Евро ће нестати а долар крахирати

Амерички инвеститор Џим Роџерс, који је и суоснивач фонда „Куантум” милијардера Џорџа Сороша, прогнозира да би британска фунта у најближој деценији могла да доспе на ниво долара, а да евро за 20 година више неће ни постојати, објавили су данас светски медији. Роџерс своје прогнозе пада фунте на ниво америчког долара у најближим годинама образлаже високим државним дугом Британије и недостатком економских замајаца у тој земљи, при чему би им, сматра он, у повећању конкурентности тренутно помогло да прихвате евро као средство плаћања.

Тај економиста, међутим, дугорочно нема поверења ни у заједничку европску валуту, оцењујући да за 20 година евра више неће ни бити. Роџерс, који је заједно са Сорошом основао „Куантум фонд”, који је управо кладећи се на нагли пад британске фунте зарадио 90-их година прошлог века приближно милијарду долара, данас ради као независни инвеститор у Сингапуру. Он сматра да је фунта „на крају” и да би људи требало да избегну веће инвестиције у Британији.

У вези са актуелном глобалном финансијском кризом која је довела до опште рецесије, ових дана се могу чути алармантни коментари још неких водећих економиста и бизнисмена, везани за најважније светске валуте. Тако је прошле седмице бивши шеф америчке централне банке Пол Вокер , који је сада финансијски саветник новог председника САД, упозорио на могућни крах долара, наглашавајући да постоји ризик да ће пасти поверење у америчку валуту. Вокер (81) је то изјавио на седници Одбора за финансије америчког Сената, приликом разматрања номинације Тимоти Гајтнера на функцију министра финансија САД, објавио је немачки дневник „Фајненшел тајмс Дојчланд”. Крај рецесије у САД се, према његовом мишљењу, још не назире, а свет се налази усред „кризе над кризама”.

Tанјуг- Екос

——————————————————————————————————–

Krivci za svetsku krizu

Autor: FoNet

London – Najveća svetska ekonomska kriza za proteklih sedam i po decenija nije prirodni fenomen, već katastrofa za koju su odgovorni pojedinci kao što su bivši šef američkih Federalnih rezervi Alen Grinspen, guverner Banke Engleske Mervin King i nekadašnji predsednici SAD Bil Klinton i Džordž Buš, piše danas londonski Gardijan. List ocenjuje da je Grinspen odgovoran za niske kamate i odsustvo regulacije hipotekarnih kredita, što je dovelo do raspada tržišta nekretnina kada korisnici više nisu mogli da otplaćuju kredite zbog naglog rasta kamata. Na Gardijanovoj listi odgovornih za krizu su i britanski premijer Gordon Braun, bivši američki senator Fil Grem, predsednik finske vlade Geir Harde, bankari Ebi Koen, Ketlin Korbet, Henk Grinberg, Endi Hornbi, Fred Gudvin, Stiv Kroušou, Adam Eplgart… Gardijan je među krivce uvrstio i milione Amerikanaca, jer su uticali na izbijanje krize uzimanjem kredita koje nisumogli da otplate. „I Britanci su se zaneli. Mi smo kreditni zavisnici Evrope i mnogi naši problemi su mogli biti izbegnuti da smo bilirazboritiji i rekli ‘ne'“, piše Gardijan.

Povezan post:

Цена злата

 

Црна књига Србије

Никола Варагић

Министар полиције je изјавио да у Србији постоји између 30 и 40 организованих криминалних групаи да полиција о њима “зна све“. Криминалци се најчешће баве препродајом наркотика и крађом аутомобила. Тако министар говори, а ми му наравно не верујемо. Није поменуо своју криминалну групу, која му је омогућила да постане шеф полиције. Његова криминална група не бави се крађом аутомобила. Има их још, које није поменуо. Посебно није поменуо чиме се све баве.

Покојни академик Медаковић за садашњег потпредседника САНУ не само да је говорио да је криминалац, говорио је да је и секташ. Ако је тачно да је садашњи председник САНУ умешан у корупцију као члан власти која је додељивала посао за мост преко Саве, онда је и председник САНУ криминалац. Баш као и Драган Џајић. Министар полиције није рачунао на организовану криминалну групу којој припадају одређени академици из САНУ.

Преко 50% високих спортских функционера припада некој организованој криминалној групи.

Већина оних који су радили или сада раде у тајним службама – обични су криминалци.

Већина директора јавних предузећа припада некој организованој криминалној групи.

Председник Републике и министар војске никада нису ништа озбиљно радили у свом животу, у смислу већег зарађивања новца. Али, новца имају толико да им и претиче па могу да издвоје и новац за хуманитарне сврхе (целе плате, “једини извор прихода“). Свима је познато да само криминалци тако живе.

Вођа СНС има некретнине вредне милион евра. Шатро, зарадио од посланичке плате. Криминалац. За председника ДСС не могу рећи да је кримос, он је само будала која се окружила бројним криминалцима који не смеју народу да погледају у очи. Гледају искључиво у џеп. Млади лидер опозиције без дана радног стажа вози се у џиповима окружен телохранитељима, као да зарађује 20 милиона долара по филму, попут холивудских звезда.

Читајући новине и пратећи друштвена дешања намеће се закључак и да већина војних генерала припада некој организованој криминалној групи.

 

Већина угледних новинара и интелектуалаца припадници су неке организоване криминалне групе. 

Већини министара који су министровали у последњих 20 година може се судити за криминалне радње.

 

Вођење процеса приватизације, приватизација друштвених предузећа и изградња банкарског сектора у Србији, у већини, дело је више међусобно добро повезаних организованих криминалних група. Тајкуни финансирају све партије.

 

А обични грађани? Већина говори: “Шта их брига, и ја бих тако радио да сам на њиховом месту, и ти, сигуран сам.“ Па онда носе пиле доктору, 20 евра саобраћајцу, кафу и чоколаду у пореској…

 

Наравно, ако гледамо пуритански, скоро сви смо криминалци. Ако играш по сваком слову закона, пропадаш. Јер, те законе су писали и о њиховом поштовању брину у овом тексту горе поменути. Систем је тако направљен, ко се “сналази“ преживеће, ко је поштен умреће у сиромаштву.

 

–

 

Али, држава Србима има да ухапси крадљивце кола. Јер, о њима “све зна“. И тада ће бити проглашена победа над криминалом. Мање марихуне у држави и ето благостања. А тек полиција, како су они храбри, годинама се спремају да разбију “вождовачки“ клан. И сада, када имају храбрости – немају довољно доказа. Сваки дан у новинама гледамо како се  ветерани са београдског асфалта спрдају са полицијом и судовима. Шта би са грађевинском мафијом? Министар прича бајке у које ни мала деца не верују. Ушао је и у “маркетиншки“ клан.

 

Veštine odlaganja normalnog života

REPUBLIKA, Br.444-445

 

Nebojša Popov

Sedmogodišnje porađanje socijalnog dijaloga

Veštine odlaganja normalnog života

Simbioza »divljeg kapitalizma« i »haotičnog pluralizma«, ojačana »kohabitacijom« i koalicijom vladajućih stranaka starog i novog režima, biva sve žilavija, poništavajući nekadašnje nade u raskid sa starim režimom i dovodeći u pitanje mogućnost bilo kakve načelne alternative

Prema pisanju Politike od 27. decembra, sednica Socijalno-ekonomskog saveta, koji čine predstavnici države, poslodavaca i sindikata, započet dan ranije »u haotičnoj atmosferi završen je bez ikakvog dogovora i zaključka«. Povodom istoga događaja, Večernje novosti objavljuju izjavu državnog funkcionera da je »Savet još bez dogovora«, što znači da će ga možda i biti, a Kurir ističe bombastičan komentarda su sindikati, odnosno radnici »namagarčeni«. Postoji i nešto sasvim očigledno. Svi napisi pominju da je sukob izbio oko primene Opšteg kolektivnog ugovora koji su proletos (29. aprila) potpisali predstavnici Vlade, Unije poslodavaca i sindikata. Tačka razlaza je ugovorom predviđena isplata toplog obroka i regresa, čemu se odlučno suprotstavio predstavnik poslodavaca.
Nisam kadar da predviđam hoće li se nastaviti pomenuta sednica. Ne želim da komentarišem komentare o »magarčenju«, jer su manipulacije, i velikim društvenim grupama, pa i radnicima, naročito prilikom izbora, opštepoznate i stare koliko i sami izbori. Dalje, ponavljanje opštih mesta, i kada zvuče eksplozivno, smatram banalnim. I zapaljive reči kojima se najavljuje da će »u sledećoj godini radnici u ogromnom broju neprekidno izlaziti na ulice« (videti citirani Kurir) zvuče kao isluženi kliše. Najzad, neću ni da sudim o licemerju moćnih i imućnih koji osuđuju radnike i sindikate za nespremnost za samolišavanje (»stezanje kaiša«) u uslovima rastuće krize, kada se od njih očekuje da se odreknu dela plate koja je mizerna (ili je uopšte nema).
Pomenuti događaj smatram značajnim iz drugih razloga. Naime, već sedam godina se najavljuje da će pomenuti Socijalno-ekonomski savet, kao ključno mesto socijalnog dijaloga, da »zaživi« a to, eto, nikako da se ostvari. Zašto? Pokušaću da na to pitanje potražim odgovor.

 

Prelazne institucije

 

Oni koji pažljivije prate ovdašnja zbivanja mogli bi da se prisete da je Socijalno-ekonomski savet nastao kao deo projekta korenitih promena u Srbiji nakon 2000. godine. Naime, agilno jezgro pokreta za demokratske promene, predvođeno Zoranom Đinđićem, najavilo je donošenje novog ustava kao bitnog akta diskontinuiteta sa »starim režimom« a put ka tome trebalo bi da utru tri prelazne institucije. Prva je Komisija za istinu, odgovornost i pomirenje, sa zadatkom da utvrdi šta se sve dešavalo minulih godina, ko je za sve to odgovoran i da pronađe puteve i načine pomirenja krvno zavađenih strana. Na čelu ove Komisije bio je tada veoma popularan novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Pompezno najavljena, posle izvesnog vremena, ova Komisija je, neobavljena posla, naprosto nestala, bez podrobnijeg objašnjenja. Druga prelazna institucija je Savet za borbu protiv korupcije. Posle izvesnih početnih lutanja i sporova, 2003. je najavljeno odlučnije delovanja Saveta. Radi toga je, u dogovoru sa premijerom Đinđićem, zakazana sednica Saveta, 13. marta, ali je on prilikom dolaska na tu sednicu – ubijen. Posle izvesnog vremena Savet je konsolidovan. Pod predsedništvom preduzimljive Verice Barać i njenih saradnika, Savet je proteklih godina pokretao brojne konkretne inicijative radi rešavanja krupnijih problema korupcije (od »Sartida«, preko Nacionalne štedionice i »šećerne afere«, do Luke Beograd) i pojedinačnih drastičnih primera nezakonite privatizacije (»Jugoremedija« iz Zrenjanina, »Keramika« iz Kanjiže, beogradski »C market« itd.), ali je Vlada, po pravilu, te inicijative ignorisala, čak povremeno i ideološki napadala Savet zbog kritičkog odnosa prema problematičnim oblicima privatizacije. Inicijativama Saveta nisu poklanjale pažnju ni političke stranke ni nevladine organizacije. Samo je manji deo javnosti podržavao njegova nastojanja. Umesto podrške konkretnim antikorupcijskim inicijativama, sam Savet je prepušten odumiranju, a novoproklamovane institucije nisu ni započele rad. Korupcija se širila, umesto da se smanjuje. Na njene zabrinjavajuće razmere rečito ukazuje i sam republički javni tužilac Slobodan Radovanović, koji apeluje: »Ako ne pobedimo korupciju, ona će ‘pojesti’ Srbiju« (Politika, 28. decembar).
Socijalno-ekonomski savet je, dakle, treća prelazna institucija nastala iz težnji pokreta za demokratske promene da se, inače, realni sporovi i sukobi u privredi razmatraju i rešavaju u okviru institucija i prema unapred normiranoj proceduri. U proteklih sedam godina najavljivano je da će ona da »zaživi«, ali tu izgleda nešto ozbiljno škripi. Nizale su se personalne promene i u vlasti i u opoziciji, i među poslodavcima i u sindikatima, ali nešto se nije promenilo. To je, pre svega, nepoverenje, kako unutar sve tri grupacije – vlasti, poslodavaca i sindikata – tako i između njih. Bezbroj činjenica ukazuje na to da svako od njih u onom drugom ne vidi partnera, nego protivnika, čak neprijatelja. Onaj drugi se posmatra kao brutalni vlastodržac, lopov i pljačkaš ili opaki ostatakmračne prošlosti »samoupravnog socijalizma«. Stvari su mogle i drukčije da krenu. Recimo, kada su i sudski poništavani ugovori o prodaji pojedinih preduzeća, i sami poslodavci su mogli da iskažu razliku između solidnih privatnih preduzetnika i onih koji su puki mešetari ili ordinarni kriminalci. I Vlada je mogla da ispravi propuste i da ispravi očigledne prestupe svojih organa i kadrova prilikom sklapanja ugovora i tokom kontrole njihove realizacije. Tako bi se efikasno branila zakonitost i sama institucija ugovora kao temelj i okvir poslovanja u uslovima tržišne privrede. I privatni preduzetnici i predstavnici vlasti mogli su da pokažu istinsku odgovornost za upravljanje i privatnim i javnim dobrima, a ne da ih zapuste i uništavaju. Izgleda paradoksalno ali je realno, zakonitost privatizacione procedure i ugovore najviše su štitili oštećeni radnici, u prvom redu radnici akcionari. Ali, oni nisu nailazili na razumevanje, ne samo kod vlasti i novih vlasnika, nego ni kod sindikalnih vođa i drugih grupa radnika, već prema staroj poslovici »neka svako kuka na svom grobu«.

U događaju koji je povod ovom tekstu nije reč samo o sadržaju ugovora i njegovom poštovanju ili kršenju, već o odnosu prema samoj instituciji ugovora. Pogledajmo kako s tim u vezi stoje stvari i na širem društvenom planu.

 

Izbegavanje društvenog konsenzusa

 

Za razumevanje teškoća u uspostavljanju socijalnog dijaloga korisno je da se, opet, prisetimo znamenitog »ugovora s narodom« koji je uoči izbora 24. septembra 2000. spektakularno obznanila Demokratska opozicija Srbije. Ona se svečano obavezala da će joj, kada dođe na vlast, jedan od najprečih javnih poslova biti donošenje novog ustava koji će, kako je već pomenuto, označiti jasan i odlučan raskid sa »starim režimom«. Pokazalo se, proteklih godina, da je znatan deo naroda to obećanje shvatio ozbiljno, i zato masovno glasao za opoziciju i učestvovao u demonstracijama radi priznanja rezultata izbora, a da sami pisci pomenutog ugovora, odnosno nova vlast, baš i ne drže do datog obećanja. Umesto javne debate o temeljima i okvirima normalnog života, čemu su dugo težili razni pokreti u Srbiji, krajem 2006. smandrljan je nekakav ustav čiji sadržaj nije bio poznat ni poslanicima a kamoli široj javnosti, pa je uz to još, bez odlučnijeg otpora, i takav ustav potvrđen na referendumu i bučno slavljen preko moćnih aparata propagande. Izostao je, međutim, konsenzus o suštinskoj stvari za socijalni dijalog, preobražaju svojinskih odnosa. Naime, decenijama važeća institucija »društvene svojine« (»svačije i ničije«), koja je služila kao paravan za svekolike uzurpacije vlasti i vlasništva u partijskoj državi, ukinuta je, kako se to kaže, potezom pera, a da se ništa pouzdano ne utvrdi o načinu preobražaja jedne krajnje mutne sintagme u nešto što je jasno, racionalno i najšire prihvaćeno kao privatna i državna svojina. Time bi bile zadovoljene i elementarne norme društvene pravde i solidarne podele tereta dramatične i riskantne tranzicije. Umesto racionalnog konsenzusa o načinu preobražaja svojine, nameće se iracionalno jedinstvo (monolitnost ili »sabornost«) oko večitog vlasništva na teritoriju Kosova. Zamisao prelaznih institucija kao puta ka stvaranju stabilnih institucija ustavnog demokratskog poretka, očigledno, deli sudbinu njihovog glavnog stratega, mučki ubijenog ZoranaĐinđića.
Ostavljajući ovom prilikom po strani dramatične tokove sukoba oko Kosova, mahom kao »stvari srca«, držimo se teme ovog teksta, o mogućnosti dijaloga između glavnih aktera tranzicije. Na osnovu toga kako je dugo odlagano a potom na mah rešeno krupno i složeno pitanje svojine, osnovano je zaključiti da su i privatna i državna svojina nejasno definisane, pa to stoga može poslužiti kao paravan za nove uzurpacije vlasti. Za razliku od ranije partijske države, kada je postojala samo jedna partija, sada je na delu više partija. Danas je više partija u prilici da uzurpira svojinska prava nad »ostavinskom masom« nekadašnje društvene svojine, i to bez stvarne odgovornosti formalnog ili faktičkog titulara vlasništva za uništavanje (abusus) raznih dobara, ne samo pojedinih fabrika nego i znatnog dela industrije, poljoprivrede, bankarstva itd. Ukoliko nema jasnih i prihvaćenih ustavnih i zakonskih okvira, onda nema ni pravnih prepreka zamahu vlastoljublja, egoizma i pohlepe. Iza izgovora o teškoćama »zaživljavanja« ovog ili onog zakona, kada se pažljivije pogleda, pomalja se prepoznatljiv motiv da se pravne norme zaobilaze ili ignorišu. U takvim okolnostima, sve zvanične proklamacije o vladavini prava pokazuje svoje licemerje. Tada ni razni ugovori nemaju nikakvu stvarnu važnost, kao što je nisu imali ni bezbrojni »samoupravni sporazumi i dogovori« u vreme oktroisanog samoupravljanja. U vezi s ovim nameće se još jedno poređenje: nekadašnja partijska nomenklatura računala je na dugotrajnu ako ne i večnu vladavinu pa nije bila suviše užurbana da naplati svoje vladalačke zasluge, dok sadašnje partijske oligarhije ne mogu računati na večnost pa nastoje da svoje apetite zadovolje što pre i što više. U takvim okolnostima korupcija ostaje bezobalna, nestaje bilo kakav prostor za afirmaciju i realizaciju i javnog a ne samo privatnog interesa. Budući da mutne okolnosti neposredno definišu trenutni vlastodršci, uz saradnju sa znatnim delom opozicije, i u savezu sa uticajnim novim vlasnicima (tajkunima), nastaje osobeno »vrzino kolo« ili »lov u mutnom« (bez lovostaja). U tim okvirima, oni koji nemaju ni moć ni imovinu – radnici i sindikati – nisu ni potreban a ni poželjan partner. A bez uzajamnog uvažavanja i poštovanja, zna se, nezamisliv je pa i nemoguć bilo kakav, pa i socijalni dijalog. Takvom redu stvari može se, doduše, pribaviti izvesna legalnost, postoji i ustav i zakoni koji svašta »pokrivaju«. A kako stoje stvari s legitimnošću takvog poretka?

 

Vrednosna zbrka

 

Legitimnost poretka je, kao što znamo, nekada pribavljana propagandom »svetle budućnosti«, a odnedavno, kako vidimo, ideologijom »svete prošlosti«. Nekada se vladalo u ime istorijske misije radničke klase, a sada u ime mistifikovanih interesa nacije. Pomoću ideologije i propagande pribavlja se i zamašno sledbeništvo i masovna pokornost podanika – vođama, gazdama, »strateškim partnerima«… Koriste se i izvesne razlike između ranije i novije dominacije. Politički voluntarizam nekada je znao biti veoma surov prema neposlušnima a pogotovo protivnicima, dok današnji izgleda tolerantno, naročito prema verbalnim slobodama a i raznim štrajkovima i protestima. Sadašnja dominacija izgleda mekše, snošljivije, jer donosi mahom rizike od nezaposlenosti, nemaštine, gladi, boleština i prirodne smrti, dok je ona ranija vlast znala ne samo da hapsi i sudi, nego i da ubija (»seče glave«). No, ni današnji haotični poredak nije lišen silovitosti, o čemu rečito svedoči i to da su ratna nasilja i zločini trajali kraće od pljačke, čije tragove nalazimo i pre i posle ratova. Simbioza »divljeg kapitalizma« i »haotičnog pluralizma«, ojačana »kohabitacijom« i koalicijom vladajućih stranaka starog i novog režima, biva sve žilavija, poništavajući nekadašnje nade u raskid sa starim režimom i dovodeći u pitanje mogućnost bilo kakve načelne alternative.
Na kraju ovog teksta, nastalog povodom jedne propale sednice Socijalno-ekonomskog saveta, na osnovu svega rečenog, možemo da zaključimo da su u sadašnjim okolnostima krajnje skučene mogućnosti da ikada »zaživi« dijalog vlasti, poslodavaca i sindikata. I nije problem samo u poštovanju ili odbacivanju konkretnog ugovora kao pravnog akta. Naime, kada se ne poštuju pravne norme, a pravo se tradicionalno smatra minimumom morala, onda se loše piše i etici i moralu, privatnom i javnom. Tada uzima maha anomija koju je sociologija odavno uočila kao opaku pojavu i po pojedinca i za društvo. O tome se u nas sve glasnije govori, što je i razumljivo, imajući u vidu kroz kakve smo sve lomove – i svekolikih normi – prolazili.minulih.decenija.
No, o anomiji se sve ozbiljnije raspravlja i na Zapadu, i u najrazvijenijim zemljama. Ovu temu nametnula je nadolazeća i sve ozbiljnija kriza vladajućih oblika kapitalizma. Očita kriza je izazov traganju za novim osnovama grupisanja i putevima preoblikovanja privrede, društva i države. U tom smeru, naročita pažnja posvećuje se vrednostima i vrednosnim sistemima. Obnavlja se, takođe, interes za razne oblike participacije – i samouprave – pojedinaca i grupa u privrednom, političkom i kulturnom životu. Traga se i za novim oblicima sudelovanja u javnim poslovima, jer se pokazalo da apsolutizacija moći bilo države bilo tržišta donosi razorne posledice. Kao što je ne tako davno holokaust počivao na zaraznoj floskuli o »suvišnim ljudima«, i kao što je odnedavno uskovitlani nacionalizam označavao čitave nacije suvišnim i pokretao zločine »etničkog čišćenja«, tako i omamljujuća vera u svemoć tržišta mnoge ljude proglašava suvišnim i podobnim za »eliminaciju«, kako bi se reklo u pomodnom maniru »političke korektnosti«. Obnavlja se, takođe, i interes za razne, stare i nove, oblike solidarnosti radi odbrane ne samo elementarnog života (»puke egzistencije«) nego i artikulacije autentičnih vizija smislenog života. Ideologija »kraja istorije« više nije suverena, obnavlja se legitimnost razmišljanja o budućnosti čoveka i njegovog sveta, pa i alternativi sadašnjem.stanju.
Razlozi za zabrinutost za budućnost su u nas višestruki. Suočeni smo sa žilavim tragovima dugotrajne patrijarhalne tradicije koju najupadljivije karakterišu dominacija kolektiva nad pojedincem, moć ratničke družine i pljačke kao ratne privrede, potčinjenost žene. Oživele su i srednjovekovne odlike staleškog društva (monarhizam, klerikalizam, klijentelizam, fragmentacija društva na feude kojima suvereno vladaju partijski velikaši i tajkuni). Opstaju i razni nekontrolisani »centri moći« (tajne policije, na primer) iz bliže i dalje prošlosti antidemokratskih režima i zauzimaju ključna mesta u tranziciji, privredi, medijima… Tokom minulih razdoblja razorene su na samo države već i nekadašnja struktura društva, nastaju novi osnovi i oblici društvenog strukturiranja i oblikovanja političkog režima. Od prilike do prilike menjali su se oblici dominacije i podaništva, zapovedanja i poslušnosti (primerice, nekadašnji snishodljiv odnos moćnicima kompartije zamenila je poslušnost prema novim partijskim vođama, a naročito prema novim »gazdama«, a figura »strateškog partnera« nalikuje magijskom čarobnjaku ili verskom čudotvorcu). Menjale su se i spoljne sile koje su nas ugrožavale, ali nastaju i novi oblici prizivanja raznih sila, i sa Zapada i sa Istoka, kao zaštitnika i pokrovitelja. Sve to nisu nekakvi lelujavi pramenovi prošlosti već čvrsti delovi realnosti, što podstiče paušalno sintetisanje različitih elemenata prošlosti u vidu nekakvog homogenog mentaliteta. Olake konstrukcije nacionalnog mentaliteta, pak, sputavaju analitički i kritički pristup realnosti. Složenu stvarnost ne možemo razumeti bez uvida u konkretne događaje, konkretne aktere i konkretne komunikacije u užem i širem okruženju. Pritiska nas i naduvani balon ideološke interpretacije prošlosti i »nacionalnog bića«. Vladajuća ideologija je sklona da složenu i raznoliku nacionalnu baštinu svodi na ono što odgovara trenutnim oblicima dominacije, a uklanja (i iz sećanja) sve ono što je težilo individualnoj i zajedničkoj slobodi, modernizaciji i demokratiji, otvorenosti prema svetu. Mada se još nismo izbavili od dugotrajnog raspadanja nekadašnjih struktura, suočeni smo, eto, i s rastućom krizom u svetu, čiji smo deo, hteli ili ne hteli da to prihvatimo.
Samo razborit i kritički odnos prema krizi, i ovdašnjoj i svetskoj, ukazuje na realne puteve izbavljenja. Tek tako ćemo moći da se oslobodimo od razornih sila prošlosti i savremenosti i steknemo pouzdane oslonce za slobodu i »normalan život«, i u jasnim i prihvaćenim pravnim, moralnim i političkim normama.

 

 

Tajni plan

Autor: FoNet

Pozivajući se na zapadne diplomatske izvore Zeri tvrdi da se Fejt vratio u Prištinu sa tri ključne poruke za premijera Kosova Hašima Tačija i o njima je obavestio i svoje evropske kolege u Prištini. Prema tim izvorima, Solana i Fejt su se dogovorili da opšti izbori na Kosovu ne bi trebalo da se održe ove godine, iako je to bilo predviđeno Ahtisarijevim planom. Druga poruka se odnosi na potrebu da kosovska vlada pokrene novu inicijativu prema srpskoj zajednici. Vlada bi, prema preporuci Solane, trebalo što je pre moguće da pripremi dokument ili predlog o integraciji srpske zajednice u kosovske institucije, dok bi sam Tači trebalo da se obrati kosovskim Srbima u specijalnom govoru. Zeri dodaje da je, čim se vratio u Prištinu, Fejt poručio da će njegov prioritet na lokalnom i međunarodnom planu biti pomirenje Albanaca i Srba. Treća poruka Fejta Tačiju odnosi se na razvoj severa Kosova, koji ostaje glavni izvor političkih i bezbednosnih problema na Kosovu. Poruka glasi da Priština i Beograd treba da razgovaraju o nekim tačkama iz plana generalnog sekretara UN Ban Ki Muna, a Fejt je spreman da da svoj doprinos u eventualnim razgovorima, piše Zeri.

–

Evropski parlament proglasio je 11. jul Danom sećanja na žrtve masakra u Srebrenici. (Agencije)

–

Sadašnji predstavnici kosovskih Albanaca i  Evropske unije mogu da pregovara samo sa Slobodanom Miloševićem, Radovanom Karadžićem, Vojislavom Šešeljom…

Dakle, samo sa mrtvima, i sa onima koju su u zatvoru, u zatvoru. Takvi pregovori Srbima neće smetati. Sve ostalo neće proći. Srbi mogu da čekaju i 20 godina dok se ne reši status Kosmeta, Albanci i SAD ne mogu. Albanci ne mogu ekonomski da se razviju, SAD neće imati novca da podržavaju nezavisnost svojim vojnim prisustvom u ovom regionu toliko dug vremenski period.

Zato ne treba pregovarati o statusu.

Predstavnici nižih nivoa vlasti Srbije treba sa predstavnicima Albanaca i međunarodnih misija na Kosmetu da pregovaraju samo oko tehničkih stvari koje se tiču egzistencijalnih i humanitarnih potreba običnih ljudi.

Srbija treba da zamrzne sve razgovore sa Prištinom i Briselom oko statusa na duži rok.

Ulaziti u razgovore sa ratnim zločincima čin je nacionalne izdaje.

Vojska treba da podigne borbenu gotovost na najviši nivo, i da u tom stanju ostane sve dok se ne reši status Kosova i Metohije.

Vlast u Srbiji mora da odbije inicijativu EU. Pokazuje se da su komeserijati EU u službi više međunarodnih lobija koji su decenijama radili protiv interesa srpskog naroda, i sada pokušavaju svoj rad da krunišu akcijama poput pomenute inicijative EU ili pomenute rezolucije evropskog parlamenta.

Vlast u Srbiji treba svakoj državi Evropske unije da postavi pitanje: Da li bi vaša država glasala za prijem Srbije u Evropsku uniju u slučaju da je glasanje zakazano za danas, u slučaju da je Srbija ispunila sve obaveze prema međunarodnom sudu, u slučaju da Srbija istovremeno odbija da prizna nezavisnost paradržave Kosovo i najavljuje da kao član EU nikada neće glasati za prijem takve države u EU?

Dostaviti rok za odgovor od sedam dana.

Napomenuti da će se smatrati da je država koja ne odgovori na pitanje u suštini odgovorila da će glasati protiv prijema Srbije u EU ukoliko se Srbija ne odrekne suvereniteta nad Kosmetom.

Za sedam dana znaćemo da li idemo u Evropu.

Ako ne idemo, da se manemo praznih priča i da smislimo nešto smisleno za budućnost.

Дарвинизам и нацизам

Дарвинизам – идеологија агресивног атеизма

 

Аутор: Бошко Обрадовић

 

 Карл Маркс је рекао: „Дарвинова књига је веома важна и служи ми као природно-научна основа за класну борбу кроз историју“. У монографији „Прекретнице у Стаљиновом животу“, која је изашла у Москви 1940. године, стоји лично Стаљиново сведочење о Дарвиновој књизи као о нечему што мора да се прочита, јер показује „да су свет и сва жива бића нешто сасвим друго од онога што замишљаш, и да је сва ова прича о Богу чиста бесмислица“. За разлику од Марксове теорије борбе за опстанак која се кроз читаву историју води између класа, Хитлер је сматрао да је борба за опстанак заправо оправдање за доминацију надрасе. Међутим то није његов изум. У поднаслову пресудног Дарвиновог дела „Порекло врста“ из 1859. године стоји: „Опстанак фаворизованих раса у борби за живот“. Да се то не односи само на контекст животињског света показује следећи одломак из другог Дарвиновог дела, „Порекло човека“: „У неком будућем времену, не толико далеком мерено вековима, цивилизоване расе ће скоро извесно истребити и заменити дивље расе у целом свету…

 

Већ непуних 150 година научни рад Чарлса Дарвина изазива пуну пажњу јавности. Око његове научне теорије плету се бројне противуречности и воде прави идеолошки ратови. Дарвинистичка хипотеза да свет и човек нису божанскo дело већ стваралаштво случаја до темеља је потресла људску цивилизацију. Можемо ли ићи тако далеко па рећи да је ова теза ударила на саме духовне основе цивилизације и узроковала многе ломове у систему вредности на коме почива савремени свет? Да ли је стварање света и човека научна или религиозна тема? Да ли се овде наука неоправдано меша у домен религије или религија дрско задире у поље науке?

Наука природно настоји да сазна све о општем начину постојања света у коме живимо. Религија тражи смисао тога света и нашег боравка у њему. Обе морају да се загледају у постанак света и човека како би могле да одговоре на своја питања. Ту долазимо до елемената њиховог преплитања. Ова тема није нимало наивна и није случајно толико дуго на првом месту свих светских интелектуалних контроверзи. А све то зато што однос према стварању света и човека представља заправо наш однос према Богу. Зато је ово питање толико судбоносно и осликава основну дилему афирмације или негације Божијег присуства у свету.

Разговор о Дарвиновој теорији еволуције може да се води на два нивоа. Један је чисто научни приступ који улази у анализу ваљаности доказа које еволуционисти нуде у прилог теорији еволуције. Други приступ, којим ћемо се ми послужити, бави се вредносним нивом у коме дарвинизам представља више од једне научне хипотезе односно чини једну идеологију.

Основно уочавање које треба направити када се поведе реч о теорији еволуције јесте разлика између Дарвина и дарвинизма. Дарвинова научна хипотеза представља потпуно легитимну научну теорију, једну од многих чије је доказивање предмет сталног научног рада. Дарвинизам је нешто сасвим друго од науке: дарвинизам је идеологија. Дарвинизам је старији од Дарвина. Дарвин је месија кога је дарвинизам чекао да научно открије и потврди истину атеизма.

Дарвинизам је атеизам. Актуелност дарвинизма данас јесте једино у актуелности атеизма. Историјски атеизам као да је једва дочекао појаву Чарлса Дарвина и једне теорије која је омогућила уклањање Божијег стваралачког принципа из процеса настанка света и човека. Дарвинизам је у Дарвину остарио сан о научном оправдању безбожништва. Дарвинизму је била потребна наука да своје голо безбожништво завије у форму научних истина које би наизглед имале несумњиву тачност. Прва жртва ове (зло)употребе науке је сам Чарлс Дарвин који није био нерелигиозан и који је своју теорију сматрао ни за шта више од ломљиве хипотезе. 

Однос вере и науке

 Оно што је врло важно рећи на почетку разматрања ове теме јесте да вера и наука нису ни у каквом спору. До спора између вере и науке може доћи једино у случају када се наука користи у атеистичке сврхе. И теологија и наука, свака на свој начин, баве се једним те истим: откровењем Бога у свету. Поменути, међутим, данас нешто против дарвинизма представља јеретичку помисао. Ова теорија се већ деценијама проповеда у школском систему тако да је стекла статус недодирљивог култа. Академско приморавање на исповедање дарвинизма представља обично кршење објективности саме науке. Пре неколико година америчка Национална академија наука издала је „Проглас о слободи истраживања и изражавања“ у коме се, између осталог, каже: „Слобода истраживања и ширења идеја захтева да они који су на томе ангажовани буду слободни да траже тамо где их њихова истраживања воде, да буду слободни да путују и да објаве своје налазе без политичке цензуре и страха од одмазде због непопуларности њихових закључака. Они који оспоравају постојећу теорију морају да буду заштићени од реакција одмазде“. Зашто је данас и овде дарвинизам заштићен од оспоравања и алтернативних теорија, а они који га оспоравају незаштићени од реакција одмазде?

 Бог или случај

 Питање свих питања јесте да ли иза свега што постоји, и видљивог и невидљивог, стоји Творац (вечни смисао) или Случај (вечни бесмисао). Случај је био потребан да би се попунила празнина која настаје ако Бог није творац. Рушењем Бога као творца укида се и сваки духовни и морални значај Божијег начела у свету: долази до промене у систему вредности. То више није иста цивилизација. Случај нема свој систем вредности, нити своје заповести, нити Оваплоћење. Владавина случаја је отворена утакмица за освајање света по сопственим мерилима. Међутим, природа и човек су до те мере савршено створени да ту нема места случају, већ иза стварања мора да стоји генијални Творац. Дарвинизам је више од науке и има вишеструке друштвене последице. „Дарвинизам је уклонио целу идеју Бога као творца организама изван поља рационалне дискусије“, тврдио је Џулијан Хаксли, један од водећих заговорника еволуције у 20. веку. А однос према Богу се налази у основи погледа на свет. Рушење религиозног осмишљења света оставља систем вредности без тла под ногама. Ако, дакле, нема ауторитета Бога и влада случај, онда је сасвим случајно све дозвољено, а посебно свака врста борбе за опстанак. Ту дарвинизам излази из домена науке и постаје идеолошка чињеница. Дарвинизам промовише право јачег (у било коме погледу) да оствари своју доминацију над слабијим и немоћнијим. Тако се дарвинизам нашао у корену многих социјалних доктрина кроз историју. Овде се вреди запитати ко су познати дарвинисти у историји? Коме је све дарвинизам послужио као инспирација? По каквим делима памтимо дотичне историјске личности које су се надахњивале дарвинизмом?

Карл Маркс је рекао: „Дарвинова књига је веома важна и служи ми као природно-научна основа за класну борбу кроз историју“. У монографији „Прекретнице у Стаљиновом животу“, која је изашла у Москви 1940. године, стоји лично Стаљиново сведочење о Дарвиновој књизи као о нечему што мора да се прочита, јер показује „да су свет и сва жива бића нешто сасвим друго од онога што замишљаш, и да је сва ова прича о Богу чиста бесмислица“. За разлику од Марксове теорије борбе за опстанак која се кроз читаву историју води између класа, Хитлер је сматрао да је борба за опстанак заправо оправдање за доминацију надрасе. Међутим то није његов изум. У поднаслову пресудног Дарвиновог дела „Порекло врста“ из 1859. године стоји: „Опстанак фаворизованих раса у борби за живот“. Да се то не односи само на контекст животињског света показује следећи одломак из другог Дарвиновог дела, „Порекло човека“: „У неком будућем времену, не толико далеком мерено вековима, цивилизоване расе ће скоро извесно истребити и заменити дивље расе у целом свету… Онда ће разлика између човека и његових најближих сродника бити још већа, пошто ће се мерити између човека, надамо се још цивилизованијег од садашње беле расе, и мајмуна можда чак на нивоу бабуна, уместо између аустралијског Абориџана и гориле, као што је сада случај“. Дакле, извор хитлеровског расизма налази се у дарвинизму, како је то приметио и немачки философ Ерих Фром: „Ако је Хитлер веровао у било шта, онда је веровао у законе еволуције, који су правдали и освештавали његова дела, а поготову његове окрутности“.

На наизглед супротној страни, ултракапиталиста Ендру Карнеги, челични магнат који је у своје време важио за најбогатијег човека у Америци, у својој аутобиографији пише следеће: „Када сам заједно са још три-четири другара запао у фазу сумње у теологију и натприродни елемент, дабоме и целу шему спасења кроз посредно искупљење и целу конструкцију која је на томе саграђена, имао сам срећу да наиђем на дела Дарвина и Спенсера… Сећам се светлости која ме је преплавила, и како је све затим постало јасно. Не само да сам се ослободио теологије и натприродног, већ сам пронашао истину еволуције“. О свим овим идеолошким пројавама дарвинизма у историји сведочи и амерички публициста Џејмс Перлоф у својој књизи „Случај против Дарвина – зашто би требало преиспитати доказе“ (Фонд Краљевића Томислава Карађорђевића, Београд, 2004), посебно наводећи пример Америке: „Некада сам се питао зашто је Америка доживела тако велику трансформацију током шездесетих година прошлог века? Један од фактора лежи и у чињеници да учење о еволуцији није било посебно наглашено у америчким државним школама пре тога. Међутим, 1959. године, на стогодишњицу објављивања „Порекла врста“, Национална фондација за науку, која је агенција америчке владе, доделила је седам милиона долара за тзв. Студију о наставном програму из биолошких наука, из које су се потом изнедрили средњошколски уџбеници из биологије који су изразито фаворизовали еволуцију. У међувремену је Врховни суд САД донео одлуку по којој је молитва у школи проглашена противуставном (а да је претходно била уставна током читавог једног и по века)“.

Без обзира, дакле, на разлике у водећим идеологијама које су обележиле 20. век, све оне имају упориште у дарвинистичком оправдању борбе за опстанак, што представља апсолутно антихришћанску перспективу погледа на свет. Промоција рата између појединаца, класа или раса није хришћански изум, већ проналазак света који се одрекао Бога као Творца и творитеља моралног обрасца живота. Дарвинизам је послужио као научно утемељење овом ратном покличу. Највећа је свакако иронија да је на Западу, а посебно у савременој Америци, изузетно присутна полемика између теоретичара еволуције и њихових противника. Међутим, српска интелектуална клима која је увек трчала за евроамеричким достигнућима у овом случају као да се пренула и показује задивљујућу критичност према једној таквој западњачкој тенденцији као што је, на пример, антиеволуционизам који нам долази из Америке. Заиста је дирљив овај антиамериканизам у случају кад из Америке долазе гласови који нису антихришћански.

 Еволуција – (псеудо)религија новог доба

 Погледајмо, најзад, како ствари стоје са чисто демократског гледишта. Ако се преко 90 % Срба на попису изјаснило као православни хришћани који, самим тим, исповедају Бога као Творца неба и земље, да ли онда ова апсолутна већина има право на свој простор у школском систему, тј. да ли њихова деца могу у школама равноправно са теоријом еволуције да чују и о библијском концепту стварања света. Зашто су заговорници демократије и сваке врсте плурализма у мишљењу наједанпут тамо где је то најприродније да влада плурализам хипотеза – у науци, укинули ту могућност? Зашто је до те тоталитарне мере дозвољена само једна теорија? Обично када дарвинисти бивају притерани уза зид доказима против теорије еволуције остаје им само вера у дарвинизам, што опет јасно показује да је еволуција више религија и идеологија него наука.

После повратка веронауке у нашу просвету, религија еволуције је остала последњи бастион атеизма. То људско право, наравно, у потпуности треба признати и бранити, као и његово место у школском систему. Међутим, религија еволуције као идеологија атеизма не може више бити недодирљива за противаргументе и супротне погледе на свет. У случају да једно једноумље нисмо заменили другим, задржавши једино константу вере у дарвинизам. Управо са стране тог историјског једноумља редовно се тврди да би увођење друге теорије у школски систем било једна врста додатног (и разуме се непожељног) уласка Цркве на државну територију. Зашто се нико не запита колико је времена како теорија еволуције као оваплоћење атеизма влада истом том територијом. Управо је ова битка за духовни простор разлог зашто је наша тема толико битна.

И да поновимо: није Дарвин и једна занимљива научна теорија проблем, већ намера атеизма да под плаштом науке освоји просвету. Одбрана Дарвина не означава само потребу за одбраном истинитости једне научне теорије, већ очајнички покушај да се одбрани позиција дарвинизма у формирању друштвене свести, што је за дарвинисте много значајније.

Поставља се на крају и следеће питање: зашто, упркос свему, многи научници не одустају од теорије еволуције? Први разлог је потпуно обичан: теорија еволуције је једино што су икада учили, оно на чему су изградили каријере и нису спремни да се тога одрекну нити имају храбрости за самопреиспитивање. Други разлог је много озбиљнији. Дарвинизам траје јер је био и остао најбоља научна подлога атеизма.

 Дарвин сумњао у сопствену теорију

 А оно што је у овој теми свакако најинтригантније јесте позиција самога Чарлса Дарвина. У писму једном колеги из 1858. године, тј. само годину дана пре објављивања „Порекла врста“, Дарвин је признао сопствене сумње у властиту теорију: „Свим срцем се захваљујем на ономе што сте рекли о мојој књизи; међутим, бићете дубоко разочарани, она ће бити и превише хипотетичка. Вероватно је да од ње неће бити никакве друге користи осим што ће да упореди неке чињенице, мада лично мислим да ми се ту негде назире пут ка пореклу врста. Али, авај, колико је честа, скоро универзална појава да аутор себе убеди у истину својих сопствених догми“. Ако је сам Дарвин своју теорију назвао „и превише хипотетичком“, зашто је ми данас сматрамо недодирљивом? Школе би исто тако требало да представе у целом научном свету сада већ све убедљивије доказе против дарвинизма, дајући ученицима прилику да размотре обе стране и донесу сопствене закључке. И најзад, као закључак истичемо: Дарвинова теорија представља изузетно значајну научну хипотезу и незаобилазан идеолошки феномен који мора да познаје сваки програм за школско образовање. Међутим, дарвинизам више не сме бити недодирљива идеологија која влада свим областима друштва као продужена рука атеизма. Препустимо науку научницима који ће се бавити доказивањем или оповргавањем једне хипотезе. Идеологија дарвинизма, међутим, настоји да укине религиозни поглед на свет и ми пред том чињеницом немамо другог избора него да свом својом снагом сведочимо теоцентризам као најдубљи смисао свега постојећег.

 http://www.dverisrpske.com/tekst/109780

————————————————————————————————————————————————

Ovo za Hitlera i Darvina i njegovu teoriju piše i Filip David u novom NIN-u, u tekstu o knjigama koje je čitao Hitler, na osnovu kojih je gradio svoj pogled na život i svoju ideologiju….

Kraljevina Srbija

 

Sastanak između predsednika Republike, predsednika i ministara Vlade, tajkuna i sinidikata nije doneo ništa. U ime poslodovaca na razgovor sa sindikatima došli su oni koji nemaju unutar svojih kompanija sindikate. Naravno da se socijalni dijalog tiče i tajkuna, ali, da je to bio ozbiljan skup, tu bi bili i stručnjaci za razne oblasti, sa jasnom matematikom koja govori šta i koliko košta, kuda ide svetska ekonomija, gde je naša šansa u svetu, tu bi bili predstavnici stranih investitora, malih i srednjih preduzeća koja zapošljavaju najviše radnika, poslovni ljudi iz dijaspore.

Ovako, političari se slikali, a predsednik se izljubio sa tajkunima. Naravno, u ’’Večernjim novostima’’ veliki naslovi koji pozivaju na jedinstvo. Čovek koji vodi ekonomiju poslednjih 8 godina kaže da ’’nema para’’. Na slikama političari i tajkuni a nigde sindikalaca (sada znamo ko je kupio ove novine). Predsednik sindikata ’’Nezavisnost’’ stajao sa novinarima. On je najavio proteste, hajde da vidimo koliko je ozbiljan. Dao je dobru izjavu ’’zar da ne protestujemo i da se ne borimo za svoja prava zato što može da padne Vlada?’’

Zaista, zašto da slušamo vlast? U svemu su nas izdali, prevarili. Kako da budeš jedinstven sa onim koji je vodio ekonomiju i koji kaže ’’nema para’’. Care, podnesi ostavku, da dođe pametniji i sposobniji koji će napraviti pare. Srbija, je svakako, nestabilna. Egzistencija većine građana je ugrožena. Zašto bi građani bili solidarni sa onima koji su ih krali, koji su pogrešno radili – što iz loše namere, što iz neznanja? Šta, iz sažaljenja treba da im dozvolimo da rade do kraja mandata? Da osvoje još jedan mandat? Poruke koje šalju nemaju veze sa mozgom – ’’jedinstvo’’, ’’solidarnost’’, znaju da je Srbin više emotivan nego racionalan pa sa ogromnom patetikom ’’udaraju’’ na emocije… Da li su predstavili ozbiljan plan za 2009. godinu? Da li su dobre mere koje planiraju da sprovedu? Da li strane banke iznose evre iz Srbije? Da li će Narodna banka Srbije da da novčanu pomoć stranim bankama koje se vode kao domaće? Da li je jedino štednja u stranim bankama način kako da u Srbiji ima dovoljno kredita sa građane i privredu? Da li su ti krediti povoljni za građane i privredu?

Nama su potrebne zaista ozbiljne reforme. Sve treba ponovo premeriti. Potrebna nam je kompletna revizija ekonomske politike koja se ovde sprovodila godinama. Potreban nam je opšti popis u ekonomiji na svim nivoima. Potrebno je brzo odrediti prioritete i tome se maksimalno posvetiti. Potrebna je jasna strategija ekonomske politike sa svetom. Svet se promenio. Vreme je promenimo naše političare i ekonomiste, oni pripadaju svetu koji se ruši. Vreme je da se i mi sami, svako od nas pojedinačno, menja.

Za dosadašnje glavne vladare Srbije nema mesta u novom svetu. Ovo su njihovi poslednji trzaji. Više ne mogu ništa novo da smisle kako bi ostali na vlasti. Jedina uteha im je ta što nemaju dostojne rivale unutar Srbije. To je tačno, i nadam se da neće još dugo da budu u pravu i mirnog sna.

Pokrenuće se narod i radnici, pokrenuće se vojska, složiće se u Crkvi, povezaće se svi slobodoumni genijalci, pojaviće se mladi političari, ekonomisti, vojnici, teolozi, pisci, profesori… mora se uskoro dogoditi jedna relativno mirna revolucija, jedna radikalna promena vlasti koja bi na površinu izbacila sve najbolje što imamo. Ali, koja treba da sačuva one najbolje iz starih vlasti. To su stručnjaci koji nisu činili same vrhove vlasti. Jer je vlast totalno nestručna.

U Srbiji će 2009. godine biti ugrožena samo vlast onih koji Srbijom vladaju. Onih koji su Srbiju kupili.

No, ne treba mešati slabost vlasti sa nadom u promenu. Setimo se samo 2000. kako su se svi nadali da će nova vlast da donese boljitak. I ova vlast je pred kolapsom kao i vlast Miloševića. Nema više šta da se slaže, nema više načina da se obmanjuje narod, i što je najvažnije, nema više para. To je to – kraj. Ova vlast će se srušiti sama.

Nas treba da interesuje vreme posle ove vlasti. Hoće li nova vlast biti podjednako neuspešna, ohola i glupa kao vlast pre i posle 2000. godine? Hoće li građani i dalje biti toliko naivni, neorganizovani, lenji, neinformisani, plašljivi, ili će biti više samoorganizovani i samodisliplinovani, više hrabri?

Dakle, postoji li ’’nukleus pravednih’’ unutar ovog naroda, unutar inteligencije, vojske, Crkve, policije,  studenata, privrednika, umetnika, nukleus koji je sposoban da izvrši smenu vlasti i Srbiju povede putem oporavka i razvoja? Da li su se građani osvetili, sazreli, da li će građani uzeti svoje živote u svoje ruke, pokazati inicijativu i inventivnost unutar svojih lokalnih zajednica, da li će realnije – sa manje mitomanstva a sa više samopoštovanja gledati na svet?

Nije sve izgubljeno, za Srbiju ima nade, možemo stvoriti slobodnu i bogatu državu. Pa i ako svet bude u krizi, mi možemo biti ostrvo radosti, lepote, veselja, rada, reda, solidarnosti, sabornosti… Život je i borba, patnja, bol, žrtvovanje, opraštanje, iskupljenje, sve se ovo mora prebroditi. Nismo baš toliki slabići, pesimisti i nihilisti. Niti je ovo što pišem lažni optimizam. Jedno je sigurno, na promene se ne sme čekati godinama. Sada su meseci u pitanju. Ili imamo ljude za to sposobne i voljne ili nemamo. Ako nemamo, kao što sam već napisao na blogu, u roku od dve decenije nestaćemo kao narod, nestaće država Srbija, ostaće samo pojedine komune Srba na Balkanu i širom sveta, živećemo poput Kurda ili Roma.

P.S. Nije loše što je Sonja Liht izabrana za predsednika saveta za spoljnu politiku ministarstva zaduženog za spoljnu politiku, ali spoljna politika mora da bude drugačija nego do sada, nama su potrebni u tom savetu i pravi alterglobalisti i antiglobalisti, ljudi koji imaju dobre odnose sa islamski državama, sa Latinskom Amerikom, sa pravoslavnim crkvama, sa Japanom, sa Kinom, nije dobro da u tom savetu sede samo ljudi koji zagovaraju evroatlanske integracije i globalizaciju po meri Zapada. Sa time je gotovo, jer to nije budućnost. Bar ne na način na koji se do sada o tome razmišljalo. Moj savet ljudima koji su se do sada zalagali za evrointegracije, i koji su to radili iz ubeđenja, misleći da time rade za dobrobit Srbije, jeste da se okrenu razvoju bilateralnih odnosa sa država Zapada, razvijanju dobrosusedskih odnosa sa državama Balkana, Panonije, strateškom povezivanju sa državama srednje i istočne Evrope, što većoj evropeizaciji srpskog društva, srpskih medija… I novim načinima finansiranja, Srbija mora biti ozbiljna država.

Što se tiče evropeizacije Srbije, njenih institucija, srpskih medija, tu su oni koji su se zalagali za Evropu u Zapad najviše omanuli. Ne zato što im je pružen prejak otpor, već zato što su oni bili slabi. Zato što su proizvod titoizma. Kao takvi, nisu uspeli da kreiraju istinski demokratski poredak, nisu uspeli da postanu ’’sluge narodu’’, i, očigledno ne umeju da odgovore, ne mogu da se nose sa izazovima i iskušenjima koje donosi novo vreme i nova realnost u svetu. Sve u šta su verovali, sve zašta su se zalagali i sve što su obećavali građanima – pred njihovim očima nestaje. Podsećaju na one sa kraja 80-tih prošlog veka koji nisu shvatili da je komunizam gotov, da nema više SSSR i da je gotovo sa SFRJ.

Svet se toliko brza menja da ni Izrael više neće moći da vrši ovakve vojne operacije bez ozbiljnih posledica i bez gubitka podrške među većinom građana planete i među većinom država UN. Ko danas tvrdi da će Zapad za godinu dana izaći iz krize, da će Izrael biti bezbedniji posle ovakvih akcija koje ovih dana vrši u Gazi, taj nije više ozbiljan političar u Srbiji. Podjednako je neozbiljan kao i onaj koji viče ’’Kosovo je srce Srbije’’ i ništa drugo ne radi, ili kao onaj drugi koji bi da od Srbije napravi pokrajinu u sastavu Rusije i koji najavljuje osvajanje vlasti a govori narodu ’’svi govore biće krize’’ dok je kriza svuda oko nas.

Kad zgasne igra, zgasnuo je i život

Knjiga „Play, the foundation of culture“ Ratka Božovića objavljena u Njujorku

Autor: A. Đivuljskij

U izdanju njujorške izdavačke kuće Junivers, nedavno je na engleskom jeziku publikovana knjiga „Play, the foundation of culture“ (Igra – temelj kulture), kulturologa, beogradskog profesora dr Ratka Božovića. Igra kao fundamentalna kategorija postojanja i osnova kulture, ostala je stalna preokupacija ovog autora, koji je posle studije „Metamorfoze igre“ objavio i spis „Usud igre“.

U tridesetak ogleda, u novom delu, Božovićse bavi mestom, značajem i značenjem sveta igre u celini čovekove egzistencije, a posebno u kulturi i stvaralaštvu. U oblikovanju svog teorijskog stanovišta, autor polazi od tri relevantna stava: Hajdegerovog da igra određuje bitak, Gadamerovog da subjekt igre nisu igrači – već igra i Kostasa Akselosa da je igrač samo deo, čestica celine sveta i svetske istorije. To su bili Božovićevi podsticaji za utemeljenje ontologije igre.

U znamenitom spisu „Homo ludens“, Johan Huizinga dokazuje da igra nema tako značajnu ulogu u kulturi našeg vremena kao što je imala u grčkoj i latinskoj tradiciji, podseća Božović. I što je mnogo bitnije, on je pokazao da je igra pojava koja prevashodno pripada domenu kulture ako je prava i čista. Ako se pođe od realne pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, onda se nameće kao imperativ prevrednovanje ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti egzistencije. To je utoliko neophodnije što su moderna društva, u kojima su pojedinci i društvene grupe, frustrirani spoljnim kontrolama, represijom i unifikacijom, postala odvećneosetljiva za čitav domen igre. Ratko Božović smatra da su u savremenoj civilizaciji vrednosti spontanosti, subjektivnosti, mašte i kreativnosti drastično zapostavljene. To i jeste jedan od važnih razloga što je svet igre ugrožen. On je ostao bez unutrašnjih sadržaja i tvoračke dinamike. Stoga je obnova svakodnevlja kao stila čovekove aktivne i kreativne samopotvrde nezamisliva bez plodnih iskustava igre, a igra bi se, u svom punom kapacitetu, mogla naći samo tamo gde čovek ostvaruje san o svojoj celovitosti i nesputanoj slobodi. Božović smatra da se savremenik nije uklopio u igru sveta jer ona deluje kao usud. U takvoj igri opstaje „izigrani igrač“ ili „igračkao igračka“. To je i najgore što se moglo dogoditi.

Igra koja računa na sredstva nasilja osudila se na to da pomrači svoju suštinu i svoje blistave mogućnosti. Demonska moć igre razara i samu igru. Igra koja ne zna za svoje granice, a realizuje se van uma i pravila, uvek rizikuje da se pretvori u nasilje. A tamo gde nema protivljenja dinamičnih životnih formi obezličenom i rutinskom svetu, nema ni čudesnih mogućnosti zavodnice igre.

Božović posebno obrazlaže razloge za autonomiju igre. Autonomija igre ima najviše smisla kao transgresija, kao prestup. Ona otkriva svoje moći kad vrši prekoračenje u odnosu na nekreativnu i neslobodnu stvarnost. Da bi postala slobodan vid bivstvovanja, da bi iskazala oslobađanje ljudskog bića od represivnih i teskobnih granica, igru bi trebalo videti kao snagu odupiranja cenzurisanom svetu, kao pretpostavku za dramu neočekivanosti koja oslobađa potisnuto i latentno a poriče dosadu, naviknuto i rutinsko. Izazovno je i samo saznanje da sve igre nisu odigrane. Igra postaje smislena ako se svaki put odigrava kao nova mogućnost. Zato ona i jeste obzorje slobode. Međutim, njen nezaobilazan elemenat jeste red. Ma koliko to delovalo paradoksalno, pravila u igri postaju deo slobode jednog reda u kome neće biti samovolje i stihije. Samovolja bi, smatra se, negirala osnovu igre, njena pravila i njenu suštinu; ona bi ukinula fer plej, koji predstavlja „kategorički imperativ“ svake igre. Zato nas, ne slučajno, Žan Bodrijar uverava da je jedino prava demokratija, u stvari, „demokratija igre“. A ona je drastično izneverena, smatra profesor Božović.

Pomračena realnost baca senke na „prostor“ igre. Ne-zbilja igre dovedena je u pitanje samim tim što je dovedena u pitanje realnost savremenih društava. Kao neočekivano zbivanje, kao ljudski doživljaj, igra se, izgleda, mora dodirnuti sa neodređenom realnošću, ali i čovekom kao imaginarnim i fantastičnim bićem, naročito ako hoće da se iskaže u svojoj samostalnosti i slobodnoj samopotvrdi. Neophodno je, zato, da ideja o autonomiji igre bude utemeljena u nerazdvojnom jedinstvu zbilje i ne-zbilje. Ukoliko bi se igra događala kao ponavljanje već dogođenog, ona bi demantovala svoju nepredvidljivu avanturu. Osporila bi svoju dramatičnu pustolovinu. Tamo gde su prisutna nastojanja da se igra podredi životnim fazama koje slede posle detinjstva, ona se neumoljivo pretvara, kao što je zapaženo, u manje vrednu, sekundarnu i nebitnu egzistenciju, u njen surogat. Tada se igra degradira na svrhe van njenog slobodnog bića. Igru bi valjalo razumeti kao vrednost koja preobražava i sebe i igrače u svim fazama života. Ona jednostavno nije obeležje i atribut samo dečjeg doba, već osnova bio-antropo-socio-kulturne čovekove celovitosti i ukorenjenosti. Zato se vredi podsetiti Šilerovog mišljenja da se čovek „igra samo onda kada je u punom značenju čovek, a on je samo onda čovek kad se igra“. To znači – kad zgasne igra, zgasnuo je i život.

Božović tvrdi da igra, kao svetsko-istorijsko zbivanje, ukoliko ne brani totalitet, individualitet, čovekovu slobodu, subjektivnost i kreativnost nema izglede da se realizuje kao autonomna i univerzalna vrednost, kao temeljna vrednost egzistencije. Zato ima razloga za nespokojstvo, jer je savremena tehno-ekonomska civilizacija nametnula „reduktivno shvatanje“ čoveka, u kome nedostaje homo ludens, biće koje se slobodno igra. A granice igre ujedno su i granice ljudske slobode.

http://www.danas.rs/vesti/kultura/kad_zgasne_igra_zgasnuo_je_i_zivot.11.html?news_id=150092

Ima para, nema para

 

U  Srbiji je rad običnih ljudi, običnih građana, potpuno obezvređen. Oni koji su oblikovali ekonomsku politiku Srbije išli su ka tome da plate budu što manje, a ne što veće (manje od onih iz poslednje decenije prošlog veka nisu mogle da budu). Iako su zagovarali Evropu i Zapad, plan im je bio da u srpskim fabrikama ljudi rade za plate koje su na nivou plata radnika Trećeg sveta. “Nužnost“, “zakoni tržišta“, “konkurentnost“, tako su govorili, tako i dalje govore. Genijalan plan. Naravno, nije njihov. Kapitalistima iz Nemačke više odgovara proizvodnja u Rumuniji gde radnici rade za 200 evra, nego u Nemačkoj gde rade za 2000 evra. Slično je i sa kapitalistima iz SAD koji sele proizvodnje u Aziju ili Meksiko. Sada imamo primer Zastave, gde FIAT plamira da prebaci proizvodnju iz Zapadne Evrope. Ali, ko će da kupuje te automobile? Srpski i rumunski radnik sa 200 evra plate, ili francuski i nemački koji su ostali bez posla?

Egoista je slepac. Privrede najbogatijih država su u recesiji, najbogatiji gube najviše novca.

Da li Srbija može da preživi ekonomsku krizu koja je zahvatila Zapad, Japan, Rusiju i Kinu?

Da li je zaista nužnost privlačiti investitore niskim platama radnika i velikim odricanjima od naplate poreza?

Da li treba trpeti domaće kapitaliste koje na teret radnika uvećavaju svoj kapital (naravno, u velikoj nesrazmeri)?

Kako Srbija da pobedi belu kugu sa ovakvim platama, ovakvim školama, ovakvom državnom administracijom?

Duhovnost i nauka, to nam je potrebno. Duhovnost može umanjiti želju za posedovanjem, kroz duhovnost mnogi mogu uočiti da im mnoge materijalne stvari nisu potrebne. Ili ne u tolikim količinama. Više duha, manji uvoz, manji deficit. Duhovnost nas vraća prirodi, vraća nas selu. Nauka nam može ponuditi nove tehnologije, kojih nema ni u svetu. Pre svega u energetici, informatici i poljoprivredi. I tako deficit da pretvorimo u suficit. Toj pobedi može doprineti izgradnja boljeg obrazovnog sistema, podizanjem turističke ponude, razvijanjem malih i srednjih preduzeća koja bi proizvodila ono što se sada uvozi,  treba razviti ideju samosnabdevanja – kako u odnosu na svet, tako i unutar same zajednice jedni u odnosu na druge (što može doprineti oporavku porodice i alternativne medicine), veliki infrastukturni i građevinski radovi. Srbija takvu strategiju nema. Ima dovoljno pametnih ljudi koji bi brzo mogli da osmisle i razviju jednu takvu strategiju. Ima ljudi ali nema vremena, ko će pobediti, ljudi ili vreme? Jaki ili slabi? Vredni ili mediokriteti?

Iako deluje da u Srbiji nema dovoljno znanja, nije tako. Nema dovoljno volje, nema dovoljno hrabrosti, ima previše sebičnosti. Čista psihologija. Nije problem u umu, nego u srcu. Srce je malo i slabo. Bez vere. Da li neko misli da Srbija nema znanja da se od energetskog zavisnika pretvori u izvoznika energije?  Može li takvo znanje doći čoveku bez duha?

Država putarima duguje više 38 milijardi dinara. Zdravstvenom fondu nedostaje preko 40 milijardi dinara. Između ostalog, to je posledica toga što većina radnika – posebno u privatnom sektoru, posebno u malim i srednjim preduzećima, koji zapošljavaju naviše radnika u Srbiji – radi za minimalac. Ne zato što su vlasnici ili radnici pohlepni ili mrze državu, već zato što se tako jedino može preživeti. Oni uplaćuju poreze od koji ljudi u državnim službama primaju ceo iznos plate preko računa. Ali ti isti ljudi iz državnih službi ništa ne preduzimaju da i u privatnom sektoru tako bude. Da bi se ovo ispravilo nije potreban veliki novac. Potreban je mozak. I dobra volja.

Država polako ulazi u deficit na svim nivoima, preti nelikvidnost. Putari i zdravstveni fondovi samo su vrh ledenog brega. U slučaju jednostarne primene SSPa sa EU 250 miliona evra će biti manji prihod od carina. Veća nezaposlenost (koju prati demografsko pogoršanje) u industriji i privredi ugroziće i penzioni fond, brojne banke će smanjivati broj filijala i broj zaposlenih (a one su najviše radnika zapošljavale, i ti radnici su dizali prosek plata u državi), inflacija, slab dinar i manjak prihoda u budžetu radikalno će ugroziti standard onih koji rade u prosveti, zdravstvu, policiji, vojsci i ostalim državnim institucijama i službama. Sve će to da ugrozi i trgovinske lance i uvoznike, gde su pored banaka i državnih institucija plate radnika najviše i najstabilnije. Pojaviće se dileri na ulicama, šverceri, doći će do porasta kriminala, socijalnih nemira. Mladi će u većem broju da se sele iz države, oni koji su pred bankrotom na Zapadu vraćaće se u Srbiju skoro bez para…

Ekonomsku krizu sigurno neće osetiti tajne službe.

Da Srbija želi dinar imala bi jak i stabilan dinar (ne mislim na stabilnost kursa, neka bude i promenljiv ako daje rezultate). Srbija želi evro, i zato gubi dinar. Evro je daleko, dok se do njega dopliva evro neće biti stabilna valuta. Naprotiv.  Ako se napusti obala dinara, utopićemo se, jer nikada nećemo doplivati do obale evra. Možda je sada za to kasno, jer se dinar više ne može braniti, ali treba pokušati. Potrebno je veoma, veoma brzo delovati. I poslednji potencijali su na izdisaju.

Samo ozbiljna vlast, vlast koja ima viziju, može da ugovori i sprovede u delo velike međudržavne i međunarodne ugovore. Samo takva vlast može realizovati strateške investicije, samo takva vlast može naći ozbiljne partnere u svetu. Samo takva vlast može stvoriti nove proizvode i usluge, pronaći nova tržišta za naše proizvode i usluge. Bez obzira na krizu u svetu postoji dovoljno novca za inesticije i dovoljno investitora koji će uprkos krizi zarađivati.

Da ne govorimo koliko je sve to važno za bezbednost građana u svetu  i vremenu koje je pred nama. Ekonomski jaka Srbija, duhovno bogata Srbija, može biti motor ekonomskog razvoja na Balkanu i u Panoniji, glavni faktor mira, najveći most saradnje.

Istorija tek počinje.

2008. bila je najava ekonomske krize, 2009. je početak ekonomske krize koja se neće brzo završiti i koja će biti uvod u neke druge krize. Neko će odatle izaći bogat, a neko siromašan. Neko ko je bio bogat postaće siromašan, neko ko je bio siromašan postaće bogat. Neko ko je bio bogat ostaće bogat, neko ko je bio siromašan ostaće siromašan. Neko živ, neko mrtav. Čak će i priroda i geografija Zemlje izgledati drugačije.

Srbija još uvek svega ima po malo, samo vremena nema nimalo.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2008. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Сваке године, драга децо духовна, па ево и ове, дочекујемо Божић, рођендан Сина Божјег, са радошћу, вером, надом и љубављу. Зашто? Зато што се у том догађају остварила „пуноћа времена“, па је Бог Отац, „послао Сина Свога Јединородног да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн 3,16). Тај догађај је и пуноћа космичких и историјских збивања: све што се у творевини Божјој и у историји људској догађало, добило је у том дану, „који створи Господ“, своју пуноћу и своје остварење. Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова.

У Христу Господу, Кога у Символу вере исповедамо као „Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек…“ – остварена је једном за свагда победа над несавршенством, грехом и смрћу. Јављањем пуноће Његовог Божанства и Његовим сједињењем са људском природом, остварена је и пуноћа човековог бића и његово савршенство. Несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно јединство и заједница у Богочовеку Исусу Христу божанске и човечанске природе, обдарује свет и човека, човечанство, неразоривом истинском и вечном, богочовечном заједницом, Црквом Божјом.

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново“ (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем“, вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9).

Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка“ како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним“ (Мт 5,17). Ова реч – „да испуним“ – има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету дадем пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо“, извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове“ (Еф 4,13).

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој.

Тако се, Рођењем Њега као човека, потврђује светиња сваког рођења и светиња живота. Страшно је и помислити – а камоли прихватити и озаконити- за нешто нормално, обесвећење светиње рађања – чедоморство, оно што се, нажалост, догађа у многим савременим браковима, који убијају своју децу. Тако постају не само детеубице него и Богоубице, јер је свако људско створење по природи богоносно и христоносно. Навешћемо потресно тужан пример једне мајке која је родила неколико ћерки, и заједно са мужем бескрајно желела да роди мушко дете. Кад је поново зачела, будући да је лекар погрешно проценио да опет носи женско дете, она је и против свих молби, па и свог мужа, извршила побачај. Испоставило се, авај, да је носила два дечака близанца! Шта може, дакле, утешити и зацелити дубоку рану ове несрећне мајке?! Нека јој се Господ смилује, као и свим мајкама чедоморкама које, својој саможивости или било чему томе сличном, жртвују оно најсветије што им Бог дарује. Не претварају ли тиме родитељи материнску утробу – ту радионицу живота – у радионицу смрти и ништавила?!

Себичност човекова и саможивост, слична овој наведеној, води човека и угрожавању и злоупотреби саме природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада, распада, свети се ономе ко га злоупотребљава. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу.

Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша“, тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, … разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум“ (Еф 3, 17-19).

Поред тога, данас је човечанство веома забринуто започетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза није само економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенствено код најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара, рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односа према свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и морална криза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезана и са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима – као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економску кризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се право и правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичних интереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичном случају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављани на пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавају оне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење живота на инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн 2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

У свему томе, ми хришћани као некада, као свагда, „чекамо Христа, а не боље време“ (Владика Николај); чекамо Онога Који је и „јуче и данас и сутра исти“. Ми се увек враћамо Њему – „Детету младом, предвечном Богу“, као врховном мерилу и критеријуму свега што се дешавало и дешава у свеукупној људској историји. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама“ (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама…“ (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога“ (1. Јн 4, 21).

У име тог и таквог Бога Који је Љубав, и у име те и такве Љубави на коју смо призвани сви људи и сви народи, поздрављамо вас, децо наша духовна – нарочито вâс на страдалном Косову и Метохији и свуда у свету, поздравом истине Божије, правде и вечне љубави:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета
доброте Господње!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,
о Божићу 2008. године.

http://www.spc.rs/sr/bozicna_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_1

2009 тотални привредни колапс у свету

Интервју са Жералдом Селентеом: 2009 тотални привредни колапс у свету

Жералд Селенте је прогностичар трендова, аутор и директор ” Trend Research Institute “, кога је основао 1980. Постао је славан са својим тачним прогнозама свјетских догађаја, као пад берзе 1987, распад Совјетског Савеза 1990, азијску кризу 1997, пад руске привреде 1998, експлодирање интернет балона 2000 и рецесију 2001. Осим тога, предвидио је и почетак помаме за златом 2002, пад тржиста некретнина 2005, рецесију 2007 и панику 2008.

http://www.dverisrpske.com/tekst/102612

Аутор: http://www.vidovdan.org, Објављено: 03. 01. 2009.

–

Фриман: Финансијска криза је прешла Атлантик и стигла у Европу. Сада руинира читав свијет.

Селенте: Да, у праву сте. На својим путовањима примјећујем нажалост да Европљани и Азијати једноставно преузимају сваку глупост из УСА. Тако су и Credit Suisse и UBS подлегли истој ступидној похлепи и манипулацији новца, као и овдашње банке. Прије годину дана је још постојало питање да ли ће се иностранство заразити. Сада читав свијет има упалу плућа. Погледајте само шта се дешава у Шпанији са читавом несуздржаном продукцијом у грађевинском сектору која је произвела једну огромну депонију некретнина. Земља је банкротирала. Иста ствар је и са бившим државама Источног блока. Срео сам људе одатле и са запрепашћењем сам слушао како брбљају о инвестицијама и маркетингу, као да одувјек живе у капитализму. Говорили су са мном, као да тачно знају о чему је ријеч. Понашали су се више као грабљивци, као домороци са Запада. Ове земље и многе друге имају сада сопствени привредни хорор и сви су пали директно на нос.

Фриман: Како видите годину 2009 ? Како изгледа, привреда ће доћи до комплетног застоја.

Селенте: Управо смо објавили нашу прогнозу за 2009. Предсказујемо тотални колапс привреде. 7. Новембра 2007 смо предвиђели финансијску пропаст и панику 2008, која се и десила. Следеће године ћемо виђети пропаст трговинског сектора на мало, затим пропаст комерцијалних некретнина, итд. доживјећемо највећу депресију икада, пуно тежу од такозване 1930тих година.

Фриман: Вау !

Селенте: Казаћу Вам и зашто. Тада није толико људи посједовало тако високо задужене некретнине, такође нису били под толиким кредитним обавезама као данас, нису постојале кредитне карте, нису били у дугу од 14.000 милијарди. Тада је постојао трговински суфицит, данас су УСА у минусу од преко 700 милијарди годишње. Државни буџет је био избалансиран, сада имамо невјероватан дефицит и државни дуг од 13.000 милијарди, при чему је само ове године ново задуживање било 1.000 милијарди. На почетку Другог Свјетског Рата су УСА биле мотор читаве свјетске индустријске продукције, имали смо највишу продуктивност. То је одавно прошлост. Ми смо нација у пропасти. Улазимо у највећу депресију и она ће бити свјетска.

Фриман: Шта мислите, да ли ће доћи до масовне незапослености са револтима?

Селенте: Да, ми такође видимо тренд ка револуцији. Оно што се тренутно дешава у Грчкој, може експлодирати свуда. Тамо се не ради о убиству 15-годишњег дечака, већ о побуни људи против те тотално некомпетентне, корумпиране политичке касте, која је свуда иста. Био сам запослен код државе, познајем размјере корупције. У Вашингтону се ради само о лансирању пројеката, којим ће се обогатити иницијатори и њихови ортаци, рука руку мије, новац за пријатеље, систем је од врха до дна корумпиран.

Фриман: То значи да ћемо проћи кроз болну депресију, која ће трајати годину-двије, и потом изаћи из долине?

Селенте: Како да изађемо из долине? Шта ће нам помоћи у томе?

Фриман: Значи у питању ће бити дуготрајна депресија?

Селенте: Да!

Фриман: То уопште не звучи добро. Како ће депресија погодити Европу?

Селенте: Европа ће проћи боље, јер људи тамо нису толико задужени и у бољој су позицији да се сами извуку из проблема. УСА су се претвориле у земљу млакоња, који сами више не могу радити ништа, могу само да конзумирају, живе у великим кућама, возе огромне аутомобиле и сами су постали велики и гојазни. Једноставно не могу престати да живе изнад могућности. Троше превише хране, енергије и простора. Не знају како да живе скромно. Сада је журка готова и притегнути каиш ће бити веома болно. Имамо растући слој потпуно осиромашених, што на тај начин никада нисмо имали. Ужасавајуће је. Имаћемо веома високу незапосленост, већу него код задње депресије.

Фриман: Према томе, Ви не видите рјешење за излазак из кризе?

Селенте: Изаћемо само у случају ако будемо у стању да покренемо нови продукциони капацитет, који иде даље од нових технологија за алтернативне енергије. То мора бити нешто сасвим револуционарно, што ће бити нови мотор за привреду, као откриће ватре или проналазак точка.

Фриман: Историја показује : када су моћници конфронтирани са великим привредним проблемима, они их не рјешавају, већ мисле да це рат рјешити све проблеме. Постоји ли могућност великог рата ?

Селенте: Након задње велике депресије је 2. Свјетски рат виђен као излаз. Данас живимо у другом времену. Следећи рат би био рат са оружјем масовног уништења. Данашње ратове је могуће водити само против неразвијених земаља. Више се не ради о испаљивању интерконтиненталних ракета, већ о герилском high-tech рату, каквог видимо у Ираку или Афганистану. Само, политичари су спремни на све.

Фриман: Да ли са тим мислите на “операцију под лажном заставом” (false flag).

Селенте: Да, они лажу константно о свему, као на примјер да је Садам посједовао атомско оружје и везе са Al Qaidom. Ко је у стању да политичарима вјерује и једну једину ријеч?

Фриман: Писали сте да УСА иду путем Велике Британије. Да ли са тим мислите да УСА више не могу да приуште Империју и стационирање трупа у 130 земаља?

Селенте: Да, америчка Империја нестаје, отиће истим путем као и британска. Једноставно немамо више пара.

Фриман: Једини политичар, који то каже у УСА, и који жели да рестаурира уставна права и води разумну привредну политику, је Рон Паул. Шта мислите о њему?

Селенте: Ја бих га изабрао за предсједника. Умјесто тога сам морао да гласам за Надера, јер Паул није стајао на изборном листићу. Нећу подржавати ниједну од криминалних организација, које дијеле моћ у Вашингтону. И веома сам јасан по том питању. Било ко, ко је гласао за криминалце, подржава продужетак убијања и пљачке. То се не може рећи ни на било који други начин . Они убијају недужне људе сваки дан.

Фриман: Колико кривице на тренутној ситуацији носе медији. Они се понашају још само као органи пропаганде.

Селенте: Медији носе велики дио кривице. Они су у кревету са моћи. Само треба погледати које блиске везе постоје између представника медија и служби, министарстава, Пентагона и Бијеле Куће. Медији тамо свакодневно улазе и излазе. Можемо се захвалити New York Timesu да нам је продао ирачки рат. New York Times је 2007 такође написао да је проблем са привредом само обична штуцавица и да ће проћи, иако смо већ виђели пад. Медији су на страни привреде и власти, ни на који начин не испуњавају своју праву функцију.

Фриман: Шта можете поручити мојим читаоцима, како да се припреме за надолазећу депресију ?

Селенте: Ми у институту говоримо одавно, да не треба трошити ни цента више него што се посједује. Мораћемо да живимо нову скромност, која ће се манифестовати у куповини искључвио ствари које су неопходне и имају дужи рок трајања. Читав циклус конзума је прошао, циклус куповине и достизања среће кроз материјализам. Разумите ме, и ја волим лијепе ствари, само се сада ради о квалитету, или концепту . Штедња и због образовања деце. Овде у УСА сви желе да пошаљу свој подмладак на високе школе и универзитете. То кошта богатство. И за шта? Да би могли да студирају економију или право и да направе МБА? Боље уштедите новац. Имамо више него довољно банкара и правника. Боље образовање је практично и корисно, као инжињер, техничар или сви занатски позиви. Доћи ће до велике промјене. Све почиње већ на локалном нивоу. Потребно је бринути се о својој заједници и бити активан у њој. Питање је : како могу бити користан мојим суграђанима ? Будите срећни, јер у Швајцарској имате директну демократију и можете учествовати у одлукама. Овде у Америци немамо више ништа да кажемо, они раде ста хоће. Људи су против финансијских пакета, али шта раде политичари ? И даље раде по своме.

Фриман: Мојим читаоцима кажем : чувајте своје градове и комуне, борите се за одржавање јавне инфраструктуре, спријечите приватизацију и распродају свих вриједности.

Селенте: Постоје службе које су есенцијалне и које требају бити јавне, као транспорт, енергија и водоснабдијевање. Овде је у питању глобална влада, ја нисам теоретичар завјере, али свако зна куда води путовање. Циље је контролисати све и управљати централно.

Фриман: Да ли мислите да ће се због финансијских проблема медитеранских земаља и нових чланица на истоку ЕУ и еуро распасти ?

Селенте: Да, у то смо увјерени. Ми смо то предвиђели јоч прије увођења еура. Једино што је потребно за остваривање тог сценарија је национални популиста у некој од земаља чланица, који је увјерен да само кроз излазак из ЕУ финансијска криза може бити заустављена, и Унија већ пада. Берлускони је то већ најавио, са пријетњом иступања из Шенгена због бројних имиграната. Масовна миграција је велики проблем. Западне земље су преплављене људима који желе бољи живот или бјеже из нужде. Ту не помаже алтруизам, ко ће то све да плати? Одакле обезбједити смјештај, намирнице и посао, када се више нема пара ни за бригу о сопственим људима?

Фриман: Да ли мислите да је могуће формирање Сјеверноамеричке Уније између Мексика, Канаде и УСА?

Селенте: Да, то сматрамо могућим, само је шанса сада већа да ће доћи до распада. Свједоци смо распадања УСА као што се некад распао СССР. Појединачни региони ће увидети да ће лакше проћи кроз кризу без савезне владе. За шта требају далеки Вашингтон? Погледајте само какви се политичари тамо мотају. То су све корумпирани неспособњаковићи који мисле само на своју предност. Свједоци смо распада Сједињених Држава.

Фриман: Да ли је функција централних банака превазиђена ? На крају крајева оне су изазвале кризу и потпуно заказале.

Селенте: Да, заказале су. Али тренутно је у току борба за моћ, велики желе да униште мале, како се већ толико пута поновило у историји. Један од трендова, које посматрамо, називамо “скидајте им главе”. То ће се сигурно десити.

Фриман: Кажете да ће доћи до праве побуне?

Селенте: Апсолутно. Погледајте само сву ту багру на Wall Streetu, или оно, што излази из универзитета као Yale и Harvard . Они још никада у свом животу нису запрљали руке. Немају појма ђжшта значи живјети на улици, потпуно осиромашен. Када узмете све људима и када немају више ништа да изгубе, спремни су на све.

Фриман: Ово, што предсказујете, не звучи бач оптимистично.

Селенте: То нема веза са оптимизмом или песимизмом, већ са реализмом. Као кад одете код доктора и добијете дијагнозу рака у задњем стадијуму. Да ли Вас доктор треба слагати или казати како ствари стоје? Лажни оптимизам не мијења ништа на чињеници да ћете ускоро умријети.

Фриман: Мислите ли да је добра идеја за појединца или за читаве заједнице и комуне, да постану самоснабдевачи и да се скину са мреже?

Селенте: Апсолутно. Сигурно. Треба испитати могућности за постизање независности од система, за узгајање сопствених намирница и електрицитета. То је оно, што сам споменуо раније, са новим технологијама то постаје могуће. Када се то деси, онда ће се људи удаљити од мајке државе и корпорација. 1997 сам објавио књигу са насловом , која обрађује управо ову тему. Централни систем је требао пући већ одавно. Одржава се само кроз јефтин новац. Али то више не функционише. Шта ће нам централна влада, која ионако само производи проблеме и нема рјешења? Најшира самосталност и децентрализација, то је будућност.

Фриман: Хвала за овај интервју.

Copyright C 2008 Alles Schall und Rauch – Freeman