Dahije

Političke oligarhije kapilarno šire koruptivni sistem po celom društvu

Korupcija razara podmuklo

Lični stav

Autor: Pavle Radić

Sistemska korupcija razjeda Srbiju. Njeni simptomi vidljivi su u svim segmentima života. Kolike su metastaze njene nevidljive razuđenosti, može se samo slutiti. Male i bezazlene svakako nisu. Poput dijabetesa, korupcija podmuklo razara društveni organizam, slabi institucije i dezavuiše moralni poredak. U društvima u kojima je korupcija metastazirala, demokratija je svedena na praznu formu, privid.

Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.

Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.

Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.

Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.

Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.

Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.

Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.

Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.

Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.

Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.

Korupcija u suštini znači suspenziju društva, dezavuisanje njegovih institucija i procedura i uzurpaciju društvene moći na uštrb građana. Ona je pouzdan znak slabosti društva. Uzurpatori deluju izvan, ali i kroz slabe institucije, namerno nedorečene procedure, mimo svesno sluđivane javnosti. Buja tamo gde nema nezavisnih institucija, kritičkog javnog mnenja, gde su dominantni mediji javnog informisanja pod uticajem koruptivnih centara moći.

Ko su uzurpatori društvene moći, ponajpre materijalne, u postmiloševićevskoj Srbiji? Na prvom mestu su političke oligarhije. Iz njih se kapilarno širi koruptivni sistem po celom društvu. Interesne grupe unutar političkih partija, koje same kažu da partije vide kao preduzeća, korporacije, formiraju partijske centre moći po neformalnim kriterijumima. U partijama se manje-više dezavuišu legitimne procedure, izabrani partijski organi svode na marginu, takoreći nužni balast. Unutarpartijski dijalog smatra se gubljenjem vremena. Članovi koji pokazuju želju za aktivnim učešćem u radu partije, koji se dosledno zalažu za programska načela, smatraju se smarajućim zamlatama. Izuzev kad dođu izborne kampanje, kad je potrebno odraditi banalne poslove sa plakatima, lecima, stranačkim tribinama, kad treba uvećati gomilu na promociji partijskih posvećenika.

Interesne partijske grupe u postmiloševićevskoj Srbiji su obično japijevci skoro identičnog pomodnog ponašanja i izgleda. Zagrcnuti su istim ili sličnim frazama. Lišeni su vizionarstva i principijelnosti. Ne i osećanja prema kome treba iskazati lojalnost i poniznost, a prema kome bahatost i osionost. Prepuni sujete, između sebe neprekidno odmeravaju snage i uticaj. Lobiraju za privatne interese, raspoređuju lojalne kadrove u partiji, na lokalnim, gradskim i državnim funkcijama, kulturi, diplomatskim predstavništvima i uopšte, na prestižnim društvenim pozicijama. U javnosti se pokazuju ritualno, šljašteće, po mogućnosti u društvu kakve uticajne profitersko-tajkunsko-udbaške kamarile. Iza njih, onih koji imaju partijsku moć, koji imaju vlast, stoji skoro nedirnuti talog Miloševićevog svevlašća, ratni i poratni profiteri i materijalno odlično zbrinuti manipulanti iz nereformisanih službi bezbednosti. I izvikani uglednici iz kulture i javnog života, sujetni savetnici za sve režime i sve sisteme, zadovoljni što koruptivni establišment ne dovodi u pitanje njihov provincijalni duh i dobre apanaže. Neretko stoje i strani diplomatski predstavnici.

Nepodnošljiva je banalnost funkcionisanja tih koruptivnih sistema, grupa, pojedinaca, te japijevske kulture, tog simulakruma. Fraze, rituali i opsene. Pomodnost i površnost, treninzi trenera, okrugli stolovi, seminari, slajdovi, power point prezentacije, forme bez sadržaja od mesnih zajednica do vrha države. Velike a prazne reči o Evropi, Rusiji, Kini, o ekonomiji, kulturi, crkvi, o svemu i svačemu. Fraze o novom patriotizmu. Istovremeno, takoreći ni traga od potrebe da se uistinu moralno i institucionalno rekonstruiše zajednica upropašćena nacionalizmom i ratovima. Štaviše, ne samo ignorisanje nego i saglasnost sa drekom i javnim hajkama na malobrojne pojedince i građanske grupe, koje se bave traumatičnim pitanjima naše neslavne prošlosti. Nadmenost i osionost prema susedima, držanje omče oko vrata Bosni i Hercegovini preko Republike Srpske, ignorisanje jačanja kleronacionalističke desnice, antisemitizma, ksenofobije. Fasadna demokratija je osiona, sva u zahtevima prema drugima. Nikom ništa ne dugije, nema potrebe nikom da se izvinjava.

Kad nema vizije i doslednosti, kad se pogaze makar i minimalna načela, sve je moguće. Neverovatne kohabitacije demokrata i nacionalista, levice i desnice, žrtava i zločinaca. U fasadnoj demokratiji prožetoj korupcijom, manjina demagoških uzurpatora parazitira na račun većine građana. Sve je moguće, osim odbrane javnog dobra i pristojnog života većine građana. Pa nek traje, koliko traje.

 

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/korupcija_razara_podmuklo.46.html?news_id=146570

Борба се наставља

 

1.1.2. Члан 56. Устава Републике Србије

„Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.“

 

 

 

 

ДИРЕКЦИЈА ПОЛИЦИЈЕ

 

На челу Дирекције полиције је директор полиције, Милорад Вељовић

Организационе јединице Дирекције полиције су:

– Управа криминалистичке полиције, начелник Родољуб Миловић
– Управа полиције, начелник генерал полиције Младен Курибак,
– Управа за обезбеђење, начелник главни полицијски саветник
– Јединица за заштиту – начелник Драган Јовановић
– Управа саобраћајне полиције, начелник генерал полиције Стојадин Јовановић,
– Управа граничне полиције, начелник главни полицијски саветник Драган Глигорић,
– Управа за управне послове, начелник главни полицијски саветник Зорица Лончар-Касалица
– Оперативни центар, начелник главни полицијски саветник Горан Чабрило
– Управа за аналитику, начелник главни полицијски саветник Тања Васић,
– Управа за информационе технологије (ИТ), начелник полицијски саветник Драган Максимовић,
– Управа за везу и криптозаштиту, начелник главни полицијски саветник Младен Вратоњић,
– Жандармерија
– Специјална антитерористичка јединица (САЈ), командант потпуковник Спасоје Вулевић,
– Хеликоптерска једница, командант самостални полицијски наредник Слободан Главчић,
– Координациона управа за Косово и Метохију, полицијски саветник Драган Терзић

 

 

СЕКТОР ФИНАНСИЈА, ЉУДСКИХ РЕСУРСА И ЗАЈЕДНИЧКИХ ПОСЛОВА

Помоћник министра, начелник Сектора Дејан Матић

Организационе јединице Сектора финансија, људских ресурса и заједничких послова:

– Управа за заједничке послове, начелник полицијски саветник Владан Благојевић
– Управа за људске ресурсе, Гордана Јековић
– Управа за послове исхране и смештаја, начелник полицијски саветник Драган Димитриески
– Управа за стручно образовање, оспособљавање, усавршавање и науку, начелник полицијски саветник мр Јанош Копас

СЕКТОР УНУТРАШЊЕ КОНТРОЛЕ ПОЛИЦИЈЕ

В. Д. помоћник министра – начелник Сектора унутрашње контроле полиције
Начелник Управе за послове унутрашње контроле полиције Драгољуб Радовић.

Шеф Бироа Сектора унутрашње контроле полиције, главни полицијски саветник
Синиша Шпановић.

 

  

                                             Централа Министарства: 011/306-2000

1.	за Дирекцију полиције:	Никола Вуксановић (лок. 26-87)
2.	за Управу полиције:	Др Жељко Никач (лок. 25-33 и 3139-330) и Данијела Девчић – Вуковић (лок. 25-06 и 3139-332)
3.	за Управу криминалистичке полиције:	Зоран Ђокић (лок. 28-38) и Младен Спасић (лок. 29-21)
4.	за Управу за обезбеђење:	Петар Богдановић (3610-989) и Горан Исаковић (3620-226)
5.	за Јединицу за заштиту:	Драган Јовановић (лок. 31-93 и 3620-429) и Велимир Перишић (лок. 34-96)
6.	за Управу саобраћајне полиције:	Биљана Јакшић (лок. 25-40 и 3008-131) и Зоран Вујковић (лок. 25-55 и 3008-184)
7.	за Управу граничне полиције:	Гордана Деспот (лок. 25-78 и 3118-980) и Милош Затезало (лок. 27-24 и 3118-879)
8.	за Управу за управне послове:	Чедомир Лемаић (лок. 25-60 и 3131-620) и Наташа Марковић (лок. 27-32 и 3008-077)
9.	за Оперативни центар:	Драган Булатовић (лок. 30-55 и 3617-863) и Славко Поткоњак (лок. 30-55 и 3617-182)
10.	за Управу за аналитику:	Миле Спасић (лок. 31-14) и Невена Станковић (лок. 31-15)
11.	за Управу за везу и криптозаштиту:	Небојша Јокић (лок. 33-01 и 3065-446) и Драган Гроздановић (лок. 33-01 и 3617-834)
12.	за Жандармерију:	Игор Грцић (лок. 42-46) и Александар Илић (лок. 42-46)
13.	за Специјалну антитерористичку јединицу:	Драган Џамић (лок.20-59 и 3620-451) и Биљана Котеска (лок. 20-59 и 3620-451)
14.	за Хеликоптерску јединицу:	Владан Косић (лок. 2696-035) и Оливера Мијајловић (лок. 2696-035)
15.	за Управу за стручно образовање, оспособљавање, усавршавање и науку:	Мира Шкипина (лок. 39-80) и Бобан Милојковић (лок. 39-81)
16.	за Управу за људске ресурсе:	Срђан Јевтовић (лок. 37-87)
17.	за Управу за информационе технологије:	Снежана Стојичић (лок. 32-67 и 3615-241) и Светлана Ристић (лок. 32-52)
18.	за Управу за заједничке послове	Јасмина Стојковић (лок. 36-56)
19.	за Службу интерне контроле:	Мирјана Распоповић (лок.36-57 и 3133-241) и Славица Стефановић
20.	за Сектор унутрашње контроле полиције:	Душанка Радуловић и Иван Петковић (лок. 36-14)
21.	за Сектор за заштиту и спасавање:	Иван Барас (лок. 30-23) и Драган Вићовић (2812-015)

 

 

 

Сектор унутрашње контроле полиције

 

 

Сектор унутрашње контроле полиције, постојао је раније као Служба генералног инспектора (СГИ) некадашњег Ресора јавне безбедности  Министарства унутрашњих послова Републике Србије. СГИ је основана 12. марта 2001.године, доношењем Правилника о раду Службе генералног инспектора РЈБ, али је процес стварног конституисања Службе започео након именовања првог генералног инспектора у јуну 2003. године. Оснивање Службе Генералног инспектора РЈБ био је један од приоритетних задатака у оквиру Програма реформе Министарства унутрашњих послова Републике Србије у којем је функција контроле и надзора у раду полиције, дефинисана као једна од кључних области рада овог Министарства.

Сектор унутрашње контроле полиције je самостална организациона јединица Министарства унутрашњих послова Републике Србије, која сходно одредбама Закона о полицији (новембар 2005. године), врши контролу законитости рада полиције, нарочито у погледу поштовања и заштите људских права при извршењу полицијских задатака и примени полицијских овлашћења. Сектором унутрашње контроле полиције руководи начелник Сектора који је уједно и помоћник министра унутрашњих послова а поставља га Влада Републике Србије, на основу Закона о државним службеницима и претходно спроведеном јавном конкурсу, на период од 5 година. Начелник Сектора за свој рад одговара министру унутрашњих послова и подноси му редовне и периодичне извештаје о раду Сектора унутрашње контроле полиције.

Сектор посебну пажњу поклања поштовању међународних конвенција које је ратификовала наша земља а односе се на област људских права (Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Основни принципи УН о употреби силе и ватреног оружја од стране службених лица која спроводе закон, Европска конвенција о спречавању мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака, Европски кодекс полицијске етике и других међународних аката која се односе на полицију), домаћих закона и подзаконских аката (Закон о полицији и др.) али и Кодекса полицијске етике који је донела Влада Републике Србије и других усвојених стандарда професионалног поступања полицијских службеника.

1.1.2. Члан 56. Устава Републике Србије

„Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.“

 

Aдреса

Министарство унутрашњих послова
Републике Србије
Сектор унутрашње контроле полиције
Булевар Зорана Ђинђића 104
11070 Нови Београд

Тел 011/31-31-840
факс 011/300-81-83
E-mail: sukp@mup.gov.rs

 

● Поступак решавања притужби (pdf, 48KB)

http://www.mup.sr.gov.yu/domino/mup.nsf/informator

_________________________________________________________________

Србију могу да промене само грађани Србије. Када су грађани плашљиви, полицајци и криминалци су храбри. Када су грађани храбри, полицајци и криминалци се плаше грађана. Сетите се како су се предали 5. октобра и како су сами положили оружје! Као, били су разумни, на страни народа. Мало морген.

 

 

Desetogodišnjica Otpora

VOSTANI SERBIE

STARI OPTIMISTI NOVI PESIMIZAM

Autor: Nataša B. Odalović

Desetogodišnjica Otpora. Nema, kao da je zabranjeno, nikakvih preispitivanja. Na sve strane samo prigodna banebumbarovska sećanja, anegdotska, poput šaljivih priča o pubertetskim danima, od strane bivših učesnika. Upadljivi nesklad između dramatičnih i uzbudljivih arhivskih snimaka, herojskog doba borbe protiv Miloševićevog režima, i ovih pratećih komentara koji stižu od strane nekoliko bivših „lidera“, jednih istih na svim medijima.

Deset godina kasnije bez entuzijazma i prepoznatljivog šmeka, kao sanjivi matorci posle ručka, i kao da je prošlo 50, a ne 10 godina, tek. Tako su, ko bi se nadao, nekadašnji lideri protesta postali pacifikatori naših lepih i bolnih sećanja. To je pomalo neprijatno, kao da slušate Saleta Grand Popovića kako umesto Mjehura Anđelića izgovara reklamu za koncert Public Enemy. Ipak, ostaje na snazi da ovaj narodni pokret nije imao lidere. I nije. Držim da ne bi trebalo zdvajati o ovom jedinstvenom i velikom pokretu na osnovi sadašnjih interpretacija. Potrebna je mnogo duža istorijska distanca. Ona koja obezbeđuje bezinteresno prosuđivanje. Za sada, verujem da ima mitova u koje ne treba dirati. S njima se, ako ih sačuvamo, prosto, lakše živi. Otpor spada u takve mitove. Dragi Otpor.

Predsednik Tadić nekako je, ipak, sa stanovišta namera, ispao pošten, onomad, istrčavajući pred rudu tvrdnjama o tome kako Srbiju neće pogoditi međunarodna ekonomska kriza. Posle se korigovao i u više intervjua najavio teške dane. No, svi ostali, koji se u srpskoj politici – tačnije, u, i, oko Vlade Srbije – bave ekonomijom i finansijama uhvatili su se globalne krize kao božijeg dara, slamke spasa, etc. Sada imaju famozan odgovor na sve. Nema plate, nema penzije, nema jača dinar, nema pada evro, nema akcije za građane, nema uđeš, nema izađeš, nema i gotovo! Nije to zbog lošeg stanja domaće privrede, ekonomije, agrara, buđelara, nego „teška vremena u svetu“, pa nismo ni mi izuzetak. Tako je pesimizam ušao u modu baš kod onih naših političara koji do juče nisu znali kako da se izvuku iz bule vlastitih nerealnih obećanja i realnih nesposobnosti. Gledamo ih kako se, overdozirani krizom, ponovo šepure pred TV kamerama obećavajući nam ono što su, da je bilo odgovornosti, jedino i mogli da obećaju i tokom izborne kampanje – rad, red i disciplinu (u hard verziji: suze, krv i znoj). Gledamo Mlađu Dinkića kako 2008. opširno govori ono što je Zoran Đinđić sažeto govorio 2000, 2001, 2002, 2003: „Šta će vam radna mesta kada nemate posao? Nađite sebi posao!“, vapio je svih tih godina Đinđić. Najoptimističniji premijer zvučao je skroz nepopularno među onolikim ekonomskim „entuzijastama“-demagozima, ili, s druge strane, patetičnim patriotama i legalistima kojima su takve teme bile smešne. Ko se još seća izjave jednog političara iz DSS, koja je tada monogima zvučala duhovito i suvislo, a danas bi mogla da posluži kao školski primer frapantnog nerazumevanja Đinđićeve politike. Izjavio je taj političar: „Đinđić je kao neki vanzemaljac rekao da će se na sastanku raspravljati o ekonomskim i privrednim pitanjima, valjda gajenju krastavčića. Želim mu svaku sreću, neka se time bavi ako misli da je to sada najvažnija tema.“

Ne navodim ime mudraca jer, da se ne lažemo, izrečen ili neizrečen, bio je to, nažalost, većinski stav tadašnje Srbije. A tema koju je nametao „vanzemaljac“ jeste bila najvažnija tada i sada. Nažalost, možda više nego i u jednom ranijem periodu i poslednji skeptik, tek 2008. može da se uveri u solidnost temelja politike na kojoj je dve i po godine svoje vlasti, Zoran Đinđić pokušavao da reformiše Srbiju. Životvornost i aktuelnost te politike sve do ovog trenutka jeste čudo koje izaziva uvek novo poštovanje. U danima i mesecima, možda i godinama pred nama, valjalo bi da imamo, kao sigurni priručnik za snalaženje, sve ono što je Đinđić govorio, a ticalo se ekonomije, radnih mesta, standarda, samopouzdanja, optimizma – unapređenja naših života.

„Fight the power“!

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/stari_optimisti_novi_pesimizam.46.html?news_id=145201