Spasavanje redova eksperta

MOJ IZBOR

Autor:  RUŽA ĆIRKOVIĆ

BOLESNI SU, TREBA IH SMENITI: „Ovako više ne može“ rekla je izvesna osoba, kojoj ni posle dugogodišnjeg pomnog praćenja rada vlada Srbije ne znam ime, jer je prototip srbijanskog državnog službenika zaposlenog po sistemu „samo ko nije žurio na voz, nije sebe i porodicu zbrinuo u Nemanjinoj“ i okolini.

Čak i u Grand paradi Željka Mitrovića zahteva se izvesna pristojnost i svest o tome ko te hlebom hrani, tako da će izvesna osoba kojoj ni posle svog dugogodišnjeg bavljenja novinarstvom ne znam ime, ostati gde jeste. Na grbači poreskih obveznika Srbije. Ali sama me je podsetila na jedan slučaj koji mi uliva nadu, da ovo „ovako više ne može“ stanje neće (pre)dugo trajati. Tako smo jednom satima čekali da Milo Đukanovići Nikola Šainovićzavrše jedno srbijansko-crnogorsko većanje. Da ne kažem sudbinsko odlučivanje. A onda je jednoj gomili zainteresovanih novinara Dragan Štavljanin, kome smo bar znali ime, saopštio da mogu tim političarima, ključnim za stabilnost Balkana, postaviti samo dva pitanja, jedno pitanje s leve strane, jedno pitanje sa desne strane. S tim što je one moji pitaju naravno odabirao on. I levog i desnog. Mislim da sam ja bila desni. A onda se narečeni Štavljanin smilovao pa je dopustio još (po) jedno pitanje. E, budući odabran, jedan nam je naš kolega spasio novinarsku čast: „Nemam NIŠTA da ih pitam“. Hvala mu do groba. Savezna Republika Jugoslavija više ne postoji. Nikola Šainovićje u Hagu. Mila Đukanovića još drže. Vlada Srbije je u četvrtak, kao, odlučila da do daljnjeg obustavi ovo zapošljavanje svih koji su zakasnili na voz, ali nisu na partijski sastanak. Tako su predstavnici Vlade rekli novinarima. A u papirima piše da će zapošljavanja i dalje biti, samo neće onog BEZ PRETHODNE SAGLASNOSTI VLADE. A vi ste pročitali – kad Vuk Jeremićnešto predloži, Milutin Mrkonjićse odmah složi. Dosad je država zapošljavala sve u šesnaest: na neodređeno vreme, na određeno vreme, po ugovoru o delu, po ugovoru o specijalnom ugovoru, po sastanku, po saobraćajnoj nesreći, po drumskoj sreći. Kako joj je samo palo na pamet. Sad će država zapošljavati samo četvrtkom. Kad Vlada zaseda. A da su bezobrazni kao što nisu, mogli su da nastave sa zapošljavanjem svakog dana. Malo li je?

Fond plata koje se isplaćuju iz budžeta, plate u javnim preduzećima i penzije biće zamrznute. Koliko sam ja čula – na nivou od januara 2009. godine. Kako bilo, državne plate će NOMINALNO ostati najmanje na nivou iz 2008. godine, dok plate u privatnom sektoru padaju svakog dana, ako ih uopšte i ima. Kao i broj zaposlenih.

Vlada će biti toliko uviđavna da smanji svoja ničim ograničena prava na raspolaganje vlastitim prihodima ministarstava i drugih državnih institucija, kao i svoje pravo da svake godine bez zakona, dakle diskreciono, odluči o tome na šta će biti potrošeno oko 1,5 milijardi evra. Budžetskih. Razumete, njih 27 odlučuje diskreciono o potrošnji 145 milijardi dinara i, ako ste se zbog toga nešto nasekirali, kad biste znali kako su to potrošili znali biste koji su im prioriteti. Tako oni sami kažu. Tako je vlada zaključcima potrošila novac od Mobtela. Za prioritete. Zatim je u infrastrukturu uloženo koliko u rezerviste. Je li vam sve jasno? Neću da vas sekiram, ali u stvari još je gore.

KOLIKO PARA TOLIKO MUZIKE I OSTALE DOSKOČICE: Sem državnih službenika, bili su vickasti i državni eksperti. Tako je Mlađan Dinkić, ekspert svih eksperata, održao novinarima tiradu u kojoj ih je uputio da vide kakva je strašna kriza u Americi, a tek u Evropi, takvu krizu čak ni njegov kolega Jovan Krkobabićjoš nije doživeo!!! Zamisli? Poslušna sam, pa sam pogledala. Na televiziji je nešto pričao američki ministar za finansije. Rekao je da su njegova briga američki poreski obveznici. Mene nigde nije spomenuo. Za eksperte se nešto ne sećam, na njih je možda potajno mislio. E, pošto novinari nisu imali pametna lica kao da sve razumeju čim im se lepo upakuje, ekspertiza je išla dalje, pa je Dinkićispalio čuvenu: „ Koliko para, toliko muzike“. Na isti drzak način na koji su on i ostali eksperti na svoje izbore potrošili naše pare od mnogih „lekovitih“ privatizacija, uključujući i one od prodaje Mobtela. Budući, ukoliko nisu državni, slabo plaćeni, novinari se nisu primili ni na ovu doskočicu pa je Dinkićmorao dalje: Bolesni smo, moramo se lečiti. Na isti bezosećajan ekspertski način, na koji su onomad otpuštanja hiljada ljudi pravdali tranzicijom i njihovim bahatim proglašavanjem za gubitnike koji ne razumeju zahteve 21. veka i globalne ekonomije, tako su danas sve svoje promašaje, bonuse i otpremnine, zajedno s promašajima svojih privatnih biznismena, natovarili na leđa istih tih gubitnika pozivajući se na globalne promašaje, bonuse i otpremnine. A predsednik nam je države pre manje od godinu dana obećao da će ti biznismeni, u zamenu za našu amneziju, finansirati ekspertske projekte. Samo se ne zna koje. Budući naprasno konzervativna, ministarka finansija Diana Dragutinovićnije bila bahata, ali se više nije odlučno kao nekad pozivala na svoje „teorija to ne potvrđuje“, pošto su sve njene teorije pred našim očima pale.

Radovan Jelašić, bankar svih bankara, rekao je da se on neće menjati i otputovao u Beč. Prema rečima Diane Dragutinović, on je tamo otputovao na sastanak sa stranim bankama, prema njegovim rečima, na sastanak sa poslovnim bankama, prema rečima Mirka Cvetkovića, na sastanak sa „deset najvećih srpskih banaka, odnosno njihovih majki“, prema rečima Božidara Đelića, na sastanak sa „stranim bankama koje posluju na domaćem tržištu“. Da vas podsetim, svi koliko ih ima do juče su govorili da su to domaće banke, što je značajno, samo sa stranim kapitalom, što je beznačajno. A sad putuju u Bečda mole i kume te srpske banke da se ne povlače iz Srbije. Inače su pukli, kao na izborima 11. maja.  Sad svako može da vidi da Srbija ovu vladu nije dobila na izborima 11. maja prošle godine, nego je izbornom kombinatorikom posle izbora ova vlada dobila Srbiju pošto ju je bolesna politička klika prethodno ojadila, što možda još neko vreme ne bismo tako bolno spoznali da isto tako bolesna američka klika nije ojadila ceo svet. Pa sad svi oni bolesni hoće da leče bolesnu Srbiju.

P.S. Ako će vam biti lakše, Međunarodni monetarni fond je u petak stigao i u Hrvatsku. Tamo se ubiše ubeđujući narod da ga niko nije zvao, ne treba im, sam došao, pošto ima pravo po Statutu tako da bane jednom godišnje u svaku od članica i pita je za zdravlje i račun. Pa dobro, banuše li tako u Ameriku pre nego što su njihovi prevaranti banuli u novčanik celom svetu? Kao da je nama malo naših prevaranata i izbornih komisija.

http://www.danas.rs/dodaci/biznis/spasavanje_redova_eksperta.27.html?news_id=157254

 

One Response to Spasavanje redova eksperta

  1. Varagić Nikola каже:

    MOJ IZBOR

    Rođačko-partijska birokratija uzvraća udarac

    Autor: Ruža Ćirković

    NE LIPŠI MAGARČE. . . Cele smo se prošle nedelje zabavljali njihovim odgovorom nama. A znaju da zamahnu. . . mili bože. Oni, samozvani stranački elitisti. Prema nama, uvek pri ruci populistima. Poneti se ne može. Prvo su nam godinama ponavljali da je javna potrošnja nepodnošljivo visoka. Onda su bahato i besramno, umesto da je smanje, nasrnuli na naša leđa, da je tako veliku pokriju. Jer, budžetski troškovi, objasnili su nam, nisu to tamo neki troškovi za ovo i ono, nego uglavnom za plate i penzije. Njihove plate. Pa dobro, pritisli smo ih, smanjite plate.

    Ne budite populisti, odbrusili su nam, i da smanjimo naše plate, vi ne biste osetili. Pa smanjite sebe, ne damo se više ni mi. E to bi tek bila populistička mera, podržao ih je i predsednik svih elitista i podmetnuo se da umesto njih izađe na crtu nama populistima. A oni sami nama novinarima u poverenju pričaju kako po ministarstvima ima pomoćnika ministara kojima se ne zna ni otkud tu, ni šta rade. Pridružili su im se i siroti narodni poslanici. Kad bi Tomi Nikoliću uzeli dnevnicu od 2000 dinara, pa tako više puta mesečno, to Srbiji ne bi značilo ništa, samo populizam, a kad bi od moje plate uzeli neizbežnih 3000 dinara, to bi Srbiju spasilo, a i meni bi značilo ulaznicu za elitizam. Tante za kukuriku, što bi se reklo. U svetu u koji nas oni, kao, vode, a kuda mi nikako da stignemo, svaki dinar poreskih obveznika veliki je dinar. Samo je kod nas POLITIKA. I to, kakva bi drugo bila, nego populistička. Na kraju nedelje smo, kad nas većvuku za jezik, znali više. Da će broj zaposlenih u državnoj administraciji na kraju ove godine biti veći nego na njenom početku. Jedne su novine objavile da se u vladi sprema projekat smanjenja zaposlenih. Druge su novine objavile da vlada ovih dana sve u šesnaest zapošljava. Taj projekat, objavile su one prve novine, neće biti brzo gotov, ali postoji konsenzus o tome da se broj zaposlenih smanji za 10 odsto. Da taj projekat neće biti brzo gotov znali smo i pre nego što nas je obradovala svetska ekonomska kriza. Pa pravi se još od 2001. godine. Pošto ja ne koristim mozak ni za šta drugo nego da pamtim sve njihove projekte, a naročito elitističke, sećam se, a o tome postoji i dokumentacija, da se još prva vlada DOS-a, MMF-u obavezala da će broj zaposlenih u državnoj administraciji smanjiti za isto toliko – 10 odsto. E od tada se taj projekat pravi. A oni na sve strane samo bujaju i rastu. Iako bi, ako ništa drugo, a ono tehnološko osavremenjavanje trebalo da deluje tome nasuprot.

    Da će na kraju godine broj elitista koji žive na grbači poreskih obveznika biti veći nego što je bio na početku, možemo sto posto zaključiti iz dve neoborive činjenice. Prvo, tako je bilo tokom svih proteklih osam godina. I drugo, smanjenjem državne administracije, kad nas većvuku za jezik, trebalo bi da se pozabavi onaj ministar koji je usred one najveće blamaže sa platama i bonusima direktora u javnim preduzećima svoju ženu namestio za šefa kabineta svome stranačkom kolegi, direktoru jednog javnog preduzeća. Ni trepnuo nije. Kad su se ono radikali i de-es-esovci spremali da naprave koaliciju za Beograd, a Ivica Dačićkoketirao na sve strane, jedan mi je iskusni političar kudio Dačićevo uverenje da se takva beogradska vlada, i ako se napravi, može očas srušiti privremenom merom. „Ma kad onaj pozapošljava u Beogradu ženu, svastiku, kumu i ostalu rodbinu, nema od privremenih mera ništa. Znaš kako se tako zaposleni posle brane, bedem“. Dakle, kako to funkcioniše poznato je svima.

    NI PO BABU NI PO STRIČEVIMA: Iz Sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu i društvenim organizacijama zapretili su i štrajkovima ukoliko recesija bude više pogodila zaposlene u državnim organima i lokalnim upravama nego ostale građane Srbije. A recesija bi, budimo pošteni, njih i trebalo da pogodi više. I to, što su u toj državnoj hijerarhiji više, da ih više i pogodi. Pa, sami nam svako malo, kao predsednik, pred nosom mašu svojom odgovornošću. Kad god se spreme da nas oderu, neko se isprsi da za to preuzme imaginarnu odgovornost. Neka neko jednom preuzme stvarnu odgovornost, pa odere odgovornog sebe. Umesto toga, iz Vlade Srbije nam posreduju vesti da će sa rezanjem, kresanjem, smanjivanjem, otpuštanjem krenuti sa nižih nivoa. Ako uopšte sa bilo kog nivoa krenu, na tom će nivou i ostati. Međutim, mada bi trebalo, niko ne traži da oni koji se u kolokvijalnom rečniku i nazivaju odgovornima, povuku koliko im u skladu sa preuzetom odgovornošću sleduje. Nego – isto. Naime, za koliko je procenata tokom prva tri meseca ove godine pala zaposlenost u PRIVREDI Srbije, za toliko da se ODMAH smanji broj zaposlenih u SVIM sektorima koji platu primaju iz budžeta. Za koliko je procenata pala masa isplaćenih plata u privredi Srbije, za toliko da se, odmah, smanji i masa plata koje se finansiraju iz budžeta. U čemu je problem? I tako, tromesečno sve dok kriza traje. Protekle nedelje smo se ovlaš pozabavili i pitanjem cene države. Da li je naša država skupa? Do odgovora na ovo pitanje ne dolazi se prostim deljenjem ukupne javne potrošnje sa brojem stanovnika. Nego konfrontiranjem ukupne javne potrošnje sa efikasnošću države, sa ostvarenjem proklamovanih ciljeva. Najskuplje cipele su one koje te žuljaju, pa makar da si ih platio 100 dinara. Naša država nas debelo žulja. Da je efikasna naša državna administracija ne bi bila preglomazna. Ali, neefikasnost se hrani glomaznošću i obratno. I na kraju, sve je ovo luk i voda. Srbija sada, ni bilo kada, ne bi trebalo da raspravlja o tome kako da štedi nego kako da zarađuje. Nikome ne pada na pamet da preuzme odgovornost za to što je Srbiju pretvorio u državu koja je, po visokoj ceni, uzimala kredite iz tuđe štednje da bi kupovala robu iz tuđe proizvodnje. I da to isto ludilo nije puklo u Americi, puklo bi kod nas. Ovi što su, sve sa svojom preglomaznom i neefikasnom rođačko-partijskom birokratijom, usmerili Srbiju na ovaj pogrešni put, neće znati da je vrate na pravi.

    Sto posto.

    http://www.danas.rs/dodaci/biznis/rodjackopartijska_birokratija_uzvraca_udarac.27.html?news_id=157923

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: