Мењати политичку елиту

Бошко Ковачевић

Партије су само алати који се користе док су употребљиви и проходни. Ако то више нису, мењају се страначке боје или фарбају нове

Свих ових година, деценија вишестраначја, партијска сцена је остала архаична, прегломазна, дифузна и клијентелистичка, са надасве скромним потенцијалима политичке имагинације, учинка и одговорности. У реторици првака и вођстава политичких странака не мањка демократије, људских слобода и права, егзистенцијалне сигурности и залагања за индивидуално и социјално достојанство грађана. Не мањкају обећања, али учинци деловања власти су веома скромни.

Политичка елита се код нас већином регрутовала из ешелона пристиглих са маргина друштва, са скромним капацитетима интелектуалне и делатне потке, са проблематичним ресурсима (не само) политичке културе и одговорности, са… Она је углавном излазила из шињела антикомунизма и национализма, те након свих пресвлачења остала у њима.

Политичка арена је за њих полигон у којем се може релативно лако, уз мале напоре и прилагођавања, послушност вођству, остварити афирмација и материјална корист. За њих је доминантно гесло да се они окористе и намире, јер ће тиме ваљда и осталим припадницима друштва бити добро. И док смо у првој деценији транзиције имали „искусне“ кадрове, који су преко ноћи, под плаштом национализма и „одбране Србије“, грабили за себе, у другој деценији им се придружују „јапијевски ешелони“ са скромном идејним и етичким утемељењем, али с развијеним осећајем за разна стицања и окориштавања. Партије су само алати који се користе док су употребљиви и проходни. Ако то више нису, мењају се страначке боје или фарбају нове. Тако се политички карусел врти до данас.

Још је давно М. Вебер писао да се политичка делатност базира на довођењу у исти ниво „етике убеђења“ и „етике одговорности“ и да је то неизоставан услов за бављење политиком. Нису дакле у питању лукавство и политикантство, фразеологија, политичке лажи и преваре, већ имагинација и мудрост, критички, одговорно понашање према сопственом политичком учинку…

Излазак из ових мрежа корупције, мита, намиривања и синекура, представља прворазредни задатак за исцељење друштва. Нема друштва данас у свету без ових социо и политичких патолошких одлика. Али се оне могу и морају свести на што нижи ниво, а не да господаре и да постану начин живота – као што је то данас на овим просторима. Очито је како ствари сада стоје, да нас чека спора и мукотрпна санација која би морала бити изведена на ниво артикулисаног пројекта, а не повременог обраћања политичара разним поводима и пригодама.

Није тачно да се не зна шта треба чинити да Србија буде, постане озбиљно, одговорно, уређено и просперитено друштво, у којој ће доминирати владавина права, децентрализована власт, компетентна, одговорна и сменљива државна апаратура, процедуре и стандарди, легализовани извори финансирања странака, увођење нестраначких личности у јавни и политички живот, скидање хипотека за придруживање ЕУ итд. Проблем је у извођачима и алатима, проблем је у њиховој имагинацији и одговорности, ефикасности и компетентности. Све друго што се нуди су маглине и димне завесе. Коме одговара да Србија остане „задимљена крчма“? Па етаблираној политичкој елити и њиховој интелектуалној сабраћи, лумпенбуржујима и разним мешетарима који су на осиромашењу грађана и ратовима стекли капитал и наводно углед. Сувише много је времена улудо потрошено да бисмо га и даље бацали под ноге и остали прокужени и понижени.

Политиколог, професор универзитета

Politika, 17.09.2009.

4 Responses to Мењати политичку елиту

  1. Varagić Nikola каже:

    Паукова мрежа психолошке окупације Србије

    Аутор: Бошко Обрадовић,

    Деконструкција идеолошких манипулација и медијских етикета

    Медијска и друштвена сцена Србије већ дуже време почива на следећем „светом тројству“ идеолошко-медијске манипулације: да су Срби најодговорнији за рат и ратне злочине у бившој Југославији 90-их, да су се у тим годинама десиле све лоше ствари, а да је време пре тога било „златно доба“, и да је свако испољавање националног осећања у Срба акт несавремености, близак шовинизму и насиљу. Ове три готово „научне истине“, ширене у агитпроповском маниру, покушавају да постану аксиоме: тезе које не треба доказивати, већ се подразумевају. Циљ овог пројекта је да онемогући покретање било које теме од српског националног интереса, тј. да методом ударања оваквих медијских етикета унапред дисквалификује сваку нову националну, критичку и полемичку мисао на друштвеној сцени. Крајњи епилог требало би да буде производња унутрашњег психолошког осећања стида од властитог идентитета, друштвено повлачење и морална предаја. Сви спољни експерименти и удари које смо доживели уназад 15 година ништа су према овој специјалној операцији која треба да Србе „ослободи“ историјског инстинкта самоодржања, „денацификује“ и умртви за сваки актуелни национални императив. Ради се о сложено испреплетаној интелектуално-научној и политичко-медијској пауковој мрежи, у коју смо се уплели и која прети да нам исише све националне сокове.

    Можда ће звучати претерано, али тврдимо да ће од психолошког ослобођења из ове паукове мреже зависити судбина српског народа у 21. веку. Ево зашто.

    Систем подјармљене свести
    Поменути систем идеолошко-медијских манипулација почива на следеће четири једначине, које ће бити предмет наше „математичке“ анализе, кад већ све друге досадашње аргументоване интелектуалне расправе нису дале резултата.

    1.Комунисти = антифашисти

    Не смемо никако дозволити да историја Срба у 20. веку почиње Милошевићевим одласком на Газиместан 1989. године и тзв. „буђењем српског национализма“. Приметно је да се у јавном дискурсу више и не помиње пола века титоизма на овим просторима, а заборављен је и период пре и за време Другог светског рата. Ако тако наставимо ускоро ћемо се као у некој магли питати да ли је Јасеновац икада постојао и да ли је уопште било ратова на свету и Балкану пре него што их је Милошевић (читај: Србија) покренуо. Разлог ове историјске заборавности („хигијена сећања“ за коју се залажу „другосрбијанци“ не допире даље у прошлост од 90-их година 20. века) лежи у томе што је епоха титоизма још увек није прошла, комунизам у Срба заправо још увек није пао, односно бивши комунисти су и даље на свим водећим положајима у друштву (у политици, економији, медијима, науци). Наше време можемо најтачније назвати „неотитоизмом“, из простог разлога што је у потпуности обновљен вредносни систем те епохе, који почива на три идеолошка стуба: материјализму, секуларизму и анационализму, као и на очекивању „обећаног раја“ вечитог братства и јединства (југословенске/европске) Уније.

    Зашто се о свему овоме не говори? Зато што је комунизам још давно набацио плашт антифашизма и слободарске револуције која се не доводи у питање.

    Ево те једначине:

    Основна теза:

    Комунизам је био на страни западних демократија у Другом светском рату и спада у демократске и слободарске тековине светске цивилизације. Титоизам је био „демократски комунизам“. Као универзални антифашизам он је и данас актуелан и неопходан.

    Противтеза:

    Комунизам је настао као непријатељ капитализма и демократије и најпре је склопио уговор о ненападању са нацизмом. Комунизам користи рат између нацизма и западне демократије за извоз својих идеја и комунистичке револуције широм Европе и света. Комунизам је био антифашистички покрет само у оној мери у којој је то био део његове тактике за освајање власти.

    Скривена (табу) теза:

    И антифашисти могу бити злочинци. Комунизам је свету нанео више зла него нацизам, који је донео огромну пустош и зло. Комунисти су направили више злочина него нацисти, који су били масовне убице. Совјетски концентрациони логори су настали пре нацистичких, у којима су над људима рађени стравични експерименти. Какав је онда био комунизам ако је био гори од нацизма?

    Да ли ћемо у нашем друштву икада јавно чути истину да је комунизам злочиначки пројекат, да су комунисти чинили злочине у рату и после њега, да у Србији још постоји на десетине неоткопаних масовних гробница жртава комунистичког терора 1944-45?

    Да ли су то урадили антифашисти? Да. Да ли декларативни антифашизам унапред нешто добро гарантује? Не. Када ћемо моћи да кажемо да је комунизам у Србији прошлост: када буду откопане гробнице и отворени полицијски досијеи. У супротном, поштено је да се у Србији врати 25. мај за Дан вечите комунистичке младости, а Влада тога дана свечано заседа у празној „Кући цвећа“, аутентичном седишту свеукупно виртуелне државе Србије.

    2.Милошевић = српски национализам

    Када буде укинуто историјско сећање на Балкан пре Милошевића, онда ће сва историја бити изједначена са Милошевићевим периодом на власти. Неће постојати друго схватање српског родољубља изузев „милошевићевског“. У његовој газиместанској подвали биће сахрањена цела српска историја и сви прошли и будући облици националног организовања и деловања. Милошевић (тј. Срби) је кривац за све ратне злочине, а српске жртве су занемариве или саморазумљиве у односу на српску кривицу. Нема српског родољубља које није насиље и мржња према другом и другачијем. То је историјска константа српског идентитета.

    Ова друга једначина гласи овако:

    Основна теза:

    Српски национализам оличен у Слободану Милошевићу је непролазна категорија у српском народу, и пре и после њега (од Немањића и Гарашанина до било које националне организације која ће се појавити у будућности). Ради се о генетском шовинизму који је увек спреман на изазивање верске, националне и међудржавне нетрпељивости и сукоба. Зато је над српским народом потребно увести трајно старатељство.

    Противтеза:

    Слободан Милошевић није био српски родољуб, већ комунистички апаратчик са изграђеним политичким каријеристичким стилом. Хеликоптерима Државне безбедности упао је у српску историју (и њене архетипске тачке: Косово и Хиландар), са националном маском на лицу и са циљем да се одржи на власти по сваку цену. Предао је територије онима са којима није био у рату, већ се са њима одлично разумео јер су потекли из истог комунистичког шињела. Године 1999. је ратовао са онима са којима је пре тога 10 година сарађивао. Они који су му организовали долазак на власт организовали су му и одлазак са власти. Они који су га споља одржавали на власти, јер им је испуњавао све жеље, на крају су га се отарасили. Тек у затвору, далеко од жене која га је увек чувала да не скрене са Његовог пута, сетио се Српства и бранећи себе бранио истину о српском народу како је знао и умео, док је пуна истина о њему још увек остала непозната.

    Скривена (табу) теза:

    Клинтон и Буш су ратни злочинци. На глобалном плану се развијају елементи неофашизма, који под маском ширења демократије, борбе против тероризма и рушења диктаторских режима широм света користе многе тоталитарне методе и чине ратне злочине. Када се напада Милошевић прећуткују се Клинтон и Буш. Када се говори о Милошевићевом ратном ангажману то подразумева постојање само једне стране која је за све крива. Као да у том рату није било друге, треће и осталих страна. Како је „наш злочин“ накнадно постао алиби за много веће и историјски константне туђе злочине над нама, који су претходили „нашем великом злочину“?

    Зашто противници Милошевића никада не спомињу Америку и њену улогу у његовом одржању на власти, а још више у спонзорисању свих антисрпских пројеката у последњих 15 година? Зашто „пролетери свих земаља“, велики борци против социјалне неправде и за људска права, подржавају неофашизам на глобалном плану, кршење међународног права и бомбардовање суверених држава? На овом питању се најбоље сами демистификују многи савремени „левичари“ и „антифашисти“.

    3.Слобода = секуларизам и анационалност

    Када се год покрене питање угрожености неког од сегмената српског националног идентитета то аутоматски означава почетак нове српске националне хистерије. Механизми за неговање и заштиту традиционалних вредности у нашем друштву заправо су скривени начини за прогон Другог. Промоција православне духовности уперена је против других верских заједница, а покретање тема о српским националним интересима директно усмерено против других народа и држава. Једино решење за систематско онемогућавање сталног повампирења рушилачког српског национализма налази се у потпуној секуларизацији и денацификацији српског друштва. Срби могу престати да буду опасност за друге око себе само ако дефинитивно неутралишу и из јавности елиминишу своје православље и родољубље, као верски нетрпељиве и ратнохушкачке националне особине.

    Ова необична једначина почива на следећим претпоставкама:

    Основна теза:

    Свако јавно помињање духовног и националног идентитета српског народа доводи у питање друге вере и нације на тлу Србије, а и шире. Зато је недопустиво да Срби располажу механизмима вођења „политике идентитета“, јер они представљају модел помоћу којег се обрачунавају са другима. Само одступање од коришћења ових механизама може заштити мањинска и људска права у Србији и на Балкану у целини.

    Противтеза:

    Православно хришћанство у Срба и српско родољубље никада нису били уперени против других вера и нација, већ су бранили своје. У свим другим државама већински народ има легитимно право да користи механизме неговања и заштите властитог националног идентитета. Зашто би то било ускраћено само Србима?

    Скривена (табу) теза:

    Секуларизам и интернационализам у Срба су антихришћански и антинационални производи. У нашем друштву политичке идеје одвајања Цркве од државе, немешања Цркве у политику, грађанског друштва, мултикултурализма и глобализма, свој смисао постојања налазе у борби против непостојећег, тј. измишљеног српског клерофашизма, а заправо су у функцији негирања и елиминисања из јавног дискурса сваког облика друштвено ангажоване црквености и патриотизма. Под маском промоције људских и мањинских права нове генерације крије се одлучни обрачун са традиционалним системом вредности и наслеђеним духовним и културним обрасцима.

    Поставља се питање зашто је то тако и да ли је тако код других народа? Зашто би наш „грађански“, „мултикултурни“, „глобални“ идентитет искључивао наш духовни и национални идентитет? Зар то поштовање другог и другачијег, које би требало да доследно спроводимо у нашој држави, не треба да важи и за нас, када је у питању однос другог према нашем идентитету? Зашто би наше инсистирање да останемо оно што смо кроз векове били угрожавало било кога другога, изузев у томе што тај други жели да ми не остане оно што смо били већ да се променимо у пројектованом правцу? Где су наша слобода избора, наша људска и национална права? Или то треба да из неког разлога за нас не важи?

    4. Хришћанство и родољубље = пропадање у назад

    Сви покушаји да се друштвени активизам данас заснује на хришћанским и националним основама представљају крајње ретроградан чин и вуку наше друштво дубоко уназад. Ради се о покушају оживљавања давно прошлих времена и друштвених облика, заробљености у прошлости, немогућности да се живи и делује у савремености, потпуном одсуству осећаја за модерни свет. Ова врста духовног и националног ангажмана је суштински неспособна за савремену комуникацију, људске и свенародне потребе у 21. веку. Реч је о интелектуалној заосталости и наметању својих мртвих идеја живом животу нашег доба.

    Да видимо на чему се темељи ова једначина:

    Основна теза:

    Свака тема коју покреће хришћанска и национална мисао данас је тема из прошлости. Њихови гласноговорници немају нити једну идеју за будућност и воде народ уназад и у нову пропаст. Такве идеје и њихови носиоци требало би да буду изопштени из савремене друштвене комуникације, јер својом идејном опструкцијом стално коче и ремете друштвени напредак.

    Противтеза:

    Светосавље је модерно. Духовни и морални, у основи егзистенцијални проблеми човека и људске заједнице су универзални, свевремени. Хришћански поглед на свет је актуелан и делатан и данас. Упркос проглашењу „краја историје, нација и држава“ национални идентитети и државе још увек постоје, а историја се обнавља и понавља.

    Скривена (табу) теза:

    Савремени свет је болестан. Мирнодопска утопија глобалистичког „раја на земљи“ се показала као духовна, морална, еколошка, економска и међународно-правна пропаст. Прогресизам више није владајућа идеологија и све више је гласова који доводе у питање потрошачку цивилизација која свет води у бесмисао и самоуништење. „Старе“ вредности поново добијају на значају: духовност, морал, породица, завичај, нација, држава – поново су на цени. Опасно питање гласи: да ли су евроунијати у Срба и други идеолози прогресизма у нашој држави заправо несавремени и превазиђени, док друштвене идеје и групе инспирисане духовним и националним вредностима изнова ступају на историјску позорницу као модерност прве врсте?

    Шта ћемо онда када будемо последњи верујући евроунијати или американофили у тренутку док се ова два идеолошка концепта у потпуности урушавају? Шта ћемо у случају да сви други народи поново спремно дочекују овакав развој ситуације, а ми останемо последњи верници глобалног светског поретка који више не постоји?

    Ко је одговоран што нова светска кретања нису примећена, а српски народ и његов идентитет се држе везани у пауковој мрежи „политичке коректности“?

    Ослобођење или смрт

    Тренутно се налазимо у позицији боксера који је већ добио велике батине, руке су му везане, а објашњено му је да правила игре налажу да се бори немрдањем из места. Да ли су други већ у гарду, спремни на даље ударце, то није битно, о томе не треба да мисли, важно је да се сконцентрише на то да он својим потезом не угрожава другога и први не изазива тучу. Можда му се због тога судије смилују и награде га.

    Какве ће бити друштвене последице даљег унутрашњег сагоревања оваквих основних идеолошко-медијских теза у нашем народу? Повлачење у себе, национални стид, одрицање и промена идентитета, узмицање у сваком друштвеном смислу. Просечан српски човек ускоро ће зазирати од идентитетских тема, аутоцензурисати у себи сваку духовну и националну помисао. Покретање тих тема изнутра ће доживљавати као потезање истих оних ствари због којих смо доживели много медијских и историјских пораза последњих деценија, и желеће да се дистанцира од тога да „никога не би провоцирао и правио себи проблеме“. Са друге стране, ова врста националне фрустрације изазваће појаву радикалних друштвених идеја и група које ће добро доћи утврђивању пројектованог стереотипа о „погубности српског национализма“. А ако таквих радикалних друштвених група или појединаца и не буде, измислићемо их, јер су нам стално потребни примери који потврђују зашто српски народ треба држати у некој врсти политичког протектората.

    Без разоткривања прве тезе никада нећемо разумети шта нам се десило у 20. веку и како је дошло до дезинтеграције српског идентитета и државе. Без решавања друге једначине сваки помен родољубља биће третиран као „неонацизам“. Без објашњења трећег питања изгубићемо право и механизме за заштиту властитог националног идентитета. Без одгонетке четврте недоумице нећемо бити конкурентни на тржишту савремених идеја, тј. бићемо унапред елиминисани из такмичења у коме се одлучује судбина народа коме припадамо.

    Зато је лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа.

    Аутор је члан Редакцијског савета часописа Двери српске.

    http://www.dverisrpske.com/tekst/47699
    Објављено: 17. 09. 2009.

  2. Varagić Nikola каже:

    Profesionalci

    VOSTANI SERBIE

    Autor: Nataša B. Odalović

    Zašto je Amfilohije Radović omiljeni neprijatelj delu tzv. građanske opcije i njenih najisturenijih glasnogovornika? Ali, i obrnuto? Zašto Amfilohije obožava svoje „neprijatelje“, a nije zbog hrišćanskog uverenja o okretanju i drugog obraza?

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Zašto samozvanoj i već sasvim izvesno takozvanoj „najnaprednijoj“, „najevropskijoj“, „najđinđićevskijoj“(!!?), „najbezgrešnijoj“, „najpametnijoj“, „najpeskovitijoj“, „najnajnaj“ – opciji više paše, recimo, jedna dobra šorka sa Amfilohijem glede gej-parade, nego bar pokušaj mirne, tolerantne, argumentovane rasprave sa, recimo, gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom? Đilasa ne navodim kao primer bezgrešnog i uzornog, daleko od toga, već kao koliko-toliko normalnu pojavu koja se prilično izdvaja na apsolutno haotičnoj i patogenoj političkoj sceni. Zašto, s druge strane, tzv. patriotskoj opciji više prija da se iz pera čak i zaista obrazovanih univerzitetskih profesora (slučaj Đorđa Vukadinovića), „patriotski“ dokazuju braneći zviždanje „Marseljezi“ sramno sholastičkom, zapravo nebranjivom, bez sumnje huškačkom argumentacijom, koja se ne libi najteže zloupotrebe, mahom mlade populacije navijača po stadionima, toliko puta mobilisanih u najgore političke svrhe, od strane ko zna kojih sve ne službi zaduženih za stvaranje haosa po Srbiji, a po principu „što gore to nama bolje“? Zašto je poziv gradonačelnika da se ne zviždi, ne bilo kojoj himni, nego „Marseljezi“, ovde, s upadljivo lošim, politikantskim namerama izvrgnut ruglu i doveden do apsurda? Računajući tu i prevode teksta „Marseljeze“ prosipanih po stranicama „Politike“ u odjecima i reagovanjima. Dokle bi nas uopšte dovela đavolska igra prevođenja i tumačenja stihova: „Ko drukčije kaže taj kleveće i laže i našu osetit će pest“ Ili: „Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće“. Ili, treća, eklektična verzija obe prethodne u savremenoj izvedbi: „Ubij, zakolji da peder, ili ovaj ili onaj igrač, ili, Srbin ili Hrvat – u zavisnosti da li se koncert izvodi u maksimirskoj dvorani Lisinski, ili marakanskoj sceni Bitef teatra – ne postoji“.

    Zašto se od navijača neprestano proizvode izgrednici, od strane i „desne“ i „leve“ političke opcije? Zašto ih se licemerno podržava u nepočinstvima koja čine smatrajući to valjda „patriotizmom“, a onda kada im se gradonačelnik obrati sa uvažavanjem kao ravnopravnim građanima sa molbom da ne čine ono što nije u tradiciji Srbije, onda im se objašnjava kako ih gradonačelnik time obezvređuje i omalovažava? Zatim te iste intelektualne spletkaroške sveznalice lepo izmaknu svoje zadnjice, a navijače prepuštaju „toplom zecu“ višenedeljnih satanizovanja od strane ovih bezgrešnih novosvetitelja i graditelja kula u „peščanicima“, koje onda na tim strašnim primerima primitivizma objašnjavaju Evropi zašto Srbiji nije mesto u zajednici evropskih naroda. Učinak: Ekstra-profitabilan za obe „zavađene“ desno-levačke opcije, a poguban po Srbiju i njen opstanak, ne samo u Evropi već opstanak uopšte. Zašto, kada pouzdano znamo da normalna Srbija ne glasa za ove egotripere i ljubitelje svojih udobnih života na račun neprestanog održavanja krize i tenzija u Srbiji?

    Ima li krilatice koja se u Srbiji više medijski posprdno varira i dovodi do besmisla i grotesknih značenja od stare u nekom od zlih prilika izrečene: „Samo sloga Srbina spasava“. Samo „neprestana kriza i zavada“ srpsku profitersku elitu spasava – to je ta strašna istina, tako poznata od Cezara Brutom pogubljenog, preko Hitlera i Gebelsa: Zavadi, batice, sve što možeš – pa vladaj, batice, skupa s neprijateljem svojim, na račun naroda – doveka!

    Srbija je zemlja normalnih ljudi i izopačene elite. Satisfakcija normalne Srbije je u strpljivosti i očekivanju da će doći vreme kada će normalnost biti ono ključno čime se Srbija spasava, bez nadoknade.

    Amfilohije i Đilas nisu metafora za Golijata i Davida. Ali, jesu metafora. Ako gej i lezbijska populacija, baš kao i navijači, ne prepoznaju i ne protumače ovu metaforu na način suprotan od onoga na šta ih huškaju organizovane političke i parapolitičke organizacije štiteći samo svoje motive, a ne ma čija ljudska manjinska, ili, pak, tradicionalna i porodična prava, subota bi mogla biti parada rizika. Svako je mogao, i tradicionalisti i levaci, da pošalju poruku mira, ali su poslali poruke mrzilaštva. Protiv Sodome i Gomore Amfilohijeve odgovorilo se prozivkom zbog sodomije i gonoreje koju nekažnjeno šire izvesne nepelcovane vladike. I svi su vidim zadovoljni – kriza se rasplamsava, sa njom i apanaže. Protiv najnormalnije izjave gradonačelnika odgovorilo se brutalnim podsmehom. Đilas je, očito, morao da zaćuti. Jer kad topovi krenu s paljbom, ne samo muze, već svaki pokušaj normalnosti, mora da utihne. Ako hoće da preživi. Ovo je vreme za profesionalce. Neko će upitati, nije li svako vreme njihovo? Možda, ali, ima profesionalaca i „profesionalaca“. Samo jedni su nesumnjivo maligni po Srbiju. Neko je na jednom forumu čitalaca napisao „Samo ako službe hoće, u subotu će sve proteći mirno“.

    Pa, možda da Čeda povede i Boru Todorovića da smiri situaciju? Srećno!

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/profesionalci_.46.html?news_id=172102

  3. Varagić Nikola каже:

    nuspojave >

    Tiranija japi-varvara

    teofil pančić

    To što dotični nose skupa odela i šminkerske cipele i što im zvrndaju telefoni skuplji od nekih stanova ne treba da vas zavara

    I love you baby,
    But face it – she’s Madonna

    (Robbie Williams)

    Svake godine već negde početkom avgusta uhvate me pozorišni pundravci, a do sredine septembra već ‘oću da poludim: kad će, bre, više ta pozorišna sezona?! Priznajem: prostodušno, jako i posve bezinteresno volim pozorište, mada, kao ni Rodoljub Rođa Petrović – popularan lik iz primenjene srpske književnosti zrelog dvadesetog veka – ne u svojoj kući. Nego u onim divnim kućama koje od milošte nazivamo Jugodrp, Beodrp, Atelje, Narodno etc.

    Kako god bilo, sada je već više od zlogukog trača da će od planirane predstojeće sezone (ne samo) beogradskih pozorišta ostati samo froncle, jer – pogađam da pogađate – „nema se para“. Gradska kasa prazna, o državnoj da se i ne govori. A pozorište je, brajko moj, skupa igračka, naročito ovo „umetničko“ koje nije baš uvek visokotiražno. A, je ‘l tako – nema đengi?! Ma da, draga komšinice, znate kako, svetska ekonomska kriza i tako to…

    Naravno da je cela ova priča prokleti bullshit. Kulturna produkcija sirotinjska je i malozahtevna delatnost, za koju se u zemljama poput ove izdvaja mašala manje od jedan odsto onog BDP koji nije Beogradsko dramsko pozorište, nego je ono drugo. To jest, „kultura“ obično nije profitabilna, ali je svejedno jeftina, naročito u poređenju s raznim drugim delatnostima sumnjive vrednosti a nesumnjive skupoće – od vo… ma ne, bolje da ni ne počnem da ih nabrajam. Elem, para za kulturu uvek ima, jer ih za nju treba malo. Ako se ispostavi da tih malih para nema, onda to znači samo, jedino i isključivo jedno i ništa osim jednog, tako nam Bog pomogao: da je neko, naime, odlučio da para ima da nema. To sa novcem „za kulturu“ jeste, drugim rečima, stvar prioriteta. Te pare su, nota bene, naše zajedničke – svi smo ih privredili – ali njima raspolaže politička klasa, na državnom, pokrajinskom, gradskom ili opštinskom nivou. Drastično kresanje (su)finansiranja žive kulturne proizvodnje (pozorišnih premijera, potpore snimanju filmova, izložbenoj delatnosti, časopisima, izdavačima etc.), a ne parazitirajuće birokratije u kulturi i besmislenih institucija koje ne rade ništa (što bi bilo u redu) ne govori baš ništa bitno o ekonomskom stanju jedne države – ali govori baš sve o profilu njene političke elite.

    E pa, mereno tim (prilično pouzdanim) aršinom, nama vladaju varvari. To što dotični znalački nose skupa odela i uglancane šminkerske cipele, što im zvrndaju mobilni telefoni skuplji od nekih stanova, pa čak ni što uglavnom ne brkaju Tolstoja i Dostojevskog i što govore po trista-četiristo reči na tri svetska jezika, ne treba da vas zavara: naravno da to nisu oni staromodni, naivni, lako prepoznatljivi džigi-bau varvari koji ti već sa dvesta metara razdaljine tuknu na praziluk iz dupeta– ma jok, u pitanju su postmoderni, neokapitalistički japi-varvari, nepodnošljiva sorta tranzicionih divljaka koja je premrežila naše nebo poput horde tarantula. Obično su to „gradski momci“ (i poneki curetak), znate ih bolje nego što mislite, sigurno ste išli u školu s nekim od njih: površni ali nepodnošljivo snalažljivi, u svemu prosečni osim po natprosečnoj probitačnosti, ne znaju zapravo ništa i ne mare zapravo ni za šta, ali su o svemu informisani. Ako vam deluje da ih sve ovo čini smešnima, varate se. Ovo vreme je njihovo vreme, ovaj svet je njihov svet. Skrojen je po njihovoj meri, i igra se po njihovim pravilima.

    Evo kako to izgleda u praksi, aktuelnoj, beogradskoj. „Blic“ (od 10. 9. 2009, beogradska rubrika) piše da je iz Gradskog sekretarijata za kulturu beogradskim pozorištima već uredno najavljen programski „pomor“ usled drastičnog kresanja sredstava na koja mogu da računaju. Pa dobro, kontate vi, možda ipak objektivno nema para, teška je situacija… E sad, pazite ovo: JDP-u je, doduše nezvanično, po rečima upravnika Branka Cvejića, rečeno da će biti para za jednu „veliku“ i jednu „malu“ predstavu, što je smešno malo za produkcijske i umetničke kapacitete najelitnije od elitnih pozorišnih kuća u zemlji. Pa dobro, ni to još nije skandalozno – samo je (o)tužno. Megjutoa, „Blic“ piše i to da je budžet za ukupnu (i relativno obilnu) prošlosezonsku produkciju JDP-a iznosio oko dvadeset miliona dinara. Koliko je to novca, pitate se vi? Nešto preko dvesta hiljada evra. Pa dobro, tako je bilo tada, ali sada nemere tako, nema se para… Cvrc. Taj isti Sekretarijat za kulturu prestonog Beograda nedavno je calnuo upravo dvadeset miliona dinara kao pripomoć za održavanje solističkog plesno-zvučnog nastupa Marije Luize Čikone zvane Madona, estradne zabavljačice iz USA. To jest, celu sezonu jednog vrhunskog pozorišta straćio je za jedno bezvezno estradno veče sas pevanje & džilitanje.

    I, kako vam to sad izgleda? Da se razumemo, u redu je što je Čikone došla u Beograd – gde su mladi, tu je i pesma. Međutim, njen je gimnastički nastup hiperkomercijalni događaj od kojeg jedan grad pre treba nešto da zaradi nego da ga (su)finansira. Ponajmanje sredstvima iz bednog „kulturnog“ budžeta, za koji se istovremeno kuka kako je skroz bušan. A zašto su vlasti Beograda uopšte davale naše pare – namenjene živoj i stvarnoj, po mogućnosti i vrednoj kulturnoj produkciji – za nešto ovakvo? E, to će nam objasniti produhovljeni Darijan Mihajlović, koji je Večito Nešto Za Kulturu u Beogradu: jerbo „su procenili“ (ko?!) da je „Madonin koncert od značaja za imidž grada“. O, Bože na visinama, koliko treba fundamentalno nemati pojma ni o čemu pa verovati u tako nešto? Koliko treba biti epohalni duhovni provincijalac pa se ovako zanositi? Ćuj, imidž! Ma, zevala je ta Madona i po Budvi, pa šta? Budva je i posle nje isto što je bila i pre nje: u sezoni sam Pakao Na Zemlji, van sezone normalna i nevažna primorska palanka.

    Japi-varvari i ništa drugo, kažem vam. I svi su nekako na isti kalup napravljeni, kao bezlične neznalice i štetočine. Nedavno su štetočinili po Novom Sadu, sada evo po Beogradu. Setiću ih se svaki put kad ne budem otišao u pozorište, jer neće biti ničega novog. A drugarici Čikone svaka čast: nije njen posao da čuva naše pare od nas samih.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=886508

  4. Varagić Nikola каже:

    RESETOVANJE

    Pukli smo

    Autor: Safeta Biševac

    Sutra je 24. septembar. Na taj dan 2000. godine u Srbiji održani „istorijski“ izbori na kojima je Milošević poražen. On je odbio da prizna poraz, usledili su višednevni protesti, uz slogane „Gotov je“, „Puko je ko zvečka“ … i 5. oktobar.

    Milošević onda otišao, Koštunica postao predsednik SRJ, a DOS ubrzo preuzeo saveznu i republičku vladu. U ovih devet godina, ovo je peta koaliciona vlada Srbije, dve predvodila DSS, a DS vodi već treću. Da bar ovlaš, dan pre „jubileja“, vidimo gde smo i kako smo.

    Da nismo kandidati za članstvo u EU? Nismo. Da nismo postali dosadna država sa izgrađenim i stabilnim institucijama? Kako da ne. Ustav i zakoni se poštuju? Ubilo se od poštovanja. Standard nam drastično porastao? O tome mogu da svedoče građani Bele Palanke, radnici „Raške“, „Zastave elektro“, seljaci, nezaposleni… Usledili su od septembra 2000. još mnogi „istorijski“ izbori. Boris Tadić briljirao na nekima od njih. Sem retkih izuzetaka, u mojoj okolini godinama svi glasaju za proevropske i prodemokratske snage i za Tadića, naravno. Skoro svi se kunu da na izbore više neće ni puškom da ih teraju.

    Mnogi od njih za Borisa Tadića ne bi glasali čak ni kad bi Slobodan Milošević ustao iz groba i bio protivkandidat aktuelnom predsedniku. Znam neke koji bi u tom slučaj prvi put u životu glasali za Miloševića, mada niti su homoseksualci niti su planirali da prisustvuju Povorci ponosa, a nisu ostali ni bez posla. Iako moje razočaranje nije dostiglo takve razmere da prihvatim stavove koji se redovno čuju da je „sve isto, samo njega nema“, ne mogu, a da ne zaključim da je devet godina posle Miloševića Srbija napravila toliko mizerne pomake da se oni skoro i ne daju primetiti. Ne samo da ne možemo ikakvim većim uspehom da se pohvalimo ovih „jubilejskih dana“, već su otkazivanje Povorke ponosa i napadi na strane državljane, Srbiju ponovo stavili na „stub srama“.

    Naši političari uveliko kukaju zbog ružnih slika koje iz Srbije ponovo idu u svet. Mene ta slika uopšte ne brine. Brine me što je Srbija takva, konzervativna i netolerantna, a vlast nesposobna. Neće biti da smo svi odgovorni za to niti smo podjednako krivi. Ja, na primer, nikoga nisam ni tukla ni napadala ni pretila. Sasvim suprotno, podržavam ljudska prava, kosmopolita sam i poštujem drugačije stavove. Za razliku od naših političara nemam potrebu da podilazim širokim masama, a otporna sam na manipulacije skoro svih vrsta. Dođe mi onda da istovremeno plačem i smejem se kad čujem opravdanje vlasti o Povorci ponosa. Da li Boris Tadić, Snežana Malović, Svetozar Čiplić i slični stvarno misle to što govore? Da podsetim šta su, između ostalog, izgovorili ovih dana: „Srbija će uvek i ubuduće obezbediti najsigurnije uslove za održavanje povorke ponosa i drugih i tako će biti i u budućnosti“; „Niko nije jači od države“; „Vlada nije kapitulirala pred nasilnicima“; Misle li da im neko veruje?

    Vlada koja je „nestašluke“ Miladina Kovačevića platila oko milion dolara, sada je zgrožena divljaštvom koje je prema strancima pokazano ovih dana u Beogradu. Miladin Kovačević nije odgovarao za prebijanje američkog studenta već je postao advokatski pripravnik. U Beogradu je do sada bilo bezbroj incidenata u kojima je povređeno i ubijeno više građana Srbije, nekad samo zbog „pogrešnog“ navijačkog šala, džamija je spaljena, uništavana imovina građana i napadane ambasade. Ko je zbog toga odgovarao? Niko. Nasilnici bi onda ubuduće trebalo da tuku samo „domaće“ građane i šanse da dobiju zasluženu kaznu je ravna mojoj da dobijem Pulicera. Ako krenu na strance, nastaće problem. Ne znam šta će ako naiđu na nekog sa dvojnim državljanstvom? Da li da ga tretiraju kao domaćeg i mlate ili stranca i samo „mrko“ pogledaju.

    Sada država kao krenula da se obračunava sa ekstremistima. Plašim se da je kasno, da te grupe nisu baš toliko malobrojne i da bi im eventualna zabrana samo „digla cenu“. Vlast je na frapantan način pokazala nemoć ovih dana i neće im biti lako da se dignu iz nokdauna. Ali, hteli su vlast, a vlast očigledno nije samo slast.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/pukli_smo.46.html?news_id=172490

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: