Spasavanje redova eksperta

29 марта, 2009

MOJ IZBOR

Autor:  RUŽA ĆIRKOVIĆ

BOLESNI SU, TREBA IH SMENITI: „Ovako više ne može“ rekla je izvesna osoba, kojoj ni posle dugogodišnjeg pomnog praćenja rada vlada Srbije ne znam ime, jer je prototip srbijanskog državnog službenika zaposlenog po sistemu „samo ko nije žurio na voz, nije sebe i porodicu zbrinuo u Nemanjinoj“ i okolini.

Čak i u Grand paradi Željka Mitrovića zahteva se izvesna pristojnost i svest o tome ko te hlebom hrani, tako da će izvesna osoba kojoj ni posle svog dugogodišnjeg bavljenja novinarstvom ne znam ime, ostati gde jeste. Na grbači poreskih obveznika Srbije. Ali sama me je podsetila na jedan slučaj koji mi uliva nadu, da ovo „ovako više ne može“ stanje neće (pre)dugo trajati. Tako smo jednom satima čekali da Milo Đukanovići Nikola Šainovićzavrše jedno srbijansko-crnogorsko većanje. Da ne kažem sudbinsko odlučivanje. A onda je jednoj gomili zainteresovanih novinara Dragan Štavljanin, kome smo bar znali ime, saopštio da mogu tim političarima, ključnim za stabilnost Balkana, postaviti samo dva pitanja, jedno pitanje s leve strane, jedno pitanje sa desne strane. S tim što je one moji pitaju naravno odabirao on. I levog i desnog. Mislim da sam ja bila desni. A onda se narečeni Štavljanin smilovao pa je dopustio još (po) jedno pitanje. E, budući odabran, jedan nam je naš kolega spasio novinarsku čast: „Nemam NIŠTA da ih pitam“. Hvala mu do groba. Savezna Republika Jugoslavija više ne postoji. Nikola Šainovićje u Hagu. Mila Đukanovića još drže. Vlada Srbije je u četvrtak, kao, odlučila da do daljnjeg obustavi ovo zapošljavanje svih koji su zakasnili na voz, ali nisu na partijski sastanak. Tako su predstavnici Vlade rekli novinarima. A u papirima piše da će zapošljavanja i dalje biti, samo neće onog BEZ PRETHODNE SAGLASNOSTI VLADE. A vi ste pročitali – kad Vuk Jeremićnešto predloži, Milutin Mrkonjićse odmah složi. Dosad je država zapošljavala sve u šesnaest: na neodređeno vreme, na određeno vreme, po ugovoru o delu, po ugovoru o specijalnom ugovoru, po sastanku, po saobraćajnoj nesreći, po drumskoj sreći. Kako joj je samo palo na pamet. Sad će država zapošljavati samo četvrtkom. Kad Vlada zaseda. A da su bezobrazni kao što nisu, mogli su da nastave sa zapošljavanjem svakog dana. Malo li je?

Fond plata koje se isplaćuju iz budžeta, plate u javnim preduzećima i penzije biće zamrznute. Koliko sam ja čula – na nivou od januara 2009. godine. Kako bilo, državne plate će NOMINALNO ostati najmanje na nivou iz 2008. godine, dok plate u privatnom sektoru padaju svakog dana, ako ih uopšte i ima. Kao i broj zaposlenih.

Vlada će biti toliko uviđavna da smanji svoja ničim ograničena prava na raspolaganje vlastitim prihodima ministarstava i drugih državnih institucija, kao i svoje pravo da svake godine bez zakona, dakle diskreciono, odluči o tome na šta će biti potrošeno oko 1,5 milijardi evra. Budžetskih. Razumete, njih 27 odlučuje diskreciono o potrošnji 145 milijardi dinara i, ako ste se zbog toga nešto nasekirali, kad biste znali kako su to potrošili znali biste koji su im prioriteti. Tako oni sami kažu. Tako je vlada zaključcima potrošila novac od Mobtela. Za prioritete. Zatim je u infrastrukturu uloženo koliko u rezerviste. Je li vam sve jasno? Neću da vas sekiram, ali u stvari još je gore.

KOLIKO PARA TOLIKO MUZIKE I OSTALE DOSKOČICE: Sem državnih službenika, bili su vickasti i državni eksperti. Tako je Mlađan Dinkić, ekspert svih eksperata, održao novinarima tiradu u kojoj ih je uputio da vide kakva je strašna kriza u Americi, a tek u Evropi, takvu krizu čak ni njegov kolega Jovan Krkobabićjoš nije doživeo!!! Zamisli? Poslušna sam, pa sam pogledala. Na televiziji je nešto pričao američki ministar za finansije. Rekao je da su njegova briga američki poreski obveznici. Mene nigde nije spomenuo. Za eksperte se nešto ne sećam, na njih je možda potajno mislio. E, pošto novinari nisu imali pametna lica kao da sve razumeju čim im se lepo upakuje, ekspertiza je išla dalje, pa je Dinkićispalio čuvenu: „ Koliko para, toliko muzike“. Na isti drzak način na koji su on i ostali eksperti na svoje izbore potrošili naše pare od mnogih „lekovitih“ privatizacija, uključujući i one od prodaje Mobtela. Budući, ukoliko nisu državni, slabo plaćeni, novinari se nisu primili ni na ovu doskočicu pa je Dinkićmorao dalje: Bolesni smo, moramo se lečiti. Na isti bezosećajan ekspertski način, na koji su onomad otpuštanja hiljada ljudi pravdali tranzicijom i njihovim bahatim proglašavanjem za gubitnike koji ne razumeju zahteve 21. veka i globalne ekonomije, tako su danas sve svoje promašaje, bonuse i otpremnine, zajedno s promašajima svojih privatnih biznismena, natovarili na leđa istih tih gubitnika pozivajući se na globalne promašaje, bonuse i otpremnine. A predsednik nam je države pre manje od godinu dana obećao da će ti biznismeni, u zamenu za našu amneziju, finansirati ekspertske projekte. Samo se ne zna koje. Budući naprasno konzervativna, ministarka finansija Diana Dragutinovićnije bila bahata, ali se više nije odlučno kao nekad pozivala na svoje „teorija to ne potvrđuje“, pošto su sve njene teorije pred našim očima pale.

Radovan Jelašić, bankar svih bankara, rekao je da se on neće menjati i otputovao u Beč. Prema rečima Diane Dragutinović, on je tamo otputovao na sastanak sa stranim bankama, prema njegovim rečima, na sastanak sa poslovnim bankama, prema rečima Mirka Cvetkovića, na sastanak sa „deset najvećih srpskih banaka, odnosno njihovih majki“, prema rečima Božidara Đelića, na sastanak sa „stranim bankama koje posluju na domaćem tržištu“. Da vas podsetim, svi koliko ih ima do juče su govorili da su to domaće banke, što je značajno, samo sa stranim kapitalom, što je beznačajno. A sad putuju u Bečda mole i kume te srpske banke da se ne povlače iz Srbije. Inače su pukli, kao na izborima 11. maja.  Sad svako može da vidi da Srbija ovu vladu nije dobila na izborima 11. maja prošle godine, nego je izbornom kombinatorikom posle izbora ova vlada dobila Srbiju pošto ju je bolesna politička klika prethodno ojadila, što možda još neko vreme ne bismo tako bolno spoznali da isto tako bolesna američka klika nije ojadila ceo svet. Pa sad svi oni bolesni hoće da leče bolesnu Srbiju.

P.S. Ako će vam biti lakše, Međunarodni monetarni fond je u petak stigao i u Hrvatsku. Tamo se ubiše ubeđujući narod da ga niko nije zvao, ne treba im, sam došao, pošto ima pravo po Statutu tako da bane jednom godišnje u svaku od članica i pita je za zdravlje i račun. Pa dobro, banuše li tako u Ameriku pre nego što su njihovi prevaranti banuli u novčanik celom svetu? Kao da je nama malo naših prevaranata i izbornih komisija.

http://www.danas.rs/dodaci/biznis/spasavanje_redova_eksperta.27.html?news_id=157254

 


Istom merom

21 марта, 2009

Zorica Tomić

Iako se u domaćoj javnosti podiglo mnogo buke oko učestvovanja jednog političara u rialiti programu, koje se kretalo od zgražanja i osude do potpune ravnodušnosti i ocene da je u pitanju „estradizacija politike”, čini se da se sve na kraju svodi na tezu da je bilo „mnogo buke ni oko čega”. Sve će, naime, ponovo biti isto kao što je bilo, skandali, malverzacije i nepočinstva će se povremeno otkrivati, a da nikom neće faliti ni dlaka sa glave, u Skupštini će se cirkus nastaviti istim tempom, vređanje pameti i dostojanstva naših građana neće prestati, pa se čini da se maksima, „ništa nas ne smije iznenaditi”, polako transformiše u tezu „ništa nas više ne može iznenaditi”.
Srpska politička scena je, barem sudeći prema najnovijem istraživanju „Stratedžik marketinga”, koje je pokazalo da preko 80 odsto građana gaji prezir prema akterima političkog života, stigla do tačke u kojoj će neko prepoznati brzi fajront, a neki, pak, njen dramatični raspad.
Jer prezir, čak i gađenje građana prema domaćim političarima, zapravo je pravi odgovor, odgovor istom merom, na prezir koji aktuelni učesnici političke scene u Srbiji demonstriraju prema biračima, pokazujući svojim ponašanjem, ispraznim političkim govorima, nadobudnim nastupima, strategijama zataškavanja i neuverljivim argumentima, u kojoj meri smatraju svoje birače maloumnim, primitivnim, nedoraslim, jednom beznačajnom amorfnom masom.
Prezir je zapravo mala reč, tek jedan u nizu potencijalnih odgovora građana Srbije na nedalekovidost domaćih političara, malenkost njihovih ličnosti i neozbiljnost njihovih izjava, pa ne treba da čudi što je pomenuto istraživanje pokazalo, da više od polovine građana ne bi izašlo na izbore.
Problem je, međutim, u tome, što se zasluženi prezir prema aktuelnim političarima, postepeno pretvorio u prezir prema politici, u opšte odsustvo vere u racionalnu i optimalnu zaštitu zajedničkog interesa. Ako te vere nema, otvara se prostor društvenom haosu. A to je ono što plaši.

http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=2984


Verska prava u Srbiji

16 марта, 2009

Medijska buka ometa racionalno rasuđivanje o ostvarivanju verskih prava i sloboda

Crkve se ne mogu odreći svog učenja

lični stav 

Autor: Vladimir Ilić

Promene u pristupu organizacija civilnog društva onima koji sprečavaju ostvarivanje verskih prava i sloboda posve su vidljive u poslednje vreme, mada se odvijaju spiralnim tokom i neujednačenim tempom. Meta zamerki je u znatnoj meri promenjena, sve se manje osporavaju verske zajednice koje brane svoje specifične vrednosti i interese, a sve više se oštrica kritike upućuje ka državi, koja bi morala da bude nepristrastan arbitar u situacijama sukoba interesa ili vrednosti verskih (i drugih) većina i manjina.

Još nedavno je uvođenje doplatne markice za Hram svetog Save (što je bila zakonita, makar i mnogima antipatična, odluka države) izazvalo više antiklerikalnih kritika nego što je bilo ukazivanja na pasivnost državnih organa na planu zaštite propovednika, vernika i objekata verskih zajednica koje su bile fizički napadane. Jedna klasična kvantitativna analiza sadržaja potpuno bi dokumentovala ovu promenu, mada njoj u prilog govori veći svakodnevno praćenje javnih reakcija na pitanja ostvarivanja verskih sloboda i verske ravnopravnosti.

Ovo je nesumnjivi pomak napred. Nerealno je očekivati od verskih zajednica da se odreknu važnih sadržaja sopstvenih učenja. Osim toga, takav zahtev bio bi u neposrednoj suprotnosti s pravom na slobodu veroispovesti. Sukob nevladinih organizacija s nekim verskim zajednicama ne sme da bude sukob u kojem se osporavaju njihove temeljne vrednosti i njihov identitet. U pitanju su idejni i psihološki resursi kojih se verske zajednice ne mogu odreći; odricanje ne bi značilo promenu nego ukidanje njihovog identiteta. Na taj način kritika verskih zajednica širi front otpora, a zbog posledica često zaglušujuće medijske buke koja ometa racionalno rasuđivanje, ona takođe sužava front podrške vrednostima i akcijama organizacija civilnog društva. Ne može se od crkava tražiti da ne budu crkve, sa svim njima svojstvenim idejnim sadržajima i predanjima. Ali, od države se može i mora tražiti da bude nepristrasna.

Još jednu reč o ovome. Organizacije civilnog društva bave se zaštitom manjina. Treba imati u vidu da su manjine redovno tolerantnije od većine upravo stoga što su, kao manjine, slabije. U situaciji kada se manjina negde javlja kao većina (dovoljno je pomenuti odnos frankofonih prema pravima anglofonih Kanađana u Kvebeku) problem tolerancije se ponovo javlja, ali sa izmenjenim ulogama. Država mora da bude nepristrasna, a nevladine organizacije načelne u svakom ovakvom slučaju.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/crkve_se_ne_mogu_odreci_svog_ucenja.46.html?news_id=156076


Изгубљени у историји

10 марта, 2009

 

На Космету се формира албанска војска, а повлаче војници са Запада. 

У БиХ постоји напетост због постављања новог представника УН и његове будуће улоге (Запад инсистира на великим овлашћењима, власти БиХ и Србије на мањим овлашћењима међународног представника, а жели се и укидање те позиције и таквог статуса БиХ у свету). У новинама из САД пишу да Иран у сарадњи са властима у Загребу и Сарајеву спрема војни напад на Републику Српску. Поред ЦИА, МИ6, БНД и Ватикана, усред Балкана? 

Београдски медији дају највећу могућу пажњу изјавама једног Француза, који је оснивач ЕБРД, и руског аналитичара који живи у САД, у којим први каже да ће држава слабити и да ће нове нације настајати (па наводи две словенске државе као пример распадања држава које најављује – Словачку и Чешку), а други каже да ће бити још сукоба и промена граница (наравно, помиње словенски део света).  

Нелобирална и еволуционистичка интернационала чији је центар на Западу појачава активности и врши притисак око усвајања статута Војводине, закона о дискриминацији (полова), што прате даље поделе унутар српске државе јер се покушава наметнути антирелигиозан поглед на порекло човека и његов смисао постојања, што велики део грађана не може да прихвати (и на тај начин се изазивају екстремне реакције десничара), са разлогом сумњиво гледа на активности (атлантско)глобалистичких и еврофилских организација у Србији на организовању државе и друштва. Све мирише на диктатуру (али не унутар граница држава, у држави се одржава привид демократије) и једноумље (целог света).   

Са друге стране – кинеска грађевинска компанија жели да гради аутопут у Србији; Београд је посетио министар иностраних послова Ирана; Чешка нуди кредит за српску железницу; председник Белорусије је дошао на зимовање у Србију и обећао помоћ; Гаспром планира да отвори и банку у Србији; председник Србије је посетио Шпанију и учврстио билатералне односе; нису смањена ни улагања компанија из Грчке, Словеније, Бугарске, Мађарске и Румуније у Србију. Са већином суседних држава Србија има добре односе. Лоши односи су само са делом хрватске елите и народа који та елита представља, тако је и са делом елите Црне Горе и бошњачког дела БиХ, док су са свим представницима свих Албанца односи врло лоши.  

У неким држава националистичке и клерофашистичке снаге имају мало више заступника. У државе које имају највише националистичких и клерофашистичких припадника спадају Хрватска и Албанија (у овом случају и Албанци са Космета и Македоније). Са нешто мање припадника истичу је сва три ентитета у БиХ и Мађарска, а на дну лествице која показује опасност од доласка клерофашистичких снага на власт налазе се Србија, Црна Гора, Румунија, Македонија и Бугарска.  

Нико од оних који би да ратују а припадници су неког од балканских народа не може да дође у ту позицију да то уради, а ни Запад ни Исток више не могу да се баве Балканом јер су сада много већи фронтови и много већа искушења на другим странама. Само би светски рат могао изазвати нови балкански рат. Ако у једној држави на власт дођу фашисти или верско или идеолошко  искључиви људи и то изазове реакцију унутар других држава, изазваће нестабилност. Али, чак и у случају таквог сценарија, није могуће изазвати озбиљнији и већи рат.  

“Исток Европе“ треба да настави да развија оно што су некада биле вредности Запада: грађанско право, личне слободе, владавину права, социјалну правду, интелектуално поштење, слободу говора и изношења сопственог мишљења. Исток треба да настави са интеграцијама. Пољска, Украјина и Србија имају исти проблем са еврофилима и русофобима, односно са еврофобима и русофилима у својим редовима, са сударом конзервативних и либералних вредности, а слично је и у Турској, која је подељена између прозападног (секуларног) и исламистичког (шеријатског) дела популације. Пољска, Чешка, Словачка, Украјина, Румунија, Мађарска, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија, Македонија, Бугарска, Грчка и Кипар треба да формирају свој клуб унутар Европске уније, своју демократску фракцију и на тај начин да се изборе за поштовање  старих чланова, за економско благостање нових чланова, за очување сопствених идентитета и култура… И при том дати нову димензију односима Европе са Русијом, Турском и Ираном. У случају да Европска унија уђе у озбиљну политичку кризу, ако дође до бољег организовања међу државама “Истока Европе“ лакше ће бити амортизоване и избегнуте штетне последице економске кризе у коју су ушле ЕУ и САД. Модел у економији који је примењиван у држава “Источне Европе“ показује се као веома лош јер се дошло у позицију зависности од капитала са Запада, што данас јако много кошта већину држава Балкана, средње и источне Европе. Зашто су само Словени испали тако глупи, зашто су Јужноамериканци, муслимани и Кинези испали мудрији и спремнији за светску економску кризу?

 

Да ли морају да се сруше сви до сада уложени напори у: демократизацију, стварање тржишних привреда, поштовање људских права, антифашизам и достизање европских норми и стандарда – ако би дошло до краха творевине зване Европска унија? Да ли би политички крах ЕУ и НАТО организације могао да представља повод за рат у 21. веку између Мађара и Румуна, Мађара и Словака, Мађара и Срба, Руса и Пољака, Срба и Шиптара, Срба и Хрвата, Срба и Бошњака, Срба и Црногораца, Шиптара и Грка, Албанаца и Македонаца, Грка и Турака, итд.? Да ли су разлике које деле ове народе толико велике да не виде куда свет иде? Да ли због тих разлика да други користе нејединство ових народа против њих самих, за своје интересе?   

Простор између Балкана, Паноније, турског, персијског, руског и германског комонвелта поседује духовни и интелектуални потенцијал за успостављање новог односа између демократског атомизма и монархијског апсолутизма, лаицизма и религије, итд[1]. Са природним и људским ресурсима које поседује ово може бити савршено организован животни простор. Но, да ли ће људи који у њему живе то богатство знати да искористе? Од Ирана преко Русије до Паноније налазе се стратешке сировине довољне да подмире тржишта држава Истока Европе и Запада Азије за овај и следећи век. Ту су гас, нафта, угаљ, већина руда, вода и храна. Све оно најважније, све што постаје дефицит у свету, чему цена у будућности може само да расте. Ако Велика Британија, Француска, Немачка и Италија имају спор са Русијом и Ираном, не видим зашто би се из истих разлога спориле Пољска, Мађарска, Чешка, Србија или Бугарска са Русијом и Ираном. И обрнуто, ако заиста постоје сумњиве претензије са иранске или руске стране, не треба их подржати. Нафтоводи и гасоводи који долазе до Балкана и средње Европе потребни су и овим државама. Ако компаније са Запада не могу да постигну договор са Русијом, зашто енергетске компаније са Балкана и средње и источне Европе не би успоставиле сарадњу са руским компанијама? Зашто да се енергетске компаније не уједине, ако је то практично изводљиво, тако да те нове мултинационалне компаније постану лидери у производњи и продаји бензина, нафте, струје и руда у југоисточној Европи и шире?  Светска трговинска организација је у кризи, лицемерство Запада огледа се у податку да у државама у развоју однос субвенција и унутрашњег бруто производа износи 0,6 одсто а у индустријским државама тај однос је 1,4 одсто. Тај исти Запад бори се против меркатилизма на Истоку и Југу. Примера непоштене “кооперације“ Запада са остатком света има много.   

У САД је дозвољена употреба генетски модификоване хране у људској исхрани (талибан дарвинизма и еволуционизма енглески биолог Докинс тврди да су у заблуди они који упозоравају да је ГМ храна опасна поо људско здравље). Европска унија и Кина дозвољавају производњу и употребу одређених производа са малим количинама генетских модификација у храни. И у Јужној Америци се производи ГМ храна. Једино Русија не дозвољава ни најмању производњу и употребу ГМО-а. Расправа око ГМО-а изашла је из научних оквира у ушла у терен економије, профита и корупције. ГМ храна није сигурна и не треба је користити док се не достигне “јединствен систем чињеница“, односно док се не сагледају све последице њене употребе. Зато источноевропске државе унутар Европске уније треба да се изборе за то да док се научно не докаже да је ГМ храна безбедна оваква храна уопште не улази, ни посредно ни непосредно, у људску исхрану. Тамо где је ушла, уз заједничку стратегију и прописну надокнаду, уништити засејане усеве. По овом питању треба следити Русију а не САД. Здрава храна може постати најважнији извозни адут држава из овог дела света. Зато унутар Европске уније ове државе морају постати чврст преговарач. Шири простор око Паноније и простор од Украјине до Казахстана може постати место највеће производње пољопривредних производа, здраве хране, у свету. Државе око Панонског басена треба да постану најозбиљнији играчи на светској пијаци који утичу на цене и квалитет пољопривредни производа (здраве хране). Ове државе треба да формирају организацију произвођача здраве хране, попут нафтом богатих исламских држава које су формирале ОПЕК, која би контролисала производњу здраве хране. Капитал за развој аграра може да се потражи у Јапану и Кини. Јапан је светска економска сила која храну и сировине увози из света. Кина је најмногољуднија држава на свету, са огромним потребама за храном у будућности, са билион и триста милијарди долара девизних резерви. Државна инвестиоциона корпорација Кине улаже новац у инвестиционе фондове у САД. Зашто да не уложи и кроз кредите или у неки панонски инвестициони фонд који синергизује бројне пољопривредне комбинате и прехрамбене концерне из панонских држава кроз који би државе изградиле системе за наводњавања, противградну заштиту и унапредиле принос и продуктивност тако да Кина дугорочно реши проблем исхране становништва здравом храном? Русија је узела 25 милијарди долара кредита од Кине и дуг ће враћати у нафти следеће две деценије. То могу да ураде и државе панонског басена, да заједно узму кредит од Кине и да сходно учешћу у кредиту обезбеде потребне количине пољопривредних производа који се уговоре са Кином. То може да се уради и са муслиманским и норманским банкама и државама.  

Ресурси нису мали. Поред хране, воде и угља, а последња два дају и електричну енергију, на корак су и нафта, гас и рудна богатства – од Сибира преко Урала, Каспијског језера, Кавказа до Карпата. Тамо су енергетске сировине, а у средњој Европи и на Балкану тржишта. Полако се  у овом делу света спроводи процес постмодернизације и информатизације. Почиње да се гради инфраструктура која ће учинити ове крајеве ближим. Поред изграђених нафтовода и гасовода, и нових који су најављени, пловни путеви могу још да се развијају, затим железница, авиосаобраћај, авиоиндустрија и друмски коридори. Такође и пловни канали, помиње се градња канала од Велике Мораве до Вардара, као и пројекат око реке Тисе. Треба подржати најављену градњу аутопута око Црног мора. Зашто да не постоје модерни аутопутеви и железничке (брзе) пруге између Варшаве и Атине, Беча и Анкаре, Кијева и Подгорице? На овом простору живи двеста милиона људи. Словена, ако бројимо и Русе у Русији и државама ЗНД-а има преко двеста милиона[2]. Са средњом Азијом, то је још више људи, још веће тржиште (рецимо, за развој филмске индустрије и сателитске телевизије). Постоје повољни услови за развијање финансијског, банкарског и берзанског сектора, и заједничке монетарне политике. И постоји велика потреба у данашњем свету да се створи једно здраво и велико потрошачко тржиште, али у оном позитивном смислу потрошачко – са јаком средњом класом и здравом породицом. 

Шта је довело до тога да се народи “Истока Европе“ на крају 20. века нађу у тако инфатилном положају у односу на Запад? Ако изузмемо индустријско-технолошку револуцију, да ли су на културном плану (унутар културе се одвија и политички живот) ови народи (толико) инфатилни у односу на Запад? Од најстаријих историјских времена народи Балкана, средње и источне Европе много су дали Европи и целом свету. Хемичари, физичари, писци, песници, композитори, мислиоци, свеци, уметници и великани из бројних наука и професија рођени широм Балкана, средње и источне Европе вековима и миленијумима су стварали (стварају и даље) врхунска дела која су оставила неизбрисив траг у европској и људској цивилизацији. После комунистичког екперимента у овом делу Европе све државе овог дела Европе налазе се на (скоро) истом задатку, са (скоро) истим средствима и за (скоро) истим циљем теже. Ако не могу да помире Исток и Запад, Азију и Атлантик у глобалу, ови народи то могу постићи у локалу. Зашто да се питају Ватикан, Москва или Ријад о животу на овим просторима? Зашто да се у Вашингтону или Москви одређују границе на Балкану и унутрашње државно уређење ових држава? Зашто да се све институције Европске уније налазе у близини Атлантског океана? Зашто да неке од њих не буду у Варшави, Прагу или Букурешту? Данас се неки народ и нека држава не освајају силом, већ поткупљивањем и лукавством. Да ли су Пољаци, Чеси, Словаци, Мађари, Хрвати, Срби, Румуни, Бугари, Грци и остали баш толико поткупљиви и глупи. Све указује да јесу. Али, све указује и да тако (више) не мора да буде.

 

[1] Овај простор у духовном и интелектуалном смислу поседује потенцијал да постане ново духовно Средоземље.

[2] Разуман корак ка интензивнијој економској и културној сарадњи међу Словенима је формирање организације која би у том смеру деловала, попут Арапа и њихове Лиге, треба и Словени да имају своју “Словенску лигу“, која би имала своје стално седиште (у Словачкој, Брат-и-слави, на пример). И једини задатак словенске организације треба да буде успостављање пословних и културних веза између словенских народа.



Ka izvesnom

8 марта, 2009

Porodica bistrih potoka

Autor: Božidar Mandić 

Nemam nameru da tekst Vladete Jerotića pod nazivom „Od patrijarhata prema neizvesnom“ negiram, jer je on zahvalan za dublju pažnju i analizu, nego da ga samo dogradim svojim skromnim opažanjima. Naime, nalazimo se u dobu o kojem je teško ne konstatovati aporiju i civilizacijski smog koji se rasprostranio od najobičnijih segmenata života, pa preko kulturoloških sve do religijskih. Nijednog trenutka nemam dilemu da svemu nedostaje – duhovnost! 

Svet se previše oslonio na činjenice i materijalnu potvrdnost koja kao i istorija, proročanstva i egzistencija, uvek, nude neizvesnost – zemno stanje uma nedovoljno da odredi ispravan put. Zato mi se uvećano čini važnim, kako je to rekao naš veliki slikar, da je nužno da pronađemo srebrni potok koji će nas odvesti do izvora. Pri tom izvor nije nikako prošlost, već inicijativa za obnovljivost sutrašnjeg dana. Moje poimanje Boga je, pre svega, ontološke prirode. Verujem u Boga stvoritelja i Boga stvaraoca i to je naše obličje, koje smo mnogo više napustili nego u bilo kojem veku pre.

Zato oprez Vladete Jerotića, da svi nešto očekujemo, a da li za to ima i opravdanja, smatram opravdanim, ali i predloškom za prikupljanjem nove hrabrosti za učinjenje. Ne mislim, pri tom, ni na povratak na matrijarhat niti patrijarhat, već decijarhat (doba deteta i umetnosti) ili na ujedinjenost svetog trojstva bića u kome bespolnost ne dobija primat. Potrebni su nam otac, majka i dete. Zar Džojs ne završava „Portret umetnika u mladosti“? Gde si, oče, stari majstore. Potreban nam je nebeski autoritet koji će inicirati izlazak iz ovog epohalnog brloga, potrebna nam je majka na zemlji i mirisi kuhinjske hrane i dete koje će se igrati i dvorištu livadskih zelenila. Zadesila nas je zahuktalost ljudskih ambicija skrojenih po tehnološkom i monetarnom kalupu. Izlaz iz njega znaju trave, srne, gliste… ali čovek (otimač) ne. Zato nam je potreban nežni patrijarhat, feministička lepota i dete slobode. Više nego ikad potrebno je da učinimo iskorak i posejemo seme, jer je u njemu izvesnost. Nisam ironičan kad velim da genetičko povrće to ne poseduje, nego prekid i smrt trajanja. Seme kad-tad iznikne. Štajner veli da na nebu postoji duhovna tabla koja sve pamti i naknadno, sazrevanjem vremena, realizuje. Zbog toga verujem u Jerotićev oprez jer je on odraz mudrosti iz našeg sveta, ali kako velik Karel Kosik – kao što je pri vrhu racionaliteta prva indicija iracionaliteta, možda je tako u vremenu jezgrovite neizvesnosti, baš prvi minut izvesnosti. 

Iz vizija proističe stvarnost. 

Osećam potrebu da predložim da nam je nužna umetnost preduzimanja i da je bolje da krenemo bilo gde, nego da ostanemo u mestu – kako kaže Ronald Leng. Važno je da shvatimo da je čovek neizmenjeno biće predodređeno za lični razvoj u etičkom i erotskom smislu. Više verujem u obnovu pesništva, nego u naučno-tehnološki lek. Utopistički rizik novo je ubrizgavanje otpora prema svetu koji je krenuo ka propasti, u kojoj apokalipsa – kaže Tarkovski – biva najveći dar. Treba se pobuniti protiv nerđajućosti vizija jer će i nevinost vrlo brzo početi da rđa.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ka_izvesnom.26.html?news_id=155330


Anarchy in the EU, sa sve Srbijom

4 марта, 2009

 

NIN broj 3035

 

Grčka pobuna – osveta života

 

Akis Gavrilidis, grčki politički pisac

 

Evo par citata iz njegovog teksta koji se bavi pobunom građana Grčke:

 

’’Ništa više neće biti isto u Grčkoj.

Novi subjekt je istovremeno ’nesubjekt’; on nije suveren, homogen entitet sa jedinstvenom voljom i svešću, već je nestabilan, promenljiv, višestruk, on je mnoštvo. Mnoštvo nije – i nikada neće postati – još jedna politička partija u parlamentarnom sistemu, nije nova socijalna klasa ili skup istih ljudi, nego logika artikulisanja borbi. To je oaza realnog u pustinji umrtvljenih simboličkih reprezentacija.

Objekt, i u isto vreme sredstvo njihove borbe, jeste život po sebi.

Protesti su bili alternativni način borbe protiv zločina, miran i izuzetno zreo način da građansko društvo zahteva – i preduzme, u istom činu – polaganje računa koje je država odbila.

Koordinacija srednjoškolaca kada su simultano napali oko 45 policijskih stanica u skoro svim glavnim grčkim gradovima bez ijednog centralnog tela koje ih vodi, bilo je izuzetno ispoljavanje organizacionih veština koje očajnički nedostaju akcijama najvećeg broja državnih agencija.’’

U Grčkoj je događa ono što će se dogoditi u Srbiji i u još nekoliko država Evrope ove godine, a Francusku, Nemačku, Italiju i Veliku Britaniju to, samo u mnogo gorem obliku, čeka sledeće, 2010. godine.

Šta se to događa u Evropi?

Pored ekonomske krize, razloge možemo tražiti u načinu u motivima koji su vodili tvorce Evropske unije i u načinima na koji se Unija danas stvara. Ti motivi i taj način doveli su, između ostalog, na korak do privrednog kolapsa celu Evropu.

U istom broju NINa objavljen je i govor predsednika Češke Vaclava Klausa koji je on održao u Evropskom parlamentu 19. februara 2009. Iz tog govora izdvajam par citata:

’’Ako sam rekao da za nas članstvo u EU nije imalo alternativu, reč je samo o polovini onoga što je trebalo reći. Druga polovina je sasvim logična tvrdnja da metodi i forme evropske integracije imaju, naprotiv, niz mogućih i legitimnih varijanti, isto kao što su ih imale u poslednjih pola veka.

U uobičajenom parlamentarnom sistemu postoji deo koji podržava vladu i deo koji pripada opoziciji, što u evropskom parlamentu nije slučaj. Ovde se sprovodi samo jedna od alternativa i ko razmišlja o drugoj, smatra se za protivnika evropske integracije.

Bojim se da pokušaj ubrzavanja i produbljivanja integracije i sve jačeg pomeranja odlučivanja o uslovima građana zemalja članica na evropsku ravan, mogu posledicama da ugroze sve pozitivno što je postignuto u Evropi za poslednjih pola veka.

Ne dopuštajmo situaciju u kojoj bi građani zemalja članica živeli sa osećanjem rezignacije da projekt EU nije njihov projekt i da se razvija drugačije nego što sami građani žele, te da su oni samo primorani da mu se podređuju.

Treba otvoreno reći da je današnji ekonomski sistem EU sistem potiskivanog tržišta i neprekidnog jačanja centralnog rukovođenja ekonomijom.’’

Zanimljivo je da je uredništvo NINa na naslovnu stranu stavilo sliku i objavilo intervju sa osnivačom Evropske banke za obnovu i razvoj i savetnikom bivšeg francuskog predsednika Miterana (u eri Regan-Tačer-Miteran uspostavljen je ekonomski sistem koji danas doživljava kolaps). U NINu se Žak Atali predstavlja kao ’’jedan od najuticajnijih intelektualaca današnjice’’. Evo kako ovaj gospodin predviđa budućnost:

’’Tržište nije suprostavljeno slobodi, već je jedan od njegovih oblika. Ono što će, dugoročno, biti teško pomirljivo su, zapravo, dve dimenzije organizovanja slobode: tržište i ekonomija – kada je reč o privatnim dobrima, i demokratija – kada je reč o kolektivnim dobrima; jer je tržište po svojoj prirodi globalno, dok je demokratija po svojoj prirodi lokalna. Jedno od njih, a to je tržište, upravo zato što je globalno – biće moćnije. Tako da čitav niz entiteta za koje će se smatrati da su demokratski suvereni, to u suštini neće biti.’’

Na kraju intervjua Žak Atali kaže:

’’Naravno da sam utopista, ali govorimo o projektu društva koji će nastupiti pre ili posle velikog sukoba, ili umesto njega – projektu u kome će svako postati svestan da mu je sreća drugih u interesu.’’

Meni sve ovo liči na pranje biografije. Nije mi jasno zašto je osnivač Evropske banke za obnovu i razvoj dobio naslovnu, a ne, recimo, predsednik Češke. Gledamo to u Srbiji svaki dan. Oni koji su doveli do ekonomske krize, umesto da podnesu ostavke, nude rešenja. Kakva rešenja? Zaista je smešno čitati intervju ovog Francuza u kome on prognozira da će se Slovačka i Češka podeliti. Neće se Češka i Slovačka podeliti, već će se Francuska nestati kao sila u sledećih nekoliko godina. Mnogi berzanski špekulatni govore kako su predvideli krizu, ali o čemu se radi – oni su samo uvideli da je deregulacija tržišta dovela do toga da svako može da radi ono što su samo oni do tada radili i da to neće moći da se kontroliše.

Dakle, zašto se uredništvo NINa odlučilo za ovakvu naslovnu? Odgovor daje čovek sa naslovne: ’’ tržište, upravo zato što je globalno – biće moćnije. Tako da čitav niz entiteta za koje će se smatrati da su demokratski suvereni, to u suštini neće biti.’’

Nemojte da zaboravite da Evropska banka za obnovu i razvoj poseduje skoro pola akcija jedine srpske banke Komercijalne banke a.d. Beograd, poseduju akcije i u nekim manjim srpskim bankama, ova banka dodeljuje i kredite srpskim preduzećima i lokalnim samoupravama (recimo, novcem EBRD planira se gradnja novog mosta preko Save u Beogradu).

Eto, to je to Srbijo. Nikakve misterije tu nema.

Na poslednoj strani NINa reklamira se monopolista Telekom Srbija. Direktor Telekoma kaže da je prošle godine zbog kursa dinara gubitak fiksne telefonije bio oko 3 milijarde dinara. Direktor je napredovao do mesta u GO DS. Reklame se uredno plaćaju. A preko 30 firmi koje izvode radove za Telekom na izgradnji fiksne telefonije čeka da oblak donese kišu sa Kopaonika.

Napadi

17.maj 2009.


СРПСКИ DAVOS

3 марта, 2009

  

Економска криза настала у САД, као куга у средњем веку, проширила се кроз читав свет, и дошла је у Србију. Србија би ушла у економску кризу и без ове кризе у свету.

 

Сада већ нико не спори да је криза дошла. Грађани су забринути. Власт није. Познаје грађане. А познаје и тајкуне. Власт има план.

 

План је следећи. Узети све што се може од грађана да не би дошло до отпуштања рођака који су запослени у државним институцијама и локалним самоуправама. Значи, ригорознија пореска контрола свих који нису наши. Оно што не може да се узме од грађана, узети од ММФ-а. Мора се обезбедити новац за потрошњу да би се зауставило смањивање раста промета и профита који остварују тајкуни и стране банке. Зато омогућити повољне кредите за увозну робу.

 

Danas sam gledao emisiju “Stanje nacije“ na televiziji B92 (inače emisija je nastala posle pojave mog bloga, a moj prvi post ima naslov “Stanje“, naravno nacije – srpske). 

 

U emisiji “Stanje nacije“ govorilo se o tome da li Srbija ima pravo da optuži i traži hapšenje bošnjačkih političara i generala odgovornih za smrt vojnika JNA koji su se nalazili u koloni u Sarajevu. Tu je na čelu optuženih Ejup Ganić, koga B92 danas, dana 03.03.2009. zove telefonom u emisiju da komentariše slučaj.

 

U emisiji su kao gosti govorili potparol srpskog tužilaštva za ratne zločine i advokat bosanskog državljanina odgornog za napad kolone JNA u Tuzli (Ilija Jurišić). Taj advokat je sve vreme napadao potparola tužilaštva koje inače loše radi (npr. ova jeziva priča sa vađenjem organa Srba na severu Albanije tretira se kao saobraćajni prekršaj, a da ne govorimo o našoj državi koja nije znala da skrene veću pažnju svetske javnosti na ovaj slučaj, već je to uradila Karla del Ponte, što opet nije dovoljno – u normalnoj državi već bi postojao film koji se bavi sudbinom ovih Srba i bio bi premijerno prikazan na festivalu u Berlinu).

 

Према оптужници српског Тужилаштва за ратне злочине, између БиХ и Савезне Републике Југославије постигнут је споразум о мирном повлачењу ЈНА са територије БиХ на територију СРЈ, као и између представника цивилне и војне власти Тузле са командантом касарне ЈНА „Хусинска буна” у Тузли пуковником Милом Дубајићем. Договорено је да се 92. моторизована бригада у маршевској колони измести из наведене касарне правцем: касарна – Скојевска улица – раскрсница Брчанска Малта – Бијељина, уз гаранцију да током измештања колона ЈНА неће бити нападнута.

Илија Јуришић се терети да је издао наредбу за напад на колону из свег расположивог оружја у тренутку док је колона мирно пролазила кроз Скојевску улицу и раскрсницу Брчанска мала. Распоређени снајперисти прво су пуцали и убијали возаче војних возила, тако заустављали возила и њима блокирали даљи пролаз одобреним правцем измештања. Затим су пуцали и убијали војнике у тим возилима, као и војносанитетско особље. Убијена су 92 војника, а 33 је рањено.

Илија Јуришић ухапшен је у мају 2007. године у Београду, када је из БиХ намеравао да отпутује за Келн.

 A  u srpskom Davosu na Kopaoniku okupio se krem srpske ekonomije.

I kralj šećera, i Miško, i Drakulić export, i ministri, premijer, predsednik, a sve u organizaciji predsednika ekonomista Srbije, koji je sa ministrima, Miškom and co. putovao na sastanak sa čelnicima EU u Brisel, pa na otvaranje Delte u Podgorici, da bi se pre dve nedelje pojavilo istraživanje Saveza ekonomista Srbije u kome nas obaveštavaju da je Beograd najjeftiniji grad u regionu. Javnost nije poverovala, ali nijedan medij nije objavio da je to istraživanje radio čovek koji je sa Miškom i ministrima putovao u Brisel i na otvaranje Deltinog centra u Podgoricu. Sada ih je sve okupio na Kopaoniku. Bili su tu i predstavnici neoliberalne ekonomije poput ekonomiste Begovića. Bio je i premijer RS. Tu je negde bio i predsednik Belorusije. Robert Gabriel Mugabe je bio sprečen da dođe.  

To je ono što sam video na B92. Okupljenima se obratio Bota:

“mora da se razvrgne veza između kriminala, politike, privrede i pravosuđa“

u publici se čuje smeh (a u publici Miško, Dinkić i ostali, svi koji čine najjaču vezu “kriminala, politika, privrede, pravosuđa“ i medija)

nastavlja Bota:

 “da bi Srbija imala šansu za bolju budućnost. Garancija je u društvenim reformama.“

Nedavno je slično govorio na GO Demokratske stranke. Tada je (ponovo) najavio beskompromisan obračun sa kriminalom. Taj dan je stupio na snagu zakon o oduzimanju imovine stečene organizovanim kriminalom. Kroz privatizaciju, recimo, koja je sprovođena uz nadzor ‘’eksperata’’ iz DS. I tada je rekao da se vodi ‘’hajka’’ na ministre iz DS.  

Nigde nisam čuo ili pročitao da je predsednik Republike pomenuo slučaj Srba koji su odvedeni u Albaniju da bi im se živima vadili organi iz tela. Nigde nije pomenuo beskompromisnu akciju Srbije protiv onih koji su organizovali vađenje organa i ubistva Srba u Albaniji. 

Možda je zato tako mlako reagovao ambasador Srbije u SAD koji dolazi iz redova DS na pisanje CIA agenta koji je pripremio bombardovanje Srbije 1999. 

Možda zato ambasador Srbije prisustvuje Danu državnosti BiH.

Датум који Република Босна и Херцеговина прославља као свој Дан државности је 1. март 1992. године. Тога дана, у организацији босанскохерцеговачких муслимана и Хрвата, одржан је референдум на коме је донета одлука о отцепљењу БиХ из тадашње међународно признате СФРЈ (пре ње ово су урадиле Словенија и Хрватска). На овом референдуму српски народ није учествовао јер се залагао за опстанак заједничке државе. Сам референдум, по тадашњем Уставу БиХ, могао је бити сазван искључиво уз пристанак сва три конститутивна народа у тој републици Срба, Хрвата и муслимана. Овај нелегитимни референдум отвориће врата још дубљој кризи на простору ондашње Југославије и учинити сукобе на подручју Босне и Херцеговине неизбежним.

Истог дана, у центру Сарајева, охрабрени надолазећим ратним несрећама, четворица наоружаних муслимана извршила су напад на голоруке српске сватове. Том приликом убијен је отац младожење Никола Гардовић док је свештеник О. Раденко Миковић рањен. Напад на српске сватове био је први етнички и верски мотивисан злочин у БиХ, који је упућивао јасну поруку тамошњим Србима шта у ствари значи независна муслиманска Босна и Херцеговина.

Hajde da vidimo PLAN koji će naša elita načiniti na Kopaoniku.  

 

До организовања овог скупа на Копаонику дошло је сасвим спонтано. Наиме, већина најбогатијих људи Србије воли скијање, па када се већина њих нашла на Копу, што да не позову и своје пријатеље да сврате. Тако је Мишко позвао председника Савеза економиста Србије да на брзину организује Бизнис форум. Да грађани не кажу “види их, они скијају а свуда криза“. Не драги грађани, они и на Копаонику раде у вашем интересу.

 

 

 


%d bloggers like this: