“Да ли треба да ратујемо једни са другима?“

 

Биљана Србљановић је издајник. Бога ми.

Двери српске = фашистичка организација. Ко друкчије каже клевеће и лаже.

 

Оно што је најтужније у овој причи са суђењем Биљани Србљановић јесте то што је она, док је трајала препирка са члановима Двери прошле године на трибини Пешчаника у Панчеву, изговорила: “Да ли треба да ратујемо једни са другима?“ “Доста мржње!“

 

Занимљиво, нико се за ових годину дана није сетио ове реченице. Ни људи из/око Пешчаника ни људи из/око Двери српске.

 

Све је остало на “клипане, барабо“ и “издајници“. Најављују се нове тужбе и нова суђења. Биљана Србљановић (је) вероватно мисли(ла) да мржња долази само од стране “националиста“, да мрже међу “грађанистима“ нема.

 

На сајту Пешчаника пише да је публика избацила из сале чланове Двери. На снимку, који је стављен на сајт Пешчаника, можемо видети да су чланови Двери удаљени из сале (и) у пратњи полиције.

На сајту Двери нема снимка из Панчева. Дверјани тврде да је адвокат  Поповић рекао да је српски народ кроз читав 20. век спроводио расистичку политику према Албанцима и да је српска демократска опозиција после 5. октобра наставила исту политику према Албанцима какву је водио Милошевић. Цитирам са сајта Двери српске: “Треба ли уопште да подсећамо на то ко је био жртва прогона, етничког чишћења и вишеетапног геноцида у 20. веку од стране истих тих шиптарских праведника, и како то да су они увек били на страни европских освајача и за то награђивани, за разлику од Срба који су, иако готово једини западни савезници на Балкану у Првом и Другом светском рату, кажњавани од стране тих истих својих савезника до дана данашњег.“

На видео клипу који стоји на сајту Пешчаника види се адвокат Поповић када говори да је “албанско становништво водило ослободилачки рат, да је изашло из колонијалног положаја, да се бранило од расистичке политике, да је доживело ужасне жртве.“

Истина је истина само када је цела.

У НИН-у број 3047 Миливоје Глишић пише: “Маркс и Енгелс су још пре 150 година са уверењем клицали у ‘Ноје Рајнише цајтунгу’ да ће Срби, срећом (наглашавајући ‘срећом’), добити батине, чиме су већ тада показали да су визионари планетарног типа. Њихови аргументи бејаху жестоки: Срби су ‘отпадак народа’, ‘нужно закржљали народ’ и ‘багра коју је точак историје згазио’… Нису класици научног социјализма на ђубриште повести бацили само Србе, него и све остале словенске народе, изузимајући Пољаке, а из неког разлога тој ‘багри’ (њихов израз) прикључили су Румуне и Грке (несрећници, припадају православном духовном кругу)… Како, дакле, изаћи на крај с реметилачким варварским пансловенством и њему иманентним православљем? Енгелс се 1849. страсно заложио за ‘неумољиву борбу на живот и смрт са Словенством које издаје револуцију’ и у ту сврху предложио је ‘безобзирни тероризам’! Баш тако: безобзирни тероризам… Овај поглед на свет, и ову методологију, доцније је усвојила и на цео словенски свет успешно применила руска невладина организација СКП(б). И би што би…“

Ово је истина.

Истина је и у речима које је изговорио адвокат Поповић на тој трибини у Панчеву: “српска полиција је некажњено мучила Албанце“, “српска опозиција се никада није томе противила“, “Албанцима Коштуница није другачији од Милошевића“… Али, само је делимично тачно да је “албанско становништво водило ослободилачки рат, да је изашло из колонијалног положаја и да се бранило од расистичке политике“. Историја 20. века ову тврдњу демантује. Она је нетачна колико и тврдња да су Срби током последњих двадесет година у свему и на сваки начин невина “жртва“ “новог светског поретка“, усташа, балија и УЧК, да Срби нису чинили злочине током ратова на простору СФРЈ и СРЈ, да се није догодила Сребреница, да су сви четници и сви православни свештеници безгрешни и светитељи…  Зашто адвокат Поповић инсистира на својим тврдњама? Зашто је Време, недељник чији је власник овај адвокат, на насловној страни објавило слике из једног манастира којима се жели “компромитовати“ владика српске Цркве који није “дао благослов“ потпредседнику САД да посети Високе Дечане, одмах после одласка овог политичара са Балкана? Зар то није јефтино, приземно, глупо, понижавајуће, несхватљиво, јадно и бедно? Онолико колико је то став неких парвославних духовника да су сви они који се данас називају нововерцима, сви они који нису крштени, који нису теисти, који су припадници других хришћански цркава и других религија – јеретици, секташи и томе слично? Колико грађана Србије, колико припадника српског народа жели (и може) да живи у Србији кројеној по мери адвоката Поповића или владике Артемија? Онолико колико имају гласача ЛДП или ДСС, што све заједно није ни 10% од укупног броја гласача у Србији.

Бошко Обрадовић је прекинуо говор адвоката Поповића тражећи да постави питање. Он тврди да је на то имао право пошто је адвокат Поповић био гост на трибини, па је из публике прешао међу говорнике. Сигурно би и људи из Двери српске реаговали исто да им је неко из Пешчаника тако прекинуо трибину на “Машинцу“. Нико из Двери није упутио ниједну увредљиву реч према неком од говорника на трибини Пешчаника, док је са друге стране на рачун Бошка Обрадовића и осталих стигло низ увредљивих речи недостојних угледних интелектуалаца који се залажу за европске вредности (не мислим ништа патетично и пуритански, “људски је опсовати“). Једна од Цеца из Пешчаника рекла је, док је трајала препирка, да је десет пута покушала да постави питање на трибини Двери српске и да јој Бошко Обрадовић и остали никада нису дозволили да се не би “владике увредиле“. Са друге стране, видимо да нико из Двери не може да постави питање на трибини Пешчаника.  “Е зато“ рече један интелектуалац.

Биљана Србљановић одбија да плати казну, и даље тврди да су Двери српске фашистичка организација, а људи из Двери да је она Систем који држи под окупацијом Србију и позивају државне органе да је казне. 

Бошко Обрадовић није фашиста. Биљана Србљановић није “систем“ и није издајник (без обзира што је удата за француског дипломату коме “кува ручак“ и што је писала то што је писала за време бомбардовања или у својим драмама, написала је и “дипломски рад“, између осталог). Није требало прекидати трибину Пешчаника у Панчеву или у било ком другом граду у Србији. Требало је осудити забрану промоције кампање Двери под називом „Покрет за живот“ у Народном позоришту и медијску сатанизацију ове организације. Није у реду да се стално говори са су Срби чинили злочине и да се никада не осуде они који су чинили злочине над Србима. Није у реду да се прекидају трибине које организују жене из Пешчаника а да потпредседник САД који гаји профашистичка осећања и који следи коминтерновску политику према Србима не буде ни на који начин прекинут док седи на “тајној вечери“ са српским “домаћинима“.

На снимку се то не види а на сајту Двери пише: “Биљана Србљановић је елаборирала тезу по којој је велики београдски протестни митинг испред Дома народне скупштине и оно што је по његовом окончању уследило по улицама организовано само ради освете Београду што је у онако великом броју изашао на Ђинђићеву сахрану.“ Многи од оних који су изашли на сахрану Зорана Ђинђића не подржавају насилно отимање Космета.

Боље да Двери утроше више енергије борећи се против профашистичких елемената унутар деснице, да васпитавају навијаче да не имитирају мајмуне када је на спортском терену (противнички) играч црне коже и томе слично. Ако се те појаве искорене, нико неће српски народ називати “расистичким“. А ако га неко и тада буде тако звао, онда инсистирати на закону, позивати државне органе да раде свој посао. На случају Биљане Србљановић и онога што се десило на трибини у Панчеву то је бесмислено.

Заиста, заиста вам кажем: Престаните да се мрзите.

У праву су људи из Двери када упозоравају на ирационалну мржњу коју гаје према свом народу многи припадници “Друге Србије“. Заборавити Ћеле кулу, заборавити Јасеновац, немати поштовања и не отићи у “тамо неку јаругу“, израз је незрелости. 

Да ли људи из Двери могу да кажу да је свака примедба или критика упућена од стране људи из Пешчаника на рачун Српске православне цркве, српске деснице, четничког покрета – неутемељена, лажна, злурада, наручена по наруџбини из иностранства?

Србији су потребне промене. У овој апатији и песимизму, по својој енергији, својом вољом, својим знањем, намећу се, обећавају, уливају наду, људи попут Биљане Србљановић и Бошка Обрадовића, људи који чине Пешчаник и људи који чине Двери српске. Да ли је Биљана Србљановић представник најбољег што има грађанска Србија? Да ли је Бошко Обрадовић представник најбољег што има десничарска и православна Србија? Ако данас у Србији постоје слободноумни људи са интегритетот то су људи који чине Пешчаник и Двери српске. Не зна се ко има лепши назив и дубљу симболику за ово време – да ли Пешчаник или Двери српске. Шта би Србија данас да нема Пешчаник и Двери српске? Разлика у старости између Биљане и Бошка је шест година. Дакле, пред свима нама је више деценија живота у Србији. Да ли ће он бити утрошен на овакве сукобе? По чему се генерације Биљане Србљановић и Бошка Обрадовића разликују од генерација које сви заједно тако критикујемо? Да ли се ништа не може научити из досадашње историје? И једни и други позивају да се исправе грешке из историје. И једни и други се боре за слободу, за толеранцију, за демократију. Да ли треба и даље следити људе попут адвоката Поповића или владике Артемија? Да ли је реално очекивати да се у тим годинама ови људи промене, па да адвокат Поповић (п)остане борац за људска права који у сваком тренутку мисли на национални и државни интерес и достојанство, а да владика Артемије (п)остане борац за национални и црквени интерес и достојанство који у сваком тренутку мисли и на људска права Другачијих?

 Постоји утисак да Двери српске заговарају трибализам и да уводе тиху клерикализацију српског друштва, под утицајем неких структура Цркве и конзервативних политичара који немају идеју шта и како радити у 21. веку. Некада није довољно само волети свој народ, своју државу и своју цркву, нити је довољно само молити се Богу.    

Зашто Пешчаник прећуткује, зашто Биљана Србљановић прећуткује овакве изјаве Зорана Ђинђића:

 “Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: „Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље“. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.

Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.

Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима.

Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначну заокружену државу пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки „осми путник“. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: „Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“.

Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас. Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“?

 

Можда је време да Пешчаник и Двери српске организују једну (и једину) заједничку трибину, на “неутралном терену“.

 

Закон о забрани ултрадесничарских организација и пропагирању фашизма треба допунити забраном екстремних левичарских организација и пропагирањем екстремних атеистичких и анационалних ставова. Потпуно је јасно да се не могу “искоренити“, “уништити“, сви они који су плавославне вере или сви они који су левичари и прозападно оријентисани.

Да ли би дошло до цилизацијског помака у Скупштини, да су уместо посланика ДС и ДСС у скупштини посланици из редова Двери и Пешчаника?

Уколико се овај сукоб и даље настави, на овако незрео и недемократски начин, предлажем да се Пешчаник и Двери српске прогласе за секташке организације и да се им се досуди доживотно прогонство на Велико ратно острво. Па нек тамо наставе своје бесмислене ратове и саботаже.