ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ НА ЈАВНОМ СЕРВИСУ ЕВРОПСКЕ СРБИЈЕ – ДОКЛЕ ВИШЕ?

децембар 31, 2008

Дана 29.12.2008. године председник Републике дао је (поново) интервју за РТС. У том интервјуу рекао је да ће сутра донети одлуку поводом спора између начелника Генералштаба Војске Србије и министра одбране. И донео је. Разрешен је дужности начелник ГШ ВС Здравко Понош. О томе касније.

 

                   Сада следи анализа интервјуа:

 

 

Тадић (о спору између генерала и министра): Ова седница као и увек посвећена је анализи безбедносне ситуације, и грађанима на самом почетку могу да кажем да су наши одбрамбени потенцијали, да је стање система одбране у Србији добро, и да они могу бити безбедни. Могу бити безбедни и за Нову годину и у будућности.

 

 

Мој коментар: Потпуна небулоза. Ми смо окупирана држава, грађани живе привид слободе, окупација долази од стране домаћих криминалаца (оних из привреде, интелигенције и медија), али и од стране великих сила (од САД до Русије). Грађани Србије су безбедни само из једног разлога – не опиру се, добровољно и лагано изумиру, заиста су доброћудни робови. Шта би један император Рима дао да је имао овако мирне робове? Одбрамбени потенцијали????

Хапшење неке Гњиланске групе је маркетиншки трик исто као и најава борбе против корупције у својим редовима а онда се ухапсе нижеразредни функционери са периферије. Видимо како Израел чува своје грађане. И како најмоћнији политичари иду на суд због корупције. И то све док траје криза и док прети опасност Израелу од спољних непријатеља. Што не значи да је правда искључиво на страни Израела. Нити на страни Србије.

 

 

Тадић: Наставићемо реформе наших оружаних снага, али ћу, наравно, у складу са својим надлежностима доносити и одлуке везано за гестове, акте свих људи из система одбране последних дана.

 

 

Мој коментар: Ја сам отишао у Војску децембра 2003. Почетком те године, министар одбране постао је садашњи председник Републике. Ја тада нисам видео ни Р о реформи. Војска је била у потпуном распаду. Марта следеће године избили су они немири против Срба на Космету (до априла је био министар одбране). У Војсци је све било мирно, као да је трајао сукоб између Јевреја и Палестинаца. По речима бившег (и будућег, надам се) начелника ГШ ВС стање је сада још горе.

 

Тадић: Што не значи да не треба да постоји јавна расправа и демократска расправа о стратегији безбедности и питањима која се тичу одбране Србије. Али ми управо данас доносимо стратешке документе, и јавна расправа јесте у току, али на овакав начин вођена расправа у ствари само омета доношење стратегијских докумената и даље спровођење реформи.

 

Мој коментар: Човек који је био министар одбране, човек који је председник Републике већ 4 године, човек који је председник највеће странке, после свих ових година на овим фунцијама каже “ ми управо данас доносимо стратешке документе“?????!!!!! Лаже. Не доноси их. Нити ће их он лично икада донети. Да је способан политичар, и човек, спремио би Србију за надолазећу кризу. Е, какав се показао у економији, такав се показао и по питању војске и безбедности. Нисам сада сигуран, али добро је ако у нашем Уставу пише да не може и трећи пут да се кандидује. Мада, то и није важно, пошто треба мењати и председника и Устав (донети нов устав без кошпице). Ако Борис Тадић проведе цео мандат на месту председника Републике, Србија неће постојати 2020. године.

 

Тадић (о председнику Г17+): Господин Динкић је човек који има изразите резултате, и врло је успешан био у послу којим се бавио до сада, и ја очекујем да ће он наставити да буде успешан и у овој Влади обављајући свој посао. Надлежан је за економска питања.

 

Мој коментар: Овај лажов од како се први пут кандидовао за председника Србије обећава борбу против корупције. Сада је, после ове изјаве, свима јасно да од тога нема ништа. Можда мени пошаље пореске органе али својим кумовима и пријатељима никада неће. Хвали човека који је уништио економски потенцијал ове државе, а тај министар више је уништио за последњих осам година него што је уништено од стране НАТО бомби и стране јуловаца заједно за време последње деценије прошлог века. Али, овако наивним и уплашеним грађанима можеш причати шта хоћеш. Већ сам на блогу написао, сви су потрчали на шалтере пошти по бесплатне акције као што су трчали на шалтере Дафимента и Југоскандика. И поред свега тога, и поред тога што пропадају највеће банке света, и поред тога што су све домаће банке у рукама странаца или сумњивог капитала, опет грађани иду као блесави у те банке, по неке картице, кредите, орочавају своје животне уштеђевине… А срећни су и када добију личну карту или пасош са чипом. Будале.

 

 

Тадић: Нико није очекивао да ће светски финансијски поредак бити стављен на колена. То се десило током последњих месеци лета, негде у августу, и подсећам вас, то је било на берзама на Волстриту пре свега, када су они који су трговали некретнинама доживели први слом.

 

 

Мој коментар: Заиста, заиста вам кажем: чим овај лажни председник зине, нешто слаже! Пази добро: “Нико није очекивао да ће светски финансијски поредак бити стављен на колена.“ Добро се ми као нација држимо када имамо овакве владаре. Он каже “нико“. Као да је он “сви“.

 

Тадић: Међутим, грађани су веома свесни и чињенице да су све странке које данас учествују у политичком животу се опробале у власти, и врло добро се сећају њихових дела у свим досадашњим годинама, тако да апсолутно сам сигуран да и чињеница да сада грађани подржавају и Демократску странку и овај програм који ми спроводимо у Србији, и програм економских мера, који данас са буџетом као кључном кариком, или кључним потезом у економској политици у наредној години спроводимо, да је то најбољи програм, да нема бољег програма.

Макар колико имали и сумње у међународне финансијске инстутуција данас, али и без те подршке данас, не можемо да издржимо. Мислим на споразум са ММФ-ом који је сигурно веома користан за Србију у овоме тренутку, да ми немамо друто решење. Нема алтернативе политика коју данас водимо.

 

Мој коментар: Ово је скоро истинито што је рекао. Ако Србија у следећих пар месеци не изнедри народни покрет који ће са политичке сцене одувати све странке и све водеће политичаре који су сада на власти или опозицији, председник ће бити у праву – изумирање Србије неће имати алтернативу све док Србије не умре. О овоме имате више у мом посту “Црна рупа“. Црни Срби, да бар више слушате Боб Марлија и његову песму Survival.

 

 

Тадић: Време је да изађемо из једне политике у којој се Србија дели на два блока. Време је да изажемо из политике у којој је питање живота и смрти који ће блок победити. И време је да почињемо да се окрећемо врло, врло животним питањима.

 

 

Мој коментар: Опет је председник Републике рекао нешто што је скоро истинито. Наиме, заиста је време да се Србија окрене “врло, врло животним питањима“ али је и време да се коначно поделимо у два блока – ВРЕМЕ ЈЕ ЗА РАЗДВАЈАЊЕ КУКОЉА ОД ЖИТА.

 

 

Тадић: Сада је време да се окупимо, на неки начин, и донесемо мере које би имале, како да кажем, национални значај. Свако ту има своју улогу. И министар Динкић, наравно, као човек задужен за економију. У осталом, ова Влада је карактеристична по томе да су сви министри финансија након 5. октобра 2000-те године данас у Влади, па не мањкамо за економским знањима.

 

 

Мој коментар: Ово је сувишно коментарисати. Остаће упамћен као Борис Нејаки (али Лепи).

 

 

Тадић: Дакле, имате једно правило да поједине компаније улазе у тендере, или у конкурсе за аукције само да би обезбедили своју позицију, да би „гурнули ногу у врата“, а онда верују да ће својим посебним везама у Влади и у администрацији успети да обезбеде повољније и реалније економске услове за спровођење своје праве економске или финансијске намере.

 

Мој коментар: Председник Републике овде говори о пропалој концесији за аутопут до Црне Горе који је претходна Влада уговарала. Не знам зашто није поменуо и уговор са ФИАТ-ом. И многа друга отварања врата “ногом“. Врата канцеларија у којима су се налазили фунционери председникове странке. Како су странци улазили у ЊЕГОВ кабинет док је био министар одбране или министар телекомуникација?

 

Тадић: На седници Генералне скупштине Уједињених нација идентификовао сам да се на Волстриту дешава велики „тектонски поремећај“. Одмах када сам се вратио у Србију заказали смо састанке, имали смо саветовања, шта чинити, анализирали смо економску ситуацију.

 

Мој коментар: Опет лаже, наравно. Лично сам гледао када је дао интервју из Њујорка, стајао је испред зграде УН, кезио се и говорио како је криза на Волстриту пролазност. А био је месту одакле је криза кренула. Толико о његовом визионарству.

 

Тадић: Ево, видим расправу у парламенту око Фијата. Погледајте ту злурадост. То је просто невероватно! У тако тешким околностима, људи, уместо да покажу солидарност, да понуде неку идеју, говорим о опозиционим првацима – погледајте дојучерашњег премијера, министра за инфраструктуру, представнике СРС, која је некада вршила власт, Напредне странке –  какву ми дебату данас водимо! Дајте неку идеју. Прихватиће Влада сваку идеју у овом тренутку.

 

Мој коментар: Сутрадан је сменио начелника ГШ ВС који је имао идеју како да више учини за војску са постојећим буџетом.

 

Тадић: И тужилац, господин Радовановић, је пре неки дан рекао: „Ако се не изборимо са корупцијом, корупција ће победити нас и победити Србију“, и то је нешто без чега се не може.

 

Мој коментар: Корупција неће бити побеђена док су ова двојица председник и први тужилац ове државе.

 

Тадић: До сада сам се суочавао са необичним утисцима, да када нешто кажем људи мисле да се то неће десити, али се увек деси. Увек, када нешто кажем да ће се десити, то се до сада десило. И због тога сам и добијао поврење грађана.

 

Мој коментар:  Зашто није на време рекао да ће доћи до светске економске кризе? Обећао је грађанима 1 000 евра од бесплатних акција. Где су те паре? Обећао је визе за ЕУ? Где су визе? Итд. Човек има озбиљне халуцинације.

 

Тадић: Што се тиче јавних предузећа? Бићу потпуно отворен… Ја сам био председник Управног одбора ПТТ, имао сам плату 500 евра, у висини 500 евра, које нисам примао, него сам их уредно прослеђивао у неке хуманитарне сврхе… Нама су потребни нови менаџери. Расписиваћемо негде конкурсе. Користићемо могућност, где не можемо да распишемо конкурсе, да отворимо праву, стварну дебату, да видимо ко су најбољи људи који могу да управљају јавним предузећима.

 

Мој коментар: Два проста питања. Од чега сте живели господине председниче када нисте хтели да узимате плату? Ваш отац је тврдио да сте сиромах који нема ни свој стан. Без стана и плате, од чега сте живели? Одакле вам новац за толика одела? Да се ни ви не збуните као ваш министар и кум када га је у једној ТВ емисији Бетовен из Јагодине (док још није сазнао да је европејац) питао слично питање? Или неки новинари за његове сатове вредне десетине хиљада евра? Све указује на то да председник Републике није само лажов, већ и лопов.

Друго питање, што се менаџера јавних предузећа тиче, гласи: зашто сте на место генералног директора Телеком Србија поставили човека који је радио у вашем кабинету као секретар, који је правник по образовању без једног јединог дана рада у привреди, зашто сте овако неискусном 33 године старом сараднику дали да води компанију која има хиљаде запослених и чији је годишњи приход око милијарду евра? Роналдо се не постаје, Роналдо се рађа.

И још једно питање: док говорите да ћете бити “потпуно отворени“ нешто сте много савијали главу на страну? Шта се десило, нисте вежбали последњих дана глас и стас пред камерама?

 

Уредник РТС-а: Поменули сте малопре Европску унију, поредили сте нас са Европском унијом, да ли имате утисак да је полако та идеја о Европској унији почела да се хаба помало у Србији?

 

Тадић: Ма није.

 

Мој коментар: Ма јесте.

 

Тадић: И на крају, питање безбедности најбоље можемо да решавамо управо чланством у Европској унији. Уосталом, Европска унија гради и свој посебни безбедносни систем.

 

Мој коментар: Где гради? У Африци?

 

Тадић: Хајде да будемо искрени. Ми смо примили од 5. октобра до данас неколико милијарди бесповратне помоћи од Европске уније.

 

Мој коментар: Хајде да будемо стварно искрени. Државе ЕУ су само у току бомбардовања оштетиле Србију за више десетина милијарди долара. Од 5. октобра компаније и банке из ЕУ су због неуређености Србије и коруптивности њене власти извукле више од 10 милијарди долара профита из Србије.

 

Уредник РТС-а: Морам само кратко да вас питам и за коментар. Пре неколико дана је ухапшена такозвана „Гњиланска група“, која је оптужена за невероватне злочине. И ако суд покаже да су све те оптужбе тачне, хоћемо ли ми бити у стању да кажемо и многим представницима Европске заједнице: „То се догодило, и ти су људи убијани, малтретирани у време док сте ви преузели одговорност на Косову“? Конкретно мислим на тај период који се помиње око „Гњиланске групе“, период у коме је господин Кушнер био?

 

Тадић: Немојте да имате дилеме да смо то већ урадили, и да ћемо то увек радити.

 

Мој коментар: Где? Када? О чему прича овај човек? Опет нека халуцинација.

 

Тадић: Медији треба да критикују власт. Ја од тога уопште не бежим. Мени је потребна критика, јер из критике могу да чујем неку нову идеју. Данас нико није власник политике, нико није власник Србије, нико није власник наших судбина, данас стварно сви заједно морамо да решимо овај проблем, ово велико искушење.

 

Мој коментар: Већ неко време нема колумне Београдског синдиката у Вечерњим новостима. На којој телевизији можемо гледати спотове Београдског синдиката? Ко је купио Вечерње новости? Ко су тајни власници Србије? Ко је поставио и ко држи на том месту директора РТС-а? Ко финасира ЛДП? Зашто Влада Србије напушта Уговор са синдикатима, а не напушта једнострану примену ССП према ЕУ? Да ли постоји иједан новина која би објавила ову моју анализу интервјуа председника Републике? Ако би неко и објавио, да ли би прошао као Дада Вујасиновић (чак имам исти број година као и она када је убијена)?

 

Тадић: Ништа не кријем од грађана, и то грађани знају, и због тога су гласали за овај програм, на неки начин дали ми подршку. Оног тренутка када буду осетили да нешто не говорим што мислим, сасвим сигурно да ту подршку нећу имати.

 

Мој коментар: Од мене више нема никакву подршку. До сада сам увек остављао малу резерву да овај човек може донети неког добра Србији, али је та резерва истрошена. Под његовом владавином, ако потраје, Србија може доживети само тотални колапс. Ово што се дешава у Грчкој није ништа у односу на оно што се може десити у Србији. И што ће се вероватно догодити, иако ја лично не желим такав сценарио.

 

Тадић: Не треба нам злурадост и мрзовоља, данас нам не треба лагање грађана, обмањивање грађана, данас нам треба нова идеја. Ово је време као у природној непогоди, када се људи збију. Када је ветар прејак и хладан, онда се људи скупе једни уз друге, па се греју међу собом. Ово је тренутак када су нам само потребне многе идеје, и потребно је нам да прођемо кроз ово стање заједно.

 

Мој коментар: Већ сам доказао да он лаже грађане. Ако бих одговорио на онај упитник из НИН-а и на оно питање са ким не бисте никада у сауну, одговорио бих: са Борисом Тадићем, Ивицом Дачићем, Млађаном Динкићем, Војиславом Коштуницом, Вељом Илићем, Томиславом Николићем, Вуком Драшковићем… Толико о тој “саборности“. Ми из овог стања не смемо да изађемо заједно. Прича са светском економском крзом обично је бацање прашине у очи.

Транскрипт интервјуа можете наћи на сајту РТС-а.

 

                               Да се вратим на смену начелника ГШ ВС генерал-потпуковника Здравка Поноша. Када је постављен на то место многи су у војсци и народу гајили сумње у његову лојалност Србији, а још више у његове способности да води војску. Ја сам тада, као и у случају када је биран и први и други пут садашњи председник Републике, у себи оставио резерву да овај човек може донети неко добро Србији. Председник је истрошио ту резерву, а начелник ГШ још увек није. Но, треба бити опрезан. Ипак он има исувише добре односе са онима који су убили на хиљаде грађана ове државе. На једном сајту дијаспоре појавила се вест да је сукоб између министра и начелника у ствари сукоб између две западне обавештајне службе. Па је из тог разлога начелник ГШ свој бунт покренуо док је председник Републике био у Москви на потписивању енергетског споразума са Русијом. Занимљимо, начелник ГШ смењен је исти дан када је и договорено да Ролс-Ројс учествује у Гаспром-овој инвестицији изградње гасовода Северни ток. Британски Ролс-Ројс испоручиће пумпе које ће пупмати гас из Русије у Немачку. Наравно, не мислим да ту има нешто лоше, али сам ово ипак поменуо, чисто да се зна.

                           Ја не верујем да је генерал Здравко Понош страни плаћеник или део неке масонске ложе. Да јесте, како би изгледала та игра? Његов клан је изгубио? Или да будемо још суптилнији у размишљањима па да претпоставимо да је то све део плана да се генерал Понош представи као (лажни) патриота и супарник председника Републике, а после да буде део оних снага које би (наводно) требало да смене садашњу власт и победе корупцију. Наравно, док не видимо његове потезе после ове смене, морамо оставити резерву да је и ово могуће.  

                           По мени, показало се да би генерал Понош могао бити и председник државе. Али се показало и да председник Републике никада не би могао бити начелник Генералштаба.

                           И, шта ће сада бити са Србијом? Хоће ли бити Србије те 2020. године?

 

                           У својој последњој колумни за лист Данас пре више месеци, Светислав Басара је написао да ће председнику Републике послати Црвен бан. На сајму књига председник Републике посетио је Басару и руковао се са њим (слика објављена у листу Данас). Светислав Басара у интервјуу за Данас 31.12.2008. (у истом броју је објављен и интервју са председником Републике) каже да га политика и економија не интересују, али из све снаге напада Војислава Коштуницу, који је постао безначајан политичар без ауторитета у народу. У истом интервјуу каже да је за Србију најбољи тоталитарни поредак. Уредник листа Политика пише да постоје шапати који сугеришу председнику Републике да постане “просвећени апсолутиста“. Ја сам од оних који гледају ко је писац неке књиге или аутор неке композиције, а не само какво је њихово дело. Јесам стављао цитате Светислава Басаре на свој блог, прочитао пар његових књига, и нећу сада то брисати. Али му шаљем Црвен бан.

                          У последњем броју НИН-а, у којем своју колумну има Драган Јовановић, могу се прочитати интервјуи са водећим светским философима. Ален Бадју: “Слоган ‘Не рату’ има специфичну слабост. Не критикујем масовне антиратне демонстрације. Али оне не одузимају ништа од конститутивне слабости слогана ‘Не рату’. Дакле, не ради се само о слабости на коју желим да скренем пажњу: слабости нечега што није усклађено са постојећом ситуацијом. Наиме, тај слоган ‘Не рату’, неће бити довољан у одлучујућем моменту, онда када рат буде избио. Друга слабост је слабост идеје по којој, на крају, рат и неће бити толико лош уколико га интернационално ‘легализујемо’…“ Петер Слотердајк: “Тимос (thymos) представља свест која је вођена поносом да је човек у стању нешто да дарује. Ерос је тежња за поседовањем. Он представља жудњу. Наша савремена култура дала је сувише велико значење еросу, а тимос је потпуно запоставила. Водиља нашег доба јесте жудња за поседовањем. Наша култура не познаје равнотежу тимоса и ероса…“  Дакле, у НИН-у можемо прочитати мисли великих светских философа, можемо прочитати мисли Драгана Јовановића и уредника НИНа-а Рељића, текст Магичног Ћире “Дупло голо“ али шта још можемо прочитати? Нпр. – шта је Зоран Ђинђић писао пред доношење буџета када је он био председник Владе. Али, ко нам то саопштава? Ко нам даје те текстове да читамо? Човек који је био шеф његовог кабинета, а касније управљао грађевинским пословима града Београда. Зар ова држава није озбиљна у намери да се обрачуна са грађевинском мафијом? Шта рећи осим – дупло голо!

                           Хоће ли постојати Србија те 2020. године?

 

                           На крају, рекао бих и коју о себи, мислим да сам то дужан. Ја сам исувише духован да би се бавио моралисањем. Бог суди. Ја можда нисам узоран светосавац и православац, али јесам хришћанин. У мени је тимос превагнуо на штету ероса (на личном плану покушавам то да доведем у равнотежу). Због тога што нисам ни религиозан ни атеиста на начин на који обичан човек схвата религиозност или атеизам, не могу бити ни десничар, ни левичар. Мислим, и ово што пишем пишем са обе руке које куцају по тастатури. Као неко ко воли свој народ ја сам десничар. Као неко ко воли читав свет ја сам левичар (и муслиман, и будиста…)

                           Пошто у овој држави нема напретка, а желим да стварам породицу, дошло је то време, принуђен сам да се селим из ове државе. Ни у свету неће бити лако, али ћу наћи место на којем могу да подижем децу у здравом окружењу. А ви драги грађани, драги Срби, добро размислите шта вам је чинити 2009. и наредних година.

Advertisements

Снађи се у душегупки

децембар 30, 2008
Цане Партибрејкерс

Празни дани јуришају на нас,празнина нас усисава својом хладноћом, боји нас, плашимо се себе. Утопљени у количину безобличја немамо идеју шта бисмо могли да урадимо,све нам је далеко и недостижно, безвољни смо,покрети су без снаге,неквалитетне мисли топе нам представу о будућности. Брижљиво негујемо сопствене илузије. Оправдавамо се туђим греховима. Тражимо сопствени заборав да бисмо лакше поднели и издржали трку са сопственом бесмисленошћу. Одузели смо снагу за наду, ватра из срца је угашена, хладно нам је. У сиромашној свакодневици, коју ништа не занима сем безусловно служење и одржавање ње саме, набијамо себи дилеме стварајући нове, а не ослобађајући се постојећих. Стално исто питање лебди – шта ће бити сутра са нама. Наша крила су подрезана, слепљена и сломљена. Ретко се винемо високо из ове каљуге по којој гацамо. Људско непоштење одређује наше време. Наша целокупност је завршила у недостатку опуштености, веселости и добре енергије. Просек се свуда нуди као образац, не таласај,  јер ти може бити још горе. Стално се прети неким кризама, а криза је клизавица на којој човек покушава да одржи своју равнотежу. Све што се дешава другом, дешава се и нама. Судбина нам је свима иста, ма где били.

Ко броји наше грешке и држи нас уцењене евентуалним неуспехом, претећи нам суптилно? Заменили смо праве драгоцености, које још сјаје из давнина, бижутеријом коју производи ово друштво. Контакти међу људима више нису слободни, радозналост је искључена, сервиран је само интерес као главни мотив постојања. Висимо у ваздуху док се боримо за ваздух. Ми смо темпиране бомбе, запушени експрес лонци. Притисак нас деформише. Неослобођени како ћемо препознати слободу? Како да стварамо кад се бојимо сусрета са собом и сопственог откривања према свету око себе. Закржљали смо очекујући стално нешто од спољашњости,од неког другог, а несмемо да погледамо у дубину своју. Треба нам све што у суштини није битно. Удобност за лични неспокој. Да ли ћемо се стално рађати–васкрсавати или са страхом очекујемо смрт. За Бога знамо, само да га нађемо.

Човек виси на офингеру у плакару прошлости. По потреби се извади напоље и врати се назад после употребе. Технолошка цивилизација нема времена за његову рањивост. Некадашњи човек са својим емоционалним хабањима више није потребан. Пристајући на редуцирање своје људскости човек нема право да се жали. Принципи као што су: дај шта даш и тако је како је дају резултата. Боље врабац у руци него голуб на грани и после се жалимо како наш врабац не личи на голуба. Егоизам као главни мотив егзистенције. Фразе које треба утеху да нам пруже. Цензура на живот увелико траје. Суштински човек је тако далеко од себе сама, он припада литератури коју нико не чита, јер тих појмова нема у нашем свакидашњем животу. Наша искуства директно зависе од упутстава која добијамо из телевизије и новина. Преседани праве правила. Имитирајући их, карикирамо сами себе. Лакше се проналазимо у туђем искуству јер смо своје престали да правимо. Нови тржишни човек је на цени. Оправдање сваког непоштења је у току. Материја је победила идеју.

У свеопштем потиштењу, видети човека добро расположеног изазива сумњу у његово психофизичко стање. Шта то он има, а што нема нико? Шта му се десило толико лепог да може такав бити? Шта је сазнао? Шта га је пробудило?

Ситњење човекове личности је успело,комадићи сопствене слике су затурени и погубљени. Човек је пристао да буде роб, као личност више не постоји. Пропала цивилизација депонује свој пораз у већ припремљену људску празнину. Човек се ждере, јер га ждеру захтеви који превазилазе његову снагу. Припремљена му је нова улога за време које му долази у сусрет. Душа је постала депласирана као сувише ирационална ствар, као и сузе које су ствар психолошке неравнотеже. Морал је оправдање за слабиће, лукава памет је на цени. Човек је постао технолошки вишак.

Шта нам то доноси нова година,вероватно ништа, а ти у томе треба да нађеш нешто, једино под условом ако задржиш вештину и ведрину духа и не изгубиш своју личност. Створити себи свој свет на развалини овог постојећег. Мира нема, ми тражимо и даље своје место. Бити одметник уметник, наћи небо у самом себи.

Зато срећни ти предстојећи празници, који су ти предах у овој борби за себе.
http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Snadji-se-u-dushegupki.sr.html


Novine

децембар 19, 2008

19.12.2008

 

smrdljivi dnevni list PRESS

 

KOMENTAR DANA – IVAN ĐURĐEVIĆ

MEĐUNOŽJE

Jedan srpski tabloid nedavno je preko cele naslovne strane objavio fotografiju Ane Ivanović, na kojoj, umesto prelepog, čednog lica srpske teniserke, dominira njeno nespretno razotkriveno međunožje

Taj intimni deo tela čak je na slici zaokružen, uz napomenu da unutra u novinama imate isti taj kadar, samo zumiran.

Znajući situaciju, siguran sam da ta naslovna strana predstavlja ostvarenje najcrnjih noćnih mora za Anu, njenu porodicu i njen menadžerski tim. I veliki poslovni poraz. Jer kada neko godinama stvara imidž princeze i misteriozne devojke, koja krije da ima dečka i privatan život uopšte, a osvane na medijskoj polici odmah iznad Severine i Suzi Mančić, onda je tu neko pogrešio. Pri tom, ne mislim na tabloide, kojima u opisu delatnosti stoji da ogole i banalizuju sve, pa i one koji su nečim zadužili ovaj narod.

Dakle, zvuči čudno, ali problem je u sportistima i njihovoj medijskoj kulturi. Za razliku od političara, kojima mediji služe da se, što lično, što preko „izvora“, obračunaju sa rivalima u borbi za vlast, i estradnih ličnosti, koje kontakt sa publikom mahom i ostvaruju gore navedenim intimnim delovima tela, sportisti zaista imaju frku sa pojavljivanjem u javnosti. Ana Ivanović i njen nesrećni primer samo su vrh piramide. Ispod su, za početak, klubovi, čiji priučeni portparoli, u strahu od svojih šefova, imaju medijski uticaj koliko i tetkice koje čiste svlačionicu. Tu su i fudbaleri, koji verbalno opšte pomoću četiri reči: pa, dobro, sigurno i maksimum. Ima među srpskim sportistima i onih, da im ne navodim imena, sa kojima morate da komunicirate pismeno i na engleskom. Postoje i oni sa kojima uopšte ne možete da komunicirate, zbog njihovih povređenih sujeta ili prevelikog ega. I onda se desi kurcšlus. I onda se u novinama pojavi „pogrešan“ naslov ili „pogrešan“ deo tela.

Zato naši sportisti moraju da shvate da između njih i njihovih mušterija, običnih ljudi koji gledajući ih i kupujući njihove proizvode pune njihove račune, stoje MEDIJI. Baratanje njima jednako je važno kao baratanje loptom ili reketom. U suprotnom, doživeće poraz koji će da ih boli više nego onaj na terenu.

 

Slede komentari čitaoca ovih smrdljivih novina koje, razumljivo, normalni ljudi čitaju samo preko interneta, da bi im mogli ukazati kolike su budale, s’ vremena na vreme. Pri tom, sve što sam napisao za Press, važi i za ostale idiote iz novina poput Sveta, Kurira, ali i mnogih televizija poput, Pinka.

Ti moroni hoće da kažu da se pastir naše crkve patrijarh Pavle šlihtao čobanima iz ovih ’’medija’’, te zato nikada nije osvanula naslovna strana na nekom od njih kako, npr. patrijarh Pavle čačka nos.  U smrdljivom Kuriru objavili su tekst i slike sa proslave smrdljivog Sveta i stavili naslov ’’Svetski’’.

Doći će neki novi ljudi na čelo policije, tajnih službi, sudova, poreskih uprava.

Dva komentara sa sajta Press-a:

SA KAZES BRATE?

heboooteeee…sta si ti hteo da kazes???????
ana da ne bi bila medjunozno uslikana treba da bude medijska slihtara…pa u cemu bi se onda razlikovala od suki maki i ostalih koje nabrajas…a ako nisi to hteo da kazes, onda nemam vise pitanja, ne kapiram , priznajem ….u jeeee…

??

Glupost!Ovaj komentar je totalna glupost.Mislis da se ona sekira?Covece,ona je svetska faca,ne zivi ovde,dodje poslovno na dva dana…potresla se oko toga bas.
Uostalom ono na slici nije nista „golo“ i nema ni promil slicnosti sa Severinom ili Suzanom Mancic.

 

 

 

 

18/12/2008 19:52

Dnevni list Danas

Prilagođavanje stvarnosti

Komentar

Virus političke zrelost širi se na gotovo sve političke partije, a ispoljava se naglim povlačenjem doskora nezamislivih poteza. Više nije nezamislivo, recimo, da Aleksandar Vučićprizna zločin u Srebrenici. Milutin Mrkonićogorčeno konstatuje da je suština naših problema u činjenici da se „šesti oktobar nikada nije dogodio“. Čedomir Jovanović„glatko“ podržava izbor na mesto prvog čoveka gradske Skupštine funkcionera SPS-a Aleksandra Antića.

Biti srećan, za jednog od najvećih umova 20. veka, filozofa Ludviga Vitgenštajna, znači prihvatiti bez rezerve neizbežnost i sudbonosnost ovog sveta i „živeti u saglasnosti s nekom tuđom voljom od koje zavisim“. Volja od koje zavisi egzistencija neke stranke je svakako ona koju građani izraze na izborima. Zbog toga se sfera odgovornosti najlakše prebacuje na pojam „građanina“. Kada je predsednik Boris Tadićpoistovećivao stranačke boli usled smrti dva lidera – Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića – opravdavao je to argumentima da su građani birali SPS, odnosno da su oni odgovorni za pravljenje vlade s partijom Slobodana Miloševića.

Glasači se na izborima ne izjašnjavaju o budućim koalicijama, većdaju mandat i poverenje jednom političkom programu i ideji od koje se očekuje da na najbolji mogući način iskoristi okolnosti za ostvarenje proklamovanog cilja.

„Političar treba da bude lukav kao zmija i naivan kao golub“, reči su nemačkog filozofa Imanuela Kanta, najrigoroznijeg moraliste u istoriji filozofije. Da li se Jovanovićevo prihvatanje „novog SPS-a“ može nazvati lukavstvom ili naivnošću? Ni jednim ni drugim, već pragmatizmom. Ukoliko bi LDP, sledstveno svojim principima, utemeljenim na devedesetim godinama i borbi protiv režima Slobodana Miloševića, odbacio svaki vid saradnje s nekadašnjim portparolom te „zločinačke politike od A do Š„ Ivicom Dačićem, paradoksalno, osudio bi sebe na potpunu marginalizaciju.

Liberalno demokratska partija se nije promenila, promenila se Socijalistička partija Srbije, opravdava se lider LDP-a. On zapravo poručuje da opstanak njegove partije i političke ideje zavisi od prihvatanja odnosa snaga. U konkretnom slučaju – od uvažavanja činjenice da SPS na osnovu glasova koje je dobila učestvuje u gradskoj vlasti. I liberali razumeju da principijelnost nije isto što i tvrdoglavost i da je neizbežno prilagođavati se novonastalim okolnostima, bez obzira što se to neće dopasti nekim njihovim pristalicama.

 

 

 

Kada sam pročitao ovakaj komentar, odlučio sam ponovo da kupim NIN. Na naslovnu stranu stavili su sliku ministra inostranih poslova Srbije.

 

A kao izjavu nedelje reči ministra policije:

 ‘’Одмах после написа о астрономским платама и напада на Динкића имали смо састанак на највишем нивоу – ДС, Г 17 плус и ми. Договорили смо се да ти напади никако не смеју да послуже као иницијална каписла за продубљивање разлика у коалицији. Утврдили смо да морамо да будемо солидарни.’’

 

 

Treba im poručiti: Samo se vi držite zajedno, tako ćete lakše – otići. U paketu, da se ne mučimo da vas jurimo jednog po jednog.

 

 

Nešto što liči na novine a zovu se Pravda (i još su i nacionalisti)

 

08.12.2008.

 

Iz kolumne glavnog urednika ovi novina u najavi:

 

‘’Кад сте такви, ЦИА може да вам свог владику Григорија постави за патријарха СПЦ’’

 

Ova rečenica upućena je srpskom narodu od strane ovog novinara.

Može se zaključiti: ili je vladika zahumsko-hercegovački agent CIA ili je urednik Pravde agent CIA. Trećeg nema.


EU – Iran

децембар 12, 2008

U listu Danas od 12.12.2008. objavljen je govor Filipa Davida sa dodele nagrade ‘’Vitez poziva“, koju dodeljuje Liga eksperata – LEX. U tom govoru Filip David kaže: ’’Jedna od važnih i glavnih tema preispitivanja naše bliske istorije biće upravo tema ’izdaje intelektualaca’, napuštanje i odbacivanje univerzalnih vrednosti zarad uskih nacionalističkih i političkih interesa i strašne, tragične posledice te izdaje.’’

 

Treba da dodati da je intelektualna izdaja došla i zarad apstraktnih globalističkih ciljeva, zarad realnih političkih ciljeva nekih velikih sila, i da se sve to krilo iza licemernog zalaganja za univerzalne vrednosti, iza lažnog kosmopolitizma.

 

Danas, 12.12.2008.

Povodom glasanja u UN o rezoluciji EU koja se bavi ljudskim pravima u Iranu, i ne glasanja Srbije za tu rezoluciju, pitanje Vesne Pešić upućeno ministru inostranih poslova Srbije na sednici skupštinskog odbora glasilo je: ’’Da li Srbija vodi politiku ljudskih prava koja je suprotna EU?’’ U istom članku profesor Vojin Dimitrijević daje komentar u kome kaže da je odluka Srbije ’’izraz diplomatske arogancije.’’

 

Glas javnosti 11.12.2008.

 Ministar inostranih poslova Francuske (poznat kao ’’francuski doktor’’, borac za ljudska prava, pa i na Kosmetu dok su se vadili organi iz tela Srba): ’’Mislim da je greška što sam tražio državni sekretarijat za ljudska prava. Ne možemo da vodimo spoljnu politiku zemlje samo na osnovu ljudskih prava. Upravljanje zemljom očigledno udaljava od izvesnog idealizma.’’

 

Glas javnosti (koji ’’iz principa’’ ’’ne čita’’ većina čitalaca Danas-a), 12.12.2008.

– Čekajući fajront – Dragoljub Petrović

Prase u Teheranu

 

’’(…) U tekstu predloga pomenute rezolucije, naime, tražili su se sledeći potezi od vlasti u Teheranu: ukinuti u zakonodavstvu kazne poput odsecanja delova tela, bičevanje i sve druge forme torture, okrutna i nečovečna postupanja; ukinuti praksu javnog izvršavanja smrtnih kazni; ukinuti mogućnost da lica mlađa od 18 godina mogu da budu osuđena na smrtnu kaznu; ukinuti mogućnost da kamenovanje može da bude metod izvršne kazne; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve forme diskriminacije i kršenja ljudskih prava žena i devojaka; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve vidove diskriminacije i kršenja ljudskih prava osoba koje pripadaju drugim verskim, etničkim, jezičkim ili drugim manjinama; prestanak progona i zastrašivanja političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kao i osoba koje su uhapšene samo zbog izraženog političkog mišljenja…
Onda su Avganistan, Alžir, Azerbejdžan, Bangladeš, Severna Koreja, Egipat, Eritreja, Kazahstan, Kuvajt, Kirgistan, Liban, Libija, Malezija, Mjanmar, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Katar, Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tunis, Turkmenistan, Uzbekistan, Venecuela, Zimbabve… i, treba li dodati – Srbija, ukupno 51. država, digle ruku protiv. Faktički, digle su ruku da se u Iranu natenane nastavi odsecanje ruku do lakata, to je odlično, mora da su neke članove preuzeli od cara Dušana. Da se nastavi sa praksom 80 udaraca bičem ako vas uhvate da pijete alkohol… Uuu, ovo je grozno… Da vas javno kamenuju uhvate li vas u švaleraciji… Da vas proglase punoletnim sa devet godina, ako ste žensko, ili sa 15, ako ste muško, i potom javno linčuju, ako ste, slutim, razbili fudbalskom loptom prozor na džamiji. Hm. Osnovno pitanje je – a što smo mi za ovo glasali?
U nacijama, tim ujedinjenim, igra se ko u domaćem fudbalskom prvenstvu – uzmete tri boda kod kuće, kad vama treba, a onda date njima tri boda u gostima, kad njima treba. Iran je, naime, pogurao onu našu ‘’hašku pravdu’’ u UN. Beše to kad je ministar Jeremić usnimljen s obe ruke gore u Generalnoj skupštini, da nije išao i potpis ispod teksta, mislili bismo da je u pitanju detalj sa koncerta Ace Lukasa. I sad mi vraćamo Iranu. Dve-tri ruke ili noge, otfikarene, naravno, nisu ništa nasuprot našoj pravednoj borbi.
Samo da na red ne dođe rezolucija o ljudskim pravima, na primer, u Saudijskoj Arabiji, pa i njima da pomognemo… Tamo, naime, odsecaju glave.’’

_

 

Stvarno, zašto je Srbija glasala da se u Ujedinjenim nacijama ne osudi Iran? I to baš da Evropsku uniju ne podrži neko ko dolazi iz Demokratske stranke, u kojoj su sve sami prijatelji komesara ove evropske organizacije, prijatelji novog predsednika SAD, generala NATO?

Možda zato što ’’ne možemo da vodimo spoljnu politiku zemlje samo na osnovu ljudskih prava.’’? ’’Upravljanje zemljom očigledno udaljava od izvesnog idealizma’’!

Ali, Srbija ne treba da se ugleda na Francusku. Srbi ne treba da budu licemerni u svojoj borbi za ljudska prava poput Francuza ili Šveđana.

Zato je ispravan stav ministra inostranih poslova Srbije i Srbija je dobro glasala.

 


Dveri raja i Zveri pakla

децембар 12, 2008

Писмо генерала Александра Лузана Мусолинију:

“Драги Дуче, безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола.

Зато и журим да Вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 км од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин.

Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година.
Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило!
Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.

Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!      И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се зачуло дечје кркљање.

Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Српкињу (Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година.

За све време, певао је силом доведен оркестар Цигана.

На вечну срамоту наше римске цркве, и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасили, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Од хиљаду и нешто душа, у селу нема никог. Истог дана, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму, или на животињски начин побили. Покољи Срба су достигли такве размере, да су у тим крајевима загађени и многи извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.”

http://www.dverisrpske.com/tekst/83556

Hrvati su u toku II svetskog rata mučili, ubili, ili proterali, više od 700 000 hiljada Srba. Tokom ’90-tih 20.veka Hrvati su mučili, ubili ili proterali na stotine hiljada Srba, dovršili su genocid i etničko čišćenje započeto u II sv. ratu.

__________________________________________________________________________________________

 

Mirjana Bobić-Mojsilović

Idealna žena

San svakog muškarca izgleda da je ostvaren. Jedan Japanac, inače genije za robotiku, ovih dana predstavio je javnosti plod svog dugogodišnjeg konstruktorskog rada – ona se zove Aiko i veoma je ženstvena, ima dvadeset četiri zgloba na rukama, pokreće sve prste, govori engleski i japanski i može da zapamti vaše lice. Ova devojka robot, obučena u roza košulju sa mašnom, udariće vas ako je jako stegnete ili pokušate da je dodirnete tamo gde joj ne prija.
Njen tvorac izjavljuje ovih dana da je sebi napravio idealnu partnerku – ona može da radi mnoge kućne poslove, bez prestanka – dakle 24 sata dnevno, a za uzvrat ne traži ništa – ne mora da je hrani i oblači, ona se ne svađa, večno ostaje mlada, i može da mu jednog dana bude od nezamenljive pomoći ako on o sebi ne bude mogao da se stara.
Ovo je priča o otuđenosti, ali ovo je takođe i stara priča o muškarcima i ženama, o robovima i gospodarima, o Pigmalionu, o pokušaju čoveka da se igra Boga. Tvorac je sebi napravio lutku-osobu, po meri vlastitog svetonazora. Žena oko koje ne mora da se trudi, a koja može neumorno da radi, ostvarenje je njegovog sna. Ona je takođe i njegova slika i prilika – svaka očaranost sveta upućena Aiko, u stvari je kompliment njemu. Idealni robot je u stvari idealni rob (u srpskom jeziku koren reči je isti!), a može da bude i obrnuto.
Aiko se tako ispostavlja kao tužna sekvenca iz nekog stvarnog „Povratka u budućnost”. Izgleda da čitava civilizacija grabi ka tom idealu – žene, to jest ljudi, koji mogu neumorno da rade, a da za to ništa ne traže osim savršenog servisa i kontrolnog punkta koji se brine o softveru. Privid osobe, privid drugoga, u predmetu, u kreaciji koja liči na ljudsko biće, predstavlja, u stvari, samo bukvalnu realizaciju ideje Vrlog novog sveta. Aiko ima fond od 1.300 reči i može da zapamti oko 250 ljudskih lica. A to je fond reči koje danas upotrebljava prosečan čovek.
Aiko jeste zastrašujuća metafora idealnog ljudskog bića – upravo njena ograničenost jeste mera njenog savršenstva. Kreirani softver njenog „mozga” jeste ključ razumevanja budućnosti sveta.

http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2588


Тајна Светог Грала – или – Знакови Поред Пута

децембар 5, 2008

САН

 

  

Сан који описујем сањао сам лета 2005. године.

 

Видим велику гомилу лешева људи. Само тела без духа. На гомили је на стотину тела. Не осећам мирисе, не видим трулеж, крв, тела као да су жива, само нису, имају одећу на себи. Нема звука. Ова гомила лешева налази се у огромној просторији, са бетонским зидовима, високим више десетина метара, са свих страна, сивим зидовима, у полумрачној просторији, којој се не види плафон, јер је у мраку, ако ова просторија уопште има плафон. Имам утисак да је ова просторија под земљом.

Међу лешевима видим и свој леш. Своје тело. Из тог тела излази моје, да назовемо овом приликом тако – астрално тело, истог изгледа и облика као и физичко тело, само није чврсто, није материјално, енергетско је. Гледам себе у том телу, у тој просторији и осећам немир, драму, осећам страх и стрепњу коју осећам у том енергетском или астралном телу, које, када се издвојило из гомиле лешева, не зна куда да крене, јер, и нема где. Тако ми се само учинило. Онда видим због чега је тај страх присутан, шта изазива ту драму која се у тренутку, а ради се само о тренуцима непосредно по почињању сна, односно, непосредно по “излазку“ из тела-леша, из гомиле тела-лешева, одиграва. Страха није било због места где сам се затекао, нити због лешева. Страх је долазио, драму је изазивало светло које је допирало иза мало отворених врата, које сам угледао после изласка из гомиле. То је било светло попут светла описаног у мистици, јако, бело светло, кроз које ништа не видиш. Једини излаз, дакле, из те просторије био је кроз та врата, у ту светлост. То је био мој избор: или да останем у тој просторији, или да прођем кроз та врата.

Крај сна.

 

  

 

МИСЛИ

 

  

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.

Тело смрти је физиолошки, телесни човек, људска твар, а онај други, онај што живи у осталим људима, у историји, јесте историјски човек. Једино што онај који живи у историји жели да живи и у телу, жели да укорени бесмртност душе у васкрсењу тела. Историја је реалност, барем исто онолико ако не и више него природа.

Ми живимо заједно, али свако умире сам и смрт је врхунска самоћа.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Све оно што тежи умножавању, разликовању, потиче од фантома. Логос историје води смиривању, укидању противречности и фантоми су против Логоса јер је престанак кретања њихова смрт.

У вечности се целокупна историја света одвија истовремено; она је једна слика у вечности од које ми јесмо са раз-умом само у  сада и од које  раз-умом видимо само то.

Све што у историји не буде живо, све вештаствено, расплинуће се пред савршеном једноставношћу бића.

Рођењем-из-воље стичемо храброст да погледамо своја права лица. Загледани у прадавни почетак са кога је скинута љага можемо видети мноштво лица која посматрају сама себе и увиђају да су од искона била  једно лице које је пад у раз-умевање, умножавајући га у преварним огледалима, покушао да претвори у безброј мртвачких маски.

Разум није у стању да пређе границу пошто је и сам граница. Он је граница ума и смрти, граница раскола у човеку.

Историја је чисто људска творевина, настала из наивне наде да је лаж ништа.

Узалудно је тражити истину историје; ваља прелазити границе… Истина је од лажи одвојена онтолошком провалијом коју ствара лаж сама… Човек – излазећи из себе у историју – и сам постаје делимично лажан, а исто се истим познаје.

Ако ми је потребно нешто из спољашњости, онда то значи да нисам цео, да не припадам само себи него и историји… онолико колико ја употребљавам неку ствар, толико она употребљава мене.

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Мистична агонија се поиграва речима, игра Речју. А игра се да би је створила. Као што се можда Бог играо и створио свет, не да би се играо са њим, већ да би се играо стварајући га, јер је стварање игра. 

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Игра је у бити трагична; играти се, значи подржавати збиљу, не бити у збиљи. Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Чему уопште Игра? На свет долазим без воље. Што је још горе – долазим беспомоћан.

Игра је царство нужности, њена су правила утемељена на забранама, на обманама – дозвољена су сва средства – јер се Игра не одвија по природи и у природи, већ против природе… Јадати се на више силе – за то не постоји никакав основ: сами смо створили сопствени пакао и дужни смо да сносимо све последице. Не вреди кривити ни претке. Пакао је ту, али ми не морамо да га подносимо. Слободни смо и нико нас не може присилити да учествујемо у Игри. Па ипак, сви учетвујемо. На то нас не присиљавају никакви метафизички разлози; учествујемо јер смо уплашени бесконачношћу слободе.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Јер је историја, која је Божја промисао на Земљи међу људима, лишена коначне људске сврховитости, она ходи ка забораву, ка несвесности.

Бог је унутар добра и зла  и обухвата их, као што је вечност унутар прошлости и будућности и обухвата их, јер је изван времена.

 

 Владимир Соловјев – из песме “У обећану земљу“

 

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се

 

 

 Емануел Сведенборг – Небо и Пакао –

 

Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком? Мисли човека потичу од духовног света.

 

 Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Свако се логичко мишљење збива у наречју апстракција и sub specie aeterni: егзистенцијално мишљење састоји се у томе, да апстрахује тешкоћу замишљања вечног у његовом постајању, на шта смо у ствари принуђени, јер је и онај који мисли у постајању. Чисто мишљење је фантом.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Декарт није у праву: мислити није исто што и бити; технологија је у стању да мишљење, посредством медија (писма, на пример), учини временски вечним – и ми располажемо мислима Платоновим, Декартовим… Али она није у стању да учини вечним онога који мисли. Ми најчешће мислимо да јесмо и тако стварамо сами расцеп између cogita и esse, постављамо ствари на главу, па esse постаје функција cogita уместо да ствари стоје обратно. Мислећи себе, себе заборављам, отуђујем се од своје личности и доспевам у очајање. Више нисам ја сам, него само ја-его нарастао до у рђаву бесконачност, претворен у фиктивно средиште света.

 

 Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Највиша мудрост о којој Декарт говори не састоји се у пуком прихватању метафизичких принципа, него у утврђивању евидентности ових принципа, у њиховој медитативној утемељености, као и строгој дедукцији, којом се сва остала знања из њих изводе.

Картезије никада под правичном расподелом разума није мислио да су људи једнаки по надарености и памети, или да ће то икада бити, већ је сматрао да постоји један корпус метафизичких истина који је свакоме приступачан а без којег ни најнадаренији не могу рачунати на постигнуће знања.

Реч је о правилима која су свима доступна, па се друга страна правичне раздеобе разума огледала у томе што је Бог, осима записа или “семена знања“ које је ставио у људску душу, сваком човеку подарио способност да та правила, правила разумевања његове Речи или узгоја његовог семена, следи и спроводи.

Од Бога заметнуто семе, на човековој земљи – у његовом разуму, рађа истину само захваљујући правилном узгајању и труду који се улаже у његов изданак, па ће управо тај труд и постепено разумевање вечне истине производити оно што називамо временом, а захваљујући којем човек, заједно са присвајањем божанске семене креације – рекреира себе, Бога и свет.

Истина разума не може противречити истини вере. 

 

Рене Генон – Дантеов езотеризам –

 

Кад се одреди нека полазна тачка у времену и кад се почев од ње рачуна трајање цикличног периода, увек ће се доспети до тачке која ће потпуно кореспондирати са оном од које смо пошли, јер управо та коресподенција између елемената циклуса који иду један за другим обезбеђује њихов континуитет. Дакле, идеално полазиште постављено је у средину једног таквог периода; на тај начин се добијајају два једнака трајања, једно које претходи и друго које следи, у којима се збива читава револуција неба, јер се све ствари на крају налазе не у истоветном положају (тврдити тако нешто значи пасти у Ничеову заблуду “вечног враћања“) већ у положај који аналогно кореспондира почетном.

Поставити се у средиште круга значи, дакле, поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је “божанско место у којем се измирују супротности и противречности“, то је средиште “тачка ствари“, према индијском изразу, или “непроменљиво средиште“ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.

  

Новица Милић – Истина апокалипсе –

 

Катастрофу једног смењује, као секвенца и као консеквенца, инвенција другог света… Апокалипса се одвија између катастрофе и инвенције, преко прве ка другој. А то важи, само на различит начин, и за истину.

Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia).

О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој “последњи суд“ о ствари “последњих ствари“ може(мо) препустити само вери.

За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света, чиме се образује нека врста интерног проблема апокалипсе, нека врста катастрофе (преокрета, обрта) истине апокалипсе, можда и апокалипсе (истине) апокалипсе. О њој се може говорити само унапред, али као да се већ догодила, па говоримо уназад; сравњивање, поклапање ова два времена није могуће. Недостатак такве могућности за проверу – искуства краја, или почетка, сад већ свеједно, “часа искушења“ – оправдава да о апокалипси и њеној истини не говоримо само из угла њеног завета, из угла пророчанства.

Апокалиптичка истина је истина која ће се тек открити. Апокалиса се никада није одиграла. Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује.

Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.

Историја се разликује од повести, а повест од приче, тако да ће се и истина и апокалипса морати провући кроз њихове разлике.

Psyhe је заправо чиста жеља за животом у друштву са живима.

Колико се о светлости може говорити као о извору за алетеју, толико се о њој може говорити и као извору апокалипсе – али извору који је скривен, запечаћен самим светлом, собом, иза чега је њена тајна као оног другог, попут црне светлости која би се можда видела уколико бисмо успели да откључамо снагу сјаја за коју немамо кључ.

Истинољубивост као “порив за сазнањем“ основа је или темељ заблуде о једнакости ствари и њеног израза, вида, идеје; извршилац тог порива – који се брзо показује као склоност за обману, јер је лакше живети у обмани једнакости него с увидом у бездану разлику свега – јесте човеков интелект. Зато је истинољубивост не само метафизичка заблуда, већ и заблуда метафизике, пре свега што метафизика кроз читаву повест означава као истину, као појам истине, а то је тзв. adaequatio rei intellectus. То је “одговарање ствари и разума“, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег “људског, сувише људског“ разума.

 

 Светислав Басара – Дрво историје –

 

Ка бесконачном се не може вољом кроз нужност, него само из нужности кроз вољу.

Мојој одлуци да пешице пређем на другу страну (преко воде, алузија на Христов ход преко воде, курзив Н.В.) супростављају се две ствари: сумња у себе, тим већа што је већа вера у политику, културу, технологију, etc; и природни закони наметнути – треба нагласити – не природом него технологијом. У свету, а свет је политика, не догађа се заправо ништа: ствари се само понављају.

Култура је, у свом најширем значењу, технологија понашања, некакво прилагођавање, нешто спољашње.

Воља технолога стрепи пред границама, воља личности насрће на све границе, на све што се испречило њеном стремљењу ка бесконачном.  

 

Јасна Шакота Мимица – Декартова метафизика тела –

 

Разлика између душе и тела не искључује њихово јединство и међусобни утицај у људскоме бићу, али искључује могућност да се производ тог искуства и јединства третира као теоријско знање.

У интуицији се интолошка и сазнајан реалност поклапају, просте природе – као онтолошке “честице“, и интуиције – као сазнајне “честице“, једно су те исто.

Разумевање базичних начела – оних из којих сва остала знања происходе, а којима се бави метафизика – подразумева или захтева разум одвојен од тела.

Декартово раздвајање душе од тела имало је, дакле, за циљ сасвим другачије стицање знања од оног које је Платону било на уму. Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света.

Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума. 

 

Лав Шестов – Potestas clavium –

 

Истина није начињена од оног материјалног од којег се стварају идеје, она је жива, има своје захтеве, укусе, и на пример, она се највише на свету боји онога што се на нашем језику назива отеловљењем, и то се боји онолико колико се све живо боји смрти. Стога њу може сагледати само онај који је тражи за себе а не за друге, ко је положио свечани завет да своје визије неће претварати у опште и обавезујуће судове, онај који истину никада не чини опипљивом. Онај ко хоће да зароби истину, да је зграби својим грубим људским рукама, речју, да је “оваплоти“ – како би је потом могао свуда и свима показивати – томе је суђено или да се вечно разочарава или да живи од илузија, јер су све оваплоћене и инкарниране истине биле само оваплоћене заблуде.

  

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

У стваралаштву ће бити субјект изаћи из себе и ући у објект, поново ће бити успостављен идентитет субјекта и објекта.

Сазнање је – функција повећања бића. “Истина“ пасивног интелекта једноставно не постоји, она је само интелектуални израз духовне потлачености и покорности.

 

 Лав Шестов – Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја –

 

Ко је у праву – Ниче или гроф Толстој? Шта је боље – скривати своје сумње и обраћати се људима само са “учењем“ у нади да ће то бити довољно да избегне оне проблеме који су мучили учитеља – или говорити отворено?

Ако је моралност само преоденута корист, ако је она само израз друштвених односа, онда јој, очевидно, треба одузети све свете атрибуте… обични људи и неслуте да се за моралност може везати толико нада и жеља… 

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

Нешто је велико напустити своју жељу , али још веће: чврсто је се држати пошто је напуштена. Нешто је велико вечности се домогнути, али је још веће пролазности се чврсто држати пошто је напуштена.

Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Вољом имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере.

Разлог страху од смрти јесте ненаклоност личности сама себи буде провидна. Ако се човек плаши провидности, он ће стално избегавати етичко, које управо не жели ништа друго до прозрачност.

Без ризика нема вере. Вера и јесте противречност између бескрајне страсти и осећајности и објективне неизвесности. Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи.

  

Павел Флоренски – С ону страну визије –

 

Знање које се развија предпоставља неко друго знање. То пре-дијалектичко знање несумњиво постоји, јер да њега уопште нема, не би било ни разлога да се дијалектички процес покрене. Постојање саме тежње у философији eo ipso подразумева неко знање које претходи мисли, знање бића – непосредно, мистичко. Оно није предметно; онај који зна не може да говори о свом знању, он га зна, према Достојевском, “недокучиво“, али је немогуће немати га.

Воље треба за свест да представљају нужност, то јест не смеју да буду случајне творевине духа, већ треба да у свести, као такве, имају оправдање својих мотива. Али, мотиви, посматрани појединачно, увек су случајни. Нужни постају једино када проистичу из начела које је свести дато као безусловно и по себи оправдано. Свест постаје сила једино тада и само утолико уколико поседује унутрашњу снагу, то јест уколико се може оправдати начелом. Свест прихвата апсолутно начело као такво ако и само ако, оно у потпуности собом одређује свест, тако да није могуће постојање било каквог изолованог, појединачног садржаја свести по себи, већ сваки одговарајући начин припада том начелу, које је апсолутно.  

  

Серен Кјеркегор – Бревијар –

 

То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште. Ко посматра живот етички, не види у њему опште. И ко етички живи, изражава у своме животу опште.  Дужност је опште што се од мене тражи. Ако, дакле, ја нисам опште, то не могу ни вршити дужност. Дужност је опет, са друге стране, нешто појединачно, нешто само за мене, па ипак је то дужност, дакле нешто опште. Личност се јавља као јединство општег и појединачног.

Право етичко надахнуће састоји се у хтењу свим бићем својим, али божанственом шалом узнесено, оно никад и не помишља да ли ће се тиме или неће нешто постићи. Чим воља почне кришом похотно да жуди за ефектом личност постаје неморална. Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина.

Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине.

  

Библија

 

Постање 3, 5: “па ћете постати као богови“

Псалм 82, 6: “Богови сте, и синови вишњег сви“

Римљанима 8, 14: “синови Божји“ “које води Дух Божији“

Јован 12, 23: “ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје: ако умре, род многи доноси“

  

Павле Евдокимов – Жена и спасење света –

 

Јеванђеље није усресређено на индивидуално спасење већ на Царство Божије. Трансцедентни егоизам “личног спасења“ је црквени номинализам: он искривљује богочовечанску стварност.

По православном учењу, постојање човеково између смрти и Страшног суда је стање које се назива чекање васкрсења мртвих: то није место, већ прелазно, привремено стање припреме.

Вазнесење претпоставља Парусију. Христос је исти, али нема више кенозиса: то је долазак Христа у слави очигледној за све. Више неће бити могуће не познавати Га. Ето зашто је Парусија већ суд за све оне који сумњају; али то виђење претпоставља природу човека. Неће историјски свет видети Парусију, већ ће она да се подудари са променом света. Последњи догађаји, катаклизме, још увек припадају историји. “Грешници нису лишени Љубави Божије“, али удаљавање од Извора, сиромаштво и пустош срца неспособног да одговара на Љубав Божију изазивају патњу, јер после откривења Божијег више неће бити могуће не волети Христа. Савршених Светих нема, као што у сваком грешнику постоји барем по које зрно добра. Са те тачке гледишта, речи о истребљењу, уништењу, о “другој смрти“ се не доносе на људска бића, већ на демонске елементе који су у њима. “Друга смрт“ се односи на начела зла раширена у простору и времену: на свом врхунцу они се скупљају и нестају заувек. Ако је слобода и дозволила привремени квар, исход је у Божјој руци.

  

Лав Шестов – Potestas clavium –

 

То што душе имају иста тела, живе на земљи, плаћају порез, описмењују се и зарађују насушни хлеб у зноју лица свог, апсолутно није довољно да бисмо их подједнако третирали.

Дрво спознања не даје нам снагу, оно нам је одузима, и када треба бирати између дрвета спознања добра и зла и дрвета живота, ми прво називамо светлошћу, а друго тамом, и још се хвалимо својом проницљивошћу, дубином и ко зна чиме још!

Декарт је својим очима видео да човеку није дато да природним разумом победи Бога, и да мора, хтео то или не, клекнути пред творцем васељење, и не сме захтевати од њега истину већ га мора смирено молити за милост. 

 

 Библија

 

Лука 15, 7: “кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“

Соломон, II Дн, 6,1: “Бог се у тами крије“  

 

Зен будизам

 

– Заблуда је сама по себи просветљење, проклетство је спасење.

– Ништа не постоји, мада ипак све постоји.

– Облик је празнина, а празнина је облик.

– Кад сретнеш Буду, убиј га!

Кад сретнеш патријарха, убиј га!

– Седим као Буда,

али ме гризу комарци

у мојој нирвани!

– Ум је господар духа, а дух је пуноћа тела.

 

 Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Која деца ће нас спасти? Телесна кроз васкрсење тела или духовна кроз бесмртност душе? Да нису можда она у суштини међусобно контрадикторна?

Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; идеал хришћанства је картузијанац који напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.

Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.

Идеја је нешто чврсто, постојано; мисао је нешто флуидно, променљиво, слободно. Мисао се прелива у другу мисао, идеја се судара са идејом.

 

 Николај Берђајев – Филозофија неједнакости –

 

Истинско ослобођење човека претпоставља његово ослобођење, не само спољашњег ропства, него и оног унутрашњег ропства, од робовања самом себи, својим страстима и оном ниском – бедном у себи.

Царство Христово неће бити само на небу, већ и на земљи, то ће бити не само духовно, већ и телесно царство. Али, то ће бити друга, преображена земља, и друго, преображено тело. Силазак небеског Јерусалима на земљу се не може мислити као његова материјализација и то се никада неће догодити у границама историје трију димензија, то је четврта димензија историје. 

 

Владимир Соловјев – Платонова животна драма –

 

Са хришћанског становишта анђео није више биће. Он је биће ниже од човека према суштини и назначењу – од човека какав он треба да буде и какав бива у извесним случајевима.

У животу се материјална природа изнутра прожима светлошћу, упија је, претвара у унутрашњи покрет, а затим тај покрет преноси спољашњој средини – звуком.

Творачко начело свемира (Logos), које се споља одражава са материје као светлост, и које изнутра распламсава живот у материји, образује у виду животињских и биљних организама одређене и стабилне форме живота које, успињући се ка све већем и већем савршенству, могу најзад да послуже као материјал и средина за право оваплоћење целовите истине и недељиве идеје… Органска тела су само метаморфозе или трансформације неорганске материје… Признати живим телима посебну, само њима својствену животну силу – то је исто што и приписивати храму посебну силу храма. 

 

Николај Берђајев – Смисао стваралаштва –

 

Скоро са истим правом се може говорити о божанском пореклу човека и о његовом настанку из нижих облика органског живота природе. Скоро са истом снагом аргументације философи бране исконску слободу човека и потпуни детерминизам, који човека уводи у фатални ланац природне нужности. Човек је једна од појава овог света, једна од ствари у њиховом природном кружном кретању; и, човек, излази изван овога света као лик и подобије апсолутног бића и превазилази све ствари природног поретка. Необично биће – подељено и противречно, које има лик владалачки и лик ропски, биће слободно и оковано, јако и немоћно, које у једном бићу спаја узвишено са ништавним, вечно са пропадљивим.

Љубав је пут ка откривању тајне особе, ка доживљају особе у дубини њеног бића. Онај који воли зна о особи коју воли оно што о њој не зна читав свет, и онај који воли је још више у праву него читав свет. Само онај који воли стварно доживљава личност, одгонета њену генијалност.

Љубав је пут, којим свако у себи открива човека-андрогина. У правој љубави не може бити самовоље – у њој постоји предодређење и усуд. Али свет не може да суди о тајни двоје, о брачној тајни – у њој нема ничег општег.

У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека. 

 

Мигел де Унамуно – Агонија хришћанства –

 

Дух који је жива реч, чиста реч, усмено предање, оживотворује; а слово, књига, убија. Душа дише помоћу речи.

_

 

Цитати су из следећих књига:

 

– Мигел де Унамуно, “Агонија хришћанства“, Clio, 2000.

– Светислав Басара, “Дрво историје“, Службени гласник, 2008.

– Серен Кјеркегор, “Бревијар“, Модерна, 1990.

– Павле Евдокимов, “Жена и спасење света“, Светигора, 2001.

  1. – Павел Флоренски, “С ону страну визије“, Службени гласник, 2008. (цитат П. Ф. и стихови песме “У обећану земљу“   Владимира Соловјева из дела су књиге који носи назив “Хамлет“)

– Рене Генон, “Дантеов езотеризам“, Градац, 2002.

– Јасна Шакота Мимица, “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

– Новица Милић, “Истина апокалипсе“, Градац, 2003.

– Дејан Разић, “Зен“, Дечије новине, 1985.

– Емануел Сведенборг, “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, 2006.

– Лав Шестов, “ Potestas clavium“, Бримо, 2002.

– Лав Шестов, “Добро у учењу Ничеа и грофа Толстоја“, Бримо, 2002.

– Николај Берђајев, “Смисао стваралаштва“, Бримо, 2001.

– Николај Берђајев, “Филозофија неједнакости“, Октоих, 2004.

– Владимир Соловјев, “Платонова животна драма“, Логос: Бримо, 2004.

– Библија


Црна рупа

децембар 2, 2008

 

 

О чему писати више, на овог блогу, што се тиче политичке реалности и животне стварности у Србији? Сада имамо власт која тврди да није могла да зна да ће доћи до економске кризе у свету? Кажу: “ко је то могао да зна?“ Бројни домаћи и страни економисти, и овај блог, демантују власт. А и када је дошла криза, власт у Србији последња је признала да је дошло до кризе у свету. Председник државе упорно је негирао постојање кризе у тренуцима када су највеће банке на Западу одлазиле у стечај. Сада сви за своје неуспехе и своја глупава предизборна обећања криве “економску кризу у свету“ (Србију следећих година чека економска криза без обзира на развој догађаја у свету). И то пролази. И у војсци и у Цркви, и међу грађанима, и међу свима. Очигледно. Не заборавимо, народ је у поште по бесплатне акције полетео као на шалтере Дафимента и Југоскандика. Сада испада да са доделом бесплатних акција нико није имао ништа осим лидера једне странке који је идејни творац целе акције. Као да он то није смислио за време претходне власти, и као да нови коалициони партнери нису стали иза ове акције у предизборној кампањи. Системски спровођено “намерно незнање“ и природне, људске, глупости, похлепе, слабости и лењости, довели су овај народ и ову државу у ово стање.

Дакле, за Србију нема спаса. Нигде се не види ни онај последњи, самртни, трзај живота, последње снаге. Нико да повуче ни у војсци, ни у Цркви, ни у локалној микрозаједници, ни међу јавним предузећима, ни у тајним службама, ни у судовима, ни у медијима, ни у спорту, ни у култури, свуда – декаденција. Свуда постоје изузеци, али само да потврде правило. У свакој области налази се по који усамљеник који шаље “вапај из пустиње“. И то је то. Већину тих вапаја из пустиње и сам сам стављао на овај блог. Ако ништа друго, нико не може рећи српском народу да није упозорен. Јесте. То није утеха за оне који су упозоравали.

Чека нас нека мешавина судбина које су задесиле Јевреје, Роме и Хазаре.

Нас?

У чије име у ја уопште пишем? Како смем да кажем “нас“ или “ми“?

“Ми“ светосавци који верујемо да су Срби светосавци изабрани народ који ће преживети Потоп? “Ми“ грађани света који би пре ушли у храм сатанистичке секте него у храм српске православне цркве, макар као туристи, или европејци? “Ми“ пагани и масони, хиберборејци и чувари Светог Грала? “Ми“ које не интересује ништа, ниједна религија, ниједна идеологија, ниједна странка, ниједна држава, ниједан народ, ниједна књига –  ништа, осим наших новчаника, жеља и истомишљеника који не задиру у нашу приватност? “Ми“ који смо све по мало од наведеног? “Ми“ којих нема у овим редовима?

Због свега тога и много тога другог “ми“ остајемо без државе попут Јевреја пре два миленијума, а сасвим извесно и без имена и језика, попут Хазара, или ћемо задржати некако језик и име, али раштркани по свету причаћемо и језике домаћина и матерњи, попут Рома и Јевреја. Ти који ће попут Рома чувати своје име и језик биће мањина, већина ће поћи судбином Хазара и прихватити неки други идентитет. Тешко да ће ико попут Јевреја да сачува и своју веру.

Црна будућност. Али, чија будућност није била црна. Генерације “деце цвећа“ добиле су рат и ратурање СФРЈ. Да ли је постојала генерација људи која је цео живот провела у миру, благостању, констатном прогресу и без болести и патње? Да ли се родио такав појединац? У целој историји људског рода старој седам хиљада година?  

Значи, Србија је део света и Срби деле судбину човечанства. Свет чека црна будућност. Наравно, знамо да и будућност има своју будућност, али будућност која обухвата наш животни век је црна. За многе народе и појединце и претходних неколико деценија је било црно. Рекло би се, живот није леп. Али, јесте. Јер, живот је чудо. А човек је тајна највећа. И остаће довољно људи да стане под – дрво живота.


%d bloggers like this: