СУОЧАВАЊЕ

 

Ако су Христове речи “окрени други образ“, “опрости им, не знају“, “не суди“, али и “нисам дошао да донесем мир него мач“, “и непријатељи човеку постаће домаћи његови“, “који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, добиће га“, па прича о црној овци и праведницима који нису имали разлога да се покају, како да се, дакле, млади човек, млади хришћанин, могући млади хришћанин, постави у односу на друштвену реалност у Србији?

Ситуација је следећа: за политичаре важи мишљење да су сви исти, а за тајкуне да су сви лопови. Свако ко се повезује са политичарима или тајкунима од стране већине грађана Србије добија питање “и ти си њихов?“. Чињеница је да се грађани Србије пљачкају већ 20 година. Чињеница је да већина грађана Србије ЗНА да су се скоро сви на власти и око власти екстремно обогатили, док већина грађана већ 20 година једва одржава егзистенцију, живи на граници сиромаштва. Чињеница је да у народу тиња огроман бес и да расте жеља за осветом према свима “који су нас пљачкали и поробљавали“ у последњих 20 година. Чињеница је да пред народ, пред грађане, више нико не може да стане, чак ни Црква због јако великог броја атеиста и левичара али и оних који се само на попису изјашњавају као православни, са таквим моралним кредибилитетом и харизмом да потпише Уговор са народом, са грађанима, да направи неки New Deal и томе слично, што би нагло повратило веру и улило оптимизам међу грађанима, окупило све око истог циља и истих вредности, а државу заиста модернизовало, уредило, очистило, ослободило…

Мислим да ће врло брзо да дође до потребе да се каналише велико народно незадовољство које ће бити праћено бројним грађанским и радничким протестима. До овога ће доћи јер економија Србије убрзаном пропада и не види се никакав излаз. Политичка и привредна елита очигледно нема решење. Број оних који никада више неће изаћи на изборе сваким даном је све већи. Међу младима је све више и више агресивности, а таква стања вуку људе и ка револуционарном понашању. Човек са бомбом је ушао у зграду Председништва, а жена са ножем покушала да уђе у Скупштину. Расте број самоубистава, абортуса, убистава, психичких и соматских болесника, да све већи број младих жели да напусти Србију, да је све већи број младића и девојака који су усамљени јер се осећају као губитници и не сналазе се у култури Великог брата, док је у другој групи, међу члановима “потрошачког друштва“ све више разврата… Нигде се не види крај овом распадању.

Народ жели промену система. А тога нема без обнављања хришћанских вредности. Без демократских вредности и грађанске културе.

Да ли су (неки) српски тајкуни црне овце из Христове приче, или их чекају  “иглене уши“? Како да не дође до народне освете, а да буде правде, да се искорени корупција, да се обештете покрадени, поштују закони? Како да дође до позитивне слекције, до владавине права, ако се пред суд не изведу они који су много крали и варали? Да ли треба окренути и други образ, у овом случају и други џеп, и дозволити наставак економског и културног осиромашења нације и државе?

Неко мора да преузме одговорност и понуди решење. Да ли је тај који тражи решење црна овца која ће се покајати? Како уништити кукољ и сачувати жито? Да ли то човек треба да ради, да спроводи правду на Земљи?

На крају, какве има везе ко је на власти ако се процес распадања националног бића, породице и државе не заустави, чак и када дођу повољније међународне околности? Да ли је оно пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву заправо Божија Промисао?

11 Responses to СУОЧАВАЊЕ

  1. Varagić Nikola каже:

    СИЛОВАЊЕ

    У Србији су само у првих шест месеци силоване 54 жене, од којих осам девојчица и 13 адолесценткиња, а сматра се да је стварни број жртава много већи

    Недавно смо на ТВ-у видели као изгледа једна „примитивна, нецивилизована и дивљачка” традиција земље попут Авганистана, не по томе што нас светски медији перманентно убеђују да је талибански сој језив и да представља последњи реметилачки фактор у једном „готово најбољем од свих светова”, већ по томе како се тамо третирају жене.

    Осим што су сагласно трибалистичким законима принуђене да иду у буркама, потпуно покривене, на приказаном снимку види се да их мушкарци третирају лошије него псе: шутирају их, шамарају и гурају, а уз прилог смо чули да, сагласно тамошњим законима, сакаћење или чак и убиство жене због неверства не подлеже никаквим законским санкцијама. Али хвала богу, Авганистан је далеко, а ми живимо у Србији.

    Као што смо се вероватно уживели у фантазам да смо једна модерна и цивилизована земља, у којој не само да су такве ствари искорењене, већ се веома води рачуна о заштити жена (иако је много воде морало да протекне интернационалном реком Дунавом, док предлог Националне стратегије за равноправност полова, коначно није ушао у скупштинску процедуру). На то наше самољубље свакако су утицали и скандалозни „случајеви” декадентног Запада, у којем је светску јавност одскора потресао монструозни „три у један” (отац-супруг-деда) аустријанац Фрицл, који је са рођеном ћерком изродио седморо деце.

    На све учесталије вести из домаће „зоне сумрака” црних хроника, као и на све већу видљивост проблема насиља у породици као и пораста насиља над женама, доскора смо реаговали приватним згражањем или остајали потпуно умирени у својим домовима, знајући да о једном аспекту ових проблема брину стручњаци окупљени око пројекта „Сигурна кућа”.

    Али отрежњење је стигло недавно. Због све чешћих случајева тешког насиља у породици, сексуалне злоупотребе деце и силовања – у Србији су само у првих шест месеци силоване 54 жене, што ће рећи мало више од једне недељно (од којих осам девојчица и 13 адолесценткиња, а сматра се да је стварни број жртава много већи) Б92 је отворила ову тему, објавивши не само одредбе закона већ и невероватан податак да су у 70 одсто оваквих криминалних случајева изречене најмање могуће законске казне, односно, како се то стручно каже, казне које су у границама законског минимума!

    закон каже да се силовање кажњава казном од две до дванаест година, односно, уколико је силовање извршило више особа, ако је извршено на нарочито свиреп начин, ако су настале тешке телесне повреде, уколико је силована особа млађа од 18 година, или је силовање довело до трудноће жртве, казна је од три до петнаест година затвора. У случају да је силовано дете до 14 година, и у случају смрти жртве, силоватељ добија од пет до осамнаест година затвора.

    Иако се најпре стручњаци слажу да је закон недовољно оштар, а пракса изрицања најблажих казни скандалозна, и иако се озбиљно ради на промени закона и на увођењу чак и таквих мера као што су кастрација или давање одређених хормоналних инјекција, чини се да је ипак скандалознији од свега опис овог језивог кривичног дела.

    Најпре, може ли уопште бити силовања које није свирепо? И шта је уосталом „нарочито” свирепо силовање? Да ли писци закона заправо „степенују” ову тешку (за неке и једну од најтежих) повреду интегритета и достојанства жртве, тако што знају да опишу силовање које не претпоставља „тешке” телесне (и душевне) повреде? Да ли сходно овим одредбама, можемо да закључимо да законописци сматрају да је могућно да жртва буде и „само мало силована”? Да ли је уопште важно колико година има жртва? Да ли стерилан или предострожан силоватељ, који, на пример, напаствује жену која случајно користи контрацептивна средства, може да рачуна на мању казну? Да ли се тек у случају смрти жртве претпоставља изрицање максималне казне од само 18 година? Зар, у крајњој линији, није свако силовање заправо једнако смрти? Зар овако написане одредбе закона не претпостављају маневарски простор за институт „олакшавајућих околности”? И коначно, зар њих уопште може и сме да буде када је у питању силовање?

    И мада се у тексту закона користи реч „особа” а не реч „жена”, и иако су углавном жене жртве силовања, не морамо бити ни правници нити женског пола да бисмо због прикривено мизогиног карактера ових одредаба закључили да у њиховом писању сигурно нису учествовале жене. Да би закон ваљао, морао би да има само једну одредбу: за силовање најтежа казна (40 година?). Да би био усвојен, женски део Србије мора да покаже иницијативу. Усвајање Националне стратегије за равноправност полова можда је први корак.

    културолог

    Зорица Томић

    http://www.politika.rs/pogledi/Zorica-Tomich/SILOVANJE.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    LIČNI STAV

    Kršenje bioloških zakona

    Autor: Dr Zoran Stokić

    Društvena praksa i političke odluke koje donosimo nikada ne smeju da narušavaju zakone biologije. Zašto? Biologija – nauka o životu – pokazuje nam da nijedan živi organizam nije spreman da plati onu cenu koja se ne isplati – cenu koja ga vodi u samouništenje.

    Kada tigar započne lov na srnu, on svoju trku mora da završi za najkraće moguće vreme, tako da mu plen često i izmakne. Zašto? Zato što on veliku brzinu postiže ubrzanim unutrašnjim sagorevanjem, a ono podiže njegovu temperaturu toliko da bi tigar doživeo termičku smrt ukoliko bi njegova trka trajala nerazumno dugo. Vuk ne sme, ne obazirući se na klimatske uslove, da pođe u lov u najhladnijim danima polarne zime i da rizikuje da za obrok mora da plati promrzlinom šape i njenim nedopustivim gubitkom itd. itsl.
    Ono što važi za individue važi i za vrste – pa i za društva i države. Ne može Srbija sebi da dozvoli taj luksuz da plaća nedopustivu cenu za svoju pogrešnu spoljnu i unutrašnju politiku koja je započela 1989. godine. Srbija nije Kina, pa da tek tako može da amortizuje decenijski rat (vojni, diplomatski, pravni, kulturni) sa svim susedima i sa Zapadom. Čak i da je istina sve ono što nam govore naše tzv. patriote, naprosto nije biološki opravdano da se Srbija i dalje konfrontira sa susedima i Zapadom.
    Osim zapadnih investicija, za opstanak Srbije još je važnije (pa time i biološki nužno) da uvedemo elemente zapadne građanske kulturne tradicije. Naša despotska kulturna tradicija je onaj generator iz kojeg se indukuje naša samoubilačka politika. I u objašnjenju ovoga fenomena možemo da se poslužimo metaforom iz biologije. Despotska tradicija (koja je uvek nastajala tamo gde je bilo „viška“ ljudi) ne poštuje čovekovu filogenetsku individualnost, ona njega tretira poput mrava, termita, on je potpuno zamenljiv element među milionima potpuno istih elemenata. Za razliku od despotija, zapadna društva (pošto su imala „manjak“ ljudi) bila su naterana da poštuju čovekovu individualnost, tako da je tek u tradiciji zapadne građanske kulture stvoreno humano društvo, koje više nije bilo u sukobu sa zakonima filogeneze čoveka. U njemu je građanin postao ličnost, koja je u stalnoj simboličkoj informacionoj vezi sa ostalim građanima-ličnostima, svako od njih ispunjava određene funkcije i pridržava se određenih procedura i standarda u zajedničkom telu tog društva. S druge strane, pojedinac u despotskoj tradiciji nalikuje ćelijama zloćudnog tumora, simbolične informacione veze tu ne postoje; tu svako pokušava da preživi za sebe, u ličnoj borbi za opstanak postupa kako mu se prohte, a ta svojevoljnost mu je čak i dopuštena pod uslovom da ne remeti život i poziciju centralne vlasti.
    Podsetimo se, ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega po tome što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi se uklopila u „šemu međupovezanosti“ i bila koristan član „interesne zajednice“ tela. Stoga se ponaša kao mlada embrionalna ćelija, lišava se posebnih struktura i deli se bezobzirno, tako da tkivo tumora, inficirajući se, urasta u još zdrava susedna tkiva i razara ih. Tako i u despotskog kulturnoj tradiciji pojedinac, poput ćelije tumora, pokušava da samo on preživi ne misleći o potrebama drugih dovodi do samouništenja tela društva.
    U našoj redukovanoj kulturi za povezanost između biologije i sociologije nema mesta. U našoj praksi kultura je svedena samo na elitna dobra i aktivnosti: na pozorište, film, lepu književnost, klasičnu muzika, modu i tsl. Zato joj se tako i pristupa: kao nečem manje važnom, nečem sekundarnom, fakultativnom, čemu se okrećemo ako nam pretekne malo para. Ako ostanemo i dalje gluvi i slepi na činjenicu da je kultura mnogo više od toga i da, osim umetnosti i zabave, obuhvata i daleko važnije elemente našeg života (i tradiciju, i nauku, i sva korisna dostignuća, i vaspitanje, pa i način mišljenja, delanja, ponašanja, pa i svest da smo mi istovremeno i individue i deo šire organske celine…) i ako i dalje ne želimo da kulturu vidimo zapravo kao primarno oruđe – alat – kojim se jedan narod služi da bi funkcionisao, da bi opstao, – čeka nas nužno sudbina Indijanaca i Hazara.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/krsenje_bioloskih_zakona.46.html?news_id=169680

  3. Varagić Nikola каже:

    LIČNI STAV – Apsurdi socijalnog dijaloga

    Vladin socijalni monolog

    Autor: Milan Knežević

    U aprilu 2008. god. Unija poslodavaca i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ istekli su reprezentativnost. Međutim, oni su se kao faraoni dosetili; suspendovali su rad odbora za utvrđivanje reprezentativnosti proglasivši sebe večnim zastupnicima poslodavaca i radnika.

    Latinski izraz apsurdus znači logički nemoguć, besmislen, nerazložan. I upravo ovaj bi izraz, značenjski sveobuhvatno, opisao događaje oko formiranja i rada Socijalno-ekonomskog saveta, koji čine Unija poslodavaca Srbije, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“, Savez samostalnih sindikata i Vlada Srbije.
    Na opštu žalost Vlade, 2005. godine poslodavci Srbije nisu prihvatili potpisivanje opšteg kolektivnog ugovora. Ovo je bio presudan razlog da Vlada krene u organizovanje puča u postojećoj Uniji poslodavaca, i izabere novo rukovodstvo na koje će moći da vrši neposredan uticaj. Stvari se događaju kao u dramama apsurda: 3. aprila 2008. u Radničkom univerzitetu održana je iskonstruisana skupština na kojoj je izvršena smena prethodnog rukovodstva UPS-a, a za čelnike organizacije proglašena je nova poslodavačka „elita“. Kvorum toj skupštini davale su čistačica, sekretarice i „poslodavci“ koji nemaju firme. Čitav postupak postavljenja novog rukovodstva koordinira i sprovodi državni sekretar Snežana Lakićević. Vlada je ovim želela da odglumi brigu za radnike i poslušne poslodavce a potpisom opšteg kolektivnog ugovora iskaže svoje socijalno opredeljenje i brigu pred predstojeće izbore u maju prošle godine. Zbog ovakvog oblika diktature koju je provela Vlada, najveći broj poslodavaca i kolektivnih članova napušta UPS. S obzirom na to da je poslužio samo za proizvodnju predizbornih iluzija, Vlada je znala da opšti kolektivni ugovor nema realnih pretpostavki da ikada zaživi, mada je zakonski i dalje na snazi. Zbog toga će u budućnosti biti generator dramatičnih socijalnih turbulencija i kolektivnih protesta.

    Svo sveto zaklinjanje UPS-a i UGS-a da zastupaju opšte interese, može se izraziti brojevima koji odražavaju samo ličnu materijalnu korist. A brojevi nemilosrdno govore da je Ministarstvo rada i socijalne politike dalo saglasnost da se na račun UPS-a u dve tranše isplati, prvi put 46,5 miliona dinara a drugi put 50 miliona iz fonda PIO. Tome treba dodati i redovne mesečne apanaže koje za svoj rad dobijaju od državnih institucija. Ovakva pozicija im je omogućila i članstvo u upravnim odborima gde takođe imaju velika primanja. Lepote apsurda prepoznaju se i u činjenici da je poslovnik o radu Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti u suprotnosti sa Zakonom o opštem upravnom postupku. Predsednik Odbora (i predstavnik UPS-a u tom telu) Ivan Kovačević je suspendovao rad ovog odbora po nalogu Stevana Avramovića, predsednika UPS-a. Predstavnici Vlade u Odboru, Vinka Kojadinović, Ivana Vještica i Goran Batak, ogradili su se od nezakonitog rada odbora. Članovi Odbora iz redova UPS javno izjavljuju da neće dozvoliti reprezentativnost drugim poslodavačkim organizacijama. Stevan Avramović skida sa dnevnog reda tačke za preispitivanje reprezentativnosti UPS-a a svim sredstvima opstrukcije pokušava da sačuva sociološko-finansijski plen. Budžetska inspekcija Ministarstva finansija nalaže da UPS vrati 96,5 miliona dinara dobijenih od penzionera, ali se fond PIO, da apsurd bude veći, žali Vrhovnom sudu jer ne žele da im se ta sredstva vrate. Po čijem nalogu se žale?
    Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (APPS), koja je u međuvremenu osnovana, okuplja 146.985 poslodavaca koji zapošljavaju 431.505 radnika, ali nije u mogućnosti da dobije reprezentativnost. Nejasno je zašto ministar Ljajić odbija da postupi po Zakonu o radu i da proglasi nereprezentativnim članove Socijalno-ekonomskog saveta koji nisu predočili osnov svoje reprezentativnosti. Zbog ovakvih postupanja usledile su i tužbe Vrhovnom sudu i redovnim sudovima za krivična dela zloupotrebe službenog položaja.

    Apsurdno je da prvi čovek UPS-a nema niti jednog zaposlenog radnika, a ostvario je ukupni promet na firmi oko 1.000 eura. Apsurdno je da većinu članova SES-a čine članovi koji uopšte nisu poslodavci. Najapsurdnije je da ovakvi poslodavci dodeljuju kolajne predsedniku Vlade za kooperativnost u Socijalno-ekonomskom savetu. Apsurdno je da socijalnog i ekonomskog dijaloga uopšte nema, niti će ga sa ovakvim predstavnicima biti, mada je sada Srbiji najpotrebniji. Apsurdno je da je Vlada odbacila sve predloge UPS-a, a kako i ne bi kad su potpuno besmisleni. Oni jesu partner sa Vladom zato što nemaju ni legitimitet, ni kredibilitet, niti bilo kakvo moralno uporište. Do presuda Vrhovnog suda socijalno -ekonomski dijalog će i dalje biti u zoni apsurda a radnici i poslodavci u zoni potpunog ekonomskog besmisla. I možda bi latinska izreka „Verujem jer je apsurdno“, jedina mogla uneti tračak mogućnosti da Vlada počne uvažavati legitimne i kredibilne, a ne da pregovara sa grupama građana čiji je materijalni interes vulgarno stavljen iznad svih drugih interesa. Sačekajmo novi apsurd. Barem toga ima u izobilju. U socijalnom blatu uskoro će se naći najveći deo nacije ako ne učinimo nešto da do toga ne dođe.

    Autor je predsednik Upravnog odbora Unije proizvođača tekstila, kože i obuće

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/vladin_socijalni_monolog.46.html?news_id=169679

  4. Varagić Nikola каже:

    Antikorupcijske institucije bez podrške vlasti

    Vlada neiskrena u borbi protiv korupcije

    Autor: Irena Radisavljević, Aleksandar Rodić |

    Ako Vlada nikada nije uvažila niti jednu preporuku neke antikorupcijske ustanove i uporno opstruira rad državne revizorske institucije, a ljudima koji treba da se bore protiv najgore pošasti jednog društva limitirate sredstva za rad, pa ih još smestite u neadekvatne prostorije… onda je sasvim sigurno da nijedna vlada posle 2000. nije iskreno želela da se bori protiv korupcije – složni su u oceni sagovornici „Blica nedelje“ koji rukovode institucijama za borbu protiv korupcije i zaštitu prava građana.

    Ukratko, ovako izgleda pozornica na kojoj se u Srbiji poslednjih devet godina odigrava fiktivna borba protiv korupcije i uspostavlja deklarativna transparentnost u trošenju javnih sredstava i javnom radu uopšte. Upravo zato, Srbija je i danas po oceni mnogih relevantnih međunarodnih institucija na samom dnu u sprovođenju antikorupcijskih reformi i zato i danas građani iz sopstvenih džepova plaćaju mešetarenje nadležnih i, bez svoje volje, omogućuju politički podobnima da se obogate.
    Primeri samovolje vlasti koje su naveli sagovornici „Blica nedelje“ najbolje pokazuju odnos naših vlasti prema korupciji, ko uživa njihovu zaštitu i zašto je ovaj problem i danas najveća prepreka na putu ka EU.

    Dijana Marković-Bajalović, Komisija za zaštitu konkurencije
    – Već je postala praksa da mnogi učesnici na tržištu protiv kojih je Komisija vodila postupak ne postupaju po našim rešenjima, jer po zakonu koji je još u primeni Komisija nema efikasnih sredstava da obezbedi njegovo poštovanje. Dobar primer je privatizacija „C marketa“. Komisija je u tom slučaju donela rešenje kojim je zabranila spajanje trgovinskog lanca „Delta“ sa „C marketom“ jer je ustanovila da se tom koncentracijom stiče dominantan položaj na tržištu Beograda. Iako učesnici ne mogu sprovesti koncentraciju bez prethodnog odobrenja Komisije, u ovom slučaju ona je sprovedena, a učesnici nisu snosili sankcije jer sudski postupci (prekršajni, za izricanje novčane kazne i pred Vrhovnim sudom, po tužbi „Delte“ na rešenje Komisije) još nisu okončani. Slična je situacija i kada je reč o drugim postupcima koje je Komisija vodila. Četiri godine posle donošenja Zakona o zaštiti konkurencije, još nijedna kazna nije izrečena, pa bi se moglo reci da Komisija radi uzaludan posao.

    Radoslav Sretenović, Državna revizorska institucija
    – Kako doskoro nismo imali uslova za rad, nismo uradili nijednu reviziju. Pre nekoliko dana dobili smo privremeni smeštaj u Makenzijevoj ulici, ali to još nije pravo rešenje, već samo gašenje požara. U 2007. godini smo dali neke preporuke određenim ministarstvima, ali još nemamo povratnih informacija i tek sada ćemo videti dokle se s tim stiglo – kaže Sretenović.

    Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije
    – Najbolji primer samovolje naših funkcionera bila bi prodaja Luke Beograd firmi „Worldfin“. Mi smo pokušali da razgovaramo sa premijerom da država formira lučku upravu, koja bi kao državna institucija upravljala svim lukama kao infrastrukturnim objektima, a da se nezavisno od toga prodaju hangari, magacini i slično. Naime, luke kao opšta dobra moraju da budu u javnoj svojini i dostupne svima pod jednakim uslovima, a takvo rešenje su primenile i druge zemlje potpisnice Dunavske konvencije. Vlada nije ništa uradila, čak nije ni razmatrala našu preporuku. Luka je privatizovana i to na način koji je suprotan svim evropskim standardima. Slično se dogodilo i sa svim drugim preporukama Saveta – kaže Baraćeva.

    Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja
    – Ima i previše primera koji bi pokazali koliko je teško doći do pojedinih vrsta informacija, a posebno do onih koje spadaju u antikorupcijsku oblast poput raspolaganja budžetskim novcem, javnih nabavki, privatizacije… Ipak, najpoznatiji primer je višemesečno odugovlačenje da se postupi po mom nalogu i učini javnim dokument koji je kasnije potvrdio postojanje drumske mafije i krađu na naplatnim rampama na autoputu. Posle mojih upornih pokušaja i sabotiranja od strane nadležnih, ispostavilo se da je ova krađa državnih sredstava jedna od najvećih potvrđenih u novijoj istoriji Srbije. Poverenik, međutim, ne može puno da učini bez saglasnosti najvažnijih političkih aktera. Vlada je ta koja ima obavezu da u slučaju potrebe obezbedi prinudno izvršenje naloga Poverenika i ona je ta koja treba da pokreće postupke za prekršajnu odgovornost. I pored upornih zahteva i upozorenja Poverenika, Vlada (iako su se u međuvremenu promenile tri) prvu obavezu uopšte ne izvršava, a drugu izvršava samo simbolično. To svesno ili ne, poziv na kršenje zakona – kaže Šabić.

    Slobodan Beljanski, Odbor za rešavanje o sukobu interesa
    – Najnegativniji primer odnosa vlasti prema Republičkom odboru je odluka Vlade da ne prihvati preporuku za razrešenje dva državna sekretara, za koje je Odbor utvrdio da su javnu funkciju koristili da bi uticali na sudsku vlast. I to ne toliko zbog samog odbijanja preporuke, koliko zbog obrazloženja koje se svodi na to da, zapravo, povrede zakona nije ni bilo. Vlada je time prigrabila nepostojeće pravo da preispituje i dezavuiše odluke Republičkog odbora, dajući veoma loš primer i podsticaj svima koji se odluče da krše zakon i da omalovažavaju samostalne i nezavisne kontrolne organe. Najveći broj odluka republičkog Odbora odnosio se na funkcionere. Većina njih povinovala se odlukama Odbora. Markantniji znaci neposlušnosti počeli su sa odbijanjem nekoliko narodnih poslanika iz poslednjeg saziva Narodne skupštine, koji su u isto vreme gradonačelnici ili predsednici opština, da odstupe sa jedne od ovih funkcija – kaže Beljanski.

    http://www.blic.rs/temadana.php?id=107396

  5. Varagić Nikola каже:

    Stopa prekida trudnoće znatno niža u zapadnoj Evropi

    U Srbiji svake godine između 150 i 200 hiljada abortusa

    Autor: Tanjug | 23.08.2009. – 15:10

    U Srbiji se, prema procenama zdravstvenih radnika godišnje obavi između 150 i 200 hiljada abortusa kod žena koje uglavnom ne koriste savremena sredstva kontracepcije, dok je stopa prekida trudnoće znatno niža u drugim zemljama zapadne Evrope, u kojima žene zahvaljujući korišćenju kontraceptivnih metoda „odlučuju“, tvrde medicinski stručnjaci.

    Abortus se u Srbiji obavi kod svake dvanaeste žene starosti od 15 do 49 godina, a za razliku od drugih evropskih zemalja, u kojima se neplanirana i trudnoća uglavnom dešava mladim i neudatim ženama, u Srbiji se najveći broj abortusa (čak 80 do 90 odsto) obavi kod žena starijih od 20 godina koje su u braku i već imaju jedno ili više dece, izjavila je načelnica Republičkog centra za planiranje porodice pri Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije dr Katarina Sedlecki.
    Prema njenim rečima, na ozbiljnost tog problema ukazuje i podatak da se svaki četvrti abortus obavi kod žene koja već ima četiri i više namerna pobačaja u svojoj “reproduktivnoj istoriji”.

    Navodeći razloge zbog kojih se žene opredeljuju za prekid trudnoće, Sedlecki je kazala da je osnovni razlog taj što se trudnoća dogodila neplanirano jer se žene oslanjaju na “tradicionalnu” i nedovoljno efikasnu kontracepciju, poput prekinutog snošaja, koja nije uvek najpouzdanija.
    Ona je navela da su iskustva pokazala da ženama u Srbiji lakše da prekinu trudnoću nego da redovno i disciplinovano koriste kontraceptivna sredstva. “Parovima u Srbiji nije omogućeno da steknu savremena znanja i veštine za efikasno sprečavanje trudnoće, niti je u dovoljnoj meri razvijeno savetovanje o kontracepciji”, objasnila je sagovornica Tanjuga, navodeći da u Srbiji nisu dostupni svi metodi kontracepcije koji su dostupni u drugim zemljama Evrope.

    Kada je reč o ekonomskom faktoru, padu standarda, problemima nalaženja sigurnog posla i činjenici da sve veći broj bračnih parova rađanje ostavlja za kasnije godine, Sedlecki je navela da ekonomski faktor nije glavni razlog visokog broja namernih pobačaja u Srbiji već to što su žene nedovoljno informisane o rizicima.
    “Istina je, međutim, da bi izvestan broj žena rodio dete kada bi imao veću socijalnu podršku”, rekla je Sedlecki, i dodala da je i u drugim zemljama Evrope zapažen nizak nivo rađanja ili njegovo odlaganje, ali da u tim zemljama žene kontrolu rađanja vrše primenom efikasne kontracepcije. Ipak, kada se ženama u većini zemalja Zapadne Evrope dogodi neplanirana trudnoća, one se češće odlučuju za njen nastavak i rađanje, ne samo zbog boljeg standarda i uslova života, već prvenstveno zbog toga što u tim zemljama abortus ima višu “psihološku cenu”ocenila je Sedlecki.
    Ona je podsetila da je abortus u Srbiji liberalizovan još daleke 1969. godine kada je dobio i snažnu socijalnu podršku.

    Sedlecki je upozorila da posebno zabrinjavaju visoke stope rađanja kod devojaka uzrasta 16 ili 17 godina i da se po broju trudnoća kod adolescentkinja Srbija svrstava u sam svetski vrh.
    “Polovina ovih trudnoća, koje ima između šest i sedam hiljada godišnje završava se namernim prekidom, a polovina nastavkom trudnoće i rađanjem”, navela je Sedlecki, i dodala da su mladi nedovoljno informisani o polsledicama i da samo mali broj njih brine o merama prevencije.
    Prema rezultatima reprezentativnog istraživanja, svega 3,6 odsto seksualno aktivnih mladih osoba seti se da upotrebi kondom, kao najednostavniji način zaštite, dok njihovi vršnjaci iz drugih zemalja, sredstva kontracepcije koriste u 62,5 do 97 odsto slučajeva.

    Dr Gordana Radivojević iz Udruženja za reproduktivno zdravlje kazala je da je u Danskoj pre nekoliko godina smanjen broj abortusa uvođenjem seksualnog obrazovanja u škole, što bi, kako je navela moglo biti korisno i u Srbiji. Takođe je navela da Danska i Norveška beleže povećanje nataliteta bas od onda kada je počela veća stopa korišćenja pilule kao sredstva kontracepcije.

    Angelina Radulović iz Udruženja “Roditelj” mišljenja je da je odustajanje od rađanja ili njegovo odaganje u velikoj meri uslovljeno ekonomskim faktorom jer sve više mladih dobija radne ugovore na određeno vreme, i kada zatrudne ostaju bez prava i nemaju nikakva primanja.
    Kada je reč o samom činu abortusa, stručnjaci navode da prema zakonski rešenjima iz 1995. godine, saglasnost roditelja prekid trudnoće neophodna je samo ako je devojka mlađa od 16 godina. Kada se utvrdi da žena ne želi dete, ginekolog je dužan da obavi razgovor kako bi joj se pomoglo da donese rešenje koje je za nju najbolje, ali to ne podrazumeva nikakav oblik nagovaranja, pritiska ili zastrašivanja, naveli su sagovornici Tanjuga. Ako se žena odluči za prekid trudnoće, ona je pre obavljene intervencije dužna da potpiše da se “operacija” obavlja na njen zahtev i da je upoznata sa svim komplikacijama i mogućim posledicama, objasnili su stručnjaci.

    Procene su da se u jednoj kalendarskoj godini u Srbiji dogodi najmanje 50 trudnoća na 1.000 devojaka uzrasta 15 do 19 godina. Govoreći o velikim rizicima začeća u adolescentnom periodu, dr Sedlecki je upozorila da su zdravstvene i psihosocijalne posledice brojne i ozbiljne bez obzira na to da li će se trudnoća završi prekidom ili će se opredeliti da ipak rodi. Osim što trudnoća kod devojčica “ima visoku cenu“ po njeno reproduktivno zdravlje zbog nezavršenog telesnog razvoja, porodaj je često rizičan i za psihološko i zdravstveno stanje deteta.
    Navodeći da se maloletne devojke u najčešćem broju slučajeva javljaju kasno kada prođe više od deset nedelja od žačeća, do kada se može prekinuti trudnoća, Sedlecki je kazala da je to najčešće zbog toga što ne znaju da prepoznaju simptome.
    Ona je dodala da jedan od razloga može biti i strah da će doživeti kaznu ili odbacivanje od roditelja, prijatelja ili zato što će morati da prekinu školovanje.
    “Odlažući donošenje odluke, te devojke se prvi put javljaju lekaru u uznapredovaloj trudnoći, kada nema više mogućnosti da se izvrši namerni pobačaj”, rekla je dr Sedlecki podsetivši da se zato Srbiji u 82 odsto slučajeva deca majki adolescentnog uzrasta rađaju izvan braka.

    Kada je reč o posledicama po zdravlje tek rođenog deteta, rezultati nekih istraživanja pokazuju da su deca maloletnih majki sklonija crvenim infekcijama i drugim tegobama u prvih pet godina života. Rezultati su pokazali i da deca majki koje su prerano rodile češće imaju usporeni psihomotorni razvoj, sporije se socijalizuju i sklonija su maloletničkoj delinkvenciji, a ispoljavaju tendenciju da i sama prerano postanu roditelji. Iako postoje tvrdnje da je broj abortusa u Srbiji smanjen u odnosu na raniji period, stručnjaci navode da to nije pouzdan podatak jer se veliki broj intervencija obavlja u sve brojnijim privatnim klinikama, a ni nivo nataliteta nije zebeležio porast.

    http://www.blic.rs/drustvo.php?id=107471

  6. Varagić Nikola каже:

    Zorica Tomić

    Obrazloženje

    Najrazvijenije i rekli bismo najcivilizovanije zemlje Evrope poput Švedske, Norveške, Finske i Islanda tretiraju prostituciju kao nasilje nad ženama, i kao teško kršenje ljudskih prava. Zato su tamo na udaru zakona ne „udarnice sa pločnika”, nego podvodači, posrednici i klijenti. Štaviše, u Norveškoj je od skora na snazi zakon koji predviđa novčanu kaznu čak i ako je usluga dobijena ili pružena u inostranstvu. U većem delu Evrope, prostitucija je dekriminalizovana (prostitutke se ne privote) ali ne i legalizovana.

    U tekstu objavljenom u nekoliko domaćih medija, braneći tezu prema kojoj će i novitet zvani legalizacija prostitucije uskoro zaživeti u Srbiji, izneta je tvrdnja koja, najblaže rečeno, goteskno opravdava ovu inicijativu.

    Tretirajući seksualnu aparaturu, kao genitalne alatke u „proizvodnji viška vrednosti” i identifikujući taj oblik „instrumentalizovanja tela” kao fizički rad u pravom smislu reči, autorka brojnih istraživanja na temu prostitucije, otišla je čak i korak dalje. U nameri da svoju tvrdnju potkrepi valjanim argumentom, ona je ukazala na činjenicu koju amateri u polju prostitucije ne sagledavaju dobro ili ne sagledavaju uopšte: da profesori, radnici u fabrikama, avijatičari, advokati i operski pevači „rade stvari koristeći određene delove tela” i da za taj rad još i dobijaju platu.

    Pa zašto ne bi i tako bilo i sa prostitucijom, pita se ona? Nije, međutim, ovde stvar u tome da li prostituciju treba dekriminalizovati, legalizovati ili tretirati kao seks trafiking i trgovinu ljudima, kao što je nejasan kriterijum za utvrđivanje poreske osnovice za ovu „uslužnu delatnost”, već način na koji se interpretira „korišćenje tela”, (koje uzgred budi rečeno i te kako koriste makroi, a naročito šake) šta god se pod tim podrazumevalo, kao zajednički imenitelj prostitucije i ostalih pomenutih profesija. Da stvar bude čudnija, ovo poređenje upriličila je osoba koja i sama radi u prosveti, u profesiji za koju je, ne telo, nego ono što se ima u glavi uslov da se zaradi plata.

    http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3578

  7. Varagić Nikola каже:

    НУЛТА ТЕРАПИЈА

    Једна од основних људских потреба је она за сигурношћу и неким смислом у животу да би се некако ублажио вечно присутан егзистенцијалан страх и бројне неправде са којима се човек од памтивека среће. Из те потребе створене су све друштвене установе са државом на врху и све наше представе о свету – религије и идеологије. Сваком од нас потребно је да створи неку своју представу о своме месту у животу и да буде сигуран да постоји неко (по могућству држава) који ће такву слику чувати.

    Наизглед невероватан случај надрилекара Ненада Бркића (Росо) сигурно никоме у Србији, нажалост, није био толико невероватан. У држави која је устоличила превару као начин функционисања наравно да је немогуће поверење грађана у њене заштитне механизме. Зајам за препород Србије, случај старе девизне штедње, Југоскандик и Дафимент као својеврсни колективни тестови интелигенције показали су да наивност овог народа може бити надмашена само његовом алавошћу. Четири изгубљена рата приде и улудо бачене жртве да и не помињемо јер ионако мало њих то и ради.

    После свега што се десило могао је да дође само очај и безнађе и тако је и дошло до петог октобра. Не због неких великих праведних идеала за демократским препородом већ због тога што су основне споне друштва које се заснивају на осећају сигурности и минимума поверења биле покидане. Када ономе ко је у безизлазној ситуацији понудите лепо обећање ма колико нереално било све су шансе да ће га он прихватити јер ионако нема шта да изгуби а барем ће мало осетити наду, онај заборављени осећај који је и срамота поменути у друштву.

    Можда тренутно најуноснији посао на српском тржишту је трговина надом да ће се ствари у будућности битније променити, баш због тога што је има тако мало. Није толико велика разлика између тога да носите бркове који уливају поверење и лечите рак це-деом у дрвеном кућишту преко телевизија са државном дозволом и тога да ставите кравату и као политичар обећавате поклањање хиљаду евра по човеку или двадесет хиљада станова у року од месец дана. Нема разлике, људи воле оног ко им каже оно што би они волели да чују. Можда зато и сви ти бројни надрилекари заиста имају одређену друштвену функцију налик оној коју су некада имали видовњаци попут Клеопатре или видовите Зорке. Држава зна да грађани, са добрим разлогом, немају поверења у њу, па зато и пушта све те преваранте да барем мало попуне ту рупу друштвене солидарности. Вероватно се зато и др Драган Дабић осећао прилично слободно у тој преварантској улози (на страну то што је био и штићен) јер и није била толико различита од његовог претходне професије.

    Људи траже наду на различитим местима и на различите начине. Свеједно је да ли иду у кладионице, играју Бинго, учествују у небројеним ТВ и СМС квизовима, купују „витафоне”, „вендоксине”, „рајф-генераторе” или неке од милиона чајева за општи бољитак или гласају за неку странку која им је обећала нов посао, нов град, нову улицу, нову земљу, односно потпуно нов идентитет, али да се ништа друго у нашим навикама и веровањима не промени.

    Не може се рећи да смо ми народ, који је поред виљушке, ето измислио и превару и да смо једина земља са таквом појавом. Међутим, нешто ипак упућује да постоји велика разлика између, рецимо, Бернарда Мејдофа и Ненада Бркића или рецимо Језде и Дафине. Мејдофове жртве били су углавном богати људи који су тражили више него што је требало и који су за своју алавост добили оно што су и заслужили. Наше жртве су по правилу сиромашни људи у безнађу због можда свог здравственог стања или материјалног стања па им се преваром покушава продати барем мало времена у коме ће изгорети и онај последњи пламен наде.

    Када дође до таквог осећања потпуне поражености он се неће моћи умирити нити рационализовати објашњењима незапамћене економске кризе нити новим обећањима. Медији, чак и они ускоро аутоцензурисани, неће више бити могући инструмент за одржавање оваквог система трговине надом и уступиће место репресивнијим методама. Култури преваре мора доћи крај. Боље од сваке лажне наде је гола и сурова истина о нама самима. Где смо и шта смо, и како смо потрошили последњих десет, тј. двадесет година и које смо то уопште проблеме успели да решимо као заједница. Таква терапија ће сигурно болети и биће крајње непријатна, али је једина могућа уколико желимо да дође до оздрављења.

    Неки пацијенти ипак изаберу крај са надом.

    Владимир Тодорић

    http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Todoric/NULTA-TERAPIJA.sr.html

  8. Varagić Nikola каже:

    Loša epska pesma

    Milenko Jovanović

    Zanimljivo je da su mnoge ideje koje su svoju realnost doživljavale u stvarnom životu, nikada nisu mnogo pogađale srpsku intelektualnu elitu. Srbija je tako postala jedna loša epska pesma koju više niko ne želi da sluša jer je totalno anahrona i provincijalna. Srbija je u stvari jedno groblje ideja koje nikada nisu imale svoju istinsku eksplikaciju jer su tumačene od ljudi koji su bili grobari Srbije, a ne njeni reformatori i prosvetitelji. Ko je grobarima dao u ruke ideje? Podanik Srbije koji je naviknut da mu neko drugi tumači vlastiti život.

    Koga mi u stvari vidimo ispred nas? Kao da se svi trudimo da se približimo i priključimo bilo čemu samo da bi bili nešto bez obzira na to što od svog početka nismo ništa i ništa nećemo postati jer bez slobode ništa nikada nije nastalo, jer se sloboda ne može dobiti, ne može se osvojiti već samo može biti i ništa osim toga.

    Ne znam zašto je toliko teško izvući se iz jednog takvog kruga koji poput crne rupe usisava sve u sebe i kojem se mi bez razmišljanja predajemo, da li iz razloga što mislimo da tim korakom dolazimo do samih sebe i vlastitog dovršenja ili iz razloga što mislimo da samo na taj način možemo postojati bez obzira na to što nemamo nikakvog temelja ili zato što mislimo da je ništavilo jedini izlaz iz jednog ovakvog stanja za koje želimo da se što pre završi?

    Možda je ova poslednja konstatacija najpribližnija današnjem stanju kolektivnog razmišljanja u Srbiji, ali kako okrenuti točak unazad, kako krenuti prema vlastitoj slobodi? Jednostavno, morate biti slobodni i ništa više od toga. Možda će neko postaviti sasvim logično pitanje da li neko može da vam oduzme nešto što postoji u vama ako vi to ne dozvoljavate.

    Ako se pitanje odnosi na slobodu, onda nije sasvim jednostavno odgovoriti na njega jer sloboda nije nešto sa čime se rađamo i čega smo svesni od početka ili je možda sasvim obrnuto, odnosno da se rađamo kao slobodni i da smo slobode svesni u istom trenutku kada smo svesni i samih sebe. Jedna antinomičnost, zar ne.

    Ne znam zašto se zastalo na onom mislim, dakle jesam i njegovom pojmovnom aparatu koji ne možemo da prevaziđemo već vekovima jer nam i jezički aparat to ne dozvoljava iz prostog razloga što je i sam jezik baziran na samosvesnom subjektu koji ima jednu grešku, a ona se ogleda u nedovršenosti.

    Ispod samosvesnog subjekta je „mi“ o kojem još uvek ništa ne znamo jer nemamo novi jezik, nove pojmove, ili nam sve to uopšte nije potrebno jer „mi“ je jednostavno igra. A ta igra je sloboda koja uvek iz ne-bića stvara nešto novo koje traje i što menja svet oko sebe za razliku od slobode samosvesnog subjekta koja u svojoj nedovršenosti može biti zamenjena nacionalizmom, istorijom, mitologijom, voljom za moći, podaništvom, može da bude oduzeta, može da bude uništena, može da bude samo mišljenje o slobodi, može da bude nihilizam, može da bude revolucija…

    http://www.borba.rs/content/view/9075/123/

  9. Varagić Nikola каже:

    Samo srednjak Srbina spasava

    ŽVAKA U PEPELJARI

    Autor: Dragoljub Petrović

    Treba se ugledati na Ivicu. Dačića. Za petnaestak godina spora sa sopstvenom karijerom nije odsekao ni jedan prst. Ni nožni ni ručni. Jedno vreme je imao tri, posle mu je porastao i četvrti, a danas ima bar pet. Može da ih stegne u jednu lepo izvajanu pesnicu i ode na Paradu ponosa, manifestaciju čiji se kontramiting zove: „Srbija (muškog pola) se saginjati neće“.

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Dok socijalistima prsti rastu ko pečurke posle kiše, tekovinama socijalista prsti polako „otpadaju“ ko proleteru u tranziciji.

    Da je Ivica, recimo, odsekao mali prst, nikad ne bi mogao da ga upotrebi za pomirenje sa Borisom Tadićem. Mir, mir, mir, niko nije kriv, ava, ava, ava, sudija je krava – tako je otprilike delovalo to zabijanje malog prsta u oko. Svekolika srpska pomirenja poslednjih godina počela su ličiti na reklamu za Beo zoo-vrt. Dirljiv dodir dva prsta – čovekovog i šimpanzinog – ukazivao je da je u Srbiji sve više onih koji se posle svega osećaju ko majmuni. Opet, među Ivicama, Maricama, vešticama i patuljcima srpske političke bajke najviše je osoba zbog koje bi prosečan Srbin odsekao sve prste. Osim srednjeg. Taj prst je osnovno sredstvo normalne komunikacije na relaciji Srbin – država.

    – Eve ti ga na – uzvik tranzicionog Srbina odjekuje zemljom „jakuza“ na brdovitom Balkanu. Gde lokalne „jakuze“ mahom ratuju s vlasnicima „đakuzija“.

    – Samo srednjak Srbina spasava – viču ponosni vlasnici sopstvenih pr(eostalih)stiju.

    Prsti su, inače, sastavni delovi šake kojima se mogu uspostavljati i diplomatski odnosi. Sem isturenog pomenutog srednjeg. Recimo, Olimpijada je mesto gde čovek sa svojih deset prstiju može da uradi svašta. Predsednik Tadić, polaznik kursa slepog kucanja s tri prsta, uspeo je da sa svojih šest prstiju na obe ruke popravi odnose između Srbije i SAD za čitavih 25 sekundi i osam stotinki, što je novi olimpijski rekord. Bilo je to prošlog leta na Olimpijadi u Pekingu. Lokalni pekinški paparaco uslikao je predsednika kako u pozi dva puta po tri prsta pozdravlja olimpijski tim Srbije sa tribina „Ptičjeg gnezda“. To je odnekud video izvesni Buš. Džordž Buš. Pitao je ljude okolo: „Šta radi ovaj čovek?“ To je čuo predsednik Srbije. Prišao je i objasnio Bušu da su tri prsta deo našeg nacionalnog identiteta. Sveto trojstvo, jelte. Buš je otišao zadovoljan saznanjem da je upoznao predsednika jal Kirgizije, jal Tunguzije, a predsednik Tadić je obavestio domaću i međunarodnu javnost šta sve čovek može da uradi sa svojih šest prstiju. Kazao je da treba „iskoristiti svaku priliku gde se okupi veliki broj državnika kako bi se uticalo na našu stvar“ i dodao da je „u ovom trenutku, naša ekonomija, otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje perspektive za bolje bilateralne odnose glavni cilj“.

    Posle troprstog diplomatskog uspeha našeg predsednika u Pekingu, naša ekonomija je procvetala – radnici, seljaci i poštena inteligencija počeli su da seku prste kako bi po istom receptu, bez nepotrebne muke savijanja malog i domalog, uspeli makar da s tri prsta zainteresuju stečajnog upravnika za svoj slučaj, kad već ne mogu Buša. Najdalje je otišao biznismen koji je još pre 17 godina, kada je Ivica počinjao karijeru, imao nekih poslova s osiguranjem – odsekao je pre neki dan i drugi prst, baš kad je onaj novopazarski sindikalac izjavio da „će uskoro odseći još jedan, i tako postati jedini Srbin sa tri prsta“. Mada Srba s tri prsta ima kolko oćeš. A biće ih sve više. Proporcionalno uspehu reformi i otvaranju samostalnih hirurško-mankirskih radnji na fabričkim kapijama.

    Videvši da situacija izmiče kontroli, predsednik Tadić je zaveštao organe na VMA. Uključujući i svih deset prstiju, od kojih šest imaju posebnu istorijsku vrednost. Njih je već kaparisao diplomatski muzej Srbije u osnivanju. A radnici & inteligencija računaju, valjda, da će njima iz zaostavštine ostati mali i domali. Oni su im najpotrebniji. Međutim, radnici & inteligencija su čudna sorta – daš im jedan prst, oni bi uzeli celu ruku. Takoreći celog Tadića. I Dačića, pride. Oni ionako idu u paketu. Bliski su ko nokat i meso, jelte.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/samo_srednjak_srbina_spasava.46.html?news_id=172053

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: