Трећа Србија

Атомизам и Холизам

Живот ће постојати на Земљи увек (док Бог не учини “да не буде“) и без обзира како на живот гледају појединци или колективи. Човек ће ходати Земљом без обзира на разлике између појединаца и колектива. Живот је Целина, Човек је Целина, појединци, народи, религије, идеологије, сексуалне оријентације – само су делови Целине. И Земља и Млечни пут делови су Целине.

У том смислу, и српски народ је Целина без обзира на своје делове. Али је део у односу на Целину – света, Људи, Човека, Живота, Бога. Један човек не зна Истину, сви људи удружени са својим знањима знају Истину. Зато појединац не сме да суди, зато Бог суди. Јер је Бог у сваком човеку, и сваки човек је у Богу. Неко је мање у Богу, неко више. Неко познаје Истину више, неко мање. Само Бог зна целу Истину. И открива је кроз Све Људе, Сву Природу и Цео Свемир. И кроз Смрт.

Сведок Истине је војник у служби Бога. Бог је Љубав. Служити Богу значи имати у себи искључиво Љубав. Љубав према свим људима и створењима, Природи и Свемиру. Љубав да се воли непријатељ, да се “окрене и други образ“. Љубав је Пети елемент – спаја различито и отвара путеве немогућем. Љубав је снага Вере и моћ Молитве.

У том смислу, досадашње поделе на левицу и десницу губе сваки значај. Какве везе имају планска и тржишна привреда са атеизмом и теизмом? Какав је значај односа према Богу или атеизму у случају одлучивања да ли је за државу и њене грађане боље да неко предузеће буде у приватном или друштвеном власништву? За неко предузеће и неке раднике боље је да власник буде приватник, за неко друго предузеће и неке друге раднике боље је да власник буде држава. И у планској и у тржишној привреди може да дође до злоупотреба које ће штетити држави, радницима и грађанима. Колико је атеиста међу капиталистима и заступницима тржишне економије а колико је верника међу радницима и заговорницима планске економије? И међу десничарима и међу левичарима било је аутократа.

Видимо да традиционални поглед на левицу и десницу нестаје. Да ли онда остају поделе на вернике и невернике? Не. Јер само Бог суди, јер су чудни путеви Господњи. Да ли треба да се делимо на оне који мисле да су сви хомосексуалци становници Содоме и Гоморе, и оне који немају ништа против да хомосексуалци усвајају децу, да транвестити усвајају децу? Не. Јер су оба става екстремни ставови, који воде у искључивост и партикуларност, далеко од Целине, далеко од Истине, далеко од демократске већине, далеко од “златног пресека“, далеко од Средишта, далеко од Христа.

Претпоставимо да у Србији живи 8 милиона православаца који сваке недеље иду на Литургију, који сваке среде и сваког петка посте, да у Србији има десет пута више православних храмова и свештеника, да је искорењене све што није дошло са Свете горе или из Москве, или што није створено из своје традиције и унутар својих етничких и верских граница – да ли би у Србији било мање хомосексуалаца, да ли би било мање сексуалних девијаната унутар Цркве? Наравно да не.

Да ли хомосексуална култура и хомосексуални лоби свесно разара природну породицу? Да. Да ли то ради сваки хомосексуалац? Не. Да ли је природна породица угрожена? Да. Али не само због деловања хомосексуалног лобија, најмање је угрожена због деловања тог лобија. Зато је смешно да се хомосексуални лобисти позивају на своја права истичући декадентност и девијанстност природних породица. То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично. Ако су Муслимани, Хрвати и Албанци клали и силовали – могу и Срби. То је тај став. Ако политичари и тајкуни краду – што да то не раде и обични грађани. И докле тако?

Свако истицање себе доводи у питање Другог. Свако истицање своје националности и идентитета доводи у питање Другог. Свако се бори за себе и своје. То је природно. Православно хришћанство и српско родољубље увек су бранили своје. Комунисти и српски родољуби увек су бранили своје. Православци не могу да прихвате комунисте као Другог, комунисти не могу да прихвате православце као Другог. Однос Ја – Они, Исто – Друго, Једно – Мноштво, старији је и од православља и од комунизма, и Човек се тим онтолошким, метафизичким и практичним односом бави миленијумима на Земљи и Небу, и тај однос је много комплекснији него однос између православаца и комуниста. Зато је немогуће направити “изоловано острво“, не може Србија да буде ван светских, историјских, еволуционих и есхатолошких процеса који се дешавају на Земљи.

Хришћанство је антинационални производ – “У Христу нема ни Јеврејина ни Грка“. “Не живим ја већ живи Христ у мени“ може рећи припадник било које нације у свету.  Христ разуме све језике света. И свако ко дође до Христа, без обзира којем народу припадао и који језик да говори – разуме Христа.

Нација је средство да би се универзалне људске и духовне вредности чувале и развијале кроз сопствену културу, језик и идентитет. Нација треба да буде заједница слободних људи који су својом вољом део те заједнице. Национализам није политичко питање (дискурс), већ философско и теолошко питање пре свега. Анационалисти су анационалисти свуда у свету. Прави верник, било које религије, истински је изнад сваке нације и сваког национализма. Нема искрене и истините духовности ако она није универзална. И идеологије, попут социјализма, имају племените идеале, залажу се за униварзалне људске вредности. Дакле, ако се залажемо за духовност и једнакост међу људима немогуће је тако нешто свести само на национално, национално не постоји као “ствар по себи“. Али, и постоји. И зато не може све да буде интернационално. Зато су национализам и интернационализам философска и теолошка питања (дискурси). Еволуционистичка. Есхатолошка. Увек ће постојати нације и различити језици и писма. Све до Судњег дана. Чак и за оног који не верује да ће доћи Судњи дан. Само једна Империја може да помири све народе и учини да сви људи (поново) причају истим језиком. Само је Божји народ – један и једини народ који ће опстати и победити.

Која је разлика између човека који је одрастао без родитеља, без родбине, без брата и сестре, у туђини, међу људима који нису истог порекла као његови биолошки родитељи, који су га напустили (трагично) само што је проговорио и проходао, а већ сада је међу странцима који причају други језик и међу којима не осећа топлину у емоцијама, и, између човека који је растао у топлом породичном дому, са родитељима и браћом и сестрама, окружен бројном родбином, упознајући се са животима старијих и причама које су утицале на породичне и друштвене околности које прате и његов живот? Како први може гледати на процес глобализације, а како други? Унутар друштва, нације, цивилизације, која се распада, унутар које је разбијена породица, где је велики број напуштене деце, развода, разврата, више умрлих него рођених, унутар које доминира хомосексуални лоби, не можемо очекивати исти морални и сваки други поредак као у друштвима, нацијама, цивилизацијама, где је породица здрави нуклеус из кога се и кроз који се развија читава заједница. Која нација и цивилизација може пре да преживи 21. век – она која има најмодернију технологију или она која је сачувала породичне вредности? Или она која има и једно и друго?

Србија је, дакле, део света, Срби су грађани света. “Све тече“ и све се стално мења. Тако се и Србија стално мења. Нема повратка у титоизам, нема повратка у немањићку традицију. Све вредности светосавља и социјализма дубоко су усађене у национално биће и колективно несвесно. И оне лоше навике и идеје. Њих се треба ослободити. Чега се још треба ослободити? Страха од непознатог, на пример.

“Корачајмо весело кроз простор у простор/ не прионимо ниједном као завичају/ дух света неће да нас окује и стесни/ ступањ по ступањ хоће да нас дигне, прошири…“ – записао је Херман Хесе у песми Ступњеви.

Већина грађана Србије који су православне вероисповести не може да прихвати православну идеологију “старовераца“. Истински религиозан човек који је победио животињско у себи не осећа потребу да испољава своју религиозност кроз ритуале и норме (Драгош Калајић). А још мање да улази у то која је Литургија “исправна“. Искрени левичар који се залаже за социјалну правду и демократију мора бити антититоиста и алтерглобалиста, иначе није искрени левичар. И може да буде религиозан.

Србија је спремна за – ново. То ново, наравно, има елемената старог. И пошто је Србија део света, немогуће је да то ново никне само унутар граница Србије, нити да само ту остане ако је то прво тло на коме се то ново примило и проклијало. Стари систем треба заменити новим системом, превазиђене вредности треба заменити новим вредностима, смисао стваралаштва треба поставити против сила нихилизма. На изворном грчком реч Апокалипса значи “крај старог и почетак новог“.

Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између,на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености.У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.“ – из књиге “Европска идеологија“ Драгоша Калајића.

Шта ово значи за нас Србе? То значи да Србин никада не може да буде неко други до Србин. То значи да Срби не одбацују свој хришћански идентитет, своју социјалистичку и антифашистичку традицију. То не значи да ће православни Срби да буду преведени у неку другу хришћанску религију. То ново мора да буде старо и за друге нације и религије.  Ново мора да настане из универзалних вредности. То је једини здрав и природан (психолошки) пут развоја Човека. Србији и српском народу је потребан покрет, дуго стоји у месту, чак и назадује. Нестаје.

“Бити покрет значи отелотворити једну општу визију људског живота, људских потреба, људских вредности, и људског смисла, и истовремено се борити за њихово пуно друштвено признање и остварење. То неопходно подразумева и једну општу визију људске заједнице. Бити покрет значи дефинисати себе у основи позитивно, према сопственим квалитетима, сопственим схватањима, сопственим животним стремљењима, а тек онда негативно, према „ономе што ми нисмо”. Покрет не тражи пуки животни простор у оквиру постојећег, већ га превазилази стварањем реалности у којој је то постојеће неадекватно, оголело, несавремено, једном речју — бесмислено.

Имајући ово у виду, није ни чудно да су најистакнутији покрети у историји – од рано хришћанског до пролетерског и антиглобалистичког – били управо највећи покрети за ослобођење. То је и показатељ да извор покрета није нешто „мистериозно”, већ објективан доживљај појединаца да је њихов живот суштински у раскораку са животом какав би реално могао и требало да буде. Потлачен човек је потлачен у готово свим сферама свог живота; његов живот је неслободан. Он је неслободан и као грађанин, и као радник, и као родитељ. Ропство га мори и у сновима. Зато и његов одговор мора бити његов животни одговор, одговор који израста из његовог самог друштвеног бића. Као директно отелотворење таквог одговора, покрет је најмање идеолошка друштвена творевина, тј. у највећој могућој мери заступа универзалне вредности.“ – Милош Петровић, докторант са Берклија(Политика, 17.05.2008.)

Да ли је Србија зрела да добије један овакав покрет?

видети још:

14 Responses to Трећа Србија

  1. Varagić Nikola каже:

    Paraliza nacionalnih ustanova zaduženih za jezičku politiku

    O srpskom jeziku nema ko da brine

    Autor: Manuela Graf

    Kada je „Blic“ nizom tekstova tokom juna i jula ove godine ukazao na nezavidnu situaciju u kojoj se našao srpski jezik usled višedecenijske nebrige o temeljima savremene srpske kulture, podigla se prašina kako u lingvističkim krugovima, tako i u ministarstvima (nauke, kulture, obrazovanja) između kojih je nesrećno rastrzana jezička politika. Bilo je obećanja da će se već ovog septembra krenuti u rešavanje nagomilanih problema i isticano da je srpski jezik jedan od državnih prioriteta. Septembar je na izmaku, a obećanja kao da su se izjalovila.

    Podsećamo da je lavinu spornih pitanja iz oblasti jezičke politike pokrenula najava da će se do kraja godine pojaviti dva ključna jezička priručnika (Pravopisni rečnik izdavačke kuće „Prometej“ i novi Pravopis Matice srpske), koja bi, u nedostatku dogovora o standardima jezika, mogla uneti dodatnu konfuziju u komplikovani srpski pravopis. Ispostavilo se da je to samo jedna kap u prepunoj čaši koja je pomogla da se u javnosti pokaže loša komunikacija i konflikti među istaknutim lingvistima i nadležnim institucijama. Takvi odnosi su i jedan od glavnih razloga što Srbija nema ključne jezičke priručnike (pravopisni rečnik od 1960, sveobuhvatnu gramatiku od 1964, Pravopis iz 1993. još nije ispravljen, Rečnik SANU ni posle pola veka nije završen…). Zaključak istraživanja koje je „Blic“ tada sproveo bio je: zastareli Zakona o jeziku iz 1991. godine ne reguliše negovanje, unapređivanje i zaštitu nacionalnog jezika u školama, medijima, naučnoj delatnosti, privrednim ustanovama, a dva od čak tri nadležna ministarstva tvrde da srpski jezik nije njihova briga. Nametnula se neophodnost dijaloga prestižnih jezičkih institucija i ministarstava. Matica srpska je prihvatila tada predlog prof. dr Milana Šipke da u septembru organizuje veliki naučni skup o spornim pitanjima srpskog jezika, Odbor za standardizaciju tvrdio je da će konačno, nakon godinu i po, organizovati svoju skupštinu, a Vukova zadužbina je svečano osnovala Savet za srpski jezik. Ministarstva su obećavala razmatranje hitnih koraka čim se okonča sezona odmora. Malo toga je do danas i urađeno.
    Matica srpska je od skupa odustala. Akademik Čedomir Popov, predsednik Matice srpske, bio je u petak toliko zauzet sastancima da nismo uspeli s njim da stupimo u kontakt, ali smo nezvanično saznali da je razlog odustajanja od rasprave o gorućim problemima jezika neverovatan – rekonstrukcija zgrade ove prestižne naučne ustanove. Odbor za standardizaciju srpskog jezika iz dana u dan odlaže skupštinu jer ne može da je utanači s obavezama dr Mate Pižurice, sekretara Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske i autora godinama iščekivanog novog izdanja Pravopisa.
    – Nastojali smo da susret zakažemo za septembar, ali nam je neophodno prisustvo Pižurice kako bismo imali uvid u to dokle je stigao sa retuširanjem Pravopisa i da li će ga zaista završiti do kraja godine – objasnio nam je Jovo Vuksanović, sekretar Odbora za standardizaciju.

    Jedino je novoosnovani Savet za jezik Vukove zadužbine otišao korak dalje budući da je prošle nedelje organizovao okrugli sto „Kultura jezika“. Tom prilikom su, uz pomoć istaknutih lingvista, nanovo imenovani nagomilani problemi, ali se, nažalost, nije došlo do konkretnih koraka za njihovo rešavanje.
    – Ne možemo mnogo učiniti ako se ne uključe i ministarstva. Na skup smo pozvali ministra Obradovića i ministra Đelića, pošto je moderator bio Zoran Hamović, savetnik ministra za kulturu, ali ne samo da se niko iz tih ministarstava nije pojavio nego ni odgovor nismo dobili – kaže Slađana Mlađen, direktor Vukove zadužbine.

    Prema pisanju Tanjuga, ministar prosvete Srbije Žarko Obradoviæ izjavio je 9. septembra na sveèanom otvaranju 39. meðunarodnog nauènog sastanka slavista da narod koji nema svoj jezik ne postoji i istakao da æe njegovo ministarstvo i država uèiniti sve da pomognu oèuvanju srpskog jezika. Međutim, za sada sve stoji na praznim rečima jer, i pored upornog nastojanja, nismo uspeli da dobijemo odgovor šta će to ministarstvo konkretno preduzeti. U Ministarstvu nauke pre svega nekoliko meseci isticali su neminovnost sastanka tri ministarstva, kao i osnivanje posebnog tela koje će voditi računa o nacionalnom jeziku i pismenosti. Sada kažu da jedino ministar Đelić može da bude inicijator takvih koraka, ali da li će i kada on to i uraditi niko nije znao da nam kaže. Ministar kulture će pak inicirati sastanak u skladu sa svojom agendom, koja je za sada popunjena, rekao nam je Zoran Hamović i dodao:
    – Pitanje srpskog jezika i sastanak ministarstava je jedan od poslova za naredni period.
    – Kada ministarstva ne obavljaju posao kako treba, dužan je parlament da reaguje i da ih proziva. Ako to ni oni ne rade, treba računati na stranački pritisak, a poslednja opcija su vanparlamentarne institucije i nevladine organizacije – komentariše Trivo Inđić, savetnik predsednika republike.
    U vezi sa pitanjem srpskog jezika kao da je čitav sistem zatajio.

    Ko „laže“: Rečnik ili pravopis?
    Dok lingvisti tumaraju, a ministarstva imaju preča posla od brige o jezičkoj politici, zbog nerešenih problema ispaštaju najviše učenici. Tako, na primer, zbirka zadataka iz srpskog jezika na osnovu koje se polagao prijemni ispit za upis u srednje škole 2007/2008. godine, nudi rešenja suprotna Rečniku Matice srpske.
    – U zbirci stoji da nije pravilno napisati: „Poslovni partneri su dogovorili oblike saradnje” već: „Poslovni partneri su se dogovorili/dogovorili su se o oblicima saradnje”. Tako nalaže Rečnik jezičkih nedoumica akademika Klajna ili Srpski jezički savetnik, u kome stoji „dogovoriti se o nečemu, ne dogovoriti se nešto”. Onda ispada da Rečnik matice srpske laže jer smatra da su obe konstrukcije ispravne – ističe mr Vlado Đukanović.
    U istoj zbirci učenicima se kaže da nije pravilno napisati: „Dobio je na težini” nego: „Dobio je u težini”. Nasuprot tome, u Rečnik Matice srpske stoji da je ispravno reći „dobiti na (u) težini”. Zbirka kaže da je neispravno pisati „euro”, već „evro”, a za Rečnik Matice srpske ispravno je pisati i jedno i drugo.

    http://www.blic.rs/kultura.php?id=111654

  2. Varagić Nikola каже:

    Bogato

    Članovi Nacionalnog prosvetnog saveta za minule tri godine inkasirali više od 46 miliona dinara budžetskih para, iako im je to samo dodatni posao

    BEOGRAD – I dok Vlada Srbije traga za viškom zaposlenih činovnika ne bi li smanjila budžetska davanja, članovi Nacionalnog prosvetnog saveta za prethodne tri godine inkasirali su više od 46 miliona dinara samo na ime naknada, saznaje Kurir.

    I ne samo to, prema podacima Ministarstva prosvete, država ih ove godine časti sa 60 miliona dinara, iako im je to samo dodatni posao. Zanimljivo je da je članovima ovog tela zagarantovana naknada za čak šest godina, koliko im traje mandat. A prema tome koliko su do sada uradili, ne bi trebalo da dobiju ni prebijenu paru, tvrde sagovornici Kurira.

    Naime, u Savetu sede 42 člana, a polovina je zamenjena u februaru. Za 2006, 2007. i 2008. godinu isplaćeno im je ukupno 46.822.427 dinara, a da su pri tom podneli samo jedan izveštaj, koji Odbor za prosvetu nije usvojio.

    Predsednik tog odbora Zoran Šami kaže da te naknade nisu u njihovoj nadležnosti i da o tome treba neki drugi da vode računa jer je Nacionalni savet budžetski korisnik.

    – Kad je reč o njihovom radu, oni sve do decembra 2008. nisu ni slali izveštaje – objašnjava Šami.
    Goran Mihajlović, član Odbora i profesor mašinstva u Visokoj mašinskoj školi u Trsteniku, kaže da to čak nije ni bio pravi izveštaj.

    – To su u stvari bile teze izvučene iz zakona. Međutim, osnovni zadatak Odbora je da se bavi strategijom obrazovanja, a ne tekućim problemima, što on ne radi. U obrazovanju je stanje sve gore, 11.000 odeljenja u osnovnim školama treba da se ugasi, a oni rade bez vizije i ideje i za to primaju mesečnu naknadu od oko 50.000 dinara, iako primaju plate na svojim radnim mestima. To bi, po meni, trebalo da bude volonterski rad – ističe Mihajlović.

    Prema rečima Veljka Odalovića, sekretara Skupštine, naknade članovima Nacionalnog prosvetnog saveta trebalo bi da isplaćuje Skupština Srbije, ali nadležne službe još nisu utvrdile iznose.
    – Znači, ne primaju nikakvu naknadu od nas, već od nekog drugog. Da li je to Vlada ili Ministarstvo, ja to ne znam – kaže Odalović.
    U Ministarstvu prosvete potvrdili su nam da se naknade članovima Saveta isplaćuju preko tog ministarstva, ali nisu hteli da komentarišu njihov rad.

    DOSTA SMO URADILI
    Desanka Radunović, predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta, kaže za Kurir da može da govori samo i radu od aprila naovamo, jer su tada izabrani i ona i još 20 članova:
    – Pošto je reč o letnjem periodu, dosta je urađeno. Usvojili smo obrazovne standarde za kraj obaveznog obrazovanja i novi nastavni plan za sedmi razred, raspravljali o četiri zakona, pokrenuli inicijativu za pravljenje strategije za sveobuhvatno obrazovanje i razgovori su u toku – istakla je ona i dodala da mesečne naknade iznose oko 40.000 dinara.

    http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-21-09-2009/bogato

  3. Varagić Nikola каже:

    POSTOJI LI BOG?

    Živimo u vremenu novoga srednjevekovlja, prema definiciji ruskog filozofa Nikolaja Berdjajeva. Danas je religija, tačnije, religizacija, postala fundamentalni globalni proces. Sve više je, takođe, prisutna politifikacija religije, ali i obrnuto, iako još uvek latentno, politika postala religija. Jednovremeno, religija doživljava eksploziju mnoštva sekti, kultova i fetišizma. Ali taj se raspad, naime, bezbrojna atomizacija religijskih formi, zapravo pokazuje kao deo opšteg procesa unifikacije i začetak globalne meta verske fuzije.
    Istinska ili otkrivena religija, kako je nemački folozof G.V.F. Hegel definisao hrišćanstvo, nalazi se danas, naizgled paradoksalno, na udaru dve oprečne vizije sveta-ateizma i (post) modernog teizma.
    Sa strane recentne religizacije, koja se vodi i pod hrišćanskim imenom i izgovorom, hrišćanskoj se doktrini već dugo, dugo vremena sistematski i sistemski pripisuje zastarelost, ili nesposobnost i nespremnost da se modernistički preobrazi.
    S druge strane, ateistički sistemi i svesti, optužuju hrišćansku teoriju i praksu za, takoreći, necivilizovanost, kao da bi hrišćanskoj svesti, prema tim optužbama, trebalo da pripadne odredba primitivnosti. Drugačije formulisano, hrišćanski welt an schaung se vezuje za stanje neobrazovanosti i ono se u takvim kritikama zasniva kao preduslov i predikat hrišćanskog i hrišćanstva.
    I, kao što je lako uvideti, iako naizgled međusobno dijametralne, naznačene invektive, ili pozicije-kontra hrišćanstva, konvergiraju u dvostrukom smislu te reči. Suprotno invektivi zastarelosti, u oba njena oblika, treba izneti na videlo contradictio in adjecto, položen u temelj tvrdnje da je otkrivena religija – hrišćanstvo prevaziđena.
    Međutim, najvažnije je, zapravo, na filizofski način se vratiti jednom fundamentalnom pitanju, koje ipso facto involvira i sve druge odgovore, ili, svetlošću svoje istine, razgoni mrak laži koja se lukavo legitimiše atributom svetlosti, na pozadini i preduslovu noći kulture i karaktera.
    Potrebno je, naime, opet i opet, vratiti se pitanju svih pitanja postoji li Bog?
    U analizi i istraživanju koje kao svoj cilj ima odgovor na to primodrijalno pitanje, prvo treba ukazati na jednu vrlo raširenu i svesno i nesvesno, takoreći prihvaćenu zabludu. Naime, radi se o tome da je problamatika nauke o Bogu, već odavno proskribovana, i negativno određena od strane naučnog pogleda na svet i njoj upodobljenog sveta i svesti. Kaže se da verovanje u natprirodno Biće pripada stanjima nepismenosti, neobrazovanosti i nezrelosti, ontogenetske i filogenetske.
    Upravo takvim stavovima i «specifikacijama», u svom skrupuloznom istaživačkom postupku, bavi se nemački savremeni teolog Hans King, u studiji pod nazivom «Postoji li Bog»? Da bi odgovorio na nezavistan i objektivan način na postavljeno pitanje, King razmatra one osnovne savremene teorije i učenja, koja na najdirektiji način, s jedne strane određuju modernu misao, s druge strane osporavaju istinitost religije, kroz osporavanje egzistencije Stvoritelja. Tako, ovaj teolog opširno razmatra učenje po kome je vera i postojanje Boga, nešto što pripada detinjstvu čovečanstva, i projekcija je očevog lika. Takođe, analizira se i druga doktrina, po kojoj je religija «opijum za narod», i koja je homologna predhodno napomenutom učenju psihoanalitičke sekte. Na kraju, posle stotina strana ispitivanja argumentacije, opširnog izlaganja i iznošenja sopstvenih autorskih dilema, nemački teolog zaključuje, posle svega, da Bog, ipak, postoji.
    U našem sopstvenom traganju za odgovorom na to isto pitanje – postoji li Bog?- najbolje je ukazati da, suprotno lukavom vezivanju religije i regresije, neobrazovanosti i religioznosti, nema ni jednog značajnog filozofa koji nije poznavao i priznavao Bogu egzistenciju, štaviše, ta je egzistencija Božja često temelj njihovog filozofskog sistema. Tako, na primer, kod sv.Tome Akvinskog, važan deo njegove filozofije, predstavljaju dokazi o postojanju Boga. U skladu sa učenjem da razum nije u neskladu sa dogmama vere, ovaj teolog – folozof je zastupao stav da je Božje postojanje moguće dokazati na, uslovno rečeno, racionalan način, ne dedukcijom iz dogmata i kanona, već filozofskim posmatranjem i promišljanjem, a posteriori. Na primer, jedan od tih dokaza je «dokaz iz kretanja». Mi čulnim opažanjem saznajemo da se kreću mnoge stvari u svetu, i svet u celini. U tom smislu «svaka stvar koja se kreće pokrenuta je od nečeg drugog». Ako je to drugo i samo pokrenuto, onda ono opet mora biti pokrenuto nekim drugim pokretačem i tako u nedogled. Budući da beskonačan niz nije moguć, mi dolazimo na kraju do jednog prvog pokretača, koji pokreće sve ostalo, i kako kaže Akvinski, «svi rezumeju da je to Bog».
    Drugi dokaz, takođe polazi od konkretnog sveta, u vezi sa uzrocima i uzrocima uzroka.Naime, ništa ne može biti uzrok samoga sebe, već kao što često vidimo u društvu i prirodi, svaka posledica ima svoj uzrok, a taj je uzrok opet tek posledica nekog drugog uzroka. Na kraju, pošto je nemoguće produžavati do u beskonačnost niz uzroka uzroka, nužnim načinom mora da postoji prvi i eficijentni uzrok svega, «koga svi ljudi nazivaju Bogom». Takođe, Akvinski u sledećem dokazu Božje egzistencije ukazuje na očiglednu činjenicu da sve u prirodi ili u društvu, pre ili kasnije, nestaje i izloženo je propadljivosti. Ta činjenica, pak, pokazuje da sve što vidimo da postoji može kako tako i da ne postoji, filozofski rečeno sve je kontigentno a ne nužno; zato mora da postoji nužno biće, koje je razlog i davalac egzistencije svemu drugom. Jer, ako ne bi postojalo nužno biće – Bog – onda ne bi postojalo uopšte ništa. Interesantno je da sv. Toma Akvinski ove dokaze preuzima i dalje razvija od helenskog filozofa Aristotela, iz njegovog spisa «Metafizika».
    Međutim, ako se argumenti Akvinskog mogu dovesti u pitanje, s obzirom da je bio svešteno lice, onda je mnogo teže osporavati filozofiju Baruha de Spinoze. Ovaj filozof, koji je inače bio optuživan za ateizam, u njegovom spisu «Etika», piše i ovo: «Nužnim načinom postoji Bog, ili supstancija koja se sastoji iz beskonačno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu suštinu».(postavka XI, prvi deo). Po mišljenju ovog filozofa, besmisleno je zamisliti da Bog ne postoji. Zaključujući još jednom da «prema tome, Bog nužnim načinom postoji», Spinoza čak zaključuje da «Otuda ne možemo biti sigurniji u postojanje nijedne druge stvari, nego u postojanje Bića apsolutnog, beskrajnog i savršenog, to jest, Boga».
    Kod Dekarta, postojanje Boga je ne samo spoljna činjenica, nego i temelj i sastavni deo njegovog filozofskog sistema. Slično kao Spinoza, Dekart zaključuje da nužnim načinom postoji Bog, «od kojeg zavisim i kojem dugujem sve što imam».(iz spisa «Reč o metodi»)
    Iako je Kant bio protiv metafizike, i kritikovao je, osporavajući mogućnost da se racionalno dokaže postojanje Boga, ipak je u njegovoj filozofiji morala, upravo postojanje Boga garant celokupnoga moralnoga poretka.
    Dakle, budući da su filozofi koje smo pomenuli, kao i mnogi drugi koje nismo, jasno sagledavali Boga, njegovo postojanje, bilo da su činjenicu Božije egzistencije samo konstatovali ili je uzimali za osnovu svoje filozofije, onda se pokazuje da misao o Bogu i vera u Boga, nasuprot onim optužbama, nisu izraz zastarelosti ili zaostalosti. Zato Hegel i kaže: «Nauka o Bogu je jedina filozofija», zato je za njega filozofija, ukoliko je istinita, «neprekidno bogosluženje». Zato možemo da kažemo da najviše mesto u oblasti ostvarenog duha, pripada upravo misli o Bogu, te da je, konsekventno, verom u Boga opredeljena egzistencija esencijalna, i prepoznaje se njezina pripadnost uzdizanju duha do uzvišenosti. Kada bi se atcizam uzeo kao istinit, onda jednostavno ne bi bilo filozofije, ni u njenom helenskom, ni u njenom novovekovnom obliku. Kada bi se ateizam uzeo kao istinit, onda bi se esencija odvojila od ljudske egzistencije, te bi se ateizirano padanje i propadanje završilo u izjednačenosti svetosti i svetovnosti, dakle do gubljenja svetosti u srozanoj svetovnosti. To jest, izgubila bi se ljudska ontološka differentia specifika, pa bi se kvaziegzistencija, puko postojanje- bez- Boga, izjednačilo sa valjanjem u blatu sa svinjama.

    mr. Bojan Jovanović

    bgsvetionik.com
    http://www.vidovdan.org/arhiva/article298.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Treća Srbija

    Monday, 05 December 2005

    U poslednje vreme u javnosti se sve više priča o dramatičnoj podeljenosti na – Dve Srbije, dva pola, dva sveta koja nemaju ništa zajedničko i koja su udaljena jedan od drugoga milionima svetlosnih godina. Naravno, podela se pravi uvek u korist onih koji su sami sebe proglasili Prvom Srbijom, pravom i valjanom Srbijom, koja nema nikakve veze sa onom Drugom Srbijom, nazadnom, lažnom i opasnom koja vuče onu Prvu, mimo njene volje, u propast. Tako Prva Srbija misli o Drugoj Srbiji.

    Ali isto takvo mišljenje ima Druga Srbija o Prvoj Srbiji, samo je razlika u tome što Druga Srbija za sebe misli da je Prva i da je ona Druga toliko opasna da će potpuno uništiti državu i naciju. Između Prve i Druge Srbije, bez obzira kako koja sebe nazivala, postoji nesnosna mržnja a svakodnevno imamo prilike da u javnost pratimo rat do istrebljenja dve posvađane Srbije. Afere, skandali, korupcije, otimanje mandata, pljačkanje građana i bezbroj uvreda od kojih bi se vaspitan čovek postideo, postaju deo našeg sve siromašnijeg života i čini nam se da smo se navikli da nam javni život tako jadno izgleda.

    To je velika opasnost koja se nadvila nad sudbinom naše države i naroda. Smatram da moramo kao odgovorni i normalni ljudi da ustanemo u odbranu ljudskog dostojanstva, da raskrinkavamo te dve lažne Srbije koje nam se prikazuju kao jedini spasioci i moramo da pomognemo da se prekine okupacija države. Istorijska dužnost nam nalađe da se suprotstavimo tendenciji nestajanja našeg naroda. Šta će nam država ako nemamo naroda? Šta će nam pusta teritorije ako nema Srba?

    Moramo zato što pre raskrinkati sve današnje laži. Bilo da one dolaze od Prve ili Druge Srbije, potpuno je svejedno koja je to ideološka matrica, to su, ipak, samo laži koje truju i zagađuju naš javni život.

    Prva Srbija, pođimo od te slike naših malograđana, skorojevića, pompadura i pompadurki, smatra da su oni evropejci koji nastoje da uvedu naš narod u evropske integracije, sebe nadmeno proglašavaju modernistima, žuri im se da pobegnu od naše tradicije, istorije, vere, korena i smatraju, kao svi malograđani sveta, da sve što dolazi sa Zapada je COOL, IN, OK i da to baš zbog toga treba što pre primeniti u Srbiji.

    Oni preziru tu Drugu Srbiju, seljačku, primitivnu, zaostalu, zatucanu, siromašnu i ksenofobičnu jer smatraju da ta Druga Srbija svojim prostačkim ponašanjem, urlanjem, psovanjem, urlikanjem i ždranjem nikada neće dozvoliti onoj Prvoj Srbiji da uđe u evropske integracije. Jer Prva Srbija smatra sebe elitom koja zaslužuje pravo prvenstva i ona se bori da ostvari samo svoje sebične interese.

    Zašto onda, pitaćete se vi, ta Prva Srbija koja se toliko gnuša ne samo Druge Srbije, nego i svih nas koji ovde živimo, ne mapusti Srbiju i ode da živi tamo gde misli da je bolje. Objašnjenje je jednostavno. Izlaskom iz Srbije ta nadobudna pseudoelita će postati niko i ništa u tom okrutnom i konkurentnom svetu tržišnog dokazivanja gde lažne etikete, loša roba i neobrazovani kadrovi ne mogu da se prodaju.

    Prva Srbija , dakle, ne postoji izvan Srbije. I to Prva Srbija dobro zna. Oni koji su otišli, koji su se iselili i hrabro odlučili da otpočnu život stalnim dokazivanjem na surovom kapitalističkom tržištu, preziru Prvu Srbiju. Preziru njen parazitizam, foliranje, lenjost, razmaženost i privilegije koje besramno otimaju uz pomoć, najčešće se to dešava, državnih institucija. Prva Srbija dobro zna da nema šta da traži na razvijenom svetskom tržištu i zbog toga vešto prazni budžetske fondove i donatorska sredstva, šireći neprestalno dogmu o evropskim integracijama.

    Ta naša mucava, šibicarska, neradna i nestručna pseudoelita brani svoje monopolske pozicije, često dobijene u nasledstvo, do poslednje uzete pare iz tuđih džepova. Oni namerno šire strah od velikosrpskog nacionalizma, pravoslavnog fundamentalizma i rastućeg fašizma, kako bi opravdali ukradeni novac i kako bi osmislili svoje postojanje. Prva Srbija se nalazi razapeta između osvojenih sinekura, državnih funkcija, modnih revija, zamki i klopki, silikonskih reformi, japijevaca bez mozga, koledža u kojima im studiraju deca i one Druge Srbije koja prostački pljuje po tim skorojevićima i evropejcima.

    Druga Srbija nema potrebu da se folira i prenemaže. Druga Srbija je džulovska, džiberska, seljoberska, prostačka, vulgarna i ptimitivna. Ona se sprda sa našom tradicijom, istorijom, verom i korenima. Ona ismeva sve što ne razume ili što ne može da prisvoji. Njen primitivizam je brend. Njene psovke su marketinški slogani.

    Predstavljaju se da su ugledni domaćini, ali su u stvari obični drumski razbojnici koji otimaju imovinu od uplašenih građana. Kada kradu veruju da uzimaju ono što im pripada. Kada brabonjaju veruju da pridobijaju široke narodne mase. Kada se saginju i povlače, pripremaju se za ubilački skok.

    Druga Srbija uživa da bude u krdu. Postaju vođe ne zbog toga što imaju viziju, već zato što su napadno bezobrazni. Nemaju stida. Nemaju morala. Ne zanima ih da provetre svinjac koga su sami stvorili, već sve čistunce uvlače u tu kaljugu. Što se više moralista uprlja svinjarijama to je veća verovatnoća da će domaćini dobiti sledeće izbore.

    Građani Srbije su izloženi teroru Prve i Druge Srbije. Građani Srbije su žrtve njihove međusobne mržnje i ogorčene borbe za vlast. Građani Srbije gledaju kako se dva lopova iz dve različite Srbije svađaju oko toga ko je veći lopov i lopuža.

    A šta građani imaju od te svađe? Šta oni dobijaju iz tog rata do istrebljenja? Hoće li živeti bolje kada ugase te zapaljene vatre mržnje? Hoće li imati veće plate? Više posla? Veće penzije? Veće dečije dodatke? Naravno da neće. Prva i Druga Srbija to ne želi. I to je ono što im je zajedničko. Prva i Druga Srbija preziru građane Srbije. I jedna i druga smatraju da je narod stoka koga treba tući i jahati. I dange im udarati. Narod je marva koja služi interesima Prve i Druge Srbije. Narod je tu da vuče i trpi dok se dve Srbije ne obračunaju oko plena. Narod je tu da prizna pobednika i da nastavi da mu služi. I Prva i Druga Srbija imaju isto mišljenje o građanima Srbije. I jedna i druga Srbija banditski otimaju od građana ono što su naumili. Kada jedni tvrde za druge da su lopovi, gangsteri, kriminalni tipovi, psihopate, bolesnici i ludaci, potpuno su u pravu. I kad drugi tvrde za prve da su to oni, potpuno su u pravu. Svi su u pravu. Samo je Srbija na pogrešnom putu.

    Nema napretka dok ne prestane da se laže i krade. Nema bolje budućnosti dok Prva i Druga Srbija ne postanu prošlost. Nema nam spasa dok ne nastane – Treća Srbija. Srbija koja će biti nacionalna, građanska, demokratska, evropska i svetska država.

    Ko je Treća Srbija? Svi građani koji ne pripadaju ni Prvoj ni Drugoj Srbiji. Svi građani koji žive od svog rada i jedva preživljavaju surovu tranziciiju. Svi građani koji hoće da zarade bolji život. Svi oni traže nešto novo. Traže Treću Srbiju. Treću Srbiju koju će voditi umni i skromni državnici. Treću Srbiju koja će izgraditi institucije i vladavinu prava. Treću Srbiju koja će stvoriti narodni kapitalizam sa ljudskim likom. Treću Srbiju koja će praviti profit na stranim tržištima, ali koja će socijalno zbrinjavati svoje nemoćne građane. Treću Srbiju koja će znati da pruži ruku žrtvama tranzicije. Treću Srbiju koja će da daje umesto da otima. U davanju je sigurnost, kako reče mudrac.

    Treba nam, dakle, Treća Srbija koja će se istinski modernizovati iznutra. Koja će pronaći svoje mesto u zajednici svetskih naroda. Koja će imati meru i uništiti istorijsku pohlepu megalomana. Koja će pokopati sve ratne sekire. Državu koja će stvoriti uslove da se njeni građani radeći bogate. U takvoj državi hoćemo da živimo.

    Treba nam Treća Srbija koja će čuvati i negovati sve različitosti. Koja neće monopolizovati tržište i idiotozovati javnost. Treća Srbija koja će pronaći strategiju razvoja do kraja XXI veka.

    Kako da dođemo do Treće Srbije? Da li je moguće izgraditi Treću Srbiju? Moguće je, građani Srbije! Vi ste ti koji možete stvoriti Treću Srbiju. Šta treba da uradite? Probudite se! Pobunite se! Ne pristajte na siromaštvo! Ne verujte više nikome! Samo onome koji ostvari rezultate. Interesi građana neka pobede interese političara! Još uvek ima snage među vama! Ustanite i pokidajte lance predrasuda! Otvorite vaše prozore! Udahnite duboko i kriknite. Iz sveg glasa: Dosta! Hoću da živim u Trećoj Srbiji! I – uspećemo!

    Svedok, 6. decembar 2005.

    Branko Dragaš

  5. Varagić Nikola каже:

    Политички живот

    Прва, Друга и Трећа Србија

    Владимир Ј. Конечни

    петак, 04. септембар 2009.

    (Ово је проширен текст написа који је објављен у НИН-у, бр. 3062, 03.09.2009)

    У Србији су се одавно одомаћиле социолошке и политичке анализе које се заснивају на идеји о две Србије. Друга Србија наводно говори о Првој као о маси разуларених примитиваца, назадних простака и знојавих сељака (ваљда и радника, нарочито ако су навијачи ФК Рада). За многе у Другој Србији, већи део српске историје од неких осам стотина година је митологија, а православље назадно. За неке у Другој Србији Патријарх Павле је био „ратни хушкач“. Друга Србија је оштро секуларна и бескомпромисно захтева да се учини све што би убрзало евроатлантске интеграције. Сви до једног су ватрене демократе, мада су пријеми код Престолонаследника прихватљиви ако долази и амерички амбасадор. Косово, „егзодус“ Срба из Хрватске и Република Српска су неважни или, још горе, камење о врату којег се треба ратосиљати како би се удовољило „жељама“ САД и несметано ушло у „Европу“.
    Већина у Првој Србији, кад уопште разматра Другу (јер је махом само псује), говори о њеним припадницима као о „страним плаћеницима“ и мисли да, пошто су способни да то буду баш у овом историјском тренутку, онда мора да су изроди. И да „таквих нигде нема“. Такође, Прва Србија више или мање артикулисано каже да су многи у Другој Србији живели сјајно у „брозовштини“, са очевима и дедама „комуњарама“. Не само су изроди, него су и непоштени превртљивци.

    Другим речима, Србији је дата дијагноза тоталне поларизације, пуне анимозитета и вулгарности; ако се она не може ублажити, постоји опасност да подељеност неповратно уруши национално биће које свака функционална земља мора да има.

    Међутим, постоји и Трећа Србија. Многи у њој су ванпартијски, високо образовани људи које политички живот у садашњици не интересује и који с неверицом посматрају како Друга Србија с јефтиним цинизмом критикује „острашћеност“ Прве Србије. Ипак, већина Треће Србије је у дијаспори. Ту су људи који су отишли у иностранство током претходних 30-40 година, али не на начин на који су то учинили они којима је Броз шездесетих и седамдесетих „дозволио“ да се „привремено“ баве најтежим физичким пословима у Немачкој да би одатле кући слали девизе, преко потребне трулој социјалистичкој Југославији (каква фројдовска пројекција, да су баш титоисти наденули Краљевини Југославији епитет „трула“). Неки у Трећој Србији су одлично школована деца баш тих „гастарбајтера“ (које Друга Србија махом презире јер је била на власти кад су ти људи одлазили у туђину, без основног знања језика, трбухом за крухом). Мада рођени у иностранству, многи се осећају као Срби. Неки у Трећој Србији су из најстаријих српских породица, које су припадале средњој и чак високој класи од средине 19. века надаље.

    У поређењу са многима у Другој Србији који су до јуче били „другови“, а сад су, да се старински изразимо, грађани или господа буржуји, многи у Трећој Србији су права правцата српска – добронамерна! – аристократија. Ти су људи боље образовани од оних у Другој Србији, боље говоре стране језике, имају боље манире. Трећа Србија је далеко софистициранија и од Друге Србије, а камоли од Прве. Она изнутра савршено познаје Запад, па о њему има објективна, разумна сазнања и гледишта, што је све много другачије од одбоја које Прва Србија исконски осећа, као и од често патетично удворичког става Друге Србије, који махом потиче из веома површних представа које њени припадници имају о Западу, стварним „европским вредностима“, демократским начелима и западном начину мишљења и рада.

    Мало ко је у Трећој Србији икад био комуниста или јуловац. Мало ко је уважавао Милошевића, мада је став припадника Треће Србије према Милошевићу често много одмеренији него онај екстремно агресивни којим Друга Србија покушава да се додвори, на уштрб минималних интереса свог народа, а свесно (себично, саможиво?) игноришући чињеницу да је последњих двадесетак година 20. века обиловало заиста непредвидљивим компликацијама и западним ревизионистичким интервенцијама с којима се Милошевић неуко и осионо суочио. То Трећа Србија разуме објективније и боље. Између осталог, неупоредиво дубље познаје фундаменталну пристрасност западних (не само америчких) медија; познато јој је, на пример, како се претходно лагало о Вијетнаму, о разним колонијалним ратовима и пучевима, о западним урбаним борцима („терористима“) против сировог капитализма и расизма, као и у којој мери се и даље лаже о разлозима за експанзију НАТО-а и о ратовима у Ираку и Авганистану (без обзира на то која администрација је на кормилу, на пример, у САД) – а ти су жељени ратови ad perpetuum.

    Иако многи у Трећој Србији нису религиозни, осећају дубоко поштовање за Српску православну цркву, а Патријарха Павла сматрају за свеца, као што то чини Прва Србија. Да је он био „ратни хушкач“ је домаћа идеја изнедрена у Другој Србији, не у некаквој америчкој амбасади. Сваки амбасадор САД је свестан да 85% Американаца верује у Бога и поуздано знам из прве руке да им нису симпатичне презриве опаске овог или оног блогисте и сорошевског списатељчића Друге Србије о православним свештеницима.

    Припадници Треће Србије су подједнако толерантни према Гучи и Егзиту, или су пак нетолерантни према обе манифестације, опет подједнако: виде разулареност на оба места и не сматрају дроге „европскијим“ од шљивовице, нити брзу храну софистициранијом од прасетине – све то или воле или не воле, али знају да се све могуће манифестације дешавају и по западним земљама, а да нико никога не мрзи због тога. За разлику од Друге Србије, Трећа не налази „националистичку“ длаку у јајету у „Књизи о Милутину“ Данка Поповића: уместо да је ниподаштава, тронута је. Трећа Србија се обраћа Другој и каже: „Добро, овај Милутин у опанцима вас није дирнуо, али како реагујете на сјајно писање о српском селу и Богу Милована Данојлића?“ (нпр. „Цео свет је Љиг“, НИН, 27.8.2009).

    О многом што је ружно и лоше у Србији, а за шта Друга Србија окривљава и понижава Прву, Трећа Србија има одмеренији, космополитскији став. (Друга Србија, укљућујући и неке од њених најугледнијих представника, често пати од неискреног или наивног мондијализма – од правила пристојног дискурса у јавном животу до правог значења демократских и правних норми.) Просто је невероватно како Друга Србија неће да зна да наизглед обични људи у западним земљама, а не само у „дивљој“ Србији, вичу самоубицама „Скочи већ једном!“ Друга Србија окреће главу кад треба да прочита или чује о хрватским фудбалским навијачима или, баш скоро, о дивљем сукобу лондонских навијача Милволa и Вест Хема. На згражавање Прве и презир Треће Србије, Друга Србија је такође с главом у песку по питању хрватског усташког певача Томпсона. За разлику од Друге Србије, Трећа Србија сматра да није било вољног егзодуса Срба из Хрватске, већ бруталног прогона. И, за разлику од Друге Србије, Трећа Србија чврсто држи у свом историјском сећању покољ Срба у НДХ и Геншерово бескрупуложно занемаривање тог покоља као најутицајнијег фактора у одвајању Срба од нове Хрватске, створене унилатералном сецесијом и без давања икаквих гаранција српском становништву. Чак и кад размишља о таквим стварима, Другој Србији је важнији „улазак у Европу“ од истине и историјски одговорног понашања.

    У поређењу са Другом Србијом, они у Трећој инсистирају на симетрији у разним политичким и културолошким односима, као и на критици западног лицемерја. Кад сте чули да је неко из Друге Србије поменуо мучења у Гвантанаму и тајним америчким (ЦИА) затворима у Европи, или стравичне услове у америчким домаћим затворима? (О чему, као психолог који се бави психологијом одлучивања у правним системима, могу да посведочим.) Кад је Друга Србија потегла питање неистражених и некажњених убистава и нестајања најмање пет новинара српске националности на Косову?

    Нема сумње да су образовани Срби у дијаспори далеко више патриотски расположени него они у Другој Србији. То није зато што не знају чињенице, него, напротив, зато што их знају. Тај патриотизам није носталгија него нешто нормално, што би можда била новост за многе чланове НВО-а у Србији, али се подразумева у свакој западној земљи. Друга Србија није свесна у којој мери је локални еквивалент осећања „Воли Америку или одлази!“ уврежен у свест огромне већине људи западних земаља.

    Све у свему, идеја о две Србије крајње поједностваљује чињенице. Оправдано се социолошки може говорити о неких шест-седам Србија. Али ова, коју сам назвао Трећом Србијом, нарочито пада у очи својим одсуством из свести и писања домаћих аналитичара. Међутим, та Трећа Србија може да буде конструктиван фактор у нашој деликатној националној подели и политичком манипулисању њоме. Многи из Треће Србије у дијаспори желели би да се активно укључе у живот земље. Неки, малобројни, већ су у томе успели, мада многе, често необично успешне у свету, обесхрабрује дегутантна завидљивост локалних медиокритета у разним областима – од министарстава до универзитета и културно-уметничких установа. Колико знам, то се много ређе дешава у државама у „окружењу“ – Црној Гори, Хрватској, Словенији, а да не говоримо, на пример, о балтичким републикама. Да ли је узрок томе менталитет Прве Србије или похлепност Друге?

    Аутор је редовни професор (Емеритус) психологије Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу и Београдског универзитета

    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/prva-druga-i-treca-srbija.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Za radikalnu etiku ravnopravnosti

    Jezekilj Adamovski
    22. jun 2007.

    Šta danas znači biti antikapitalista? Danas je levičarski identitet u krizi. Ponovno stvaranje pokreta za radikalnu emancipaciju stoga će zahtevati kritičko ispitivanje našeg nasleđa. Ovaj zadatak brzo otkriva da se jedna od najvećih mana levičarske tradicije može naći u nedostatku etičke dimenzije političke akcije. Ovaj esej ima nameru da analizira razloge koji se nalaze iza ovog nasleđenog etičkog vakuma i njegovog udara na levičarske prakse. Istražićemo neke ključne momente u istoriji veze između moralnog mišljenja i emancipatorske politike, uključujući i marksističko tradicionalno odbacivanje moralnog mišljenja i neke kasnije pokušaje njegovog obnavljanja. Zatim, razmatraćemo apsolutnu neophodnost da svekolika militantna volja bude zasnovana na radikalnoj egalitetskoj etici, sposobnoj da predvodi naše akcije u jasnom emancipatorskom pravcu.

    Radikalna levica, bilo da se radi o marksistima, komunistima, gevaristima, socijalistima, anarhistima, autonomistima, trockistima, maoistima, lenjinistima, itd, iza doktrinarnih razlika, iskrsava iz zajedničke osnovne tendencije: želje da se živi u zajednici, u društvu jednakih koji bi bili slobodni od represije i eksploatacije. Ovo je trajna istorijska istina levice.

    Ipak, ove ideje su bile, i još uvek su, upotrebljivane na način koji odstupa od te fundamentalne tendencije, koji joj povremeno čak i protivreči. Istraživanje implicitnih motiva koji se nalaze iza levičarskih diskursa tokom istorije brzo otkriva primere čisto ideološke upotrebe. Reč ’’ideološki’’ upotrebljavamo u marksističkom smislu te reči: levičarski diskursi čija je funkcija da maskiraju ili kanališu volje za moć koje nisu ili ne mogu biti otvoreno izražene. Ova implicitna funkcija svesno ili nesvesno potkopava primarni emancipatorski poziv koji je izvorno pružio uspon idejama levice.

    Pogledajmo neke istorijske primere. Ideja socijalizma, komunizma ili marksizma, na primer, korišćena je u brojnim prilikama tokom 19. i 20. veka zbog njihove sposobnosti da demoliraju liberalni individualizam. Kritika atomizacije društva i carstva sebičnosti koje je prouzrokovano liberalnim kapitalizmom našla je veoma moćno oružje u arsenalu levičarske misli. Ipak, ovo oružje nije uvek korišćeno da bi unapredilo emancipatorski projekat. Takođe je korišćeno da opravda prisilnu homogenizaciju društva pod političkom zastavom. Kako individualizam postepeno uništava kolektiv, ovi projekti pokušavali su da obnove nacionalni kolektiv (sa ili bez privatnog vlasništva ili tržišta). Raznovrsni primeri ove upotrebe levičarskih ideja mogu da budu navedeni: Musolinijev fašizam nastao je iz istih redova kao italijanski revolucionarni socijalizam. Smer kojim je krenuo Duče nikako nije jedinstven: sličan je smeru drugih socijalista kao što su Sorel i tuce referentnih mislilaca širom sveta. Stara komunistička partija SSSR-a danas je nacionalistička, antiliberalna, antisemitska grupa, koja je ipak očuvala svoj komunistički način mišljenja ne samo u imenu. U svim ovim slučajevima, od levičarskih ideja uzeti su samo oni elementi koji su ’’pogodni’’, kao što su kultura snažne države, potčinjenost pojedinca potrebama kolektiva, kritika liberalne demokratije, itd. Očiglednije emancipatorske ideje – jednakost, samoodređenost, saradnja, solidarnost i sloboda – ostavljene su po strani.

    Uz ovu ideološku upotrebu levičarskih ideja, može se otkriti da je marksizam ponekad korišćen kao ’’ideologija modernizacije’’. Sam je Lenjin tvrdio da je socijalizam ’’sovjetska vlast plus elektrifikacija’’. Ovakva upotreba hranila je samoopravdavajući diskurs nekoliko diktatura, od kineske elite koja se uputila ka restauraciji kapitalizma, do teoretičara ’’afričkog socijalizma’’ kao što je Džulijus Njerere ili tirana ’’naučnog socijalizma’’ kao što je somalijski Sijad Bare . Još jednom, iz širokog spektra marksističkih ideja, nastavljene su samo one koje govore o snažnom državnom planiranju (podržanom od prinudnog saglasja koje potiče odozdo), imperativu razvoja proizvodnih snaga, i kritici buržoazije i liberalizma u ime jednakosti (ograničene na čisto ekonomsku sferu).

    Postoji još jedna ideološka upotreba levičarskih ideja, koja se takođe odnosi na ideal ’’modernizacije’’, koja je u promenljivim proporcijama postojala u socijalističkim pokretima širom sveta. ’’Antikapitalizam profesionalne i menadžerske klase’’, opisan od strane Barbare i Džon Erenrajha, koji je, umesto da teži emancipaciji radnika, gledao na svet ’’naučno’’, a kojim je upravljala elita ’’ljudi koja je posedovala znanje’’. Upotrebom marksizma, privatno vlasništvo je napravljeno objektom kritike, ali je implicitni ideal bio tehno-birokratsko društveno upravljanje. Još jednom su samoodređenje, sloboda i autonomija socijalno kooperativne celine ostavljene po strani.

    Na kraju, postoje ’’obrnute’’ upotrebe levičarskih ideja. Umesto njihovog korišćenja da se opravdava homogenost društva, naučna dominacija birokratske avangarde ili snažna država, one se koriste da maskiraju najradikalniji individualizam. Mnogi ljudi ili male grupe ’’anarhista’’ i ’’autonomista’’ (ili kako god želeli da ih zovete) uzimaju levičarsku tradiciju odbacivanja represije, države, i uopšte autoriteta, ali samo da bi zatražili svoja sopstvena prava da se ponašaju prema svojoj sopstvenoj volji i da ne podnose račune ničemu i nikome. U ovom slučaju, levica se ponaša kao ’’estetski’’ firnajs i ’’lajfstajl’’ da bi opravdala ponašanje koje je sebično koliko i buržoasko, i koje je često mnogo elitističkije u svom omalovažavanju ’’običnih ljudi’’.

    Ovoj analizi mogu biti dodate neke istorijske posledice primenjenih levičarskih ideja: zločini Pola Pota i Sendero Luminosoa ; GULAG i masakr na Tjenanmenu ; represija levičarskih kompanjona u ime socijalizma gde god je (jedna) partija osvojila vlast; ’’avangardističke’’ manipulacije drugima i oni bezbrojni svakodnevni primeri uzajamnog malog neprijateljstva i ’’unutrašnjeg totalitarizma’’ s kojim je upoznat svako ko je bio uključen u levičarsku partiju ili grupu. Sve ovo u ime levičarskih ideja.

    Kako to da tako uzvišene ideje koegzistiraju sa tako kontradiktornim upotrebama i efektima? Kako to da levičarske ideje tako često postanu put ka desničarskoj praksi?

    Ideje bez etike

    Ako implicitni humanizam ideja levice tako često nije postojao u praksi, to je zbog levičarske tradicije, ili makar zbog njenih hegemonskih tokova, nedostatka etičke dimenzije. Naravno, bilo kakva briga o etičkoj evaluaciji akcija bila je aktivno iskorenjena iz njene politike.

    Da pojednostavimo, problem etike sastoji se u ustanovljenju kriterijuma koji bi nam pomogli u definisanju ponašanja i dela koji su dobri, kao i onih koji su loši (zbog čega bi ih trebalo izbegavati). Etika u sebi sadrži, eksplicitno ili implicitno, predstavu o odgovornosti prema sopstvenim delima, tj. predstavu kome ili čemu bi trebalo da budem moralno odgovoran za ono što uradim ili ne uradim. Etika se, takođe, – često implicitno- obično sastoji od neke ’’situacione’’ odredbe, koja određuje specifičan kontekst u kojem opšta pravila mogu legitimno da budu prekršena. Uzmimo hrišćanstvo kao primer: etika, eksplicitno formulisana u Deset zapovesti, i u doktrini o grehu, potiče direktno od božanstva; zakoni su večni i prevazilaze prevrtljivi ljudski stav. Prekršioci ovih pravila direktno odgovaraju Bogu (ako zanemarimo činjenicu da crkva ili svetovna vlast, u međuvremenu, mogu da kazne ili oproste počinjeno delo). Pastoralno prisustvo Boga, čiji pogled dopire u najtamniji kutak svake duše, deluje kao čuvar i garant etičkog ponašanja pastve. Kao i sva etička učenja, u praksi hrišćanska etika sadrži ad hoc odredbe koje je čine fleksibilnijom u ekstremnim situacijama. Uprkos naredbama, nije smrtni greh ubiti nekoga u samoodbrani, niti ukrasti jabuku da ne biste umrli od gladi.

    Kako levica orijentiše svoje političke odluke, od širokih strateških partijskih linija, do svakodnevnih akcija militanata? Koje pravilo legitimnog ponašanja koristimo i kome odgovaramo za stvari koje uradimo ili ne uradimo?

    Razdražljivo odbacivanje etike od strane mnogih ljudi na levici ne prestaje da me iznenađuje. Video sam bezbroj drugova koji postanu nervozni kada, iz jednog ili drugog razloga, čuju nekoga da koristi rečnik koji se odnosi na sferu morala. Ako su primorani da govore o manama nečijeg ponašanja uvek razjasne da ’’to nije pitanje morala’’, kao da za nekoga na levici nije umesno da govori o tome da li je nešto ’’dobro’’ ili ’’loše’’. Iako su mnogi ljudi na levici među najaltruističnijim, najljubaznijim i najmilosrdnijim ljudima koji se mogu naći na ovom svetu, mnogi bi se nesumnjivo osećali neudobno ukoliko bi bili smatrani ’’dobrim’’ ili ’’ljubaznim’’ (pridev koji, u kulturnom univerzumu levice, asocira na ’’slabost’’).

    Do ove čudne kontradikcije u militantnoj kulturi došlo je jer levica odbacuje pitanje moralne procene ponašanja, svodeći etiku na običnu ’’logiku’’. Time ponašanje i dela nisu vođeni onim što bi bilo smatrano ’’dobrim’’ ili ’’lošim’’, već onim što je ’’korektno’’ ili ’’nekorektno’’. Mera ’’korektnosti’’ nije definisana etikom, već svojom korespondencijom sa datom političkom istinom: korektna akcija je ona koja prati korektnu političku liniju. Politička linija je ustanovljena kao ’’korektna’’ ne kroz praktikovanje etičke evaluacije već je zasnovana na poznavanju istine (na primer, poznavanju smera koji pokazuju ’’istorijski zakoni’’, pretpostavljeni diktati ’’revolucionarne svesti’’, postulati izneti u ovom ili onom kanonskom tekstu koji su napisali Marks, Bakunjin, itd.) Delo koje vodi u korektnom istorijskom pravcu – na primer, podsticanje grupe mladih ljudi da se pridruže direktnoj akciji, namerno držeći podalje od njih informacije o njenim mogućim posledicama – može biti smatrano ’’korektnim’’ nezavisno od toga da li je etički prekorljivo. Važna stvar je da je akcija korektna zato što bi mogla da bude ’’efektivna’’, a ne zato što je ’’dobra’’.

    Proterivanje etike

    Etika i levica nisu uzajamno isključivi. U stvari, tragovi ozbiljnog razmatranja etičke dimenzije mogu se naći u (pogrešno imenovanom) ’’utopijskom socijalizmu’’ 19. veka i u brojnim manjim strujama unutar socijalizma i anarhističke tradicije. Za Kropotkinov anarhizam, na primer, etika nove vrste, koja je drugačija od religijskih i metafizičkih pravila, bila je fundamentalna za ’’davanje ideala ljudima’’ i za ’’njihovo vođenje pri delanju’’. Zabrinut zbog amoralnosti doba, proisteklog iz liberalizma, darvinizma ili Ničeovih ideja, Kropotkin je intenzivno radio od 1904. godine pa sve do svoje smrti 1921. godine da bi napisao studiju o etici. Zalagao se za etiku solidarnosti i pokušavao da dokaže da je ona univerzalna i da potiče iz prirodno socijalizovane prirode ljudske vrste (i životinjske) i nagona ka ’’uzajamnoj pomoći’’. Slična zabrinutost može se naći u Tolstojevom “hrišćanskom socijalizmu“, koji je postao pravi masovni pokret početkom 20. veka. Iz učenja Hrista, koji je lišen svog božanskog statusa, Tolstoj je izvukao opšte etičke zapovesti (nepovezane sa bilo kojom religioznošću) koje bi trebalo ne samo da predvode političku akciju, već bi trebalo i da osmisle svet kojem težimo: ljubav prema susedu, skromnost, sklonost ka oproštaju, itd.

    Ipak, marksistička tradicija oštro se suprotstavljala bilo kojem etičkom diskursu. Sam Marks ih je odbacio kao nebitne: u komunističkom manifestu on ih smatra smetnjom koja se meša sa razumevanjem materijalne osnove siromaštva i socijalnih bolesti, a u Nemačkoj ideologiji otišao je tako daleko da tvrdi da ’’komunisti ne propovedaju nikakav moral’’. Studenti koji proučavaju Marksa nedavno su ustvrdili da je njegovo odbacivanje etike bilo jednostavna posledica ’’taktičke’’ neophodnosti da obeleži razliku između svojih ideja i drugih debata koje su postojale u to vreme, i da je marksizam, u stvari, oblik humanizma koji sadrži snažnu implicitnu etiku. Ipak, čak i ovi autori priznaju da je Marksov stav duboko obeležio marksističku tradiciju, koja je od tog trenutka očuvala neprijateljstvo prema bilo kojem etičkom diskursu (sa izuzetkom marginalnih varijanti ’’etičkog marksizma’’, koje su predstavljali autori kao što su Ernst Bloh, Herbert Markuze, Erih From, ili Henri Lefevr). Karl Kaucki, principijelni marksistički teoretičar Druge internacionale, posvetio je svoju knjigu Etika i materijalistički koncept istorije (1906) dokazivanju da istorijski progres poštuje zakone koji imaju malo čega zajedničkog s moralnim idejama. Zbog toga, dokazivao je, socijalisti treba da se okrenu nauci da ih predvodi u njihovom delovanju, jer ’’nauka je uvek iznad etike’’. U svom članku “Taktika i etika“ (1919) Lukač se složio s Kauckim u tome da odluke o političkoj akciji treba da polažu račune samo sudu istorije: ako su u saglasju sa “smislom svetske istorije“, onda su “korektne“, i stoga, nužno “etičke“. Mogu se naći mnogi drugi primeri. Ono što je bitno za nas je da je ovaj tip redukovanja etičke dimenzije na običan problem “logike“ ili razumevanja šta je korektno a šta nije korektno u smislu nekih Zakona istorijske nužnosti, u praksi bio pretvoren – ne samo među marksistima već i među ljudima na levici uopšte – u uništenje bilo kakvog osećaja za ličnu odgovornost i tipični princip prema kojem “cilj opravdava sredstva“.

    Unutar same marksističke tradicije, postojale su rane reakcije protiv ovog saveza između politike i ’’nauke’’ koji nije ostavio mesta za etiku. U Religiji i socijalizmu, knjizi vrednoj pažnje, napisanoj 1907. a sada zaboravljenoj, Anatoli Lunačarski – koji je ubrzo postao deo prve boljševičke vlade – predložio je dopunjavanje marksističke ’’stroge, umerene i nezanimljive filozofije, estetikom i etikom, ’’naukom o vrednostima’’ one vrste koje danas nedostaju. U suštini, Marks i Engels bili su okupirani ’’saznavanjem’’ sveta; ali ’’potpuna veza između čoveka i sveta postignuta je jedino kada procesi nisu samo poznati, već i vrednovani’’; akcija se ’’pojavljuje jedino iz znanja i evaluacije’’. Nauka nije okupirana pitanjima srca: ona reaguje na ’’kako?’’ i ’’zašto?’’, ali nije zabrinuta pitanjima ’’dobrog?’’ ili ’’lošeg?’’. Religija, s druge strane, reaguje na ova pitanja i dolazi do praktičnih zaključaka: ’’ona dokazuje prisustvo zla u svetu’’ i ’’ima nameru da ga porazi’’. Ona uzima u obzir ovu funkciju etičke i estetičke evaluacije, te Lunačarski tvrdi da socijalizam treba da ’’imitira’’ religiju (podrazumeva se, bez njenih teoloških ili dogmatskih elemenata) i postane istinska kosmologija.

    Veza koju Lunačarski traži između etičkog elementa i problema hegemonije veoma je interesantna. Jasno je da je socijalizam cilj proletarijata; ali da li je sa moralne tačke gledišta takođe dobar za čitavo čovečanstvo? Lunačarski se žali da su ortodoksni marksisti odbacili to pitanje, jer je za njih dovoljno što će socijalizam biti ispravan samo za proletarijat (oni kažu da socijalizam nije vera koja pokušava da pridobije preobraćenike izvan radničke klase). Ipak – nastavlja naš autor – ovo je ograničena koncepcija: proletarijatu je potrebno da postigne ’’ideološku hegemoniju’’ ako želi da osvoji vlast (nešto što sami, protiv svih ostalih, ne bi uspeli da urade). Ako je potrebno da se osvoji podrška ljudi koji nisu radnici, zaključuje, potrebno je da se socijalizam predstavi kao visoki ideal za svakoga ko nije korumpiran sopstvenim klasnim interesima.

    Lunačarskijeva pozicija odbačena je praktično od strane svih savremenika, i marksizam je ostao ’’nezanimljiva filozofija’’ bez bilo kakve etičke dimenzije. A ipak, iako nije eksplicitno izraženo u njenoj doktrini i teoriji, levičarskoj tradiciji nije nedostajalo implicitne ’’militantne kulture’’, koja neke stvari vrednuje više od drugih. Manje prisutne u njenim knjigama nego u njenoj praksi, neke od ovih implicitnih vrednosti potiču iz njenog saveza sa naukom i odbacivanjem etike. Na primer, mali broj političkih tradicija je toliko vrednovao inteligenciju, naučni rad, kanonske autore i teoriju kao vodič za akciju. Nekoliko njih je veoma visoko nagradilo ’’vrline’’ beskompromisa, pravoverja, čvrstine ili bezuslovnog prianjanja za organizaciju, filozofiju ili program. S druge strane, postoji primetna ’’kazna’’ unutar levičarskih kultura drugih stanja koji sa alternativne tačke gledišta mogu biti smatrani ’’vrlinama’’: ljubaznost, fleksibilnost, sposobnost za pregovaranje, sklonost ka dijalogu i konsenzusu, poštovanje prema drugima, sumnja. Iako je odbačen u teoriji, implicitni moralni svet ipak postoji u levičarskoj praksi, koja pravi jasnu razliku između ’’pravednika’’ i ’’grešnika’’.

    Tip ’’vrlina’’ stimulisan savezom između socijalizma i nauke upravo je onaj koji stvara većinu problema saradnji između ravnopravnih. Delanjem u skladu sa imperativima transcendentalne Istine (dobijene iz nauke, poznavanja pretpostavljenih istorijskih zakona, ili nekog kanonskog teksta), levica postaje nerazumljiva drugima na dva načina. S jedne strane, zatvara uši za jednostavna mišljenja neprosvećenih (tj. onih koji nisu dokazali da razumeju istinu), koja dovodi do upadljivog nedostatka volje da se dođe do sporazuma s njima; s druge strane, implicitno odbacuje bilo kakvu odgovornost prema saradnicima. Zaštićena Istinom, levica ostaje nedodirljiva za sud drugih. Povlačenjem od sveta jednakih na ovaj način, levica često usvaja taj tipični vazduh samodovoljnosti i arogantne snishodljivosti prema drugima, i taj avangardistički stil koji se može naći među onima koji sebe deklarišu nasuprot svim avangardistima (ali koji ipak osećaju da su ’’prosvećeni’’ sopstvenom Istinom). Na ovaj način, završavamo u paradoksu koji je Žan-žak Ruso nagovestio pre više od dvesta godina, u jednoj od onih ironičnih fraza nabijenih istinom koje je voleo da ispaljuje na svoje drugove filozofe. On je dovodio pod sumnju one koji bi rekli da vole čovečanstvo, samo da bi izbegli obavezu ljubavi prema jednom određenom ljudskom biću. Rusoova kritika i danas ostaje korisna za ilustrovanje tragedije levice kojoj nedostaje etika.

    Komunizam kao imanentna etika jednakih

    Ako ne u nauci, gde bi trebalo da nađemo vođstvo za političku praksu? Ako ne Istini, čemu ili kome bi naše delovanje trebalo da polaže račune? Ovde bi mogli da se vratimo problemu levice i etičke dimenzije koja je neophodna ako želimo da je odbranimo od ideološke zloupotrebe, i da je jasnije odvojimo od desničarskih praksi. Početak i kraj bilo koje antikapitalističke politike – i ovo je centralna teza ovog eseja – trebalo bi da bude radikalna etika ravnopravnosti.

    Radikalna etika ravnopravnosti je, iznad svega, imanentna etika. Za razliku od drugih etika – na primer, one Kantove, one sokratovskih filozofa, ili one uključene u religijske principe – koje tvrde da potiču iz nekog večnog poretka (racionalnog, prirodnog ili božanskog), naša bi trebalo da čvrsto bude usidrena u ovom svetu. Kao čitav socijalni život, univerzum moralnog kriterijuma bi trebalo da bude postavljen u domašaju stvarnih muškaraca i žena. Da kažem na drugi način, sadržina ove etike trebalo bi da bude plod socijalnog sporazuma koji prepoznaje zajedničke potrebe života, od najuniverzalnijeg (tj. onih koji se odnose na ljudska bića kao vrstu) do najistorijskih i situacionih. To da etička pravila treba da budu manje ili više stalna i veoma rasprostranjena ne znači da bi trebalo da budu smatrana večnim ili univerzalnim, niti da bi njihov autoritet trebalo da bude deponovan u boga ili transcendentalnu Istinu. Sveprisutna imanentna etika je etika koja potiče od nas samih.

    Radikalna etika ravnopravnosti je takođe etika dijaloga. Ona uviđa da društvo nije sačinjeno od izolovanih pojedinaca, niti je kolektiv koji prevazilazi određene pojedince koji ga sačinjavaju (postavljanje teze da kolektiv prevazilazi ljude, kao što to rade određeni levičari, dovodi do ponovnog pada u transcendentalno). Lično postojanje, kao što je to mladi Bahtin znao, jedino je moguće u interakciji s drugima: pomoću slike, tela, pogleda i reči mojih prijatelja, ja postojim kao čitava osoba. Socijalni život nije ništa više od ovog neprestanog dijaloga s našim prijateljima, onima koji su živi, onima koji su mrtvi, i onima koji tek treba da dođu na svet. Etičko postojanje je, stoga, ono kojim se rukovode ljudi koji znaju da su obavezni da budu u stanju da odgovore drugima šta su, šta rade, i šta nisu uspeli da urade. Etika dijaloga stoga zahteva posvećenost našim prijateljima, lično postojanje koje pretpostavlja svoju odgovornost za drugog, i koje ne traga za izgovorima ili alibijima, niti se povlači u monolog ili u posvećenost transcendentnom (bilo da se radi o Bogu, Nauci, Naciji, Ljudima, Klasi, Partiji ili Pojedincu). Etičko postojanje bez alibija je ono koje je zasnovano na vernosti određenim situacijama i na polaganju računa drugima za svaki čin. A radikalnom etikom ravnopravnosti može jedino biti smatrana posvećenost drugima onakvima kakvi su. (Prihvatanjem odgovornosti za svoja dela samo pred istomišljenicima – partijom ili “svesnim“ militantima – nije ništa drugo do još jedna forma avangardizma koja nas čini imunima na imperativ da budemo odgovorni pred “običnim“ muškarcem i ženom). Ova radikalna posvećenost drugima onakvima kakvi su ne znači ignorisanje klasnih razlika i antagonizama koji oblikuju naše društvo. Jer mi pričamo o etici ravnopravnosti, čiji je raison d’être upravo zaštita zajedničkog života od onih koji, pod bilo kojim izgovorom, pokušavaju da sebe smeste iznad drugih. To je razlog zašto su oni koji su odbili da prihvate da su jednaki, u svako doba i na svakom mestu, strahovali od dijaloške i imanentne etike. To je zato što “nejednaki“ ne mogu da budu odgovorni pred drugima, jer je opravdanje njihove privilegije (“privatnog zakona“) uvek zavisilo od nekog autoriteta ili transcendenta. Radikalna egalitetska etika je, po definiciji, najžustriji neprijatelj vlasti.

    Šta bi bila specifična sadržina etike ravnopravnih? Kakve vrline bi promovisala? Kakvo ponašanje bi osudila? Bila bi, prvo i primarno, etika brige o drugima, i etika brige za drugog, izražena u kodifikaciji vrlina i mana koje vrednuju sve što cilja ka saradnji, solidarnosti, empatiji, poniznosti, poštovanju različitosti, sposobnosti za konsenzus, itd, i što ’’potiskuje’’ impulse ka takmičenju, sebičnosti, ambiciji prema vlasti, intelektualnoj aroganciji, tvrdoglavosti, ulagivanju, ili narcizmu.

    Stigavši dovde, moglo bi možda razočaravajuće da zvuči otkriće da radikalna etika ravnopravnosti i nije mnogo drugačija, u svom specifičnom kontekstu, od moralnih pravila koja su ljudska bića stvorila hiljadama godina ranije. Ipak, ako nemamo avangardističke sklonosti, nemamo čega da se stidimo u ovom odsustvu velikih noviteta. Možda je komunizam, ipak, ništa više niti išta manje od realizacije snova o zajedničkom životu ravnopravnih koji je oduvek postojao u svim dobima i na svim mestima.

    ——-

    Ovaj tekst je odlomak knjige Más allá de la vieja izquierda: seis ensayos para un nuevo anticapitalismo (koja će uskoro biti objavljena).

    Jezekilj Adamovski je rođen u Buenos Ajresu, glavnom gradu Argentine, 1971. godine. Studirao je istoriju na univerzitetu u Buenos Ajresu i Londonu, i radi kao profesor na univerzitetu u Buenos Ajresu i Lujánu. Antikapitalistički aktivista, Jezekilj Adamovski je deo uredničkog odbora El Rodaballa, vodećih argentinskih novina posvećenih kulturi i politici; takođe učestvuje u pokretu Asambleas u Buenos Ajresu i u kolektivima globalnog protivljenja. Autor je brojnih knjiga i članaka, akademskih i političkih.

    http://www.freedomfight.net/Z_Broj2/For_a_Radical_Ethics_of_Equality_1_.doc

  7. Varagić Nikola каже:

    Etika bez morala i moral bez etike

    Slavoj Žižek: „Čudovišnost Hrista“, Izdavač: „Otkrovenje“, Beograd, 2008.

    Autor: Nenad Daković

    Ogled „Čudovišnost Hrista“ Slavoja Žižeka nosi podnaslov: teologija i revolucija, što podseća na Benjaminove teze o teologiji koja se kao“ grbavac“ skriva iza dijalektičkog materijalizma, kao u onim ruskim babuškama, koje ulaze jedna u drugu. Dakle, Žižek ne govori o Hristovom „čudu“ ili „čudima“ nego upravo o „čudovišnosti“, što podseća na „zazornost“ koju koristi Julija Kristeva, ili na Frojdovo „unheimlich“ koje je među njima najstarije i najdublje.

    Ovde nije reč o „čudovišnosti“ samog Hrista kao bogočoveka, nego o „čudovišnosti“ samog našeg postojanja koje je bez dna, kome ni sam bog nije ovo dno ili temelj. I to je ono „čudovišno“ a ne samo to da je Hrist anamorfoza ili „iskrivljenje“ Boga koji je u patnji „jednak“ sa čovekom, iako je kao Bog iznad njega.

    Međutim, ova čudovišnost Hrista koji pati kao da je čovek a ne Bog, samo je lakša strana, ili samo jedan od slojeva Žižekove teorije. Njena teža strana je u tome da nema postojanja bez ove čudovišnosti. Pri tome, to ne mora da bude Hristova čudovišnost ili aura, nego neka „daljina“ ili aura uopšte. Jer, prema Žižeku bez referencijalnosti nema refleksije. Zistakis, na primer, naprotiv insistira na tome da istina uvek postoji i kada nema nikakve referencijalnosti i smisla, kao da je „istina“, ili „konstitutivni izuzetak“ ova aura bez koje nema postojanja. Ono što je strašno upravo je to da je jedino smrt ova aura i kod Žižeka i kod Zistakisa.

    Jer, sa jedne strane, i Bog umire na krstu i, sa druge, smrt je istina koja uvek postoji i koju nosimo sa sobom kao što puževi nose svoju kućicu. Nema čoveka bez istine, ili anamorfoze Boga kao što nema puža bez kućice. To je ta teškoća i čudovišnost o kojoj govori autor. Poredak uvek postoji, kao „istina“ ili „anamorfoza Boga“ što je znak i Hristove „čudovišnosti“. Jedino „zli filozofi“ ili dekonstruktivisti, koje na jednom mestu pominje Žižek, jedino su oni neprijatelji poretka.

    Ova „istina“ o Bogu i ljudima je ono što Žižek ispituje, jer Bog nije jednostavna projekcija ili otuđenje čoveka. Žižekov Hrist, očigledno ima više slojeva, njegova „čudovišnost“ je upravo paralaktična. Jer, to može da bude i Direrov Hrist koji nas zabrinut posmatra sa korica ove, svakako, značajne knjige. O kakvoj se, dakle, „čudovišnosti“ radi? Da li je to, između ostalih, i ovaj Direrov Hrist ili jedna „plemenita“ ili „obična“ čudovišnost a ne samo ono strašno“ unheimlich“, jedan višak plemenitosti ili običnosti a ne užasa. To je paralaksa. To je razlika između Jehove i Hrista, razlika između monstruoznosti i plemenitosti, Boga koji pati i koji se i sam moli. To je ono revolucionarno u hrišćanstvu. Hrist nije Jehova, on je prisutan i „običan“. Bez njegove prisutnosti ili aure ništa ne postoji. Direr, dakle, a ne Jehova.

    Nije zato ovde moguće dijagonalno čitanje bez ove Hristove „ontološke zamućenosti“ ili paralakse. U pitanju je paralaktički perspektivizam a ne logička argumentacija, mnoštvo gotovo istovetnih i pokretnih perspektiva. I Direr i Jehova. I „čudovišnost i „plemenitost“. Perspektive umesto argumenata. Zapažati a ne misliti. Jedno etičko čudovište!

    Filozofija danas nije moguća kao komad nameštaja, nego upravo kao ova paralaktička vrtoglavica ili postfilozofija. Zato je danas moguće jedino paralaktičko čitanje. Ali je ovo „etičko čudovište „ ipak potrebno objasniti, Žižek opisuje i svoju spremnost da ubije iz etičkih razloga. Pošto je u pitanju Žižek a ne neka budala, to je potrebno objasniti.

    U čemu je razlika između Žižeka i „običnog teroriste“, pošto su obojica spremni da ubiju iz „etičkih razloga“? Žižek filozofski zasniva svoju „etičku čudovišnost“.

    On razmišlja o poretku i njegovoj etici. Moralnost ili sam moral, ne samo prema Žižeku, ne pripada raciu nego osećanjima. Prema tome, ova „etička čudovišnost“ ili samo „etičko čudovište“ mora imati racionalno opravdanje. Ta Žižekova pozicija je veoma slična Kantovoj poznatoj rigidnosti. Ja ubijam zato što jedna vrsta više etičke racionalnosti stoji iza mojih postupaka. Dakle, u pitanju je etika i poredak. Poredak koji se zasniva na „konstitutivnom izuzetku“. Nema racionalnog poretka bez ovog „izuzetka“, ili referenta. U krajnjem slučaju bez Boga. Zato je Žižek materijalistički teolog koji mora da postavi osnovno pitanje, koje postavlja i Breht u svojoj „Lekciji o razumevanju“: „kako emancipovano ljudsko biće treba da se odnosi prema smrti?“

    U odnosu na ovo pitanje teolog i atesta su samo dve strane istog problema. Jer, da bi se bio pravi, ateista mora prihvatiti da „Veliki Drugi“ ne postoji, ali to je i pozicija vernika i hrišćanina.

    Da bismo mogli da umremo potrebno je da se spustimo do „tačke najniže odgovornosti“ u kojoj više ne postoji „daj još“, jer ono što možemo da žrtvujemo je samo žrtvovanje. Jedino na toj tački niko ne umire kada ti umireš, pošto se do tačke dolazi pomoću hladne lucidnosti a ne moralnog osećanja.

    „Ovo je moje stanovište“, piše Žižek, „kakav bih ja voleo da budem: etičko čudovište bez saosećanja, da radim ono što treba da bude urađeno u uvrnutom preklapanju slepe spontanosti i misaone distance, pomažući drugima, izbegavajući njihovu ogavnu bliskost. Kada bi bilo više ovakvih ljudi, svet bi bio prijatno mesto, gde bi osećajnost bila zamenjena hladnom i okrutnom strašću“.

    To je zaista čudovišno. Ova etika bez morala. Ali se slažem da je Hrist čudovišnost, pošto je on na drugoj strani ove klackalice: na strani morala bez etike.

    DANAS

  8. Varagić Nikola каже:

    LIČNI STAV

    Neosnovane kritike srpske spoljne politike

    Sličnosti Tadića i Tita

    Autor: Milan Karagaća

    Čudan smo mi svet. Svako misli da se najviše razume u ono što drugi rade, a za politiku i državne poslove svi smo samozvani eksperti i analitičari. Tako se ovih dana mnogo raspreda o našoj spoljnoj politici , uz pežorativnu interpretaciju pojmova kao što su strateško partnerstvo, stubovi spoljne politike i prioriteti. U spoljnoj politici se radi isključivo o iznalaženju najboljih načina da se ostvare i zaštite nacionalni interesi i to predsednik Tadić upravo radi, te su kritike na njegov račun neutemeljene, mada ima prostora da se potenciraju odnosi sa susedima.

    Oglasite se na http://www.danas.rs

    Ne ulazeći u medijske promocije pa i glorifikaciju postignutog, način prezentacije prioriteta, stubova i strateškog partnersva i mešanja pojmova za domaće potrebe, nesporno je da je cilj spoljne politike svake zemlje da ima dobre odnose sa što više država, po mogućnosti da ima sa svima, što bi Kinezi rekli, normalne odnose. Nesporno je da to Srbija radi, mada su ponekad motivi nespretno formulisani jer nije to samo zbog Kosova, već interesa cele države i naroda.

    Stara je izreka i mudrost da se država brani pre svega spoljnom politikom i diplomatijom, a ako ne uspe pa bude morala ratom to je znak da je državna politika negde pogrešila i unapred poražena. Ali ne i narod. Najkrupnija greška je u „logici što misliš možeš ratom , nemoj ni pokušavati mirom“, a i toga je bilo u našoj istoriji jer su neki upravo tako mislili.

    Naravno da je vrlo važno imati dobre odnose sa najuticajnijim zemljama u svetu i ne vidim šta je sporno u tome što Srbija upravo to čini. U međunarodnim odnosima, više nego u običnom životu, važi geslo da što više imaš prijatelja to manje neprijatelja i time je međunarodna pozicija zemlje bolja. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da onaj ko ima dobre odnose sa 150 od 195 država u svetu stoji mnogo bolje nego neko ko je satelit samo jedne velike sile. Naravno , voditi računa da se radi o demokratskim državama sa legalno izabranim i od većine u svetu priznatih. Odnosi mogu biti na različitim nivoima od bliskih, dobrih, svestrano razvijenih, do formalnih ili čak zategnutih. Pri tome, nikome ne pada na pamet da prekine odnose sa Italijom zbog Berluskonijevih švaleracija, sa Francuskom jer Sarkozi ima mladu ženu, zato što Gadafi ima kamile, neko drugi pudlice ili koze, nebitno.

    Ako se SAD i Rusija i Kina trude da imaju što bolje međusobne odnose, šta bi bilo sporno da se Srbija trudi da ima dobre sa sve tri, jer se to ne isključuje.

    Razume se da se o strateškom partnerstvu u punom smislu može govoriti samo kada se radi o partnerima koji su po svom uticaju, veličini, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj snazi na približno istom nivou, kao što su to relacije između SAD, Rusije, Kine, EU i oni ih tako i shvataju i tako se međusobno odnose.

    Dakle, male zemlje nisu niti mogu biti njihov strateški partner ali zato velike mogu biti njima. Konkretno, Srbija je pravilno shvatila da svoje strateške ciljeve i nacionalne interese može lakše ostvariti ukoliko sa njima svima ima što bolje odnose, a teško ili nikako ako bude servilna prema jednoj a neprijateljski raspoložena prema drugoj.

    Ako je naš strategijski cilj bezbednost, mir, ekonomski prosperitet, bolji životni standard stanovništva, regulisanje i prevazilaženje bolnih problema nasleđenih iz nedavne prošlosti, uključujući i rešavanje pitanja Kosova, onda nam trebaju dobri odnosi sa svima navedenim, a podrazumeva se i susedima.

    Naravno da niko ne misli da je Srbija strateški partner i od strateškog značaja za Kinu, Rusiju ili SAD ali one nama jesu, ako hoće da budu.

    Neki pogrešno misle da dobri odnosi sa Rusijom znače pre svega loše sa SAD i obrnuto. To je logika onih koji misle da je se i velika ljubav prema svome narodu iskazuje velikom mržnjom prema drugima. „Guranje prsta u oko“ je loša diplomatija jer najčeće ima za posledicu da onome ko je gurao prst bude gurnuta cela šaka u obliku pesnice.. Takođe, ni preterano udvorništvo i servilnost se ne ceni niti dugoročno ima efekte.

    Da parafraziram uvaženog Mirka Tepavca, „odlučnost se ne pokazuje arogancijom, naduvenost nije ponos, hazarderstvo nije hrabrost, kao što iluzija nije vizija, a poraz jedne politike i njena kapitulacija nije i kapitulacija naroda.“

    Diplomatija treba da na vreme ukaže kako da se čini ono što se želi da se ne bi došlo u situaciju da se čini ono što se mora. Prošlost se ne može birati, ali iz nje ima šta da se izabere. Ako je negde važno koristiti iskustva iz prošlosti, bilo greške ili uspehe, to je u diplomatiji i spoljnoj politici upravo da se promašaji ne bi ponavljali.

    U političkoj i diplomatskoj istoriji Srbije ima mnoštvo primera obe vrste. Veoma važne pouke su da vezivanje i servilnost prema jednoj velikoj sili nije nikada davala rezultate na duži rok, kao i da je izolacija i samoizolacija pogubna za državu i narod.

    Titova spoljna politika uspevala je da se odupre sovjetskoj velesili, a da istovremeno stekne i sačuva podršku „antikomunističke“ Amerike. I da pri tom ostane istinski nezavisna, pa i respektovana od obe. Tvrditi da ovo značajno iskustvo, iz ne tako nedavne istorije jugoslovenske diplomatije, više nema vrednosti, samo zato što je „komunističko“spada u fond neograničene ljudske gluposti i ideološke zaslepljenosti. A onaj ko to tvrdi samo potvrđuje da o diplomatiji pojma nema..

    Sviđalo se to nekome ili ne period Titove spoljne politike i diplomatije bio je za Jugoslaviju i Srbiju najplodotvorniji jer je imala normalne odnose sa najvećim brojem zemalja.

    Isto tako, sviđalo se to nekome ili ne, napori predsednika Tadića i naše diplomatije da ponovo imamo dobre odnose sa što više država, u interesu su Srbije, uz napomenu da odnosi sa susedima moraju biti u vrhu, jer to je naš obostrani strateški interes.

    Autor je član Foruma za međunarodne odnose

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/slicnosti_tadica_i_tita_.46.html?news_id=172484

  9. Varagić Nikola каже:

    Nećak pokojnog francuskog predsednika Fransoe Miterana, priznao je, u pikantnoj autobiografiji pod nazivom „Loš život“, da je prilikom poseta stranim zemljama, pre svega Tajlandu, plaćao dečacima za seksualne usluge

    Francuski ministar kulture Frederik Miteran izložen je pritiscima da podnese ostavku pošto je u žižu javnosti dospelo njegovo priznanje da je prilikom putovanja u inostranstvo plaćao dečacima za seks.

    Miteran (62), nećak pokojnog francuskog predsednika Fransoe Miterana, priznao je, u pikantnoj autobiografiji pod nazivom „Loš život“, da je prilikom poseta stranim zemljama, pre svega Tajlandu, plaćao dečacima za seksualne usluge, navodi agencija Tanjug.

    „Stekao sam naviku da plaćam dečacima“, napisao je on. „Svi ti rituali na tržištu mladih, tržištu robova, izuzetno su me uzbuđivali… Izobilje privlačnih i dostupnih dečaka budilo je kod mene žudnju.“ Knjiga je objavljena pre četiri godine, pre nego što je Miteran ušao u vladu, ali je tek sada dospela u žižu interesovanja pošto je ministar kulture nedavno izrazio bezrezervnu podršku Romanu Polanskom, uhapšenom krajem septembra u Švajcarskoj, po nalogu SAD, zbog optužbi da je 1977. godine imao seksualne odnose s 13-godišnjom devojčicom.

    Miteran, koji je otvoreno stao na stranu slavnog režisera, nije birao reči u kritikama upućenim SAD, čije je postupke nazvao „brutalnim“ i „apsolutno zastrašujućim“.

  10. Varagić Nikola каже:

    BEOGRAD 06. 12. 2010
    Press
    komentar dana

    Decenija

    Srpska tragedija je što nas isti scenario čeka bez obzira na to koja će od dve dominantne političke grupacije (oko DS-a ili oko SNS-a) biti na vlasti u sledećih deset godina. Tu izbori ne pomažu. Potrebno je nešto treće.

    Miloš Garić

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/143044/Decenija.html

    —————————————————–

    BEOGRAD 01. 12. 2010
    Press
    KOMENTAR DANA
    SVETOMIR MARJANOVIĆ

    Možda bismo izlaz iz ovog magarećeg kruga mogli da potražimo i na nekoj trećoj strani. U nekoj trećoj opciji koja je dovoljno hrabra i svesna da građanima objasni šta ih stvarno čeka, dovoljno poštena da ne krade mnogo, dovoljno mudra da promisli i zacrta put Srbije u narednih šest meseci, godinu, dve, tri pet, i dovoljno pametna da shvati svet oko sebe i iznutra promeni Srbiju.

    Ukoliko ne vidite takvu opciju, i neglasanje je poruka! Samo ne dajte da vas magarče!“

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/142453/Magar%C4%8Denje.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: