Verska prava u Srbiji

Medijska buka ometa racionalno rasuđivanje o ostvarivanju verskih prava i sloboda

Crkve se ne mogu odreći svog učenja

lični stav 

Autor: Vladimir Ilić

Promene u pristupu organizacija civilnog društva onima koji sprečavaju ostvarivanje verskih prava i sloboda posve su vidljive u poslednje vreme, mada se odvijaju spiralnim tokom i neujednačenim tempom. Meta zamerki je u znatnoj meri promenjena, sve se manje osporavaju verske zajednice koje brane svoje specifične vrednosti i interese, a sve više se oštrica kritike upućuje ka državi, koja bi morala da bude nepristrastan arbitar u situacijama sukoba interesa ili vrednosti verskih (i drugih) većina i manjina.

Još nedavno je uvođenje doplatne markice za Hram svetog Save (što je bila zakonita, makar i mnogima antipatična, odluka države) izazvalo više antiklerikalnih kritika nego što je bilo ukazivanja na pasivnost državnih organa na planu zaštite propovednika, vernika i objekata verskih zajednica koje su bile fizički napadane. Jedna klasična kvantitativna analiza sadržaja potpuno bi dokumentovala ovu promenu, mada njoj u prilog govori veći svakodnevno praćenje javnih reakcija na pitanja ostvarivanja verskih sloboda i verske ravnopravnosti.

Ovo je nesumnjivi pomak napred. Nerealno je očekivati od verskih zajednica da se odreknu važnih sadržaja sopstvenih učenja. Osim toga, takav zahtev bio bi u neposrednoj suprotnosti s pravom na slobodu veroispovesti. Sukob nevladinih organizacija s nekim verskim zajednicama ne sme da bude sukob u kojem se osporavaju njihove temeljne vrednosti i njihov identitet. U pitanju su idejni i psihološki resursi kojih se verske zajednice ne mogu odreći; odricanje ne bi značilo promenu nego ukidanje njihovog identiteta. Na taj način kritika verskih zajednica širi front otpora, a zbog posledica često zaglušujuće medijske buke koja ometa racionalno rasuđivanje, ona takođe sužava front podrške vrednostima i akcijama organizacija civilnog društva. Ne može se od crkava tražiti da ne budu crkve, sa svim njima svojstvenim idejnim sadržajima i predanjima. Ali, od države se može i mora tražiti da bude nepristrasna.

Još jednu reč o ovome. Organizacije civilnog društva bave se zaštitom manjina. Treba imati u vidu da su manjine redovno tolerantnije od većine upravo stoga što su, kao manjine, slabije. U situaciji kada se manjina negde javlja kao većina (dovoljno je pomenuti odnos frankofonih prema pravima anglofonih Kanađana u Kvebeku) problem tolerancije se ponovo javlja, ali sa izmenjenim ulogama. Država mora da bude nepristrasna, a nevladine organizacije načelne u svakom ovakvom slučaju.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/crkve_se_ne_mogu_odreci_svog_ucenja.46.html?news_id=156076

6 Responses to Verska prava u Srbiji

  1. Varagić Nikola каже:

    Narod protiv besednika

    DRUŠTVOSLOVLJE

    Autor: Aleksej Kišjuhas

    Jedan od prvih i najlepših modernih tekstova napisanih u odbranu slobode govora potpisuje Džon Milton. Ovaj filozof i pesnik uporno je isticao i da kraljevi imaju biti tek izvršioci poverenih poslova, te da ih se zbog takvog stanja stvari ima pozivati na odgovornost. Činio je to u 17. veku, u vremenu koje nije bilo posve zgodno za ovakve stavove (ako je, optimistički, ovo ikada i postalo zgodno i bezopasno), zbog čega i umire slep i siromašan. U „Areopagitici“ (1644), Milton i blistavo i brutalno osporava parlamentarnu uredbu o cenzuri iz 1643. godine. Određivanje odnosa između istine i laži ne sme biti dato u ruke političarima, pisao je. A uvođenje cenzure veći je gubitak od zatvaranja svih engleskih luka.

    Čime izmeriti gubitak srbijanskog društva zbog uvođenja cenzure u republičko takmičenje srednjoškolaca u besedništvu? Izvesna Skupština zajednice raznih srednjih škola jednoglasno je uvela zabranu beseda o aktuelnim društveno-političkim temama. Učenici koji se usude da progovore koju na dotične aktuelne teme, biće diskvalifikovani. Kako uspeti u tome da se otvaraju usta, a o društvenoj stvarnosti ništa ne kaže, nije navedeno. Ovu odluku inicirale su dve besede: jedna o odnosu crkve i države („Pahomije, bog je ljut“ Jelene Reljin) i druga o korupciji u vlasti („Kofer“ Viktora Lazića). Osporavanje prava na političnost i aktuelnost besede školski je primer povrede slobode govora, ali i neznanja o tome šta besedništvo jeste. Naime, mir, ljubav, cveće i proleće teme su za književnost i teatar, a i tamo su, srećom, dotične sve manje prisutne. Još jednom valja upitati: kako izbrojati gubitke Srbije zbog zabrane mladim ljudima da retorički iznose svoje političke stavove? Kako shvatiti značaj gubitka prava da se javno i umešno govori o aktuelnim društvenim temama? Ili, jednostavno, da se govori o čemu god i na način koji god se poželi.

    Da bi se došlo do odgovora na ova pitanja, temu je neophodno uopštiti. Navodno, malo ko će danas braniti cenzuru. Miltonovi stavovi o ovim pitanjima danas se ne smatraju kontroverznim i politički radikalnim. I obični građani će pred mikrofonom televizijskog anketara pohvalno govoriti o slobodi govora. Međutim, i Miltonovi savremenici bi se načelno složili sa time da cenzura nije najlepša stvar pod kapom nebeskom. A da li su moderna društva istinski privržena idealima slobode govora i izražavanja? Kakvo je stanje sa ismevanjem osnivača monoteističkih religija? Vicevima na račun holokausta? Reklamiranjem vibratora u prepodnevnom terminu?

    I danas se otvoreno cenzurišu informacije koje se tiču morala, politike, vojske, religije, privrede i slično. Paradigmatski primer ovog problema bile su karikature Muhameda u danskim novinama. Zapanjujuće veliki deo javnosti na Zapadu tada nije ustao u odbranu tekovina slobode govora i izražavanja. Ništa neobično za društva sa crvenim kružićima i brojem koji označava uzrast u uglu TV ekrana. Nije rečsamo o mnogobrojnim Galilejima, Spinozama i Orvelima. I popularna kultura je sasvim dovoljna i savremena ilustracija. U Finskoj je 1972. godine bio zabranjen „Prljavi Hari“ (1971), a u Nemačkoj 1985. godine „Teksaški masakr motornom testerom“ (1974); u Irskoj od 1996. do 2000. „Od sumraka do svitanja“ (1996), a u Norveškoj od 1980 do 2006. „Žitije Brajanovo“ Monti Pajtona (1979) koji je i danas legalan samo u cenzurisanoj varijanti. A ovo nisu teokratije i/ili diktature kakvih takođe ima u političkim atlasima 21. veka.

    Politički konzervativci i danas često nemaju problem sa zagovaranjem cenzure različitih sadržaja – od antiklerikalnih tekstova do štampanih ili pokretnih slika seksa i nasilja. Međutim, današnji liberali takođe gaje istovrsnu sklonost ka cenzuri sadržaja koje oni smatraju uvredljivim, najčešće spram različitih manjinskih grupacija. Kako povući granicu između politički korektnog i cenzurisanog govora? I, naravno, kako odrediti granicu uvredljive opscenosti i/ili (ne)ukusa? Ko može biti arbitar u tom zadatku kada među nama postoje pojedinci kojima je malo šta opsceno i pojedinci kojima malo šta nije opsceno. I da li se ovog zadatka uopšte treba laćati?

    Najopštije pitanje u srži ovih dilema zapravo glasi: imamo li pravo da ne budemo uvređeni u modernom i slobodnom demokratskom društvu? I, ako to pravo sačuvamo, kojih se tada drugih i važnijih prava odričemo? Fleming Rouz, urednik kulture u danas čuvenim danskim novinama Jilands-Posten, povodom situacije sa karikaturama Muhameda, rekao je tako jeretičku i tako ispravnu misao: u društvima savremene demokratije i slobode govora mora se biti spremnim na uvrede, sprdnju i ismevanje. Kao što političari nemaju pravo na uvredu zbog Koraksovih karikatura, to pravo više nema niko od nas. I u tome nema ničeg problematičnog. Ako sloboda nešto znači, onda je to pravo da se ljudima kaže ono što ne žele i ne vole da čuju.

    Možda najkvalitetniji pop-kulturni rad na temu cenzure i slobode govora dolazi od Miloša Formana i njegovog filma „Narod protiv Larija Flinta“ (1996). U pitanju je i najbolja savremena dramatizacija Volterove opaske da valja do smrti braniti tuđe pravo na slobodu govora, i onda kada se sa tim mišljenjem ne slaže. To jest, najviše tada. Jer, podržati ono sa čime se slažemo i nije naročita veština. Dok podrška slobodi izražavanja onoga što sami smatramo vulgarnim, opscenim, neprimerenim i groznim – zapravo je pravi test naše privrženosti idealu slobode.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/narod_protiv_besednika.46.html?news_id=156264

  2. Varagić Nikola каже:

    Ђакон мр Оливер Суботић
    Црква и секуларна држава

    Недавнo оглашавање у јавности Светог архијерејског синода СПЦ у вези са Предлогом статута АП Војводине, а потом и реакцијаповодом Предлога закона о забрани дискриминације у једном делу јавности покренули су бурне реакције. Нешто слично се десило и пре неколико година када је СПЦ индуковала јавну дебату о електронској приватности и прва затражила доношење новог Закона о заштити података о личности. У сва три случаја интелектуални и медијски кругови ненаклоњени Цркви нису толико критиковали њену аргументацију, колико чињеницу да је она уопште реаговала. „Црква нема права да се меша у политику“, „То нису питања којима СПЦ треба да се бави“, „Зауставимо клерикализацију Србије“… само су најчешће пароле дела јавности који сматра да је секуларизам доведен у питање друштвеним иницијативама Цркве. Колико је овакво тумачење секуларног устројства државе аутентично?

    Прво треба констатовати једну логичку чињеницу: одвајање Цркве и државе нужно не води ка несарадњи истих. Црква и држава су у секуларном моделу функционисања два одвојена ентитета који имају различите циљеве, средства за њихово остварење и конституционалну независност. Раздвајање та два ентитета значи прецизно разликовање њихових компетенција, али не и немогућност интеракције. Другим речима, суштинско раздвајање Цркве и државе не значи и немогућност њихове сарадње. Управо је супротно логично из једног простог разлога: чланови сваке помесне Цркве заправо су грађани одређене државе, са свим правима, обавезама и одговорношћу која из тога следи. Црква и држава су, на тај начин, у свом функционисању директно упућене на сарадњу у додирним областима друштвених активности.

    С тим у вези, Православна црква признаје правни систем у оквиру државе у којој пребива и настоји да афирмише права личности полазећи од еванђелског вредносног кодекса, што подразумева и сарадњу са државом у оквиру различитих модалитета. Конфронтација је могућа једино у случају тоталитарних режима који не подносе деловање аутономне сфере мишљења.

    У Србији више не постоји тоталитарни нити ауторитарни режим, али постоји настојање одређених структура моћи да обликују јавни дискурс о Цркви у негативном светлу. Циљ је да се Црква врати на маргине друштва и да се то у свести грађана учини сасвим природним; тобожња одбрана секуларизма је за деловање против друштвеног утицаја Цркве само димна завеса. У тој симулацији борбе за очување секуларне државе често се помињу „европске вредности“, синтагма која има готово ултимативни карактер на овим просторима. Но ретко се помиње да савремено европско законодавство познаје три различите примене секуларног начела када је однос државе и цркве у питању. Први је концепт државне цркве, присутан у Енглеској, Норвешкој, Грчкој, Кипру и Финској. Други модел је систем стриктне одвојености цркве и државе, присутан у Француској и Холандији, рецимо. Трећи концепт је у вези са такозваним моделом одвојености уз отворену сарадњу, што је решење присутно у Немачкој, Аустрији, Италији, Шпанији. Наведени случајеви показују широк распон односа цркве и државе у секуларној ЕУ. Српској јавности, међутим, одређени број невладиних организација и део медијског сектора сугерише да европско законодавство познаје само модел стриктне одвојености у радикалном виду. Како би тек поменути кругови реаговали на идеју да се у Србији уведе систем плаћања црквеног пореза, као у Немачкој? Или обавезна веронаука, као у неколико развијених земаља ЕУ? Или да се у складу са одговарајућим историјским чињеницама СПЦ прогласи за државну цркву, опет по угледу на горенаведене угледне земље? О томе можемо само да нагађамо.

    СПЦ, дакле, има право да отворено, јасно и гласно изнесе свој став у погледу сваког друштвеног питања за које је заинтересована – то право јој данас нико не може одузети, поготово не уз изговор о очувању секуларног уређења Републике Србије.

    управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке

    Ђакон мр Оливер Суботић
    [објављено: 20/03/2009]
    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Crkva-i-sekularna-drzava.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Peščanik

    Intervju sa Boškom Obradovićem

    24.03.2005.

    Svetlana Lukić: Počela je prolećna sezona tribina Srpskog sabora Dveri na Mašinskom fakultetu. Kao što znate, Svetlana i ja mazohistički idemo na takva mesta. Za ovu emisiju razgovarale smo sa Boškom Obradovićem, koji je glavni i odgovorni urednik časopisa Dveri srpske. To je u stvari više bio pokušaj razgovora, jer smo se svi previše nervirali. Boško nam je na odlasku poklonio novi, specijalni broj časopisa pod nazivom Palanka filozofije ili Knjiga o govoru mržnje na sve što je srpsko. Među recenzentima ovog izdanja je i poslanik Nikola Milošević. U ovoj knjizi su dosta izvređani sagovornici Peščanika, počev od Teofila Pančića koga su nazvali Pančićevom omorikom nezavisnog novinarstva. Mirko Đorđević je veliki falsifikator, Radomir Konstantinović je korifej naše građanske misli, a izvređani su i Latinka Perović, Olga Popović-Obradović, Nebojša Popov. U uvodniku se kaže – ovo je knjiga o njima, intelektualnim marginalcima koji dobijaju ogromnu pažnju u medijima, pre svega evroatlanskim, tipa Danasa, Vremena, B92 i sličnim i to samo zato što neguju govor mržnje prema svojoj crkvi, svome narodu, svome zavičaju i poreklu. Ovo je knjiga o takozvanoj misionarskoj inteligenciji u današnjoj Srbiji, koju je takvom imenovao i čije je karakteristike najbolje opisao sociolog Slobodan Antonić. Slobodan Antonić, naš stari znanac. Slušate dakle pokušaj razgovora sa Boškom Obradovićem

    Boško Obradović: Izuzev Radija B92, na sve kontroverzne događaje tipa sabor srpske omladine, pa proslava uvrštavanja u kalendar Svetog vladike Nikolaja ili veče posvećeno Ocu Justinu ili 200-togodišnjici ustanka, nije bilo medija koji će reći – hajdete da se sučelimo, pa da se zovne neko iz Dveri, pa neki vladika možda koji je u tome učestvovao. Ne, to je na neki način marginalizovano. A tribine na Mašinskom fakultetu, gde svakoga četvrtka bude 500 do 1000 ljudi, tvrdim da Beograd nema takav kulturni fenomen. Ali on za medije ne postoji. Vidite vi, sad su kroz izjave Bebe Popoviča i Čedomira Jovanovića mitropolit Amfilohije i srpska crkva dovedeni u vezu sa atentatom na Zorana Đinđića. To je zaista nedopustivo. Više niko ne propušta da crkvu stavi u onaj čuveni zbir: Udruženje književnika, Akademija nauka, vojska i šta već tu ide.

    Svetlana Lukić: Crkva se sama stavlja u to, crkva se slika sa Matijom Bećkovićem, vaš patrijarh se slika s generalom Lazarevićem. Crkva kaže – general Lazarević je za nas sveti čovek.

    Boško Obradović: Da li imamo neki problem s generalom Lazarevićem?

    Svetlana Vuković: Ti nemaš problem s generalom Lazarevićem?

    Boško Obradović: Ne, pa me zanima – ako neko ima pravo da kaže da su ti ljudi krivi pre presude i da podržava taj Haški sud, da kaže da je to jedna apsolutno pravna i pravedna institucija, isto tako neko drugi ima potpuno pravo, javno, medijsko da kaže da taj sud nije pravna i pravedna institucija i da ti ljudi nisu krivi. Šta je tu sporno? To će zauvek ostati otvorena stvar. Pravednost i pravna legitimnost, zasnovanost Haškog suda će ostati apsolutno sporna stvar.

    U trenutku kada se mi urušavamo sa svih strana, pogledajte Kosovo i Metohiju, pogledajte status Srba dole, mi imamo problem da se srpski identitet sačuva, da se srpska državna celovitost sačuva i u takvoj jednoj situaciji vi od mene tražite da ja lamentiram nad sudbinom drugih nacija, koje su ostvarile sve svoje državne interese, formirale države koje nikad nisu imale, na srpskim teritorijama, na zločinima vekovnim nad Srbima. Vi od mene tražite da ja izvinjavam njihove žrtve, ja kao hrišćanin to naravno radim, ali nemojte od mene očekivati da ja svoju politiku i kulturu gradim na izvinjavanju tih zločina dok se urušava moj nacionalni identitet i moja nacionalna državnost.

    Svetlana Vuković: Ja svoju politiku gradim na tome, znači ja sam totalna budala. Ja mislim da treba da propadne cela srpska nacija i srpska država, da nas nema, ako mi ne isteramo na čistac zašto su ta deca ubijena u Sarajevu i ako ne bude kažnjen taj čovek.

    Boško Obradović: Vi citirate patrijarha Pavla.

    Svetlana Lukić: Vi, Boško, kažete da su nevernici i DB vršili ratne zločine.

    Boško Obradović: Tako je, apsolutno. Znači, hrišćanski duh je najbolja moguća kočnica da se vi zaustavite pred zločinom, ali od vas lično i od vašeg izbora zavisi da li ćete taj zločin učiniti. Ako je neko vama pobio celu porodicu u selu pored Srebrenice…

    Svetlana Vuković: Zašto si baš izabrao Srebrenicu?

    Boško Obradović: Ona mi je najkarakterističniji primer po tome što se samo ona pominje, a ne pominju se godine zločina nad Srbima u okolini Srebrenice, to niko ne pominje.

    Svetlana Vuković: Ti kao mladi čovek koji izdaje jedan hrišćanski, bogougodni časopis, ti pominješ Srebrenicu prvo kao mesto gde su se činili zločini nad Srbima? To je jako loše.

    Boško Obradović: Ja polemišem sa tom perspektivom koja je glavna u medijima.

    Svetlana Vuković: Nije glavna u medijima.

    Boško Obradović: Verujte da preovlađuje.

    Svetlana Vuković: Većina Srba veruje da se u Srebrenici ništa nije desilo i da su to laži.

    Svetlana Lukić: Na vašoj tribini Srđa Trifković je rekao – u kakvom strašnom vremenu živimo, još ćemo dočekati da na Terazijama dobijemo spomenik žrtvama u Srebrenici. Pri čemu ste vi, koliko se ja sećam, to predavanje na Mašincu nazvali Nacionalizam Svetog Save. Moje pitanje glasi da li ste vi namerno ili slučajno izabrali isti naslov koji je vladika Nikolaj dao svom predavanju na Kolarcu kada je Hitlera uporedio sa Svetim Savom?

    Boško Obradović: Da, to je to čuveno mesto koje nije utemeljeno u autentičnim tekstovima.

    Svetlana Vuković: Pa, čitali smo.

    Boško Obradović: Možda ste vi čitali, ali zavisi kako ga tumačite.

    Svetlana Lukić: Recimo da su samo nesrbi u Jugoslaviji pokrenuli rat, svaka žena, dete, starac i mi smo krenuli u odbrambeni rat. A onda smo u tom ratu ubijali decu iz snajpera, onda smo zakopali 7800 ljudi za sedam dana, onda smo sravnili grad i civile u Vukovaru.

    Boško Obradović: Ko je to uradio?

    Svetlana Lukić: Mi, srpska vojska.

    Boško Obradović: Koja vojska?

    Svetlana Lukić: Jugoslovenska narodna armija, paravojne formacije, četničke, sa krstovima su išli kod patrijarha Pavla i tretirali ga kao svog vrhovnog komandanta.

    Boško Obradović: Apsolutno, slažem se sve. Jel’ mi treba njih da smatramo srpskom vojskom?

    Svetlana Lukić: Pa šta je onda za tebe srpska vojska?

    Boško Obradović: Ja sam vam rekao ko je srpska vojska – ona koja strelja za prvi počinjeni ratni zločin, to je srpska vojska.

    Svetlana Lukić: Znači, nije bilo srpske vojske?

    Boško Obradović: Nije bilo.

    Svetlana Lukić: Kako ti doživljavaš to što smo ti Svetlana i ja govorile. To nisi prvi put čuo, mi dosta, kao što kažeš, stereotipno mislimo. Šta ti misliš ko smo mi, kakav mi odnos imamo prema ovoj zemlji i prema hrišćanskim vrednostima? Ali iskreno te pitam.

    Boško Obradović: Prvo, ja nemam nikakav problem s vama, ja vas doživljavam kao potpuno legitimne prijatelje, sugrađane, članove ovoga društva i vodim jedan potpuno normalan dijalog i uvek vrlo rado imam susret s vama i razmenjujem mišljenja, to je prvo. Drugo, taj Mašinac i uopšte ta često pojačana retorika sa ove nacionalne strane, mnogo toga je izazvano postojanjem jednog oštrog govora mržnje protiv Srba. Mi smo zato naš najnoviji broj posvetili upravo toj temi, Govor mržnje protiv Srba, od Broza do danas.

    Svetlana Lukić: Čuli ste Boška Obradovića, glavnog i odgovornog urednika Dveri srpskih, pominjale smo vam specijalno izdanje i ne mogu da odolim, moram da vam pročitam samo još jedan citat iz uvodnika: A što se tiče istraživanja srpskih zločina – srpski zločin je naravno pod znakom navoda – u poslednjoj deceniji XX veka, on treba da počne sa Udbom i žrtvama komunističkog terora posle tzv. oslobađanja 44-e. Tako bi se lakše došlo do istine o tome ko je činio zločine u srpsko ime u poslednjim ratovima. I nikada nećemo pristati da su udbaški zločini srpski, za njih neka odgovaraju Udba, komunizam i ateizam. I zato je ova knjiga nazvana Pričamo saborcima, deci i unučićima velikog tate Josipa Broza i njegovog velikog brata Džordža Sorosa.

    http://www.pescanik.net/content/view/1630/58/

  4. […] менталитета и навика међу грађанима Србије (Antitalibani, Verska prava u Srbiji и SPC potrebna temeljna […]

  5. […] менталитета и навика међу грађанима Србије. (Antitalibani, Verska prava u Srbijiи SPC potrebna temeljna […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: