Kако Млада Србија да врати дугове?

29 октобра, 2009

 

Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити.

Како?

Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због “ћутања“ – отпишу све дугове.

Војска Србије треба да заузме енклаву око Северне косовске Митровице, Република Српска треба да закаже референдум за независност, треба национализовати Нафтну индустрију Србије и све банке, затворити кинески тржни центар на Новом Београду а царине за увоз из Кине подићи, и ето “велике коалиције“ савеза праведних и напредних, уједињени, бомбардују Србију. Пошто су се “опекли“ током бомбардовања 1999. треба очекивати да овог пута неће гађати болнице, школе и возове, нити користити осиромашени уранијум. Као мете треба “истурири“ све касарне у градовима које иначе треба рушити да би се нешто друго градило, и све пропале фабрике. Ако Руси гађају постројења НИС-а, то искористити у периоду обнове “пре рока“ да Србија пређе на “зелене“ технологије, а на месту Заставе подићи фабрику за аутомобиле на еко погон… Уколико Кинези изграде Кинески мост, претпоставимо да ће гађати Панчевачи мост, што би било пожељно имајући у виду стање овог моста, и, уколико не буде реконструисан до тада, мост Газелу, на који треба ставити макете МИГ-ова, да помисле да је писта…

После 10 дана треба потписати “примирје“, Војска Србије треба да се повуче са Космета, референдум у Републици Српској одложити, НИС вратити, отворити тржни центар на Новом Београду и Кинеску четврт у Трећем Београду. Одмах после тога започети преговоре о отпису свих дугова које Србија има према иностраним повериоцима. Домаћим правним и физичким лицима рећи да због обнове земље неће бити исплаћени дугови државе према њима. Пензионерима уместо пензија делити бонове да сваки дан могу да добију хлеб, млеко, два јаја и Курир у СОС маркету.


СЛОГА И ПОМИРЕЊЕ

25 октобра, 2009

 

Да ли су партизани и комунисти ослободиоци? Јесу.

Да ли су монархисти и четници издајници? Нису.

Да ли су партизани чинили злочине и издали своју нацију? Јесу.

Да ли су четници сарађивали са нацистима? Јесу.

Да ли је хомосексуализам болест? Није.

Да ли је хомосексуализам нормалност? Није.

Да ли хомосексуалци треба да имају своја права? Треба.

Да ли хомосексуалци треба да усвајају децу? Не.

Да ли је Слободан Милошевић био аутократа који је радио на штету свог народа? Да.

Да ли су непријатељи Србије само у СМ видели свог непријатеља или у целом српском народу? У целом српском народу.

Да ли је режим Милошевића желео рат(ове)? Јесте.

Да ли би до ратова дошло да режим Милошевића није хтео да ратује? Да, јер су Хрвати, Бошњаци, Албанци и НАТО свакако планирали и ратом да остваре своје циљеве.

Да ли је 5. октобар велики дан на путу демократизације Србије и региона? Јесте.

Да ли се 5. октобра догодила револуција? Није.

Да ли је после 5. октобра мало боље живи у Србији? Да.

Да ли су лидери ДОС-а издали грађане Србије који су их довели на власт? Да.

Да ли је Зоран Ђинђић био визионар? Јесте.

Да ли је око себе међу сарадницима окупио људе сумњивог морала и доста криминалац? Јесте.

Да ли је ЗЂ заслужио такав политички крај и такав однос од стране опозиције у Србији? Није.

Да ли је преценио или потценио оне којима је препустио или допустио да воде безбедност и економију Србије? Јесте.

Да ли су српски тајкуни опљачкали Србију? Јесу.

Да ли су српски радници вредни и организовани? Нису.

Да ли су српски тајкуни једини кривци за лошу економску ситуацију у Србији? Нису.

Да ли су радници у Србији схватили шта је капитализам? Нису.

Да ли је потребно сарађивати са НАТО? Јесте.

Да ли треба тражити чланство у НАТО? Не.

Да ли НАТО доприноси миру у региону? Да.

Да ли је НАТО пријатељска организација? Није.

Да ли Србија треба да постане део ЕУ? Да.

Да ли Србија треба по сваку цену да постане део ЕУ? Не.

Да ли је ЕУ највећи мировни пројекат на свету? Јесте.

Да ли су све државе ЕУ пријатељске и да ли све вредности које усвоје институције ЕУ треба применити у Србији? Не.

Да ли је Русија историјски савезник Србије? Јесте.

Да ли су Срби “мали Руси“? Нису.

Да ли је Русија на путу демократизације и христијанизације? Јесте.

Да ли је Русија још увек превише комунистичка држава? Јесте.

Да ли је Ратко Младић српски херој? Јесте.

Да ли је Ратко Младић ратни злочинац? Јесте.

Да ли је РТ најодговорнији за злочин у Сребреници? Није.

Да је РТ одговоран за злочине почињене од стране војске РС? Јесте.

Да ли је Србија учинила довољно за дијаспору? Није.

Да ли је дијаспора добро организована? Није.

Да ли су у дијаспори сви четници и/или турбо-фолкери? Нису.

Да ли дијаспора може значајно допринети обнови Србије? Може.


Navikavanje na ponižavanje

22 октобра, 2009

LIČNI STAV

Autor: Nadežda Radović

Preko sedamdeset ženskih organizacija pokrenulo je 2004. godine kampanju protiv govora mržnje u medijima. Povod je bila emisija TV Pink „Ne može da škodi“ u kojoj je izrečen niz uvreda na račun žena samo zato što su žene. Žene su bile svedene na seksualne objekte, vrednovane prema kriterijima porno magazina, omalovažavane, ponižavane. Emisije su emitovane više puta dnevno. Veliki broj žena osećao je nelagodu gledajući ‘preporuke’ TV Pink u emisiji „Ne može da škodi“.

Sve se događalo uz ručak, večeru, neposredno pred početak informativnih emisija, dakle u vreme kad je porodica na okupu i ponavljalo više puta u toku dana. Kada žena oseća ovu vrstu nelagode, evropsko zakonodavstvo to naziva ‘harcelement’ ili seksualno uznemiravanje. Pored toga, ideje, razmišljanja i poruke koje je TV Pink upućivala svim gledateljkama bili su podsticaj za dalju diskriminaciju žena, za uspostavljanje kontinuiteta u diskriminaciji.

Pošto je Zakon o informisanju inkriminisao delikt diskriminacije, podneta je tužba sudu protiv Željka Mitrovića i TV Pink. Do danas ovaj spor ženskih nevladinih organizacija i TV Pink nije doživeo epilog. Presuda nije izrečena. Doduše, emisija „Ne može da škodi“ je u tišini skinuta sa TV programa Pinka.

Ispostavilo se da su novinarska i ina pera koja su ustala u odbranu te i takve „slobode“ medija, poput Aleksandra Tijanića, samo potvrdila svoje mizogine pozicije i ostala u manjini.

Prvo reagovanje TV Pink tada je bilo ‘govor mržnje na govor mržnje’ – činjenica da je među potpisnicama tužbe bila i lezbejska organizacija Labris bila je povod Pinku da diskvalifikuje lezbejke kao ‘nemoralne’ i bez prava da govore o javnom interesu. Mizoginiji je pridodata i homofobija. Tadašnja portparolka Pinka gospođa Tanja Vojtehovski je pokušala da uvrede na račun žena prevede u domen humora i zabave pitajući „šta ćemo sa vicevima na račun ‘pandura’? Treba li i oni da reaguju?“

Podsećanje na mizogino delovanje TV Pink i njenih poslenica/poslenika samo je upozorenje da kad sud ne uradi svoj deo posla optuženi ponavlja delikt. Emisija „Trenutak istine“ pruža obilje dokaza. U vremenu ekonomske krize, bede u kojoj živi veliki broj ljudi ova TV kuća pokušava da nas ubedi da je sve na prodaju. Voditeljka te emisije Tanja Vojtehovska posle pitanja ženi koja je od svoje jedanaeste godine bila žrtva incesta „Da li ste u tome uživali? u novinama „24 časa“ postavlja pitanje: „Šta je tu nemoralno?“ To njeno pitanje zahteva odgovor.

Nemoralno je kad novinar/novinarka nestručno, bez elementarnih znanja ulazi u život osobe koja je patila. O incestu postoji vrlo obimna literatura, i na našem jeziku. Feministkinje su prevele i napisale brojne studije i knjige. Deca žrtve incesta ulaze u život sa nejasnim ulogama ko im je ko (otac ili ljubavnik; majka ili suparnica;), sa mučninom, nesigurnošću, nepoverenjem u ljude jer ih je izdao/izdali oni koji su trebali da im pruže sigurno detinjstvo. Ako je pitanje o uživanju trebalo da implicira odgovor o orgazmičkoj reakciji tela, takva reakcija je moguća, ali to kod žrtve samo produbljuje traumu i proizvodi dodatno osećanje krivice. Da li je gospođa Vojtehovska htela da postidi ženu, da je izloži ruglu pred TV auditorijem. Da li to jedanaestogodišnje nezaštićeno dete treba čerečiti na ovaj način? Da li je novac ekvivalent za to što je gospođa voditeljka tražila da joj žena odgovori?

Čemu uopšte ova i druge slične emisije (48 sati svadba, Veliki brat, Farma…), odnosno emisije u kojima ljudi u trci za novac pristaju na sve? Ove emisije treba da ubede narod da je novac najviša vrednost, zamena za sve drugo. Reč je o „inženjeringu pristanka“, jednoj od dobro poznatih tehnika manipulacije masama. Dakle, ove emisije treba da nas naviknu da je ponižavanje čoveka normalno, da ne postoje granice pristojnosti. A da smo ‘pristojno društvo’ institucije bi već odavno reagovale. Ima tu dovoljno materijala za strukovna udruženja psihologa, sociologa, pedagoga, za policiju, istražne organe, nevladine organizacije, medije, verske zajednice…

DANAS, 23.10.2009.


The Economic Recovery is an Illusion

20 октобра, 2009

by Andrew Gavin Marshall
Global Research, October 3, 2009

War is Peace, Freedom is Slavery, Ignorance is Strength, and Debt is Recovery

In light of the ever-present and unyieldingly persistent exclamations of ‘an end’ to the recession, a ‘solution’ to the crisis, and a ‘recovery’ of the economy; we must remember that we are being told this by the very same people and institutions which told us, in years past, that there was ‘nothing to worry about,’ that ‘the fundamentals are fine,’ and that there was ‘no danger’ of an economic crisis.

Why do we continue to believe the same people that have, in both statements and choices, been nothing but wrong? Who should we believe and turn to for more accurate information and analysis? Perhaps a useful source would be those at the epicenter of the crisis, in the heart of the shadowy world of central banking, at the global banking regulator, and the “most prestigious financial institution in the world,” which accurately predicted the crisis thus far: The Bank for International Settlements (BIS). This would be a good place to start.

The economic crisis is anything but over, the “solutions” have been akin to putting a band-aid on an amputated arm. The Bank for International Settlements (BIS), the central bank to the world’s central banks, has warned and continues to warn against such misplaced hopes.

What is the Bank for International Settlements (BIS)?

The BIS emerged from the Young Committee set up in 1929, which was created to handle the settlements of German reparations payments outlined in the Versailles Treaty of 1919. The Committee was headed by Owen D. Young, President and CEO of General Electric, co-author of the 1924 Dawes Plan, member of the Board of Trustees of the Rockefeller Foundation and was Deputy Chairman of the Federal Reserve Bank of New York. As the main American delegate to the conference on German reparations, he was also accompanied by J.P. Morgan, Jr.[1] What emerged was the Young Plan for German reparations payments.

The Plan went into effect in 1930, following the stock market crash. Part of the Plan entailed the creation of an international settlement organization, which was formed in 1930, and known as the Bank for International Settlements (BIS). It was purportedly designed to facilitate and coordinate the reparations payments of Weimar Germany to the Allied powers. However, its secondary function, which is much more secretive, and much more important, was to act as “a coordinator of the operations of central banks around the world.” Described as “a bank for central banks,” the BIS “is a private institution with shareholders but it does operations for public agencies. Such operations are kept strictly confidential so that the public is usually unaware of most of the BIS operations.”[2]

The BIS was founded by “the central banks of Belgium, France, Germany, Italy, the Netherlands, Japan, and the United Kingdom along with three leading commercial banks from the United States, including J.P. Morgan & Company, First National Bank of New York, and First National Bank of Chicago. Each central bank subscribed to 16,000 shares and the three U.S. banks also subscribed to this same number of shares.” However, “Only central banks have voting power.”[3]

Central bank members have bi-monthly meetings at the BIS where they discuss a variety of issues. It should be noted that most “of the transactions carried out by the BIS on behalf of central banks require the utmost secrecy,”[4] which is likely why most people have not even heard of it. The BIS can offer central banks “confidentiality and secrecy which is higher than a triple-A rated bank.”[5]

The BIS was established “to remedy the decline of London as the world’s financial center by providing a mechanism by which a world with three chief financial centers in London, New York, and Paris could still operate as one.”[6] As Carroll Quigley explained:

[T]he powers of financial capitalism had another far-reaching aim, nothing less than to create a world system of financial control in private hands able  to dominate the political system of each country and the economy of the world as a whole. This system was to be controlled in a feudalist fashion by the central banks of the world acting in concert, by secret agreements arrived at in frequent private meetings and conferences. The apex of the system was to be the Bank for International Settlements in Basle, Switzerland, a private bank owned and controlled by the world’s central banks which were themselves private corporations.[7]

The BIS, is, without a doubt, the most important, powerful, and secretive financial institution in the world. It’s warnings should not be taken lightly, as it would be the one institution in the world that would be privy to such information more than any other.

Derivatives Crisis Ahead

In September of 2009, the BIS reported that, “The global market for derivatives rebounded to $426 trillion in the second quarter as risk appetite returned, but the system remains unstable and prone to crises.” The BIS quarterly report said that derivatives rose 16% “mostly due to a surge in futures and options contracts on three-month interest rates.” The Chief Economist of the BIS warned that the derivatives market poses “major systemic risks” in the international financial sector, and that, “The danger is that regulators will again fail to see that big institutions have taken far more exposure than they can handle in shock conditions.” The economist added that, “The use of derivatives by hedge funds and the like can create large, hidden exposures.”[8]

The day after the report by the BIS was published, the former Chief Economist of the BIS, William White, warned that, “The world has not tackled the problems at the heart of the economic downturn and is likely to slip back into recession,” and he further “warned that government actions to help the economy in the short run may be sowing the seeds for future crises.” He was quoted as warning of entering a double-dip recession, “Are we going into a W[-shaped recession]? Almost certainly. Are we going into an L? I would not be in the slightest bit surprised.” He added, “The only thing that would really surprise me is a rapid and sustainable recovery from the position we’re in.”

An article in the Financial Times explained that White’s comments are not to be taken lightly, as apart from heading the economic department at the BIS from 1995 to 2008, he had, “repeatedly warned of dangerous imbalances in the global financial system as far back as 2003 and – breaking a great taboo in central banking circles at the time – he dared to challenge Alan Greenspan, then chairman of the Federal Reserve, over his policy of persistent cheap money.”

The Financial Times continued:

Worldwide, central banks have pumped thousands of billions of dollars of new money into the financial system over the past two years in an effort to prevent a depression. Meanwhile, governments have gone to similar extremes, taking on vast sums of debt to prop up industries from banking to car making.

White warned that, “These measures may already be inflating a bubble in asset prices, from equities to commodities,” and that, “there was a small risk that inflation would get out of control over the medium term.” In a speech given in Hong Kong, White explained that, “the underlying problems in the global economy, such as unsustainable trade imbalances between the US, Europe and Asia, had not been resolved.”[9]

On September 20, 2009, the Financial Times reported that the BIS, “the head of the body that oversees global banking regulation,” while at the G20 meeting, “issued a stern warning that the world cannot afford to slip into a ‘complacent’ assumption that the financial sector has rebounded for good,” and that, “Jaime Caruana, general manager of the Bank for International Settlements and a former governor of Spain’s central bank, said the market rebound should not be misinterpreted.”[10]

This follows warnings from the BIS over the summer of 2009, regarding misplaced hope over the stimulus packages organized by various governments around the world. In late June, the BIS warned that, “fiscal stimulus packages may provide no more than a temporary boost to growth, and be followed by an extended period of economic stagnation.”

An article in the Australian reported that, “The only international body to correctly predict the financial crisis … has warned the biggest risk is that governments might be forced by world bond investors to abandon their stimulus packages, and instead slash spending while lifting taxes and interest rates,” as the annual report of the BIS “has for the past three years been warning of the dangers of a repeat of the depression.” Further, “Its latest annual report warned that countries such as Australia faced the possibility of a run on the currency, which would force interest rates to rise.” The BIS warned that, “a temporary respite may make it more difficult for authorities to take the actions that are necessary, if unpopular, to restore the health of the financial system, and may thus ultimately prolong the period of slow growth.”

Further, “At the same time, government guarantees and asset insurance have exposed taxpayers to potentially large losses,” and explaining how fiscal packages posed significant risks, it said that, “There is a danger that fiscal policy-makers will exhaust their debt capacity before finishing the costly job of repairing the financial system,” and that, “There is the definite possibility that stimulus programs will drive up real interest rates and inflation expectations.” Inflation “would intensify as the downturn abated,” and the BIS “expressed doubt about the bank rescue package adopted in the US.”[11]

The BIS further warned of inflation, saying that, “The big and justifiable worry is that, before it can be reversed, the dramatic easing in monetary policy will translate into growth in the broader monetary and credit aggregates.” That will “lead to inflation that feeds inflation expectations or it may fuel yet another asset-price bubble, sowing the seeds of the next financial boom-bust cycle.”[12] With the latest report on the derivatives bubble being created, it has become painfully clear that this is exactly what has happened: the creation of another asset-price bubble. The problem with bubbles is that they burst.

The Financial Times reported that William White, former Chief Economist at the BIS, also “argued that after two years of government support for the financial system, we now have a set of banks that are even bigger – and more dangerous – than ever before,” which also, “has been argued by Simon Johnson, former chief economist at the International Monetary Fund,” who “says that the finance industry has in effect captured the US government,” and pointedly stated: “recovery will fail unless we break the financial oligarchy that is blocking essential reform.”[13] [Emphasis added].

At the beginning of September 2009, central bankers met at the BIS, and it was reported that, “they had agreed on a package of measures to strengthen the regulation and supervision of the banking industry in the wake of the financial crisis,” and the chief of the European Central Bank was quoted as saying, “The agreements reached today among 27 major countries of the world are essential as they set the new standards for banking regulation and supervision at the global level.”[14]

Among the agreed measures, “lenders should raise the quality of their capital by including more stock,” and “Banks will also have to raise the amount and quality of the assets they keep in reserve and curb leverage.” One of the key decisions made at the Basel conference, which is named after the Basel Committee on Banking Supervision, set up under the BIS, was that, “banks will need to raise the quality of their so-called Tier 1 capital base, which measures a bank’s ability to absorb sudden losses,” meaning that, “The majority of such reserves should be common shares and retained earnings and the holdings will be fully disclosed.”[15]

In mid-September, the BIS said that, “Central banks must coordinate global supervision of derivatives clearinghouses and consider offering them access to emergency funds to limit systemic risk.” In other words, “Regulators are pushing for much of the $592 trillion market in over-the-counter derivatives trades to be moved to clearinghouses which act as the buyer to every seller and seller to every buyer, reducing the risk to the financial system from defaults.” The report released by the BIS asked if clearing houses “should have access to central bank credit facilities and, if so, when?”[16]

A Coming Crisis

The derivatives market represents a massive threat to the stability of the global economy. However, it is one among many threats, all of which are related and intertwined; one will set off another. The big elephant in the room is the major financial bubble created from the bailouts and “stimulus” packages worldwide. This money has been used by major banks to consolidate the economy; buying up smaller banks and absorbing the real economy; productive industry. The money has also gone into speculation, feeding the derivatives bubble and leading to a rise in stock markets, a completely illusory and manufactured occurrence. The bailouts have, in effect, fed the derivatives bubble to dangerous new levels as well as inflating the stock market to an unsustainable position.

However, a massive threat looms in the cost of the bailouts and so-called “stimulus” packages. The economic crisis was created as a result of low interest rates and easy money: high-risk loans were being made, money was invested in anything and everything, the housing market inflated, the commercial real estate market inflated, derivatives trade soared to the hundreds of trillions per year, speculation ran rampant and dominated the global financial system. Hedge funds were the willing facilitators of the derivatives trade, and the large banks were the major participants and holders.

At the same time, governments spent money loosely, specifically the United States, paying for multi-trillion dollar wars and defense budgets, printing money out of thin air, courtesy of the global central banking system. All the money that was produced, in turn, produced debt. By 2007, the total debt – domestic, commercial and consumer debt – of the United States stood at a shocking $51 trillion.[17]

As if this debt burden was not enough, considering it would be impossible to ever pay back, the past two years has seen the most expansive and rapid debt expansion ever seen in world history – in the form of stimulus and bailout packages around the world. In July of 2009, it was reported that, “U.S. taxpayers may be on the hook for as much as $23.7 trillion to bolster the economy and bail out financial companies, said Neil Barofsky, special inspector general for the Treasury’s Troubled Asset Relief Program.”[18]

Bilderberg Plan in Action?

In May of 2009, I wrote an article covering the Bilderberg meeting of 2009, a highly secretive meeting of major elites from Europe and North America, who meet once a year behind closed doors. Bilderberg acts as an informal international think tank, and they do not release any information, so reports from the meetings are leaked and the sources cannot be verified. However, the information provided by Bilderberg trackers and journalists Daniel Estulin and Jim Tucker have proven surprisingly accurate in the past.

In May, the information that leaked from the meetings regarded the main topic of conversation being, unsurprisingly, the economic crisis. The big question was to undertake “Either a prolonged, agonizing depression that dooms the world to decades of stagnation, decline and poverty … or an intense-but-shorter depression that paves the way for a new sustainable economic world order, with less sovereignty but more efficiency.”

Important to note, was that one major point on the agenda was to “continue to deceive millions of savers and investors who believe the hype about the supposed up-turn in the economy. They are about to be set up for massive losses and searing financial pain in the months ahead.”

Estulin reported on a leaked report he claimed to have received following the meeting, which reported that there were large disagreements among the participants, as “The hardliners are for dramatic decline and a severe, short-term depression, but there are those who think that things have gone too far and that the fallout from the global economic cataclysm cannot be accurately calculated.” However, the consensus view was that the recession would get worse, and that recovery would be “relatively slow and protracted,” and to look for these terms in the press over the next weeks and months. Sure enough, these terms have appeared ad infinitum in the global media.

Estulin further reported, “that some leading European bankers faced with the specter of their own financial mortality are extremely concerned, calling this high wire act ‘unsustainable,’ and saying that US budget and trade deficits could result in the demise of the dollar.” One Bilderberger said that, “the banks themselves don’t know the answer to when (the bottom will be hit).” Everyone appeared to agree, “that the level of capital needed for the American banks may be considerably higher than the US government suggested through their recent stress tests.” Further, “someone from the IMF pointed out that its own study on historical recessions suggests that the US is only a third of the way through this current one; therefore economies expecting to recover with resurgence in demand from the US will have a long wait.” One attendee stated that, “Equity losses in 2008 were worse than those of 1929,” and that, “The next phase of the economic decline will also be worse than the ’30s, mostly because the US economy carries about $20 trillion of excess debt. Until that debt is eliminated, the idea of a healthy boom is a mirage.”[19]

Could the general perception of an economy in recovery be the manifestation of the Bilderberg plan in action? Well, to provide insight into attempting to answer that question, we must review who some of the key participants at the conference were.

Central Bankers

Many central bankers were present, as per usual. Among them, were the Governor of the National Bank of Greece, Governor of the Bank of Italy, President of the European Investment Bank; James Wolfensohn, former President of the World Bank; Nout Wellink, President of the Central Bank of the Netherlands and is on the board of the Bank for International Settlements (BIS); Jean-Claude Trichet, the President of the European Central Bank was also present; the Vice Governor of the National Bank of Belgium; and a member of the Board of the Executive Directors of the Central Bank of Austria.

Finance Ministers and Media

Finance Ministers and officials also attended from many different countries. Among the countries with representatives present from the financial department were Finland, France, Great Britain, Italy, Greece, Portugal, and Spain. There were also many representatives present from major media enterprises around the world. These include the publisher and editor of Der Standard in Austria; the Chairman and CEO of the Washington Post Company; the Editor-in-Chief of the Economist; the Deputy Editor of Die Zeit in Germany; the CEO and Editor-in-Chief of Le Nouvel Observateur in France; the Associate Editor and Chief Economics Commentator of the Financial Times; as well as the Business Correspondent and the Business Editor of the Economist. So, these are some of the major financial publications in the world present at this meeting. Naturally, they have a large influence on public perceptions of the economy.

Bankers

Also of importance to note is the attendance of private bankers at the meeting, for it is the major international banks that own the shares of the world’s central banks, which in turn, control the shares of the Bank for International Settlements (BIS). Among the banks and financial companies represented at the meeting were Deutsche Bank AG, ING, Lazard Freres & Co., Morgan Stanley International, Goldman Sachs, Royal Bank of Scotland, and of importance to note is David Rockefeller,[20] former Chairman and CEO of Chase Manhattan (now J.P. Morgan Chase), who can arguably be referred to as the current reigning ‘King of Capitalism.’

The Obama Administration

Heavy representation at the Bilderberg meeting also came from members of the Obama administration who are tasked with resolving the economic crisis. Among them were Timothy Geithner, the US Treasury Secretary and former President of the Federal Reserve Bank of New York; Lawrence Summers, Director of the White House’s National Economic Council, former Treasury Secretary in the Clinton administration, former President of Harvard University, and former Chief Economist of the World Bank; Paul Volcker, former Governor of the Federal Reserve System and Chair of Obama’s Economic Recovery Advisory Board; Robert Zoellick, former Chairman of Goldman Sachs and current President of the World Bank.[21]

Unconfirmed were reports of the Fed Chairman, Ben Bernanke being present. However, if the history and precedent of Bilderberg meetings is anything to go by, both the Chairman of the Federal Reserve and the President of the Federal Reserve Bank of New York are always present, so it would indeed be surprising if they were not present at the 2009 meeting. I contacted the New York Fed to ask if the President attended any organization or group meetings in Greece over the scheduled dates that Bilderberg met, and the response told me to ask the particular organization for a list of attendees. While not confirming his presence, they also did not deny it. However, it is still unverified.

Naturally, all of these key players to wield enough influence to alter public opinion and perception of the economic crisis. They also have the most to gain from it. However, whatever image they construct, it remains just that; an image. The illusion will tear apart soon enough, and the world will come to realize that the crisis we have gone through thus far is merely the introductory chapter to the economic crisis as it will be written in history books.

Conclusion

The warnings from the Bank for International Settlements (BIS) and its former Chief Economist, William White, must not be taken lightly. Both the warnings of the BIS and William White in the past have gone unheralded and have been proven accurate with time. Do not allow the media-driven hope of ‘economic recovery’ sideline the ‘economic reality.’ Though it can be depressing to acknowledge; it is a far greater thing to be aware of the ground on which you tread, even if it is strewn with dangers; than to be ignorant and run recklessly through a minefield. Ignorance is not bliss; ignorance is delayed catastrophe.

A doctor must first properly identify and diagnose the problem before he can offer any sort of prescription as a solution. If the diagnosis is inaccurate, the prescription won’t work, and could in fact, make things worse. The global economy has a large cancer in it: it has been properly diagnosed by some, yet the prescription it was given was to cure a cough. The economic tumor has been identified; the question is: do we accept this and try to address it, or do we pretend that the cough prescription will cure it? What do you think gives a stronger chance of survival? Now try accepting the idea that ‘ignorance is bliss.’

As Gandhi said, “There is no god higher than truth.”

For an overview of the coming financial crises, see: „Entering the Greatest Depression in History: More Bubbles Waiting to Burst,“ Global Research, August 7, 2009.

Endnotes

[1]        Time, HEROES: Man-of-the-Year. Time Magazine: Jan 6, 1930: http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,738364-1,00.html

[2]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 2

[3]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 6

[4]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 148

[5]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 149

[6]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324-325

[7]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324

[8]        Ambrose Evans-Pritchard, Derivatives still pose huge risk, says BIS. The Telegraph: September 13, 2009: http://www.telegraph.co.uk/finance/newsbysector/banksandfinance/6184496/Derivatives-still-pose-huge-risk-says-BIS.html

[9]        Robert Cookson and Sundeep Tucker, Economist warns of double-dip recession. The Financial Times: September 14, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/e6dd31f0-a133-11de-a88d-00144feabdc0.html

[10]      Patrick Jenkins, BIS head worried by complacency. The Financial Times: September 20, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/a7a04972-a60c-11de-8c92-00144feabdc0.html

[11]      David Uren. Bank for International Settlements warning over stimulus benefits. The Australian: June 30, 2009:

http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,,25710566-601,00.html

[12]      Simone Meier, BIS Sees Risk Central Banks Will Raise Interest Rates Too Late. Bloomberg: June 29, 2009:

http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601068&sid=aOnSy9jXFKaY

[13]      Robert Cookson and Victor Mallet, Societal soul-searching casts shadow over big banks. The Financial Times: September 18, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/7721033c-a3ea-11de-9fed-00144feabdc0.html

[14]      AFP, Top central banks agree to tougher bank regulation: BIS. AFP: September 6, 2009: http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5h8G0ShkY-AdH3TNzKJEetGuScPiQ

[15]      Simon Kennedy, Basel Group Agrees on Bank Standards to Avoid Repeat of Crisis. Bloomberg: September 7, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aETt8NZiLP38

[16]      Abigail Moses, Central Banks Must Agree Global Clearing Supervision, BIS Says. Bloomberg: September 14, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=a5C6ARW_tSW0

[17]      FIABIC, US home prices the most vital indicator for turnaround. FIABIC Asia Pacific: January 19, 2009: http://www.fiabci-asiapacific.com/index.php?option=com_content&task=view&id=133&Itemid=41

Alexander Green, The National Debt: The Biggest Threat to Your Financial Future. Investment U: August 25, 2008: http://www.investmentu.com/IUEL/2008/August/the-national-debt.html

John Bellamy Foster and Fred Magdoff, Financial Implosion and Stagnation. Global Research: May 20, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13692

[18]      Dawn Kopecki and Catherine Dodge, U.S. Rescue May Reach $23.7 Trillion, Barofsky Says (Update3). Bloomberg: July 20, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aY0tX8UysIaM

[19]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

[20]      Maja Banck-Polderman, Official List of Participants for the 2009 Bilderberg Meeting. Public Intelligence: July 26, 2009: http://www.publicintelligence.net/official-list-of-participants-for-the-2009-bilderberg-meeting/

[21]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

Andrew Gavin Marshall is a Research Associate with the Centre for Research on Globalization (CRG). He is currently studying Political Economy and History at Simon Fraser University


Продана земља

13 октобра, 2009

 

ОВО САМ НАПИСАО 8. СЕПТЕМБРА 2008. ГОДИНЕ у посту “САВЕСТ“:

У истом броју Политике објављен је интервју са министром трговине у српској влади. Ту министар каже: „Заиста бих био срећан када би Мишковићева ’Делта‘, могла да купи ’Вол-Март‘ или ’Карфур‘. То би била гаранција производног бума и бољег живота у Србији. Српски произвођачи би добили хиљаде хипермаркета у стотине земаља света у којима би се продавала наша роба, узимали би кредите, повећавали производњу, правили милионе производа јер би имали где да их пласирају.”
Овај наш песник за децу која не воле поезију зна, или је много плаћен па не зна да Вол-Март има екипу од педесет одличних и врло скупих адвоката којима је посао да иду по САД и гуше сваки покушај синдикалног организовања или подизањања тужбе против компаније. Они оду у неки градић, у коме су се појавили “проблематични радници“, и буквално као тајни агенти сазнају све о приватном животу тих радника и све учине да их дискредитују, понизе и осиромаше, па ови на крају одустају. Наш песник зна или је толико плаћен да не зна да су радници Вол-Марта најслабије плаћени радници у САД, нешто типа радника у Мекдоналдсима. Па би наш министар да таква компанија дође у Србију, или да Делта преузме такву компанију, када заради довољно новца на рачун својих бедно плаћених радника. Марже Делтa система су екстрапрофитерске а тржишни положај њиховог трговинског ланца је монополски. Дакле – бедне плате, утаје пореза, монопол, екстарпрофитерске марже, рекетирање предузећа која би да продају своје производе у Делтиним продавницама, приватизација и препродаја домаћих компанија страним компанијама, највећи увозник, предводник увозничког лобија… – то је Делта.

А ко су ти српски произвођачи који ће кроз ове компаније које дођу на наше тржиште извозити српске производе? Ти произвођачи су мистериозни фондови који спремају приватизоване компаније за продају познатим страним компанијама, домаћи тајкуни који граде империје па препродају странцима, хрватске и словеначке компаније. На крају, ко гарантује да власник Делте неће компанију продати некој компанији са листе десет највећих на свету? Да ли ће то бити врхунац његовог национализма? Делта, Агрокор и Меркатор заједно вреде као десети део десете компаније по величини са листе највећих светских компанија у том сектору привреде. Значи, неко може врло лако да купи цело балканско тржиште када балкански тајкуни и политичари одраде шта треба. Да ли треба трошити време и простор на коментар шта министар мисли о комисијама за борбу против монопола, корупције итд.? Не.

БЛИЦ, 14.10.2009. ГОДИНЕ:
Један од највећих светских фондова, амерички “Блекстон” спреман је да у Србији потроши део од сто милијарди долара. Амерички инвеститори бацили су око на “Макси” и друге делове “Делта холдинга”, а од државних предузећа на “Петрохемију”, “Јат технику” и Рударско-топионичарски басен “Бор”, сазнаје “Блиц”. Представници овог фонда протеклих дана боравили су у Загребу где су о улагањима разговарали са власником “Агрокора” Ивицом Тодорићем. Одмах потом су контактирали и са представницима “Делта холдинга” јер су заинтересовани за куповину трговинског ланца “Макси”.

Директорка Београдске берзе Гордана Достанић изјавила је данас да Бечка берза већ дуже време не крије своју заинтересованост за куповину балканских берзи, па и куповину Београдске берзе, као и да се може очекивати да у наредном периоду на ту тему дође до разговора менаџмента две финансијске институције. „Директних и конкретних разговора менаџмента још увек није било, али је за очекивати да до таквих разговора дође“, рекла је Достанић на конференцији за новинаре. Она је подсетила да је Бечка берза већ купила Љубљанску берзу и берзу у Прагу, као и да су њени представници још пре две године водили разговоре о могућој продаји акција са акционарима Београдске берзе.

Душан Микља

Све је то већ постојало
Нема ничег апсурднијег од тврдње, коју тако често славодобитно изричу представници међународне заједнице, да су државе које су настале на крхотинама раније Југославије „на добром путу да успоставе модел мултиетничке и мултикултурне друштвене заједнице“. Ако је то заиста превасходни циљ не само нових државица, већ и међународне заједнице, морамо се питати због чега је, тада, заједничким напорима и једних и других уништена Југославија. Не треба имати никаквих илузија. Била је то аутократска држава. Али је тешко порећи да је такође била мултиетничка и мултикултурна. Зар је био потребан сурови рат, са свим страдањима и жртвама, да би се, као главни циљ, означило нешто што је већ постојало?
БЛИЦ, 09.08.2009


(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

11 октобра, 2009

 

Када у речи слагање имамо лагање, а у речи стварање имамо варање, није чудно што нам је власт таква каква је. И ко је власт у Србији?

Наташа Б. Одаловић

ДАНАС, 09.10.2009. године

“Него, Јелена Милић је објавила, овде у Данасу, текст насловљен „Контроверзе 5. октобра“. Нисам га сасвим разумела, јер, кажем то без ироније, много тога што Јелена зна, ја као и већина грађана не можемо знати. Цитирам: „Констатације да је држава изгубила власт а да су је преузели хулигани, нетачне су и опасне. Време је да се ствари назову правим именом. Србијом владају неконтролисане службе и њихови бизниси, а не Тадић, Црква, десничарске организације или хулигани са улице. Да су службе неконтролисане признао је и министар одбране Шутановац. Министар полиције Дачић јавно је завапио да нема утицај на целу полицију. О стању ствари још јасније говори потпуно маргинална улога скупштинског одбора за безбедност“. Не могу, јер важне одреднице у тексту нису прецизиране и именоване (службе и њихови бизниси, рецимо?!), да проценим, да ли је све или колико је од изнетог у тексту тачно или не. Ипак, текст је веома важан, бар и стога јер је један од ретких који ових дана није написан у облику памфлета, безобразне и безобзирне и неаргументоване пљувачине власти, пре свега ДС и Тадића плус жртвено крило ЛДП, од стране неког света – за који не знам откуда, осим из накнадног споменичарства и других бенефиција и позиција постпетооктобарских које уживају и данас, дају себи за право да језиком непатворене мржње критикују све постојеће, синтетишући у тој критици олимпске висине свог погледа одозго, плус властиту „безгрешност“ плус аријевску скоро па религиозно-секташко-мистичарску чистоту те тек неколицине изабраних носилаца демократије, без којих би Србија, авај, била апсолутна руина дивљаштва са све легитимно изабраним („криминалним“) представницима власти и демократске опозиције на челу – који при том, не нуди апсолутно, не алтернативу, него нити једну једину идеју, како би требало, ко, када.

Неразумљива ми је такође жестина обрушавања на грађанску шетњу поводом смрти Бриса Татона. Вичу: „То је такав кич, то је тако бљутаво, патетично, лицемерно, фуј“. Грађани су изашли, била сам тамо. Тамо је била Србија која је моја. Исти људи, само са неком новом децом, са којима смо шетали и деведесетих.

У чему је фора то с „продемократских снага“ пљувањем по шетњи за Бриса Татона? Обашка, веома опасно у могућим последицама чини ми се то пљување по свему што јесте, а тако га је мало, добро и позитивно, а све успут, вичући „држ’те лопова“.

Јасно је да је власт одговорна за свако убиство које се деси у њеном мандату. Свака смрт је једнако тешка. Као држава, највећу срамоту имали смо 2003. убиством премијера Владе!!! Ако упоредимо 2003. и 2009. и додамо томе цитат из текста „Контроверзе 5. октобра“, који се закључак намеће? Тешко га је извести мени и обичном читаоцу до крајњих консеквенци, али, изгледа да није власт увек одговорна за учињено. Одговорна је, међутим, увек за неучињено. Свака власт која не чини ништа против „мафије која хоће да има државу“ – одговорна је. Дајте, да се усагласимо око тих основних постулата.

Мијат Лакићевић

НИН, Недељник, 08.10.2009. године

“Србија траћи време. Не ради се, међутим, о томе да су те теме безначајне, напротив, реч је о томе да су оне морале бити давно апсолвиране. У питању су елементарне ствари. Али Србија, примера ради, још није успела да раскрсти са својим фашистима, бившим и садашњим, него је паланачким судијама препуштено, као да су римске папе, да деле опросте и ‘беатификације’, прекрајају и префарбају историју…“

О економском моделу који су спопроводили тајкуни, стране државе и њихови политичари из Г17+, ДС, ЛДП, ДСС и НС Мијат Лакићевић пише: “Суштина тог модела је: живот на кредит. Много се више трошило него што се производило. Форсирана је потрошња, занемаривана производња, нарочито инвестиције. Мањак је покриван продајом имовине, с једне, и задуживањем, са друге стране… Корупција, мада ситна, са крупним последицама. За узврат, држава је на себе преузела све више послова.“

Мијат Лакићевић са још десетак колега крајем 1998. године добија отказ у Економској политици, а после неколико месеци, почетком 1999. године, оснива ново предузеће (Е Пресс) и покреће Економист магазин. Од почетка обавља функцију директора и заменика главног и одговорног уредника, а од 2001. постаје главни и одговорни уредник. У марту 2005. године, када ЕМ прелази у руке Медија интернешенел групе, престаје му функција директора, али задржава место главног и одговорног уредника на ком је месту био до априла 2008. године. Данас је у издавачкој кући Рингиер Србија, на месту уредника недељног економског додатка Блиц Новац.

ДАНАС, ДНЕВНИК,  Викенд, 10. октобар 2009

Александар Влаховић, један од 10 људи који су водили приватизацију у Србији и смислили овако глупав економски модел који се примењује после 2000. године, један од најутицајнијих политичара Демокрастке странке и међу 50 најбогатијих грађана Србије:

Понедељак, 5. октобар

Однедавно сам, на предлог мојих колега, прихватио позицију директора Економског института. За Институт ме вежу лепе успомене. Давне 1988. године ту сам започео своју професионалну каријеру. Као једини истински „тхинк танк“ Институт је годинама био инкубатор сјајних стручњака, који су данас окосница научно-истраживачког, консултантског, финансијског и реалног сектора Србије. Најпосле, велики број бивших радника Економског института данас се налази на високим позицијама у државној управи. Институт је и мени у стручном и образованом смислу јако пуно дао – сада је дошло време да му то, макар делимично, вратим.

Ах да! Данас је 5. октобар! Са помешаном носталгијом за оном енергијом, које више нема, и тугом за човеком кога више нема, закључујем да то данас постаје један сасвим обичан дан. Можда тако треба.

Уторак, 6. октобар

Данас почиње редовно, јесење заседање Скупштине.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:

Дневни лист Данас се финансира новцем Сороша. НИН се финансира новцем Рингиера. Обојица су угледни чланови Билдерберг групе. И наравно, имају свог Мики Мауса у Србији.

Лидер Г 17 плус проглашен је у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006, а признање је доделио часопис „Јуромани“. Динкић је за допринос економским реформама у Србији добио награду „Економист медија груп“. У име „Економист медија груп“ награде “Виртус“ додељивали су Млађан Динкић, Божидар Ђелић…

Наградом „Најевропљанин“, коју додељује Европски покрет у Србији, могу да се подиче Борис Тадић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић, Божидар Ђелић, Ненад Поповић, Мирољуб Лабус, Предраг Бубало…

Иза листа Печат стоји Милорад Вучелић, бивши ратни хушкач са РТС-а, један од креатора Пинкидиотизације, сумња се да је украо неки огроман новац из ДБ-а, да је био сарадник ЦИА, увек у добрим односима са ДС, сарадник шефа ДБ током 90-тих и пријатељ шефа државе Црне Горе. Иза листа Правда стоје скоро исти људи као и иза странке СНС, а уредник правде је некада био уредник Национала. На челу РТС-а је “стари сарадник“. Власник Пинк-а је стари ЈУЛовац и нови демократа. Из тв Авала стоје Влаховић, Ђунић… Иза Вечерњих новости стоје Мишковић, Беко… Иза Борбе неки Минић који је био у Политици када је настала афера Гојко и Савле… Иза Преса стоји БИА… Курир држи Родић уз помоћ својих “десничара“… Пецони је власник Кошаве… Б92 финансирају исти који финансирају ЛДП…

Деца Пиреја

04.04.2008.

Пешчаник

Светлана Лукић: ДСС тврди да четворка у саставу Шапер, Ђелић, Влаховић и Ђилас има више од сто милиона евра. Како су се сви у влади показали као лажови, а немамо независних институција, све ће остати у домену олајавања.

Динкић је решио да све то прекине и позвао новинаре у свој стан, да им покаже да ништа није украо. Показао им је својих скромних 68 метара квадратних, пуштао мало музике, госпођа Динкић је, како и доликује, госте послужила кафом и он је са себе спрао сваку сумњу. Невероватно је како смо ми у стању да све демократске институције и процедуре претворимо у спрдњу. У спрдњу смо претворили устав, референдум, бројање гласова, парламент, закон о сукобу интереса, па зашто не бисмо и такозване имовинске карте политичара? Динкић се наругао свима нама када је новинаре позвао у стан. Као да не постоји нешто што се зове рачун у иностранству, сеф и сламарица. Шта је требало да се деси у том стану од 68 метара квадратних?

Двострука шпијунажа

Марко Костић

Шта нам је битније док посматрамо другог: његове карактеристике или његова друштвена функција? Добићемо различите одговоре од различитих испитаника, али онда следи друго питање: ко су људи којима је битно ово прво, а ко су они којима је битно оно друго?

Када добијемо одговоре на ово друго питање схватићемо да је начин на који људи посматрају људе близак начину на који би људи волели да буду посматрани.

Дакле, неки људи би волели да буду посматрани као део групе, неки као индивидуални карактери. Разлика између ова два става није карактерно разлучива. Социолошки гледано, функција људи у друштву одређује њихов карактер, а опет, неки карактери не желе или не смеју да признају да су део групе. Насупрот томе, људи који уживају заштиту групе највише истичу своју индивидуалност. Даље, људи који не осећају припадност групи истичу групу као свој друштвени циљ и желе да уђу у њу, а они који неоспорно јесу део групе, тврде, пак, да су групе неважне или да не постоје. Ипак, одговори и једних и других одређени су односима са групом, а не појединачним карактеристикама јунака.

Да ли је у питању логичка инверзија с обзиром на чињеницу да индивидуаулци у оваквом дијалогу испадају колективци и обратно? Или је реч о друштвеној неправди? Јер, ако се друштво дели на оне који групу желе и оне који је не желе, први не могу да остваре своју жељу, а другима се жеља испуњава и без присуства првих.

Следеће питање је зашто први не уђу у неке друге групе, групе истомишљеника? Е, то је немогуће, јер врата свих група штите они који у групе не верују! Управо они имају куће, станове, викендице, везе, послове, и најбитније, радиодифузну фреквенцију! Али, пошто се таквима може да у групу не верују, они се друже и са онима који у групу верују, тј. Поседници, да их тако назовемо, партиципирају и у поседовању територије пролетерски неимућних Припадника, а самим тим деле и њихов карактер! У питању је, дакле, асиметрична, неравноправна територија.

Припадници имају и једно и друго: и карактер и друштвену свест, али немају јавну реч. Поседници немају ни једно ни друго, ни индивидуалност ни жељу за поређењем са другима, али обележавају јавни говор и дело. У Србији, само ови други, Поседници, постоје као јавни примери карактера. Први, Припадници,  који су заправо карактернији, невидљиви су. И како у таквој ситуацији појединац може да открије постојање другог тела, ако је оно преобучено у његово сопствено тело, а припада групи којој појединац не припада? Ево тог СФ-детаља преведеног на свакодневни језик и стање: у Србији, људи који су заштићени новцем и положајем (везама, некретнинама, фамилијама, странкама), маскирани су у оне који све то немају. То значи да и поред поделе на оне са друштвеном свешћу и оне без ње, у друштвеним сликама ипак побеђују лажни карактери оних који имају везе.

Све док се не појави поглед са стране.

Шта је поглед са стране? Може бити нека шаманска магија или психијатрисјка дијагноза. Могла би да буде и духовна утеха. Могло би, теоријски гледано, да буде и правно лице. Може лако да се схвати и као шпијунажа. Али, а за нас најзанимљивије – може бити камера!

Сви набројани појмови припадају већ поменутим конотацијама. И свака од њих функционише унутар сопственог система. Осим камере. Она се не тиче оног што је унутрашњост система. Тиче се свих система заједно – она компаративно обелодањује магијске, духовне и обавештајне информације и то свима подједнако. То је њена ексклузивна могућност, а такође и њен задатак.

Шта се деси када камеру држе лажни љубитељи индивидуалне реторике?

Ништа! Јер они који имају жељу да буду упоређени са другима неће се наћи ни са једне, ни са друге стране камере. Иза камере се неће наћи зато што ће Поседници (са везама) стићи до камере пре њих. Неће бити ни испред камере, зато што не истичу свој индивидуални карактер, а поседници, који га истичу, га немају.

Управо стога наше камере нису поглед са стране. Оне су поглед за себе оних који имају своју камеру (цаммера – соба, лат., сиц!) и могућност да ту привилегију прикажу као карактерну црту.

Јер шта је мана српске групе, у односу на било коју бољу културу? Па то што припадници српских група не воле место на којем се налазе! Њихова група је скривена мана њиховог постојања, баш зато што је истовремено и извор њихових привилегија.

Решење је, дакле, у својеврсној двострукој шпијунажи. Требало би пружити легитимет групама свих врста да би се открило – да је то у ствари једна група!

Када би се изменио индивидуални речник чланова група, групе би се узајамно признале. Без позива на индивидуалност, а који је покраден од оних који размишљају о колективном моралу, српске групе постале би видљиве. Не знамо да ли би се тиме и уништиле, али би се виделе неке друге фреквенције, тј. постали би видљиви сви они који не припадају групама. Они би у том случају постали територијално одвојени од лажних индивидуалаца и тиме би коначно постали група. Али постали би другачија група: била би то група оних који желе да буду група и не либе се да то и покажу, под пуном одговорношћу.

Дакле, да би се призвао поглед са стране треба учинити легитимним српске језичке институције. Што значи да не треба прихватати општи бес и агресивност, нити реторику бунта. Напротив, треба хвалити функције људи и институција. Понајвише никако не признавати самокритику успешних „индивидуалаца“. Треба одбацивати и саму могућност да су привилеговани у проблему.

Двострука шпијунажа јесте метафора највише социјалне свести. Наравно, обрнуто је пропоционална личном моралу. Али то не значи да у њој нема морала, као вишег, колективног циља.

Теорија микрозавере

Спознајом да је неправедно угрожен, човек улази у први степен зрелости. Сазнањем да људи око мене нису моји пријатељи улази се у први степен који раздаваја наивно детињство од свести у развоју. Речником адолесценције, то је сазнање да родитељи нису у праву. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на такву чињеницу или у борби против оних који су се на њу навикли? О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што су вредности света у којем смо васпитани.

Али кад већ говоримо о теоријама завере, прво морамо да поставимо филозофско питање; да ли је завера њихова или наша? Или обострана. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да сведемо ову тему на психоаналитичку раван – на однос Нас и Њих. Ко смо Ми, а ко су Они основна је параноидна дилема, а кроз историју је имала различит значај. Ући ћемо у културолошку анализу овог појма да бисмо доказали да параноици у земљама као што је Србија нису исмејани због своје неурозе, већ због тога што су сувише близу уметности.

Параноик се у уметности увек налази на правом месту што неумесној култури никако не одговара. Таква култура рефлексно се брани глобалним теоријима завере, јер та тема управо неумеснима иде у прилог, штитећи фиктивним причама о масонима, Јеврејима, Ватикану или Пентагону њихову сопствену локалну тиранију, узроковану недостатком талента. У угроженој земљи каква је Србија, параноично осећање је непријатељ опште прихваћеној глобалној – завереничкој теорији. Јер параноја, за разлику од теорије завере, не зна за границе. Она, дакле, не реагује на државу, већ на друштво.

Пратећи цикличне теорије Шпенглера и Фраја, видећемо да је природа историје таласаста. Прво иде мали талас, па све већи, да би на крају до обале дошао у пуној величини, а онда поново долази до опадања и тако све у круг. Ако кроз овај процес посматрамо развој параноје (људске сумње у своју околину), можемо је степеновати кроз историју појединца и његовог живота, али и читавог човечанства. Узмимо на пример да постоје четири циклусне фазе, као што су годишња доба. Намера нам је да покажемо како је сумња у наметнуту стварност основни чинилац људске уметности, културе, историје и духовности, а да је популарна теорија завере само једна од њених фаза.

а) Почетак сумње је слутња да нешто није у реду. То је гранична фаза која спаја претходни са новим светом. Без обзира да ли је у питању Хамлетов отац, ванземаљци, Велики прасак, Адамово ребро, скептицизам или првобитни комплекс, ову фазу обележава мистична мирноћа жељна спознаје. То је гранични тренутак између ничега и нечега, биљног и животињског, тренутак када се талас буди и из стања мировања улази у стање осцилаторне напетости.

б) Следећи корак је осећање сигурности у вези са тим да нешто није у реду. Да ли то називамо робовласништвом, прогонством из раја, ерама класицизма, песимизмом, еволуцијом или аналном фазом, свеједно је – све су то само реакције различитих историјских вокабулара на исту ствар. Теорија завере такође припада овој фази. Та фаза је стање свести, чињенично стање, врхунац знања, али и морала. Наивне слике више нема, али има прецизне границе између добра и зла.

ц) Трећа фаза је ступање у акцију. Називају је и ерама романтизма, милитаризмом, фалусном фазом, надахнућем, револуцијом, светим ратом. Овде је морал изједначен са идеалом, идеја победе замењује страх, а циљ иако још увек недостижан, осећа се у ваздуху и оправдава средства.

д) Четврта фаза је шпијунажа. Овде спадају приватни детективи, Галилеј, „Дама која нестаје“, Савле. Реч је о последњој фази сваке сумње, а она означава и крај циклуса. Ту нема много добра, али ова фаза има једну предност: само она пролази кроз циљ – дато јој је да уништи противника.

У којем се добу од ова четири данас налази српско друштво?

Овде се нећемо бавити именовањем свих српских таласа кроз историју, већ ћемо, пратећи савремени талас српске медијске прошлости, у њега учитати поменути таласасти образац.

– Крај осамдесетих и почетак деведесетих почетак је боје мрака. Иако је држава растурена, људи верују да је све у реду, гласају за Милошевића. Средња класа још увек не размишља пуно. Појављује се национализам, који већини делује као природни ток уласка у већу слободу. Мења се свест, али сласт промене и даље засењује свест о могућој опасности.

– Средина девеседесетих: море ратова и пораза, опште незадовољство. Много трибина, много демонстрација. Констатује се песимизам и проблем. Ову фазу одликују дебате, оклугли столови, ерудиција, реторика и телевизија. Никад није било горе, али грађанска класа дигнутог носа и са дистанце посматра преовладавајуће зло.

– Крај XX века и почетак новог. Руши се Милошевић, рађа се оптимизам, креће се у акцију, па потом у лустрацију. Грађани су покренути, немају више осећање дистанце, ту је и осећање полета и етике по себи. Осећа се боља будућност, мада на дугом штапу.

– Друга половина прве деценије XXИ века; убијен је премијер, спласнула је будност. Морала више нема, а правдени бунт сведен је на инертни говор ниског интезитета. Све је прожето снажним осећањем краја. Крај, ка којем хрле и добри и лоши и горњи и доњи, јер се граница између њих више не примећује. Али као и свака од претходних фаза и ова носи своје јунаке, као и своју унутрашњу драму.

Јунаци четврте фазе постају они који су „само мало бољи“! Можемо их ближе описати ако кажемо „неморални, али са вишим циљем“. То су они који немају проблем да шурују са ђаволом, јер знају да ће га само тако уништити. У овој фази доброта је та која је у мимикрији, а не зло. То је фаза коју можемо назвати и борбом између два зла. Они који говоре да борба између два зла нема смисла, или живе у духу претходног доба или је реч управо о онима које треба шпијунирати.

Вратимо се сада на класне односе српског друштва и могуће решење друштвене кризе. Решење је у прихватању игре, али не и свести. Решење је у прљавој игри популарно дефинисаној као „једно мисли, друго говори, треће ради“. Поступајући на тај начин, нећемо бити чисти, али ћемо онима после потопа омогућити да то постану. Живећи у четвртој фази ми можемо да победимо зло, управо тако што ћемо се у зло прерушити. Попут Хемета, Спигела, Агате Кристи, Бернарда Шоа, Флобера, али и Макијавелија, Хичкока и Шаброла.

Наши непријатељи беже од своје коже. Прави је тренутак да ми уђемо у њу и тако је обелоданимо. Тада ће схватити да је њихова жеља за слободом игнорисање жеља других. Биће јасно да је њихов Кафка штит од нашег Шекпира. Да је њихов Орвел препрека за нашег Јасперса. Да је њихов Копола избегавање нашег Хичкока. Да је њихов Достојевски гумица која брише нашег Флобера. Да тоталитаризам не значи бити посматран, већ игнорисан.

Аутор је редитељ и филмски критичар

Пешчаник, 10.10.2009.


Узнемирујуће

10 октобра, 2009

 

Све смо ближи чланству у Европској унији. Са једне стране то је добро, са друге стране то је лоше. Јер, у какво то друштво ми улазимо. У овакво, између осталог:

– Нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге

Француски министар културе Фредерик Митеран изложен је притисцима да поднесе оставку пошто је у жижу јавности доспело његово признање да је приликом путовања у иностранство плаћао дечацима за секс.

Митеран (62), нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге, наводи агенција Тањуг.

“Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.

Митеран, који је отворено стао на страну славног режисера, није бирао речи у критикама упућеним САД, чије је поступке назвао “бруталним” и “апсолутно застрашујућим”.

Из једног мог текста:

То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично.

А тек проблем клонирања, шта ће бити када се дође до поштовања права оних који желе да клонирају или буду клонирани:

Данас, 16-17. фебруар 2008. на последњој страни: ”…Компанија РНЛ Рио је Американки доставила рачуна од 150 000 долара за клонирање њеног кућног љубимца, пса расе питбул по имену Буџер. Клонирање ће спровести стручњаци Универзитета у Сеулу… ‘Многи људи са запада желе да им се клонирају љубимци, чак и за тако високу цену’ – рекао је представник компаније…”

Шта ће бити за десет година – клонирај ми оца и мајку, љубавника/цу…

Видимо да се и употреба генетски мофификована храна намеће као ”услов” за чланство у ЕУ и НАТО.

Какву Србију ми заиста желимо? Може ли Србија ући у ЕУ а да не постане тако неморална као данас Француска? Да ли смо довољно јаки и да ли знамо шта желимо а шта не желимо?

Наравно, не превиђам свирепо убиство навијача из Француске, нити случај владике Пахомија. Свакако да је и српско друштво дубоко у неморалу, то је свима јасно. Разлика је у томе што верујем да у српском друштву има више здравих снага, које могу вратити морал у јавни живот, док нисам сигуран да то може да се догоди у Француско, самим тим и унутар Западне Европе. Србија има тајкуне, а у Француској у овом тренутку председник Републике поставља за председника општине у Паризу, унутар које се одвијају сви највећи послови у Француској, свог сина старог 23 године. Сви знамо каква морална наказа је на месту министра иностраних послова Француске и шта је тај радио на Космету и Африци.

Случаја владике Пахомија је другачији од случаја француског МИНИСТРА КУЛТУРЕ. Прво, суд није осудио владику. Лично мислим да је владика радио нешто сумњиво и да та деца не лажу. Али, можда ја грешим. О свему томе знам само из новина. Ужасна ми је мисао да остале владике СПЦ знају да је један међу њима педофил и да он и даље седи заједно са њима. То је јако погрешно, грешно, и надам се да ће са избором новог патријарха случај владике Пахомија бити решен. Заправо, не сумњам. Овде не треба кривити само СПЦ. Криви су суд и полиција. Криви су ако је владика Пахомије заиста педофил, а и даље је на слободи. Криви су и ако није предофил, а ништа не предузимају против оних који тако безобзирно блате владику Српске православне цркве.

Још нешто, владика нигде није изјавио оно што је изјавио француски МИНИСТАР КУЛТУРЕ и што је цела Француска знала, па је ипак тај човек постао МИНИСТАР КУЛТУРЕ – “Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.


Владари Србије

8 октобра, 2009
Никола Варагић

Никола Варагић

 

Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?

У  НИН-у број 3014 из 2008. године, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном списку непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“

Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“  Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.

Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ догодио би се и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спремали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ. Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле  да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? За какву су се то демократију залагали противници Милошевића из ‘80-тих када двадесет година касније њихови ”синови и кћери” воде Србију до потпуног краха демократских и европских вредности… Какву су то генерацију Србији припремили ветерани Друге Србије попут Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Војина Димитријевића, Љубе Тадића…?

Та млађа генерација Друге Србије која данас влада Србијом, и која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, најбоље је описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“  Ти легализатори неистине су ове 2009. године изгласали антиевропски Закон о информисању.

Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се 2008. године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма Бетовен. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. Са Великим братом је изгубила статус урбане телевизије. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?

Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Функционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?

Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали? Шта су радиле опозиционе странке десет година под Милошевићем и какав им је учинак у ових девет година после одласка Милошевића са власти? Да ли Жене у црном плачу и за својом децом, или су им туђа деца увек милија, лепша и паметнија?


Otvoreno pismo sovjetskim veteranima

8 октобра, 2009

Vama se samo čini da ste privatizovali patriotizam, ljubav prema Rusiji i brigu o njenoj budućnosti. Vama se samo čini da je vaš odmor zaslužen i poštovan. Vama se samo čini da uživate sveopšte poštovanje. U to su vas davno ubedili, ali vaše vreme je prošlo. Vaša otadžbina nije Rusija. Vaša otdžbina je Sovjetski Savez. Vi ste sovjetski veterani i vaše zemlje, hvala Bogu, već 18 godina nema.

Sovjetski Savez nije ona zemlja koju ste prikazivali u školskim udžbenicima i vašoj lažljivoj štampi. Sovjetski Savez nisu samo politički komesari, stahanovci, udarnici komunističkog rada i kosmonauti. Sovjetski Savez su i seljački ustanci, žrtve kolektivizacije i Gladomora, stotine hiljada nevino streljanih u čekističkom podzemlju, milioni mučenih do smrti u Gulagu uz zvuke pogane himne. Sovjetski Savez je doživotni boravak u psihijatriskim ustanovama za disidente, to su ubistva na svakom ćošku, bezbrojna logorska groblja, bezimeni grobovi mojih drugova – političkih zatvorenika, koji nisu sa mnom dočekali slobodu. Vi ste se uznemirili zbog naziva “antisovjetsko“, jer ste možda bili nadzornici u tim logorima i zatvorima, jer ste bili krvnici na poligonima za streljanje. Tako ste vi sovjetski veterani štitili sovjetsku vlast, a sada se plašite istine i drhite zbog sovjetske prošlosti.

Vladimir Dolgih, predsednik moskovskog Saveta veterana, koji je i lično predao zahtev za promenu naziva restorana, u ratu je bio politički komesar, zatim je napravio političku karijeru i na kraju postao sekretar CK KPSS. Ljudi iz starijih generacija se sećaju tog prezimena. On je veteran totalitarizma. Za vreme njegove vlasti robijalo se za antisovjetsku delantost. Zato i ne čudi njegova oštra reakcija na naziv kafea. Vi ste, Vladimire Ivanoviču, iz te bande komunističkih prestupnika, koji su se trudili da unište našu zemlju, a onda ste smislili kako da izbegnete i sud i kaznu. Sada ste opet isplivali na površinu da bi opravdali svoju prošlost. Sovjetsku prošlost, krvavu, lažljivu i sramotnu.

A ja, koji pripadam antisovjetskoj prošlosti naše zemlje, mogu da vam kažem ovo. U Sovjetskom Savezu je osim vas bilo i drugih veterana, o kojima vi niste hteli ništa da znate i čujete – to su veterani borbe sa sovjetskom vlašću. Sa vašom vlašću. I oni su se, kao i neki od vas, borili sa nacizmom, a onda su poraženi od komunista u šumama Litve i zapadne Ukrajine, u brdima Čečenije i pesku srednje Azije. Oni su skoro svi izginuli, i sećanje na njih niko ne čuva, ulice i trgovi ne dobijaju imena u njihovu čast. Malobrojni koji su preživeli ne dobijaju od države nikakvu penziju, žive u bedi i neizvesnosti. Oni su istinski heroji naše zemlje, a ne vi koji ste štitili sovjetsku vlast.

Naše uspavano društvo još nije svesno toga. Ono još nije u stanju da oceni značaj antisovjetskog protivljenja vlasti, niti da poštuje sećanje na poginule u borbi sa sovjetskom vlašću. Naše je društvo još uvek pod hipnozom sovjetske propagande ili, u najboljem slučaju, ravnodušno u odnosu na svoju prošlost i ne razume njen značaj za budućnost.

Da, one koji su se borili sa nacizmom treba uvažavati. Ali zaštitnike sovjetske vlasti ne. Treba poštovati one koji su bili opozicija komunizmu u SSSR. One koji su štitili slobodu u neslobodnoj zemlji. Da li išta vredi sećanje na njih u Rusiji, koja sebe naziva demokratskom?

Vreme je da se prekine sa licemernim jadikovkama o osećanjima veterana, koje pogađaju napadi na sovjetsku vlast. Zlo mora biti kažnjeno. Njegove sluge takođe. Prezir potomaka je najmanje što su zaslužili graditelji i zaštitnici sovjetskog režima.

Aleksandar Podrabinek

O Aleksandru Podrabineku: 1977. napisao je knjigu Kaznena medicina o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe, 1979. knjiga je objavljena u Americi, 1978. je uhapšen i osuđen na pet godina progona u severoistočni Sibir, tokom izdržavanja kazne dodata mu je nova kazna od tri i po godine zbog širenja samizdata te knjige na engleskom jeziku. Po povratku iz Sibira radio je u hitnoj pomoći (završio je medicinsku školu), a od 1987. uključuje se u rad Ekspres-hronike, koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Piše u levičarskoj Novoj gazeti koju napušta 2007. i osniva svoju elektronsku novinu, liberalni Ežednevnij žurnal.

Peščanik.net, 07.10.2009.


Ako je Dačić za ministra, ja sam za nerede…

8 октобра, 2009

Beogradski Sindikat – Istina Srbije

SRBIJA JE DANAS BEZBEDNA DRŽAVA. NEMA NIKAKVIH SLIČNOSTI SA SRBIJOM IZ 1991.

SVUDA SAMO SVADBE I VESELJA. I NARAVNO, RED NA ULICAMA, JER SVE POSMATRA VELIKI BRAT. EVO, U POSLEDNJIH 48 SATI SVADBE U SRBIJI KAKO TO IZGLEDA:

Beograd, Srbija, 07-o8.10.2009.

POGINUO POLICAJAC UPUCAN U ČELAREVU

Autor: Beta | 08.10.2009. – 08:28

Policajac S.M (31) preminuo je u Novom Sadu od rana zadobijenih u pucnjavi koja se desila u Čelarevu, rečeno je agenciji Beta u Kliničkom centru Vojvodine.

Policajac je dovezen u Urgentni centar sa prostrelnim ranama i, uprkos reanimaciji, preminuo je u sinoć pre 23 sata, kazali su Kliničkom centru.
U novosadskoj policiji agenciji Beta je rečeno da je na policajca pucao Milan K. (31) u jednom kafiću u Čelarevu. Policija nije saopštila druge podatke.

UBIJEN VLASNIK KAZINA PARTIZAN

Autor: Beta | 08.10.2009. – 08:05

Dvojica maskiranih napadača naoružani automatima „hekler“ ubili su u Beogradu vlasnika kazina Partizan Batu Šaranovića, prenela je jutros Radio televizija Srbije.

RTS se poziva na nezvanične informacije i navodi da se ubistvo dogodilo sinoć u ulici Neznanog junaka, na Dedinju.
Policija je tokom uviđaja pronašla 22 čaure. Napadači su pobegli skuterom i za njima se traga.

MLADIĆ IZBODEN NOŽEM U NASELJU UMKA

Autor: Beta | 07.10.2009. – 20:39 22:07

Mladić koji je danas u beogradskom naselju Umka izboden nožem, prebačen je u Urgentni centar gde je podvrgnut operaciji, izjavio je portparol Kliničkog centra Srbije Drago Jovanović.

On je rekao da je mladić zadobio povrede unutrašnjih organa, ali nije precizirao detalje njegovog zdravstvenog stanja. Mladić je u Urgentni centar dovezen u popodnevnim satima, a operacija je u toku.
Kako javlja B92, policija je uhapsila D.Š. (28), osumnjičenog za napad na devetnaestogodišnjeg S.V.

MLADIĆ RANJEN U CENTRU NOVOG PAZARA

Autor: RTS | 07.10.2009. – 19:16

Osmnaestogodišnji H.M. pogođen je iz vatrenog oružja u predelu desne potkolenice u centru Novog Pazara nešto posle 15 sati, prenosi RTS.

Policija je uhapsila M.E. (27) osumnjičenog da je pucao na H.M, a nakon toga pobegao, i određeno mu je policijsko zadržavanje od 48 sati, rečeno je Tanjugu u Policijskoj upravi Novi Pazar.
H.M. je zbrinut u Zdravstvenom centru i život mu nije u opasnosti, a M. E, će u tom roku biti izveden pred istražnog sudiju pod sumnjom da je izvršio krivično delo ubistvo u pokušaju i krivično delo nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih naprava.

Veruje se da je M.E. u H. M. pucao zbog ranijih neraščišćenih računa.

U Šapcu ubijen građevinski preduzimač Dušan Rosić

UBIJEN BOMBOM ISPOD DŽIPA

Autor: Tatjana Cvejić | Foto: t. cvejić | 07.10.2009. – 05:00

Dušan Rosić (37), poginuo je preksinoć u 20.15 časova u eksploziji bombe koja je podmetnuta pod njegov džip „opel antara“, dok je njegova saputnica zadobila ogrebotine. U eksploziji je povređen stomatolog Radivoj Jovičić koji se u tom trenutku nalazio ispred svoje kapije u centru Šapca.


Stanovnici Novog Beograda još žive u strahu od manijaka koji je mesecima silovao i premlaćivao devojke u blokovima pored Save! Vest da manijak, koji je u junu uhapšen u Beogradu zbog silovanja više od 10 devojaka, verovatno ima sidu dodatno je uznemirila žitelje novobeogradskih blokova.  U Srbiji su u prvih šest meseci ove godine silovane 54 žene, među kojima je osam devojčica i 13 adolescentkinja. Smatra se da je stvarni broj žrtava bar tri puta veći jer najveći broj žena nikada ne prijavi silovanje. Iz Republičkog tužilaštva nedavno je stiglo upozorenje da je u slučajevima silovanja 30 odsto izrečenih kazni ispod zakonskog minimuma, a 40 odsto je na samoj granici najnižih osuda. Potpredsednik Društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović kaže za Press da se iz ovih podataka može zaključiti da su kazne koje naše sudije izriču za krivično delo silovanja minimalne!


Тајна веза

6 октобра, 2009

Која је тајна веза између оних који су писали Закон о информисању и послали пореске инспекторе у Курир и власника Курира и оних који њега штите? Која је тајна веза између Прве и Друге Србије?

Велики брат, наравно. И Пинк. Али, то је исто.

Погледајте како упорно Курир извештава шта се дешава у кући Великог брата и све ће вам бити јасно… И сви су они “чувари“ Пинка…

Као и увек, такви људи се свађају само због новца.

У Србији је све глума. Политичари, судије, генерали, новинари, колумнисти, сви глуме… Зато је пропао српски филм, зато нестаје позоришна уметност…

Душан Ковачевић, писац, за Вечерње новости:

“Ono što je bitno jeste činjenica da teatar danas nema taj značaj i težinu u političkom smislu, kao pre 30 ili 20 godina. Sada je sve otvoreno, dostupno, obezvređeno, i političko pozorište u onom starom smislu više ne postoji. Politika se preselila u skupštinu, više ne možete da napravite predstavu u kojoj će se izreći takve stvari kao što se tamo kažu. Ako neko hoće da gleda političku predstavu, onda na televiziji prati prenos iz skupštine.“


Komedija sa tužnim krajem

5 октобра, 2009

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas večeras je osudio napad na Televiziju „Pink“ koji se desio sinoć nešto posle ponoći i čija posledica je materijalna šteta.

Prema njegovim rečima, ne možemo dozvoliti da nekažnjeno prođu oni koji se ponašaju kao da im niko ništa ne može.

Na konferenciji za novinare u Beogradu, predsednik Nove Srbije Velimir Ilić rekao je da su firme „Multikom Group“, „Mccann Erickson“, „Universal Mccann“ i „Nova Communication“ od 2005. do kraja 2008. zajedno sa sestrinskim firmama imale ukupan prihod od oko 45 milijardi dinara.

„Svi podaci su preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre“, rekao je Ilić i zatražio od istražnih organa da ispitaju „koliko se državnog novca odlije na račune čelnih ljudi Demokratske stranke“ preko te četiri firme (vlasnici Đilas, Šaper, Krstić).

Potpredsednica NS Dubravka Filipovski, pozivajući se na podatke Agencije za privredne registre, u periodu od 2005. do 2008, detaljno je govorila o poslovanju njihovih firmi Universal Mccann, Mccann Erickson, Nova communications i Multikom group, tvrdeći da one imaju monopolski položaj. Nova Srbija pozvala je na reagovanje poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, tražeći da se javosti učine dostupnim ugovori državnih i gradskih intitucija i preduzeća sa ovim marketinškim agencijama. Nova Srbija traži reagovanje i drugih državnih institucija, kao što su Republički odbor za rešavanje sukoba interesa, Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije.


Strašno…

4 октобра, 2009

Dve nepoznate osobe sa motora u pokretu noćas su bacile ručnu bombu kašikaru na zgradu televizije Pink u Ulici neznanog junaka.

Kako se navodi u saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova povređenih nije bilo, ali je pričinjena materijalna šteta.

Demokratska stranka (DS) osudila je danas napad na zgradu televizije Pink u Beogradu i zatražila od policije da pronađe i uhapsi počinioce i rasvetli motive napada.

Lider Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović izjavio je danas da će odbornička grupa te partije u Skupštini grada inicirati hitno održavanje vanredne sednice o bezbednosnoj situaciji u Beogradu. Odbornici LDP-a će na sednici tražiti ne samo donošenje strategije nego i akcionog plana za suočavanje i uklanjanje talasa nasilja koje je noćas, kao i u prethodnih desetak dana, eskaliralo u Beogradu, rekao je Jovanović tokom obilaska zgrade TV Pink na koju je tokom noći bačena eksplozivna naprava.

Nasilju mora da se stane na put. Umesto da se bacaju bombe, bolje rešenje je da se ne gleda televizija i da se ne glasa za ovako urbane stranke i ovako punk europejske političare koji vole narod koji piše ćirilicom i veruje da veruje u Boga…

Mislim, ne treba glasati ni za jednu stranku u Srbiji. Sada vidimo da su sve iste.  Sve stranke su učestvovale u stvaranju ovako nakazne medijske slike u Srbiji. Ako neko napadne B92 ubeđen sam da će SNS organizovati šetnju protiv nasilja. Što bi bilo dobro da nije tragično…


Демократија од песка

3 октобра, 2009

03.10.2009.

Izmišljanje „levih ekstremista“

Danas: Da li jeodbranaKosova zaista povezana s podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

Biljana Srbljanović: Mislim i da ta opsesija Kosovom takođe postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg „unutrašnjeg neprijatelja“, protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao što sam rekla, Tadić je povodom ubistva Francuza najpre spomenuo obračun s „levim i desnim ekstremistima“ i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da još jednom pljune u lice građanskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje „svih ekstremista“ a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeđenja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome šta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji „levi ekstremisti“? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l’ tako? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika išutira čoveka na smrt, a u danima koji slede jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbijkama i nekrstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne građane svoje zemlje koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, sa tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapušiti usta. Srpska policija i pravosuđe mene procesuira pred sudom, sa nalogom za privođenje, jer sam uvredila pripadnike baš ovih organizacija koji razaraju zemlju. Predsednik je postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na Pravnom fakultetu, na primer – odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To što neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu Vojske, to sto štampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to što su redovni u listovima Pravoslavlje, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se prihvataju Gadafi i Ahmadinedžad kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam koji ovde neće biti tolerisan.

Peščanik, 02.10.2009.

Svetlana Lukić:

Ajmo još jednom, za predsednika…

Hitno hapšenje Ratka Mladića, hitno donošenje rezolucije o Srebrenici, hitno pokretanje postupka za utvrđivanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića, privođenje na saslušanje Vojislava Koštunice, Radeta Bulatovića, Ace Tomića, Dragana Jočića i ostalih članova družine, smenjivanje direktora državne TV, izbacivanje iz medija koje kontroliše država svih kolumnista koji huškaju na nasilje, informativno-hrišćanski razgovor sa nekim od članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda i njihovom dečicom iz Sabora dveri, Naših, Nomokanona, kažnjavanje raznih varvarogenija koji su pozivali na nasilje i paljenje ambasada i tako dalje, i tako dalje.

Очигледно је екстремиста само онај који себе назива православцем и спреман је да користи насиље у борби за “православље“. Екстремисти нису они који не дозвољавају другоме да пише ћирилицом, да се крсти и слави славу, да разговара са анђелима, да о томе пише и јавно говори… Без насиља, оштро се противећи насиљу, као и медијском и сваком другом прогону… Као да је физичко насиље једини облик насиља… За оне кратког сећања – последњих 60 година левичари прогоне и убијају десничаре у Србији много, много више него што Црква прогони атеисте…


Светост у политици

2 октобра, 2009
ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ

Знајући какав су живот водили, за многе мислиоце с правом можемо рећи да их сопствени наук није призвао памети. Русо је тако добро писао о васпитању, а тако се лоше понашао према својој многобројној деци, потпуно равнодушан за њихову судбину. Хајдегер, чија је мисао о забораву бивствовања узроковала читаве библиотеке књига потоњих филозофа, све до пропасти Трећег рајха уредно је плаћао чланарину за партиципацију у Хитлеровој партији. Поштоваоци не само дела него и лика овог мислиоца тврде да је чланарину, по навици, уплаћивала Хајдегерова жена, јер је плаћање свих кућних рачуна, у брачној расподели задужења, био њен задатак. Они који ово наводе као солидно оправдање, истичу, у ствари, несолидност сопствене логике и сопственог схватања морала. Опседнут питањем егзистенције као слободе, Сартр, иначе логореик и скрибоман, није ништа ни рекао ни написао о стаљинистичким чисткама за које је у то време добро знао. Сматрао је да би на тај начин критичарима комунизма дао добар материјал у руке. Добро је сматрао, рђаво је поступио.

Овај несклад између речи и дела, између мишљења и бивања, нико није боље објаснио од Сенеке који је и сам оличење тог несклада. Грамзив плутофил чија је филозофија беспрекорно стоичка, Сенека је у расправи под, за ову тему, симптоматичним насловом, „О блаженом животу“, тврдећи да у врлини лежи права срећа, упутио себи и овакву тобожњу замерку: „Тако говориш, рећи ћеш ми, али сасвим друкчије живиш!“

Сенека ову примедбу разоружава једном изјавом која заслужује да буде запамћена. „О врлини говорим, а не о себи.“ Важно је, каже римски филозоф, да се поставља етички идеал.

С друге стране, постоје и мислиоци попут Сократа, Спинозе, Кјеркегора или Емануела Левинаса који су у доброј мери живели у складу са оним што су мислили и говорили.

Бог није на небу, него у жртвовању и у одговорности људи једних за друге“, изговара Левинас у синагоги – како о томе читамо у књизи Михаела де Сен-Шерона „Разговори с Левинасом“ (Албатрос плус, 2009).

Највиши етички идеал, према овом филозофу, јесте светост која се постиже жртвовањем. Светост је потпуна спремност једног човека да уместо другог пође у смрт, без икакве надокнаде, како каже филозоф, без икаквог очекивања добити. То је хероизам које се не чини ради херојства, него искључиво ради другога.

Овакав приоритет другог, нешто је што су критиковали многи, а најпозванији за ту критику свакако је Пол Рикер, писац дела „Сопство као други“. Човек и према себи треба да се понаша као што се понаша према другоме; неморално је запоставити себе у односу на другог. Тако то види Рикер. Читава ова расправа, међутим, настаје из принципијелних разлога, јер се у њој не разматрају две особности, него два, у бити увек празна, појма.

Левинасова етичка филозофија је данас од изузетног политичког значаја јер објашњава кључне ствари о трауматичним друштвима. Брига, жртвовање, покајање, тражење опроштаја, опроштај – то у филозофији овог мислиоца нису празни појмови, него позив на ново, одговорно учешће у политичкој заједници.

Левинасова филозофија настаје над понором нацистичких и стаљинистичких логора, у који су уграђена и одобравања и ћутања тако значајних филозофа као што су Хајдегер и Сартр. Шта после овог пакла који су проживели милиони на Земљи?

Црпећи из талмудског учења, Левинас јасно говори да опроштај може добити само онај ко га затражи, а да опростити може само жртва. Свака жртва опроштај може дати само у своје име. Нико није овлашћен да опрашта у име других жртава.

Уколико се на државном или националном нивоу тражи опроштај од друге државе или нације, онда се тај опроштај и тражи и даје искључиво због будућих генерација, јер се само на њих односи. Из њега су искључени они који су нанели зло. Они морају опроштај да траже индивидуално од жртава. Шта уколико злочинац који се покајао нема више од кога да тражи опроштај јер су његове жртве мртве? У том случају, он остаје сам са собом у покајању. То је праведно. Све друго је неправда.

Можда у појму светости има места за појам политике“, каже Левинас.

Ову мисао, која није изречена беспоговорно, схватамо тако као да нам говори да за правду у једном друштву нису довољни само добри закони и њихово поштовање, иако је то основни услов за сваку врсту праведности. У праведном друштву, наиме, треба да се истичу идеје бриге, одговорности, пожртвовања, покајања и њима сродне – али, како их истицати уколико се на известан начин не стимулишу они који су њихово оличење (односно, они чије деловање ове идеје апстрахују)?

Да подсетимо, Левинас сматра да се добро дело чини искључиво зарад другог, без икаквог интереса. То је тачно са становишта одговорне индивидуе какву Левинас назива светом. Али друштво које бисмо назвали праведним никако не би смело бити незаинтересовано за промовисање таквих својих чланова. Праведност тог друштва огледа се управо у његовом интересу да баштини поступке и радње оних који, без икаквог интереса, чине праведна дела. То бисмо, евентуално, могли назвати светошћу у политици.

Златко Паковић
Политика, 03.10.2009.

Зашто су генерали највећа срамота Србије?

1 октобра, 2009
Да ли је насиље на улицама Београда дириговано и одакле?

Некако се последњих дана, како то обично бива услед диригованих медијских кампања, наизглед цела Србија подигла на ноге у борби против огромног насиља које се накотило широм Србије и посебно у престоници. Сви безбедносни стручњаци слажу се у једном: нису битни хулигани-извршиоци кривичних дела, нађимо налогодавце из сенке. Сјајно, и ми се за то залажемо: потражимо сви заједно диригента ове медијске представе.

Рестрикције слободе медија, ограничавања синдикалних права, хапшења неистомишљеника, забране јавног окупљања и организација, као и бројне најаве даљег укидања демократије, људских права и слобода у Србији некако су превише лако постали наша стварност. Када се сетимо свих декларативних залагања за демократске вредности наших неодемократа у последњих 20 година, поставља се питање шта се сад дешава и откуда ово урушавање светлих традиција?

hapsenje

Све ово добија посебну димензију када се у обзир узме да проНАТО медији и НВО, а и неке парламентарне странке, већ годинама грубо крше Устав Србије и својим радом наносе штету стотинама хиљада грађана Србије на Косову и Метохији, док у исто време расистичким изјавама дају школске примере говора мржње и нетолеранције према православним Србима који су значајна већина грађана Србије.

Оно што је очигледно и јасно сваком боље обавештеном грађанину Србије, без обзира на његову политичку опредељеност, јесте чињеница да је ова суспензија демократије „жртвени јарац“ којим режим у Србији покушава да одглуми како суверено контролише стање безбедности у нашој отаџбини, а згодно дође и као превентива потенцијалним социјално-политичким немирима у будућности.

Предисторија или пролог за овај сценарио

Сетимо се управо овим поводом три најважнија новија историјска догађаја која су имала капацитет да промене Србију, али су на сличан начин перфектно онемогућена да остваре ове своје потенцијале. Мислимо на датум тзв. независности Косова и огроман свенародни бунт против тог чина, на обележавање 10-годишњице НАТО-бомбардовања Србије и на хапшење првог председника Републике Српске др Радована Караџића. У сва три случаја веома успешно је примењена иста улично-медијска матрица: непознати хулигани демолирају град, потом се доведу у везу са организаторима митинга и у потпуности се медијском обрадом њиховог понашања у други план стављају итекако важне и болне теме противправног одузимања дела наше територије, НАТО геноцида и уништавања наше земље, привреде, екосистема и здравља, као и срамног хапшења и испоручивања оснивача једне српске државе. Нико до дана данашњег није саопштио ко су били ти хулигани и од кога су инструирани да започну кавгу са полицијом, сва три пута на идентичан начин, и у тренутку када су велики свенародни митинзи били веома успешни?!?! Јасно је да циљ није био да се хулиганима уђе у траг већ да се обесмисли народни бунт и повишено национално расположење, и тако заустави потенцијално родољубиво самоосвешћивање и самоорганизовање. Могу ли се најновији догађаји у вези са последицама неодржане Поворке промоције идеологије хомосексуализма уопште разумети без ове предисторије?

Ко смо ми или дубља предисторија?

Смемо ли себи да дозволимо заборав ко смо и каквом народу припадамо? Да ли је овај народ, за разлику од свих других на Балкану, у оба светска рата био на страни историјске истине и правде и због тога много претрпео? Да ли је овај народ изнедрио први озбиљан покрет отпора против нацистичке Немачке у тадашњој Европској Унији Трећег Рајха? Да ли је овај народ уз јеврејски, руски и пољски процентуално највише страдао у 20. веку? Да ли је овај народ кроз историју био симбол војничке части и морала, ретко водећи освајачке већ готово увек искључиво одбрамбене ратове? Да ли је овај народ био узор гостољубља и домаћинског односа према странцима? Да ли постоје сведоци да су само Срби седели и ручали са савезничким војницима црне боје коже на Солунском фронту, за разлику од западних Европљана који су и измислили и увек практиковали расизам? Да ли све ово треба заборавити и прећутати, јер је некоме у интересу да се у Хашком трибуналу и домаћим медијима исписује нова и потпуно супротна историјска биографија српскога народа?

Зашто већ једном гласно и јасно не изађемо са ставом да нам је доста двоструких аршина и да не дозвољавамо да нам прекрајају историју и пишу нову биографију која ће бити у њиховом интересу и онемогућити нашу националну будућност?

У потрази за диригентом

Чињеница коју су многи аналитичари у јавност изнели последњих дана јесте да државни апарат нема снаге ни да лоцира ни да процесуира налогодавце насиља које је ескалирало на београдским улицама. Ако је тачно да се на продаји наркотика дневно зарађују милионске суме у еврима, ако је тачно да су неке земље у окружењу добро инфилтриране у ту нарко-мрежу, да је цена наркотика на нашим улицама најјефтинија у региону, ако добро знамо да се стране обавештајне службе безбедно шетају нашом престоницом и северним градовима посебно, ако знамо да тајна полиција увек на вези има одређени број хулиганских група и њихових лидера, онда је лако закључити ко има интерес да покаже како је Србија земља неспособне и слабе власти, како су Срби још увек врло слични медијском архетипу који је антисрпска пропаганда на Западу створила и како их изнова треба изоловати и дисциплиновати. Овај сценарио одговара и страним и домаћим центрима моћи како би се над Србијом опет надвила репресија и заблокирала слобода.

Приметимо зато да се све ово дешава док Србија ипак успева, често и против жеља делова актуелног режима, да направи озбиљне искораке у подизању свог престижа у региону (дипломатска подршка незападних велесила Русије и Кине, значајни спортски резултати, релативно повољнија економска ситуација у односу на друге земље у региону, пролаз стратешки важних гасовода…). Размислимо онда сви заједно коме је у интересу да управо изводи акцију урушавања угледа Србије која сада има шансу да постане регионални фактор? Чак и да не постоје позитивни процеси у Србији, сам стратешки положај Србије на Балкану и геополитичка шанса коју промењени однос снага у свету пружа, даје нам велику прилику да постанемо држава и народ на који ће озбиљни народи у будућности рачунати као на природног савезника. Зато је што пре Србију потребно дестабилизовати и вратити јој имиџ земље која ствара проблеме и себи и другима. Сада је изнова хитно потребна ружна слика о Србији, компромитовање њених државних органа и урушавање њеног моралног кредибилитета, како би нови политички и економски притисци лакше уродили плодом.

Ако су многи протеклих дана устврдили да је хулиганска улица постала јача од државе, замислите само онда колико је та држава слаба и шта могу да јој ураде озбиљне стране обавештајне агентуре или неконтролисани унутрашњи криминални кругови и системи безбедности који су већ деценијама под страним патронатом? Не сећамо се да их је ико поменуо у својим анализама? Ах, да, па њих овде уствари и нема нити делују против нашег народа и државе. Ово је 21. век и сви живимо у идиличним временима евроунијатског братства и јединства.

Истина мора избити на видело

Изгледа да наш режим у овом часу нема храбрости да ова питања постави, али ће зато тренирати строгоћу над навијачима и националним организацијама и то приказивати као велики успех, све време намерно прећуткујући да направи разлику између насилника и ненасилника, диригованих и слободних људи и група.

Може ли ико ко себе сматра човеком бити против овог обрачуна са насиљем у нашем друштву? Треба ли било ко и из било ког разлога да постане жртва такве бруталности и да изгуби живот, као у случају несрећног француског држављанина, а нашег госта у Србији? То није наша Србија, то није наш морал, то није наша духовност, то није наше гостопримство. Па, чије је то онда вековно понашање и деловање?
porodicna setnja

Да ли су Срби игде и икада отишли у туђу земљу, извели туђу децу из школе и стрељали? Да ли су конструисали ломачу, гиљотину, гасну комору или су то цивилизацијска достигнућа западне Европе? Да ли су Срби своју историју обележили Аушвицом и Јасеновцем? Са којим правом француске дипломате држе лекције српској држави о насиљу на улицама, а не могу да уведу ред у сопствена предграђа? Да ли је подједнако недопустимо заборавити било коју жртву НАТО-бомбардовања и не тражити да се сви одговорни извршиоци и налогодавци изведу пред лице правде, најбрже могуће процесуирају и најстрожије казне?

Ко је тај на целом свету ко ће да се потегне каменом на српски народ, а да је без греха, и посебно откуда то право онима који су толико пута завили у црно овај народ? Да ли у њиховим државама нема хулигана, обрачуна навијача, смртних случајева у уличним изгредима, примера масовног насиља, убистава по школама, патологије сваке врсте? Докле ће да влада ово невиђено међународно лицемерје? Остаје нам само да констатујемо оно библијско да прво погледају брвно у оку своме па тек онда трун у оку брата својега.

Да ли нас наше историјско страдање и све неправде које су нам учињене у последњих 20 година од стране тзв. међународне заједнице оправдавају у чињењу било каквих дела недостојних нашег националног духа? Нипошто. Да ли нас сви ови притисци и нове медијске манипулације смеју заварати да је престао медијско-политички линч српскога народа од стране западних савезника и бивших југословенских братственика? Исто тако нипошто. Наћи равнотежу између одупирања насиљу сваке врсте на нашим улицама и исто тако одлучног противљења насиљу према нашем националном памћењу и интересу, јесте права мера модерне српске националне политике.

Сви се слажемо: нема оправдања за мржњу, насилништво, злочине, крађе учињене под било којим па и патриотским изговором, али додајемо: то није пуна истина о овој теми, а посебно не сме овај тренутак бити злоупотребљен у нечасне идеолошке и политичке сврхе. Замислите сада донедавне идеологе и промотере идеологије хомосексулизма као лидере коалиција против насиља и борце за безбеднији живот и добићете врхунску политичку и медијску манипулацију. Замислите српски народ и државу који су били и остали симбол антифашизма, колективне безбедности и гостопримства, како постају симбол насилничког и злочиначког народа и државе, и добићете нешто много више од политичке и медијске манипулације, добићете директан рад на рушењу овога народа и државе изнутра. Правници нека се изјасне како се овај рад кривично-правно третира у нашем и сваком другом законодавству на свету.

Закључак може бити само један: и директне учеснике и још више њихове налогодавце који су заиграли ову опасну игру против српског народа и државе што пре треба открити и процесуирати, како би се спрала љага са српскога имена и отвориле суштинске теме које су дубоко у сенци овог политичко-медијског спектакла.

Владан Глишић, Бошко Обрадовић


Аутори су чланови редакције часописа „Двери српске


%d bloggers like this: