Изгубљени у историји

 

На Космету се формира албанска војска, а повлаче војници са Запада. 

У БиХ постоји напетост због постављања новог представника УН и његове будуће улоге (Запад инсистира на великим овлашћењима, власти БиХ и Србије на мањим овлашћењима међународног представника, а жели се и укидање те позиције и таквог статуса БиХ у свету). У новинама из САД пишу да Иран у сарадњи са властима у Загребу и Сарајеву спрема војни напад на Републику Српску. Поред ЦИА, МИ6, БНД и Ватикана, усред Балкана? 

Београдски медији дају највећу могућу пажњу изјавама једног Француза, који је оснивач ЕБРД, и руског аналитичара који живи у САД, у којим први каже да ће држава слабити и да ће нове нације настајати (па наводи две словенске државе као пример распадања држава које најављује – Словачку и Чешку), а други каже да ће бити још сукоба и промена граница (наравно, помиње словенски део света).  

Нелобирална и еволуционистичка интернационала чији је центар на Западу појачава активности и врши притисак око усвајања статута Војводине, закона о дискриминацији (полова), што прате даље поделе унутар српске државе јер се покушава наметнути антирелигиозан поглед на порекло човека и његов смисао постојања, што велики део грађана не може да прихвати (и на тај начин се изазивају екстремне реакције десничара), са разлогом сумњиво гледа на активности (атлантско)глобалистичких и еврофилских организација у Србији на организовању државе и друштва. Све мирише на диктатуру (али не унутар граница држава, у држави се одржава привид демократије) и једноумље (целог света).   

Са друге стране – кинеска грађевинска компанија жели да гради аутопут у Србији; Београд је посетио министар иностраних послова Ирана; Чешка нуди кредит за српску железницу; председник Белорусије је дошао на зимовање у Србију и обећао помоћ; Гаспром планира да отвори и банку у Србији; председник Србије је посетио Шпанију и учврстио билатералне односе; нису смањена ни улагања компанија из Грчке, Словеније, Бугарске, Мађарске и Румуније у Србију. Са већином суседних држава Србија има добре односе. Лоши односи су само са делом хрватске елите и народа који та елита представља, тако је и са делом елите Црне Горе и бошњачког дела БиХ, док су са свим представницима свих Албанца односи врло лоши.  

У неким држава националистичке и клерофашистичке снаге имају мало више заступника. У државе које имају највише националистичких и клерофашистичких припадника спадају Хрватска и Албанија (у овом случају и Албанци са Космета и Македоније). Са нешто мање припадника истичу је сва три ентитета у БиХ и Мађарска, а на дну лествице која показује опасност од доласка клерофашистичких снага на власт налазе се Србија, Црна Гора, Румунија, Македонија и Бугарска.  

Нико од оних који би да ратују а припадници су неког од балканских народа не може да дође у ту позицију да то уради, а ни Запад ни Исток више не могу да се баве Балканом јер су сада много већи фронтови и много већа искушења на другим странама. Само би светски рат могао изазвати нови балкански рат. Ако у једној држави на власт дођу фашисти или верско или идеолошко  искључиви људи и то изазове реакцију унутар других држава, изазваће нестабилност. Али, чак и у случају таквог сценарија, није могуће изазвати озбиљнији и већи рат.  

“Исток Европе“ треба да настави да развија оно што су некада биле вредности Запада: грађанско право, личне слободе, владавину права, социјалну правду, интелектуално поштење, слободу говора и изношења сопственог мишљења. Исток треба да настави са интеграцијама. Пољска, Украјина и Србија имају исти проблем са еврофилима и русофобима, односно са еврофобима и русофилима у својим редовима, са сударом конзервативних и либералних вредности, а слично је и у Турској, која је подељена између прозападног (секуларног) и исламистичког (шеријатског) дела популације. Пољска, Чешка, Словачка, Украјина, Румунија, Мађарска, Хрватска, Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија, Македонија, Бугарска, Грчка и Кипар треба да формирају свој клуб унутар Европске уније, своју демократску фракцију и на тај начин да се изборе за поштовање  старих чланова, за економско благостање нових чланова, за очување сопствених идентитета и култура… И при том дати нову димензију односима Европе са Русијом, Турском и Ираном. У случају да Европска унија уђе у озбиљну политичку кризу, ако дође до бољег организовања међу државама “Истока Европе“ лакше ће бити амортизоване и избегнуте штетне последице економске кризе у коју су ушле ЕУ и САД. Модел у економији који је примењиван у држава “Источне Европе“ показује се као веома лош јер се дошло у позицију зависности од капитала са Запада, што данас јако много кошта већину држава Балкана, средње и источне Европе. Зашто су само Словени испали тако глупи, зашто су Јужноамериканци, муслимани и Кинези испали мудрији и спремнији за светску економску кризу?

 

Да ли морају да се сруше сви до сада уложени напори у: демократизацију, стварање тржишних привреда, поштовање људских права, антифашизам и достизање европских норми и стандарда – ако би дошло до краха творевине зване Европска унија? Да ли би политички крах ЕУ и НАТО организације могао да представља повод за рат у 21. веку између Мађара и Румуна, Мађара и Словака, Мађара и Срба, Руса и Пољака, Срба и Шиптара, Срба и Хрвата, Срба и Бошњака, Срба и Црногораца, Шиптара и Грка, Албанаца и Македонаца, Грка и Турака, итд.? Да ли су разлике које деле ове народе толико велике да не виде куда свет иде? Да ли због тих разлика да други користе нејединство ових народа против њих самих, за своје интересе?   

Простор између Балкана, Паноније, турског, персијског, руског и германског комонвелта поседује духовни и интелектуални потенцијал за успостављање новог односа између демократског атомизма и монархијског апсолутизма, лаицизма и религије, итд[1]. Са природним и људским ресурсима које поседује ово може бити савршено организован животни простор. Но, да ли ће људи који у њему живе то богатство знати да искористе? Од Ирана преко Русије до Паноније налазе се стратешке сировине довољне да подмире тржишта држава Истока Европе и Запада Азије за овај и следећи век. Ту су гас, нафта, угаљ, већина руда, вода и храна. Све оно најважније, све што постаје дефицит у свету, чему цена у будућности може само да расте. Ако Велика Британија, Француска, Немачка и Италија имају спор са Русијом и Ираном, не видим зашто би се из истих разлога спориле Пољска, Мађарска, Чешка, Србија или Бугарска са Русијом и Ираном. И обрнуто, ако заиста постоје сумњиве претензије са иранске или руске стране, не треба их подржати. Нафтоводи и гасоводи који долазе до Балкана и средње Европе потребни су и овим државама. Ако компаније са Запада не могу да постигну договор са Русијом, зашто енергетске компаније са Балкана и средње и источне Европе не би успоставиле сарадњу са руским компанијама? Зашто да се енергетске компаније не уједине, ако је то практично изводљиво, тако да те нове мултинационалне компаније постану лидери у производњи и продаји бензина, нафте, струје и руда у југоисточној Европи и шире?  Светска трговинска организација је у кризи, лицемерство Запада огледа се у податку да у државама у развоју однос субвенција и унутрашњег бруто производа износи 0,6 одсто а у индустријским државама тај однос је 1,4 одсто. Тај исти Запад бори се против меркатилизма на Истоку и Југу. Примера непоштене “кооперације“ Запада са остатком света има много.   

У САД је дозвољена употреба генетски модификоване хране у људској исхрани (талибан дарвинизма и еволуционизма енглески биолог Докинс тврди да су у заблуди они који упозоравају да је ГМ храна опасна поо људско здравље). Европска унија и Кина дозвољавају производњу и употребу одређених производа са малим количинама генетских модификација у храни. И у Јужној Америци се производи ГМ храна. Једино Русија не дозвољава ни најмању производњу и употребу ГМО-а. Расправа око ГМО-а изашла је из научних оквира у ушла у терен економије, профита и корупције. ГМ храна није сигурна и не треба је користити док се не достигне “јединствен систем чињеница“, односно док се не сагледају све последице њене употребе. Зато источноевропске државе унутар Европске уније треба да се изборе за то да док се научно не докаже да је ГМ храна безбедна оваква храна уопште не улази, ни посредно ни непосредно, у људску исхрану. Тамо где је ушла, уз заједничку стратегију и прописну надокнаду, уништити засејане усеве. По овом питању треба следити Русију а не САД. Здрава храна може постати најважнији извозни адут држава из овог дела света. Зато унутар Европске уније ове државе морају постати чврст преговарач. Шири простор око Паноније и простор од Украјине до Казахстана може постати место највеће производње пољопривредних производа, здраве хране, у свету. Државе око Панонског басена треба да постану најозбиљнији играчи на светској пијаци који утичу на цене и квалитет пољопривредни производа (здраве хране). Ове државе треба да формирају организацију произвођача здраве хране, попут нафтом богатих исламских држава које су формирале ОПЕК, која би контролисала производњу здраве хране. Капитал за развој аграра може да се потражи у Јапану и Кини. Јапан је светска економска сила која храну и сировине увози из света. Кина је најмногољуднија држава на свету, са огромним потребама за храном у будућности, са билион и триста милијарди долара девизних резерви. Државна инвестиоциона корпорација Кине улаже новац у инвестиционе фондове у САД. Зашто да не уложи и кроз кредите или у неки панонски инвестициони фонд који синергизује бројне пољопривредне комбинате и прехрамбене концерне из панонских држава кроз који би државе изградиле системе за наводњавања, противградну заштиту и унапредиле принос и продуктивност тако да Кина дугорочно реши проблем исхране становништва здравом храном? Русија је узела 25 милијарди долара кредита од Кине и дуг ће враћати у нафти следеће две деценије. То могу да ураде и државе панонског басена, да заједно узму кредит од Кине и да сходно учешћу у кредиту обезбеде потребне количине пољопривредних производа који се уговоре са Кином. То може да се уради и са муслиманским и норманским банкама и државама.  

Ресурси нису мали. Поред хране, воде и угља, а последња два дају и електричну енергију, на корак су и нафта, гас и рудна богатства – од Сибира преко Урала, Каспијског језера, Кавказа до Карпата. Тамо су енергетске сировине, а у средњој Европи и на Балкану тржишта. Полако се  у овом делу света спроводи процес постмодернизације и информатизације. Почиње да се гради инфраструктура која ће учинити ове крајеве ближим. Поред изграђених нафтовода и гасовода, и нових који су најављени, пловни путеви могу још да се развијају, затим железница, авиосаобраћај, авиоиндустрија и друмски коридори. Такође и пловни канали, помиње се градња канала од Велике Мораве до Вардара, као и пројекат око реке Тисе. Треба подржати најављену градњу аутопута око Црног мора. Зашто да не постоје модерни аутопутеви и железничке (брзе) пруге између Варшаве и Атине, Беча и Анкаре, Кијева и Подгорице? На овом простору живи двеста милиона људи. Словена, ако бројимо и Русе у Русији и државама ЗНД-а има преко двеста милиона[2]. Са средњом Азијом, то је још више људи, још веће тржиште (рецимо, за развој филмске индустрије и сателитске телевизије). Постоје повољни услови за развијање финансијског, банкарског и берзанског сектора, и заједничке монетарне политике. И постоји велика потреба у данашњем свету да се створи једно здраво и велико потрошачко тржиште, али у оном позитивном смислу потрошачко – са јаком средњом класом и здравом породицом. 

Шта је довело до тога да се народи “Истока Европе“ на крају 20. века нађу у тако инфатилном положају у односу на Запад? Ако изузмемо индустријско-технолошку револуцију, да ли су на културном плану (унутар културе се одвија и политички живот) ови народи (толико) инфатилни у односу на Запад? Од најстаријих историјских времена народи Балкана, средње и источне Европе много су дали Европи и целом свету. Хемичари, физичари, писци, песници, композитори, мислиоци, свеци, уметници и великани из бројних наука и професија рођени широм Балкана, средње и источне Европе вековима и миленијумима су стварали (стварају и даље) врхунска дела која су оставила неизбрисив траг у европској и људској цивилизацији. После комунистичког екперимента у овом делу Европе све државе овог дела Европе налазе се на (скоро) истом задатку, са (скоро) истим средствима и за (скоро) истим циљем теже. Ако не могу да помире Исток и Запад, Азију и Атлантик у глобалу, ови народи то могу постићи у локалу. Зашто да се питају Ватикан, Москва или Ријад о животу на овим просторима? Зашто да се у Вашингтону или Москви одређују границе на Балкану и унутрашње државно уређење ових држава? Зашто да се све институције Европске уније налазе у близини Атлантског океана? Зашто да неке од њих не буду у Варшави, Прагу или Букурешту? Данас се неки народ и нека држава не освајају силом, већ поткупљивањем и лукавством. Да ли су Пољаци, Чеси, Словаци, Мађари, Хрвати, Срби, Румуни, Бугари, Грци и остали баш толико поткупљиви и глупи. Све указује да јесу. Али, све указује и да тако (више) не мора да буде.

 

[1] Овај простор у духовном и интелектуалном смислу поседује потенцијал да постане ново духовно Средоземље.

[2] Разуман корак ка интензивнијој економској и културној сарадњи међу Словенима је формирање организације која би у том смеру деловала, попут Арапа и њихове Лиге, треба и Словени да имају своју “Словенску лигу“, која би имала своје стално седиште (у Словачкој, Брат-и-слави, на пример). И једини задатак словенске организације треба да буде успостављање пословних и културних веза између словенских народа.


22 Responses to Изгубљени у историји

  1. Varagić Nikola каже:

    Česi povukli sporazum o raketnom štitu

    PRAG

    Češka vlada povukla je neočekivano večeras iz Poslaničkog doma parlamenta predlog sporazuma sa SAD o izgradnji radara antiraketnog štita u Češkoj i prekinula tako njegovu ratifikaciju, zbog realne pretnje da parlament sporazum definitivno sutra odbije.

    „To ne znači da je ratifikaciji kraj. Ona u gornjem domu važi. Sporazum ćemo vratiti u donji dom posle daljih konsultacija sa američkom administracijom i aprilskog samita NATO”, kazao je večeras češki premijer Mirek Topolanek koji se sa saopštenjem o tome pojavio vanredno u glavnom dnevniku nacionalne televizije.

    Opoziciona levica, socijaldemokrate i nereformisani komunisti, iskoristila je što na sednici ove nedelje, zbog obaveza oko predsedavanja Češke Evropskom unijom, neće biti čak trojica ministara-poslanika, a pošto su dva poslanika vladajuće koalicije teško bolesna opozicija bi imala pouzdanu većinu da sporazum o radaru američkog štita i boravku američkih vojnika odbije.

    Iako već godinama u oba doma češkog parlamenta važi nepisano pravilo da bilo opozicija bilo koalicija zbog bolesnih ili odsutnih poslanika druge strane povlači svoje poslanike iz glasanja da bi odnos snaga ostao nepromenjen, ovog puta, izuzetno, socijaldemokrate i komunisti to su odbili.

    Opoziciji je tako danas pošlo za rukom da na sutrašnji dnevni red progura glasanje o radaru a ako bi ga Poslanički dom u tom glasanju odbio, projekt u Češkoj bi definitivno pao u vodu, jer je za radar neophodna saglasnost oba doma parlamenta.

    Prekid postupka ratifikacije pozdravio je danas i lider najmanjeg partnera u vladi premijera Topolaneka, Stranke zelenih, Martin Bursik.

    „Mislim da nema smisla ratifikovati sada taj sporazum, dok ne znamo kakav će prema štitu biti stav američke administracije novog američkog predsednika Baraka Obame”, kazao je Bursik češkoj televiziji.

    Beta
    http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/CHesi-povukli-sporazum-o-raketnom-shtitu.lt.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Маћеј Шимањски

    Криза из пољске перспективе

    Резимирајући резултате недавног (1.марта) самита Европске уније у Бриселу пољски премијер Доналд Туск је констатовао: „Наш главни циљ, дакле јединствено и јасно изражено мишљење против националних егоизама и протекционизма, по мојој процени је 100 одсто остварен”.Двадесет седам влада ЕУ званично се одрекло таквих метода борбе против кризе. Унија је сагласна да криза не оправдава кршење принципа који владају на заједничком тржишту ЕУ.

    Светска финансијска криза озбиљно је нарушила привредну стабилност не само високоразвијених земаљавећ и оних са слабијим привредама. Земље Европске уније нису у томе изузетак. У 2008.могло се приметити код њих постепено смањење темпа привредног раста (раст БДП-аса 2,3 одсто у 1.кварталу, а пад за 1,1 одсто у 4.кварталу), пад индустријске производње и потражње те као резултат свега тога и повећање незапослености (са 6,8 одсто у јануару 2008. на 7,6 одсто у јануару 2009).

    Садашња привредна ситуација Пољске је стабилна и спада у боље међу државама Европске уније. То, наравно, не означава да је Пољска имуна на кризу и да се може према њој понашати индиферентно. На иницијативу премијера Туске у пољској амбасади у Бриселу је још пре самита организован састанак лидера Чешке, Мађарске, Словачке, Румуније, Бугарске и три прибалтичке земље. Циљ тог састанка био је обједињавање снага у складу са страховањима да ће планови помоћи за индустрију израђивани на Западу погодити привреде земаља које су тек недавно постале чланице ЕУ. Много је било говора о тзв. француском плану, по коме јетребалопомоћ да добију само они концерни који неће отпуштати раднике у Француској, што би значило да ће отпуштати запослене у централној Европи.

    Ми, у Пољској, такође, плашили смо се да ће се земље еврозонесаме спасавати од кризе и истовремено својим деловањем наносити штету земљама које још нису прешле на евро. Разматрана је могућност пуштања на тржиште заједничких атрактивних еврооблигација, што значи да би Пољска – желећи да конкурише својим облигацијама – морала да понуди знатно више камате. То би опет водило поделама које је читава Унија досад солидарно покушавала да елиминише. Лидери окупљени у пољској амбасади желелисуда поруче да до таквих подела не сме доћи.

    Другачији став према решавању проблема презентирао је мађарски премијер Ференц Ђурчањ, који је у Брисел допутовао са пакет-планом помоћи банкама и земљама централне и источне Европе (између осталог и Украјини) вредним од 160 до 190 милијарди евра, коју би требало да пруже светске и институције Уније.

    За време самита, Пољска је заједно са другим земљама ЕУ оценила мађарски план помоћи као лошу идеју.

    Привреде Пољске, Чешке и Словачке у много су бољој ситуацији него привреде других земаља и то не само из тог дела Европске уније.

    Владе већине земаља тзв. старе Уније не одбијају да пруже помоћ ниједној земљи. Ради се ипак о томе да се сваки случај мора третирати одвојено. Додатне готовинске позајмице, које су данас неопходне Мађарима, нису лек и за Пољску.

    амбасадор Пољске у Београду

    Маћеј Шимањски

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Kriza-iz-poljske-perspektive.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    „Njujork tajms“:

    Hrvatska se udvara srpskim turistima

    Autor: Tanjug | 19.03.2009. – 14:50

    Prvi put od ratnih sukoba iz devedesetih godina, hrvatski poslovni ljudi javno pozivaju srpske turiste da pomognu posustaloj hrvatskoj privredi, što je još jedan znak da je svetska finansijska kriza pogodila i Jadran, piše današnji „Njujork tajms“.

    List u tekstu iz Dubrovnika ističe da su turistički zvaničnici iz dve hrvatske oblasti, Istre i Dalmacije, prošlog meseca poslali predstavnike na sajam turizma u Beogradu i da je to izazvalo zajedljive komentare da je privredna stagnacija primorala Hrvate da pomoć zatraže od Srba, „svojih nekadašnjih neprijatelja“.
    Međutim, očigledno je došlo vreme da se prevaziđe prošlost i prihvate mogućnosti i prednosti koje pruža saradnja sa susedima u regionu, koji kao celina i dalje predstavlja „slabu tačku Evrope“, ističe „Njujork tajms“.
    U Hrvatskoj se, piše američki dnevnik, strahuje da bi slab prihod od turizma, koji je ovde pokretač ekonomije i čini 20 odsto bruto domaćeg proizvoda, mogao da izazove pravu pometnju u privredi. Ukazuje se da je Hrvatska svoju valutu strogo vezala za evro, iako su ostale valute u regionu drastično devalvirale munjevitom brzinom, a da je „jaka kuna uticala na smanjenje kupovne moći potencijalnih turista iz Češke, Mađarske, Velike Britanije i Rusije“.
    Kriza se, piše list, već oseća i u samom središtu hrvatskog turizma, srednjovekovnom Dubrovniku, čiji vodeći biznismeni kažu da već osećaju posledice i „agresivno mame srpske turiste, iako su politički odnosi između Hrvatske i Srbije i dalje napeti“.

    Američki list citira reči Gorana Štroka, „vlasnika najboljih hotela u Dubrovniku“, da ono što su Slobodana Milošević i srpski političari uradili „ne treba da bude zaboravljeno“, ali da je „rat završen i mi ne možemo promeniti činjenicu ko su naši susedi“.
    „Srbi su dobri ljudi i došlo je vreme da im pružimo ruku. Želim da srpski turisti dođu u Dubrovnik“, dodaje Štrok.
    Smatra se da će nedovoljno dobre veze sa Srbijom – s obzirom na to da još nema direktnih letova između prestonica ove dve zemlje i da policija povremeno izveštava o slučajevima maltretiranja Srba koji posete Hrvatsku – znatno poboljšati činjenica da je Srbija sada, na čelu sa vladom koja želi da sarađuje sa EU i SAD, okrenuta ka Zapadu, piše „Njujork tajms“.
    Tako je već prošle godine, navodi list, zabeleženo da je Hrvatsku posetilo oko 90.000 srpskih turista.

    http://www.blic.rs/svet.php?id=84290

  4. Varagić Nikola каже:

    Slobodna Evropa:

    Vlada Srbije raštimovan orkestar

    Autor: FoNet | 21.03.2009. – 12:54

    Vlast Srbije deluje kao raštimovani orkestar, što se posebno primećuje od izbijanja globalne ekonomske krize, ocenjuje „Slobodna Evropa”.

    Svetsku finansijsku krizu ovdašnji ministri su još koliko pre samo tri-četiri meseca doživeli kao odskočnu rampu za srpsku privredu.
    Ta raštimovanost je na delu i poslednjih dana povodom donošenja paketa socijalnih mera za spasavanje najsiromašnijih.
    Treba li još podsećati na famozne prognoze Dinkića i Đelića o tome da će zapadni investitori od domaćeg finansijskog kraha bežati u investicioni raj zvani Srbija? Ili na rebalans prošlogodišnjeg budžeta i katastrofalno nerelane projekcije na kojima je krojena državna kasa za ovu godinu?
    Tek nedavno je srpski politički vrh uvideo da će globalna kriza ipak prodrmati i Srbiju, pa je poslao S.O.S. signal Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), zatražio tri milijarde evra za ovu i sledeću godinu, ali ne odustaje od smanjenja javne potrošnje.
    I dok su je zemlje u regionu i van njega smanjile plate javnih funkcionera i poslanika, srpskoj vlasti ne pada na pamet da učini išta slično. Čak ni da preispita nužnost postojanja svog neslavnog svetskog rekorda – 27 ministarstava.
    Mereno veličinom zemlje i brojem stanovnika, Srbija je država sa najvećim brojem vladinih resora na svetu. Svih 27 ministarstava će ostati živa i zdrava, a bogami i čitava armija od 28.000 birokrata.
    Ministarka finansija Diana Dragutinović i pomisao da neko od njih izgubi svoj takozvani posao naziva „čistkama” i kaže kako je opšte poznato da im ona nije sklona. Dakle, iako jedina firma koja ne zarađuje sama nego parazitira na znoju drugih, država Srbija je najbolji i najbolećiviji poslodavac na svetu.
    Takozvani „solidarni porez”, najavljen pre dva dana, takođe je, uveravaju stručnjaci, zakasnela mera. Pri tome još niko nije ni definisao ko su bogati i koliko ih ima. Niti ko bi taj dodatni porez plaćao – poslodavci ili bogati građani.

    http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=84591

  5. Varagić Nikola каже:

    Божидар Дикић

    Македонија некад и сад

    Поводом текста „Националисти са легитимитетом”

    Прилог бившег македонског министра г. Денка Малеског у „Политици”, који сам (нажалост, због здравствених проблема) тек недавно прочитао („Националисти са легитимитетом”, 26. јануара) подстиче на разговоре. Текст упућује на сарадњу и указује на „искуство заједничког живљења у истој држави током 20. века, које свакако није пoтпуно негативно”.

    Сви имамо искуства на том простору. У Скопљу сам са родитељима живео у два маха: од 1931. до 1934. и 1940, до избијања рата 1941. године. Бомбардовање Скопља сам преживео 6. априла 1941. и затим сам се пријавио у добровољце Југословенске војске, заједно са школским другом Николом Михајловићем (имали смо по 16 година).

    После тромесечног егзодуса, од већ разбијеног фронта код Велеса и Битоља, повлачења кроз целу Грчку, са још 2.500 југословенских војника био сам заробљен у Каламати на Пелопонезу, истог јутра побегао из заробљеничке колоне и уз вишеструку помоћ грчких пријатеља вратио сам се јуна 1941. у Скопље. Без игде ичега, без исправа у окупираном граду, потражио сам у гимназији ранијег разредног старешину: „Господине, био сам у вашем разреду четврто-бе до избијања рата, немам исправе, молим вас за школску потврду”. Разредни старешина је одговорио: „Иди у вашу Србију, па тражи потврду”.

    Четири деценије касније, као по рецепту мог разредног старешине, из Скопља су многобројни македонски изабраници долазили у Србију да траже „потврду”, да напредују и праве каријеру. Скопски новинар Лазар Мојсов је у Београду најпре постављен за главног уредника „Борбе”, затим за амбасадора СФРЈ у Бечу, где се зближио са аустријским шефом дипломатије Куртом Валдхајмом, кога је југословенска влада још 1948. године пријавила Међународном суду због ратних злочина од Пљеваља и Козаре до Велеса и Подгорице. Мојсов је затим у Београду унапређен у министра спољних послова СФРЈ, а онда у представника при ОУН.

    Из Скопља је за „потврду” послат у Србију и македонски изабраник Ристо Џунов, затим је постављен за југословенског амбасадора у Шведској.

    Из Скопља, такође, послат је у Србију да се потврди и уздигне Васил Тупурковски. Сврстан је у највиши партијски форум у СФРЈ. Кад је Југославија демонтирана он се вратио у Скопље, одатле је упућен у Америку да обавља послове за македонску владу. Убрзо је уследило размештање америчких трупа по Македонији, које су поставиле око Скопља копнена и ваздухопловна упоришта, одакле је у пролеће 1999. бомбардовано Косово, па извршен десант и подигнута америчка војна база „Бондстил”.

    Међу изабраницима Скопља упућеним у Србију највиши домет постигао је Лазар Колишевски, који је сврстан најпре у деветочлано Председништво СФРЈ, а у пролеће 1980, после Брозове смрти, постао је шеф југословенске државе, са једногодишњим мандатом. Када се после вратио у Скопље, изложен је непријатностима са македонске стране зато што се држао коректно према Србији.

    Веродостојни очевици који су у новије време боравили у Скопљу сведоче да се у Македонији брише и много шта што подсећа на Србију и Србе. Велики српски храм у Скопљу присвојило је македонско црквено вођство, вековима стара црква светог Спаса, са непроцењиво вредним иконостасом, реликвија и знамење српске духовности и културе, претворена је у музеј и изолована од верника. Душанов мост на Вардару, древни симбол, сада у Скопљу називају само Камени мост, а спомен-тврђава Душанов град више не постоји.

    Када се господин Денко Малески оглашава спремним за разговоре, то заслужује пажњу. Више десетина хиљада Срба који су били лишени целокупне имовине у Македонији и присилно исељени од 1941. па надаље, и никад нису добили обештећење, ову спремност господина Малеског на разговоре нарочито ће поздравити.

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Makedonija-nekad-i-sad.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Centralne banke će zajednički nadzirati svoje ekonomije

    Autor: Tanjug-Ekos | 21.03.2009. – 17:08

    Guverneri centralnih banaka Mađarske, Poljske, Češke, Austrije, Slovačke i Slovenije dogovorile su se na sastanku u Budimpešti da će sarađivati u nadzoru svojih ekonomija i finansijskih sistema u doba svetske finansijske krize, saopštila je mađarska centralna banka (NBH).

    Šest šefova centralnih banaka su se sastali juče u glavnom gradu Mađarske da bi se dogovorili o daljoj saradnji u doba teške finansijske krize, objavile su agencije u regionu. Učesnici sastanka su, prema izveštaju NBH, razgovarali i o uticaju finansijske krize na srednjeevropske privrede, kao i o antikriznim merama pojedinih zemalja.
    „Guverneri regionalnih centralnih banaka diskutovali su o pitanjima od zajedničkog interesa i dogovorili su se, između ostalog, da nastave sa dubinskim monitoringom svojih finansijskih sistema i o proširenju saradnje u daljem jačanju nadzora nad regionom“, navodi se u saopštenju koje je prenela agencija ČTK.
    Centralne banke ovog regiona su minulog meseca preduzele koordiniranu usmenu podršku opadajućim srednjeevropskim valutama, a ta intervencija je, kako ističu, pomogla da se zaustavi njihov pad u regionu.
    Analitičari, međutim, smatraju da su sada neophodne konkretne političke mere i pomoć Evropske Unije (EU), ili Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). „Jedna od najefikasnijih mera bio bi paket finansijskih sredstava od MMF-a, EU, ili drugih organizacija“, smatra analitičarka Barbara Nestor iz „Komercbanke“ ocenjujući da bi, najverovatnije, koordinisana politika centralnih banaka bila nedelotvorna.
    Češka i Poljska, za sada, odolevaju krizi bolje nego Mađarska i Rumunija, koje su već bile prinuđene da zatraže pomoć od MMF-a. Prema mišljenju analitičara, međutim, valute tih zemalja će, najverovantije, ostati pod pritiskom, dokle god ih finansijska tržišta budu smatrala kao jednu celinu, objavio je Rojters.
    Upravo protiv „bacanja zemalja tog regiona u jednu vreću“, stalno protestvuju češki političari, piše ČTK.

    http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=84609

  7. Varagić Nikola каже:

    Muke s identitetom

    Lični stav

    Autor: Predrag Matvejević

    Kakva je humanistička bilanca stoljeća koje je proteklo? Čini se da je skromna, premda nije oskudijevala ni poticajima ni utopijama. U tekovine humanizma naše epohe povijest će vjerojatno uvrstiti, uz velika tehnička i znanstvena otkrića kao i sramotne ljudske i materijalne destrukcije, pravo na razliku i posebnost te novo shvaćanje identiteta i individualiteta. Praveći obračun, makar i sumaran i privremen, dužni smo provjeravati kakve su tekovine koje ostaju i što znače.

    Pitanje identiteta povezuje se s pitanjima ljudskih prava i pravne države. Shvaćanja posebnosti i razlike povezana su s nacionalnim pitanjem, koje još tišti mnoge zemlje, i pitanjem nacionalnih kultura, u kojima se oblikuju ideologije i programi. Uz uobičajene potvrdne konstatacije korisno je upozoriti na stanovite zablude. Identitet ima više značenja. Opasno je rabiti ga samo u singularu: idem, nec unum (identično ali ne jedno), napominjala je latinska mudrost. Složene civilizacije posjeduju i gaje višestruke identitete (to jednako vrijedi za djela koja te civilizacije potiču i ličnosti koje ih utjelovljuju). Identiteti kulture – način života, forme, izrazi, stilovi – ne trpe nametnuta i proizvoljna svođenja na jedno i na zajedničko. Uskladiti sve elemente koji tvore i iskazuju naše individualno i društveno biće, koji se međusobno razlikuju ili čak suprotstavljaju jedni drugima, teže je nego što se obično pretpostavlja: regionalno, nacionalno i nacionalističko, balkansko, evropsko ili neko drugo porijeklo, karakter ili mentalitet kriju u sebi razna protuslovlja. Svakodnevno susrećemo osobe koje same sebe smatraju „nacionalnim“, a u biti su nacionalisti, „Evropejce“ koji su zapravo provincijalci, „građane svijeta“ koji izdižu vlastitu etničku, vjersku ili rasnu pripadnost iznad svih svjetskih vrijednosti. Kultura građanina stječe se teže nego što obično mislimo.

    Razlikovanje identiteta bića i identiteta činjenja važnije je nego što na prvi pogled izgleda. Svjedoci smo, ne samo na Balkanu i ne jedino u Evropi, diskursa koji je okrenut isključivo prema povijesti vlastite nacije, njezinoj tradiciji i kulturi, prošlosti i vjeri. Sjećam se kako je ne tako davno Leh Walensa izvikivao: „Živjela Poljska, vječna, sveta, katolička“ itd. U Rusiji se ne prestaje govoriti o „Svetoj Rusiji, pravoslavnoj“. (Ne uzimam namjerno uzvike koje smo čuli u našim prilikama, u godinama u kojima se raspadala Jugoslavija pa sve do danas.) Takvi govori i istupi tvore zapravo mitsku stvarnost i odbacuju kritiku stvarnosti. U njima je lako ustanoviti odsutnost stvarnih i ostvarivih programa, ispraznost govora bez oslonca. Pozivanje na identitet bića, patetično ili karikaturalno većprema prilikama, stvara odgovarajuću retoriku i okružuje je vlastitom inscenacijom. Što se pak tiče identiteta činjenja on se ne uspijeva odrediti i naći pogodan izraz: ostaje najčešće zatočen u nacionalnom mitu i ideologiji nacije. I u jednom i u drugom slučaju suočeni smo s redukcijom samoga pojma identiteta.

    Naša je epoha istaknula, jasnije negoli one koje su joj prethodile, pravo na razliku: individualnu, nacionalnu, jezičnu posebnost, čak i seksualnu. To pravo bi trebalo, mnogi to tvrde a malo tko na tome radi, upisati u novu Deklaraciju o pravima čovjeka i građanina, kad napokon bude napisana. Valja, međutim, bolje razlikovati posebnosti od vrijednosti. Posebnost nije vrijednost po sebi i nije to a priori: mora se najprije potvrditi kao vrijednost. (Poznate su nam gorke šale u vezi s tim: i kanibalizam je također posebnost, je li vrijednost?) Kad god se, bez kritičkog ispita, posebnostima podari značenje vrijednosti, partikularno klizi u partikularizam: ljestvica vrijednosti se spušta ili se pak prilagođuje pristranim ili prigodnim mjerilima, opet nacionalnim i nacionalističkim, rasnim, ideološkim i ne znam sve kakvim. Mnogo je takvih primjera na Balkanu, u Evropi i drugdje u svijetu. Partikularizam se ponovo javlja kao sudbina ili kao sjena.

    Rječnici starih ideologija, vješto presvučenih u demokracije (nazivam ih radije demokrature), rabe pojmove identiteta i posebnosti kako bi se opravdale i okoristile. Što se pak kulture tiče, odnos identiteta nacije i nacionalne kulture često je potčinjen suviše pojednostavljenom determinizmu: nacionalna kultura nije samo proizvod (jedne) nacije. To vrijedi još više za vjersku kulturu. Nedostatak laiciteta karakterizira veći broj zemalja na našem kontinentu, gotovo cijeli Mediteran, veći dio Balkana i istočne Evrope: laicitet ne samo u odnosu prema religiji (podrazumijevajući da laički stav mogu imati također vjernici, napose oni koji luče religiju i vjeru kao što je to činio Nikolaj Berđajev), nego isto tako i laicitet prema religijskom shvaćanju nacije ili pak laičnost spram ideologije koja se nameće kao vjera. To su jednako pitanja identiteta i posebnosti, često istoga reda, ponekad usporedna ili komplementarna.

    Poznate su nam i mnoge druge pojave, koje su se očitovale na tragičan način posljednjih 15 godina na našim prostorima. Iskustva jedne nacionalne kulture nisu u svemu otvorena niti posve prenosiva u odnosima s posebnostima (identitetima) drugih kultura: stupanj njihove konvergencije poznaje ograničenja, koja ovise o funkcijama u svakoj kulturi napose. Manje ili više izražene „specifične crte“ odupiru se, ponekad više nego što to očekujemo, vrednovanjima s univerzalnim mjerilima. Stvaranje nacionalnih kultura , ne samo na našem južnoslavenskom prostoru, iziskivalo je eliminaciju lokalnih, regionalnih, marginalnih kultura.

    Korisno je prisjetiti se također na neka od novijih iskustava, koja smo živjeli ili promatrali u Evropi i drugdje: razne oblike razmjene i saobraćanja te pouke koje se iz njih daju izvući, nove pojave akulturacije, križanja i suočavanja kulturnih tradicija, postojanja pluralnih kultura s unutrašnjim vezama i reciprocitetima, retardacije tradicionalnih kultura koje se zatvaraju u sebe i proizvode regresivne ideologije, tragedije etatizacije i ideologizacije kulturne i umjetničke proizvodnje, bolest autarkije koja pogađa jednako „velike“ kao i „male kulture“.

    Raskoraci tradicionalističke „ukorijenjenosti“ (enracinement) s jedne strane i, s druge, moderne ili post-moderne „bez-zavičajnosti“ (Heidegger ju je tako nazvao: Heimatlosigkeit) razdiru značajan dio stvaralačke kulture na svjetskoj ljestvici. I to utječe na poimanje identiteta i posebnosti. S druge pak strane, pojam planetarne kulture prijeti nam uniformizacijom te , osobito kad je riječo malim nacijama i novim državama, otežava procese pozitivnog identificiranja. Ti rizici unatočsvemu ne opravdavaju zatvaranja i pregrađivanja nacionalnih kultura, „identitarne“ particularizme koji štete svakoj posebnoj kulturi ( pridjev „identitaran“ postao je u nekim evropskim jezicima vrlo pogrdan) .

    Naše je vrijeme bilo svjedokom brojnih iskustava koja dovode u pitanje ideju o homogenoj i jedinstvenoj nacionalnoj kulturi: emigracije (stavljam tu riječu množinu, misleći i na unutrašnju emigraciju, koja nije nevažna), disidencije različitih opredjeljenja, marginalnosti i marginalizacije razne vrste, horizontalne i vertikalne dijaspore u vremenu i u prostoru. Većdugo smo svjedoci rasprave o tome koliko i do koje mjere vrijedi „angažman“ napose u književnosti i kad taj angažman šteti samome stvaralaštvu čineći ga ovisnim o naciji ili naciji-državi, nacionalnoj ideologiji ili ideologiji uopće.

    Poželjno bi bilo da Evropa koja se stvara postane manje eurocentrična od one koju znamo, više otvorena drugima nego što je bila, manje egoistična od „Evrope domovina“, više „Evropa građana“ koji surađuju, manje „Evropa nacija“ koje se suprotstavljaju jedna drugoj. Evropa koja je više svjesna sebe same a manje podložna amerikanizaciji. Bilo bi možda utopijski očekivati da u skoroj budućnosti postane više kulturna nego komercijalna, više kozmopolitska nego nacionalna, više uviđavna a manje arogantna, da bude više susretljiva nego ohola i, na kraju krajeva, zašto ne, da u njoj bude više socijalizma s ljudskim licem , o kakvom su maštali najnapredniji disidenti, a manje kapitalizma bez lica.

    ***

    Ovaj je tekst napisan prije sveopće krize koja je izbila na prijelomu 2008. i 2009. godine. Ta je kriza nastala iz mnogo razloga – jedan od njih, možda najbitniji i najdublji, proistječe iz činjenica da politika većdugo odbija ili priječi sudjelovanje kulture u svojim projektima i odlukama.
    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/muke_s_identitetom.46.html?news_id=156637

  8. Varagić Nikola каже:

    LAJČAK OŠTRO KRITIKUJE ETNIČKU SEGREGACIJU DECE U BiH
    BRATISLAVA

    Šef slovačke diplomatije Miroslav Lajčak upozorio je u dnevniku „Pravda” na opasan fenomen etničke segregacije dece i mladih u Bosni i Hercegovini.

    „U Bosni su prisutna nastojanja da se dečaci i devojčice ne sreću sa vršnjacima drugačije vere”, kazao je Lajčak u intervjuu slovačkom listu i dodao da verski i politički vođi vode mlade ka osećanju da su izuzetni.

    „To je loše, to je tempirana bomba”, kazao je Lajčak koji je donedavno bio visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH.

    Bosna je 14 godina nakon rata i dalje podeljena i nije u takvom stanju kako je međunarodna zajednice zamišljala i zato što svet probleme rešava „kao hit paradu”, ocenio je Lajčak.

    „Kada sam došao u Sarajevo, Bosna nam je iz hit parade ispala, iako njeni problemi izdaleka nisu bili rešeni. Imam običaj da naglašavam da problemima treba da se posvetimo temeljno i uporno, ne da na njih zaboravimo samo zato što je tema nestala iz izveštaja Bi-Bi-Sija ili Si-En-Ena”, kazao je Lajčak.

    Zato je, po njegovoj oceni, jedan od najvećih uspeha njegovog godinu i četiri meseca dugog mandata u BiH to što ima osećaj da mu je pošlo za rukom da ponovo skrene pažnju sveta na Bosnu.

    „Tako kako je podeljena Bosna, podeljena je i međunarodna zajednica. Svako od bosanskih političkih protagonista našao je nekog svog advokata na međunarodnoj sceni. Zato je razvoj u zemlji blokiran,” rekao je šef slovačke diplomatije.

    Miroslav Lajčak smatra da bi međunarodna zajednica morala da postupa po principu da „ako smo nekuda ušli, ne smemo da odemo pre nego što svoju ulogu odigramo”.

    Beta

    NOVE HRVATSKE PRIJAVE PROTIV BOŠNJAKA ZA RATNE ZLOČINE

    BANJALUKA – Hrvatska nevladina organizacija „Kroatia libertas” uputila je Tužilaštvu BiH i nadležnom Županijskom tužilaštvu u Mostaru krivičnu prijavu za ratne zločine počinjene protiv 357 osoba, a na osnovu knjige „Muslimanski logori za Hrvate 1991-1995. godine u Bosni i Hercegovini”, autora Ivice Mlivončića.

    Među osumnjičenim se nalaze i neki aktuelni zvaničnici BiH iz reda bošnjačkog naroda, kao što su Haris Silajdžić, Selmo Cikotić, Safer Halilović i islamski verski poglavar Mustafa Cerić, saopšteno je iz ove nevladine organizacije.

    Na tom spisku nalazi se i određen broj stranih državljana arapsko-azijskog porekla i mnogi drugi koji se spominju u iskazima svedoka i materijalnim dokazima.

    „Imamo dokaze za postojanje 331 koncentracijskog logora uspostavljenih od strane Armije BiH isključivo za nebošnjake”, kaže se u saopštenju „Kroatia libertas”.

    Dalje se navodi da su na osnovu novih iskaza svedoka i novih materijalnih dokaza podneli i podnesak na ranije prijave za koje se očekuje da konačno uđu u fazu istrage.

    „Ogorčeni smo dosadašnjim ponašanjem Tužilaštva i Suda BiH jer se nisu istražili niti procesuirali zločini počinjeni nad Hrvatima, ali i ostalim nebošnjacima u BiH, pa smo slobodni zaključiti kako pravosudne institucije BiH nemaju snage da procesuiraju ratne zločine, koje su počinili Bošnjaci i Armija BiH”, kaže se u saopštenju.

    Ova nevladina organizacija najavljuje da će ovu prijavau proslediti i Komesarijatu za ljudska prava UN kako bi skrenuli pažnju na probleme pravosuđa BiH koji nisu dobili ni od jedne nevladine organizacije ili udruženja građana prolaznu ocenu za svoj rad.

    Tanjug

    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.lt.html

  9. Varagić Nikola каже:

    МИНУТ ЋУТЊЕ У ЧЕШКОМ ПАРЛАМЕНТУ ЗА ЖРТВЕ БОМБАРДОВАЊА

    ПРАГ

    Посланички дом чешког парламента ванредну седницу данас је непланирано почео минутом ћутње за жртве бомбардовања Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. године.

    Седница се одржава у узаврелој атмосфери пошто опозициона левица, социјалдемократе и нереформисани комунисти, данас већ пети пут од средине 2006. године покушавају да изгласају неповерење влади премијера Мирека Тополанека.

    Захтев лидера комуниста Војтеха Филипа да посланици минутом ћутње одају пошту жртвама бомбардовања изненадио је председника Посланичког дома Милослава Влчека.

    „Мислим да би ту ћутњу сваки посланик могао некако сам, индивидуално да реализује”, предложио је затечени Влчек, али су посланици ипак устали без директног позива и одали пошту жртвама у Србији.

    У прашком „Хајд парку”, на коме се демонстрације унапред не пријављују, на Тргу Палацког данас су се окупили на позив Петиционог одбора против независности Косова, Чеси и грађани Србије који живе и раде у Чешкој да изразе неслагање с „војном агресијом НАТО на бившу Југославију 1999. године”.

    Бета
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html

  10. Varagić Nikola каже:

    НАТО ОБНАВЉА ФАБРИКУ АВИОНА У АЛБАНИЈИ
    ТИРАНА

    Албанија ће у оквиру процеса уласка у НАТО обновити фабрику авиона у месту Кучово, на југу земље, пренели су медији у Тирани, позивајући се на изворе из министарства одбране и команде авијације те земље.

    Очекује се да ће фабрика, изграђена 1968, почети да ради кроз месец, а прво ће са радом почети одељење за поправку хеликоптера док ће по завршетку обнове на аеродрому почети и поправке авиона као што су Ф-14 и Ф18 па до најсофистициранијих.

    Обнову фабрике ће финансијски подржати Северноатлантска алијанса.

    Фабрика је већ годинама затворена као и аеродром на којем се налази.

    Протекло време је искоришћено и да се из авијације Албаније избаци комплетан арсенал авиона типа Миг 15, 16 и 19.

    Из употребе је избачено више од 400 авиона.

    За контролора аеродрома, НАТО ће поставити војног команданта из Турске, наводе медији у Тирани.

    Танјуг

    13:13
    ПАД ВЛАДЕ У ЧЕШКОЈ – ТЕШКОЋА ЗА АНТИРАКЕТНИ ШТИТ
    МОСКВА – После пада чешке владе, Сједињене Америчке Државе могле би да се суоче са непремостивим тешкоћама у плану о размештању елемената противракетне одбране у источној Европи, изјавио је стални представник Русије при НАТО Дмитриј Рогозин.

    „Снаге које су гласале за смену владе Мирека Тополанека, категорички се противе размештању радара на територији Чешке”, рекао је он за ТВ канал „Вести” а пренео је Итар-Тас.

    По речима Рогозина, читав систем ПРО у Пољској „нема ни најмањег смисла без инсталирања радара”, који је планиран да буде постављен у Чешкој.

    Уколико Чешка одустане од инсталације радара „фактички се појављује огроман проблем чак и за оне ватрене присталице система размештања трећег позиционог рејона ПРО, који живе на територији САД”, оценио је Рогозин.

    Руски дипломата је мишљења да би америчка позиција стога могла да буде промењена уочи првог сусрета лидера САД и Русије, Барака Обаме и Дмитрија Медведева, 1. априла у Лондону.

    Русија се противи америчком „антиракетном штиту” у Европи, сматрајући да представља претњу по безбедност Русије и да је ракетна претња из Ирана, чиме Вашингтон правда план, измишљена.

    Танјуг
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html#v80453

  11. Varagić Nikola каже:

    Direktor UNODC:

    Balkan najbezbedniji region u Evropi

    Autor: Beta

    Beograd – Poslednje dve decenije o području Balkana se uvek govorilo kao o problematičnom regionu, ali to se poslednjih godina značajno promenilo, rekao je danas direktor Kancelarije za borbu protiv droge i kriminala UN (UNODC) Antonio Maria Kosta.

    Govoreći na regionalnoj ministarskoj konferenciji „Promovisanje pravde i bezbednosti u jugoistočnoj Evropi“ u Palati Srbija, Kosta je naglasio da se u izveštaju o kriminalu i uticaju kriminala na područje Balkana iz 2008. godine navodi da je region Jugoistočne Evrope postao jedan od najbezbednijih u Evropi.

    „Broj kriminalnih dela protiv ljudi i imovine, poput ubistava, pljački, silovanja i napada, niži je nego u Zapadnoj Evropi. Stopa ubistava je niža od evropskog proseka i dalje je u padu“, rekao je Kosta.

    Naglasio je da je najveći problem generalno u regionu korupcija. Stanovnici zemalja Jugoistočne Evrope daleko više se suočavaju sa zahtevima za davanje mita, a postoji i jasna veza između politike i biznisa.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/direktor_unodc_balkan_najbezbedniji_region_u_evropi.83.html?news_id=5372

  12. Varagić Nikola каже:

    Петар Поповић

    На леђима Србије

    У Србији и БиХ Русија ће безбедносно искушавати ЕУ

    ЕУ је заузета економском кризом, а Србија ужива свој „руски тренутак”; бар једна од „две Србије”, чији гласници једни друге прозивају у штампи.Њихов осећај, да на последњем југословенском неопредељеном простору предстоје „догађаји”, овога пута је изгледа на месту. Порука која је осванула на појединим београдским фасадама: „Србија и Расија”, није ту без разлога. Има нечег што је у „атмосфери”, па то каже која се страна у овом тренутку осећа надмоћном.

    На крају, видели смо комеморацијеповодом годишњице агресије НАТО-а на Југославију. Не рачунајући мадам, склоњену у Русији, сви остали живи протагонисти српског избора катаклизме били су ту. И с правом су зрачили тријумфом. Јер као што су и обећавали – вратили су се! Преостају још две, углавном техничке ствари. Прво, да виде „где смо оно беше стали”, а онда, и да још громкије позову народ. Јер, ето, лице сарадника „ђаволског, антисрпског Запада”, огољено је. А уз нас је наш „руски пријатељ”.

    Ко је заслужан за овај победоносни повратак снага, уклоњених узалудним изласком народа 5. октобра 2000? Она друга од две поменуте Србије (а нека се ниједнане љути на аутора ако евентуално омашује у првенству, нејасне су му обе). Та, показало се, није знала шта би могла почети октобарском победом. Њена елита. Она је држећи власт допустила могућност да буде убијен Зоран Ђинђић – како се показало, једини са идејом и енергијом, без које се „октобар” није могао остварити. Друго, она је својим нечињењем, а можда и другачије, помогла да бомбардовање у свести народа остане, ето тако – осиони хир САД и Европе који се неће смирити све док овде има живог Србина.

    Бомбардовање јесте противзаконито – али има предисторију. Није требало спуштати застор ћутања преко чињенице да је лупање челиком по Србији, крај нечега што је (бар) и одавде почело. А заборавило се намерно. Зашто се не би репризирао призор бацања цвећа на тенкове послате у Хрватску. Или бомбардовања Вуковара. Или Сребренице. Да ли је то можда могао бити и неки призив нашег „страдања од Запада”?

    Спољашње окружење овако раскољене Србије почиње у међувремену да се компликује, а да земља нема кров под који би се склонила. Чека, да се на њеним леђима поново искушавају туђе амбиције. Могућност приступа ЕУ губи се у европским нарастајућим недоумицама. (Брисел ће се сећати тог непотребног отезања с пријемом због Ратка Младића.) Питање, има ли бивше републике СФРЈ с којом је Србија у пријатељству достојно је квиза. А оне саме, све редом журе у ЕУ и у НАТО, јер у неизвесностима ваља знати с ким си. Београд неће у НАТО „зато што нас је бомбардовао”. (Као да су се Немачка и њени савезници током рата само грлили.) Опредељење Београда је да Србија остане непопуњено окце, у плаво обојеној мрежи којом је прекривен цели Балкан. То је названо „неутралношћу”. У ствари, српска „неутралност” је на захтев Русије. Она је објаснила да је НАТО њен противник. Да ли Русија Србију зове у сопствени војни савез? Не, јер није нереална. Русија се спрема да на Балкану искуша ЕУ, не би ли показала да Брисел нема безбедносни механизам (читај, снагу!), којим би нека од балканских решења одржала таквим каква јесу. Разуме се – када капацитет војног ангажовања САД буде још више заузет Авганистаном. Хтели не хтели, Европљани би морали у том часу звати Русију, да она обузда и смири клијенте. Полигон игре? Србија и БиХ. Припрема актера је у току. Представник Русије у НАТО-у Рогозин афирмисао је тобожње право Републике Српске да се отцепи, уз позивање на Косово. Бивши шеф генералштаба Ивашов позвао је Србеда се „боре, док Европа не спозна да је сама ушла у историјску и геополитичку замку”. А руски брат геостратег Дугин још је инструктивнији: „У историји, Србија је испровоцирала светске ратове. Дошло је време да Србија трећи пут историјски иступи. (…) Срби сада имају могућност да иступе као окидач. А то може да промени ток светске историје…”, цитиран је, у време када га је једна од оне „две Србије” доводила у Београд (2008) да ватреношћу надахњује српску омладину.

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Na-ledjima-Srbije.sr.html

  13. Varagić Nikola каже:

    На чему Србија може да уштеди

    Јово Бакић

    Политичка стабилност и уштеде

    Један од сталних извора скупоће живота у Србији јесте политички систем. Он је застарео, корумпиран и ако се ускоро не промени, сломиће се пре или доцније. Унеколико, он подсећа на политички систем Италије после Другог светског рата

    Јово Бакић Не ради се само о уштеди материјалне природе. Реч је и о уштеди коју је потребно остварити кад је у питању друштвена енергија, јер ни она није неисцрпна. Између осталог, она се испољава у демографској живости. У том смислу, Србија спада међу десет најстаријих друштава на свету, с просечном старошћу од 40,6 година. Ова чињеница говори да ће становништво у Србији морати да ради дуже но у другим друштвима. Радиће се дуже, без обзира на исход најновије привредне кризе у свету.

    Један од сталних извора скупоће живота у Србији јесте политички систем. Он је застарео, корумпиран и ако се ускоро не промени, сломиће се пре или доцније. Унеколико, он подсећа на политички систем Италије после Другог светског рата. Италијански систем је слом доживео неколико година после пада Берлинског зида. Тада је, наиме, било излишно жмурити над криминализацијом његових странака и водећих политичара. Он се урушио пред оправданим нападима судства, па су неке старе политичке странке, нпр. Демохришћанска или Социјалистичка нестале пред доказима које је тужилаштво подастрло. Неке политичке личности које су обележиле италијанску политичку сцену, такође, морале су да буду „склоњене” или у затвор (демохришћанин Ђулио Андреоти) или да побегну у иноземство (социјалиста Бетино Кракси). Па ипак, нови политички систем и нове политичке странке, нпр. Напред Италијо Силвија Берлусконија, нису успеле да избегну замке корупције. Криминализација је за нијансу мања, али је присутна.

    Нефункционални и корумпирани политички систем, утемељен и у политичкој култури Италије, те мешање страних сила, којима је као такав одговарао, уносили су политичку нестабилност испољавану у честим изборима и политичким аферама, што је коштало италијанске пореске обвезнике у материјалној сфери и грађане Италије у политичкој сфери.

    Када је Србија у питању, јасно је да је политички систем накарадан и скуп. Сведено на апсурд – зар није јефтиније да посланика буде десетак, из сваке странке по један или два, но 250? Наиме, ако посланици дословце понављају оно што се одлучи на страначким форумима, онда је беспотребно да их има 250. Уколико би, пак, региони у Србији слали посланике у скупштину, онда би и свих 250 могло да чини одговарајући број. Но, демократски кључ је у томе да они представљају не само странку, већ и људе који су их из неког региона својим избором послали у скупштину.

    Осим тога, потребно је да скупштина представља не само место страначког сукобљавања, већ и политичке сарадње у циљу унапређења благостања грађана и целе политичке заједнице. Другим речима, потребно је да политичка заједница својом стабилношћу јемчи напредак својим грађанима уколико они у свом делању поштују законе који су донети у складу с владавином права. Политичка стабилност се постиже тако што све политичке странке имају на првом месту општи интерес пошто су свесне да у противном доводе у опасност не само страначке тежње већ и опстанак државе и народа. Зато су, пак, неопходни грађани који за странчарење кажњавају странке за које су, можда, раније чак и гласали. Чини се да број освешћених грађана расте из годину у годину.

    Напослетку, ипак, ваља нагласити да политичка стабилност не зависи само од зрелости бирача и политичких странака у Србији, као и од њихове воље да одоле устаљеном диктату политичке културе. Ако би, наиме, као што има наговештаја у америчкој штампи и невладиним круговима са добрим везама са вођством Стејт департмента, дошло до дипломатско-правног напада на Републику Српску с циљем њеног укидања или свођења Срба у БиХ на безначајност коју је могуће по вољи већине прегласавати у БиХ, онда би политичка стабилност Србије, БиХ и Балкана била за дужи период уздрмана, ако не и онемогућена. Тада би се релативна политичка стабилност могла изградити само посредством неког вида владе националног јединства (у којој не би могло бити места за СРС, будући да ова странка представља негацију цивилизације, а њено присуство у влади могло би само отежати било какво дипломатско делање). У том случају, међутим, требало би на дужи период заборавити на материјални напредак, а циљ би био да се у оквиру ЕУ, као и у другим многољудним земљама, придобијају пријатељи који би се супротстављали диктату САД на Балкану и у другим деловима света.

    Доктор социологије, Филозофски факултет Београд

    http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Politichka-stabilnost-i-ushtede.sr.html

  14. Varagić Nikola каже:

    Срби и Хрвати – кад ће отопљавање:

    Милош Ковић

    Земље заједничких амбиција

    Историја српско-хрватских односа изазовна је истраживачка тема, жанровски најближа трагедији. Данас то више није само повест о колебљивим идентитетима, економским рачуницама, националистичким свађама и масовним истребљењима цивилног становништва. Са настанком независних држава на подручју некадашње Југославије, српско-хрватски односи вратили су се у оквире дипломатије и међународних односа.

    Иако је време Милоша Обреновића, Илије Гарашанина и Јована Ристића неповратно прошло, Србија је поново мала држава, стешњена између сопствених хтења, амбиција суседних земаља и интереса великих сила. Хрватска, истина, у 19. веку није била држава са спољном политиком него само једна од наследних земаља Хабзбурговаца, са изразитом политичком индивидуалношћу. Србија је, међутим, тада стицала важна искуства у односима са балканским земљама. Још је Слободан Јовановић приметио да је сарадња балканских народа била најуспешнија у периодима када је овим подручјем доминирала једна велика сила, као на пример у доба руске превласти, од 1774. до 1856. године. У временима у којима је Балкан био подељен на интересне сфере великих сила, при чему је свака од њих имала своје нације-штићенике, народи југоисточне Европе улазили су у нове сукобе. Тако је супарништво између Русије и Аустроугарске, од 1878. до 1914, умножавало несугласице Србије и Бугарске. Најмудрије балканске главе брзо су схватиле да национални интереси захтевају добре суседске односе. Одатле и чувена парола: „Балкан балканским народима”.

    Није тешко погодити да се у овом тренутку и Хрватска и Србија налазе у интересној сфери Европске уније. САД и ЕУ на Балкану су најближи сарадници, упркос повременим несугласицама, и нема изгледа да ће се то у блиској будућности променити. У таквим условима, Србија и Хрватска имају веома добар оквир за успостављање добрих суседских односа. Парадоксална је чињеница да се то догађа док, под притиском најновије историје, у јавним мњењима двеју земаља владају узајамна хладноћа и непријатељство. Требало би само замислити како би изгледали односи између Србије и Хрватске да нема заједничке амбиције да се уђе у ЕУ. А Унија, наравно, не жели српско-хрватске сукобе унутар својих граница…

    Могућ је, међутим, и другачији сценарио. Званичне изјаве које стижу из Немачке о намерама ове земље да, у догледном времену, подржи још само улазак Хрватске у Унију упућују на закључак да политика искључиве подршке сопственим клијентима није окончана. Разногласје унутар ЕУ не може да заустави Немачку, што се показало крајем 1991. и почетком 1992, када је приволела чланице Европске заједнице да признају сецесију Хрватске и Словеније. Сличне, мање званичне изјаве, које долазе са различитих страна показују, уосталом, да Немачка не креће сама у оваква предузећа. У сваком случају, упркос уверавањима из Загреба има разлога за стрепњу да ћемо, са Хрватском унутар и Србијом ван Уније, имати низ нових сукоба, у којима ће Хрватска покушавати да искористи своју предност, по данас актуелном, „словеначком рецепту”. Штавише, у Србији би тада коначно могло да дође до поремећаја равнотеже између „европске будућности и руског пријатељства” и то у корист руског утицаја. Последице оваквих промена по српско-хрватске односе није тешко предвидети. Сличне резултате имаће и улазак Хрватске (и Албаније) у НАТО.

    Историја показује да, поред заједничког заштитника, Србе и Хрвате може да зближи и заједнички противник. Хрватске и српске елите најбоље су сарађивале у тренуцима опште угрожености, у време револуције 1848, аустроугарске нагодбе 1867, или после поремећаја из 1905. Улазак Србије и Хрватске у Европску унију могао би да значи почетак сличних, тактичких савезништава две мале земље у суочавању са изазовима којима ће обиловати живот у овој хетерогеној империји.

    Између 19. и 21. века испречио се, међутим, 20. век, чије је наслеђе, бар када су у питању српско-хрватски односи, изузетно сложено. Добро је, међутим, да после распада Југославије више нема табу-тема, оних „обзира и маски уопштавања од којих пате и наше литературе и наша историографија” које помиње Меша Селимовић, пишући о, како каже, „ужасном геноциду” над Србима у НДХ. Kњижевност и историографија, истина, утичу на доносиоце политичких одлука, али то није пресудно. На српским и хрватским управљачким елитама је задатак који није неизводљив. Оне, једноставно, морају да изађу на крај са сопственим предрасудама, и да, како рече мудри и заборављени Васиљ Поповић, „удесе своје држање према политици великих сила”…

    Историчар, доцент на Филозофском факултету у Београду

    http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Zemlje-zajednichkih-ambicija.sr.html

  15. Varagić Nikola каже:

    УГЛЕДНИ СЛОВЕНЦИ ПОТПИСАЛИ ПЕТИЦИЈУ ПОДРШКЕ „ИЗБРИСАНИМА”
    ЉУБЉАНА – Петицију за подршку људима избрисаним 1992. године са списка грађана са сталним пребивалиштем у Словенији потипсало је више од 100 људи, међу којима су и угледни грађани те земље – писци, песници, глумци, професори, политичари, јавила је национална агенција СТА.

    У петицији се истиче да иако је Уставни суд два пута пресудио да је брисање више од 25.000 грађана из бивших југословенских република који су имали сталини боравак у Словенији незаконито и да би та неправда требало да се исправи, то још увек није урађено, наводи агенција.

    Осим тога, потписници петиције одбацују тврдње да ће „избрисани” тражити огромне надокнаде и да су били припадници „бивше агресорске војске”, будући да међу њима има око 5.000 деце, 10.000 жена и чак неколико хиљада људи словеначке националности.

    Брисање са списка људи са сталним боравиштем у Словенији значи за „избрисане” и губитак извесних друштвених права, немогућност добијања основних личних докумената неопходних за нормалан живот.

    Многи међу њима су због тога изгубили посао и морали зато да оду из Словеније.

    У петицији се такође даје подршка министру унутрашњих послова Катарини Кресал која је одлучна да спроведе одлуке Уставног суда и позива посланике да на сутрашњем гласању одбаце захтев да је смене. Одлука да се ретроактивно врати стални боравак „избрисаним” је политичка одлука коју су усвојили странка Либерал-демократа из владајуће коалиције и министар унутрашњих послова Кресал.

    Министарство унутрашњих послова је 23. фебруара почело да ретроактивно враћа стални боравак оним „избрисаним” који су у међувремену успели да среде свој статус у Словенији.

    Танјуг
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html

  16. Varagić Nikola каже:

    U Hrvatskoj protest protiv NATO

    Autor: FoNet

    Zagreb – Na Cvjetnom trgu u Zagrebu i u centru Zadra će se u subotu, 4. aprila, održati protestni skupovi pod nazivom „NATO – 60 godina je dosta!“, piše zagrebački Jutarnji list.

    Organizator protesta je „Građanska inicijativa- antiimperijalistička akcija“, uz podršku nekoliko udruženja, nevladinih organizacija i vanparlamentarnih stranaka.

    Predstavnik organizatora, mirovni aktivista Zoran Oštrić, najavio je da će se slični skupovi u isto vreme održati u Strazburu, Baden-Badenu, kao i u „nizu drugih gradova u Evropi i Americi“, piše list.

    „Smisao protesta je protivljenje logici vojnog rešavanja problema, koju predstavlja NATO, imperijalistički blok pod vođstvom SAD. Vojna logika koja se sprema u rat protiv ne zna se koga, nije pravi put, a posebno za Hrvatsku. Hrvatski političari su odleteli u Vašington kao guske u maglu, da bi se poklonili toj globalnoj imperiji“, naglasio je Oštrić.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/u_hrvatskoj_protest_protiv_nato.83.html?news_id=5450

  17. Varagić Nikola каже:

    Немачка министарка забранила сетву „ђавољег кукуруза“

    Произвођач генетски модификованог семена, америчка компанија „Монсанто” прети Берлину тужбом, а очекује се и реакција ЕУ

    Са једног од протеста против генетски модификоване хране (Фото АФП) Министарка пољопривреде у влади Ангеле Меркел Илза Ајгнер забранила је сејање генетски измењеног семена кукуруза у Немачкој. Одлука конзервативне министарке подигла је много прашине у Немачкој јер је главна жртва, произвођач спорне сорте МОН-810, америчка компанија „Монсанто” – највеће светско име у пољопривредној биогенетици.

    „Рвање” око овогодишње сетве кукуруза у Немачкој трајало је месецима и одлука министарке Илзе Ајгнер била је очекивана. Нешто због оправданих сумњи у могуће лоше последице сејања генетски измењене сорте кукуруза МОН-810, а нешто због могућности да се ова одлука искористи у предстојећој предизборној кампањи. Процена је, наиме, да су конзервативци исфорсирали ову забрану како би покупили гласове бораца за заштиту животне средине.

    У сваком случају, најновија немачка забрана сетве „ђавољег кукуруза”, како противници генетски манипулисаних пољопривредних производа зову ово „Монсантово” чедо, имаће озбиљне последице. Америчка компанија најављује тужбу против немачке државе, а одлука министарке Ајгнер биће стављена под лупу и бирократије ЕУ у Бриселу. ЕУ је, наиме, 1998. године дозволила употребу сорте МОН-810 на просторима Уније, а за Немачку постоји мала олакшавајућа околност да су у међувремену још неке чланице – Француска, Аустрија, Мађарска, Грчка и Луксембург – забраниле употребу генетски измењеног кукуруза.

    „Монсанто” је већ тужио француску државу због забране, а немачки правни стручњаци сматрају да је одлука министарке Илзе Ајгнер на климавим ногама. Процењује се да би у случају судског процеса Берлин тешко избегао казну од можда и целих десет милиона евра.

    Немачка је иначе и досад била веома уздржана према употреби генетски модификованог кукуруза. Првобитно је било планирано да се ове године сорта МОН-810 посеје на скромних 3.600 хектара, што је свега 0,2 одсто укупне површине под кукурузом. Поређења ради, немачки медији наводе да се у свету МОН-810 узгаја на чак 125 милиона хектара.

    Објашњавајући своју одлуку, министарка Илза Ајгнер трудила се да на сваки начин избегне утисак како је реч о политичкој „пресуди” америчком кукурузу.

    „То није политичка одлука”, изјавила је министарка Ајгнер „већ је утемељена на најновијим научним испитивањима која откривају да постоји лош утицај ове сорте кукуруза на животну средину.”

    Немачки медији покушали су да открију детаље тог „лошег утицаја”, али нису стигли даље од процене да би кукуруз сорте МОН-810 могао да буде опасност за неке лептире и бубамаре. Заговорници коришћења оваквог кукуруза тврде, међутим, да је опасност измишљена и да сорта МОН-810 производи одбрамбени „отров” који се може пронаћи у плодном земљишту.

    Противници коришћења генетски модификованог кукуруза – Зелени, организација Гринпис и Немачки савез за заштиту животне средине – одушевљено су поздравили забрану. Они тврде да је таква политичка одлука једина заштита од агресивних компанија, попут „Монсанто”, које митом, уценама, прикривањем чињеница и лобирањем покушавају да угуше традиционалну пољопривредну производњу.

    Америчка компанија „Монсанто”, некрунисани светски владар пољопривредне биогенетике, не обазире се на овакве и сличне оптужбе. Компанија из године у годину шири послове, тренутно има 17.000 запослених и присутна је у више од сто држава. У 2007. години остварен је пословни обрт од 8,5 милијарди долара, док је зарада износила 993 милиона долара. „Монсанто” планира да у наредне две деценије у свету буду удвостручене површине на којима ће се узгајати генетски измењени кукуруз, соја и памук.

    Жарко Ракић

    ———————————————

    Шта је МОН-810

    У кукуруз сорте МОН-810 „уграђена“ је бактерија „bacillus thuringiensis” која штити биљку од штеточина. Бактерија ствара заправо отров и тако уништава гусенице такозваног кукурузног лептирића које се хране кукурузним зрном. Стручњаци тврде да је овај отров апсолутно безопасан за човека и животињски и биљни свет.

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Nemachka-ministarka-zabranila-setvu-djavoljeg-kukuruza.sr.html

  18. Varagić Nikola каже:

    Poslanici za bližu saradnju pravoslavnih crkava u EP

    Autor: Tanjug | Foto:Reuters | 20.04.2009. – 22:56

    Članovi parlamenata iz više pravoslavnih zemalja trebalo bi da uspostave bližu saradnju u narednom sastavu Evropskog parlamenta, zaključili su učesnici skupa u Briselu.

    U skladu sa tom odlukom, predstavnici Kipra i Rumunije, odlučili su polovinom aprila da se priključe bugarskim kolegama u osudi poslednje presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koju smatraju pokušajem podele Bugarske pravoslavne crkve (BPC). Taj sud saopštio je 22. januara da su bugarske vlasti narušile pravo pojedinca na versko opredeljenje, time što su „patrijarha Maksima zakonom odredili za poglavara BPC i uklonili iz crkava i hramova sveštenike koji su pripadali raskolnicima na čelu sa mitropolitom Inokentijem“.
    Bugarski poslanici u EP smatraju da se, u skladu s kanonima crkve, status BPC i patrijarha Maksima ne mogu dovoditi u pitanje, objavljeno je na sajtu http://www.euractiv.com.
    Bugarski evroposlanici ranije su saopštili da se odlukom suda u Strazburu „praktično priznaje alternativni sinod“ i stvara rascep jedinstvene BPC. Poslanici su, takođe, podsetili da je šizma u BPC okončana 1998. godine, na Svepravoslavnom saboru u Sofiji, kada su poglavari svih pravoslavnih crkava jednoglasno prihvatili Sveti sinod i patrijarha Maksima za jedino vođstvo BPC.
    U skladu s tim poslanici su zaključili da je odluka suda u Strazburu „nepravedna“, a kiparski poslanik Panajotis Demetrius rekao je da bugarske vlasti nisu učinile dovoljno da predstave svoj slučaj.

    Predstavnik Rumunije Viktor Bostinaru savetovao je vlastima u Sofiji da se bolje pripreme i podnesu žalbu na odluku suda. Bugarski poslanici naglasili su da se žalba na odluku suda u Strazburu i dalje „nalazi visoko na njihovoj listi prioriteta“. Nekoliko poslanika založilo se za bližu saradnju pravoslavnih crkava posle izbora za Evropski parlament u junu, kako bi izbegli da ubuduće dođe do sličnih situacija.

    http://www.blic.rs/svet.php?id=89057

  19. Varagić Nikola каже:

    POBUNA ISTOKA EU:

    NEĆEMO POVRATAK BREŽNJEVLJEVSKOG OGRANIČENOG SUVERENITETA

    ponedeljak, 05 jul 2010

    Vaclav VLK STARIJI

    Danas se pokazuje da su briselska birokratija i levi političari, koji su ulagali maksimum napora u stvaranje jedinstvene Unije, znali i predosećali da to nije tako i da tu nešto ne valja

    Iz dve različite tačke različitim putevima može se stići do istog cilja. Čini se da Evropa opet proverava tu tvrdnju u praksi. Za nas, za Centralnu i Istočnu Evropu, “ograničeni suverenitet” u sovjetskom bloku bio je nešto što smo imali tokom dugih decenija. Želim da podsetim da je put od brutalne staljinističke diktature ka “ograničenom suverenitetu” (koji danas često označavaju kao doktrina Brežnjeva) bio prilično dug. Ali, naravno, potpune sličnosti sa staljinističkim terorom nije bilo, kako to danas vole da kažu mnogi analitičari.

    Ograničeni suverenitet sovjetskog tipa bio je, pre svega, rezultat toga što se ogromnim konglomeratom različitih državnih tvorevina, koje su silom uterali u Varšavski ugovor i SEV (Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć), nije moglo duže upravljati iz jednog centra pomoću diktature. To su prilično brzo shvatili i sovjetski boljševici. Svaki politički savez stvoren na sličan način putem nasilja može se kontrolisati samo izvesno vreme.

    Posle lagerskog terora i likvidacije mogućih konkurenata u pojedinim komunističkim partijama (na primer, u procesima 50-ih godna) očekivani mir nije usledio, ali su zato u raznim delovima SEV počele pobune i protesti. U DR Nemačkoj juna 1953, u Čehoslovačkoj 1953, u Poljskoj generalni štrajk 1956, u Mađarskoj ustanak 1956. godine.

    Odgovor na te procese bio je ne samo u represiji, kako se činilo, nego i u postepenom ograničavanju direktne diktature Moskve posle prvih ispoljavanja agresije i prelaska na liberalniji oblik socijalizma. Ponekad i protiv volje pojedinih “despota”. Setimo se samo hapšenja levih intelektualaca i ekonomiste Novotnog u vreme kada se ponegde počela deliti vlast i otpora protiv instaliranja sovjetske vojske u Čehoslovačkoj.

    To vreme je kod nas postepeno prešlo u takozvane “srećne 60-te godine”. U Mađarskoj opet u “razuzdani socijalizam”. I to ne zato što Hruščov nije bio boljševički “plaćenik” (setimo se njegove uloge u gladomoru u Ukrajini), već prosto zato što se već na početku izabrana forma upravljanja u tek nastaloj imperiji pokazala neefikasnom. Hruščov i sovjetsko rukovodstvo počeli su shvatati da „jedinstvena ekonomska politika“ u zemljama kao što su Čehoslovačka, Bugarska, Mongolija i Albanija, jednostavno ne funkcioniše.

    OTPOR BIROKRATIJE Ma koliko to izgledalo čudno, glavni neprijatelji takvih promena nisu bili vojnici niti politički rukovodioci, već postepeno jačajući birokratski aparat SEV u Moskvi. Kad već nije uspelo sa dotadašnjim merama, „revolucionarni ekonomisti“ pokušali su prirediti „blagostanje“ pomoću dogovorne ekonomije, pa su tako Bugari počeli proizvoditi „češke“ autobuse, Mongoli su bili zaduženi da obnove hemijsku industriju, u Češkoj su posečena sva stabla jabuka jer nam je jabuke isporučivala Rumunija, Slovaci su pravili tenkove, a Poljaci brodove. Sve je to bilo prema scenariju mudrih eksperata, koji su razmišljali isključivo o dobru i razvoju.

    Relativno slabljenje političke kontrole iz Moskve dovelo je do različitog ekonomskog razvoja pojedinih zemalja. To je drugovima u komisijama SEV stvaralo priličan nered, kojim su narušeni njihovi planovi. Ideologija je pritiskala ekonomiju, ali su se ekonomija i stanje stvari na terenu, u društvu, pokazali snažnijim. Svaka zemlja SEV tragala je za svojim putem u socijalističkom bloku.

    Upravo je takva mogućnost najviše i iritirala one koji su bili povezani sa moskovskim komunizmom, koji im je diktirao šta da rade. Svaka politička delatnost određuje se realnim mogućnostima razvoja društva i istorije. Tojest, onim što čini tu političku stvarnost i što tu stvarnost čini mogućom.

    Predstave da politička vlast može nekažnjeno činiti ono što joj se ćefne, bile su iluzija. Poststaljinistička Moskva odlučila je (zahvaljujući opasnosti iz Kine) da i dalje rukovodi svojom imperijom popuštajući pojedinim partijama, ali liberalizacija i ekonomski planovi SEV, koji su se urušavali, nisu mogli da „cementiraju“ i urede ekonomski i politički razvoj pojedinih delova imperije. I Moskva je morala da odluči šta joj je činiti sa nastupajućom političkom i ekonomskom krizom, koju su na putu ka svom „socijalizmu sa ljudskim likom“ lansirali reformatori iz komunističke partije Čehoslovačke. U to vreme Moskva je shvatala da, ako su krah doživele staljinističke teorije, onda je i hruščovljevsko-brežnjevljevski model socijalizma delimične liberalizacije osuđen na propast.

    Zato je birokratizacija SEV bila jednostavno beznadežna (u duhu ideološki bezumne doktrine „jedinstvenog lagera sveta i socijalizma“, iz koga se ne sme izaći) i osuđena na krah. Izbezumljena vrhuška, koja bez naređenja i nefunkcionišućeg planiranja nije mogla zamisliti svoju budućnost, smislila je brežnjevljevsku doktrinu ograničenog suvereniteta. Bio je to u startu pogibeljan plan, koji je sovjetski blok održavao u nekakvom polumrtvom stanju, zaboravljenom još pre dve decenije. Na to ne bismo smeli da zaboravimo nagađajući koliko će potrajati kriza Evropke unije.

    Imperije i ogromni savezi zemalja umiru lagano, praćeni postepenim padom ekonomije i unutrašnjim političkim osipanjem. To što smo mi, Slovaci, Poljaci i zemlje Pribaltika, u celini preživeli krizu na ne tako pogibeljan način pre je izuzetak. Pravilo su Rusija, Ukrajina, Mongolija, Rumunija itd., odnosno ekonomski slabije i politički manje zrele zemlje. Dvadeset godina posle novembra 1989. godine potrebno je istaći da je posle Gustava Husaka zemlja ostala u mnoog boljem ekonomskom i intelektualnom stanju nego susedne države.

    MERKEL KAO BREŽNJEV Danas živimo u Evropskoj uniji, o kojoj smo toliko maštali. Na zapadu Evrope proces je bio obrnut. Iz relativno slobodnog udruživanja uglja i čelika, gde su odmah pregovori tekli u duhu „ti si pan – ja sam pan“, univerzitetski marksisti i restoranski intelektualci doveli su Evropsku uniju u takvo stanje kada ideologija „jedinstvene Evrope“ sa jedinstvenom valutom i jedinstvenim pravnim i ekonomskim sistemom vodi u krah.

    Kao što boljševički marksisti nisu mogli (ni putem terora, ni milionima propisa i naredbi, ni pokušajem da se ceo blok ogradi bodljikavom žicom) da osiguraju željeni „jedinstveni ekonomski razvoj“, i kada to nisu mogli bez obzira na nesporne ekonomske pogodnosti, ne mogu ni današnji lideri Evropske unije.

    Stvarnost je pokazala da, kada se već počelo govoriti o Lisabonskoj strategiji, iskusni političari iz novih zemalja Evropske unije počeli su ukazivati na manjkavosti toga plana. Danas se pokazuje da su briselska birokratija i levi političari, koji su ulagali maksimum napora u stvaranje jedinstvene Unije, znali i predosećali da to nije tako i da tu nešto ne valja.

    Posle očiglednog kraha tog plana, kao i moskovska vrhuška SEV, oni su pokušali da spreče neizbežno. Ako je Moskva posle kraha direktne diktature akcenat stavila na liberalizaciju, kako bi na kraju proglasila ograničeni suverenitet zemalja u tom savezu, Brisel je pokušao da se u svemu snađe pomoću birokratije. Samo od 1998. do 2004. godine socijalni inženjeri Evropske unije ukupno su izdali 18.167 ukaza i 750 propisa. I od tada takvih je dokumenata iz godine u godinu sve više.

    Pošto „stezanje kaiševa“, uključujući pretnje neposlušnim Poljacima i Česima (kako se istorija ponavlja!), nije donelo rezultate koje su očekivali pristalice Evropske unije, morali su se preduzimati sledeći koraci. Ono što danas čini Evropska unija posle potpisanog Lisabonskog sporazuma, donetog pomoću diktature i političkog nasilja, nije ništa drugo do proglašenje „ograničenog suvereniteta“ zemalja članica EU, njihovo ekonomsko potčinjavanje centralnom rukovodstvu i povezivanje jednih sa drugima.

    Rezultat toga može biti jedino postepeni ekonomski i politički pad svih koji se potčinjavaju toj diktaturi. Pored toga, trebalo bi očekivati i političku tuču za odlučujuću reč u EU između Nemačke i Francuske, što može biti sasvim demokratski.

    Bivše zemlje Istočnog bloka koje su ušle u EU na kraju će biti prinuđene da stvaraju nekakav ekonomski i politički savez. Tim pre što se Evropska unija čak i ne pretvara da želi nekako da zaštititi te države pomoću NATO.

    Treba očekivati stvaranje najpre nezvaničnog a potom i institucionalnog saveza, sličnog negdašnjoj habsburškoj monarhiji. Na čelu tog saveza verovatno neće biti neumorna i pomalo dekadentna Austrija, već Poljska. Uz tihu ili otvorenu podršku SAD. I pri takvoj tihoj ili otvorenoj mržnji zapadnih zemalja EU, uglavnom Nemačke i Francuske.

    Gde će se naći Češka, pokazaće vreme. U pravu su bili Marija Terezija i Bizmark. Sa tim Česima sve sami problemi. Ako bi to odgovaralo Beču, oni bi bili sa Bavarskom, a da je to bilo potrebno Berlinu, oni bi 1848. godine prišli Austrijacima.

    Nas čeka interesantna budućnost. Prema ograničenom suverenitetu, uvek smo se odnosili preterano osetljivo. Kažu da se pan Franc Josif silno nervirao što u svoje vreme nije stavio krunu. Sa istorijskog aspekta nas je to takođe nerviralo. Ali ne previše.

    Neviditelny pes, Češka

    http://standard.rs/vesti/41-svet/4902-pobuna-istoka-eu-neemo-povratak-brenjevljevskog-ogranienog-suvereniteta-.html

  20. Varagić Nikola каже:

    VLADISLAV GULJEVIČ: VAŠINGTONSKI POGLED NA GEOPOLITIČKE PERSPEKTIVE ČEŠKE

    četvrtak, 22 decembar 2011 21:23

    Hoće li se pojaviti linija Pariz-Berlin-Prag-Varšava, jest geopolitički mehanizam koji će istovremeno potčiniti i zapad i istok Evrope

    Po svim geografskom položaju Češka igra ključnu ulogu u sistemu opšteevropske bezbednosti. Vlada Češke Republike je 20. jula 2011. godine donela dokument kojim su određeni prioriteti i strateški ciljevi spoljne politike. To je prvi pokušaj u poslednjih osam godina da se označe konceptualni okviri spoljne politike Praga.

    Glavni strateški partneri Češke na evropskoj areni ostaju Nemačka i Poljska. Spoljna politika Praga, kao i do sada, koordinira sa dva najjača suseda – Berlinom i Varšavom, koji geografski „nadvisuju“ teritoriju Češke. Susedima koji su „ispod“ (Mađarska, Austrija) daje se uloga regionalnih ekonomskih partnera (uz Slovačku i Sloveniju). Garanti nacionalne bezbednosti Češke, kao i ranije, su Severnoatlanska alijansa i SAD, a zemljama Evropske unije daje se ključna ekonomska i politička uloga [1].

    Geopolitička konstrukcija Prag-Varšava periodično je naprezala mozgove i poljskih i čeških političara, mada je, ništa manje često, Varšava na Prag gledala kao na nepoželjnog suseda, koji predstavlja prepreku za formiranje zajedničke granice dve katoličke države – Poljske i Mađarske. Zato je još poljski geopolitičar germanofil Vladislav Gizbert-Studnjicki 1930-ih godina zagovarao tesan savez Poljske i Trećeg rajha i pozivao na anuliranje Čehoslovačke. Docnije, četrdesetih godina 20. veka, šef ministarstva za inostrane poslove Poljske Juzef Bek je isticao rusofobsku ideju o formiranju „Treće Evrope“ (Poljska, Mađarska, Rumunija, Podkarpatska Ukrajina, Italija, Turska, Švedska i Finska), u koju nije trebalo da uđe Čehoslovačka. Tada je general Vladislav Sikorski, premijer poljske vlade u izgnanstvu, razradio koncepciju Centralnoevropskog saveza, u koji je trebalo da uđe i Čehoslovačka. Karakteristično je da je Sikorski isključivao Ukrajinu iz tog saveza kao organizam tuđ zapadnoevropskoj civilizaciji.

    PUT ZA KONTROLU BALKANA Manje je poznata koncepcija poljskog profesora ekonomije Miroslava Orlovskog, koji je 1957. godine istakao ideju formiranja „centralnoevropske federacije zemalja narodne demokratije“. U sastav te federacije je trebalo da uđu Varšava, Berlin, Budimpešta, Bukurešt i Prag. Pri čemu je trebalo da „glavna poluga“ čitave konstrukcije bude Čehoslovačka, kao put za kontrolu Balkana i podunavskog bazena. Očigledno, ovakve ideje su imponovale čehoslovačkoj eliti. Moskva je, težeći da se oko jednog geopolitičkog centra (Varšave ili Praga) ujedini toliki broj centralno-evropskih država, tačno je osetila obnavljanje doktrine o Srednjoj Evropi (Mitteleuropa) Fridriha Naumana, koju je ovaj ponudio još 1915. godine, baš u vreme jeka Prvog svetskog rata. Cilj Naumanovih geopolitičkih manipulacija je bila izolacija Rusije od Centralnoistočne Evrope (CIE) i širenje uticaja Nemačke na ceo region. Zato je sovjetska vlada pokušala to da preduhitri, te je 1968. na teritoriju Čehoslovačke, koja je odlučila da ide na zaoštravanje odnosa sa Moskvom, uvela vojsku zemalja članica Varšavskog ugovora (među njima i Poljaka) i Prag je morao da se odrekne pokušaja da u Evropi organizuje antisovjetski blok.

    Pragu nije bila potrebna sloboda, već smena sizerena. Danas, kad je Češka ušla u Severnoatlansku alijansu i učestvuje u realizaciji kolonijalistički planova Vašingtona, ali to već svi znaju. A novi sizeren – SAD – određuje dalje ponašanje Češke, koja predstavlja liniju razgraničenja između Zapadne i Istočne Evrope. Amerikanci su zadovoljni liderskim položajem Praga, koji on deli sa Varšavom u tzv. Višegradskoj četvorki – vojno-političkom savezu Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke, sa očiglednom antiruskom usmerenošću. Višegradska četvorka je geopolitičko srce CIA i zato Vašington istupa za učvršćenje odnosa na liniji Varšava-Prag. [2] Obzirom da je osnovni taktički zadatak anglosaksonske politike u Evropi da se preduhitri pojava kontinentalnog bloka Moskva-Berlin, Češka i Poljska mogu da posluže kao deobeni klin između Rusije i Nemačke. Pritom Češka pravi dnevni red za Višegradsku grupu, a Poljska podržava te inicijative na opšteevropskom nivou kao država koja u Savetu Evrope ima 27 glasova i koja je delegirala 50 predstavnika u Evropski parlament (Češka 12 u Savetu Evrope i 22 predstavnika u Evropskom parlamentu).

    Paralelno se Češkoj predlaže da razvija veze sa Bugarskom i Rumunijom pozivajući ih da realizuju planove Višegradskog bloka. Bugarska lobira da se Srbija i Makedonija pridruže EU, ona ima određen uticaj na Balkanu i zalaže se za normalizaciju odnosa sa Turskom. Rumunija aktivno napreduje ka istoku (Moldavija, Ukrajina), teži da istisne Rusiju iz Pridnjestrovlja i koristi podršku Poljske (2009. godine između Bukurešta i Varšave je potpisan ugovor o strateškom partnerstvu).

    PUSTA ŽELJA SAD Geografski američki eksperti CIA dele na tri mikroregiona – Istočnoevropsku niziju (Poljska i Pribaltičke zemlje), podunavski bazen (Rumunija, Bugarska, Mađarska, Slovenija i Slovačka) i češku visoravan (Češka). Dijalog sa Rusijom najmanje žele zemlje Istočnoevropske nizije, tj. Poljska i republike Pribaltika. Zemlje podunavskog bazena bi radije diskutovale sa Moskvom (sve osim Rumunije, koja je objavila da Rusija predstavlja najveću pretnju za rumunski uticaj u Evropi). Češka kao prirodne geografske barijere ima planine na zapadu i severu, a na istoku i jugu – savezničke države. Osećajući se sigurnije, Prag ne smatra Moskvu za najveću pretnju, ali, pokušavajući da zadrži američku zaštitu, prilagođava se antiruskom kursu Vašingtona i zato ide na produbljivanje odnosa sa Varšavom. Prema mišljenju Belog doma i Česima je neophodno da u uslovima ekonomske krize učvršćuju veze sa Parizom i Berlinom, pogotovo u oblasti energetske bezbednosti, sve do formiranja konsultacionog mehanizma za izradu zajedničkih planova na smanjenju energetske zavisnosti od „spoljnih izvora“ (čitaj od Rusije). To bi značilo da se pojavljuje linija Pariz-Berlin-Prag-Varšava, to jest geopolitički mehanizam za poštovanje, koji će potčiniti istovremeno i zapad, i istok Evrope. Istina, za sada navedene želje Vašingtona u odnosu na Češku ostaju samo želje.

    __________

    Napomene:

    [1] Ilья Tarasov: „Orientirы vnešneй politiki Čehii“, Fond istoričeskoй perspektivы 17. 09. 2008 (Ilja Tarasov: „Orijentiri spoljne politike Češke“; Fond istorijske perspektive“)

    [2] The Center for European Policy Analysis (CEPA): „Translating Opportunity into Impact: Central Europe in the European Union, 2010-2020“, 6 December 2011

    Fond strateške kulture

    http://www.standard.rs/vladislav-guljevic-vasingtonski-pogled-na-geopoliticke-perspektive-ceske.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: