VOSTANI SERBIE

Jato Do-Do ptica

Autor: Nataša B. Odalović

Demokrate tek za prsa vode ispred naprednjaka, a daleko iza sebe ostavili su sve ostale stranke, dočim Jovanović (LDP) na samom začelju ovog maratona upadljivo zaostaje za vlastitom strankom, koju na njenom devetom postotku popularnosti, jedva održavajući se u trci pokušava da dostigne ovaj rejtinški dvoprocentaš.

Tako bi CeSID-ova analiza stanja stranaka glasila u sportskom komentaru ove političke trke, kojoj fali samo ptica Do-Do, pa da bude „pljunuta“ luda trka iz luiskerolovskog sveta s onu stranu razuma.

Mada, ne može se isključiti da i sam CeSID u ovoj utakmici može predstavljati Do-Do, koja je, podsetimo, neka vrsta davno izumrle fantazmagorične ptice (L.Kerol: Alisa…). Godinama već, kada pročitam neka, obično predizborna predviđanja CeSIDA, a posebno obrazloženja koja ih prate, a koja su sve manje egzaktna a sve više deskriptivna i „pesnička“, ne mogu da s nostalgijom ne pomislim na autoritet, zdravu egzaktnost i logički entuzijazam koji je CeSID imao od 2000. do negde 2003. Tih nekoliko godina u kojima Srbija nije ličila na sebe, CeSID je bio institucija razložnosti, gotovo prvi vesnik i simbol drugačijeg lica Srbije. Ali nije ovde namera da se kritikuje CESID više nego bilo koja Do-Do ptica našeg društvenog predistorijskog jata, ili bilo ko od nas kakvi smo postali vraćajući se sa puta „demokratije u dolasku“ u pretpolitičko društvo u kome na javnoj sceni mi imamo deficit ličnosti i institucija koji mogu demokratski govoriti o demokratiji. Ili liberalno govoriti o liberalizmu. Ili, socijaldemokratski govoriti o socijaldemokratiji. A retki autentično kritički glasovi „vapijućih u pustinji“ na najperfidnije načine se guše, onako kako nije bilo ni pre 5. oktobra. Derida je pisao, dakako, pomirljivije i ne u „našem“ kontekstu, u „Odmetničkim državama“, o demokratiji u dolasku kao „nasleđu jednog obećanja“. Njen put po svetu danas, prolazi kroz aporije negativne teologije, ali kroz kakve pretpolitičke aporije prolazi u Srbiji? Nije ostalo ni tragova od obećanja demokratije kojima smo se hranili devedesetih, nije ostalo ničeg od ekonomskih resursa države kojom bi se građani pokorni bukvalno prehranili u cilju opstanka i produženja vrste. Pa šta je ostalo od demokratije koju jesmo za trenutak osvojili 2000? Eventualni prolaz kroz tu aporiju, tek krugu odabranih, koji onda komuniciraju sa svetom u naše ime, putuju umesto nas, dok nam obećavaju beli šengen, vodaju sebe po rolangarosovima, po kanskim festivalima, po kulturnim i nekulturnim dešavanjima u svetu, a nama ih prepričavaju post festum. Znači, od osvojene demokratije, vratili smo do „obećavajuće“ sasvim izvan političke simulacije. Srpsko društvo je antitoponim demokratskog mesta, poništavanje poznatih i izmišljanje novih atipičnih odrednica građanskog društva po meri predgrađanskih očeva nacije. Ništa nas više ne može uzrujati, samo nasmejati. Kao slika našeg predsednika koji uz sveće negde u toploj miločerskoj noći na obali mora večera (dakako, u interesu Srbije) sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem, onim istim Đukanovićem, od kojeg, zaboga, nismo mi, nego klika predsednikovih ljudi u Srbiji, napravili simulirani prototip kako izgleda sam đavo uživo. Stoga je bilo normalno oduševljenje izazvano proterivanjem Anke Vojvodić, pre samo nekoliko meseci, zato jer, ej brate, Crna Gora je priznala Kosovo, a mi nikad nećemo, po cenu da samo Jeremić i Tadić na kraju imaju pravo ne na šengen, nego na pasoš, bre!

Sarkozi, Bajden, Hilari Klinton, predstavljaju niz pozitivnih brojanja za Srbiju, kaže srpska vlast tumačeći poslednje izjave svetskih zvaničnika. U petak se možda, čak, i Bramercov izveštaj uklopi u ovaj trend nekih pozitivnijih strujanja iz „sveta“ . Naravno, možda s Bramercom i ne bude tako, ako je hapšenje Mladića i dalje uslov bez kojeg se ne može na haški „beli šengen“. Ali, nije to tema. Uklopio se Bramerc u pozitivniji trend ili ne; izborio se Jeremić ili ne za nešto u Hondurasu i kojekude, to će predstavljati tek novi alibi za SPS da potvrdi svoje „zadovoljstvo“ vladinom politikom prema Kosovu, i još više učvrstiti koaliciono jedinstvo sa DS i ostalima iz ZES, a u bitnome, ništa se neće promeniti u samoj Srbiji. Jer promene u Srbiji niti su ikada mogle, niti će ikada moći da se odigraju van Srbije. Da li se Srbija šminka u zemlji ili inostranstvu, nešto profesionalnijim mejkapom, to neće mnogo promeniti njenu fizionomiju. I leš se može šminkanjem ulepšati, ali ne i oživeti. A tu opažamo suštinsku razliku, zar ne?

Da li je LDP na 9 posto, a predsednik joj Čeda na 2, manje je važno od fakta da politiku LDP koja je i participirajuća i neparticipirajuća u vlasti više ne prepoznajemo kao drugačiju ponudu. Ako je to zbog Jovanovića, što ga ne smeni, navodno postojeća frakcija ove, kažu, transparentne i otvorene stranke? Ako nije zbog Jovanovića, o čemu se, konačno, tamo radi?

Emisija „Insajder“ izveštava CeSID, umanjila rejting DS, zbog afera, koje nam inače ranije behu nepoznate. Izvinite, ali moram da se smejem. Stvarno, tako nešto može „egzaktno“ da tvrdi samo ptica Do-Do.

DANAS, 05.06.2009.

3 Responses to VOSTANI SERBIE

  1. Varagić Nikola каже:

    Ljuta borba za korupciju

    S vremena a na vreme

    Autor: Milinko Bujišić

    Kad god sam hteo da prođem jeftino, sve sam skupo platio. Govorili su mi ljudi da požurim, da pozavršavam sve poslove, jer nikada neće biti jeftinije nego sada. A ja sam se pravio pametniji od drugih, čekao da cena usluga padne. Računao sam kad preteknemo onih nekoliko zemalja koje su ispred nas u korupciji, moći ćemo za mnogo manje pare sve poslove završiti. Što je korupcija veća i što je sveobuhvatnija, cena usluga će biti manja, mislio sam. (Kad god nešto sam mislim uvek pogrešim.)

    Najava borbe protiv korupcije od strane odgovornih ljudi u ovoj zemlji, kao i najava hapšenja u kojima niko neće biti pošteđen, toliko je podigla cenu da se bez velikih para skoro ništa ne može završiti.

    Uveren da ću uhvatiti poslednji voz, ja sam za ovih nekoliko dana od najave ljute bitke oko korupcije, pokucao na mnoga vrata i na mnoge šaltere. Ništa nisam završio. Za pare za koje sam do pre nekoliko dana mogao da završim tri posla sad mogu samo jedan.

    Krenuo sam od matičara. Tražio sam izvod iz knjige rođenih sa izmenjenom godinom rođenja, odnosno, tražio sam da mi upišu da sam dvadeset godina stariji kako bih regulisao penziju po osnovu starosti. Uz zahtev sam priložio taksu u evrima. Matičar je nekoliko puta brojao i rekao mi da za tu taksu ne bi smeo da mi izda ni izvod iz knjige umrlih kako bi naplatio troškove sopstvene sahrane, a kamoli izvod iz knjige rođenih na osnovu koga bih primao penziju narednih četrdeset godina.

    A onda mi je matičar održao predavanje o opasnim vremenima kad će pre stradati oni koji malo uzimaju, kao što je on, od onih koji uzimaju sve, kao što su neki čija imena nije pominjao… Rekao mi je da je zavladao veliki strah i da se na tržištu vodi ljuta bitka za svakog mučenika koji nešto mora da plati i da će u toj bici stradati matičari, referenti, pozornici, čuvari, konobari, kondukteri i slični.

    Bez potpune dokumentacije otišao sam u ovlašćenju agenciju za penzionisanje. (Agencije su posrednicu između lekarskih komisija i pacijenata. One prikupe svu dokumentaciju o zdravlju klijenta i ubrzavaju donošenje pozitivne odluke.) Pitali su me zašto nisam došao pre nekoliko dana kad je bilo sve jeftinije nego sada kad su cene otišle u nebo. Rekli su mi da je veliki strah kod lekarskih komisija i da oni neće za male pare da ulaze u veliki rizik. Cena prevremenog penzionisanja sa ugrađenim rizikom bila je tri puta veća od one dosadašnje bez rizika.

    Požurio sam i da pre ovog poskupljenja zaposlim decu. Svi su tražili velike pare i diplome za svaki slučaj da se ne bi primetilo da ne znaju ništa da rade. Tražili su da donesem bilo kakve diplome sa bilo kog privatnog univerziteta iz bilo kog našeg sela. Mislio sam da je to, kao i do sada, najmanji problem. Kad sam nazvao službu za izdavanje diploma jednog univerziteta rekli su mi da su uslovi pooštreni, da je cena skočila nekoliko puta, a da su za sve to krivi političari koji svakodnevno plaše hapšenjem sve, pa i profesore, i da neće niko više za male pare da radi svoj posao.

    Kad sam tražio dozvolu za pretresanje stare kuće i odneo i kad sam dao novac u ruke nadležnom organu, on je prilikom brojanja primetio neke mastiljave tačkice na novčanicama. Učinilo mu se da je nekakva nameštaljka, da je novac obeležen od strane policije i počeo da viče na mene kako bi ga svi zaposleni čuli, a i oni koji sve slušaju. Iz sveg glasa je vikao kako je on pošten i da ne prima mito i kako sam ja ubačen da ga provociram ili da ga oteram u zatvor i isterao me iz kancelarije preteći da će zvati policiju. Zbog tih prokletih tačkica na novčanicama on ispade pošten, a ja pokvaren. Ubuduće ću morati svaku novčanicu koju dajem temeljno pregledati.

    Kad sam video šta sam uradio i da sam za sve zakasnio, od muke sam se razboleo. Lekari nisu hteli da mi pruže lekarsku pomoć bez prisustva nekoliko svedoka, jer kažu da im niko neće verovati da su me pregledali bez novca i da mogu podleći ni krivi ni dužni pod udar zakona. Našao sam tri svedoka i prošao bez dinara sve preglede.

    Jedan pametan čovek mi je savetovao da sad ne radim ništa, već da sačekam da se tržište korupcije i cene smire. Objasnio mi je da se na tom tržištu okreću velike pare i da se mora napraviti red, da se mora znati ko ima pravo time da se bavi, da se moraju počistiti sitne ribe koje samo za sebe grickaju, i da se mora znati šta kome pripada, šta pripada strancu, šta pojedincu, šta posredniku. Uveravao me je da će to biti bolje i za nas, jer se više neće dešavati, kako je znalo ponekad da bude, da dadnemo pare, a da posao ne završimo kako valja.

    Na kraju mi je rekao da treba sa većim poštovanjem prilaziti mitu i korupciji, jer da toga nije bilo, mnogi od nas bi živeli u brvnarama i čuvali ovce po brdima, a ne bi uživali u vilama sa bazenima i drugim blagodetima.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/ljuta_borba_za_korupciju.46.html?news_id=163096

  2. Varagić Nikola каже:

    Putujte Železnicama Srbije

    LIČNI STAV

    Autor: Pavle Radić

    Nema boljeg načina da se upozna neka zemlja od putovanja njezinim vozovima. Kao što se, kažu, ne može sakriti sirotinja i kašalj, tako se ni pred putnikom voza ne može prevideti sređenost države ili sakriti njezina zapuštenost. Vozovi na neki način sažimaju vreme i prostor, tehnologiju i kulturu, reflektuju socijalni život zajednice. U vozu i oko njega sve je vidljivo u nepatvorenom obliku. Železnice su slika države, njezine organizovanosti, odgovornosti i podesnosti za život.

    Od Beograda do Sremskih Karlovaca nekih je šezdesetak kilometara. Živopisni krajolik Srema odmara znatiželjnog putnika, bilo da je to ravničarski deo, do Beške, bilo da su to pitomi obronci Fruške gore, Čortanovci, Karlovački Vinogradi, Karlovci. Naravno, kad je putovanje normalno, kad se ne svede na maltretiranje. A putovanje našim vozovima, ima tome dvadesetak godina, veće je ili manje maltretiranje. Čak i na glavnim koridorima, takozvanim evropskim, prema Nišu, Sofiji, Skoplju, prema Subotici na kojem se nalaze i Sremski Karlovci. O maltretiranju na putovanju lokalnim prugama Srbije može se samo pretpostavljati.

    Putnik nikad nije siguran da li će voz kojim planira putovanje, biti otkazan. Niti mu to stanično osoblje pouzdano može reći, sve dok debelo ne prođe vreme predviđeno za polazak voza. Kašnjenje vozova je takoreći normalno stanje, a na nepoštovanje voznog reda kao da su se svikli putnici apatični zbog nemoći da išta promene. Na zapuštene stanične zgrade i poluurušene pomoćne objekte provincijskih stanica, na zakorovljenu prugu i protrule pružne pragove, pažnju obraćaju samo putnici koji retko putuju vozom. I verovatno retki stranci iz uređenijih zemalja zbunjeni prizorima putovanja Železnicama Srbije, koji zbog nekih svojih razloga putuju vozom. Neuredni vagoni koji saobraćaju u domaćem saobraćaju, dva, retko tri vagona, što putnici doživljavaju kao luksuz, išarani su grafitima, sa pohabanim su i zakrpljenim sedištima. Neretko kao da su u saobraćaj povučeni sa deponije. U hodnicima vagona i većini kupea se puši. Grafiti „Pravda za Uroša“, „Grobari“, flomasterima ispisana imena i svakakvi crteži. Viđaju se i male, poput karti za igranje, nalepnice Nacionalnog stroja, a ponegde su se mogle videti i isto tako male nalepnice sa slikom Dimitrija Ljotića u uniformi. Na svašta svikli putnici ne osvrću se na gužve, na zapuštene vagone i prateću ikonografiju, na prizore sitne korupcije kad putnik daje novac kondukteru a ovaj mu ne izdaje kartu. Uobičajena konverzacija među putnicima potiskuje rezignaciju zbog uslova putovanja. O osećanju nemoći putnika da išta mogu promeniti, može se samo slutiti. Svako jedva čeka da putovanje privede kraju. Čak i ako se radi o putovanju na tako živopisnoj relaciji, kao što je relacija od Beograda do Sremskih Karlovaca, koja bi da je uređena železnica, da je uređena država, mogla biti više nego relaksirajući doživljaj. Ovako, već dvadesetak godina putnici, kondukteri, stanično i vozno osoblje, vagoni, nalepnice perverznih organizacija i još perverznijih likova, zakorovljene pruge, zapuštene stanične i druge usputne oronule zgrade, deo su otužnog mozaika koji verodostojno odražava jedan aspekt našeg neveselog društvenog stanja. Jesu li drugi aspekti tog stanja bolji? U sređenim državama, sređena je i železnica. Pred železnicom, tom zgusnutom tehnološkom i socijalnom faktografijom, moć demagogije i propagande koja vrvi u našem javnom, posebno političkom životu, ništavna je.

    Putujte Železnicama Srbije. Otrežnjujuće je to iskustvo. I pored svih iskušenja koje vas na takvim putovanjima čekaju, spoznaćete najmanje dve stvari. Najpre koliko je interesantan krajolik Srbije čak i ako se gleda kroz prljave prozore vagona, a potom i u kakvom je stanju Srbija, njezina osnovna infrastruktura, tehnologija, institucije, organizovanost, odgovornost, kultura. Pred putovanjem vozom koprena marketinških trikova i obmana puca kao mehur od sapunice.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/putujte_zeleznicama_srbije.46.html?news_id=163095

  3. Varagić Nikola каже:

    Dušan Miklja

    14.06.2009

    „Poštenjačine“ kao budale

    Interesna zajednica – Kada bi se u jednoj rečenici odgovorilo na pitanje na šta liče političke partije kod nas, odgovor bi morao da glasi: na interesne zajednice. Takav zaključak proizilazi iz nepobitne činjenice da nema te partije koja se – došavši na vlast – ne ponaša kao prema privatnoj imovini. Po isteku mandata neki drugi upravljači opet dele istu zalihu, najčešće pohabanu i okrnjenu. Sasvim retko se susrećemo sa drugačijim stanovištem. Sa gledištem da država i društvo nisu ničije privatno vlasništvo te ih, prema tome, ne mogu posedovati ni partije koje su trenutno na vlasti. Sve dok takvo stanovište ne postane opšteprihvaćeno, partije će delovati više kao interesne zajednice nego kao političke organizacije.
    Bez uporišta – Najgore što se jednom društvu može dogoditi je gubitak vere građana u institucije. Nema nijedne koja je sačuvala poverenje. Nije to više, nažalost, ni Crkva jer su joj narušile ugled ličnosti nedostojne njenog značaja. Nisu to ni partije, najpre zbog nedoslednosti, ali i zbog nemogućnosti da se – zbog svog autoritarnog ustrojstva – u njima neguje iskreni kritički duh. Nevladine organizacije, ne sve doduše, s razlogom takođe pobuđuju kritičko preispitivanje, jer se povremeno više bave sobom nego društvenim nevoljama. Sindikati su već prava parodija. Kod njih nema ni traga od snage udruženih radnika od koje na Zapadu zaziru i vlasti i poslodavci. Zbog čega je, pitaćete se, potrebno ovo sumorno inventarisanje. Zbog toga da se unapred oda priznanje onim malobrojnim pojedincima koji, bez uporišta, imaju dovoljno snage i odlučnosti da pokreću stvari sa mrtve tačke.
    Pametni i ludi – Za ljude koji se ovde bore za opšte interese vlada mišljenje da su „ludi“. Često ćete tako čuti da bi im bilo pametnije da gledaju svoja posla. Svoja posla se, naravno, izričito shvataju kao lična korist. Svi koji je bezobzirno stiču i proširuju su razumni. Ostali se velikodušno opisuju kao „naivčine“ i „poštenjačine“, što u balkanskom žargonu redovno odgovora pojmovima preispoljnih budala, ako ne i beznadežno poremećenih osoba. Pa kako se došlo do takve, više dijagnoze nego ocene? Tako što je procenjeno da s ljudima kojima je više stalo do opštih nego do ličnih interesa svakako nešto nije u redu.

    http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3303

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: