Борба се наставља

 

1.1.2. Члан 56. Устава Републике Србије

„Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.“

 

 

 

 

ДИРЕКЦИЈА ПОЛИЦИЈЕ

 

На челу Дирекције полиције је директор полиције, Милорад Вељовић

Организационе јединице Дирекције полиције су:

– Управа криминалистичке полиције, начелник Родољуб Миловић
– Управа полиције, начелник генерал полиције Младен Курибак,
– Управа за обезбеђење, начелник главни полицијски саветник
– Јединица за заштиту – начелник Драган Јовановић
– Управа саобраћајне полиције, начелник генерал полиције Стојадин Јовановић,
– Управа граничне полиције, начелник главни полицијски саветник Драган Глигорић,
– Управа за управне послове, начелник главни полицијски саветник Зорица Лончар-Касалица
– Оперативни центар, начелник главни полицијски саветник Горан Чабрило
– Управа за аналитику, начелник главни полицијски саветник Тања Васић,
– Управа за информационе технологије (ИТ), начелник полицијски саветник Драган Максимовић,
– Управа за везу и криптозаштиту, начелник главни полицијски саветник Младен Вратоњић,
– Жандармерија
– Специјална антитерористичка јединица (САЈ), командант потпуковник Спасоје Вулевић,
– Хеликоптерска једница, командант самостални полицијски наредник Слободан Главчић,
– Координациона управа за Косово и Метохију, полицијски саветник Драган Терзић

 

 

СЕКТОР ФИНАНСИЈА, ЉУДСКИХ РЕСУРСА И ЗАЈЕДНИЧКИХ ПОСЛОВА

Помоћник министра, начелник Сектора Дејан Матић

Организационе јединице Сектора финансија, људских ресурса и заједничких послова:

Управа за заједничке послове, начелник полицијски саветник Владан Благојевић
Управа за људске ресурсе, Гордана Јековић
Управа за послове исхране и смештаја, начелник полицијски саветник Драган Димитриески
Управа за стручно образовање, оспособљавање, усавршавање и науку, начелник полицијски саветник мр Јанош Копас

СЕКТОР УНУТРАШЊЕ КОНТРОЛЕ ПОЛИЦИЈЕ

В. Д. помоћник министра – начелник Сектора унутрашње контроле полиције
Начелник Управе за послове унутрашње контроле полиције Драгољуб Радовић.

Шеф Бироа Сектора унутрашње контроле полиције, главни полицијски саветник
Синиша Шпановић.

 

  

                                             Централа Министарства: 011/306-2000

1.

за Дирекцију полиције:

Никола Вуксановић (лок. 26-87)

2.

за Управу полиције:

Др Жељко Никач (лок. 25-33 и 3139-330) и
Данијела Девчић – Вуковић
(лок. 25-06 и 3139-332)

3.

за Управу
криминалистичке полиције:

Зоран Ђокић (лок. 28-38) и
Младен Спасић (лок. 29-21)

4.

за Управу за обезбеђење:

Петар Богдановић (3610-989) и
Горан Исаковић (3620-226)

5.

за Јединицу за заштиту:

Драган Јовановић (лок. 31-93 и 3620-429) и
Велимир Перишић (лок. 34-96)

6.

за Управу саобраћајне полиције:

Биљана Јакшић (лок. 25-40 и 3008-131) и
Зоран Вујковић (лок. 25-55 и 3008-184)

7.

за Управу граничне полиције:

Гордана Деспот (лок. 25-78 и 3118-980) и
Милош Затезало (лок. 27-24 и 3118-879)

8.

за Управу за управне послове:

Чедомир Лемаић (лок. 25-60 и 3131-620) и
Наташа Марковић (лок. 27-32 и 3008-077)

9.

за Оперативни центар:

Драган Булатовић (лок. 30-55 и 3617-863) и
Славко Поткоњак (лок. 30-55 и 3617-182)

10.

за Управу за аналитику:

Миле Спасић (лок. 31-14) и
Невена Станковић (лок. 31-15)

11.

за Управу за везу
и криптозаштиту:

Небојша Јокић (лок. 33-01 и 3065-446) и
Драган Гроздановић (лок. 33-01 и 3617-834)

12.

за Жандармерију:

Игор Грцић (лок. 42-46) и
Александар Илић (лок. 42-46)

13.

за Специјалну
антитерористичку јединицу:

Драган Џамић (лок.20-59 и 3620-451) и
Биљана Котеска (лок. 20-59 и 3620-451)

14.

за Хеликоптерску јединицу:

Владан Косић (лок. 2696-035) и
Оливера Мијајловић (лок. 2696-035)

15.

за Управу за стручно образовање, оспособљавање,
усавршавање и науку:

Мира Шкипина (лок. 39-80) и
Бобан Милојковић (лок. 39-81)

16.

за Управу за људске ресурсе:

Срђан Јевтовић (лок. 37-87)

17.

за Управу за
информационе технологије:

Снежана Стојичић (лок. 32-67 и 3615-241) и
Светлана Ристић (лок. 32-52)

18.

за Управу за заједничке послове

Јасмина Стојковић (лок. 36-56)

19.

за Службу интерне контроле:

Мирјана Распоповић (лок.36-57 и 3133-241) и
Славица Стефановић

20.

за Сектор унутрашње
контроле полиције:

Душанка Радуловић и
Иван Петковић (лок. 36-14)

21.

за Сектор за
заштиту и спасавање:

Иван Барас (лок. 30-23) и
Драган Вићовић (2812-015)

 

 

 

Сектор унутрашње контроле полиције

 

 

Сектор унутрашње контроле полиције, постојао је раније као Служба генералног инспектора (СГИ) некадашњег Ресора јавне безбедности  Министарства унутрашњих послова Републике Србије. СГИ је основана 12. марта 2001.године, доношењем Правилника о раду Службе генералног инспектора РЈБ, али је процес стварног конституисања Службе започео након именовања првог генералног инспектора у јуну 2003. године. Оснивање Службе Генералног инспектора РЈБ био је један од приоритетних задатака у оквиру Програма реформе Министарства унутрашњих послова Републике Србије у којем је функција контроле и надзора у раду полиције, дефинисана као једна од кључних области рада овог Министарства.

Сектор унутрашње контроле полиције je самостална организациона јединица Министарства унутрашњих послова Републике Србије, која сходно одредбама Закона о полицији (новембар 2005. године), врши контролу законитости рада полиције, нарочито у погледу поштовања и заштите људских права при извршењу полицијских задатака и примени полицијских овлашћења. Сектором унутрашње контроле полиције руководи начелник Сектора који је уједно и помоћник министра унутрашњих послова а поставља га Влада Републике Србије, на основу Закона о државним службеницима и претходно спроведеном јавном конкурсу, на период од 5 година. Начелник Сектора за свој рад одговара министру унутрашњих послова и подноси му редовне и периодичне извештаје о раду Сектора унутрашње контроле полиције.

Сектор посебну пажњу поклања поштовању међународних конвенција које је ратификовала наша земља а односе се на област људских права (Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Основни принципи УН о употреби силе и ватреног оружја од стране службених лица која спроводе закон, Европска конвенција о спречавању мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака, Европски кодекс полицијске етике и других међународних аката која се односе на полицију), домаћих закона и подзаконских аката (Закон о полицији и др.) али и Кодекса полицијске етике који је донела Влада Републике Србије и других усвојених стандарда професионалног поступања полицијских службеника.

1.1.2. Члан 56. Устава Републике Србије

„Свако има право да, сам или заједно са другима, упућује петиције и друге предлоге државним органима, организацијама којима су поверена јавна овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединица локалне самоуправе и да од њих добије одговор када га тражи.

Због упућивања петиција и предлога нико не може да трпи штетне последице.

Нико не може да трпи штетне последице за ставове изнете у поднетој петицији или предлогу, осим ако је тиме учинио кривично дело.“

 

Aдреса

Министарство унутрашњих послова
Републике Србије
Сектор унутрашње контроле полиције
Булевар Зорана Ђинђића 104
11070 Нови Београд

Тел 011/31-31-840
факс 011/300-81-83

E-mail: sukp@mup.gov.rs

 

Поступак решавања притужби (pdf, 48KB)

http://www.mup.sr.gov.yu/domino/mup.nsf/informator

_________________________________________________________________

Србију могу да промене само грађани Србије. Када су грађани плашљиви, полицајци и криминалци су храбри. Када су грађани храбри, полицајци и криминалци се плаше грађана. Сетите се како су се предали 5. октобра и како су сами положили оружје! Као, били су разумни, на страни народа. Мало морген.

 

 

14 Responses to Борба се наставља

  1. Varagić Nikola каже:

    Predugo čekanje na šalterima

    Autor: FoNet

    Beograd – Unija poslodavaca Srbije (UPS) saopštila je danas da su na osnovu analiza rada administrativnih službi lokalnih odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije zaključili da se na registraciju vozila u proseku čeka tri sata i 11 minuta, dok se na hitno izdavanje pasoša u proseku čeka sedam sati i 31 minut.

    Zbog mnogobrojih pritužbi koje su stizale, UPS je sproveo analizu i tom prilikom je utvrđeno „da u više od 50 odsto lokalnih ispostava MUP Srbije šalterski, službenici kucaju na zastarelim pisaćim mašinama koje su za staro gvožđe, da ne znaju da se služe računarima i da su neljubazni i neuslužni prema strankama“, navedeno je u saopštenju UPS.
    Prema analizi, na registraciju vozila privredni subjekti u Beogradu najduže čekaju u MUP Novi Beograd-četiri sata i 25 minuta, a najkraće u MUP Palilula-tri sata i 15 minuta.
    Za isti postupak u Srbiji se najduže čeka u MUP Čačak-skoro tri sata, a najkraće u MUP Novog Sada-jedan sat i 59 minuta.
    Za hitno vađenja pasoša u MUP Novi Beograd potrebno je izdvojiti devet sati i 51 minut, a postupak u Beogradu najbrže sprovodi MUP Zemun, sedam sati i 31 minut.
    Isti postupak u Srbiji, najsporije sprovodi MUP Čačak-sedam sati i 22 minuta, a najbrže MUP Novi Sad-četiri sata i 15 minuta.
    „Mi smo uz Albaniju i Crnu Goru jedina zemlja u Evropi gde privrednici i građani padaju u nesvest u redovima i gube čitav dan registrujući vozila ili vadeći pasoše“, zaključeno je u saopštenju UPS.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/predugo_cekanje_na_salterima.83.html?news_id=2293

    ________________________________________________________________________

    Zato pripadnici MUPa i njihovi bližnji ne čekaju ni minut u redovima. Konkretno, i ja imam vezu, ali gledam da je ne koristim, evo, juče sam u stanici MUPa proveo u redu za registraciju više od 4 sata. Za to vreme, po već utvrđenim šablonima, odrađeno je najmanje 5 registracija “preko veze“.

    Da ne govorimo, o čemu sam dosta pisao na blogu, o “borbi protiv organizovanog kriminala“ koju MUP “vodi“.

    Pogledajte samo prepucavanje koje se vodi ovih dana između člana SRS i člana SNS koji je bio pripadnik interventne jedinice – jedan drugog optužuje da je diler droge, da policija štiti sina koji duguju narkodilerima a da njih niko ne dira…

    Pa priča oko direktora javnih preduzeća…

    Šta radi policija? Ništa. Mene će da uhapse. Ako.

  2. Varagić Nikola каже:

    Teofil Pančić

    No, šta ovaj pisac zapravo hoće da kaže? Ta ništa, takoreći, tek to da su stvari na Zemlji izgleda vazda iste: jedni – neretko baš oni sasvim nedostojni – imaju društvenu, političku, finansijsku ili simboličku moć, a drugi samo metafore, prilično slabašno sredstvo borbe protiv poniženja i očajanja usled i usred vladavine najgorih. I onda im, šta, još i metafore stave van zakona! Samo, kratkovido vam je to: što metaforu više pritisneš, to je jača, razgovetnija i glasnija. Nemoj da se kačiš s metaforom: ona će nadživeti i tebe i onoga koji ju je stvorio.

    Nuspojave

    Zločin metafore

    Jedni imaju i novac i moć, a drugi samo metafore; i onda im i metafore stave van zakona

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=757731

  3. Varagić Nikola каже:

    Porodica bistrih potoka

    Borba za vetrenjače

    Autor: Božidar Mandić

    Don Kihot je bio hrabar čovek. Nije on bio lud ni zanesenjak, samo je sledio svoju istinu isprepletenu snažnom željom da ovaj svet učini pravednijim i boljim. Iz današnje stvarnosti, ni to mi se ne čini inferiornim.

    Naravno, lagodnost mu je pružao Sančo Pansa, mudri nespretnjaković- ali ni njega više nema. I ma koliko izgledalo čudno, borci za vetrenjače su nam potrebniji nego ikad. Oni uveseljavaju mogućnosti. Njihov moto mogao bi biti: „Ne dozvoli da ništa ne možeš!“ Zato se posramim kad čujem intelektualce kako se posprduju sa smelim pojedincima spremnim da se suoče sa ovakvim svetom. Nisu ni svesni koliko lakrdijaška ironija prezentuje fragmente fašizma.

    Dostojevski je obožavao Servantesa. Govorio je – Na pusto ostrvo treba poneti samo jednu knjigu, a to je „Don Kihot“. Ali ovde nije rečsamo o literaturi, nego i o izmenjenim potrebama. Više nam nisu nužni samo borci protiv vetrenjača, veći borci za vetrenjače. Vetrenjače egzaltiraju ravnice, čine ih uzdignutim i ponosnim jer vetar nema gde da se sakrije. Njihove konture većiz daljine uznemiruju pasivno oko. Vetrenjače nisu samo metafore savremene zaostavštine, većenergetski predlozi kako da potrošnja ne uništi sve(t). Dok ih pokreće, vetar stvara energiju po meri čoveka. Vreme u kojem živimo, više nego ijedno drugo, traži da prirodu koristimo onoliko koliko nam se ona daje. Potrebno je mnogo pesničkog prepoznavanja da ne preteramo. Kako to sad činimo. Prirodu je dozvoljeno koristiti sve do granice njenog oštećenja i obaveze da je obnovimo. Jednostavno rečeno: Živeti u skladu sa zelenim okolišem.

    Umeti-ili-umreti.

    To nije više banalno pitanje nedostatka jednog „r“. To je stanje za uzbunu i odgovornost. Ovakvi kakvi smo najlakše je prezentovati tehničko ropstvo. Kapitalistički rab živi na inercijama. A to je najlakši put jer komuniciraš sa naredbama. Kako čovek više želi, energije je sve manje. Umesto da je obrnuto. Da želi malo, a da ima mnogo. Zbog toga se u nedostatku energija rađa nasilje.

    Borci za vetrenjače, borci su za individualnost. One ne proizvode sukobe i ratove, većizvore malih potreba. Vetar je besplatan. Sazidana od cigala, ona u sebi čuva agilnost i snove, a takva realnost nas vodi ka svetu bez konflikta. Tehnika je objavila rat prirodi, a vetrenjače ne. Kad čovek stane pored njih da se slika postaje ličnost, jer najveća egzistencijalna autonomija je biti svoj.

    Tuđe oči inspirišu lično postojanje. Hteo sam reći – slično kao i Bela Hamvaš – da spasenje dolazi kroz kritiku drugog. Tek kada ugledamo nekog pored sebe, makar to bio arhajski fakat, možemo napredovati. Maštam da napravim izložbu pod nazivom „Nove tehnologije“. Na njoj bih izložio motiku, drvenu peglu, vreteno, preslicu, tragače, metluj-korovušu, kameni mlin za brašno … a voleo bih i vetrenjaču… No, pošto ona ne može da stane u galeriju apelujem da ih stavimo u svoje vizije i umerene ideje zasnovane na plemenitosti neprekidnog okretanja drvenih elisa.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/borba_za_vetrenjace.26.html?news_id=146098

  4. Varagić Nikola каже:

    Чик запосли радника

    Српска привреда годишње изгуби најмање 23 милиона евра на три административне процедуре – пријаву, односно одјаву радника, промену седишта фирме и добијање потврде о плаћеном порезу

    Само три административне процедуре – пријава и одјава радника, промена седишта фирме и издавање потврде о плаћеном порезу привреду годишње коштају бар 1,839 милијарди динара или око 23 милиона евра.

    Ако су укупне обавезе предузећа по основу пореза на добит у 2007. години износиле 9,5 милијарди динара, онда су трошкови наведена три поступка једнаки петини тог износа. Да их није било, да је добит предузећа за толико увећана, држава би на име увећаног пореза наплатила додатних 221 милион динара.

    Да је реч о баченом новцу, који се могао паметније употребити, указује још мало поређења: трошак за те процедуре већи је чак 23 одсто од износа који је држава прошле године усмерила почетницима кроз старт-ап кредите и представља десетину суме коју је лане дала за кредитирање и субвенционисање малих и средњих предузећа.

    Ове рачунице сачинили су стручњаци Центра за високе студије (ЦЕВЕС) из Београда за потребе „Сиве књиге”, коју је недавно објавила Национална алијанса за локални економски развој као резултат акције „Из лавиринта”, чији је циљ да маркира административне препреке успешнијем привређивању у Србији и помогне њиховом отклањању.

    Процењени издатак од 23 милиона евра, признају и они који су га срачунали, крајње је конзервативан, јер су унаведену суму урачунати само трошкови изгубљених радних сати запослених или ангажованих да спроведу процедуре. Али не и издатак за таксе, губитак на времену због грешака надлежне администрације и чињеница да неуки предузетници који себи не могу да приуште административца или агенцију за обављање ових послова често не губе сате, већ дане на попуњавању и достављању тих образаца. У процењену суму није урачунат ни трошак државе (што значи и пореских обвезника), да администрира сложене процедуре. Да је све то урачунато, издатак и привреде и државе био би многоструко већи. Да не говоримо о губитку који услед компликованих бирократских процедура на сваком кораку обесхрабрује, пре свега мале и велике домаће, али и стране инвеститоре који имају довољно новца и могу да ангажују адвокате и своја три човека и да плате возача да развози административце около-наоколо док им држава све не испечатира.

    Јер, да би новозапосленом обезбедио социјално осигурање послодавац ће морати да походи три институције, попуни шест различитих образаца у неколико копија са 90 одсто истих података о фирми, радницима и запослењу и изгуби четири до пет сати. Како то изгледа у пракси, НАЛЕД-овим анкетарима описао је Ђорђе Босић из Београда

    –Прво, обрасце Е1 и Е3 носите у Националну службу за запошљавање, затим их оверене, као и образац М1, достављате Фонду ПИО запослених, а све те папире плус образац М носите одговарајућој филијали Фонда за здравствено осигурање. Пред шалтером Националне службе за запошљавање чека се просечно 30 минута, још толико се изгуби да се стигне до Фонда ПИО, а тамо још цео сат, јер се на истим шалтерима издају и потврде о дужини стажа неопходне за добијање виза. Добро је ако се све заврши за два сата. А онда треба стићи и до Филијале здравственог осигурања и, наравно, опет чекати. Колико се времена ту изгуби, зависи од општине до општине – од 15 минута у Врачару и Старом граду, више од 30 на Звездари, Савском венцу и у Земуну, до целог сата у Чукарици и Новом Београду. Па онда натраг у фирму – испричао је Босић.

    Није јасно привредницима зашто се, кад бар то ништа не кошта, процедуре не поједноставе тако што би се организовала јединствена служба која би примала комплетну документацију и даље је распоређивала надлежним фондовима. И зашто се не уведе могућност да пријаву радника преузимају, попуњавају и достављају електронским путем.

    Предлажу и да се предузећима и предузетницима омогући да приликом исплата зарада све порезе и доприносе уплате на један рачун, са кога би државни органи међусобно прерасподелили новац.

    –Ако за себе као оснивача радње социјално и пензионо могу да уплатим једном уплатницом, зашто исто то не бих могао и за свог радника – пита Ненад Ивковић, власник СЗР „Принт”.

    Непотребно компликоване процедуре које троше и време и новац не само приликом запошљавања радника и завршавања послова са пореском администрацијом, већ и у платном промету, спољнотрговинском пословању, планирању и изградњи и свим другим сегментима пословања, нису само субјективна тешкоћа овдашњих привредника, већ и препреке за инвестирање и привређивање које маркирају и међународни аналитичари.

    Према студији Светске банке о условима пословања у 2008, на комуникацију са пореском администрацијом и измирење пореских обавеза годишње предузеће у Србијипотроши 279 сати – око стотинувише него у земљама ОЕЦД-а. За добијање грађевинске дозволе, рецимо за изградњу складишта, потребно је 204 дана, а у државама развијене тржишне привреде 153 сата, док је просечно време за упис својинских права – 111 дана, четири пута дуже него у поменутој групи држава.

    Судећи по рангирању у овој студији, како је указано и на недавном скупу о страним директним инвестицијама у организацији Центра за либерално-демократске студије, упркос напретку у отклањању административних баријера, највећи проблеми су и даље приликом добијања разних урбанистичких и грађевинских дозвола. Затим у правосуђу– приликом укњижавања имовине и извршења уговора судским путем, каои запошљавања радника. Србија се на светској лествици, према прописима који уређују тржиште рада,налази на 110. месту међу 178 земаља.

    Довољно опомињуће за земљу која, према анкети о радној снази, има готово 600.000 људи без посла и која има амбиције да незапосленост преполови до краја мандата ове владе – привлачењем инвестиција и отварањем радних места. Уосталом, отклањање сваке од поменутих и много других бирократских нелогичности и препрека отвара простор за уштеде привреди, али и држави.

    Весна Јеличић

    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/CHik-zaposli-radnika.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Наша тема

    Нисам хтео, нисам видео, нисам био ту

    Културни континуитет у Србији није пожељан. Када идеологија провали у систем вредности, прошлост се брише у име новог почетка. Споменици културе, називи улица, приватни и јавни систем симбола постају колатерална штета у процесу превиђања континуитета сећања и успостављања неке нове друштвене моћи

    КУЛТУРА СЕЋАЊА

    Историчари су нас научили да је колективно памћење важан део успостављања националног идентитета, али да је истовремено део тог идентитета и надмоћ заборава. Историја нам је показала да је, бар на овим просторима, прошлост подложна честим ревизијама, понекад и брисању у име нових почетака.

    На ком је нивоу наша култура сећања и како су у овом друштву креирани сећање и заборав? Помоћу којих механизама владајуће елите успевају да преформулишу историју на начин који се њима чини одрживим?

    Социолог Тодор Куљић констатовао је да у сећању прошлост није мртва већ употребљив и активан садржај истовремено погодан за разне манипулације.

    Јавни споменици, називи улица, промена читавог система симбола од најмање заједнице до државе први су и највидљивији показатељи успостављања „нове традиције” и потискивања „непотребне” историје.

    У клопци Блејка Карингтона

    Историчарка др Олга Манојловић Пинтар каже да је култура сећања постала појам којим се стигматизују или правдају неке личности или појаве на политичкој сцени, али суштинско значење концепта још није довољно разрешено. Пред публиком Коларца, Олга Пинтар је веома сликовито, између осталог, приказала и континуитет нашег заборава, од осамдесетих година прошлог века, и успостављања нове друштвене реалности која ће, почетком деведесетих довести до дефинисања нове српске националне заједнице унутар Југославије.

    Све је почело серијом „Династија” и опчињавајућим богатством денверске породице Карингтон. Усред сваке епизоде емитована је и реклама о намештају домаћег произвођача са музиком шпице ове сапунске опере и најавом на „српско-хрватско-енглеском” језику „Stilish furniture….”. Намештај таквог стила, асоцирао је на богатство виђано у серији и био је тек почетак за „ретуширање породичних историја” у Србији.

    – Истицање скромног радничког или сељачког порекла пожељног након Другог светског рата губило се, а породице су се присећале својих грађанских корена и давно заборављених предака који су рат провели у неким другим војскама. На зидовима станова уместо гоблена са Титовим ликом појавиле су се реплике православних икона, а временом су и аутомобили бивали украшени крстовима и уз мале иконе постајали заштитни знак сваког таксисте. У јавном и приватном простору етаблирани су нови симболи идентификације. Стари системи вредности који нису били довољно флексибилни да би апсорбовали нове садржаје били су потискивани. Тако је последњих деценија старе Југославије готово све што се нашло у јавном простору, а односило се на симболику социјализма, постепено маргинализовано и обесмишљавано, каже Олга Пинтар и додаје да деконструкција прошлости и националних митова у Србији и одбацивање социјалистичких тумачења није одвело до нових закључака већ до анахроних ставова и захтева, уз све исмевање концепта несврстаности и самоуправљања и деградирање идеје братства и јединства.

    Сентимално сећање и заборав

    Редитељ Горчин Стојановић сматра да је код нас на снази култура заборава: „Култура сећања постоји на два начина: као култура сећања на неправде које су учинили други, или као сентиментално сећање на ‘бољу прошлост’.” Традиције у елиотовском смислу, оне, помоћу које је једино могуће бити уистину савремен – нема. Ништа лакше него потиснути, заборавити, учинити безначајним. Културни континуитет овде није пожељан, баш као ни укупан друштвени континуитет. Увек се почиње од оне генерације која у одређеном тренутку ужива друштвену моћ.”

    Свако сећање требало би да подразумева континуитет. „Цивилизован свет памти, структурише своје памћење, приписује му нов идентитет, отвара простор за критику и проблемски однос”, каже културолог Дивна Вуксановић.

    Непостојање, односно превиђање и неувиђање значаја културног континуитета могуће је пратити на примерима конкретних културних садржаја и догађаја.

    Борка Павићевић споменуће годишњицу Атељеа 212 и том приликом штампан годишњак овог позоришта.

    „Колико у том годишњаку има аналитичких текстова, сећања на Атеље, шта је значило то позориште, у ком контексту је радило, шта је значило: The best theatre beyond the irom curtain? Шта су значиле шездесете, седамдесете, како је Атеље стварао извесну друштвену либерализациjу, шта је значила голотиња на сцени, какво је било то освајање слободе? Шта су значиле забране, шта је значио тај живот? Тога нема. Нема социјалне историје. Публикован је само анегдотални приступ историји, као да слушате приповести из бифеа!”, каже Борка Павићевић.

    Континуитет сећања, осим превредновања, постављања прошлости у контекст садашњости, обезбеђује и далекосежније утицаје.

    „Ако у каталогу Београдског драмског позоришта, такође поводом годишњице, нема ни речи о Гордани Косановић, глумици која је добила награду за глуму на немачком језику Театра хојте, онда је тим чином, метафорично, обесхрабрено ко зна колико младих глумица да буду Гордана Косановић, да оду у Немачку и добију награду. Тим чином не подстиче се амбиција младог света у Србији. Уместо тога чујемо: ‘Ма ти Немци су расисти, ја тамо нисам успео’. Можда неко и није успео, али има и оних који су успели“, каже Борка Павићевић.

    Као занимљив феномен у смислу континуитета сећања и трансформације идентитета, Дивна Вуксановић споменуће Музеј „25. мај” као установу која је свој идентитет пре свега везивала за култ Јосипа Броза и симболику његове владавине, и која је данас уз очување свог имена променила идентитет и еволуирала у институцију која има другачију динамику садржаја, изложбе савремене уметности, које опет носе нови сплет асоцијација, што је било могуће видети и на последњој изложби Октобарског салона.

    Стање порицања

    Наша је прошлост изузетно трауматична, али је чињеница да сваки историјски дисконтинуитет проваљује у вредносни систем, што узрокује пометњу. „Победници пишу повест, не историју. Историја није изрецива, она се догађа независно од прича о њој. У простору таквог одсуства апсолута, релативизација ‘свега постојећег’ омогућује да свака генерација изнова, према нахођењу и тренутном распореду моћи-на-власти, исписује своје истине које, будући такве, новокомпоноване, немају аксиоматску вредност. Треба ли рећи да овде не говорим о чињеницама, него о моралу?” – тврди Горчин Стојановић.

    Када говоримо о забораву, да ли говоримо о порицању и негирању догађаја чији смо учесници или сведоци?

    Борка Павићевић подсећа на социолошку студију Стенлија Коена „Стање порицања” у којој су још од холокауста забележене, односно констатоване, идентичне изјаве грађана уобличене као нисам хтео, нисам видео, имао сам друга посла, нисам био ту. „Када су у Београду постављени билборди који су говорили о сећању на Сребреницу, на њима су били исписани графити идентичног садржаја – нисам видео, нисам био ту… Тај феномен непрекидно живи и у стварности. Од онога ја сам само извршавао наређења, до уласка у ’Макси’ самопослугу, када тражим да се позове још нека касирка, рећи ће ми, обратите се шефу, то није мој посао…” – каже Борка Павићевић.

    ———————————————————–

    Горчин Стојановић: Кавафи и Косово

    Мој омиљени пример јесте уврштавање песме „Варвари”, Јована Христића, поетске полемике са Кавафијем, једне од кључних песама српског послератног модернизма, песме која се, у друштвеном и/или политичком смислу, односи на комунизам задржавајући, срећом, поетску снагу несводивих значења, у антологију „Песма о Косову”. У реченој антологији, издатој почетком деведесетих, у доба када је српски фашизам био у пуном цвату, пред саме ратове, скупљене су разне песме на косовске теме, од Николаја Велимировића до Ђоке Стојчића. И тамо се, чудном вољом приређивача, нашла песма у којој нема ни речи о Косову. Но, њен знаменити последњи стих, онај у коме се Кавафијевој поетској тврдњи да су „варвари некакво решење” супротставља саркастично Христићево „варвари су варвари и нису никакво решење”, бива употребљен, фалсификован, поједнозначен. Један од приређивача антологије недуго затим биће међу перјаницама демократске опције, са демократским променама накратко и неуспешан министар просвете.

    Изневеравајући песничку традицију песничког модернизма, нимало безначајну традицију, треба ли рећи, осим греха према науци о књижевности, поставља се матрица у којој су и неспорне вредности злоупотребљиве.

    Марија Ђорђевић

    http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Nisam-hteo-nisam-video-nisam-bio-tu.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    (СУБ)ВЕРЗИЈА

    Филм који сам режирао – „Принц од папира“ до сада је у иностранству освојио осам награда. У Србији је освојио само једну, другу награду за сценарио Владислави Војновић у Врњачкој Бањи. Стога, што се мене тиче, добре и лоше стране фестивала су као подела на страно и домаће – каже у разговору за наш лист Марко Костић, припадник најмлађе генерације српских редитеља, дугогодишњи филмски критичар (сајт Popbox, култна емисија РТС „Метрополис“, као и на страницама нашег Културног додатка), аутор више краткометражних и првог дугометражног филма „Принц од папира“,који је за мање од годину дана обишао 35 светских филмских фестивала.

    -После дужег времена, уз „Агија и Ему“, „Принц од папира“ бави се генерацијом која је стара колико и српска постоктобарска демократија. Зашто је дечији филм деведесетих код нас скрајнут?

    Дечији жанр је потцењен на целом Балкану, а то, вероватно, важи и за све слабо развијене регионе. Тамо где се људи баве преживљавањем или где постоји комплекс преживљавања познат као орални комплекс, све оно што је физички мало и слабо постаје и маргинализовано. У нејакој држави, мало ко помишља да заштити слабијег од себе и зато су деца највеће жртве кризног система. Свако ће их користити као алиби кад је морално нападнут, а притом ће их мало ко разумети кад опасност прође. Под заштитничким изговором, људи прикривају сопствену слабост и себичност. Много сам људи срео који ћуте пред неморалом и корупцијом, наводно штитећи своју децу. Они заправо штите себе, не помишљајући да ће то ћутање њихову децу ставити управо у центар тих проблема, када проблеми једном ескалирају. Сматрам да су родитељи моје генерације, то јест Титовог режима, управо штитили себе и своју „несврстану“ привилегију. И зато, све што су гурнули под тепих своје свести и понашања букнуло је пред нашим очима, пред очима њихове деце, деведесетих. Али, то више није била њихова брига, они су тад већ били стари, а њихова деца у „најбољим“ годинама.

    -Када ће Србија добити свог Мајкла Мора? Има ли у вашој генерацији аутора који би имали смелости да крену у обрачун, с камером, од прага до прага, од институције до институције, којим поводом?

    Да би се то десило, морала би да се измени друштвена свест, изнутра. То би омогућило да речи нашег свакодневног језика и мишљења поприме другачију конотацију. У Србији је и даље највећа јерес издати пријатеља или члана породице. А издати морал, свест, професију, интелигенцију, културу, то је, као, мање зло. Проблем нагризајуће корупције је у томе што би свако истраживачко ангажовање довело до потказивања неког ко нам је драг или смо му ми драги. А систем одозго нити жели, нити хоће да подржи такав чин. Онда се он и не може назвати системом. Дакле, није решење у системском обрачуну, већ у мењању стања свести и општих конотација мишљења и говора. Управо је уметност у том смислу најделотворнија.

    -Дуго проучавате феномен теорије завере на филму. Зашто смо као нација подложни тим манипулацијама?

    Појам теорије завере се погрешно третира као анализа тајних центара моћи. Та дефиниција баш лепо одговора свакој локалној репресији и тиранији јер пребацује сваку лопту на масоне, Пентагон или сличне бесмислице. За мене, теорија завере је много баналнија ствар. То је помисао да основа нашег моралног и социјалног васпитања није у стварности онаква о каквој смо учили као деца. Појам сазревања и јесте у открићу да полицајци и криминалци заправо НИСУ на супротним странама, укључујући све психолошке конотације које то сазнање доноси. А то сазнање прво баца сумњу на исправност полицајаца, а потом и на храброст криминалаца. Такође, баца сумњу на одговорност васпитача који су нас погрешно научили. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на ту чињеницу или да се боримо против оних који су се навикли. О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што је реалност у којој смо васпитани. О томе, најзад, говори и мој филм „Принц од папира“, филм који није толико о деци колико је за децу!

    Весна Рогановић

    http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/CHekajuci-srpskog-Majkla-Mora.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    SVI ZAJEDNO:
    Bonuščić i kazna

    BEOGRADSKI SINDIKAT

    EVO nas, vadimo fantomke iz naftalina. Idemo da se malo procunjamo po gradu. Svratili bismo do par državnih privrednih giganata, da pokupimo po par hiljada evra sitnine. Idu praznici i ekonomska kriza, novca nikad dosta.
    Usput bi obavezno trebalo svratiti do Gospodina ministra. Kolega je, muzičar, a pokazao je i otvoreno intersovanje za BS, u više navrata. Čisto da nemamo apsolutno nikakav rizik ako nas uhvate. Sa njegovom partijskom knjižicom bi nas eventualno lepo zamolili da vratimo pare u dogledno vreme. A ako bismo pazarili i neku melodiju, plus aranžman, nebo je granica. Gospodo službena lica, u pitanju je nesporazum. Ne dekramo mi, samo smo se malo obezobrazili. Kakav crni ‘aps? Ministar lično vaučuje za nas, vratićemo sve ako nas uhvatite.
    Sigurni smo da za ovakve multitalentovane mladiće ima mesta u elitnoj organizaciji, kakva je ekspertska stranka gospodina ministra. Stranka koje je iznedrila tako uspešnog menadžera, koji osim što neviđeno uspešno vodi predeuzeće koje je apsolutni monopolista na nivou cele Srbije, u svom napornim rasporedu nalazi mesta za anderkaver akcije špijunaže podređenih. Uspeh ovih obaveštajnih misija dobija na težini kada se uzme u obzir da su izvedene bez ikakvog formalnog glumačkog treninga, dakle, uz minimum angažovanja resursa firme.
    Zato i ne čudi razumevanje za problem pomenutog koje demonstriraju dojučerašnji ljuti protivnici, danas koalicioni partneri mimo svoje volje, perjanice SPS-a. Lepo kaže predsednica parlamenta: stresan je to posao, klizno radno vreme, kilometri puta… Čast među lop… pardon, stručnjacima, na delu.
    Ali ne razumemo uopšte kako su se tamo neki novinarčići i pajseri iz opozicije drznuli da postavljaju pitanja premijica koje je jedan uspešan čovek dodelio sebi i još ponekom anonimnom kolegi stručnjaku, sasvim slučajno funkcioneru iste stranke. A nije kao da je nešto krio kad su ga pitali. Suočen sa dokazimaje sve lepo priznao, sa samo par dana zakašnjenja jer je bio na putu. Zar to nije dokaz da naporno radi?
    Uostalom, ko se uopšte drznuo da prekrši omertu i dostavi mrskim medijima na uvid bankarski izvod računa giganta monopoliste? Možda neko od nezahvalnika koji su za isti period neviđenih uspeha firme primili samo po pola miliona dinara nagrade?
    I od kada bedni bonuščić od 8.000 evra, na mizernu platu od 3.600 istih novčanica, treba da se pravda? Nije li dovoljno dobro opravdanje stres doživljen na tajnim zadacima iza linija razdvajanja običnih smrtnika od stranačkih jurišnika tj. menadžmenta?
    Sram da vas bude, gospodo novinari! Šta je sledeće? Tražićete da se izbor direktora i čitavih upravnih odbora državnih preduzeća odvija isključivo po kriterijumu stručnosti, uz potpuno odsustvo uticaja stranačke pripadnosti? Čemu onda izbori i koalicije?
    Nije vam dosta što je uspešni menadžer oštro zamoljen da jednog dana vrati mukom zarađeni bonuščić, nego ste se dodatno ostrvili na jadnika? Pri tom se uopšte ne pitate šta bi čovek da radio sa bednih 3.200 evra, posle najavljenog kresanja plata za 10 odsto?! Hvala Bogu da je Gospodin ministar moralna gromada i da je njegova stranka već dve kaolicije suvereni vlasnik fotelje u kojoj nedužni čovek sedi, pa su makar ublaženi bezrazložna hajka i zlurade priče o odgovornosti i smeni. Sve dok se nije umešao predsednik, koji mora svugde da gura nos, pa opet parlament…
    U šta se pretvara ova zemlja? Zar će pljačkaši države jednoga dana stvarno pred potpuno nezavisne sudove, a zloupotreba službenog položaja i korupcija u državnom sektoru u istorijske čitanke?
    Dok se to ne desi, moguće je da ćete u gradu nabasati na skupinu ortaka sa fantomkama. Ne bojte se, to smo samo mi, obilazimo državna preduzeća. Ustvari, slobodno se pridružite. Treba vam samo višak vremena i dobitna partijska knjižica.

    http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=98&status=jedna&datum=2008-11-30&kolumna=155

  8. Varagić Nikola каже:

    Ogledalce

    Dušan Miklja

    I loša iskustva su poučna

    Racionalnost buntovništva – U državama sa dugom tradicijom građani nezadovoljstvo izražavaju na racionalan način. Oni udruženo i solidarno brane svoje interese. Građani, drugim rečima, imaju jasan cilj koji pokušavaju da ostvare najcelishodnijim sredstvima. Kod nas se, nažalost, nezadovoljstvo najčešće ispoljava kao pojedinačan čin. Često nasilnički, čak i u porodici. Otuda se više doživljava kao uzaludan vapaj, a manje kao delotvoran način da se nešto promeni.
    Ko je jači – Uređena država i zdravo društvo moraju da stave do znanja da su jači od kriminalaca. U tome ne sme biti nikakvog kolebanja jer i mlaki odgovori i neubedljivi izgovori mogu samo da znače da mafija preovlađuje. To se, naravno, ne može ni prihvatiti ni odobriti jer je jedan od razloga postojanja države upravo da održava red i štiti građane. Ona za to, najzad, ima i dovoljno sredstava i snage: policiju, pravosuđe i, ako je potrebno, vojsku. U autokratskim državama svi ti mehanizmi postoje radi odbrane vlasti. U demokratskim državama služe građanima, što će reći da pre svega brinu o njihovoj sigurnosti. Za obračun sa mafijom je važno i ponašanje društva. Oni koji otimaju, pljačkaju i ubijaju zaslužuju osudu i prezir, a ne samilost i razumevanje. Advokatske komore i novinarska udruženja bi u tom smislu morali da preispitaju ponašanje svih onih gramzivih pojedinaca koji – radi novca – obrću stvari na glavu, predstavljajući zločince kao nevinašce, a žrtve kao krivce.
    Pouka – Šopenhauer je bio mišljenja da ljudi koje je neko prevario za novac i nisu tako loše prošli jer su nešto naučili. Da su ga, zapravo, dobro uložili jer su za njega dobili pouku da ne budu lakoverni. Pouku koju – imajući u vidu da je dobro plaćena – nikada neće zaboraviti.

    http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2539

  9. Varagić Nikola каже:

    Masovni protesti grčkih sindikata u Atini

    Generalni štrajk paralisao državu

    Autor: R. E. M.

    Atina – Dvadesetčetvoročasovni generalni štrajk dva najveća radnička sindikata juče je paralisao Grčku. Na mitingu u Atini koji su organizovale Opšta konfederacija rada (GSSE) i Federacija državnih službenika (ADEDI), sindikati u koje je učlanjeno gotovo 2,5 miliona radnika, iskazano je protivljenje nasilju i politici vlade.

    Policija je upotrebila suzavac kako bi rasterala hiljade demonstranata ispred sedišta grčkog parlamenta u Atini koji su bacali Molotovljeve koktele na zgradu suda. Učesnici protesta gađali su pripadnike policije kamenicama i oštetili nekoliko televizijskih vozila. Prema prvim izveštajima povređeno je najmanje dvoje ljudi.

    Demonstracije su održane pet dana nakon ubistva 15-godišnjeg tinejdžera u grčkoj prestonici za koje je odgovorna policija. Advokat dvojice policajaca optuženih za ubistvo tvrdi da je balistički uviđaj pokazao da je mladićeva smrt posledica rikošeta, a ne direktnog hica.

    Na nekoliko sati rad su takođe obustavili pristaništa, metro, a autobuski, tramvajski i trolejbuski saobraćaj bio je u prekidu. Grčke aviokompanije „Olimpik erlajns“ i „Egean“ otkazale su sve letove na domaćim i inostranim destinacijama, vozovi su privremeno stali, a bolnice su primale samo hitne slučajeve. U protestima su takođe učestvovali državni i poreski službenici, carinici, zaposleni u osiguravajućim kompanijama, sve školske ustanove, bankari, radnici državne energetske kompanije i poštari.

    Premijer Grčke Kostas Karamanlis pozvao je sindikate da odlože proteste, ali njegova inicijativa nije prihvaćena. Sporadični sukobi policije i demonstranata u noći između utorka i srede zabeleženi su u Atini, Solunu, Patri, Larisi, Janini, na ostrvu Zakintos, a u Kalamati je zapaljena jedna škola. Od kamena i zapaljivih bombi ručne izrade, koje su bacali mladi, povređeno je sedam policajaca.

    http://www.danas.rs/vesti/svet/evropa/generalni_strajk_paralisao_drzavu.52.html?news_id=147930
    Šteta od milijardu evra

    Atina – Tokom talasa demonstracija koje su zahvatile Grčku, trgovinski sektor pretrpeo je štetu, koja je procenjena na milijardu evra.Štete je pretrpelo 220 kompanija i oko 800 njihovih radnika, javili su grčki mediji. U štete se, osim uništenih zgrada i ukradene robe, ubrajaju i važni gubici prihoda od zatvaranja njihovih trgovina, pa čak i onih koje nisu direktno pogođene. Samo u velikim trgovačkim lancima za prodaju na malo šteta se procenjuje na oko sto miliona evra. Predstavnici osiguravajućih kompanija dele mišljenje grčkih poslodavaca, prema kojem neredi donose ogromne gubitke. Najozbiljnije štete pretrele su banke. Prema dosadašnjim informacija, oštećeno je sto ekspozitura. S. R.

  10. Varagić Nikola каже:

    Iz ovih izveštaja povodom nemira u Grčkoj vidi se zašto su u tako dobrim odnosima političke i privredne elite Grčke i Srbije, posebno u bankarskom sektoru. I vidimo zašto nije došlo do suštinskog partnerstva između Grčke i Srbije i zašto nije završen zajednički projekat na koridoru 10 prema Makedonskoj granici.
    Možda je to posao novih generacija.

  11. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD, 21.03.2009

    PRAVDA ZA SVE

    Policajac je ubio mladića jer je bio u kolima koja su prošla kroz crveno! Miljan Raičević hladnokrvno je razneo glavu vršnjaku Đorđu Zariću nasred ulice zbog saobraćajnog prekršaja!

    Pri tom je nesrećni mladić bio na mestu suvozača i, da ironija bude veća, nije hteo da vozi jer je bio pijan. Međutim, i pored još jednog incidenta u kojem su učestvovali policajci, u MUP-u izgleda nisu izvukli pouke, nego teraju po starom. Jedan događaj, a dve različite verzije!

    Prema zvaničnom saopštenju policije, mladići u „pežou“ koji su prošli kroz crveno svetlo najpre se nisu zaustavili, a kada su im policajci preprečili put, nisu hteli da izađu iz kola. Onda je Raičević iz bezbednosnih razloga uperio pištolj u Zarića. Dok je mladić izlazio iz kola, vrata automobila zakačila su ruku policajca i pištolj je opalio! Prema informacijama bliskim istrazi i izjavama svedoka, priča je sasvim drugačija. Iznervirani policajac sa pištoljem u ruci dotrčao je do kola u kojima su bili mladići, otvorio vrata i posle kraće svađe pogodio Zarića u čelo! U izveštaju obdukcije navodi se da je Zariću raznet deo glave. Teško je poverovati u policijsku verziju, retko se događa da pištolj koji slučajno opali pogodi nekoga direktno u čelo!

    Raičević je pripadnik Interventne brigade koja na beogradskim ulicama svake noći odradi na desetine sličnih slučajeva. Obučen je da reaguje i kada vozač automobila neće da stane i pored upozorenja policije. Tada postoji pretpostavka da je odbegli vozač opasan i naoružan. Baš u takvoj situaciji policajac i njegove kolege treba da odreaguju brzo i efikasno i da znaju kada da upotrebe oružje. To im je posao. Mladići su pogrešili kada su prošli kroz crveno i nisu odmah stali. Kazna za ovaj težak prekršaj je 25.000 dinara i oduzimanje dozvole. Ali, čovek je ubijen zbog saobraćajnog prekršaja! To im nije posao.

    Navijač Uroš Mišić osuđen je na deset godina robije zbog pokušaja ubistva policajca, tužilaštvo traži 40 godina. Sada imamo drugačiju situaciju. Policajac je ubica. Hoće li dobiti maksimalnu kaznu? U čiju će verziju sud poverovati? Pravda za sve. Inače, vodite računa da li prelazite ulicu na pešačkom.

    RAJKO NEDIĆ
    http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=61134&sectionId=62

  12. Varagić Nikola каже:

    Koliko smo izgubili na korupciji za devet godina

    Proćerdali metro i autoput

    Autor: Irena Radisavljević | 13.12.2009.

    Neposredno pre nego što se predsednik i premijer Srbije sledeće nedelje pojave na svečanom otvaranju autoputa Beograd – južni Jadran, planirano je da prisustvuju prvoj test vožnji beogradskog metroa i da preseku crvenu vrpcu na, u regionu jedinstvenoj, fabrici za preradu opasnog otpada.

    Svako ko živi u Srbiji zna da su ovih nekoliko redova izmišljeni i da smo od ovih projekata daleko nekoliko svetlosnih godina.
    Ali da u poslednjih devet godina na korupciji kao država nismo izgubili milijarde, neki od ovih projekata danas bi bili puka realnost. Iako štetu od ovog zla nije moguće precizno izračunati ni u jednoj državi, pa ni našoj.
    Namešteni tenderi, štetne javne nabavke, sumnjive privatizacije i podmitljiv državni aparat koštali su ovu zemlju i njene građane niza kvalitetnih projekata koji nikada nisu izvedeni, direktnih stranih investicija, privrednog rasta i veće ekonomske sigurnosti…
    – Šteta koju je korupcija pričinila državnom budžetu sigurno je veoma velika. Da smo uspeli da rešimo efikasnije problem korupcije, mogli bismo da imamo manji državni dug, više stranih investicija, a time i povoljniju mogućnost za veći privredni rast – kaže Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnosti Srbija“.
    Drago Kos, direktor Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO), ističe i da korupcija u Srbiji najveće štete proizvodi u javnim nabavkama i svim velikim projektima koji se finansiraju iz budžeta, poput građevinskih, zdravstvenih i slično, odnosno tamo gde dolazi do prelivanja novca iz javnog u privatni sektor.
    – Novac od korupcije završava u privatnim džepovima, odnosno u džepovima povlašćenih i onih kojima pozicija omogućava da sprovode korupciju. Svakako, najviše je ima u vrhu države – kaže Danilo Šuković, ekonomista i član Saveta za borbu protiv korupcije.
    Prema procenama Uprave za javne nabavke, samo u ovoj oblasti Srbija je prošle godine izgubia 400 miliona evra. A tek za devet godina. Poređenja radi, za pomenuti autoput do južnog Jadrana Srbija bi iz budžeta, prema aktuelnim procenama, trebalo da izdvoji 600 miliona evra u sledeće četiri godine. – Korupcija se može pojaviti u svim stupnjevima nabavke. Prvo, kod samog planiranja kada se nabavlja nešto što nije u skladu s potrebama, zatim kod različitih oblika eliminisanja konkurencije postavljanjem nerazumnih uslova i, napokon, zaključivanjem ugovara na osnovu pogodbi, odnosno bez tendera – kaže Nenadić.
    Takvih je pogodbi u prvoj polovini 2009, prema izveštaju Uprave za javne nabavke, bilo čak 3.272. Posebnu štetu pričinjavaju aneksi ugovora, koji se naknadno zaključuju i kojima se povećava cena, ugovaraju dodatne isporuke protivno zakonu smanjuju obaveze druge strane… Takav slučaj pronašla je u svom prvom izveštaju i Državna revizorska institucija (DRI) češljajući troškove Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Tako se u delu „administrativne usluge“ navodi da je sa firmom „Korespondent” iz Beograda potpisan ugovor o prevođenju tekstova u vrednosti od 3,2 miliona dinara (sa PDV-om), a da im je samo u 2008. godini uplaćeno 4,9 miliona. Pri tom, DRI uopšte nisu dostavljeni ni aneks ni novi ugovor.
    Korupcija već godinama izjeda i prihode koji bi mogli da se sliju u državni budžet. Podmitljiv državni aparat omogućio je neslućeni razvoj sive ekonomije, pa je neplaćanje dažbina, poreza i carina (što država ume da oprosti) postalo specifičan vid korupcije, čiji ceh plaćaju građani. Tako je bilo u slučaju brojnih dužnika Fonda PIO, kojima je vlada, poput dobre vile, oprostila dugove, primorajući poreske obveznike da obezbede 150 milijardi dinara za obeštećenje radnika kojima bahati vlasnici nisu uplaćivali doprinose.
    Zbog pomenutog manjka prihoda u budžetu, država je primorana da se zadužuje na sve strane, dok su njene mogućnosti za razvoj infrastrukture i kvaliteta života građana ograničene. Da bi nadomestila taj manjak, država uvodi takse i akcize, koje ponovo padaju isključivo na teret građana.
    Ipak, eksperti iz oblasti korupcije složni su u oceni da je najveća rupa u budžetskim prihodima nastala upravo u procesu privatizacije.
    U privatizaciji su se, kaže Šuković, odomaćila tri sistema korupcije – isključivanje i proterivanje konkurencije, namerno osiromašenje firme u korist privilegovanih kupaca i pranje novca.
    – Korumpirani državni činovnici su u razmenu za ličnu korist neretko stvarali uslove za nepoštenu kupovinu, odnosno prevaru pri kupovini. I sam sam prisustvovao aukcijama koje su bile fingirane. Na primer, činovnik koji zna ko će učestvovati na aukciji prodaje svoje informacije povlašćenom biznismenu, koji dalje podmićuje osobu A, B i C da se povuku iz trke, a on dobija firmu po trostruko nižoj ceni. U tom takmičenju bez konkurencije svi su na dobitku, osim državnog budžeta, koji je oštećen za ogromne sume – objašnjava on i dodaje da su, uz sve to, brojni izveštaji stranih institucija pokazali da u srpskoj privatizaciji nije bilo ispitivanja tokova novca.
    Nenadić ističe da je uz privatizaciju je vezana i druga vrsta korupcije, koja je tipična za prodaju i davanje pod zakup poljoprivrednog ili građevinskog zemljišta. Dobar primer je PIK Zemun koji je 1991. služio kao uzor sa svojih 4.500 hektara obradive zemlje koja je godinama uvećavana otkupom od privatnih vlasnika. U protekloj deceniji zemlja je rasprodavana tako da se sada imanje svelo na oko 2.300 hektara. Prodajom prava na korišćenje zemljišta na 99 godina, ono je menjalo namenu i legalno prelazilo u privatne ruke. Ovaj recept na primenjivan je u protekloj deceniji da bi se promenio vlasnik i namena zemljišta, a potom ostvarila dobit na razlici u ceni koju imaju poljoprivredno i građevinsko zemljište.
    I danas se slični primeri pojavljuju kod imperija trgovinskih magnata.
    Korupcija, sa kojom se živ Srbiji, ugrožava i budućnost zemlje.
    – Strani investitori ne žele da posluju u korumpiranom okruženju, a na njihovo mesto dolaze oni koji umeju da plivaju u mutnim vodama – zaključuje Nenadić.

    Politička volja izostaje
    Sagovornici „Blica nedelje“ su saglasni u oceni da politička volja za borbu protiv korupcije uporno izostaje.
    – Ključni faktor je politička volja, po definiciji ona mora postojati, pa sve ostalo, ali to očito kod nas nedostaje i to upravo zbog sprege politike, kriminala, privrede i pravosuđa, o kojoj je i predsednik Tadić govorio. Ta sprega čini da se sve vrti ukrug, zemlja je zarobljena, a umesto institucija i slobodnog tržišta uslove diktiraju tajkuni i organizovani kriminal – kaže Šuković.

    http://www.blic.rs/temadana.php?id=125185

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: