Napadi

 

U poslednjih mesec-dva dogodilo se više od deset napada na policajce u Srbiji. U jednom slučaju je jedan policajac smrtno stradao. Nedavno je prebijen bivši fudbaler Zvezde i legenda jugoslovenskog fudbala. Dok se vozio sa suprugom, zbog koškanja kada je zaustavio vozilo, general Vojske Srbije je dobio batine od jednog građanina. Pre izvesnog vremena su pijani grčki bankari prebili savetnika predsednika Srbije. Obračuni između kriminalnih grupa su sve suroviji, svedoci smo da se kriminalci između sebe ubijaju poput zveri, odsecaju se glave, spaljuju živi… Sve su monstruoznija ubistva u Srbiji, i među običnim građanima. Na ulici je droge sve više i više i sve je jeftinija.

Da li se u Srbiji dešava nešto nenormalno, nešto neočekivano? Ne. Srbija je nenormalna već decenijama, a posle generacije sa ’’asfalta devedestih’’, stižu generacije sa ’’asfalta prve decenije 21. veka. ’’ Oni su još suroviji, odlučniji, i nisu pod kontrolom neke ’’službe’’.

U narednih godinu dana možemo očekivati naglo povećanje kriminala, učestala prebijanja političara, generala, otmice bogatih ljudi i tome slično. Za sve ljude koji su na vlasti – bez obzira na to kojoj stranci pripadaju, kojoj organizovanoj privrednoj kriminalnoj grupi ili masonskoj loži da pripadaju, kako su zaradili ’’prvi milion’’ – dolazi pravi pakao.

Uskoro će srednjoškolci tući svakog političara koga sretnu na ulici. Uskoro će nastati pravi rat, građani će spontano i na svoju ruku započeti borbu protiv ovog bolesnog društvenog sistema koji je stvoren od strane onih koji se sada čude ’’šta se to dešava u društvu, kuda to ide ova država?’’. ’’Kakav je to narod, kako neko sme da napadne policiju, fudbalsku legendu’’? Sme. Ako ništa drugo, ovo je dokaz da Srbija konačno napušta psihologiju titoizma, građani se oslobađaju svakog oblika straha pred ’’državom’’, ’’autoritetima države’’. To znači da za Srbiju ima nade, neke nove generacije će jednog dana od Srbije napraviti državu kojom će se ponositi svi njeni građani. To su generacije koje se ne plaše ni političara ni generala. Vreme je da se oni počnu plašiti građana!

Na prste jedne ruke se mogu nabrojati političari, biznismeni, generali, sveštenici i novinari koji zaslužuju iskreno i istinsko poštovanje najvećeg broja građana ove države. Svi ostali su ’’mete’’. A onih koji su na ivici egzistencije, na vrhuncu psihičkog pritiska, sve je više. Jedno je sigurno, sa novim generacijama ’’nema šale’’. Nema više mirnih, glupih i slabih – pionira.

Dolazi vreme pravih autoriteta, pravih lidera, hrabrih generala. Nove generacije, bez obzira na postojeće stanje, izgradiće normalno društvo.

13 Responses to Napadi

  1. Varagić Nikola каже:

    O prodaji društvenih firmi često su odlučivali ljudi skriveni iza službenih legitimacija

    BIA mora da položi račun o ulozi u privatizaciji

    Autor: Irena Radisavljević

    Jednog uspešnog privrednika pripadnici tajne službe svojevremeno su sačekali na naplatnoj rampi pred Beogradom i, ni krivog ni dužnog, priveli na informativni razgovor. Istovremeno u glavnom gradu je počinjala prodaja preduzeća za koje je privedeni biznismen bio zainteresovan i zbog čije kupovine se i uputio u Beograd. Privedeni je, uz instrukciju „da bi bilo pametno da ćuti“, pušten tek kada je licitacija okončana, a preduzeće prodato tajkunu bliskom vlasti.

    Ovo je samo jedan od primera kako su pripadnici srpske tajne službe učestvovali u privatizaciji firmi. Ima i drugih drastičnijih, ali ni oni ne govore o zaštiti nacionalnog interesa, kako, na primer, rade službe u nekim drugim zemljama, Sloveniji, recimo.
    Nedavno je slovenačka služba SOVA upozorila tamošnje vlasti da je hrvatski biznismen Ivica Todorić, vlasnik „Agrokora“, dobio kredit od jedne italijanske banka kojim je trebalo da preuzme deo slovenačkog „Merkatora“. „Po podacima koje imamo, u tu svrhu su već otvorene kreditne linije u jednoj susednoj državi, a reč je o takozvanom strateškom partneru koji je po našim podacima jednom već uklonio slovenačke proizvode sa svojih polica“, rekao je tada slovenački ministar finansija Franci Križanič.
    Slovenci ne dele našu muku s korupcijom koja se prepliće kroz sisteme tajnih službi, privrednih magnata i političkih elita, iz prostog razloga što je njihov državni aparat daleko uređeniji, što postoji kontrola na svim nivoima.

    Zloupotreba informacija koje su dostupne tajnim službama u cilju sticanja koristi za uzak krug povlašćenih česta je praksa u Srbiji. S početkom privatizacije državne imovine, ovi sistemi su se razvili do tančina.

    Tajne služe su oduvek bile, a i danas su pod strogom kontrolom političkih moćnika. Zato je, smatra Miodrag Vuković, bivši pomoćnik načelnika UBOPOK-a, suština učešća srpskih tajnih službi u privatizaciji, isključivo politička zloupotreba.

    – U procesima prodaje državnog vlasništva, tajne službe najčešće samo čine oruđe kojima političke elite ostvaruju svoje interese. Kada god da su se tajne službe eksponirale u nekoj privatizaciji, bile su politički zloupotrebljene. Osnovi problem privatizacije u Srbiji i jeste preveliki uticaj vladajuće klase – kaže Vuković, i precizira da postoje tri dominantna modela zloupotrebe:
    – Najčešća je privatizacija u službi kupovine naklonosti tajkuna i centara moći, koja je tipična kod prodaje gradskog građevinskog zemljišta. Praktikuje se i privatizacija u službi kupovine unutrašnjeg mira, kao kod slučaja Mobtela i, na kraju, iz spoljnopolitičkih potreba, kao što se dogodilo sa NIS-om –ocenjuje Vuković.
    Privreda i ekonomija zemlje uvek su bile predmet interesovanja naših tajnih službi, tvrdi Božidar Spasić, bivši operativac DB-a.

    Tajkuni profitirali

    – Poslednjih godina sve više se razvija sistem praćenja i (zlo)upotrebljavanja privatizacije… Služba je u punom kapacitetu uključena u taj sistem. Ona sve vreme prati u kakvom je stanju kompanija, kako funkcioniše organizovani kriminal unutar nje, ko su ponuđači na licitaciji, kakve su njihove ponude, kuda se kreću… Kada se kupac ili neka strana delegacija pojave na mestu licitacije, posao službe je da zna svaki njihov korak, da prati njihovo kretanje, i čak da uđe u hotelsku sobu, na primer, i snimi sadržaj njihovih torbi… Tako se operativci upoznaju sa ponudama potencijalnih kupaca i stiču taktičku prednost za sebe, odnosno tajkune kojima su bliski, ili najčešće za političke moćnike – kaže Spasić.
    U svim ovim privatizacijama cilj je bio zadovoljenje političkih apetita, a ne oporavak privrede i punjenje državnog budžeta. Zloupotrebom privatizacije i korupcijom država je oštećena za stotine miliona, možda i milijarde evra. Najveće koristi od takve prakse imali su i dalje imaju pojedini poslovni magnati, koji su uz svesrdnu pomoć vlasti od devedesetih do danas izgradili svoje imperije i na teret državnog budžeta.

    U takvom mešetarenju operativci tajnih službi radili su i u sopstvenom interesu. Božidar Spasić kaže da se u Srbiji, kao i u pojedinim zemljama okruženja, poput Mađarske i Rumunije, događalo da radnici tajnih službi dojavljuju pogodnosti prilika na tržištu svojim rođacima, prijateljima ili da se i sami pojavljivali kao kupci.
    – Pripadnicima tajne policije nije zabranjeno da učestvuju na licitacijama prilikom prodaje državnih preduzeća.
    Zato danas veliki broj bivših i sadašnjih članova naše tajne policije širom Srbije ima ogromne poslovne prostore za koje su saznali u procesima nadziranja privatizacije – kaže Spasić, i kao primer navodi Nenada Đorđevića, dugogodišnjeg radnika DB i jednog od osnivača i finansijera JUL-a.
    – To je slučaj pravog bogataša među službenicima tajne policije. Njegova imperija se razvijala još u vreme bliskosti sa Mirjanom Marković, a u godinama najgore ekonomske krize u Srbiji, otvorio je lanac od 50 prehrambenih prodavnica „BTC“ u kojima se moglo kupiti sve što je prosečan Srbin mogao samo da zamišlja – priča Spasić.

    U međuvremenu je Đorđević postao vlasnik luksuznih hotela u Beogradu i Budvi, ostrva Sveti Nikola u Crnoj Gori, Fakulteta za menadžment malih i srednjih preduzeća, Akademije za diplomatiju i bezbednost… Sam Đorđević negira da mu je članstvo u JUL-u i veza sa političkim elitama pomogla u biznisu.

    Među članovima službe koji su danas bogati biznismeni nalazi se i Dušan Stupar, bivši šef beogradskog centra Državne bezbednosti i vlasnik „Univerzal holdinga“. U postupku privatizacije, kupovinom na tržištu „Univerzal“ je postao većinski vlasnik Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Kaštel“ iz Ečke, mašinske industrije „Panonija“ iz Inđije, trgovinskog preduzeća „Tamiš“ iz Sečnja, preduzeća za proizvodnju konfekcije „Žako“ iz Žagubice. „Univerzal“ je vlasnik 49 odsto akcija fabrike za proizvodnju alata „Corun“ iz Užica, vlasnik je 38 odsto akcija u fabrici za proizvodnju vode „Belosavac 2001“ iz Smederevske Palanke. Zajedničkim ulaganjem sa poslovnim partnerima iz Turske i Rumunije, „Univerzal“ je većinski vlasnik fabrike za proizvodnju polipropilenskih džakova „Unisack“ iz Inđije. Danas u sastavu „Univerzal holdinga“ ima 20 firmi.
    Stupar, takođe, tvrdi da njegov angažman u službi nema nikakve veze sa njegovim ličnim i poslovnim uspehom.

    Uštedeli od plate

    Međutim, profesor Zoran Dragišić, koji je svojevremeno bio predložen za generalnog inspektora BIA, instituciju koja nikada nije ustanovljena, smatra da je legitimno zapitati se kako su svi ti kadrovi od plate u službama državne bezbednosti uspeli da izgrade takve imperije.
    – Sasvim je jasno da službe bezbednosti zloupotrebljavaju saznanja koja imaju. Mnogi to koriste za lično bogaćenje ili njima bliskih struktura vlasti ili privrednika – kaže Dragišić.
    Čelnici Bezbednosno-informativne agencije nisu hteli da za „Blic nedelje“ govori o ulozi službe u privatizaciji i preuzimanju firmi u Srbiji, praćenju tokova novca, ili potencijalnim zloupotrebama članova službe i pripadnika državnih organa. Nisu hteli da nam kažu ni da li su zaustavili neku sumnjivu privatizaciju. Kako su nam objasnili u pres službi BIA, oni se bave kontrolisanjem privrednog kriminala i privatizacijama, ali budući da to rade u saradnji sa drugim državnim organima, ne mogu samoinicijativno da govore na tu temu.
    – Jedini način da se zloupotrebe tajne službe u privredi spreče je uspostavljanje efikasnog sistema kontrole. Parlament mora da ima neprikosnovenu kontrolu. Poslaniku ili članu Odbora za bezbednost nijedan operativac ne bi smeo da kaže da je neka akcija državna tajna. Takvom mora da sleduje otkaz i pokretanje istrage. Ali zato poslanici moraju da budu predstavnici naroda, a ne partijski pioni kao što je slučaj u Srbiji – kaže prof. Zoran Dragišić.
    Nesumnjivo je da se pitanje uloge BIA u privatizaciji mora otvoriti, baš kao i uloga službe u „zaboravljanju“ mnogih računa koje su srpske firme pre i u vreme sankcija imale u inostranstvu.

    http://www.blic.rs/temadana.php?id=92910

  2. Varagić Nikola каже:

    Veoma je tužno što neki mladi ljudi ne shvataju da nasilje nije jedini način da izraze svoje nezadovoljstvo i osećanje osujećenosti.

    Još je tužnije da društvo, a čini se i porodica, nemaju dovoljno snage i uticaja da ih uvere da postoje drugi – i celishodniji i plodonosnji – putevi da razviju svoje ličnosti.

    Takvo stanje je, bar delom, posledica slabljenja tradicionalnih vaspitnih ustanova kao što su škola i crkva, na jednoj strani, ali i nesputanog bujanja štetnih, bolje reći razornih uticaja, estradno kičerajske i šund medijske civilizacije.

    U takvoj društvenoj klimi je, naravno, teško boriti se za mlade ljude.

    Ali, šta je alternativa? Svakako ne ta da – bez borbe – budu prepušteni lošim uzorima.

    Dušan Miklja

    http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3194

  3. Varagić Nikola каже:

    Pokvarena omladina

    DRUŠTVOSLOVLJE

    Autor: Aleksej Kišjuhas

    Sokrat je najverovatnije ubijen iz političkih razloga. Insistirao je na istini, te pozivao na kritičko mišljenje i preispitivanje svega, pa i aktuelnog režima. Retke su vlasti koje će podržati ovakve pojedince u njihovoj nameri. Prvobitno, ideja režima bila je da se zbog svojih „zločina“ Sokrat protera ili „humano preseli“ na određeno vreme. Običaj je bio da optuženi sam sebi predloži kaznu, i svi su očekivali „dobrovoljno“ izgnanstvo. Mit kaže sledeće: smatrajući da nije kriv, Sokrat se tada narugao svojim režimskim sudijama (tražeći redovnu platu i besplatne ručkove kao kaznu), nakon čega ga dotični osuđuju na smrt.

    Bez obzira na to koliko je ova filmska priča istinita, ubistvo Sokrata u kontekstu demokratije (p)ostaće inspiracija mnogim filozofima i analitičarima. Posebno interesantni i antologijski poznati su razlozi za smrtnu presudu: Sokrat nije verovao u (zvanične) bogove i kvario je omladinu. Biti ateista i kvariti omladinu su i za relativno demokratsku i progresivnu Atinu bili dovoljni razlozi za nečije smaknuće. Opštepoznatost navedenih razloga, odnosno deklarativnih povoda, svedoči o tome koliko su nam te opasne fraze zapravo poznate i bliske. Ne verovati u boga i kvariti mlade – nešto je što se ne oprašta. Ako ovog puta ostavimo ateizam po strani, otkud to da je kvarenje omladine smrtni greh? Pod geslom straha za budućnost mladih još od antičkog doba moglo se progurati sve, pa i ubistvo.

    Pokvarena omladina je omiljena, pa i nedavna, tema pojedinih medija u Srbiji. Svako malo pojave se navodi o mladima koji rano ležu a kasno ustaju, koji svoje slobodno vreme provode pred televizorom ili računarom, te koji u širokom luku beže od pozorišta i galerija. I koji se ne druže i ne vole kao što se nekad družilo i volelo. Njihovi životi navodno su ispunjeni dosadom i odsustvom smisla, a ideali su laka zarada i laka zabava. Tada se kritikuju popularna kultura, savremene tehnologije, konzumerizam i materijalizam. Predlažu se skraćenja radnog vremena ugostiteljskih objekata i objekata za svekoliku razonodu, zagovara se vešto prikrivena cenzura televizijskih sadržaja, i tako dalje. U kontekstu ekonomske krize, ulje se doliva na recesijsku vatru time što se govorka i o kulturnoj, moralnoj i sličnim krizama. Mladi su, kao i u Sokratovo doba, omiljeni akteri. Sudije su, ovog puta, psiholozi, lekari i poneki zalutali sociolog.

    A istina je potpuno drugačija. U istoriji ovog društva, nikada nije bilo više kulturnih sadržaja za mlade nego što je to danas slučaj. I nikada više mladih nije u njima participiralo. Prvi razlog je urbanizacija, odnosno omasovljenje gradskog stanovništva, a samim tim i kulturnih sadržaja. Drugi razlog su savremene tehnologije, odnosno omasovljenje televizijskih aparata, računara i interneta, a samim tim i informacija i dostupnosti kulture. Problem je u tome što profesionalni branioci omladine od nje same, kulturu mere prema sopstvenim, neretko elitističkim, standardima. I svode je na klasičnu muziku (eventualno džez), konvencionalno pozorište, i poneko državno veče državne poezije. Međutim, to više govori o njima nego o omladini. Istraživači omladine tada tako često nalikuju babama ili tetkama koje se sa nostalgijom u srcima i preponama prisećaju igranki i korza.

    Uz to, „omladina“ kao takva i ne postoji. Savremeno društvo karakteriše izuzetan diverzitet i heterogenost, što je posebno tipično za ljude u mlađoj životnoj dobi. I zato su sve državne strategije, planovi, programi i ostalo koji su usmereni na „mlade“ – usmereni preširoko, i samim tim u startu osuđeni na neuspeh. Mladi ljudi su ljudi sa međusobno veoma različitim interesovanjima, vrednostima i moralnim koordinatama. Grupisati ih sve pod jednu odrednicu „omladina“ znači promašiti poentu. Odnosno, ne poznavati dobro predmet o kojem se govori ili želeti armije mladih klonova dresiranih prema sopstvenom ukusu.

    Praksa uterivanja kulture prema kulturnim standardima državnih birokrata ne može izaći na dobro i/ili kvalitetno. Svaki nastavnik koji je imao tu nesreću zna koliko je saterivanje srednjoškolaca u pozorišta i galerije uzaludan posao. Na kraju krajeva, da li neko zaista mašta o mračnoj utopiji u kojoj se horde mladih umesto u diskoteke guraju na „Labudovo jezero“, a na zidove svojih soba, umesto postera omiljenih bendova, lepe reprodukcije omiljenih impresionista i kubista? Profesionalni nametači vrednosti odbijaju da shvate da je masovna kultura takođe kultura. A da su današnji sadržaji visoke kulture nekada takođe smatrani leglom dekadencije i razvrata. I nečim što, naravno, kvari omladinu.

    Mogu nam se ne dopadati mnoge stvari, pa i to kako „omladina“ provodi svoje slobodno vreme. Nezadovoljstvo stvarnošću treba negovati kao potreban duh skepticizma i društvene kritike. Međutim, drugima i mlađima od sebe propisivati kako ta stvarnost treba da izgleda – predstavlja korak sasvim druge vrste. Uz to, ako omladina ostane pokvarena, dekadentna, nekulturna i nemoralna, to jest nastavi da nervira sve one stare, moralne i kulturne – možda ovo društvo ima neku šansu.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/pokvarena_omladina.46.html?news_id=161684

  4. Varagić Nikola каже:

    БЕОГРАД – У зграду Председништва Србије у центру Београда, како јављају београдски електронски медији и према незваничним информацијама, нешто после 11.00 ушао је човек с две ручне бомбе.

    Агенције јављају да је из МУП-а потврђено да је реч о извесном Драгану Марићу из Ваљева (57), који је од раније познат полицији, и који је јутрос мејлом обавестио полицију да ће наоружан ући у Председништво, као и да су разлози овог напада наводно приватне природе, јер има нерешен случај судског поравнања у Трговинском суду. Агенција Бета незванично сазнаје да је Драган Марић 2004. године 80 дана штрајковао глађу пред зградом Скупштине Србије, незадовољан једним судским спором. Такође незванично се наводи да је Марић дао рок до 16.00 часова да му се исплати износ који му наводно дугује ЈАТ. Прес служба Председништва није потврдила ову причу.

    Београдска радио станица Студио Б јавља да је нападач упао у зграду са новинарског улаза, да му је полиција одузела једну бомбу, али да је друга остала код њега.

    Око зграде Председништва је тренутно већи број полицајаца наоружаних „дугим цевима”, а улица Краља Милана је ограђена жутом траком и заустављен је саобраћај.

    Цео простор око зграде Председништва обезбезбеђују снаге војске и полиција и забрањује пролаз грађанима. Испред зграде председништва су и кола хитне помоћи.

    Прес служба Председништва окупљеним новинарима је саопштила да се председник Борис Тадић тренутно не налази у згради на Андрићевом венцу.

    Агенције јављају да се у 14.00 преговори са нападачем настављају.

    Тадић ушао у зграду Председништва

    Председник Србије Борис Тадић ушао је око 14.30 у зграду Председништва, у којој је од поднева човек наоружан ручном бомбом.

    Тадић је ушао на главни улаз, из Пионирског парка.

    Човек са бомбом је у делу зграде код бочног улаза, на Андрићевом венцу.

    ————————————————————————–

    Наоружана особа и даље у згради, трају преговори

    Представници војске и полиције и даље преговарају са Драганом Марићем, који је нешто пре 12 сати ушао у зграду Председништва са две ручне бомбе, рекла је новинарима око 14.15 шефица прес службе председника Јасмина Стојанов.

    Она је прецизирала да особа која је ушла с бомбом није у заштићеном делу Председништва, већ одмах поред врата, на бочном улазу са Андрићевог венца, где иначе долазе грађани да на писарници предају преставке, жалбе и друга докуемнта.

    Стојанов је раније рекла новинарима да је једна од две бомбе одузета и да се воде преговори да се та особа разоружа.

    Додала је и да је министар одбране Драган Шутановац био испред зграде и да се не налази унутра.

    Она није желела да открије да ли је у згради председник Србије, али је нагласила да наоружана особа није ушла у заштићени део зграде.

    Испред зграде долазили су бројни посланици из Скупштине Србије да се распитају шта се дешава, а око 14.30 дошао је и лидер Српске напредне странке Томислав Николић.
    Испред зграде су такође и броје новинарске екипе.

    Марић данас претио и Вишом Трговинском суду

    Драган Марић, који у председништву Србије прети активирањем ручне бомбе, упутио је раније данас претеће писмо и Вишем трговинском суду у Београду, у коме такође прети бомбама уколико не добије „поравнање са државом Србијом”, изјавила је Танјугу портпарол тог суда Марина Ивановић.

    Она је прецизирала да је допис стигао у суд око 11 сати и да је одмах прослеђен и Трговинском суду у Београду, полицији и тужилаштву.

    Ивановићева напомиње да Виши трговински суд заправо „не зна шта Марић жели”, јер се пред тим судом не налази ниједан предмет који би имао везе са Марићем.

    Председник Трговинског суда Стево Ђурановић изјавио је данас Танјугу да је Марићева фирма „Интер лизинг” током деведесетих година прошлог века тужбом тражила накнаду штете од ЈАТ-а у износу од 984.000 долара, коју је Трговински суд одбио.

    Та пресуда је потврђена и одлуком Вишег трговинског суда у Београду, и постала правоснажна, навео је Ђурановић и додао да у судском регистру не постоји више ниједан спор или тужба који би имао везе са Марићем. Танјуг

    Бета
    http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/CHovek-sa-bombom-ushao-u-Predsednishtvo-Srbije.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Komentar dana

    Milenko Vasović

    | 23.05.2009

    Svi smo mi pomalo Marić

    Vlasti u Srbiji nas prosto teraju da se ponašamo kao Marić. Zapravo, dovode nas u položaj očajnika, a u takvoj situaciji kad se razum pomuti reakcije su nepredvidive.
    Neko će da spakuje kofere i otputuje iz Srbije, neko će da odseče sebi prst, treći će da štrajkuju glađu, četvrti…
    Zapravo, svi smo mi pomalo Marić. U ovakvoj državi u kojoj se na sudske presude čeka decenijama, u kojoj privatna imovina ne vredi, sem ako nije reč o tajkunima, u državi gde se posao dobija po partijskoj liniji, očajnik sa bombom u zgradi Predsedništva nije ništa neočekivano.
    Od dolaska partizana u Beograd pa do danas ništa se u tretiranju pojedinca nije promenilo. Mogao je Marić da kuka i preklinje, da šalje mejlove, da štrajkuje glađu, kao što jeste, niko se ne bi i neće osvrnuti. Zato što je vlast u Srbiji po definiciji takva da ju je baš briga za čoveka.
    Vlasti u Srbiji su stavile bombe u džepove Mariću i poslale ga u Predsedništvo, a on, iako očajnik, uspeo je da se obuzda, da se kontroliše i da sačuva sebi i možda još nekome život. Pribranost i u beznađu.
    Ono što su vlasti u Srbiji do perfekcije dovele to je obmana: da će nam biti bolje, da će EU ukinuti vize, da će vratiti oteto, da će reformisti pravosuđe, da će se boriti s korupcijom…
    Daleko od toga da Marićeve postupke treba pravdati, ali da se mogu i moraju razumeti, to je valjda nesporno.

    http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3221

  6. Varagić Nikola каже:

    Porodica bistrih potoka

    Nekultura

    Autor: Božidar Mandić

    Kultura nam ne treba, a sebe ne smatramo nekulturnim narodom. Ne zanima nas da čitamo, posećujemo pozorište ili bioskopske dvorane. Za sve uvek imamo opravdanja, obično čujem: Volim da čitam, ali nemam vremena. Kultura je suvišna, jer čovek od nje nema, barem na prvi pogled, nikakve koristi. U budžetu interesovanja, ona je na poslednjem mestu. A zaboravlja se da kultura ozdravljuje, učvršćuje identitet i stvara imunitet na razne zaraze. Ona nas čini otpornim na političke manipulacije jer znamo da čitamo znakove retoričkih prevara i fraza.

    Dok putujem po Srbiji, gledam u zapuštene predele, zagađene puteve i reke i razgovaram sa ljudima. Kažu mi – kod nas se ove pojave neće nikad iskoreniti. Retko naiđem na nekog da ne kuka. Možda razloga ima, možda ne – ali svi se osećaju slomljeno. A kriza čini da se osećamo još poniženije. Obično, i naivno, ih savetujem da se vrate knjizi, da lepo žive sa komšijama i uređuju svoj dom. Bilo bi mi drago da vidim svoj narod koji se uputio kultivisanju sopstvenog mentaliteta. Usput, dodajem da je naše najveće blago gostoljublje i priroda. Eh, brate! – obično mi ogovaraju – kome je danas do kulture, kad jedva preživljavamo. Po ceo dam radim samo da zaradim za hleb. Osećamo se kao robovi koji služe onima koji su na vlasti i još nekulturniji od običnog naroda.

    Nisam pristalica partijske kulture. Nisam ni one koju samo gura novac. Ne zanima me ni lobistička moćizlaganja sopstvene kulture, zanima me kultura koja svoj entitet zasniva na umetnosti. A ne obrnuto. Kakva je to umetnost koju stvaraju fondovi političkih i novčanih preporuka. Ako imaš novac, onda si umetnik, ako ne, nisi. Izvor čini da potok proteče; a ono što tražimo – zakon je autorskog čina – većsmo imali. Sve je u nama i ritualima podneblja, konfiguraciji pejzaža, krivudavim puteljcima koji vajaju emocionalno stanje. Žan Klod Karier veli da ukus vina ne zavisi od aditiva, većod uzbuđenja sa kojim je pravljeno.

    Nije nekultura zateći ljude mrzovoljnih pogleda na ulici, ili one koji izbegavaju susrete, to većspada u tradiciju ponašanja izgubljenog, savremenog čoveka. No, najveća je nekultura usmeravana kultura. Ona nosi licemeran gen poništenosti autora i potištenosti čoveka. Ona je kao tesna uniforma. Lepo nam stoji, ali nama ne prija.

    Ali, priznajem, ponekad se obradujem kad od nekog običnog čove ili radnika čujem da ga zanimaju kulturna dešavanja. Skoro sam tako sreo jednog narandžastog čistača sa brezovom metlom u Hilandarskoj ulici. Ponudio sam ga da popijemo pivo, a on mi je odgovorio da ne može jer je na radnom mestu. Još zapanjeniji sam bio kad mi je rekao da jedva čeka da završi posao i dođe kući i pročita nekoliko stranica knjige. On čita Kunderu, Bukovskog, Keruaka… Bez obzira što preko dana spada u najniži socijalni sloj, ovaj čistačneguje sopstvenu dušu i ne dozvoljava da mogućnosti budu amputirane.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nekultura.26.html?news_id=161928

  7. Varagić Nikola каже:

    KO JE OVDE NORMALAN

    Mrtva straža

    Autor: Vudu Popaj

    Čuo sam da se na mostovima nalaze stražari koji sprečavaju samoubistva. Ali još nisam čuo da država onom ko je pokušao da se ubije nađe posao, da ga izleči od bolesti, samoće ili nesrećne ljubavi. Umesto toga lakše je čoveka ubediti da nastavi da živi, a kako će da se snađe i da to izvede, o tome neka on razmišlja a ne država.

    A ljudi se snalaze dvadeset godina i odavno im je muka od toga. Kakva je to zemlja koja nam za sve te godine nije omogućila da bar jedan dan ne moramo da se snalazimo? Kakva je to zemlja u kojoj direktor zoološkog vrta izjavi da je zid koji se srušio i prilikom koga je mladić upao u kavez s medvedima i poginuo, sto godina služio i da se nikom ništa loše nije desilo? Pa zar je to garancija da je zid pouzdan? Solunski dok uopšte nema ogradu i svako bi mogao lako da upadne u more a ipak se to ne dešava. To je zato što Grci imaju svest i paze da im se to ne desi, a i kad bi ogradili dok sigurno ne bi dozvolili da ta ograda traje sto godina nego bi je renovirali. Kakva je zemlja u kojoj se traži da plaćamo račune i poreze, da idemo u vojsku, da povećamo natalitet, a niko te ne pita kako živiš niti te za nešto nagrađuje?

    Sve je više očajnika koji su žrtve tranzicije. Kao da se radi o gubavcima s kojima se ne sme ni popričati, a razgovor bi tim ljudima možda ulio nadu i zaustavio ih u pokušaju da dignu ruku na sebe. Gde je nestala ta lekovita lepa reč? Ovde se ni elementarna kultura ne poštuje, da uvek kažemo dobar dan ili da pustimo nekog da izađe iz radnje ili busa pre nego što uđemo. Možda se pitate šta time dobijamo pošto će jedan svakako morati da uđe a drugi da izađe. To je tačno ali tom ljubaznošću ćemo jedni druge radovati i hrabriti a ne nervirati i razočaravati, a to već nije isto.

    Postoje brojni klubovi koji me preko sms-a pozivaju na žurke i promocije jer misle da sam pun para. Poruka mi gotovo uvek stigne na sam dan događaja, ko da ja čitav dan blejim na gajbi ne znajući gde da izađem i sad mi oni odjednom nude spas. Ne kažem da nema takvih koji nisu isplanirali svoj dan, sigurno ih ima mnogo, ali takvima se na žalost poruka nikad i ne šalje.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/mrtva_straza.26.html?news_id=161917

  8. Varagić Nikola каже:

    U razmaku od dva dana napadnute i opljačkane dve poslanice Skupštine Srbije

    ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ: Što je mnogo, mnogo je

    Sednica Odbora za bezbednost o nasilju na beogradskim ulicama možda tokom ove nedelje

    Autor: M. R. Milenković

    Beograd – Za samo nekoliko dana u Beogradu su napadnute i opljačkane dve poslanice Skupštine Srbije. Sredinom prošle nedelje Biljana Hasanović-Korać, poslanica Demokratske stranke, zadobila je teške povrede kada je u Njegoševoj ulici napadnuta i opljačkana, a dva dana kasnije slično se dogodilo i Vesni Pešić, poslanici Liberalno-demokratske partije.
    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Nju je u Beogradskoj ulici, pored Tašmajdanskog parka napao nepoznati razbojnik i odneo joj tašnu sa novcem, kreditnim karticama i dokumentima. Slavica Đukić-Dejanović kaže za Danas da iskreno veruje da je slučajnost to što su dva poslanika u razmaku od nekoliko dana fizički napadnuta, ali i dodaje: „Što je mnogo, mnogo je“.

    – Ono što Skupština Srbije može, to je da osuditi napade na narodne poslanike i da zatraži hitno privođenje pravdi napadača. Ne smatram, međutim, da poslanici, bez obzira na posao kojim se bave, treba da imaju neko dodatno obezbeđenje. Oni moraju biti bezbedni koliko i svi građani Srbije – ističe predsednica parlamenta Srbije.

    Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović zatražio je juče da odmah bude uhapšen razbojnik koji je opljačkao poslanicu te stranke Vesnu Pešić. On u izjavi dostavljenoj medijima navodi da „razbojnički napad“ na Vesnu Pešić „ne sme biti tolerisan kao rutinsko nedelo bezobzirnih kriminalaca, spremnih da u centru Beograda presreću nezaštićene ljude, nasrću na njih i pljačkaju ih“.

    „Ne tražim nikakav poseban tretman za napade čije su žrtve članovi i funkcioneri LDP, ali tražim da se konačno uspostave red i odgovornost u društvu u kojem nasilje postaje opasno uobičajeno“, navodi lider LDP i dodaje da je za društvo u Srbiji ovo simboličan momenat, jer je napadnuta političarka koje se decenijama nenasilnim metodima bori protiv svake vrste nasilja i represije. Jovanović je zatražio i „ozbiljnije ponašanje svih koji su ignorisali i relativizovali ranije slučajeve nasilja, naročito one u kojima su rušene i paljene prostorije, otimana imovina i napadani članovi LDP“. Zbog takvog ignorisanja problema i tihog odobravanja nasilnicima koji su huškani na nas kao na „dežurne izdajnike“, postalo je moguće da se tužilaštvo, umesto bavljenja suštinom, izgubi u interpretaciji značenja natpisa na duksevima funkcionera sportskih klubova, konstatuje Jovanović i dodaje da su poslednja dva događaja dovoljan razlog za održavanje posebne sednice Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije na kojem bi se raspravljalo o konkretnom akcionom planu u borbi protiv nasilja.

    Dragan Todorović, predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, kaže da je spreman da već tokom ove nedelje zakaže sednicu na čijem bi se dnevnom redu našli i napadi na poslanice Vesnu Pešić i Biljana Hasanović-Korać. On napominje da već postoji zahtev poslanika LDP-a da se razmatra nasilje na beogradskim ulicama, a povodom ubistva francuskog navijača Brisa Tatona.

    – Tu tačku mogli bismo samo da proširimo sa napadima na članove parlamenta, kako se u javnosti ne bi stvorio utisak kako su poslanici povlašćeniji. U toku današnjeg dana ja ću zatražiti od Ministarstva unutrašnjih poslova da izveštaj o Tatonu proširi i na poslednje događaje – objašnjava Todorović.

    http://www.danas.rs/vesti/politika/djukicdejanovic_sto_je_mnogo_mnogo_je.56.html?news_id=175682

  9. Varagić Nikola каже:

    Napadnut Velimir Ilić

    Autor: Beta

    Beograd – Nepoznati muškarac napao je danas lidera Nove Srbije Velimira Ilića tokom stranačke akcije u centru Beograda i udario ga pesnicom u glavu.

    Čovek koji je stajao medju gradjanima kod česme u Knez Mihajlovoj ulici prišao je Iliću koji je davao izjavu novinarima tokom stranačke akcije i udario ga pesnicom u glavu, uputivši mu pri tom pogrdne reči.

    Posle toga nastala je gužva u kojoj su simpatizeri i aktivisti stranke nasrnuli na napadača, starog oko 40 godina. Intervenisala je policija koja je obezbedjivala skup i uvukla napadača u obližnji haustor, kako bi ga zaštitila. Ilić nije vidno teže povredjen i za sada je i on na mestu incidenta.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/napadnut_velimir_ilic.83.html?news_id=17254

  10. […] Napadi У последњих месец-два догодило се више од десет напада на полицајце у Србији. У једном случају је један полицајац смртно страдао. Недавно је пребијен бивши фудбалер Звезде и легенда југословенског фудбала. Док се возио са супругом, због кошкања када је зауставио возило, генерал Војске Србије је добио батине од једног грађанина. Пре извесног времена су пијани грчки банкари пребили саветника председника Србије. Обрачуни између криминалних група су све суровији, сведоци смо да се криминалци између себе убијају попут звери, одсецају се главе, спаљују живи… Све су монструознија убиства у Србији, и међу обичним грађанима. На улици је дроге све више и више и све је јефтинија. Да ли се у Србији дешава нешто ненормално, нешто неочекивано? Не. Србија је ненормална већ деценијама, а после генерације са ’’асфалта деведестих’’, стижу генерације са ’’асфалта прве деценије 21. века. ’’ Они су још суровији, одлучнији, и нису под контролом неке ’’службе’’. У наредних годину дана можемо очекивати нагло повећање криминала, учестала пребијања политичара, генерала, отмице богатих људи и томе слично. За све људе који су на власти – без обзира на то којој странци припадају, којој организованој привредној криминалној групи или масонској ложи да припадају, како су зарадили ’’први милион’’ – долази прави пакао. Ускоро ће средњошколци тући сваког политичара кога сретну на улици. Ускоро ће настати прави рат, грађани ће спонтано и на своју руку започети борбу против овог болесног друштвеног система који је створен од стране оних који се сада чуде ’’шта се то дешава у друштву, куда то иде ова држава?’’. ’’Какав је то народ, како неко сме да нападне полицију, фудбалску легенду’’? Сме. Ако ништа друго, ово је доказ да Србија коначно напушта психологију титоизма, грађани се ослобађају сваког облика страха пред ’’државом’’, ’’ауторитетима државе’’. То значи да за Србију има наде, неке нове генерације ће једног дана од Србије направити државу којом ће се поносити сви њени грађани. То су генерације које се не плаше ни политичара ни генерала. Време је да се они почну плашити грађана! На прсте једне руке се могу набројати политичари, бизнисмени, генерали, свештеници и новинари који заслужују искрено и истинско поштовање највећег броја грађана ове државе. Сви остали су ’’мете’’. А оних који су на ивици егзистенције, на врхунцу психичког притиска, све је више. Једно је сигурно, са новим генерацијама ’’нема шале’’. Нема више мирних, глупих и слабих – пионира. Долази време правих ауторитета, правих лидера, храбрих генерала. Нове генерације, без обзира на постојеће стање, изградиће нормално друштво. […]

  11. Varagić Nikola каже:

    Бранка Васиљевић

    Хорор усред Београда

    „Разбојници тукли жену палицама и секли ножем”, „Тукли радницу штанглама по глави”, „Брутално пребили радницу” наслови су који су јуче ујутру осванули у дневним новинама. Радила је у трећој смени, у грилу на булевару када су наишли обесни момци. Они су кренули у пљачку, спремни чак и зверски да нападну, а ако устреба и да пребију сваког ко им се нађе на путу.

    Радница у грилу на коју су набасали није се одупирала. Узели су „оскудни” пазар од десетак хиљада динара и њен мобилни телефон. Али то је било мало. Тукли су је, шутирали ногама, шамарали, ударали шипкама и моткама, вукли по поду локала и чуло се чак да су је ножем исекли по лицу. Ни криву, ни дужну.

    Хорор усред Београда, само сат после поноћи. И није то забачено место, пролазили су туда људи и возила. Насилници као да су били у неком посебном стању. Иживљавали су се 45 минута. Један од нападача има 23 године, а други свега 19. Колика и каква казна ће их сустићи? Београђани коментаришу и кажу да је свака година робије мала за мучки напад на жену, која је вероватно година њихових мајки. Радница, која је пре неког времена изгубила ћерку у саобраћајној несрећи, лежи у болници.

    У истом граду се, опет због нечијег иживљавања, опоравља жена која је, пре само два месеца, избодена ножем у по бела дана на свом балкону. Изненадила је, и не слутећи, пљачкаша који је хтео да уђе у њен стан. И обести као да нема краја. Нижу се једна за другом. Полиција ради свој посао, приводи, хапси… Пре петнаестак дана штанглама је претучен и и новинар Теофил Панчић. Повреде су му нанела двојица младих људи од 18 и 19 година, они који су тек закорачили у живот.

    Сувише млади и сувише бесни! Шта се то догодило у последњих неколико деценија па су деца постала агресивна, лишена било каквог обзира?

    Психолози кажу све је то утицај онога што се годинама дешавало. Објашњавају да деца све више усвајају агресивност као образац понашања. Ратови, немаштина, поистовећивање клинаца са личностима на ивици закона. Непрекидна борба за опстанак која је родитеље удаљила од деце, децу од родитеља, школе, спорта и могућности која није улица, крађа, алкохол, дрога, коцка… Небрига државе за младе, занемаривање њихових потреба и жеље да буду успешни, да се школују и са дипломом нешто постигну у животу.

    Загубила су се негде у савременој свакодневици она времена када се разговарало, када смо усред ноћи могли да спавамо на клупи, слободно идемо на посао не стрепећи да ће неко ножем или пиштољем ући у наш стан, да ће неко некога масакрирати на радном месту због неколико новчаница.

    Ако се настави овако мораће житељи Србије у новчанику да носе новац да подмите потенцијалног лопова како би спречили да их опљачка, пребије, убије… Можда није далеко дан када ће нас саветовати да код себе увек имамо одређену суму новца како не бисмо прошли као радница Стоја С.

    Бранка Васиљевић

    објављено: 11/08/2010

    http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Horor-usred-Beograda.sr.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: