Јован Цвијић је грешио када је науку подређивао патриотским и политичким интересима. Истичући етничку и културну блискост јужних Словена, сматрао је да им је будућност у заједничкој држави, па је у том смислу и писао о српско-хрватском народу који као посебан етнички ентитет никада није постојао.
Ово су речи нашег истакнутог етнолога и антрополога Бојана Јовановића којима, поводом своје књиге „Пркос и инат” у издању Завода за уџбенике из Београда а у којој се налазе изабране етнопсихолошке студије, одговара на наше питање о заблудама утемељивача наше етнопсихологије. Књигу у којој аутор прецизно дијагностикује наше заблуде, како старе тако нове, које се на њима (не) намерно граде, важно је прочитати јер она нуди спознају начина на који се можемо њих и ослободити.
Који је појам у етнопсихологији најполемичнији, и постоје ли код нас озбиљне научне дискусије о томе?
Свакако је то појам „национални карактер”, јер карактер има првенствено индивидуално-психолошко значење и непримењив је на колектив чије се психолошке одлике најадекватније могу одредити појмом менталитета. Полемичност наведеног појма је утолико израженија истицањем постојања одређених етнобиолошких карактеристика из којих се изводе трајне националне психолошке и социо-културне одлике. Таква извођења, мотивисана најчешће жељом за глорификовањем своје и омаловажавањем друге нације, завршавају у национализму и расизму. У нашој средини, на жалост, озбиљни разговори о томе се не воде. После великана српске етнологије није било одговарајућих настављача и тумача њихових дела па је у том смислу и остала недовољно вреднована и наша етнопсихолошка традиција. У том смислу треба и разумети институционално неинтересовање за успостављање континуитета са научном етнопсихологијом коју је у нас почетком двадесетог века утемељио Јован Цвијић.
Кажете да је крај 20. века показао и заблуде Јована Цвијића. Где је Цвијић погрешио?
Цвијић је политички идеализовао динарски тип као основу идеологије југословенства, запостављајући значај централно-балканског типа као чиниоца реалног државног утемељења. Његов панонски тип је научна фикција јер се у етнички и културно тако хетерогеном подручју не може говорити о неком заједничком психичком типу. Сажето речено, Цвијић је запостављао значај културних разлика битних за национални идентитет и потребу историјски неактуализованих нација, Словенаца и Хрвата, за националним самопотврђивањем. Потценио је моћ центрифугалних, дезинтегришућих фактора који су довели и до стварања нових нација на Балкану.
Дефинишите нам шта је пркос а шта инат?
Пркос и инат потичу из истоветне човекове потребе за супротстављањем. Међутим, за разлику од пркоса који нас мотивише да савладамо неповољне околности, инат је пркос ради пркоса којим првенствено себи наносимо штету. За разлику од осветољубивог ината који се због гордости претвара у самовољну и аутономну реакцију, пркос носи етички потенцијал супротстављања које није сврха самом себи. Реч је, дакле, о дијаметрално различитим и супротним терминима који се, на жалост, често поистовећују.
Може ли се тврдити да један превлађује код Срба?
Ради се о универзалним људским особинама које се и у Срба зависно од појединачних и групних склоности и прилика различито испољавају. Не може се говорити о томе да један од њих превладава и да представља неку националну карактеристику. Оно што превладава у новије време то је запостављање и игнорисање њихове јасне значењске разлике као показатељ процеса нашег самозаборава. Трагикомичност њиховог поистовећивања се огледа у истицању ината као карактеристичне позитивне националне особине на којој би се могао стварати и неки српски бренд.
Да ли је, уз сва научно релевантна објашњења аутора, инат или пркос то што САНУ и данас ради на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика?
Да бисмо одговорили на ово питање требало би да се се, најпре, запитамо да ли тај језик данас постоји. Негативан одговор може бити путоказ ка утврђивању чињенице и о његовом непостојању и у прошлости. Сложеница српско-хрватски је рефлекс поменуте старе заблуде о фиктивном српско-хрватском народу. Време пре те заблуде обележено је знањем о посебности Срба и Хрвата израженој и њиховим посебним језицима. Највећи словенски лингвиста Франц Миклошић, аутор упоредне словенске граматике, утврдио је да је српски штокавски а хрватски чакавски језик. Штокавским говоре исламизирани и покатоличени а потом и похрваћени Срби као и Хрвати који су после Бечког договора прихватили штокавски. Срби су се својевремено, зарад заједништва, одрекли своје државе, националног и културног идентитета па су и наведеном сложеницом преименовали и свој језик. Након рушења Југославије све инвестиције у заједништво изгубиле су реалну основу и смисао свог постојања па зато и свако истрајавање на некадашњој заблуди има обележје инаћења.
Мислите ли да је Србија и данас подељена на оне који беспоговорно не воле ништа што је европско, и оне који, такође беспоговорно, негирају све што чини историју и традицију нашег националног идентитета?
Такве поделе постоје само привидно у заоштреним полемикама, у којима се искључивост импутира другом. Сведоци смо да су и некада радикално искључиви европеисти и традиционалисти ублажили свој став. Показало се да се без ширег, европског контекста не можемо национално самопотврдити а, с друге стране, сопствена културна традиција је чинилац разликовања и основ рецепције европских вредности.
Анализирате културу жртвовања и саможртвовања, заједничко осећање туге и меланхолије, удвориштво и удворичко понашање, дајете анатомију јавашлука… Како оцењујете наше друштво данас?
Неоспорно је да живимо у транзиционом, односно прелазном друштвеном периоду препуном противречности које веома тешко превладавамо. Често се после учињеног корака напред враћамо и неколико корака назад. Егоистичка партократија потрошила је огроман утопијски потенцијал а да нису извршене и суштинске промене друштва, економије и културе. Многи су остали без наде за том тако жељеном друштвеном променом и постали заточеници једне безнадежне ситуације о чему и говори све већи проценат наших депресивних грађана. Данашњој кризи посебан печат даје наше морално пропадање, па зато и прети опасност да актуелно транзиционо стање постане дуготрајно а прелазни период реалност из које ћемо веома тешко у догледно време моћи да кренемо даље.
Анђелка Цвијић
ПОЛИТИКА, 10.05.2009.
KOSMET VIA KOSMOS 