Нови казино глобалних банкара

30 јула, 2009

Најлукавије западне банке веома су се обогатиле у текућој глобалној финансијској кризи, упозорава немачки магазин „Шпигл”.

Заштићене државним гаранцијама и засуте јевтиним новцем пореских обвезника – „сувише значајне да би пропале” – водеће банке англосаксонског света: Голдман Сакс, Џеј Пи Морган, Дојчебанк… згрнуле су пролетос баснослован профит и већ најавиле издашне божићне бонусе запосленима.

Америчка инвестициона банка „Голдман Сакс” имала је највећу корист од садашње кризе, тврди „Шпигл”.

Тргујући (поново, као и пре кризе) високоризичним финансијским папирима, њујоршки финансијски холдинг, основан 1869. године, остварио је само овог пролећа профит од 13,8 милијарди долара! Задовољно пословањем своје инвестиционе секције, руководство „Голдман Сакса” ових дана је одвојило на страну 11,4 милијарде долара за исплату божићних бонуса запосленима – сваком отприлике по 400.000 америчких долара, израчунао је магазин „Форбс”.

Истовремено, као да све задуженији и све сиромашнији свет око њих не постоји, део банкарске елите са обе стране Атлантика: Џеј Пи Морган, Дојчебанк, УБС… најавио је ново повећање плата запосленима између 20 и 60 одсто!

Облапорно банкарско засипање премијама је „апсолутно срамотно”, критиковала је ове седмице француска министарка финансија Кристин Лагард и тим поводом најавила оштру дебату на предстојећем самиту Г-20 у септембру у Питсбургу (САД).

Моћни глобални банкари диљем света стали су јесенас у ред пред вратима домаћих влада захтевајући појас за спасавање. Најсналажљивије међу тим банкама истовремено су лаковерним берзанским играчима будзашто препродавале, оно што се данас зову „токсични финансијски производи”.

Застрашене Великом депресијом из тридесетих година 20. века, државне управе завукле су руку у џепове пореских обвезника и кренуле у засипање пробраних банака јевтиним новцем грађана. Навикнути на игру великих финансијских ризика – коју су сами измислили крајем 20. века – највештији банкари отворили су нову сезону „међународног инвестиционог коцкања”.

Банке нико не може да натера да позајмљују новац: у том домену ризици су све већи, а профит неизвестан. Препакивање финансијских производа високог ризика, старих дугова, диловање новонараслим тржиштем обвезница… опет су без икакве нарочите контроле процветали почетком 2009: банке су почеле да се понашају као џиновски хеџ-фондови.

Бомбардовани злогласним проценама о паду индустријске производње, могућим социјалним немирима несагледивих последица, посртању разних валута, неизвесном тренду цена сировина и хране… застрашени инвеститори поново су посегнули ка тржишту ризичних финансијских папира. Овог пута у великој игри ризичним финансијским папирима, остао је много мањи број међународних банака: „криза је међу великим финансијерима растребила жито од кукоља. Најмоћнији амерички банкари данас се још оштрије него раније опиру покушају Вашингтона да уведе дисциплину и смањи ризик пословања сектора”, открива агенција Блумберг.

„Званични Вашингтон је кренуо у спасавање банкарског система, а да га није реформисао. Баш зато ће врло вероватно доћи до нове кризе. Током ранијих криза, инвестициони банкари коцкали су се новцем својих клијената. Овог пута домогли су се највећег пула новца који свет може да понуди: пара пореских обвезника. Ако грамзиве банкаре нико не обузда, следећа криза захватиће целокупан постојећи финансијски систем” прогнозира нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу”.

Т. Вујић

ПОЛИТИКА

[објављено: 30/07/2009]


Време илузија и ослобођења

28 јула, 2009

 

Аутор: Бошко Обрадовић 

 

Предуслов и почетак новог националног програма био би истовремени прекид са свим великим илузијама које су нас у овом тренутку заробиле као народ. Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа.

Духовно, национално и државно стање српског народа данас могло би се окарактерисати као историјски пад, посртање и малаксалост, као и необично одсуство психолошке везе са реалношћу света и времена у коме живимо. Ово прво, историјски умор и занемоћалост читавог једног народа који је чинио велика дела у прошлости, делује застрашујуће и више него забрињавајуће, иако није прво такво искушење у нашој историји, док ово друго, психолошко „време илузија” у којима живимо чини се много опаснијим и трагичнијим по својим последицама, можда управо зато што га заправо нисмо ни свесни.

Друштвени идеали нашег времена више нису вредности попут породичног живота, скромности, радиности, владавине закона, задужбинарства и националног сна, већ умишљена земља Дембелија (или Дебилији) за којом се чезне, као за простором и временом бесконачног нерада и олаке среће. Народ који живи у таквој етнопсихолошкој виртуелној реалности, далеко од окренутости себи и сопственим капацитетима и могућностима, заробљен у илузијама и лажним очекивањима, нема право на наду да ће му се десити било шта друго изузев потпуног историјског краха још једне велике свенародне утопије.

 

Неотитоизам

 

Прва илузија заснива се на југоносталгичарском маштању о повратку у изгубљени титоистички рај, легендарно време нерада и доброг живота, оличено у братству и јединству, црвеном пасошу и фармеркама из Трста. Када се мало боље загледамо у ову митску представу видећемо одсуство било каквих социјалних или социјалистичких вредности и интересовања, већ искључиво површни материјализам и конформизам западног типа.

Носиоци титоистичке споменице не желе да у своју бајковиту представу некадашњег раја који би требало обновити унесу било шта од аутентичних вредности доба великог полета после Другог светског рата: ударничке обнове земље, радних акција и јавних радова, друштвене солидарности, инсистирања на општем образовању, медицинској и социјалној заштити, па и некој врсти социјалистичког морала. (Да успут приметимо: У комунизму се на један трагичан начин толико често граниче идеолошке небулозе, велики злочини и гушење слободе са огромним оптимизмом, идеализмом и хуманизмом.) Време у коме су наши дедови радили два посла, као пионири каснијег релативног берићета, пре подне од ранога јутра у фабрикама а поподне до у ноћ на својим пољопривредним имањима, није предмет југоносталгичарског евоцирања успомена. У њиховим причама налазимо само неку балканску рају која по цео дан ништа не ради, а максимално се проводи и ужива, имајући без већег пожртвовања све што јој је потребно.

Огромна национална енергија која стоји неискоришћена троши се на овакву југоносталгију, једну шизофрену и патолошку националну самообману која ће, ако се настави и развије, бити погубна по оне још преостале и запретене потенцијале српског народа.

Евроунијатство

 

Друга илузија новијег је датума и представља пројекцију обећане земље Европске Уније и рајског живота који ће уследити у будућности након нашег учлањења у ово „изабрано друштво”. Само наизглед реч је о нечему новом и до сада невиђеном, док се заправо ради о транспоновању југоносталгичарског мита на бриселску политичку перспективу у оквиру које ће сви наши проблеми бити решени, а да ми изузев пристајања на ово привилеговано чланство нећемо морати ништа друго да урадимо. Евроунијатски сан није ништа друго него неотитоизам, опасна навика да ће неко други о нама да мисли и омогући нам лагодан и угодан живот, без нашег великог труда и напора. Размере ове идеолошке опијености, некритичности и колективне наивности која верује у бесплатни ручак са Запада постају трагикомичне.

Верници ове идеологије, попут својих близанаца југоносталгичара, нису спремни да из ове слике света узму оно што заиста вреди већ само оно што њиховим навикама одговара. Идолопоклонички евроунијатски дискурс у Србији данас неће нас обавестити о правим разлозима животног успеха на Западу и подстицати на целодневни вредан рад, поштовање бројних друштвених процедура и правила, строго следовање закону, сурову борбу против корупције, беспрекорну заштиту животне средине, бригу о здрављу, кондицији, угроженим социјалним категоријама, задужбинарству… Обожаваоци евроунијатског идеолошког плана и програма све време врше аутоцензуру и доносе нам у Србију титоистичко-бриселску пројекцију Европске Уније као Централног комитета и Великог Брата који ће да брине о нама, а ми треба само да му се препустимо ако желимо да остваримо све своје снове.

И тако нам са Запада, као толико пута у нашој историји, стиже само оно најгоре, духовни и социјални експерименти, поткултуре, осиромашење смисла постојања и тоталитаризам.

 

Руска магла

 

Трећа илузија емотивно је јака и утемељена и истовремено штетна ништа мање него прве две. Овај стари српски национални сан о „мајци Русији”, „бескрајном плавом кругу и у њему звезди”, старијем брату, заштитници и спасењу које ће нас извући из свих наших страдања и животних проблема, само је једно велико бекство од преузимања личне и националне одговорности. Језичко, духовно и културолошко јединство српског и руског народа, па умногочему слична и испреплетена заједничка историја и судбина, као и бескрајна међусобна љубав и поштовање, не смеју водити одсуству схватања разлика између једне мале, српске државе и једне велике, руске империје. Наше позитивне међусобне народне емоције понекад се не поклапају са нашим државним интересима.

Озбиљан народ и држава не смеју се сигурно ослонити на било шта ван себе и својих могућности. Посебно не смеју дозволити да стоје у месту са оним што је сопственим снагама могуће поправити код своје куће док чекају велику помоћ споља.

Уместо бројних конкретних практичних тема и облика сарадње између наше две државе, ми ћемо силно време потрошити на велике идеје и празне приче. Уместо нашег јасног опредељења за геополитичко преоријентисање на нове силе са Истока и крајње отвореног, искреног и директног захтева за одговором шта од Русије заиста можемо очекивати, ми се дипломатски пренемажемо, улазимо у пакт са историјским душманима и грабимо се за новим интеграционим илузијама.

Залуталост у руским маглама одузима нам много времена и наде. Опстанак нашег народа и државе доведен је у питање и ми себи више не смемо допустити било коју историјску илузију. Руски одговор нам је потребан што пре, као и свеукупно преиспитивање наших спољнополитичких опредељења и алтернатива у светлу великих геополитичких промена у свету. Све карте ставити на сто и видети који потез гарантује остварење највећег процента националних интереса. И тај потез одлучно повући без икакве емотивне и идеолошке задршке према било којој страни света.

 

Корени великих илузија

 

Све три горепоменуте илузије су истог, источњачког порекла. У нама се наталожило то огромно наслеђе медитације, нирване, лењости, инерције, „на душеку све дуван пушећи” философије живота. У том смислу, ми нисмо и не смемо бити Исток, него ми јесмо и треба да будемо Запад, представљен у његовим најбољим темељима: радни елан, самоиницијатива, животна борба, социјална брига, лична и друштвена одговорност, освајање властитог животног успеха, законоправило. Али нисмо и никако не смемо бити Запад у смислу извитоперења аутентичног, пионирског Запада у данашњем правцу: индивидуалистичка ускогрудост, хуманистичка себичност, морално лицемерје, социјална суровост, стицалачки бес, потрошачка грозница, глобални империјализам. У овом, вредносном погледу, ми смо дефинитивно православни Исток: вера, духовност, етика, праведност, социјална одговорност још увек чине смисао нашег постојања.

Како су Срби од дубоко промућурног, сналажљивог, радног и животног постали полтронски, нераднички и лаковеран народ склон великим илузијама, питање је за озбиљна социјално-психолошка истраживања. Колико то има везе са напуштањем села и тамошњег независног положаја, и освајањем градова, захтева удобности и спутаности разних врста које се потом лече бајковитим очекивањима, можемо дискутовати. Чињеница је да би данас многи који су бежали из сеоске беде и једноставности у богати градски живот у сваком смислу желели да се врате првобитној слободи и складу. Да ли је у граду могућа слобода и да ли је могуће обновити сеоски живот, нису само философска и привредна, већ и дубоко животна и стратешка питања за будућност српског народа. Повратни процес из града у село био би такође крај једне велике социјалне илузије.

 

Нови српски национални програм

 

Предуслов и почетак новог националног програма био би истовремени прекид са свим великим илузијама које су нас у овом тренутку заробиле као народ. Већ 20 година нема никаквог успешног друштвеног помака и реформе из простог разлога што све време остаје исти психолошки профил просечног Србина који више није лични и друштвени борац, породични и национални трудбеник, социјални и државни градитељ. Испијен од илузионистичких снова и очекивања, духовно и морално уморан, биолошки истањен, културолошки поражен и колонизован, државотворно разбијен, савремени Србин као да нема снаге да се супротстави, да се прене и крене из почетка, да поверује у сопствени смисао живота, поврати веру у себе, историјску мисију и будућност народа коме припада. Модерни Србин одабрао је кукавичку линију мањег отпора и њиме је завладао дух предаје маскиран у разне илузије које га варају да је скок из свакодневице у обећану земљу близу. А наша једина реална Обећана земља је Србија и за њен опстанак и напредак ваља се много помучити, нарадити и жртвовати.

Одговор на ово психолошко стање које је овладало нама не може бити само политичке природе, већ нам је потребна промена целовитог система вредности, свих наших веровања, снова, мана, погрешних учења и васпитања. Ми нисмо припремили нову генерацију са новим/старим погледом на свет и новим/старим моралним навикама, и самим тим не располажемо потребним новим националним менаџментом за 21. век. Сваки будући национални програм који не буде водио рачуна о овој сфери дубинског националног преумљења и препорода унапред је осуђен на неуспех. Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа. Потом би морали да уследе потпуно други погледи на свет и живот, потпуно нове радне навике и социјални идеали, сасвим другачија организација личног, породичног, друштвеног и државног живота.

Некадашњи ПИОНИР и на Западу и на Истоку био је Поштен, Искрен, Одан, Напредан, Истрајан и Радан, а такав би морао бити и пионир српске будућности. Његова упоришта смисла живота и социјалне остварености, поред ових вредносних идеала, требало би да буду и:

1) оргинална личност која мисли својом главом и негује сопствене ставове (а не клонирани потрошач и глобални сељак),

2) брак и породица (а не индивидуална самоћа и противприродност),

3) Црква (религиозна заједница, парохија као једна од највећих непримећених друштвених снага српског народа),

4) национална држава која форсира приватно предузетништво, владавину закона и социјалну солидарност.

За ову нову националну визију потребни су нам дубока вера, ново одушевљење, самоиницијатива, самоорганизованост и самодисциплина, истрајност и континуитет у националном раду, нова организациона култура, и Млада Србија, лишена свих илузија, која би била спремна да поднесе генерацијску жртву да би се овај историјски прелаз направио. Само тако „Време великих илузија” може постати време самоослобођења и новог подвига.

Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.


Федерална агенција за управљање кризама

27 јула, 2009

 

Glenn Beck Mentions FEMA Camps on Fox & Friends (part1)

 

http://www.youtube.com/watch?v=xuPttI8uRyM

 

Glenn Beck Backs Off On FEMA Camp Report

 

http://www.youtube.com/watch?v=N2TLsGCDWvk&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 1/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=OgEe9-XAGAE&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 2/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=9d_PwUK1X5k&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 3/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=kKlZJuOlEMc&feature=related

 

Alex Jones Tv:PROOF FEMA CAMPS EXIST!! 4/4

 

http://www.youtube.com/watch?v=zMtTL-jyW24&feature=related

 

ACTION ALERT – STOP FEMA CAMP

 

http://www.youtube.com/watch?v=OVA1bKPA500

 

fema camps

 

http://www.youtube.com/watch?v=mr4h5NpU3rQ&feature=related

 

Confession of a CIA Agent about FEMA

 

http://www.youtube.com/watch?v=8K9dgqKmJ50&feature=related

 

Trailer Workers Speak Out

 

http://www.youtube.com/watch?v=UQQcT0Tgpp4&feature=fvw

 

Muslim Camps Being Covered Up By Fox NEWS!!!

 

http://www.youtube.com/watch?v=cjm4VoL-3XM&feature=related

 

Основана је председничком наредбом од 1. априла 1979. године, са циљем да координира одговор на несреће које превазилазе ресурсе локалних и државних власти. Бројним законским изменама дата су јој велика овлашћења, тако да би у случају кризне ствације (што је за ФЕМА-у веома широк појам, од земљотреса, поплава, урагана, до терористичких напада, вирусних пандемија, рата и цивилних немира) било могуће суспендовати уставни поредак САД, и пренети огромна овлашћења на ову агенцију. Поменимо само неке од председничких наредби, која јој дају велика и чине ову агенцију најмоћнијом агенцијом у САД:

Извршна наредба 10990 – дозвољава влади да прузме све врсте транспорта, и контролу над аутопутевима и лукама;

Извршна наредба 10995, која дозвољава влади да преузме контролу над комуникацијама и медијима;
Извршна наредба 10998, која јој омогућава да преузме контролу над свим ресурсима хране и фармама;

Извршна наредба 11000, дозвољава влади да мобилише цивиле у радне бригаде под управом владе;

Извршна наредба 11004, која омогућава влади да премести насеља, гради нове куће јавним средствима, да се напусте означене области, и установе нове локације за популацију,…

Данас, ФЕМА је најважнија агенција Одељења за Националну безбедност, и доста је критикована, како због поменутих овлашћења, тако и због недовољне јавности у раду, и неуспеха управо у случајевима због којих је основана (на пример лоша реакција приликом урагана Катарина). Неки аутори је називају „владом у сенци“ Сједињених Америчких Држава.

ФЕМА је у последњих десетак година била врло „вредна“ обнављајући старе концентрационе кампове (логоре) изграђене у САД за потребе 2. светског рата, као и градећи потпуно нове кампове, те пренамењујући старе ваздухопловне базе америчке војске у највеће кампове какве данас поседује, са комплетном ваздушном, путном и железничком инфраструктуром. Тако је данас више од 200 оваквих кампова под управом ФЕМЕ у које се може сместити 5-10 милиона људи, а неки извори тврде чак и 50 милиона. У задњих неколико месеци ова прича доспела је и под око шире јавности.

House Probes FEMA Cover-up (CBS News)

http://www.youtube.com/watch?v=TnA_NvDul6M&feature=channel


Homo homini Homen

23 јула, 2009

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

Tu, nedavno, kad je Đilas rekao omladincima DS ono što im se moralo reći ranije, dok su bili mali (već je dockan) pomislih na J. B. Tita. Drug Tito je, svojevremeno izrekao onu rečenicu koja je odmah postala historijska: „Narod koji ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju budućnost.“

I, mada je „retro“ u trendu, a svaki ambiciozni političar trudi se, po cenu da ispadne smešan, da nečim podseti na Broza, makar iz vremena nesvrstanih, drug Đilas se nije povinovao ovom pomodarstvu. Skresao je, „podmlatku“ u lice, ono što po prirodi stvari podmladak treba da skreše „rukovodstvu“. S obzirom na to da Đilas vodi računa šta priča, ovo ima da znači da je bio baš iznerviran. Ili zabrinut, s razlogom. Iz toga se dalje da naslutiti da stvar s omladinom DS stoji gore od onoga što je gradonačelnik biranim rečima iskazao. „Nemojte da sa svojih 20 budete kao mi sa svojih 40. Jer, ako budete takvi, onda nema nikakve potrebe da postoji omladina“, rekao je Dragan Đilas na izbornoj skupštini omladine DS. Naravno da je bilo bolje da im je ovo rekao pre pet-šest godina, ovako, sad se bavimo već posledicama i zatečenim stanjem stvari. Takođe, naravno, nije baš ni Đilas pre šest godina bio dužan i najpozvaniji da „vaspitava“ mladi kadar i uči ih tome da jeste lepo biti mlad i bogat političar turpijajući nokte, ali da ako hoćeš da budeš političar budućnosti, i da budeš na čelu DS, moraš, bratac, da imaš ponešto, s intelektualno-mentalnog aspekta i u glavi i u srcu, a s anatomskog stanovišta i ponešto u ispodpojasnom predelu, za šta se, kada izbegavamo prostačenje, obično kaže „imati petlju“. Zaista bi bilo zanimljivo pratiti kakav efekat su izazvale Đilasove reči i koliko su se teško odrazile po savest mladih deesovaca, kojima su instant polit. kursevi već uništili značajan deo kreativnoti. Naravno, pun efekat bismo videli, kada bi za pola godine Đilas rekao: „Nemojte da sa svojih 20 budete kao da vam je 60. Stvarno, više nema potreba de se zovete podmladak. Srediću vam preko Krkobabića da se učlanite u PUPS, pa tamo još neko vreme možete da glumite razuzdanu mladost, u DS nema više mesta za mlade, podgojene karijeriste koji misle da se do visokih pozicija u stranci dolazi poslušništvom i aminovanjem rukovodstvu. Menjajte nešto, radite nešto ili vozdra.“ Znajući stanje u društvu, takvu besedu politički pre ne bi preživeo Đilas nego mlade snage kojima se obraća. Međutim, da ne budemo nepravedni, nisu ni omladinci sasvim krivi što su takvi kakvi su.

Recept za političko napredovanje u Srbiji jeste da talasaš što manje, da fraziraš što više i ponavljaš oveštale parole stranačkih idola s vrha, siguran da tako nećeš pogrešiti. Ako ukazuješ na greške, optužuju te za defetizam, ili za jeres pesimizma i neverovanja u to da je Nik Sloter bezgrešno začet i poslat u Srbiju da spase narod od apatije i podari vlastima život večni. Pa, ajd sad ti zucni i rizikuj da ni do penzije ne dobiješ čak ni najmanje poslaničko uhlebljenje a kamoli veću funkciju. Prošla su vremena kada se išlo glavom kroz zid. Nekad je bilo najprirodnije da mlad čovek čita Branka Miljkovića, danas, skripta sa instant kurseva kako postati uspešan iz fotelje. Ovo danas, što je ostalo od političke omladine, ne samo DS, ali ovde je o njima reč, jer se tu očekivao rasadnik najboljih budućih političara, prati sve stranačke tračeve, međusobice odraslih, agituje po internet forumima na najprizemniji način, šlihtajući se kome stigne i sanjajući o tome kako da postane Homen umesto Homena. Posmatrano sa stanovišta dizajna, to bi se reklo ovako. Ako matori rukovodeći kadar na svojim GO odborima, ili izbornim konvencijama, najviđenije kadrove najavljuje spektakularno dramatičnim muzičkim insertima iz filma „Gospodar prstenova“ kombinovano sa „giv mi fajv“ i ostalim koskama moderne politike gde je ambalaža sve a sadržaj ništa, šta očekivati od omladine? Dobro su i takvi. Mogao im je muzički motiv na izbornoj skupštini biti:

 „Da mi je biti morski pas, za-a-a-jedan dan, jedan sat, biti morski pas.“ Mada nije isključeno da su mnogi baš to pevušili dok je Đilas, zaludu, držao čas.

Možda zvuči šaljivo. A nije uopšte. Narod koji ima ovakvu omladinu po vodećim strankama ima razloga da misli o svom opstanku. Utoliko pre jer, omladinu iz matematičke gimnazije, i sličnih rasadnika mladih genijalaca u Srbiji, koji svako malo sami svojim sivim ćelijama po svetskim takmičenjima poraze na tren sivilo prosečnosti ili estradni šareniš, uprkos problemima u školstvu i prosveti, niko ne uzima za ozbiljno. Ali ih, još dok stasavaju, ošacuju ljudi kojima je posao da na globalnom planu prave selekciju najumnijih i odvode ih širom planete. Samo Srbiji trebaju mladi aparatčici, klonovi svojih šefova, zadivljeni domaćim političkim džet setom iz skupštinskih restorana. To su oni koji misle da ništa ne duguju državi, ali žive na njen račun čim dobiju partijsku knjižicu.

Šta reći Đilasu ako je stvarno mislio ozbiljno? Tja. Ne daj se, Ines.

DANAS, 24.07.2009.


Koliko je zdravo ono što jedemo

20 јула, 2009

Autor: FoNet

Novi dokumentarac Roberta Kenera pod nazivom Food Inc. optužuje američku industriju hrane da je privredni monopolista koji, kako kaže, „tretira stoku nehumano i proizvodi genetički modifikovane useve sa đubrivom i otrovima za štetočine koje ugrožavaju ljudsko zdravlje i okolinu.

Film je obnovio ali i zaoštrio staru debatu između predstavnika prehrambene industrije za ishranu i branilaca potrošača o tome šta je sigurno za jelo a šta nije. U novom dokumentarcu Roberta Kenera ’’Food Inc.’’, autor i novinar Erik Šloser opisuje američku industriju hrane kao „previše industrijalizovan monopol u kojem mali broj korporacija proizvodi 80 odsto onoga što jedemo. Šloser takođe tvrdi da je hrana u ovim korporacijama podrgnuta intenzivnom procesu zbog čega je puna hemijskih aditiva i nije zdrava u odnosu na prirodnu hranu. Mnogi drugi autori koji se bave istom temom iznose slične argumente.

Film pokazuje kako se stoka veštački goji uz pomoć visoko koncentrisanog prerađenog kukuruza i podseća nas da krave nisu evoluirale hraneći se kukuruzom. Prema Kenerovom dokumentarcu, živina takođe jede hranu koja je puna hemikalija da bi bila ugojena i što pre spremna za prodaju, film nam pokazuje i prenatrpane i prljave živinarnike i mesta za ishranu stoke koja su pogodna za pojavu smrtonosne koli bakterije. „Dakle, ako jedna krava dobije bakteriju, i druge će da je dobiju“ – upozorava Šloser. Dženet Rajli, predstavnica za javnost američkog Institututa za meso u Vašingtonu, izjavila je Glasu Amerike da industrija radi po sigurnosnim normama i da koristi čiste objekte, sterilisanu opremu i odobrene antibiotike. „Mislim da je film karikatura industrije koju poznajem jer nije pravilno predstavljena javnosti. Pokušali su da okrive prehrambenu industriju kroz neke usputne priče i neuobičajene postupke“, tvrdi Rajlijeva i dodaje da industrija mesa danas proizvodi sigurnu hranu sa pristupačnim cenama za populaciju koja raste. Film upozorava da se stoka na industrijskim farmama uzgaja u nehumanim uslovima i na veoma malom prostoru Karolajn Smit DiVal, direktorka za bezbednost hrane u Centru za društveni interes, slaže se sa ovom izjavom. „Većina hrane koju konzumiramo u SAD je potpuno bezbedna“, tvrdi ona. Ali i skreće pažnju da je hrana koja se lokalno uzgaja svežija, da brže dolazi na naše trpeze, da je boljeg ukusa i da iz prve ruke možemo da saznamo kako se proizvodi.

Poljoprivrednik Džejms Born iz okruga Kalvert u Merilendu, prodaje svoje proizvode na pijaci u Aleksandriji, u Virdžiniji. „Imam prisan odnos sa svojim mušterijama. Uvek su dobrodošli da vide šta radim. Takođe imam i stažistu a sve ostalo je porodični posao. Moja porodica poseduje farmu od 1690. godine. Posao je težak ali ga volim“, objašnjava Born. Potrošači ga takođe vole. Mlada žena koja se zatekla na pijaci kaže, „kupujem zbog ukusa, atmosfere, i zato što znam od koga kupujem hranu i kako oni uzgajaju piliće i hranu. Divno je“… Ali sveža hrana koja se lokalno uzgaja na malim imanjima zahteva više rada i više novca da bi se iznela na tržište u odnosu na hranu koja se standardno proizvodi na udaljenim ogromnim posedima. Da li je onda potrošač u boljem položaju? „Ova vrsta poljoprivrede je sve popularnija. Ali ljudi koji traže pristupačne cene i koji se bore da sastave kraj sa krajem takođe treba da imaju izbor“, smatra Dženet Rajli. Međutim, Kerolajn DiVal kaže da potrošači imaju pravo da znaju odakle im hrana dolazi. „Ne možete da iznesete na tržište hranu koja se uzgaja na farmi a proizvodi u fabrici. Morate da budete pošteni u pogledu onoga što prodajete“, upozorava DiVal. I to je glavna tema novog dokumentarca Roberta Kennera ’’Food Inc.’’, koji kritikuje američku industriju hrane i nastavlja debatu o njenom kvalitetu i sigurnosti.

’’Food Inc.’’

http://www.youtube.com/watch?v=QqQVll-MP3I&eurl=http%3A%2F%2Fwww%2Edanas%2Ers%2Fvesti%2Fiz%5Fsata%5Fu%5Fsat%2Fkoliko%5Fje%5Fzdravo%5Fono%5Fsto%5Fjedemo%2E83%2Ehtml%3Fnews%5Fid%3D8150&feature=player_embedded

DANAS, 20.07.2009.


DRUŠTVOSLOVLJE

15 јула, 2009

Noć lova na veštica

Autor: Aleksej Kišjuhas

Povodom Noći veštica, tridesetog oktobra 1938. godine, sa dvadesetog sprata Medison avenije broj 485 u Njujorku, emitovana je adaptacija romana Herberta Džordža Velsa „Rat svetova“ (1898) putem radio mreže Kolumbija. Režiser i spiker ove radio drame bio je njegov prezimenjak, izvesni Orson Vels. Ovaj rani naučno-fantastični roman govori o invaziji vanzemaljaca na mesto Voking u Engleskoj.

Uzgred, u istom tom Vokingu danas je sedište Meklarena, jednog od najvećih i najuspešnijih timova u Formuli 1, odnosno generalštab vozačkih „vanzemaljaca“ kao što su (bili) Alan Prost, Ajrton Sena, Mika Hakinen ili Luis Hamilton. Velsova adaptacija Velsovog romana za američku radijsku publiku značila je osavremenjivanje priče i radikalizaciju formata ili forme. Cilj jeste bio uplašiti američku javnost, u tradiciji praznika kao što je Noć veštica. Iz tih razloga, ceo slučaj smešten je u mestašce pored Nju Džersija (gde je 1998. godine podignut spomenik „invaziji“), a forma beše novinarska: „udarno“ izveštavanje sa „živim“ uključenjima. Povremeno prekidanim vremenskom prognozom. Kao što je mnogima poznato, usledila je istinska drama i sociologija kulture „uživo“. U kontekstu već nadraženih nervnih završetaka javnosti zbog Drugog svetskog rata koji beše iza ugla, mnogi slušaoci su se dali u paniku. Kasnije studije pokazale su da je oko milion slušalaca bilo „istinski uplašeno“, a mnogi su posvedočili da su zaista „osetili“ otrovne gasove i „videli“ leteće tanjire pred kućnim pragom.

Javnost Srbije danas raspravlja o novom Zakonu o informisanju. Rasprava je sa razlogom prenapučena i otežana ne tako davnim lošim iskustvima sa istim. Pitanje koje bi jedni drugima svi trebalo da postave glasi: da li bi Orson Vels i njegov „Rat svetova“ bili predmet kazne po predloženom zakonu? I, još važnije, da li bi trebalo biti? Jer, bez obzira što su pažljiviji slušaoci lako ukapirali da je reč o fikciji, Vels je svesno želeo da uplaši i obmane javnost, i to mu je pošlo za veštom rukom i dubokim glasom kod nebeznačajnog broja ljudi. Drugim rečima, naredna invazija bila bi od strane države na Velsov novčanik.

Omiljeni izgovor domaćih političara za pojedine zakonodavne prakse u Srbiji glasi „tako je u Evropi“. Ponekad, međutim, valja pogledati i kako je u Americi. Pogotovo kada je u pitanju sloboda štampe: teoretisana u „Starom“, ali praktično izmišljena u „Novom svetu“. Jer, Vels nije bio kažnjen, niti naročito opomenut, uprkos zahtevima prevarene i postiđene javnosti željne osvete zbog sopstvene naivnosti. Međutim, sloboda javnog izražavanja, pa i radio-difuzovanja, Amerikancima je bila važnija. Sve ovo u skladu je sa opštijom i izuzetno vrednom tradicijom američkog shvatanja politike prema kojem treba triput razmisliti pre nego što se dopusti uplitanje države i njenih činovnika u postojeće društveno tkanje, pošto je to uvek jedna invazivna praksa – baš poput Velsove invazije iz svemira.

Određena propisanost, regulacija i invazivnost svakako je neophodna: ponajpre ona koja preisputuje vlasničku strukturu medija. Drakonizacija kazni koja može odvesti u njihovo gašenje nešto je sasvim drugo. Potpuno je jasno da se ovaj zakon ima suprotstaviti pojedinim medijskim kreaturama i nemanima koje nažalost postoje u Srbiji. Međutim, jednako nažalost, u tome je i problem. Jer, na isti način, neko drugi može biti politički interpretiran i sudski kažnjen kao politički zlikovac koji javnost svesno, a nesavesno obmanjuje. Naime, odsustvo dugoročnosti je osnovni problem politike u Srbiji, pa i ovog zakona. Ne uviđa se da neka naredna vlast može upotrebiti taj zakon za obračun sa onim medijima koji smetaju njima i njihovim vizijama. Svaka vlast ima svoju vešticu, bez obzira da li sa dobrim ili lošim razlogom. Dopustiti državi lov na njih jednom, znači dopustiti ga stalno. Zato je ponekad korisnije upotrebiti američke, a ne evropske recepte, te neke stvari jednostavno ostaviti – neuređenim. Dobar i dobro upotrebljen krivični zakon ponekad je sasvim dovoljan. Odabir neuređenosti može se braniti upravo na temelju nedavne i ružne istorije državine brige za čitalačko zdravlje putem gašenja onih medija koji nisu bili na tragu zvaničnog državnog kanona. Umesto toga, valja stvarati društveni kontekst u kojem će loše i opasno novinarstvo biti tamo gde mu je i mesto: na margini. Taj put je dugačak, ali vredan puta. A rizici su samo kratkoročno veći.

Na kraju, mnogi će kritikovati stanje medijske kakofonije: činjenicu da je lakše nego ikad imati svoj medij i na dotičnom govoriti ili škrabati u stanju radikalne raspuštenosti uma i tastature. Ali i tada se valja vratiti na Orsona Velsa i njegove medijske nepodopštine. Naime, ceo slučaj je u svom govoru spomenuo i Adolf Hitler, kao „dokaz dekadencije i pokvarenog stanja demokratije“. Drugim rečima, za Hitlera je ovo bio argument u promociji stava da je demokratija zla, a sloboda štampe naopaka. Nemojmo se implicitno slagati sa njim. Jer onda Vels ne bi imao novca za jednog „Građanina Kejna“.

DANAS, 16.07.2009.


%d bloggers like this: