Владари Србије

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Ко су творци Прве а ко су творци Друге Србије?

У  НИН-у број 3014 из 2008. године, који је изашао пред осмогодишњицу од 5. октобра, објављени су делови из дневника Видосава Стевановића, који обухватају период јануар-фебруар 1988. године, у чланку под називом “Јудин пољубац“. Ту он описује оне који чине темељ Прве Србије: “Слободан (Милошевић) напушта свиту и прилази, рукује се са мном. Само са мном… Десетине руку пружају се према мени, имам утисак да сви хоће да се рукују, и они који су пре неколико минута окретали главе, нису знали да ли сам у немилости, сада претпостављају да нисам, можда ћу узлетети и сместити се поред новог сунца, већина међу њима би прихватила такву прилику. Тискају се да додирну руку која је додирнула Његову.“ Ово се догађа у Дому Армије, на додели НИН-ове награде. “Само пре годину дана мени је иста награда додељена у Клубу ‘Политике’ за роман ‘Тестамент’ у тесном, загушљивом и срдачном састајалишту новинара и писаца, полубоема и полуграђана. Промена места треба да обележи нови дух који је одскора завладао у престоници Југославије која је нагло постала центар Српства: чврстину, одлучност, ратничко расположење, непопустљивост, спремност на свађу.“ О афери “Војко и Савле“ за овај број НИН-а Видосав Стевановић пише: “Многи учесници ове афере у пензији су, променили су радна места, прешли у спољнотрговинска предузећа, научили да се осмехују пред камерама, али остала је свима по имену позната и тајанствена организација коју њени бивши службеници у мемоарима увек зову Служба. Сличне установе у Европи налазе се под контролом парламената, установе-посестриме из источноевропских земаља морале су признати своје грешке и злочине, отворити архиве, отпустити већину кадрова и почети изнова, уз поштовање људских права и уважавање владавине права… Наша Служба није европска ни посткомунистичка, прихватала је идеологију против које се борила, организовала је паравојне јединице и специјалце без мане и страха, сачувала је кадрове, живахно је учествовала у стварању политичких партија, богатстава и монопола, није отворила своје архиве, ако такви постоје… Многи су у међувремену збринути у разним спољнотрговинским фирмама које су истовремено биле и мреже Службе, неки су се тамо обогатили, докопали су се власништва над друштвеним фирмама: СРБИЈА ЈЕ ТЕШКО ОСИРОМАШИЛА, СЛУЖБА СЕ ТАЈКУНИЗИРАЛА. Сада ти стари родољубци и нови богаташи теже да стекну друштвену и политичку моћ којом ће легализовати и увећати свој капитал. Не заборавимо, ту је негде и Породица Милошевић са огромним опљачканим новцем који српска држава није ни покушала вратити. Не дижу ли сви они главе? Не крећу ли у поход на позиције у власти на разне начине и на неочекиваним местима? На страну чињеница да то последњих месеци раде захваљујући поклону од стране коалициноног партнера и још једној погрешној процени западних дипломатија. Нисам ли ја, због оног што сам годинама писао о Милошевићу и његовима, на неком посебном списку непријатеља, критичара које треба уклонити пре коначног повратка? Оно што није успело крајем прошлог века можда ће успети крајем прве деценије овог века?“

Те 1988. Видосав Стевановић написао је да “има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно.“  Он је директор издавачке куће постао уз помоћ гуруа Друге Србије. О њима пише: “Тада је на власти у Србији била екипа модерних политичара и технократа које су, осуђујући их касније, називали ‘анархолибералима’. Никезић, Перовићка, Тепавац и остали. Знало се да иза њих стоји револуционар, генерал, ратни комадант, министар спољних послова, некадашњи писац надреалиста Коча Поповић. Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубље промене у закреченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега.“ Ови људи нису мрзели свој народ али им оданост комунистичкој револуцији није никада дозволила да заволе и оно у народу што није настало од 1945. године. Зато се никада нису успешно трансформисали у демократе, зато нису имали јасан одговор на пад Берлинског зида, режим СПС-а и време после 5. октобра. Зато нема ни реформе образовног система.

Зашто је Иван Стамболић после пораза који је доживео на Осмој седници отишао на место директора банке? Да ли би тако бранио и Србе нападнуте са свих страна и у свим републикама? Не заборавимо, рат у СФРЈ догодио би се и да је Иван Стамболић победио Слободана Милошевића? Хрвати, муслимани, Словенци и Шиптари деценијама су се спремали за рат. Ујак ми је причао да је почетком осамдесетих у САД настала видео игра за децу у којој се ратује на простору СФРЈ. Да ли Иранци када гледају филм “300“ мисле  да САД не намеравају да ратују против њих, или мисле да се напад на Иран озбиљно разматра у САД? За какву су се то демократију залагали противници Милошевића из ‘80-тих када двадесет година касније њихови ”синови и кћери” воде Србију до потпуног краха демократских и европских вредности… Какву су то генерацију Србији припремили ветерани Друге Србије попут Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Војина Димитријевића, Љубе Тадића…?

Та млађа генерација Друге Србије која данас влада Србијом, и која је у потпуности одрасла унутар комунистичког система и титоизма, најбоље је описана у истом броју НИН-а од стране Цанета из Партибрејкерса у тексту “Саксије, прах и рокенрол“: “Зна се ко је ишао у Златни папагај а ко је глуварио у Црвеном петлу. Отвориш сезону у марту у Црвеном петлу, седиш на шипци, купиш пиво преко пута… У Златни папагај су излазили београдски шминкери, ЛЕГАЛИЗАТОРИ НЕИСТИНЕ, био је то расадник сељаштва, лицемерја и хипокризије.“  Ти легализатори неистине су ове 2009. године изгласали антиевропски Закон о информисању.

Да ли је Србија, данас, спој ових “идеалистичких анархолиберала“, тајкунизиране Србије од стране припадника Службе и “сељака, лицемера и легализатора неистине“ из Златног папагаја? Да ли је овај режим то дно дна ка коме пропадамо деценијама, које морамо да додирнемо да би смо се одлепили ка површини и продисали? Спој декаденције коју носи психологија Златног папагаја и декаденције припадника турбо-фолк некултуре одиграо се 2008. године, осам година после Револуције, или шездесеттри године од Велике Револуције, у Јагодини, код градоначелника екс Светозарева, бившег аркановца и рекеташа, сада угледног европејца, званог Палма Бетовен. Чак је и Б92 све више налик “ружичастој телевизији“. Са Великим братом је изгубила статус урбане телевизије. “Силиконска долина“ на Дорчолу настаје после 5. октобра (а на Дорчолу живе Коштуница, Тадић, Лабус, мало изнад је живео Ђинђић…) Како су рок и панк изгубили битку од попа и турбо фолка, и како је техно музика тако лако потиснула класичну музику међу младима? Нема велике разлике између рејвера и турбофолкера. Од облачења, до истих дрога и пића, стила живота, све је слично, “потрошачко друштво“, сива зона између правих левичара и искрених верника… Хоће ли неко “то да спречи“ (Дисциплина кичме 2007.)?

Зашто за “највеће живе“ Писце, Песнике и Академике српског народа нико не зна у свету? Зашто се њихове књиге не преводе на стране језике, српска књижевност је довољно богата да може свету подарити велика дела из пера “највећих живих“ Писаца, Песника и Академика. Зашто ти “очеви нације“ (и велики “Државници“ и “Функционери“) никада нису били уз свој народ? Зашто их није било на челу радничких колона уместо што је за време њиховог “очинства“ уништена синдикална организација радника који бране и остварују своја права? Зашто “очеви нације“ не бране раднике који раде код српских тајкуна а чија су радничка и људска права све угроженија? Зашто “очева нације“ није било међу избегличким колонама, у избегличким камповима, да ли је петнаест година после тих трагедија требало сачекати једног кошаркаша да покрене акцију збрињавања свих избеглица? Зашто “очева нације“ нема протестима војних инвалида и ветерана?

Да ли је Слободан Милошевић био баш толико опасан, а његов режим толико несаломив? Зар Добрица Ћосић и Иван Стамболић нису могли више да ураде за Србију? Да ли су они то уопште и хтели? Да ли су знали? Шта су радиле опозиционе странке десет година под Милошевићем и какав им је учинак у ових девет година после одласка Милошевића са власти? Да ли Жене у црном плачу и за својом децом, или су им туђа деца увек милија, лепша и паметнија?

12 Responses to Владари Србије

  1. Varagić Nikola каже:

    ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

    Јавно утеривање демона

    Испитаник, глумећи опуштеност, седи у столици, релаксираној варијанти полиграфа који је претходно забележио све његове лажи. Водитељка поставља питања: да ли је истина да сте спавали са свастиком? Да ли вас узбуђује обријана мушка задњица? Камера зумира лице. Пред њеном хладном проницљивошћу не узмичу ни грч вилице ни притворни, тупави осмејак. Све ће то ипак проћи. Истина подстакнута новцем појављује се у тренуцима после којих, кад се угасе рефлектори у студију, наступа планетарни мрак.

    Овај телевизијски оглед, поред жеље да разгали, прибегава и чудном подухвату: рећи истину о полу, и то не кроз ars erotica, већ поступком признања, супротном уметничкој иницијацији и узвишеној тајни. Својеврсна scientia sexualis, типична за западно друштво, развила је од давнина поступке власти и знања кроз које се очекивало изношење истине на видело.

    Признање је постало најцењенија техника за производњу истинитог, а човек животиња која признаје. Од регулисања свете тајне исповести на Лутеранском сабору, преко искушавања кривице кроз заклетве и двобоје па све до инквизиторских поступака у прогону вештица, човек је доказивао ко је и шта је позивајући се на друге и показујући своје везе са њима. И најбеспомоћнија нежност као и најсуманутија власт имају потребу за исповешћу.

    Признајемо или смо натерани да признамо. Када није последица дубоког унутрашњег захтева, признање је изнуђено, будаком истерано из душе и отргнуто од тела. Тајно и јавно, све чешће посредством телевизије, људи признају своје грехе и невоље, љубавне везе и болести, признају мисли, снове и детињство. Признају их равнодушној светини али и себи, и онима које воле. У задовољству и муци, ватрено или муцајући, труде се да с највећом тачношћу кажу оно што је најтеже рећи. Још од грчког права (када су у питању робови) и средњег века, ударање на муке прати признање и придржава га кад поклекне. Обавеза признања родитељима, мужу, љубавнику, лекару, васпитачу толико се утемељила да човек више не опажа спољну присилу већ му се чини да истина скривена у најдубљем кутку једва чека да се обелодани. А кад једном изађе попут гаса који надима, она поприма мирис лакрдије којој тапше разгаљена публика. При том се заборавља ко притиска на право место, јер друштво непрекидно смишља како ће да силује појединца тако да изгледа као да се сам дао.

    Свако друштво је оспоравање слободе човекове, гушење његове природности зарад цивилизацијског, културног напретка. Контрола се спроводи на разне начине, најчешће у приватном простору интиме, који изгледа да највише измиче надгледању. Силовање, као насилно улажење у интимно поље другог, запоседање туђе територије на пречац или преваром, има задатак да уздрма сигурност, осујети чистоту простора који припада само мени, у којем удишем свој ваздух. Његов циљ јесте да се силовани осети збрисаним и угаженим као трава.

    Контролисање интиме телевизијским емисијама које разголићују подсећа на инквизиторске поступке спровођене да би се сазнала истина о вештицама и демонима. Изнуђено или добровољно, признање никако није утицало на јачину пламена ломаче. Шта ти је све радио ђаво? Да ли је тачно да му је семена течност ледена? Уместо утега, шприцева и котура за развлачење постављене су камере, које без трунке зазора откривају грч од препада, дрхтај усред збуњености. Полиграф, којем је пре емисије подвргнут испитаник, личи на справу за мучење. Водитељка гласом папе који издаје булу, с несумњивим ауторитетом великог инквизитора, поборника истине и само истине, чита питања која, изгледа, могу бити изговорена једино на телевизији. (Тешко бисмо их замислили у неком новинском интервјуу.)

    Усред дејства истине, учесник дубоко верује да је у некој авангардној мисији у којој ће његова смелост, истинољубивост и отвореност за непријатне ствари бити награђени не само новцем већ и славом у тамо некој будућности чијег је склада и утопијске ведрине он визионар. Али његово признање не делује катарзично. На лицу нема ни трунке покајања. Камера бележи празан, равнодушан поглед оног који у тренуцима истине не прилаже душу. Уз осмех и аплауз, он заводи личним демонима који распојасано трчкарају награђени изненадном слободом. Но, убрзо ће морати да се врате тамо одакле су дошли. Оно мало пожутелог и просењеног веша окаченог на конопац у јавном дворишту, јунак истине покупиће пред првом олујом. Сви ће убрзо престати да се сећају његових мука и срамоте. Човек брзо заборавља. Боље је тако, јер ко би, изузев Борхесовог Фунеса који памти чак и број зрна у управо поједеном грозду, изашао на крај с толиким сећањем које реже и скрнави.

    Телевизијски истинољупци верују да су еманциповани и слободоумни, у ствари су исконтролисани и изманипулисани. Њихов искорак, на први поглед, делује шокантно, али нико од њих нема храбрости да заиста направи ексцес, да опсује, устане и оде или, попут Марлона Бранда у „Последњем тангу у Паризу“, скине панталоне и публици покаже тур. Наравно да је то немогуће, јер режирани снимак само ствара илузију спонтаности.

    Друштву, уосталом, није потребна никаква спонтаност и оно смишља како би је оспорило. Спонтаност, која почива на природности, мора да се, ради успешне контроле, замени обрасцем. Непредвидљивост је опасна, формирано понашање је предвидљиво јер припада моделу, самим тим и безбедно. Пошто је спонтаност, као унутрашњи покретач човековог напредовања пут ка аутентичности, али истовремено и опасност да се нуклеус реда и поретка распадне, друштво прибегава различитим методама „утеривања демона“.

    Емисија „Тренутак истине“ показује у каквом лицемерном свету живимо, свету препуном лажи и површних тривијалних односа. Но она је и исповедаоница у којој, да би неки платежни бог одрешио кесу, треба рећи све. Не само извршене чинове и чулна спаривања већ и нечисте погледе, скаредне речи, сваки преступ у мислима.

    Љубица Арсић

    Politika, 10.10.2009.

  2. Varagić Nikola каже:

    У нас је морална криза најдубља. Претходила је свеопштем расулу. Штавише, она је то расуло подстицала. Људе без емпатије не оптерећује нечиста савест и поред тога што се недостатак емпатије сматра емоционалном неписменошћу.

    Нулта тачка морала својство је опасних људи. Таквих је највише у држави у којој влада неред, безакоње и корупција, криза човечности.

    Зато је актуелна Кјеркегорова мисао о времену без вредности у коме све постаје улога и презентација. Хелдерлин је још одређенији: „Видиш занатлије, али не људе, мислиоце, али не људе, свештенике али не људе…“ Збиља, где је човек? Морална интелигенција услов је прочишћења, пут ка катарзи и цивилним облицима живота…

    …Реч је о логици власти. А власт се неизоставно везујe за моћ. Кад се говори о власти не прави се јасна разлика између моћи и силе. Моћ и сила нису сагласне већ супротстављене категорије. Власт коју прати насиље, принуда и терор, а обично је и то прати, није моћна нити надмоћна већ суштински немоћна, трагична а понекад и комична форма постојања. Меша Селимовић запажа да „сви срљају на власт као ноћни лептир на пламен свијеће“. Са неограниченим овлашћењима, власт у својој надмености, таштини и самољубљу, увек производи страх, стрес, стрепњу и фрустрацију.

    Моћ је свакако слобода, свест, савест, памет, таленат, истина. Бити против овакве моћи – значи бити против вредности. И против смисла човековог постојања. А кад се власти докопају малоумници и моралне наказе – силу репресије немогуће је избећи…

    …Бојим се да је мржња јача од љубави. У мржњи свакако не оскудевамо. Она је обележје историје. До фанатизма острашћени, мрзитељи се поистовећују са својом мржњом. Њихова мржња је усмерена према другима, „другости” и различитости. Сатанизација „другога” умеће је саткано од тврдоглаве заслепљености и несувисле глупости. Мржња постаје знак препознавања, врста псеудоидентитета. Она је често и подстицај психодинамике политике. У опасној хомогенизацији националне воље инсистира се најчешће на једној врсти идентитета и тиме се пориче било који сложенији идентитет, јер предоминација једног идентитета не води тоталитету већ завршава у тоталитаризму. Тада с лакоћом опстају и мржња и злочин.

    РАТКО БОЖОВИЋ

    Политика,
    10/10/2009

  3. Varagić Nikola каже:

    Србија је као држава у другој половини осамдесетих и током целе деценије деведесетих година прошлог века патриотизмом проглашава ноторну психијатријску чињеницу. Утицај овог разорног наслеђа осећаћемо све док национална историја не обелодани све злочине почињене у име нације и док то не постану чињенице у уџбеницима. За државу, друштво и нацију који се поносе онима што су срамота за њих, напросто, нема будућности!

    Патриотизам се огледа у тежњи за задовољством да се живи у држави која боље од других чува слободу и достојанство не само својих грађана, него и свих оних који се, попут Бриса Татона, у њој налазе а нису њени држављани.

    Златко Паковић

    Политика,
    10/10/2009

  4. Varagić Nikola каже:

    Gnjurci i loptodrndi

    teofil pančić

    Fascinacija (isključivo) sportistima pokazuje da „mi“ sami na sebe gledamo kao na trećerazrednu trećesvetsku rupčagu u kojoj nema nikoga i ničega vrednog pažnje

    Nedavno je Boris Tadić degažirao duboko u teren onu smehotresnu floskulu kako ćemo u Jevropu da idemo (brzim preko Strizivojne–Vrpolja) samo sa identitetom, a nipošto bez njega, tako nam bog pomogao. Naravno da nijedan, ajmo reći, liberalni kolumnista koji drži do sebe nije propustio da mu zbog toga održi vakelu, i naravno da to nisam propustio ni ja. Identitet nije kofer koji se nosa okolo, ili koji pak možeš naprosto da zaboraviš kod kuće, pa tako kreneš u beli svet grlom u jagode, kao niko i ništa, amorfno biće bez osobina.

    Samo, ništa od ovoga nikako ne znači da je sa identitetom i samorazumevanjem ove zemlje sve u najboljem redu. Ko smo „mi“ zapravo? Šta je to što „mi“ radimo dobro, bolje ili najbolje? I da li ovakva pitanja uopšte imaju nekog smisla? Jer, čak i onaj ko misli da bi mogao da ponudi nekakav suvisli odgovor na ovo pitanje nužno bi se kretao nedaleko od opasne zone stereotipa, ništa pametnijih od onih da Rus ima široku slovensku dušu i šampionski cug za votku, Italijan mari samo za špagete i svoju mamu (dok mu ne zafali sisata donna), Englez je hladno-učtivi ekscentrik sa vrlo zanimljivim (ali brižno zatajenim) seksualnim iskustvima iz koledža, a Čeh samo pije pivo, suče riđe brkove i gleda kako da izbegne svaki sledeći rat.

    Zato su, između ostalog, uopštene priče o „identitetu“ ponajčešće nagvaždanja. Ima tu, međutim, nešto drugo. Pogledajte šta, to jest koga, nacija (preko svojih predstavnika) najviše ceni, i nešto će vam se kas’ti o tome kako Tiha Većina vidi parče zemlje na kojem živi. A bogme i šta kreatori javnog mnjenja toj istoj Tihoj Većini sufliraju.

    Neka nam reper ovaj put bude tradicionalna novogodišnja anketa uglednog i nezavisnog lista „Danas“, u kojoj forum od stotinu uglednih i po nečemu istaknutih pojedinaca & pojedinki bira ličnost godine – u Srbiji i u svetu. Ko je, recimo, ličnost 2009. godine u Srbiji, a po kriterijumima ovog foruma? Nađa Higl. Ko? Pa, to vam je jedna devojka iz Pančeva. Šta ona radi? Ona pliva. Kako pliva? Vraški dobro, mora se priznati. Pa ipak, znate, ona tek pliva. Baš kao i Milorad Čavić, koji je istu laskavu titulu od istog „Danasovog“ foruma osvojio godinu dana ranije. Novak Đoković ne pliva – on udara lopticu reketom. Što je bilo dovoljno da ga proglase ličnošću godine 2007. Loptama, nešto većim, bave se i reprezentativne odbojkašice Srbije, te fudbalski trener Ilija Petković, najistaknutije ličnosti vascele Srbije za 2006, odnosno 2005. Čavić, onaj što pliva, još je 2003. premijerno postao ličnost godine, a Dejan Bodiroga, jedan što tapka narandžastu loptu i figurira kao božanstvo jedne neoficijelne religije, to je bio 2002. U celoj ovoj deceniji, samo su dvojica ne-sportista proglašeni ličnostima godine: Zoran Đinđić 2001, dakle na početku svog premijerskog mandata, i Boris Tadić 2004, u prvoj godini svog predsednikovanja. „Danas“, bajdvej, nije sportski list.

    Isti „Danasov“ forum, od istih ličnosti sastavljen, svih je tih godina birao i ličnost godine u svetu. Izbor je – retrospektivno gledano – eklektičan, pomalo bizaran, ali je vredan pažnje: ima tu kontroverznih državnika poput Vladimira Putina (dva puta) i Džordža Duplo Ve Buša, ima njihovih perspektivnih kolega poput Baraka Obame (za 2009, naravno), ili pak vrlo renomiranih terorista poput Osame bin Ladena, tu je i dramski pisac Harold Pinter, iranska pravnica i aktivistkinja za ljudska prava Širin Ebadi, te ekonomista i nobelovac za mir Muhamed Junus. Sportiste, gle, nema baš nijednog. Ili tamo napolju ne znaju šta je vrhunski sport ili…

    E, baš to „ili“ me zanima. Kako ćemo uporedno da čitamo ovakve rezultate, u „domaćoj“ i „svetskoj“ konkurenciji? Mislim da možemo da izaberemo lakši (i češći) ili pak teži put, onaj kojim se ređe ide. Lakši i popularniji glasi otprilike ovako: naša je politika nakon 2000. uglavnom serija neuspeha ili kilavih i odocnelih uspeha, pa smo svi mlogo razočarani (komšinice, jesmo li mi za ovo šetali, bre?!), a i u drugim delatnostima nismo ništa posebno, pa nam ljubljeni naši vrhunski sportisti ostaju kao dika i uteha, i normalno je da nam nema većih i boljih od njih… Ovo beznadežno plitko trućanje zadovoljiće većinu, ali predlažem malo drugačiji pogled.

    Lista na kojoj ima tek jedva poneki državnik, a nema ni jedne jedine osobe koja se bavi prirodnim ili društvenim naukama, medicinom, tehnologijom, ekonomijom, filozofijom, književnošću, muzikom, pozorištem, ama uopšte bilo čime intelektualnim, refleksivnim, estetskim, ili pak onim što aktivno poboljšava i humanizuje izgled jednog društva, otkriva nam nešto što bi se moglo mirne duše nazvati filozofijom interiorizovane mizerije: „mi“ sami sebe gledamo kao trećerazrednu trećesvetsku rupčagu u kojoj nema nikoga i ničega što bi bilo vredno pažnje; samo poneki klinac ili klinka koji se bave tjelovježbom, što je ionako zanimacija kakva uspeva i u najgorim zabitima planete. Tamo, „u svetu“, postoje državnici, pisci, naučnici, borci za ljudska prava: ovde postoje samo trkači, gnjurci, loptodrndi. „Naši“ su kvaliteti isključivo fizički, jer poput kakvih urođenika nehajno troškarimo spontano nastajuće resurse mladosti, snage i veštine. Ako hoćete nešto „više“ od toga, to ćete morati da potražite negde drugde. Gde? Tamo gde neki ljudi pomeraju istoriju, otkrivaju čudotvorne lekove, pišu prevratničke romane i drame, komponuju simfonije. Mi, jebiga, za to vreme dušmanski bijemo po lopti. Neka drugi sviraju u diple i predaju etiku.

    Shvatili ste, naravno: nije problem u sportistima, neka njih, nisu nam oni ništa krivi. Problem je u antipolitičkom i antiintelektualnom mentalitetu „elite“, toliko duboko usađenom da ga nije ni svesna; a ako je „elita“ takva, šta drugima uopšte preostaje? Ma nema veze, udri brigu na veselje, opet će neko negde nekoga da pobedi u neko loptanje ili trčanje, pa će se skupimo pred Skupštinu, da đipamo dok ne polegamo.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=907036

  5. […] Тоталитаран. Србија је окупирана држава од 1945. године (Владари Србије). Из комунистичке партије, из ОЗНЕ/УДБЕ настају све […]

  6. Varagić Nikola каже:

    GOVOR U SAVA CENTRU 1983.

    U Sava centru u Beogradu Savez socijalističke omladine Srbije je 24. novembra organizovao tribinu na temu stanja društvenog morala, i sa pitanjem: „Zašto ćutimo?“ Miloje Stevanović, lučanski partijski sekretar, u trećoj deceniji života, istupio je na tribini sledećim govorom:

    „Zar ne vidimo kako nam pred očima otkazuju ustavne funkcije pojedinih organa i društveno-političkih organizacija? Jedna od tih funkcija je i javnost rada. Na tribinama Saveza komunista, Socijalističkog saveza, omladine, nema javne kontrole nosilaca političkih i drugih društvenih funkcija. Ta ustavna obaveza nije samo iščašena nego, rekao bih, amputirana, obogaljena do kraja. Zar ne vidimo sklapanje brakova iz računa između političke birokratije i tehnobogova, što ima za posledicu da nam ovaj ogroman institucionalizovan aparat, umesto primene ustavnih načela, igra onako kako tatice kažu – i na nivou opštine, Republike i Federacije. To se dešava i u SUP-u, upravi, Službi društvenog knjigovodstva, pa čak i u pravosuđu. I neka niko, molim vas, ne misli da ja ove stvari govorim napamet, jer sam spreman da ponudim i konkretne argumente. Vidite, drugovi, mi ćemo drvlje i kamenje na sekretara osnovne organizacije SK zato što je dopustio da mu tri demagoga podignu radnički savet i da probiju politiku raspodele. I slažem se – treba na njega drvlje i kamenje. Ali postavljam pitanje: možemo li mi makar pesak i strugotine na onog sekretara gore, što mu, bajagi, Enver Hodža podigao kontrarevoluciju u zemlji? Po cenu da ovde dobijem etiketu defetiste ili ko zna koju (jer nam se inače unapred od velikih zvaničnika za kritiku bilo čega a naročito bilo koga – dele lekcije i etikete), želim da kažem jednu stvar koja me, kao bivšeg omladinskog rukovodioca, čoveka i komunistu – muči. Naime, osećam da ako ovako nastavimo da ćutimo, u ovoj zemlji mora doći do ozbiljnih socijalnih lomova. I neka dođe! Revolucija će time dobiti novi impuls, i to je uostalom njena dijalektika i logika.

    Ali šta će biti sutra kad radnici krenu, što reče onaj skojevac iz IMT-a, sa pajserima? Ako krenu – šta će biti ako nas ne bude među njima – ili pred njima (mislim na nas iz organa, iz rukovodstva)? I postavlja se još jedno ozbiljno pitanje – ko će to uloviti u mutnom? I, dok mi kukavički ćutimo na pitanjima na kojima će radnicima, svi su izgledi, i za Revoluciju, sva sreća, popucati sva trpila, dok mi ćutimo, radi svaka ala i vrana, i kler, i nacionalisti, i ko sve ne… Mi smo u Lučanima izgradili stav da hoćemo demokratsku konkurenciju sposobnosti i najmanje dva kandidata za svaku funkciju.I znate koji su otpori od umišljenih „otaca“ u opštini, regionu, pa čak i u Republici! Zašto? Zato što oni koji misle da su uvek prvi, a ne žele da to izlože riziku provere – zna se šta je njihov motiv… Mi smo svi pljeskali Titu kad se zalagao za dva ili više kandidata, a naročito kako idemo naviše, onda nalazimo različita objašnjenja. Jer, zna se, u trci u kojoj učestvuje samo jedan konj, on je uvek prvi, osim ako u pitanju nije takva draskela da ni solo hodom ne može da dođe do cilja! (aplauz delegata ). Nemojte, molim vas, ja se bojim da ne dobijem još jednu etiketu posle ovog aplauza…“

    Ovaj deo govora ondašnja štampa je smela da objavi. Ali Stevanović je rekao i štošta drugo: po imenu i prezimenu napao je Staneta Dolanca, u to vreme prvog policajca SFRJ, optužio najviše rukovodioce da siluju demokratsku proceduru dok ne bude izabran neko ko im je u volji, rekao prisutnima da su u partiji uglavnom kukavice jer ne smeju da kažu starcima iz „gornjih ešalona“ vlasti da je vreme da odu, izgovorio da mnogi rasprodaju revoluciju za privilegije dok radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, i da odlaze na Zapad trbuhom za kruhom, ustvrdio da je smešna ustavna postavka da su radnici u SFRJ na vlasti kad se zna kako tavore. Najviše rukovodioce je optužio da žive od prodaje fraza, letuju na Brionima i okružuju se „čoporima gorila“ (tim rečima). Jedan od prisutnih je ideološki strogo ustao i pitao ga – u čije ime on sve to priča, na šta je Stevanović rekao da govori u svoje lično ime.

    VREME ZA INKVIZICIJU Tako je 1983. godine besedio Miloje Stevanović kao iskreni vernik marksističke kvazireligije, koji je verovao u njene ideale. Iz perspektive tih ideala progovorio je o lažima društva koje je za sebe tvrdilo da je humano i da se kreće u pravcu komunizma, kao, po Englesu, „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. U izjavi za „Dugu“ (5-19. maj 1984) Stevanović je rekao da je na osnovu teorijske literature i razgovora sa 630 ljudi u opštini istupio pred javnošću. Njegov govor je u tzv. bazi bio prihvaćen odlično. Ali Međuopštinski komitet SK Kraljevo ga poziva na odgovornost i vodi s njim dva višečasovna razgovora, tražeći od Stevanovića „samokritiku“. On odbija da porekne ono što je rekao, nudeći argumente iz iskustva, na šta mu kažu da „primeri iz prakse nisu dobri jer se njima sve može lako dokazati“. Posle citiranja „klasika marksizma“, kažu mu da je to teoretisanje za tribine. Kad se pozvao na poznate komunističke funkcionere i njihove stavove, rekli su mu da nije reč o njima, nego o njemu. Radna grupa formirana oko „Slučaja Stevanović“ zaključuje da je dotični „nenaučnim i neprihvatiljivim metodom uopštavanja pojedinačnih slučajeva, negotivnih pojava i nedoslednosti dolazi do ocene da u našem društvu ništa nije dobro i da su drastično ugrožene osnovne tekovine revolucije, pri čemu se služi neumesnim i uvredljivim terminima i asocijacijama u vezi s kadrovima u našem društvu“.

    Na sednici OK SK Lučani Stevanović opet ponavlja svoje stavove, pa jedan od prisutnih aktivista, izvršni sekterar Opštinskog komiteta, kaže da „štetniji rukovodilac nije bio na čelu Partije u Dragačevu“, pri čemu je reč o „čoveku bolesnih ambicija“, a možda o „utopizmu“ ili čak „neprijateljskoj delatnosti“. Novinar „Duge“ je razgovarao sa novoizabranim sekretarom, koji je tvrdio da mu je najveća greška u tome „što nije rekao ništa afirmativno o tome šta smo sve postigli u posleratnom periodu“. Kad su ga uklonili sa funkcija i kaznili tzv. „poslednjom opomenom“, u obrazloženju je navedeno da je odgovoran za delove svog iskaza u Beogradu, pri čemu je njegovo izlaganje na različite načine interpretirano i korišćeno u sredstvima javnog informisanja i javnosti, uključujući i pokušaje zloupotrebe i manipulisanja. OK SK je ocenio da je Miloje Stevanović odgovoran što je „stvorio mogućnost takvih interpretacija i manipulacija“. Ipak, vredi istaći da su rukovodioci kompartije Miloju Stevanoviću omogućili da preko šezdeset sati brani svoje stavove. Kažnjen je, ali je saslušan.

    ŠTA SE MOGLO DESITI U „VUNENA VREMENA“? Ono što je Stevanović tada rekao, trideset godina posle ovog slučaja izgleda kao neka bezazlena priča. Međutim, oni koji su živeli u komunizmu, znaju da nije tako. Stevanović se usudio da pomene i radnike koji mogu da protiv vlasti krenu pajserima, a prozvao je Dolanca, „sekretara gore, što mu bajagi Enver Hodža napravio kontrarevoluciju na Kosovu“, pri čemu je dotični bio „neobavešten“. To je bilo doba kad je taj „sekretar gore“, šef jugoslovenske policije i nalogodavac UDBE, skoro svemoćni Stane Dolanc, mogao da makne koga je hteo i kada su se događaji sa šiptarskom pobunom na Kosmetu 1981. godine nastavljali, preteći da uruše SFRJ. U komunizmu je čovek mogao da nastrada za postupke i izjave koje nam sad izgledaju smešno. Ali tada…

    Ugledni naš filolog, osnivač „Raskovnika“, pokojni Dragiša Vitošević je u svojoj knjizi „Ja mislim drukčije“ objavio tekst „Usamljeni jahač –na nišanu“ iz 1976. godine o izvesnom Blažu Kecojeviću iz Kotora, koji je „zbog javno izrečene kritike izvesnih pojava u svom preduzeću, smenjen je tu sa svih dužnosti ( sekretar aktiva SK, potpredsednik radničkog saveta i dr.), isključen iz SK, izbačen sa posla, pa čak optužen na sudu i to sa, ni manje ni više, četiri tužbe“.

    Vitošević u istom članku opisuje i slučaj inženjera Rastka Zakića (kasnije poznatog nezavisnog izdavača i aforističara), koji je u novinama „Mladost“ i „Jež“ rekao nešto o nepravilnostima u svom preduzeću, zbog čega je protiv njega pokrenut postupak za izbacivanje sa posla. To se, dakle, desilo sa ljudima koji su se bunili zbog nepravdi u preduzećima. A šta je moglo biti s čovekom koji je pred celom Srbijom rekao da će radnici uskoro krenuti da svoje nezadovoljstvo izraze pajserima? Ispod iskrene retorike komunističkog vernika Stevanovića krilo se, takođe iskreno, nezadovoljstvo žrecima jedne kvazireligije.

    Nezadovoljstvo je bilo izazvano provalijom između komunističkih reči i komunističkih dela. Tada su njegovi poznanici prelazili na drugu stranu ulice kad ga vide da ne bi bili proglašeni za „milojevce“. Samo dvojica su javno smela da se pitaju s njim. Stevanović ima razumevanja za taj sveopšti strah od druženja sa „disidentom“:

    „Vidite, sistem vrednosti je bio takav da vam je vaš kompletan život zavisio od njih. Znači, vaš položaj, vaša funkcija, vaše radno mesto, vaš stan, vaše obdanište za dete ili stipendija za njegovo školavanje, sve je to bilo u njihovim rukama“.

    Što se tiče Dolanca, napad na njega mogao je da bude veoma opasan. Poznato je da je on pokrenuo Proces šestorici intelektualaca 1985. godine u Beogradu, kojima je suđeno samo zato što su se okupljali po stanovima i držali predavnja koja se nisu uklapala u zvaničnu sliku sveta. Sa mesta šefa Saveznog MUPa kasnije je prešao na mesto predsednika Saveta za zaštitu ustavnog poretka Predsedništva SFRJ.

    Da se podsetimo još malo kakva su to „vunena vremena“ bila.Te 1983. u Padinsku Skelu na izdržavanje kazne odveden je pesnik Gojko Đogo; uništena je knjiga o njegovom slučaju koju je priredio novinar Dragan Antić. Sudski je zabranjena (između ostalih) knjiga Nebojše Popova “Društveni sukobi – izazov sociologiji“, časopis „Teorija“ je stavljen pod embargo zbog remećenja prijateljskih odnosa SFRJ i SSSR, prepis Đogovih „Vunenih vremena“ štampan u Londonu zabranjen je za unošenje u zemlju zbog vređanja imena i dela druga Tita. Knjiga Miodraga Sekulića „Uzroci ekonomske krize u Jugoslaviji“ zaplenjena je u štampariji po nalogu beogradskog Gradskog komiteta, cenzurisan je „Radovan Treći“ jer glumac „previše liči na Šiptara“, drama „Obešenjak“ Borislava Pekića nije izvedena u Kruševcujer su lokalni komunisti smatrali da je Pekić politički disident iemigrant, zabranjen je unos Đilasove knjige „Vlast“, kao i zbirkarodoljubivih pesama Vojislava Ilića Mlađeg „Srbija i Crna Gora u Balkanskom ratu“, štampana u Londonu – zbog srbovanja.

    http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-srbija-je-velika-tajna-ili-slucaj-miloja-stevanovica-1.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: