnih zadovoljstava, udobnosti… Skoro svi pripadnici loze Nemanjić pri kraju svog života odlazili su u manastire “odričući se svetske sujete“ i postajajući monasi koja traže od sebe pokajanje, oprost od Boga za sve grehe koje su počinili za vreme vlasti i svetovnog života. Najbolji primer je princ Rastko koji nije ni kročio na tlo svetovne vlasti. Imamo i primer princa Sidarte. Ova dva princa napustila su svet materijalnog bogatstva da bi došli do duhovnog, emotivnog i umnog bogatstva. Danas je mnogo bogatih u materijalnom smislu a siromašnih duhom. No, nije ni prava pozicija da budeš bogat duhom a materijalno siromašan. Ovde se valja setiti Dekarta.

Imajući Dekarta i njegove meditacije na umu, (novo) obrazovanje i vaspitanje mora čoveka osloboditi vlasti brojeva (novčanica) kao jedine mere vrednosti. Ne mogu ministri ekonomije i finansija da se pitaju i za kulturnu i za naučnu i za odbrambenu i za socijalnu politiku a da se niko iz kulture, nauke, vojske i socijalnih institucija ne pita za vođenje ekonomske politike i javnih finansija. Takvo ponašanje dovelo je SAD u ovu ekonomsku krizu – jednostavno, mnogo je loše ako ljudima opsednutim samo sticanjem novca prepustite da upravljaju državom i da se za sve suvereno pitaju. Tako naftni lobi vodi “borbu protiv terorizma“ a berzanski špekulanti “humanitarne intervencije“…

Srbija sada nema odgovore na ekonomsku krizu. Za početak, svi koji su negirali da uopšte ima krize, moraju da racionalo sagledaju stvari.

Po meni, tri stuba u srpskoj ekonomiji, ako se što pre naprave, mogu dovesti do ubrzanog razvoja i novih radnih mesta.

Ova tri stuba su: proizvodnja zdrave hrane, građevina i nove tehnologije (razvoj patenata).

Počeću od poslednje. Da se imala vizija, ne bi se u Kragujevac dovodio FIAT nego bi se okupili investitori iz sveta i po ovako povoljnim uslovima koje je dobio FIAT onome ko ima novac i tehnologiju za motor koji ne ide na naftu i gas (već na ekološko i gorivo koje može da se proizvede u Srbiji) prodala (deo?) Zastava. Da se imala vizija u prethodnoj generaciji političara Srbija bi imala naučni institut na kome bi se razvijala tehnologija za proizvodnju ovakvih motora. No, ni sada nije kasno da Srbija dobije među prvim državama su svetu (i) fabriku automobila sa ovakvim motorima u serijskoj proizvodnji. Takva fabrika mogla bi da uposli znatan broj kooprenata u Srbiji i državama iz regiona i da tako otvori za prodaju svojih automobila tržište više država (na Balkanu nema nafte i gasa). Ovo nije glup i utopistički predlog pošto isključivo zavisi od ljudske volje.

Da bi Srbija razvila nove tehnologije potrebno je da dobro proceni kako će se razvijati određena tržišta u svetu i kuda ide nauka u 21. veku; da napravi plan da u zemlji proizvodi sve što se može proizvesti a što se sada uvozi (zašta dobrom strategijom mogu brzo da se prikupe sredstva i osvoje tehnologije – u ovo mogu da budu uključena mala i srednja preduzeća tako što bi država prepoznala oblasti i ponudila kredite onima koji mogu da osvoje tehnologije i plasiraju proizvode na tržište, poput industrije reciklaže koja skoro i da ne postoji); da mnogo više uloži u nauku i hitno formira par naučnih instituta koji mogu da odgovore na izazove 21. veka (najmanje jedan ovakav naučni institutu treba da formira vojska Srbije); da pod hitno reši problem nepoštovanja intelektualne svojine; da formira nove državne i/ili poludržavne banke. Takve banke su potrebne i zbog razvoja građevinske industrije, poljoprivrede i ostalih privrednih grana.

Za razvoj građevinske industrije najvažniji uslov, a taj uslov je uslov nad uslovima za razvoj ekonomije u Srbiji, jeste borba protiv korupcije (donošenje i primena zakona o oduzimanju imovine stečene organizovanim kriminalom), reforma birokratskog sistema (pre svega na mentalnom nivou, u svesti zaposlenih) i izmena starih i donošenje novih zakonskih popisa (gde treba). Mora se, više i konačno, sprovesti restitucija. Na taj način će građani i privreda pokrenuti izgradnju, a državna uprava se mora organizovati oko završetka najvažnijih infrastrukturnih projekata. Novac se može obezbediti kroz bilaternalnu saradnju sa drugim državama (iz EU, SAD, Kina, Rusija, Japan) ali i formiranjem domaćih investicionih fondova i konzorcijuma (ovde pod domaćim mislim i na kapital srpske dijaspore koji sada, usled ekonomske krize, gubi na vrednosti a Srbija se može organizovati tako da njihov kapital ovde bar ne gubi na vrednosti, ako se ne može uvećati, a može). Ovakav razvoj događaja nesumnjivo će privući mnogo investitora iz sveta da ulažu u Srbiju, što može omogućiti i gradnju hotela i razvoj turizma i tržišta usluga, saobraćaja… Ekonomski rast u Srbiji i recesija na Zapadu mogu dovesti do toga da se mnogo ljudi iz rasejanja i dijaspore vrati u Srbiju (i to je već dobijena jedna bitka u borbi protiv bele kuge i nedostatka vrhunskih kadrova). Do ovoga se ne može doći ako Srbija nema hrabre vojnike, časne sudije, poštene policajce, pametne intelektualce…

Već sam na blogu pisao o poljoprivredi. Sada je potpuno besmisleno jednostrano primeniti SSP pošto on najviše šteti poljoprivredi. Mnogo je zemlje u Srbiji koja se ne obrađuje, ima mnogo hektara zemlje na kojoj mogu nići plantaže voća, sve ono što postaje velika potreba sveta, a Srbija ništa ne preduzima. Ovde je najveći problem što je razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije prepušten “tržištu“ skoro na isti način na koji su bankari i investicioni direktori u SAD bili oslobođeni svakog nadzora i regulacije od strane države i javnosti. Pitanje zemlje, na kraju krajeva je i pitanje koje se tiče vojske Srbije, ne može se zemlja tek tako prodavati. I zato neću da dužim pošto sam već pisao o poljoprivredi, samo podsećam koliko je važno da država ima vlast koja radi u interesu svih građana a ne pojedinaca i stranih država.


Чудаци

18 октобра, 2008

Шта се све може десити за 48 сати:

 

Бивши председник Финске, који је за своју службу и рад у ширењу империјалног Запада добио награду за мир, позвао своју државу да уђе у Нато – да Финци не би били “чудаци“ међу западноевропским народима.

Његов земљак, комесар Коминтерне Оли Рен, најављује да ће бити говорник на скупу о економији који организује највећи српски тајкун (власник Делта холдинга) – у Бриселу. Тај тајкуне је неко време, као, био “чудак“, али од како је са амбасадорима САД и Енглеске у Београду формирао владу Тадић-Дачић-Динкић, није више “чудак“, сада је нормалан, па организује скуп у Бриселу.

Министар полиције жели да уклони слику генерала Милана Недића са зида у згради владе Србије на коме стоје окачене слике свих председника влада Србије у њеној историји. Министар полиције не може да поднесе да гледа председника марионетске владе зато што је и сам потпредседник квинслишке владе и зато што гледајући генерала Милана Недића схвата да је он био издајник коме је непријатељ држао народ на нишану, а садашња власт се сама “понудила“, па министар полиције и потпредседник владе схвата колико је велика његова издаја.

А том и таквом министру полиције и потредседнику владе саветник постаје Владе Дивац. Чудак, најмање. Али, хајде да видимо тај његов хуманитарни рад. Занимљиво, пре пар месеци је његова фондација која се бави решавањем стамбеног питања избеглица издала саопштење у коме наводи да је највећу донацију дао један кошаркаш, у износу од 100 000 долара. Ову владу су формирали тајкуни који стоје иза Тадић-Дачић-Динкић владе. То значи да до сада нико од њих није дао више од 100 000 долара. Ако су уопште нешто и дали. Дакле, који је мотив водио Дивца да постане оволики чудак пред грађанима Србије?  

Из Подгорице, из саме власти, чује се да је постојао договор званичне Подгорице и званичног Београда да Подгорица призна парадржаву Косово после гласања у ГН УН. Председник државе Србије најављује сарадњу са Еулексом на Космету, а Унмик своје канцеларије у Приштини напушта зато што се у њих усељава мисија Еулекс. За то време председник ДСС, који је и председник политичког савета ДСС, себи додељује још једну функцију – постао је потпарол своје странке.

У НИН-у (у коме ради мајка саветника председника Републике, председник је управног одбора у овим недељним информбиро новинама) излази чланак Драган Бујошевића који неубедљиво покушава да каже да између Тадића са једне стране и Мила Ђикановића и Хашима Тачија са друге стране НЕ СТОЈИ ЗНАК ЈЕДНАКОСТИ.

У Србији где има много Добрица а нигде Добра, Добрица Ћосић пише у листу Политика нови фељтон – о стварању Републике Српске из угла дневничких бележака Николе Кољевића које је прекуцала и уредила супруга Николе Кољевића. Да ли то покушава да каже да је он “отац“ и Републике Српске? Diego Serrano је скочио са моста када му је једно дете завршило у притвору а друго дете отишло од куће зато што није дозволио да воли девојку коју воли… (погледајте крај серије: http://www.youtube.com/watch?v=yi2N-0G-qlk&feature=related )

___

У још 24 сата, значи, за 72 сата:

Вук Драшковић хоће да прихвати мисију Еулекс да Србија не би била “чудак“ међу западноевропским народима. Халуцинира некакву “европску српску десницу“. Безверник.

Влада Србије на “препоруку“ комесара Коминтерне доноси одлуку да Србија једнострано  примени ССП. Ово би могао и да прихватим, али пре финансијске кризе на Западу и уласка у рецесију. После свега, ово је промашена одлука. Односно, обично извршавање наредби. На штету Србије.

Две завађене струје домаће Коминтерне (ДС и СПС) потписују декларацију о помирењу – читај: аболицију свих досадашњих злочина и споразум за коначан ударац на православну и патриотску Србију.

Финац који је добио награду за мир у Енглеским новинама изјављује да је одмах пошто је постављен на место међународног посредника за Космет приватно обавестио све стране (значи и председника Републике Србије) да је независност Космета готова ствар и да се не треба опирати. У истом интервјуу је рекао: “Заиста је небитно што Парагвај није признао Косово. Више од 65 одсто богатих земаља света је то учинило, а то је оно што се рачуна.“ 

У већ поменутом чланку Драгана Бујошевића у НИН-у о односима између званичне Подгорице и званичног Београда овај новинар пише:“Новац је и овога пута показао да јесте рационалнији од политичара… Зато су премијер Србије и бизнис елита Србије пожурили да кажу да економија не сме да трпи никакве последице поремећених односа у политичким елитама и свакако умањеног разумевања две нације… За буђење наде добро је подсетити се слике из Подгорице када је Мирослав Мишковић окупио тројицу премијера на отварању Делта ситија седам дана пре највећег сукоба Србије и Црне Горе као независних држава. осмехивали су се сва тројица.“ Овај новинар је свој текст завршио као да је “поручен“ од стране непријатеља:“ Тако изгледа почетак будућности у којој ће се све ређе спомињати вековно заједништво народа“. Јесте тачно да је написао и да у односима Београда и Подгорице нигде нема ни чојства ни јунаштва, али то само заварава траг. Као, он не ради за шиптарско-црногорски лоби. Као, није део истог система, у коме су Борис Тадић, Мило Ђукановић, Чеку, Тачи, Харадинај… и којима је исти газда.  

У НИН-у један од главних политичара из ЛДП (неки Остојић) пише да грађани Србије треба да слушају и спроводе политику председника Хрватске, Црне Горе и Македоније. Да, то је овај лудак написао. Због овог и много других разлога ово је био последњи број НИНа који сам купио и прочитао. Више нећу читати ове антисрпске новине лажних антиглобалиста, лажних левичара, квазипатриота, безверника, сумњивих дисидената и “опозиционара“. И то није никакав њихов “синдром“ (главни уредник НИНа), ради се о томе да су ти људи једноставно – бедни. У сваком смислу.  

Директор БИА прави коктел.

Руски тајкуни, који су опљачкали народ, и изнели новац из Русије, сада губе стотине милијарди долара због финансијске кризе у свету. Тајкуни су покрадени новац изнели из Русије, а предузећа која су “приватизовали“ у Русији задужили су код иностраних банака, тако да сада руске компаније дугују западним кредиторима преко сто милијарди долара, које ће у име тајкуна руска држава да врати. Значи – народ, и то поново у корист тајкуна који милијарде долара троше на јахте и виле по свету.


Викенд Колумна

11 октобра, 2008

Постоји велика разлика између носиоца власти у Црној Гори и грађана Црне Горе.

Није исто када Бугарска призна парадржаву Косово, пре одлуке ГС УН, и када то уради Црна Гора, после одлуке ГС УН. Постоје значајније разлике – за разлику од Бугарске, у Црној Гори две трећине становника говори српски језик, једну трећину становника чине Срби, Србија и Црна Гора деле заједничку судбину више од хиљаду година. Хиљаду година је тек тако бачено, од стране пар десетина криминалца и ратних и антиратних профитера који чине власт у Црној Гори.

Треба допустити и Грузији да тражи мишљење суда у Хагу. Између Јужне Осетије и Абхазије са једне стране, и случаја на Космету са друге стране, нема много сличности. У складу са тим и судије доносе своје одлуке.

Албанци са Космета за све ове године нису заслужили да чују из Београда неку лепу реч. Зар треба хвалити оне који убијају децу, који врше етничко чишћење, крађу идентитета, оне који спаљују манастире, отимају туђу имавину, који тргују људима, људским органима, дрогом, оружјем… зар такве да хвалимо, зар таквима да упућујемо лепе речи, да их прихватамо као “представнике друге стране“?

Срамота је да на насловној страни листа Данас осване текст који говори о додели нобелове каграде за мир бившем председнику Финске. У том тексту само се констатује да је овај Финац добио награду, што се може протумачити као позитивна ствар, што се тиче редакције Данас-а. Али, доделити манипулатор, лопову, ратном хушкачу и фашисти награду за мир, сканадал је прве всте, доказ дегенерације. И то ставити тако како је Данас ставио на насловну страну, па то је једнако како када нека новина Прве Србије стави неког “хероја“ на насловну страну. Све ово показује да ни та награда није респектабилна, и да свет који не припада западној цивилизацији треба да формира неки свој комитет за доделе нагарада заслужним грађанима света.

Време је да се себи призна да ће најмоћније државе Запада, које контролишу ЕУ, Србији, да постане члан ЕУ, поставити услов да Србија мора да призна независност парадржаве Косово. Време је себи да признамо да смо одлучили – НЕ у Европску унију, ДА за наставак европеизације и нормализације друштва и реформу државе.


БЕРЗА

9 октобра, 2008

 

Са берзом је иста ствар као и са свим животним процесима. Добри људи берзу користе за добре ствари, лоши људи берзу користе за лоше ствари.

Данас је на вестима једне домаће телевизије изјаву дао председник Комисије за хартије од вредности др Милко Штимац. У изјави он каже да је држава у сталном контакту са београдском берзом и да нема разлога да се затвара берза. У истим вестима исте телевизије изјаву је дао и представник београдске берзе. Он каже да је руска држава неколико пута зауставила рад московксе берзе, да је сваки пут интервенисала на тржишту капитала и да је сваки пут поново заустављала рад берзе ако по њеном пуштању у рад мере које је држава донела нису уродиле плодом. Индиректно, у потпуности негира наводе председника Комисије за хартије од вредности.

VREME ZA KUPOVINU AKCIJA

 „Sada je pravo vreme za kupovinu akcija, koje su bez razloga potcenjene i sigurno je da će doneti velike prinose“, izjavio je portfolio menadžer Fonda „Fima invest“ Vlada Pavlović. On je rekao da se pojavila i nova vrsta klijenata – korporacije koje su zainteresovane za preuzimanje drugih firmi, čijim akcijama je sada pala cena, iako one dobro posluju. Pad finansijskog tržišta u Srbiji je više posledica straha zbog onoga što se događa u svetu, nego zbog realne situacije, tako da i strani investitori koji imaju problema u svojim zemljama nemaju nikakvu nameru da se povlače sa srpskog tržišta, rekla je predsednica uprave „Fima internacionala“ Jelena Cvjetan.
Pavlović je objasnio da je trgovanje na berzi već duže od godinu dana u padu, zbog drugih razloga. Tako je za poslednjih godinu dana berza u odnosu na maj 2007. pala za 76 odsto, za godinu dana 72, dok je finansijsko tržište SAD u padu 30 odsto. Pavlović smatra da zatvaranje Beogradske berze, na duže od sat-dva, ne bi bilo dobro i preporučio je kompanijama da je sada pravi trenutak da kupuju svoje akcije, jer će im se ta investicija povratiti za pet godina.

http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/ekonomija/glas-javnosti-09-10-2008/banke-ne-ogranicavaju-podizanje-gotovine

FIMA Invest osnovan je na osnovu Dozvole za rad Komisije za hartije od vrednosti Republike Srbije, odnosno Rešenja Agencije za privredne registre Republike Srbije od 02.04.2007. godine. 

У питању је хрватски инвестициони фонд.

У последње време највећи хрватски тајкун је отворио још неколико хипермаркета у Србији и купио је најмање два српска предузећа у последњих два месеца.

Његов партнер, највећи српски тајкун, отварајући шопинг мол у Црној Гори, која је признала независност парадржаве Косово, прети државама у региону да се отворе за његове инвестиције или ће их тужити челницима Европске уније. Док он отвори шопинг молове у Хрватској или Словенији, компаније из тих држава купиће пола Србије.

___________________________________________________________________________________________

Цена нафте на светским берзама месецима је била изузетно висока. Нафтни лоби је зарадио огроман екстрапрофит. Такав екстрапрофит није било могуће тако брзо пребацити на берзе и у фондове и банке чија вредност акција ових дана вртоглаво пада и неке одлазе у банкротство.

Неко у свом поседу има огромне количине новца. Широм света људи губе огромне количине новца. Цене акције на берзама иду доле, постају угрожени депозити грађана које они држе у банкама. Вредност свих компанија нагло пада.

У Конгресу САД може се чути да је близак рођак председника САД био један од главних људи у банци Лиман брадерс која је банкротирала. Менаџери банке су свесно гурали банку и економију ка пропасти, упозорио је један конгресмен. Милиони долара бонуса исплаћени су директорима само неколико дана пре него што је банка банкротирала. Први човек банке је за осам година на њеном челу, а његов рад је довео до банкротсва банку, зарадио око 400-500 милиона долара.

У Сједињеним државама може се чути и да су директори осигуравајуће компаније која је добила помоћ од државе, од пореских обвезника, да не не би доживела банкрот, у вредности од преко 50 милијарди долара, само неколико дана касније отишли у скуп хотел да одрже састанак и том приликом су потрошили 500 хиљада долара. Иначе, помоћ коју држава даје банкама, нешто преко 700 милијарди долара, даје се на управљање специјалним менаџерима који ту услугу наплаћују 10 одсто од вредности суме, значи, задржавају око 70 милијарди долара за себе.

Недавно су у Италији ухапшена три британска милијардера, који су из Прага кренули ка Монте Карлу, у најбржим спортским тркачким аутомобилима (опремљени камерама које су преносиле преко посебне веб адресе трку ових милијардера на путевима Европе), због пребрзе вожње, од преко 200 км на сат тамо где је дозвољено до 100 км. Када су их зауставили полицајци, једина брига им је била како да што пре нађу добре возаче да их одвезу до циља.  

Не треба тражити неке завере, али чињеница је да су нафтне компаније из САД, Француске, Велике Британије, Холандије, уопште са Запада, естрапрофитирале последњих година у послу са нафтом. Поред ове високе цене, која је вештачки дуго пумпана, а која је доста одговарала и произвођачима нафте, Саудијској Арабији и осталим државама, компаније са Запада остварују екстрапрофит и у производњи ирачке нафте.

Да се не заборави, иако републиканци стоје иза нафтног лобија у САД, и демократе имају своје начине како да зарађују екстрапрофите, а то су пре свега хеџ фондови, берзанско пословање и бројни порески рајеви. И они, без обзира на разлике, раде заједно.

Јапан нема нафту, има своје компаније, која сада због кризе коју нису изазвале, губе на вредности. И ако је било неког плана у овом берзанско-банкарским игрицима, више нико не може да контролише ту игру. Долази до великiх промена. Русија следи свој пут, Кина свој, Европска унија тешко може да сачува јединство, државе Јужне Америке стварају своју валуту, то исто чине и арапске државе у Персијском заливу…


ПЕТИ ПАРК

6 октобра, 2008

 На 5. октобар 2000. године гледам из два угла. Један угао сагледавања чињеница и разумевања контекста припада мојој генерацији и млађима (генерације старости до 35 година највише), а из другог угла гледам кроз дела генерација рођених 30-тих 20. века до генерација рођених крајем 60-тих и почетком 70-тих (генерације од 90 до 35 година).

                             За прву групу (за младе) 5. октобар је позитиван догађај, али за младе време не почиње од 5. октобра. За нове генерације то није била “коначна победа“, није била ни “највеће смркнуће“. После свега, између победника и поражених, показало се, и није било велике разлике. Што је лоше гледајући из данашње перспективе, јер, било би боље да је овако велике кохабитације и коликотолико разумности било и за време пада Берлинског зида, ратних стања и напада на државу и народ. Сада, када смо вазална држава, сви су у некој “кохабитацији“. Резултат власти која је победила 2000. за ових осам година више је лош него добар. Бројних помака има, али, неке битке, које су губљене оружјем, сада су изгубљене на финансијском и културном плану, па је остатак државе (дакле, без Космета) економски освојен, купљен, уместо да сe војним средствима осваја. То је доказ да у Србији нема демократије, јер да је има, грађани би демократским путем и демократским средствима променили Србију на боље. И Србија би била суверена држава.

                           За другу групу (старих) 5. октобар је била само још једна битка у рату две струје унутар левичарске и атеистичке Србије. Наставак Осме седнице. Православна Србија је подељена на ове две струје, такође. Још увек Православна Србија није моћна да контролише власт попут Прве и Друге Србије. Између осталог, и због својих слабости. Превладавање тих слабости доноси победу над нихилизмом и декаденцијом које носи Прва и Друга Србија. Прва Србија је лажно религиозна а Друга Србија је лажно хуманистичка. Прва Србија је лажно национална, Друга Србија је лажно демократска. И Прва и Друга Србија део су истог Система. А Систем уопште није добар. Православна Србија је више побожна него обожена. Православна Србија, која је поражена од Система зато што је била лош Систем, мора да успостави другачији Систем од оног система који је била пре него што је атеистички Систем завладао. Враћање у прошлост ни за Прву ни за Другу ни за Православну Србију није могуће. Цео свет се радикално мења. Мења се и географија планете. Топе се полови, нестаје озонски омотач…

 

                           Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?        

 

                           У НИН-у број 3014, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном спсику непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“

                           Видосав Стевановић је овде погрешио. Сам је написао да је Служба правила политичке партије. Значи, и антимилошевићевске партије, оне које сада као коалициони партнери излазе у сусрет. Западна дипломатија није оманула, са тајкунима је пао договор (уцена). Видосав Стевановић није политичар, није ни обавештајац, а прошло је време “ослањања на Запад“ (као и на Русију и било кога другог). Зато мора да развеје и илузије око “демократских партија“. Као и већина демократских гласача. И да ову последњу борбу, као многи њему слични, победи, да победи све те људе из његових генерација које је на овакав начин описао, све те духове прошлости из Службе који данас држе под контролом Србију. У Србији, на сву срећу, клија и здраво жито, само му треба омогућити да расте, за то ново жито су контрола и монополи Службе као елементарна непогода. Данас Наоми Клајн види да амерички систем функционише као “социјализма за богате, а немилосрдни капитализам за нас остале.“ У САД су капиталисти прво створили своје привредне империје па су се ризикујући преиграли, а код нас су грађани стварали привредне колективе (многе су прво неки други пре Другог светског рата стварали па им је “народ“ то одузео) које су неки службеници државе једноставно преписали на себе, па сада глуме привредну елиту или су (пре)продали (странцима) све и већину новца изнели из Србије. И управо у овим процесима треба тражити извор кохабитације између поражених и победника из 2000-те године. И зашто није дошло до реституције. Прво је дошло до разумевања између Коштунице и Милошевића, те 2000-те године. Па сада између Тадића и Дачића. Па се, изненада, одлично разумеју Николић и Тадић.

                           Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“ То је сигурно тако било деценијама (В.С. је из Крагујевца). Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.

                           Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ би био могућ и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спрамали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ (за двадесет година од тада). Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле  да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? Да ли Иранци хапсе оне који раде против интереса своје државе, који издају свој народ?  

                           Тој старијој генерацији Друге Србије придружила се млађа генерација, која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, а која је можда најбоље описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“

 

                           Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се ове године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?

                           Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Фунционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?

 

                           Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали?

 

                           “Очеви нације“ су на то спали да ће и њихова смрт и сахрана да смори грађани који ће у већини бити, најмање, равнодушни, али цела клика која се деценијама тискала око “очева“ јавни простор ће заузети својим тугалинкама и хвалоспевима… Зашто никада у НИН-у није освануо критички осврт на дело, пре свега политичко а не књижевно, Добрице Ћосића, “оца“ Прве Србије, као што је то урађено (што подржавам) поводом досадашњег рада Латинке Перовић, “мајке“ Друге Србије? Исто то важи и за медије Друге Србије.

 

                           Ја не могу да пружим све одговоре. Велика књижевна и научна дела остаће у култури овог народа, али политике ових “очева“ и “мајки“ Србија мора што пре да превазиђе и заборави. Зато се млади морају више уздати у себе и у себи тражити подршку и смисао за своју борбу, за свој живот. У себи, са Богом, у љубави.

                           О 5. октобру пишем а дао сам назив тексту Пети парк баш због младих. Због оних који су отпорни на отрове Прве и Друге Србије, који су избегли ту елементарну непогоду. Због оних који морају спречити феудализацију Србије и ослободити је вазалског положаја. Због оних који могу чинити базу те, још увек апстрактне, Православне Србије, унутар које постоји Саборност, али изнад свега – Личност, поштовање Другог, побеђена смрт, ослобођеност од Ега, решена “криза модернитата“ путем “духовне вертикале“ (која одређује место сваког појединца у хијерархији анархије, које он прихвата радосно, свестан колико вреди у односу на друге, и својевољно служећи, дајући све од себе), инвентивност и поштовање Традиције.

                           Због оних који могу да се окупе око заједничког добра и победе јачег од себе. Ја не знам да ли иза бунта грађана који штите Пети парк на Лиону стоје и задње намере, типа да се склони један инвеститор да би дошао други, лично сумњам у то, али када би се то десило, узмимо сада то хипотетички, то би била, у суштини, реприза 5. октобра 2000. Уместо неког ко нема чисте папире дошли су они који имају “дозволе“ за градњу.

                           Верујем да ће грађани одбранити Пети парк, да ће обновити парк и да ће у том парку у будућности бити доста деце која се слободно играју. То исто треба урадити са Србијом. Револуције су делови Еволуције. Револуције су део Промисли.

 

 Beogradski Sindikat-Istina Srbije

http://www.youtube.com/watch?v=Mt7RtgeD_Iw


%d bloggers like this: