Kако Млада Србија да врати дугове?

октобар 29, 2009

 

Наша политичка елита је задужила наше генерације са доста новца. Имамо богато наслеђе. Које треба вратити.

Како?

Мој предлог је да организујемо да нас поново бомбардују, око 2012. године, да се после тога сажале, али и да ми будемо лукави, да их натерамо да прекрше неке међународне законе, па да нам због “ћутања“ – отпишу све дугове.

Војска Србије треба да заузме енклаву око Северне косовске Митровице, Република Српска треба да закаже референдум за независност, треба национализовати Нафтну индустрију Србије и све банке, затворити кинески тржни центар на Новом Београду а царине за увоз из Кине подићи, и ето “велике коалиције“ савеза праведних и напредних, уједињени, бомбардују Србију. Пошто су се “опекли“ током бомбардовања 1999. треба очекивати да овог пута неће гађати болнице, школе и возове, нити користити осиромашени уранијум. Као мете треба “истурири“ све касарне у градовима које иначе треба рушити да би се нешто друго градило, и све пропале фабрике. Ако Руси гађају постројења НИС-а, то искористити у периоду обнове “пре рока“ да Србија пређе на “зелене“ технологије, а на месту Заставе подићи фабрику за аутомобиле на еко погон… Уколико Кинези изграде Кинески мост, претпоставимо да ће гађати Панчевачи мост, што би било пожељно имајући у виду стање овог моста, и, уколико не буде реконструисан до тада, мост Газелу, на који треба ставити макете МИГ-ова, да помисле да је писта…

После 10 дана треба потписати “примирје“, Војска Србије треба да се повуче са Космета, референдум у Републици Српској одложити, НИС вратити, отворити тржни центар на Новом Београду и Кинеску четврт у Трећем Београду. Одмах после тога започети преговоре о отпису свих дугова које Србија има према иностраним повериоцима. Домаћим правним и физичким лицима рећи да због обнове земље неће бити исплаћени дугови државе према њима. Пензионерима уместо пензија делити бонове да сваки дан могу да добију хлеб, млеко, два јаја и Курир у СОС маркету.

Advertisements

СЛОГА И ПОМИРЕЊЕ

октобар 25, 2009

 

Да ли су партизани и комунисти ослободиоци? Јесу.

Да ли су монархисти и четници издајници? Нису.

Да ли су партизани чинили злочине и издали своју нацију? Јесу.

Да ли су четници сарађивали са нацистима? Јесу.

Да ли је хомосексуализам болест? Није.

Да ли је хомосексуализам нормалност? Није.

Да ли хомосексуалци треба да имају своја права? Треба.

Да ли хомосексуалци треба да усвајају децу? Не.

Да ли је Слободан Милошевић био аутократа који је радио на штету свог народа? Да.

Да ли су непријатељи Србије само у СМ видели свог непријатеља или у целом српском народу? У целом српском народу.

Да ли је режим Милошевића желео рат(ове)? Јесте.

Да ли би до ратова дошло да режим Милошевића није хтео да ратује? Да, јер су Хрвати, Бошњаци, Албанци и НАТО свакако планирали и ратом да остваре своје циљеве.

Да ли је 5. октобар велики дан на путу демократизације Србије и региона? Јесте.

Да ли се 5. октобра догодила револуција? Није.

Да ли је после 5. октобра мало боље живи у Србији? Да.

Да ли су лидери ДОС-а издали грађане Србије који су их довели на власт? Да.

Да ли је Зоран Ђинђић био визионар? Јесте.

Да ли је око себе међу сарадницима окупио људе сумњивог морала и доста криминалац? Јесте.

Да ли је ЗЂ заслужио такав политички крај и такав однос од стране опозиције у Србији? Није.

Да ли је преценио или потценио оне којима је препустио или допустио да воде безбедност и економију Србије? Јесте.

Да ли су српски тајкуни опљачкали Србију? Јесу.

Да ли су српски радници вредни и организовани? Нису.

Да ли су српски тајкуни једини кривци за лошу економску ситуацију у Србији? Нису.

Да ли су радници у Србији схватили шта је капитализам? Нису.

Да ли је потребно сарађивати са НАТО? Јесте.

Да ли треба тражити чланство у НАТО? Не.

Да ли НАТО доприноси миру у региону? Да.

Да ли је НАТО пријатељска организација? Није.

Да ли Србија треба да постане део ЕУ? Да.

Да ли Србија треба по сваку цену да постане део ЕУ? Не.

Да ли је ЕУ највећи мировни пројекат на свету? Јесте.

Да ли су све државе ЕУ пријатељске и да ли све вредности које усвоје институције ЕУ треба применити у Србији? Не.

Да ли је Русија историјски савезник Србије? Јесте.

Да ли су Срби “мали Руси“? Нису.

Да ли је Русија на путу демократизације и христијанизације? Јесте.

Да ли је Русија још увек превише комунистичка држава? Јесте.

Да ли је Ратко Младић српски херој? Јесте.

Да ли је Ратко Младић ратни злочинац? Јесте.

Да ли је РТ најодговорнији за злочин у Сребреници? Није.

Да је РТ одговоран за злочине почињене од стране војске РС? Јесте.

Да ли је Србија учинила довољно за дијаспору? Није.

Да ли је дијаспора добро организована? Није.

Да ли су у дијаспори сви четници и/или турбо-фолкери? Нису.

Да ли дијаспора може значајно допринети обнови Србије? Може.


Navikavanje na ponižavanje

октобар 22, 2009

LIČNI STAV

Autor: Nadežda Radović

Preko sedamdeset ženskih organizacija pokrenulo je 2004. godine kampanju protiv govora mržnje u medijima. Povod je bila emisija TV Pink „Ne može da škodi“ u kojoj je izrečen niz uvreda na račun žena samo zato što su žene. Žene su bile svedene na seksualne objekte, vrednovane prema kriterijima porno magazina, omalovažavane, ponižavane. Emisije su emitovane više puta dnevno. Veliki broj žena osećao je nelagodu gledajući ‘preporuke’ TV Pink u emisiji „Ne može da škodi“.

Sve se događalo uz ručak, večeru, neposredno pred početak informativnih emisija, dakle u vreme kad je porodica na okupu i ponavljalo više puta u toku dana. Kada žena oseća ovu vrstu nelagode, evropsko zakonodavstvo to naziva ‘harcelement’ ili seksualno uznemiravanje. Pored toga, ideje, razmišljanja i poruke koje je TV Pink upućivala svim gledateljkama bili su podsticaj za dalju diskriminaciju žena, za uspostavljanje kontinuiteta u diskriminaciji.

Pošto je Zakon o informisanju inkriminisao delikt diskriminacije, podneta je tužba sudu protiv Željka Mitrovića i TV Pink. Do danas ovaj spor ženskih nevladinih organizacija i TV Pink nije doživeo epilog. Presuda nije izrečena. Doduše, emisija „Ne može da škodi“ je u tišini skinuta sa TV programa Pinka.

Ispostavilo se da su novinarska i ina pera koja su ustala u odbranu te i takve „slobode“ medija, poput Aleksandra Tijanića, samo potvrdila svoje mizogine pozicije i ostala u manjini.

Prvo reagovanje TV Pink tada je bilo ‘govor mržnje na govor mržnje’ – činjenica da je među potpisnicama tužbe bila i lezbejska organizacija Labris bila je povod Pinku da diskvalifikuje lezbejke kao ‘nemoralne’ i bez prava da govore o javnom interesu. Mizoginiji je pridodata i homofobija. Tadašnja portparolka Pinka gospođa Tanja Vojtehovski je pokušala da uvrede na račun žena prevede u domen humora i zabave pitajući „šta ćemo sa vicevima na račun ‘pandura’? Treba li i oni da reaguju?“

Podsećanje na mizogino delovanje TV Pink i njenih poslenica/poslenika samo je upozorenje da kad sud ne uradi svoj deo posla optuženi ponavlja delikt. Emisija „Trenutak istine“ pruža obilje dokaza. U vremenu ekonomske krize, bede u kojoj živi veliki broj ljudi ova TV kuća pokušava da nas ubedi da je sve na prodaju. Voditeljka te emisije Tanja Vojtehovska posle pitanja ženi koja je od svoje jedanaeste godine bila žrtva incesta „Da li ste u tome uživali? u novinama „24 časa“ postavlja pitanje: „Šta je tu nemoralno?“ To njeno pitanje zahteva odgovor.

Nemoralno je kad novinar/novinarka nestručno, bez elementarnih znanja ulazi u život osobe koja je patila. O incestu postoji vrlo obimna literatura, i na našem jeziku. Feministkinje su prevele i napisale brojne studije i knjige. Deca žrtve incesta ulaze u život sa nejasnim ulogama ko im je ko (otac ili ljubavnik; majka ili suparnica;), sa mučninom, nesigurnošću, nepoverenjem u ljude jer ih je izdao/izdali oni koji su trebali da im pruže sigurno detinjstvo. Ako je pitanje o uživanju trebalo da implicira odgovor o orgazmičkoj reakciji tela, takva reakcija je moguća, ali to kod žrtve samo produbljuje traumu i proizvodi dodatno osećanje krivice. Da li je gospođa Vojtehovska htela da postidi ženu, da je izloži ruglu pred TV auditorijem. Da li to jedanaestogodišnje nezaštićeno dete treba čerečiti na ovaj način? Da li je novac ekvivalent za to što je gospođa voditeljka tražila da joj žena odgovori?

Čemu uopšte ova i druge slične emisije (48 sati svadba, Veliki brat, Farma…), odnosno emisije u kojima ljudi u trci za novac pristaju na sve? Ove emisije treba da ubede narod da je novac najviša vrednost, zamena za sve drugo. Reč je o „inženjeringu pristanka“, jednoj od dobro poznatih tehnika manipulacije masama. Dakle, ove emisije treba da nas naviknu da je ponižavanje čoveka normalno, da ne postoje granice pristojnosti. A da smo ‘pristojno društvo’ institucije bi već odavno reagovale. Ima tu dovoljno materijala za strukovna udruženja psihologa, sociologa, pedagoga, za policiju, istražne organe, nevladine organizacije, medije, verske zajednice…

DANAS, 23.10.2009.


The Economic Recovery is an Illusion

октобар 20, 2009

by Andrew Gavin Marshall
Global Research, October 3, 2009

War is Peace, Freedom is Slavery, Ignorance is Strength, and Debt is Recovery

In light of the ever-present and unyieldingly persistent exclamations of ‘an end’ to the recession, a ‘solution’ to the crisis, and a ‘recovery’ of the economy; we must remember that we are being told this by the very same people and institutions which told us, in years past, that there was ‘nothing to worry about,’ that ‘the fundamentals are fine,’ and that there was ‘no danger’ of an economic crisis.

Why do we continue to believe the same people that have, in both statements and choices, been nothing but wrong? Who should we believe and turn to for more accurate information and analysis? Perhaps a useful source would be those at the epicenter of the crisis, in the heart of the shadowy world of central banking, at the global banking regulator, and the “most prestigious financial institution in the world,” which accurately predicted the crisis thus far: The Bank for International Settlements (BIS). This would be a good place to start.

The economic crisis is anything but over, the “solutions” have been akin to putting a band-aid on an amputated arm. The Bank for International Settlements (BIS), the central bank to the world’s central banks, has warned and continues to warn against such misplaced hopes.

What is the Bank for International Settlements (BIS)?

The BIS emerged from the Young Committee set up in 1929, which was created to handle the settlements of German reparations payments outlined in the Versailles Treaty of 1919. The Committee was headed by Owen D. Young, President and CEO of General Electric, co-author of the 1924 Dawes Plan, member of the Board of Trustees of the Rockefeller Foundation and was Deputy Chairman of the Federal Reserve Bank of New York. As the main American delegate to the conference on German reparations, he was also accompanied by J.P. Morgan, Jr.[1] What emerged was the Young Plan for German reparations payments.

The Plan went into effect in 1930, following the stock market crash. Part of the Plan entailed the creation of an international settlement organization, which was formed in 1930, and known as the Bank for International Settlements (BIS). It was purportedly designed to facilitate and coordinate the reparations payments of Weimar Germany to the Allied powers. However, its secondary function, which is much more secretive, and much more important, was to act as “a coordinator of the operations of central banks around the world.” Described as “a bank for central banks,” the BIS “is a private institution with shareholders but it does operations for public agencies. Such operations are kept strictly confidential so that the public is usually unaware of most of the BIS operations.”[2]

The BIS was founded by “the central banks of Belgium, France, Germany, Italy, the Netherlands, Japan, and the United Kingdom along with three leading commercial banks from the United States, including J.P. Morgan & Company, First National Bank of New York, and First National Bank of Chicago. Each central bank subscribed to 16,000 shares and the three U.S. banks also subscribed to this same number of shares.” However, “Only central banks have voting power.”[3]

Central bank members have bi-monthly meetings at the BIS where they discuss a variety of issues. It should be noted that most “of the transactions carried out by the BIS on behalf of central banks require the utmost secrecy,”[4] which is likely why most people have not even heard of it. The BIS can offer central banks “confidentiality and secrecy which is higher than a triple-A rated bank.”[5]

The BIS was established “to remedy the decline of London as the world’s financial center by providing a mechanism by which a world with three chief financial centers in London, New York, and Paris could still operate as one.”[6] As Carroll Quigley explained:

[T]he powers of financial capitalism had another far-reaching aim, nothing less than to create a world system of financial control in private hands able  to dominate the political system of each country and the economy of the world as a whole. This system was to be controlled in a feudalist fashion by the central banks of the world acting in concert, by secret agreements arrived at in frequent private meetings and conferences. The apex of the system was to be the Bank for International Settlements in Basle, Switzerland, a private bank owned and controlled by the world’s central banks which were themselves private corporations.[7]

The BIS, is, without a doubt, the most important, powerful, and secretive financial institution in the world. It’s warnings should not be taken lightly, as it would be the one institution in the world that would be privy to such information more than any other.

Derivatives Crisis Ahead

In September of 2009, the BIS reported that, “The global market for derivatives rebounded to $426 trillion in the second quarter as risk appetite returned, but the system remains unstable and prone to crises.” The BIS quarterly report said that derivatives rose 16% “mostly due to a surge in futures and options contracts on three-month interest rates.” The Chief Economist of the BIS warned that the derivatives market poses “major systemic risks” in the international financial sector, and that, “The danger is that regulators will again fail to see that big institutions have taken far more exposure than they can handle in shock conditions.” The economist added that, “The use of derivatives by hedge funds and the like can create large, hidden exposures.”[8]

The day after the report by the BIS was published, the former Chief Economist of the BIS, William White, warned that, “The world has not tackled the problems at the heart of the economic downturn and is likely to slip back into recession,” and he further “warned that government actions to help the economy in the short run may be sowing the seeds for future crises.” He was quoted as warning of entering a double-dip recession, “Are we going into a W[-shaped recession]? Almost certainly. Are we going into an L? I would not be in the slightest bit surprised.” He added, “The only thing that would really surprise me is a rapid and sustainable recovery from the position we’re in.”

An article in the Financial Times explained that White’s comments are not to be taken lightly, as apart from heading the economic department at the BIS from 1995 to 2008, he had, “repeatedly warned of dangerous imbalances in the global financial system as far back as 2003 and – breaking a great taboo in central banking circles at the time – he dared to challenge Alan Greenspan, then chairman of the Federal Reserve, over his policy of persistent cheap money.”

The Financial Times continued:

Worldwide, central banks have pumped thousands of billions of dollars of new money into the financial system over the past two years in an effort to prevent a depression. Meanwhile, governments have gone to similar extremes, taking on vast sums of debt to prop up industries from banking to car making.

White warned that, “These measures may already be inflating a bubble in asset prices, from equities to commodities,” and that, “there was a small risk that inflation would get out of control over the medium term.” In a speech given in Hong Kong, White explained that, “the underlying problems in the global economy, such as unsustainable trade imbalances between the US, Europe and Asia, had not been resolved.”[9]

On September 20, 2009, the Financial Times reported that the BIS, “the head of the body that oversees global banking regulation,” while at the G20 meeting, “issued a stern warning that the world cannot afford to slip into a ‘complacent’ assumption that the financial sector has rebounded for good,” and that, “Jaime Caruana, general manager of the Bank for International Settlements and a former governor of Spain’s central bank, said the market rebound should not be misinterpreted.”[10]

This follows warnings from the BIS over the summer of 2009, regarding misplaced hope over the stimulus packages organized by various governments around the world. In late June, the BIS warned that, “fiscal stimulus packages may provide no more than a temporary boost to growth, and be followed by an extended period of economic stagnation.”

An article in the Australian reported that, “The only international body to correctly predict the financial crisis … has warned the biggest risk is that governments might be forced by world bond investors to abandon their stimulus packages, and instead slash spending while lifting taxes and interest rates,” as the annual report of the BIS “has for the past three years been warning of the dangers of a repeat of the depression.” Further, “Its latest annual report warned that countries such as Australia faced the possibility of a run on the currency, which would force interest rates to rise.” The BIS warned that, “a temporary respite may make it more difficult for authorities to take the actions that are necessary, if unpopular, to restore the health of the financial system, and may thus ultimately prolong the period of slow growth.”

Further, “At the same time, government guarantees and asset insurance have exposed taxpayers to potentially large losses,” and explaining how fiscal packages posed significant risks, it said that, “There is a danger that fiscal policy-makers will exhaust their debt capacity before finishing the costly job of repairing the financial system,” and that, “There is the definite possibility that stimulus programs will drive up real interest rates and inflation expectations.” Inflation “would intensify as the downturn abated,” and the BIS “expressed doubt about the bank rescue package adopted in the US.”[11]

The BIS further warned of inflation, saying that, “The big and justifiable worry is that, before it can be reversed, the dramatic easing in monetary policy will translate into growth in the broader monetary and credit aggregates.” That will “lead to inflation that feeds inflation expectations or it may fuel yet another asset-price bubble, sowing the seeds of the next financial boom-bust cycle.”[12] With the latest report on the derivatives bubble being created, it has become painfully clear that this is exactly what has happened: the creation of another asset-price bubble. The problem with bubbles is that they burst.

The Financial Times reported that William White, former Chief Economist at the BIS, also “argued that after two years of government support for the financial system, we now have a set of banks that are even bigger – and more dangerous – than ever before,” which also, “has been argued by Simon Johnson, former chief economist at the International Monetary Fund,” who “says that the finance industry has in effect captured the US government,” and pointedly stated: “recovery will fail unless we break the financial oligarchy that is blocking essential reform.”[13] [Emphasis added].

At the beginning of September 2009, central bankers met at the BIS, and it was reported that, “they had agreed on a package of measures to strengthen the regulation and supervision of the banking industry in the wake of the financial crisis,” and the chief of the European Central Bank was quoted as saying, “The agreements reached today among 27 major countries of the world are essential as they set the new standards for banking regulation and supervision at the global level.”[14]

Among the agreed measures, “lenders should raise the quality of their capital by including more stock,” and “Banks will also have to raise the amount and quality of the assets they keep in reserve and curb leverage.” One of the key decisions made at the Basel conference, which is named after the Basel Committee on Banking Supervision, set up under the BIS, was that, “banks will need to raise the quality of their so-called Tier 1 capital base, which measures a bank’s ability to absorb sudden losses,” meaning that, “The majority of such reserves should be common shares and retained earnings and the holdings will be fully disclosed.”[15]

In mid-September, the BIS said that, “Central banks must coordinate global supervision of derivatives clearinghouses and consider offering them access to emergency funds to limit systemic risk.” In other words, “Regulators are pushing for much of the $592 trillion market in over-the-counter derivatives trades to be moved to clearinghouses which act as the buyer to every seller and seller to every buyer, reducing the risk to the financial system from defaults.” The report released by the BIS asked if clearing houses “should have access to central bank credit facilities and, if so, when?”[16]

A Coming Crisis

The derivatives market represents a massive threat to the stability of the global economy. However, it is one among many threats, all of which are related and intertwined; one will set off another. The big elephant in the room is the major financial bubble created from the bailouts and “stimulus” packages worldwide. This money has been used by major banks to consolidate the economy; buying up smaller banks and absorbing the real economy; productive industry. The money has also gone into speculation, feeding the derivatives bubble and leading to a rise in stock markets, a completely illusory and manufactured occurrence. The bailouts have, in effect, fed the derivatives bubble to dangerous new levels as well as inflating the stock market to an unsustainable position.

However, a massive threat looms in the cost of the bailouts and so-called “stimulus” packages. The economic crisis was created as a result of low interest rates and easy money: high-risk loans were being made, money was invested in anything and everything, the housing market inflated, the commercial real estate market inflated, derivatives trade soared to the hundreds of trillions per year, speculation ran rampant and dominated the global financial system. Hedge funds were the willing facilitators of the derivatives trade, and the large banks were the major participants and holders.

At the same time, governments spent money loosely, specifically the United States, paying for multi-trillion dollar wars and defense budgets, printing money out of thin air, courtesy of the global central banking system. All the money that was produced, in turn, produced debt. By 2007, the total debt – domestic, commercial and consumer debt – of the United States stood at a shocking $51 trillion.[17]

As if this debt burden was not enough, considering it would be impossible to ever pay back, the past two years has seen the most expansive and rapid debt expansion ever seen in world history – in the form of stimulus and bailout packages around the world. In July of 2009, it was reported that, “U.S. taxpayers may be on the hook for as much as $23.7 trillion to bolster the economy and bail out financial companies, said Neil Barofsky, special inspector general for the Treasury’s Troubled Asset Relief Program.”[18]

Bilderberg Plan in Action?

In May of 2009, I wrote an article covering the Bilderberg meeting of 2009, a highly secretive meeting of major elites from Europe and North America, who meet once a year behind closed doors. Bilderberg acts as an informal international think tank, and they do not release any information, so reports from the meetings are leaked and the sources cannot be verified. However, the information provided by Bilderberg trackers and journalists Daniel Estulin and Jim Tucker have proven surprisingly accurate in the past.

In May, the information that leaked from the meetings regarded the main topic of conversation being, unsurprisingly, the economic crisis. The big question was to undertake “Either a prolonged, agonizing depression that dooms the world to decades of stagnation, decline and poverty … or an intense-but-shorter depression that paves the way for a new sustainable economic world order, with less sovereignty but more efficiency.”

Important to note, was that one major point on the agenda was to “continue to deceive millions of savers and investors who believe the hype about the supposed up-turn in the economy. They are about to be set up for massive losses and searing financial pain in the months ahead.”

Estulin reported on a leaked report he claimed to have received following the meeting, which reported that there were large disagreements among the participants, as “The hardliners are for dramatic decline and a severe, short-term depression, but there are those who think that things have gone too far and that the fallout from the global economic cataclysm cannot be accurately calculated.” However, the consensus view was that the recession would get worse, and that recovery would be “relatively slow and protracted,” and to look for these terms in the press over the next weeks and months. Sure enough, these terms have appeared ad infinitum in the global media.

Estulin further reported, “that some leading European bankers faced with the specter of their own financial mortality are extremely concerned, calling this high wire act ‘unsustainable,’ and saying that US budget and trade deficits could result in the demise of the dollar.” One Bilderberger said that, “the banks themselves don’t know the answer to when (the bottom will be hit).” Everyone appeared to agree, “that the level of capital needed for the American banks may be considerably higher than the US government suggested through their recent stress tests.” Further, “someone from the IMF pointed out that its own study on historical recessions suggests that the US is only a third of the way through this current one; therefore economies expecting to recover with resurgence in demand from the US will have a long wait.” One attendee stated that, “Equity losses in 2008 were worse than those of 1929,” and that, “The next phase of the economic decline will also be worse than the ’30s, mostly because the US economy carries about $20 trillion of excess debt. Until that debt is eliminated, the idea of a healthy boom is a mirage.”[19]

Could the general perception of an economy in recovery be the manifestation of the Bilderberg plan in action? Well, to provide insight into attempting to answer that question, we must review who some of the key participants at the conference were.

Central Bankers

Many central bankers were present, as per usual. Among them, were the Governor of the National Bank of Greece, Governor of the Bank of Italy, President of the European Investment Bank; James Wolfensohn, former President of the World Bank; Nout Wellink, President of the Central Bank of the Netherlands and is on the board of the Bank for International Settlements (BIS); Jean-Claude Trichet, the President of the European Central Bank was also present; the Vice Governor of the National Bank of Belgium; and a member of the Board of the Executive Directors of the Central Bank of Austria.

Finance Ministers and Media

Finance Ministers and officials also attended from many different countries. Among the countries with representatives present from the financial department were Finland, France, Great Britain, Italy, Greece, Portugal, and Spain. There were also many representatives present from major media enterprises around the world. These include the publisher and editor of Der Standard in Austria; the Chairman and CEO of the Washington Post Company; the Editor-in-Chief of the Economist; the Deputy Editor of Die Zeit in Germany; the CEO and Editor-in-Chief of Le Nouvel Observateur in France; the Associate Editor and Chief Economics Commentator of the Financial Times; as well as the Business Correspondent and the Business Editor of the Economist. So, these are some of the major financial publications in the world present at this meeting. Naturally, they have a large influence on public perceptions of the economy.

Bankers

Also of importance to note is the attendance of private bankers at the meeting, for it is the major international banks that own the shares of the world’s central banks, which in turn, control the shares of the Bank for International Settlements (BIS). Among the banks and financial companies represented at the meeting were Deutsche Bank AG, ING, Lazard Freres & Co., Morgan Stanley International, Goldman Sachs, Royal Bank of Scotland, and of importance to note is David Rockefeller,[20] former Chairman and CEO of Chase Manhattan (now J.P. Morgan Chase), who can arguably be referred to as the current reigning ‘King of Capitalism.’

The Obama Administration

Heavy representation at the Bilderberg meeting also came from members of the Obama administration who are tasked with resolving the economic crisis. Among them were Timothy Geithner, the US Treasury Secretary and former President of the Federal Reserve Bank of New York; Lawrence Summers, Director of the White House’s National Economic Council, former Treasury Secretary in the Clinton administration, former President of Harvard University, and former Chief Economist of the World Bank; Paul Volcker, former Governor of the Federal Reserve System and Chair of Obama’s Economic Recovery Advisory Board; Robert Zoellick, former Chairman of Goldman Sachs and current President of the World Bank.[21]

Unconfirmed were reports of the Fed Chairman, Ben Bernanke being present. However, if the history and precedent of Bilderberg meetings is anything to go by, both the Chairman of the Federal Reserve and the President of the Federal Reserve Bank of New York are always present, so it would indeed be surprising if they were not present at the 2009 meeting. I contacted the New York Fed to ask if the President attended any organization or group meetings in Greece over the scheduled dates that Bilderberg met, and the response told me to ask the particular organization for a list of attendees. While not confirming his presence, they also did not deny it. However, it is still unverified.

Naturally, all of these key players to wield enough influence to alter public opinion and perception of the economic crisis. They also have the most to gain from it. However, whatever image they construct, it remains just that; an image. The illusion will tear apart soon enough, and the world will come to realize that the crisis we have gone through thus far is merely the introductory chapter to the economic crisis as it will be written in history books.

Conclusion

The warnings from the Bank for International Settlements (BIS) and its former Chief Economist, William White, must not be taken lightly. Both the warnings of the BIS and William White in the past have gone unheralded and have been proven accurate with time. Do not allow the media-driven hope of ‘economic recovery’ sideline the ‘economic reality.’ Though it can be depressing to acknowledge; it is a far greater thing to be aware of the ground on which you tread, even if it is strewn with dangers; than to be ignorant and run recklessly through a minefield. Ignorance is not bliss; ignorance is delayed catastrophe.

A doctor must first properly identify and diagnose the problem before he can offer any sort of prescription as a solution. If the diagnosis is inaccurate, the prescription won’t work, and could in fact, make things worse. The global economy has a large cancer in it: it has been properly diagnosed by some, yet the prescription it was given was to cure a cough. The economic tumor has been identified; the question is: do we accept this and try to address it, or do we pretend that the cough prescription will cure it? What do you think gives a stronger chance of survival? Now try accepting the idea that ‘ignorance is bliss.’

As Gandhi said, “There is no god higher than truth.”

For an overview of the coming financial crises, see: „Entering the Greatest Depression in History: More Bubbles Waiting to Burst,“ Global Research, August 7, 2009.

Endnotes

[1]        Time, HEROES: Man-of-the-Year. Time Magazine: Jan 6, 1930: http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,738364-1,00.html

[2]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 2

[3]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 6

[4]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 148

[5]        James Calvin Baker, The Bank for International Settlements: evolution and evaluation. Greenwood Publishing Group, 2002: page 149

[6]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324-325

[7]        Carroll Quigley, Tragedy and Hope: A History of the World in Our Time (New York: Macmillan Company, 1966), 324

[8]        Ambrose Evans-Pritchard, Derivatives still pose huge risk, says BIS. The Telegraph: September 13, 2009: http://www.telegraph.co.uk/finance/newsbysector/banksandfinance/6184496/Derivatives-still-pose-huge-risk-says-BIS.html

[9]        Robert Cookson and Sundeep Tucker, Economist warns of double-dip recession. The Financial Times: September 14, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/e6dd31f0-a133-11de-a88d-00144feabdc0.html

[10]      Patrick Jenkins, BIS head worried by complacency. The Financial Times: September 20, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/a7a04972-a60c-11de-8c92-00144feabdc0.html

[11]      David Uren. Bank for International Settlements warning over stimulus benefits. The Australian: June 30, 2009:

http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,,25710566-601,00.html

[12]      Simone Meier, BIS Sees Risk Central Banks Will Raise Interest Rates Too Late. Bloomberg: June 29, 2009:

http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601068&sid=aOnSy9jXFKaY

[13]      Robert Cookson and Victor Mallet, Societal soul-searching casts shadow over big banks. The Financial Times: September 18, 2009: http://www.ft.com/cms/s/0/7721033c-a3ea-11de-9fed-00144feabdc0.html

[14]      AFP, Top central banks agree to tougher bank regulation: BIS. AFP: September 6, 2009: http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5h8G0ShkY-AdH3TNzKJEetGuScPiQ

[15]      Simon Kennedy, Basel Group Agrees on Bank Standards to Avoid Repeat of Crisis. Bloomberg: September 7, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aETt8NZiLP38

[16]      Abigail Moses, Central Banks Must Agree Global Clearing Supervision, BIS Says. Bloomberg: September 14, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=a5C6ARW_tSW0

[17]      FIABIC, US home prices the most vital indicator for turnaround. FIABIC Asia Pacific: January 19, 2009: http://www.fiabci-asiapacific.com/index.php?option=com_content&task=view&id=133&Itemid=41

Alexander Green, The National Debt: The Biggest Threat to Your Financial Future. Investment U: August 25, 2008: http://www.investmentu.com/IUEL/2008/August/the-national-debt.html

John Bellamy Foster and Fred Magdoff, Financial Implosion and Stagnation. Global Research: May 20, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13692

[18]      Dawn Kopecki and Catherine Dodge, U.S. Rescue May Reach $23.7 Trillion, Barofsky Says (Update3). Bloomberg: July 20, 2009: http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=20601087&sid=aY0tX8UysIaM

[19]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

[20]      Maja Banck-Polderman, Official List of Participants for the 2009 Bilderberg Meeting. Public Intelligence: July 26, 2009: http://www.publicintelligence.net/official-list-of-participants-for-the-2009-bilderberg-meeting/

[21]      Andrew Gavin Marshall, The Bilderberg Plan for 2009: Remaking the Global Political Economy. Global Research: May 26, 2009: http://www.globalresearch.ca/index.php?aid=13738&context=va

Andrew Gavin Marshall is a Research Associate with the Centre for Research on Globalization (CRG). He is currently studying Political Economy and History at Simon Fraser University


Продана земља

октобар 13, 2009

 

ОВО САМ НАПИСАО 8. СЕПТЕМБРА 2008. ГОДИНЕ у посту “САВЕСТ“:

У истом броју Политике објављен је интервју са министром трговине у српској влади. Ту министар каже: „Заиста бих био срећан када би Мишковићева ’Делта‘, могла да купи ’Вол-Март‘ или ’Карфур‘. То би била гаранција производног бума и бољег живота у Србији. Српски произвођачи би добили хиљаде хипермаркета у стотине земаља света у којима би се продавала наша роба, узимали би кредите, повећавали производњу, правили милионе производа јер би имали где да их пласирају.”
Овај наш песник за децу која не воле поезију зна, или је много плаћен па не зна да Вол-Март има екипу од педесет одличних и врло скупих адвоката којима је посао да иду по САД и гуше сваки покушај синдикалног организовања или подизањања тужбе против компаније. Они оду у неки градић, у коме су се појавили “проблематични радници“, и буквално као тајни агенти сазнају све о приватном животу тих радника и све учине да их дискредитују, понизе и осиромаше, па ови на крају одустају. Наш песник зна или је толико плаћен да не зна да су радници Вол-Марта најслабије плаћени радници у САД, нешто типа радника у Мекдоналдсима. Па би наш министар да таква компанија дође у Србију, или да Делта преузме такву компанију, када заради довољно новца на рачун својих бедно плаћених радника. Марже Делтa система су екстрапрофитерске а тржишни положај њиховог трговинског ланца је монополски. Дакле – бедне плате, утаје пореза, монопол, екстарпрофитерске марже, рекетирање предузећа која би да продају своје производе у Делтиним продавницама, приватизација и препродаја домаћих компанија страним компанијама, највећи увозник, предводник увозничког лобија… – то је Делта.

А ко су ти српски произвођачи који ће кроз ове компаније које дођу на наше тржиште извозити српске производе? Ти произвођачи су мистериозни фондови који спремају приватизоване компаније за продају познатим страним компанијама, домаћи тајкуни који граде империје па препродају странцима, хрватске и словеначке компаније. На крају, ко гарантује да власник Делте неће компанију продати некој компанији са листе десет највећих на свету? Да ли ће то бити врхунац његовог национализма? Делта, Агрокор и Меркатор заједно вреде као десети део десете компаније по величини са листе највећих светских компанија у том сектору привреде. Значи, неко може врло лако да купи цело балканско тржиште када балкански тајкуни и политичари одраде шта треба. Да ли треба трошити време и простор на коментар шта министар мисли о комисијама за борбу против монопола, корупције итд.? Не.

БЛИЦ, 14.10.2009. ГОДИНЕ:
Један од највећих светских фондова, амерички “Блекстон” спреман је да у Србији потроши део од сто милијарди долара. Амерички инвеститори бацили су око на “Макси” и друге делове “Делта холдинга”, а од државних предузећа на “Петрохемију”, “Јат технику” и Рударско-топионичарски басен “Бор”, сазнаје “Блиц”. Представници овог фонда протеклих дана боравили су у Загребу где су о улагањима разговарали са власником “Агрокора” Ивицом Тодорићем. Одмах потом су контактирали и са представницима “Делта холдинга” јер су заинтересовани за куповину трговинског ланца “Макси”.

Директорка Београдске берзе Гордана Достанић изјавила је данас да Бечка берза већ дуже време не крије своју заинтересованост за куповину балканских берзи, па и куповину Београдске берзе, као и да се може очекивати да у наредном периоду на ту тему дође до разговора менаџмента две финансијске институције. „Директних и конкретних разговора менаџмента још увек није било, али је за очекивати да до таквих разговора дође“, рекла је Достанић на конференцији за новинаре. Она је подсетила да је Бечка берза већ купила Љубљанску берзу и берзу у Прагу, као и да су њени представници још пре две године водили разговоре о могућој продаји акција са акционарима Београдске берзе.

Душан Микља

Све је то већ постојало
Нема ничег апсурднијег од тврдње, коју тако често славодобитно изричу представници међународне заједнице, да су државе које су настале на крхотинама раније Југославије „на добром путу да успоставе модел мултиетничке и мултикултурне друштвене заједнице“. Ако је то заиста превасходни циљ не само нових државица, већ и међународне заједнице, морамо се питати због чега је, тада, заједничким напорима и једних и других уништена Југославија. Не треба имати никаквих илузија. Била је то аутократска држава. Али је тешко порећи да је такође била мултиетничка и мултикултурна. Зар је био потребан сурови рат, са свим страдањима и жртвама, да би се, као главни циљ, означило нешто што је већ постојало?
БЛИЦ, 09.08.2009


(С)ЛАГАЛИЦА, (С)ЛАГАЊЕ…

октобар 11, 2009

 

Када у речи слагање имамо лагање, а у речи стварање имамо варање, није чудно што нам је власт таква каква је. И ко је власт у Србији?

Наташа Б. Одаловић

ДАНАС, 09.10.2009. године

“Него, Јелена Милић је објавила, овде у Данасу, текст насловљен „Контроверзе 5. октобра“. Нисам га сасвим разумела, јер, кажем то без ироније, много тога што Јелена зна, ја као и већина грађана не можемо знати. Цитирам: „Констатације да је држава изгубила власт а да су је преузели хулигани, нетачне су и опасне. Време је да се ствари назову правим именом. Србијом владају неконтролисане службе и њихови бизниси, а не Тадић, Црква, десничарске организације или хулигани са улице. Да су службе неконтролисане признао је и министар одбране Шутановац. Министар полиције Дачић јавно је завапио да нема утицај на целу полицију. О стању ствари још јасније говори потпуно маргинална улога скупштинског одбора за безбедност“. Не могу, јер важне одреднице у тексту нису прецизиране и именоване (службе и њихови бизниси, рецимо?!), да проценим, да ли је све или колико је од изнетог у тексту тачно или не. Ипак, текст је веома важан, бар и стога јер је један од ретких који ових дана није написан у облику памфлета, безобразне и безобзирне и неаргументоване пљувачине власти, пре свега ДС и Тадића плус жртвено крило ЛДП, од стране неког света – за који не знам откуда, осим из накнадног споменичарства и других бенефиција и позиција постпетооктобарских које уживају и данас, дају себи за право да језиком непатворене мржње критикују све постојеће, синтетишући у тој критици олимпске висине свог погледа одозго, плус властиту „безгрешност“ плус аријевску скоро па религиозно-секташко-мистичарску чистоту те тек неколицине изабраних носилаца демократије, без којих би Србија, авај, била апсолутна руина дивљаштва са све легитимно изабраним („криминалним“) представницима власти и демократске опозиције на челу – који при том, не нуди апсолутно, не алтернативу, него нити једну једину идеју, како би требало, ко, када.

Неразумљива ми је такође жестина обрушавања на грађанску шетњу поводом смрти Бриса Татона. Вичу: „То је такав кич, то је тако бљутаво, патетично, лицемерно, фуј“. Грађани су изашли, била сам тамо. Тамо је била Србија која је моја. Исти људи, само са неком новом децом, са којима смо шетали и деведесетих.

У чему је фора то с „продемократских снага“ пљувањем по шетњи за Бриса Татона? Обашка, веома опасно у могућим последицама чини ми се то пљување по свему што јесте, а тако га је мало, добро и позитивно, а све успут, вичући „држ’те лопова“.

Јасно је да је власт одговорна за свако убиство које се деси у њеном мандату. Свака смрт је једнако тешка. Као држава, највећу срамоту имали смо 2003. убиством премијера Владе!!! Ако упоредимо 2003. и 2009. и додамо томе цитат из текста „Контроверзе 5. октобра“, који се закључак намеће? Тешко га је извести мени и обичном читаоцу до крајњих консеквенци, али, изгледа да није власт увек одговорна за учињено. Одговорна је, међутим, увек за неучињено. Свака власт која не чини ништа против „мафије која хоће да има државу“ – одговорна је. Дајте, да се усагласимо око тих основних постулата.

Мијат Лакићевић

НИН, Недељник, 08.10.2009. године

“Србија траћи време. Не ради се, међутим, о томе да су те теме безначајне, напротив, реч је о томе да су оне морале бити давно апсолвиране. У питању су елементарне ствари. Али Србија, примера ради, још није успела да раскрсти са својим фашистима, бившим и садашњим, него је паланачким судијама препуштено, као да су римске папе, да деле опросте и ‘беатификације’, прекрајају и префарбају историју…“

О економском моделу који су спопроводили тајкуни, стране државе и њихови политичари из Г17+, ДС, ЛДП, ДСС и НС Мијат Лакићевић пише: “Суштина тог модела је: живот на кредит. Много се више трошило него што се производило. Форсирана је потрошња, занемаривана производња, нарочито инвестиције. Мањак је покриван продајом имовине, с једне, и задуживањем, са друге стране… Корупција, мада ситна, са крупним последицама. За узврат, држава је на себе преузела све више послова.“

Мијат Лакићевић са још десетак колега крајем 1998. године добија отказ у Економској политици, а после неколико месеци, почетком 1999. године, оснива ново предузеће (Е Пресс) и покреће Економист магазин. Од почетка обавља функцију директора и заменика главног и одговорног уредника, а од 2001. постаје главни и одговорни уредник. У марту 2005. године, када ЕМ прелази у руке Медија интернешенел групе, престаје му функција директора, али задржава место главног и одговорног уредника на ком је месту био до априла 2008. године. Данас је у издавачкој кући Рингиер Србија, на месту уредника недељног економског додатка Блиц Новац.

ДАНАС, ДНЕВНИК,  Викенд, 10. октобар 2009

Александар Влаховић, један од 10 људи који су водили приватизацију у Србији и смислили овако глупав економски модел који се примењује после 2000. године, један од најутицајнијих политичара Демокрастке странке и међу 50 најбогатијих грађана Србије:

Понедељак, 5. октобар

Однедавно сам, на предлог мојих колега, прихватио позицију директора Економског института. За Институт ме вежу лепе успомене. Давне 1988. године ту сам започео своју професионалну каријеру. Као једини истински „тхинк танк“ Институт је годинама био инкубатор сјајних стручњака, који су данас окосница научно-истраживачког, консултантског, финансијског и реалног сектора Србије. Најпосле, велики број бивших радника Економског института данас се налази на високим позицијама у државној управи. Институт је и мени у стручном и образованом смислу јако пуно дао – сада је дошло време да му то, макар делимично, вратим.

Ах да! Данас је 5. октобар! Са помешаном носталгијом за оном енергијом, које више нема, и тугом за човеком кога више нема, закључујем да то данас постаје један сасвим обичан дан. Можда тако треба.

Уторак, 6. октобар

Данас почиње редовно, јесење заседање Скупштине.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:

Дневни лист Данас се финансира новцем Сороша. НИН се финансира новцем Рингиера. Обојица су угледни чланови Билдерберг групе. И наравно, имају свог Мики Мауса у Србији.

Лидер Г 17 плус проглашен је у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006, а признање је доделио часопис „Јуромани“. Динкић је за допринос економским реформама у Србији добио награду „Економист медија груп“. У име „Економист медија груп“ награде “Виртус“ додељивали су Млађан Динкић, Божидар Ђелић…

Наградом „Најевропљанин“, коју додељује Европски покрет у Србији, могу да се подиче Борис Тадић, Млађан Динкић, Драгољуб Мићуновић, Божидар Ђелић, Ненад Поповић, Мирољуб Лабус, Предраг Бубало…

Иза листа Печат стоји Милорад Вучелић, бивши ратни хушкач са РТС-а, један од креатора Пинкидиотизације, сумња се да је украо неки огроман новац из ДБ-а, да је био сарадник ЦИА, увек у добрим односима са ДС, сарадник шефа ДБ током 90-тих и пријатељ шефа државе Црне Горе. Иза листа Правда стоје скоро исти људи као и иза странке СНС, а уредник правде је некада био уредник Национала. На челу РТС-а је “стари сарадник“. Власник Пинк-а је стари ЈУЛовац и нови демократа. Из тв Авала стоје Влаховић, Ђунић… Иза Вечерњих новости стоје Мишковић, Беко… Иза Борбе неки Минић који је био у Политици када је настала афера Гојко и Савле… Иза Преса стоји БИА… Курир држи Родић уз помоћ својих “десничара“… Пецони је власник Кошаве… Б92 финансирају исти који финансирају ЛДП…

Деца Пиреја

04.04.2008.

Пешчаник

Светлана Лукић: ДСС тврди да четворка у саставу Шапер, Ђелић, Влаховић и Ђилас има више од сто милиона евра. Како су се сви у влади показали као лажови, а немамо независних институција, све ће остати у домену олајавања.

Динкић је решио да све то прекине и позвао новинаре у свој стан, да им покаже да ништа није украо. Показао им је својих скромних 68 метара квадратних, пуштао мало музике, госпођа Динкић је, како и доликује, госте послужила кафом и он је са себе спрао сваку сумњу. Невероватно је како смо ми у стању да све демократске институције и процедуре претворимо у спрдњу. У спрдњу смо претворили устав, референдум, бројање гласова, парламент, закон о сукобу интереса, па зашто не бисмо и такозване имовинске карте политичара? Динкић се наругао свима нама када је новинаре позвао у стан. Као да не постоји нешто што се зове рачун у иностранству, сеф и сламарица. Шта је требало да се деси у том стану од 68 метара квадратних?

Двострука шпијунажа

Марко Костић

Шта нам је битније док посматрамо другог: његове карактеристике или његова друштвена функција? Добићемо различите одговоре од различитих испитаника, али онда следи друго питање: ко су људи којима је битно ово прво, а ко су они којима је битно оно друго?

Када добијемо одговоре на ово друго питање схватићемо да је начин на који људи посматрају људе близак начину на који би људи волели да буду посматрани.

Дакле, неки људи би волели да буду посматрани као део групе, неки као индивидуални карактери. Разлика између ова два става није карактерно разлучива. Социолошки гледано, функција људи у друштву одређује њихов карактер, а опет, неки карактери не желе или не смеју да признају да су део групе. Насупрот томе, људи који уживају заштиту групе највише истичу своју индивидуалност. Даље, људи који не осећају припадност групи истичу групу као свој друштвени циљ и желе да уђу у њу, а они који неоспорно јесу део групе, тврде, пак, да су групе неважне или да не постоје. Ипак, одговори и једних и других одређени су односима са групом, а не појединачним карактеристикама јунака.

Да ли је у питању логичка инверзија с обзиром на чињеницу да индивидуаулци у оваквом дијалогу испадају колективци и обратно? Или је реч о друштвеној неправди? Јер, ако се друштво дели на оне који групу желе и оне који је не желе, први не могу да остваре своју жељу, а другима се жеља испуњава и без присуства првих.

Следеће питање је зашто први не уђу у неке друге групе, групе истомишљеника? Е, то је немогуће, јер врата свих група штите они који у групе не верују! Управо они имају куће, станове, викендице, везе, послове, и најбитније, радиодифузну фреквенцију! Али, пошто се таквима може да у групу не верују, они се друже и са онима који у групу верују, тј. Поседници, да их тако назовемо, партиципирају и у поседовању територије пролетерски неимућних Припадника, а самим тим деле и њихов карактер! У питању је, дакле, асиметрична, неравноправна територија.

Припадници имају и једно и друго: и карактер и друштвену свест, али немају јавну реч. Поседници немају ни једно ни друго, ни индивидуалност ни жељу за поређењем са другима, али обележавају јавни говор и дело. У Србији, само ови други, Поседници, постоје као јавни примери карактера. Први, Припадници,  који су заправо карактернији, невидљиви су. И како у таквој ситуацији појединац може да открије постојање другог тела, ако је оно преобучено у његово сопствено тело, а припада групи којој појединац не припада? Ево тог СФ-детаља преведеног на свакодневни језик и стање: у Србији, људи који су заштићени новцем и положајем (везама, некретнинама, фамилијама, странкама), маскирани су у оне који све то немају. То значи да и поред поделе на оне са друштвеном свешћу и оне без ње, у друштвеним сликама ипак побеђују лажни карактери оних који имају везе.

Све док се не појави поглед са стране.

Шта је поглед са стране? Може бити нека шаманска магија или психијатрисјка дијагноза. Могла би да буде и духовна утеха. Могло би, теоријски гледано, да буде и правно лице. Може лако да се схвати и као шпијунажа. Али, а за нас најзанимљивије – може бити камера!

Сви набројани појмови припадају већ поменутим конотацијама. И свака од њих функционише унутар сопственог система. Осим камере. Она се не тиче оног што је унутрашњост система. Тиче се свих система заједно – она компаративно обелодањује магијске, духовне и обавештајне информације и то свима подједнако. То је њена ексклузивна могућност, а такође и њен задатак.

Шта се деси када камеру држе лажни љубитељи индивидуалне реторике?

Ништа! Јер они који имају жељу да буду упоређени са другима неће се наћи ни са једне, ни са друге стране камере. Иза камере се неће наћи зато што ће Поседници (са везама) стићи до камере пре њих. Неће бити ни испред камере, зато што не истичу свој индивидуални карактер, а поседници, који га истичу, га немају.

Управо стога наше камере нису поглед са стране. Оне су поглед за себе оних који имају своју камеру (цаммера – соба, лат., сиц!) и могућност да ту привилегију прикажу као карактерну црту.

Јер шта је мана српске групе, у односу на било коју бољу културу? Па то што припадници српских група не воле место на којем се налазе! Њихова група је скривена мана њиховог постојања, баш зато што је истовремено и извор њихових привилегија.

Решење је, дакле, у својеврсној двострукој шпијунажи. Требало би пружити легитимет групама свих врста да би се открило – да је то у ствари једна група!

Када би се изменио индивидуални речник чланова група, групе би се узајамно признале. Без позива на индивидуалност, а који је покраден од оних који размишљају о колективном моралу, српске групе постале би видљиве. Не знамо да ли би се тиме и уништиле, али би се виделе неке друге фреквенције, тј. постали би видљиви сви они који не припадају групама. Они би у том случају постали територијално одвојени од лажних индивидуалаца и тиме би коначно постали група. Али постали би другачија група: била би то група оних који желе да буду група и не либе се да то и покажу, под пуном одговорношћу.

Дакле, да би се призвао поглед са стране треба учинити легитимним српске језичке институције. Што значи да не треба прихватати општи бес и агресивност, нити реторику бунта. Напротив, треба хвалити функције људи и институција. Понајвише никако не признавати самокритику успешних „индивидуалаца“. Треба одбацивати и саму могућност да су привилеговани у проблему.

Двострука шпијунажа јесте метафора највише социјалне свести. Наравно, обрнуто је пропоционална личном моралу. Али то не значи да у њој нема морала, као вишег, колективног циља.

Теорија микрозавере

Спознајом да је неправедно угрожен, човек улази у први степен зрелости. Сазнањем да људи око мене нису моји пријатељи улази се у први степен који раздаваја наивно детињство од свести у развоју. Речником адолесценције, то је сазнање да родитељи нису у праву. Питање је само да ли је наша зрелост у томе да се навикавамо на такву чињеницу или у борби против оних који су се на њу навикли? О томе говоре сви примери америчке Б-продукције, о томе говори енглеска социјална драма. Тиме се бави Алфред Хичкок, о томе пише и Шекспир. То је и тема целе психоделичне револуције шездесетих – сумња у оно што су вредности света у којем смо васпитани.

Али кад већ говоримо о теоријама завере, прво морамо да поставимо филозофско питање; да ли је завера њихова или наша? Или обострана. Да бисмо одговорили на то питање, морамо да сведемо ову тему на психоаналитичку раван – на однос Нас и Њих. Ко смо Ми, а ко су Они основна је параноидна дилема, а кроз историју је имала различит значај. Ући ћемо у културолошку анализу овог појма да бисмо доказали да параноици у земљама као што је Србија нису исмејани због своје неурозе, већ због тога што су сувише близу уметности.

Параноик се у уметности увек налази на правом месту што неумесној култури никако не одговара. Таква култура рефлексно се брани глобалним теоријима завере, јер та тема управо неумеснима иде у прилог, штитећи фиктивним причама о масонима, Јеврејима, Ватикану или Пентагону њихову сопствену локалну тиранију, узроковану недостатком талента. У угроженој земљи каква је Србија, параноично осећање је непријатељ опште прихваћеној глобалној – завереничкој теорији. Јер параноја, за разлику од теорије завере, не зна за границе. Она, дакле, не реагује на државу, већ на друштво.

Пратећи цикличне теорије Шпенглера и Фраја, видећемо да је природа историје таласаста. Прво иде мали талас, па све већи, да би на крају до обале дошао у пуној величини, а онда поново долази до опадања и тако све у круг. Ако кроз овај процес посматрамо развој параноје (људске сумње у своју околину), можемо је степеновати кроз историју појединца и његовог живота, али и читавог човечанства. Узмимо на пример да постоје четири циклусне фазе, као што су годишња доба. Намера нам је да покажемо како је сумња у наметнуту стварност основни чинилац људске уметности, културе, историје и духовности, а да је популарна теорија завере само једна од њених фаза.

а) Почетак сумње је слутња да нешто није у реду. То је гранична фаза која спаја претходни са новим светом. Без обзира да ли је у питању Хамлетов отац, ванземаљци, Велики прасак, Адамово ребро, скептицизам или првобитни комплекс, ову фазу обележава мистична мирноћа жељна спознаје. То је гранични тренутак између ничега и нечега, биљног и животињског, тренутак када се талас буди и из стања мировања улази у стање осцилаторне напетости.

б) Следећи корак је осећање сигурности у вези са тим да нешто није у реду. Да ли то називамо робовласништвом, прогонством из раја, ерама класицизма, песимизмом, еволуцијом или аналном фазом, свеједно је – све су то само реакције различитих историјских вокабулара на исту ствар. Теорија завере такође припада овој фази. Та фаза је стање свести, чињенично стање, врхунац знања, али и морала. Наивне слике више нема, али има прецизне границе између добра и зла.

ц) Трећа фаза је ступање у акцију. Називају је и ерама романтизма, милитаризмом, фалусном фазом, надахнућем, револуцијом, светим ратом. Овде је морал изједначен са идеалом, идеја победе замењује страх, а циљ иако још увек недостижан, осећа се у ваздуху и оправдава средства.

д) Четврта фаза је шпијунажа. Овде спадају приватни детективи, Галилеј, „Дама која нестаје“, Савле. Реч је о последњој фази сваке сумње, а она означава и крај циклуса. Ту нема много добра, али ова фаза има једну предност: само она пролази кроз циљ – дато јој је да уништи противника.

У којем се добу од ова четири данас налази српско друштво?

Овде се нећемо бавити именовањем свих српских таласа кроз историју, већ ћемо, пратећи савремени талас српске медијске прошлости, у њега учитати поменути таласасти образац.

– Крај осамдесетих и почетак деведесетих почетак је боје мрака. Иако је држава растурена, људи верују да је све у реду, гласају за Милошевића. Средња класа још увек не размишља пуно. Појављује се национализам, који већини делује као природни ток уласка у већу слободу. Мења се свест, али сласт промене и даље засењује свест о могућој опасности.

– Средина девеседесетих: море ратова и пораза, опште незадовољство. Много трибина, много демонстрација. Констатује се песимизам и проблем. Ову фазу одликују дебате, оклугли столови, ерудиција, реторика и телевизија. Никад није било горе, али грађанска класа дигнутог носа и са дистанце посматра преовладавајуће зло.

– Крај XX века и почетак новог. Руши се Милошевић, рађа се оптимизам, креће се у акцију, па потом у лустрацију. Грађани су покренути, немају више осећање дистанце, ту је и осећање полета и етике по себи. Осећа се боља будућност, мада на дугом штапу.

– Друга половина прве деценије XXИ века; убијен је премијер, спласнула је будност. Морала више нема, а правдени бунт сведен је на инертни говор ниског интезитета. Све је прожето снажним осећањем краја. Крај, ка којем хрле и добри и лоши и горњи и доњи, јер се граница између њих више не примећује. Али као и свака од претходних фаза и ова носи своје јунаке, као и своју унутрашњу драму.

Јунаци четврте фазе постају они који су „само мало бољи“! Можемо их ближе описати ако кажемо „неморални, али са вишим циљем“. То су они који немају проблем да шурују са ђаволом, јер знају да ће га само тако уништити. У овој фази доброта је та која је у мимикрији, а не зло. То је фаза коју можемо назвати и борбом између два зла. Они који говоре да борба између два зла нема смисла, или живе у духу претходног доба или је реч управо о онима које треба шпијунирати.

Вратимо се сада на класне односе српског друштва и могуће решење друштвене кризе. Решење је у прихватању игре, али не и свести. Решење је у прљавој игри популарно дефинисаној као „једно мисли, друго говори, треће ради“. Поступајући на тај начин, нећемо бити чисти, али ћемо онима после потопа омогућити да то постану. Живећи у четвртој фази ми можемо да победимо зло, управо тако што ћемо се у зло прерушити. Попут Хемета, Спигела, Агате Кристи, Бернарда Шоа, Флобера, али и Макијавелија, Хичкока и Шаброла.

Наши непријатељи беже од своје коже. Прави је тренутак да ми уђемо у њу и тако је обелоданимо. Тада ће схватити да је њихова жеља за слободом игнорисање жеља других. Биће јасно да је њихов Кафка штит од нашег Шекпира. Да је њихов Орвел препрека за нашег Јасперса. Да је њихов Копола избегавање нашег Хичкока. Да је њихов Достојевски гумица која брише нашег Флобера. Да тоталитаризам не значи бити посматран, већ игнорисан.

Аутор је редитељ и филмски критичар

Пешчаник, 10.10.2009.


Узнемирујуће

октобар 10, 2009

 

Све смо ближи чланству у Европској унији. Са једне стране то је добро, са друге стране то је лоше. Јер, у какво то друштво ми улазимо. У овакво, између осталог:

– Нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге

Француски министар културе Фредерик Митеран изложен је притисцима да поднесе оставку пошто је у жижу јавности доспело његово признање да је приликом путовања у иностранство плаћао дечацима за секс.

Митеран (62), нећак покојног француског председника Франсое Митерана, признао је, у пикантној аутобиографији под називом “Лош живот”, да је приликом посета страним земљама, пре свега Тајланду, плаћао дечацима за сексуалне услуге, наводи агенција Тањуг.

“Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.

Митеран, који је отворено стао на страну славног режисера, није бирао речи у критикама упућеним САД, чије је поступке назвао “бруталним” и “апсолутно застрашујућим”.

Из једног мог текста:

То што је прељуба међу хетеросексуалцима постала врлина, а моногамија и верност нешто ретрогадно никакав је аргумент хомосексулних лобиста да је и хомосексуализам нешто нормално. Па се иде даље, па се и педофилија, зоофилија и транвеститизам проглашавају за нормалне појаве. Јер, ето, и међу хетеросексуалцима има педофила, међу хетеросексуалним брачним друговима има свингера и прељубника, и томе слично.

А тек проблем клонирања, шта ће бити када се дође до поштовања права оних који желе да клонирају или буду клонирани:

Данас, 16-17. фебруар 2008. на последњој страни: ”…Компанија РНЛ Рио је Американки доставила рачуна од 150 000 долара за клонирање њеног кућног љубимца, пса расе питбул по имену Буџер. Клонирање ће спровести стручњаци Универзитета у Сеулу… ‘Многи људи са запада желе да им се клонирају љубимци, чак и за тако високу цену’ – рекао је представник компаније…”

Шта ће бити за десет година – клонирај ми оца и мајку, љубавника/цу…

Видимо да се и употреба генетски мофификована храна намеће као ”услов” за чланство у ЕУ и НАТО.

Какву Србију ми заиста желимо? Може ли Србија ући у ЕУ а да не постане тако неморална као данас Француска? Да ли смо довољно јаки и да ли знамо шта желимо а шта не желимо?

Наравно, не превиђам свирепо убиство навијача из Француске, нити случај владике Пахомија. Свакако да је и српско друштво дубоко у неморалу, то је свима јасно. Разлика је у томе што верујем да у српском друштву има више здравих снага, које могу вратити морал у јавни живот, док нисам сигуран да то може да се догоди у Француско, самим тим и унутар Западне Европе. Србија има тајкуне, а у Француској у овом тренутку председник Републике поставља за председника општине у Паризу, унутар које се одвијају сви највећи послови у Француској, свог сина старог 23 године. Сви знамо каква морална наказа је на месту министра иностраних послова Француске и шта је тај радио на Космету и Африци.

Случаја владике Пахомија је другачији од случаја француског МИНИСТРА КУЛТУРЕ. Прво, суд није осудио владику. Лично мислим да је владика радио нешто сумњиво и да та деца не лажу. Али, можда ја грешим. О свему томе знам само из новина. Ужасна ми је мисао да остале владике СПЦ знају да је један међу њима педофил и да он и даље седи заједно са њима. То је јако погрешно, грешно, и надам се да ће са избором новог патријарха случај владике Пахомија бити решен. Заправо, не сумњам. Овде не треба кривити само СПЦ. Криви су суд и полиција. Криви су ако је владика Пахомије заиста педофил, а и даље је на слободи. Криви су и ако није предофил, а ништа не предузимају против оних који тако безобзирно блате владику Српске православне цркве.

Још нешто, владика нигде није изјавио оно што је изјавио француски МИНИСТАР КУЛТУРЕ и што је цела Француска знала, па је ипак тај човек постао МИНИСТАР КУЛТУРЕ – “Стекао сам навику да плаћам дечацима”, написао је он. “Сви ти ритуали на тржишту младих, тржишту робова, изузетно су ме узбуђивали… Изобиље привлачних и доступних дечака будило је код мене жудњу.” Књига је објављена пре четири године, пре него што је Митеран ушао у владу, али је тек сада доспела у жижу интересовања пошто је министар културе недавно изразио безрезервну подршку Роману Поланском, ухапшеном крајем септембра у Швајцарској, по налогу САД, због оптужби да је 1977. године имао сексуалне односе с 13-годишњом девојчицом.


%d bloggers like this: