Rat policije protiv navijača

 

Zašto će srpska policija da izgubi rat protiv navijača?

Zato što ne ulazi iskreno u taj obračun. Zato što to nije narodna milicija, već garda tajkunska. Smisao postojanja srpske policije danas jeste kako da sačuva postojeći poredak – kako da sačuva imovinu onih koji su opljačkali Srbiju.

Kakve to veze ima sa navijačima?

Ovo što se sa navijačima dešava jeste posledica privatizovane države. Uskoro će se navijačima u okršaju sa policijom pridružiti radnici, studenti i seljaci. I to će biti kraj ove lažne policije i ove lažne države. I kraj tajkunske Srbije. Možda i kraj Srbije, ako njom zavladaju navijači. Ja ovom prilikom ne branim navijače, i da smo normalna država, da imamo narodnu miliciju, svim silama bih podržao obračun policije sa navijačima.

Dobro znam spregu navijača-policije-političara. Ovakve navijače, ovako kriminalizovanu državu, stvorili su BIA, policija i srpski političari. Kao što su ih uvek koristila za svoje potrebe, sada žele da ih odbace. Ali, kao što su SAD stvarale talibane, pa sada žele da ih unište, tako je i srpska policija krenula na SVOJU DECU.

I kao što će SAD da izgube rat u Avganistanu, tako će i srpska policija da izgubi rat protiv navijača, jer, bez obzira na ekstremizam koji je među njima prisutan, zbog toga što su se srpski generali policije i vojske PRODALI tajkunima, navijači su zapravo JEDINA PESNICA koja može da udari po TAJKUNIMA i POLITIČARIMA.

I ovi klinci će uskoro to uraditi.

4 Responses to Rat policije protiv navijača

  1. Varagić Nikola каже:

    PRESS

    Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić proslavio je sinoć 45. rođendan u poznatom beogradskom restoranu „Reka“

    Stotinak odabranih zvanica uživalo je uz živu muziku, prvoklasno jelo i piće.

    Ovu žurku nije propustio ni predsednik Srbije Boris Tadić, koji je sa pratnjom, u kaputu sa podignutom kragnom i kačketom na glavi, stigao u „Reku“ oko 23 sata.

    Brojne policijske patrole obezbeđivale su prilaz uličici u kojoj je ovaj restoran,

    a gosti koji su stizali na žurku u limuzinama i džipovima policajcima su uglavnom govorili da „idu kod predsednika na rođendan“?!

    Ministar Dinkić je, pored šefa države, u društvu supruge Tatjane dočekivao brojne prijatelje i kolege iz stranke, pomoćnike i saradnike iz ministarstva, a bili su tu i bivši predsednik parlamenta Predrag Marković, kao i mnogi predstavnici srpske estrade,

    poput Lepe Brene i Bobe Živojinovića, Dragana Kojića Kebe…

  2. Varagić Nikola каже:

    Dve decenije od krvave revolucije u Rumuniji

    Čaušeskuov lov na medvede

    Autor: Majkl Mejer

    Nikolae Čaušesku je voleo da lovi medvede. Sa svojom svitom, znao je često da ode u vile u Transilvaniji. Naviknut je bio na dobru sreću, ali veoma obazriv sa svojim lovcima. Obično bi vezali životinju za drvo, dali joj lek za spavanje, sakrili se u obližnje skrovište odakle je Veliki čovek pucao.

    Jednoga dana, nisu dobro obavili svoj posao. Čaušesku je nanišao, a onda je pao unazad na mestu gde se medved, još nedovoljno opijen od sedativa, uzdigao na zadnje noge u napadačkom stavu. Čaušesku je promašio, a čak tri metka opaljena iz snajpera diktatorovih strelaca pogodila su medveda u srce. Čaušesku, međutim, nije „aplaudirao“ svojim podređenima na ovom podvigu.

    Ovako bi mogla da glasi priča rumunske revolucije od pre 20 godina. Medved je zarobljeni narod zemlje koji se budio iz dubokog sna. Uznemireni car puca divlje, ali promašuje svoj cilj. Ljuti strelci sakriveni u šumi nišane i pucaju, ali ovoga puta njihova meta nije medved, već lično Čaušesku.

    Kao što je slavna francuska revolucije okonačana terorom, tako je i istočnoevropsko čudo 1989. okončano krvoprolićem. Svugde drugo, činilo se kao da su komunistički režimi gotovo trčeći sišli sa vlasti. Narod koji ih je smenio slavio je uglavnom bolne pobede. Ali ne i u Rumuniji. Komunistički vladari ove zemlje naredili su snagama bezbednosti da pucaju na narod. Oni su se pokorili naredbi. Izbio je kratkotrajni građanski rat. Revolucija se preobrazila u kripto državni udar.

    Sve je počelo sredinom decembra u industrijskom gradu Temišvaru, blizu mađarske granice. Kada je Čaušesku naredio miliciji da „se popne na binu i pokaže svoju snagu“ protiv onih koji su se usudilu da se usprotive predsedniku, komandiri su ga shvatili bukvalno: organizovali su paradu sa orkestrom koji maršira. Farsa se brzo preobratila u tragediju od besa diktatora. „Mislio sam na tenkove, budalo“, rekao je Čaušesku obraćajući se generalu Julijanu Vladu, preteći mu da će ga staviti ispred streljačkog odreda ukoliko ne ispuni naredbu. Te noći, približno stotinu rumunskih građana stradalo je na ulicama, dok je nekoliko stotina ranjeno.

    Ostatak priče je dobro poznat istoriji. Ujutru 21. decembra, Čaušesku je izašao na balkon zgrade Centralnog komiteta smeštene u centru Bukurešta i obratio se narodu – uglavnom radničkoj klasi, koja bi po običaju na dati znak aplaudirala predsedniku. Ali nešto je krenulo naopako. Začuo se uzvik iz mase: „Te-mi-švar“, „Te-mi-švar“. Potom je usledio sudbonosni poziv, od jednog ili dvojice ljudi: „Dole Čaušesku!“

    Čaušesku nikada pre nije čuo nešto ovako. Njegovo lice je prebledelo. Uzrujan, prestao je da priča, mašući stidljivo rukama, gotovo bez ikakvih gestova. Tog trenutka, istina je trajala svega nekoliko sekundi, ali to je bilo dovoljno. Stajao je otkriven. Svako na trgu i svi koji su pratili program nacionalne televizije videli su jasno. Car je bio bez odeće.

    Od narednog dana, pobuna se širila svim većim gradovima. Čaušesku i njegova uspruga Elena pobegli su sa krova zgrade Centralnog komiteta belim helikopterom dok je masa opkoljavala zgradu. Sukobi su buknuli između vojske, koja je stala na stranu naroda i elemenata tajne policije lojalne Čaušeskuu. Snajperisti su pucali sa krovova a tenkovi su bili na mestu gde je danas Revolucionarni trg. Nacionalna biblioteka je bila u plamenu. Nakon trodnevne potere, na Božić te godine, diktator i njegova supruga su uhvaćeni i pogubljeni po kratkom postupku odlukom narodnog suda.

    Revolucije nikada nisu onakve kako izgledaju, ali rumunska je naročito bila nejasna. Još za vreme Čaušeskovog govora, postojale su dve revolucije – jedna se odvijala javno na ulicama, a druga, borba za moć među elitama odvijala se iza scene.

    To sam osetio po dolasku u Bukurešt 26. decembra. Obilazeći televizijsku stanicu, koju je opkolila nova privremena vlada nazvana Nacionalni front spasa, sreo sam i poneke zbunjene revolucionarne lidere. Mogao bih da shvatim pesnike, studente, disidente i navodno nezadovoljne vladine zvaničnike. Ali generala Stefana Grusa, šefa generalštaba koji je komandovao vojskom u Temišvaru? Novoimenovanog predsednika Jona Ilijeskua, koji je bio Čaušeskuov bivši šef propagande? Možda je bilo najčudnije prisustvo generala Viktora Stankuleskua, Čaušeskuovog miljenika koji je samo nekoliko dana ranije organizovao evakuaciju predsedničkog para sa krova zgrade Centralnog komiteta. Ostali izveštaji mu pripisuju i organizovanje suđenja za bračni par Čaušesku i streljačkog voda i pre početka pravne procedure.

    A „suđenje“ je trajalo nešto manje od sat vremena. Jedva sedam minuta nakon što je pročitana presuda, egzekutori su već obavljali svoj posao. Događaj je trebalo da bude snimljen kako bi se naciji prikazao događaj narednog dana. Međutim, u žurbi kabal od kamere je istrgnut iz utičnice u trenutku kada je par izveden u dvorište gde su vojnici već pucali u njih.

    Nikolae Čaušesku je ležao na leđima, u odelu i kaputu u kojem je pobegao. Njegove sivoplave oči gledale su u nebo. Elena se bila onesvestila, te je u nju pucano kada se srušila na zemlju.

    Autor je novinar i pisac govora za generalnog sekretara UN Ban Ki Muna

    http://www.danas.rs/vesti/svet/globus/causeskuov_lov_na_medvede.12.html?news_id=179620

  3. Varagić Nikola каже:

    KONTRA:

    Verbalni delikt napuštene generacije

    Boško Ćirković Škabo

    19.12.2009

    NE želim da se bavim istinitošću glasina o monopolu na iznošenje godinama znanih „škakljivih“ informacija u javnost i „leđima“ izvršilaca takvih zadataka. Ne želim da se bavim ping-pong sagama o zamenjenim tezama, promašenim temama, skretanju pažnje i samoreklamiranju. Želim da izrazim čuđenje izazvano pojedinim potezima nadležnih institucija i viđenje faktora koji promovišu i potvrđuju negativne prakse u ponašanju velikog broja mladih ljudi.

    Da li je normalno da državni tužilac direktoru kluba preti zabranom rada u sportu zbog duksa na kome se nalazi rečenica za koju se pretpostavlja da je početak pesme, u kojoj se kasnije pominje množina anatemisanog anglicizma huligan? Da li je normalno da policija opomene privatnike koji prodaju „navijačke“ brendove da okupljanje većeg broja mušterija u njihovoj radnjici nije poželjno? Da li je normalno da se na dan odigravanja „sportskih priredbi“, cirkusa koji nosi ime pivskog sponzora, hapse ljudi zbog konzumiranja limenke istog, kilometrima od stadiona? Da li je normalno da predsednik države bude osuđen zbog zdravice posvećene istorijskom uspehu srpskog sporta? Da li je normalna javna osuda sportista koji se vesele tesno odnesenoj pobedi dok se sa tribina ore „antidržavne“ pesme? Da li je zabranjeno da građani, makar bili i profesionalni sportisti, na miran način izraze neslaganje sa odlukom pravosudnih organa?

    Da li je normalno da se mladićima bez kriminalnog dosijea odredi jednomesečni pritvor i zapreti drakonskim kaznama za gluposti koje su pisali na „Fejsbuku“, dok se ubica i lažov iz redova „organa reda“ kažnjava na granici zakonom propisanog minimuma? Da li je uopšte moguće dokazati da se određena osoba ulogovala na sopstveni „fejsbuk“ nalog i poslala preteću poruku?

    Da li je odlučnu borbu protiv ekstremizma i nasilja moguće voditi selektivnom primenom zakona i stavljanjem akcenta na verbalni i virtuelni delikt? Gde je granica u borbi protiv saopštavanja „nasilnih poruka“? Hoćemo li se zimi grejati kraj lomača od „dividi“ izdanja navijačkih filmova i dokumentaraca, knjiga i prepoznatljivih modnih detalja? I šta ćemo sa nasilnim Tarantinovim, Rodrigezovim, Švarcaenegerovim, Staloneovim… opusima?

    Koji nivo pesničkog izražavanja očekujete od generacija koje vas decenijama gledaju kako se nekažnjeno polivate vodom, pljujete, psujete, potežete prangije i smrdljive cipele, klevetate i kunete, šamarate i ko zna šta sve još? Šta sutra da izađe iz usta golobradog mladića koji na „Jutjubu“ gleda kako ministar, osokoljen sigurnošću proisteklom iz statusa poslanika i vođe stranke, vređa i fizički napada sagovornike? Neko pomenu sakrivanje iza mase? Kako mislite da građani razumeju dobru nameru iz koje proizlazi zakonski akt, ako se zna da su iznad njega izdignuti imuni parlamentarci i oni koji bi u praksi trebalo da ga sprovode?

    Nasilje je veliki problem naše, materijalnim sredstvima siromašne i stresovima bogate, zemlje. Ali, zarad čupanja njegovog predubokog korenja, stvari treba nazvati pravim imenom. Ubice su ubice, razbojnici su razbojnici, nasilnici su nasilnici. Imaju ime, prezime i JMBG. Za dela treba jednako da odgovaraju, nosili oni crveno-belo, crno-belo, plavo ili „armani“ odelo. To ne znači da treba proganjati sve sa istim ukusom po pitanju odela.
    Na „sportskim priredbama“ je, uprkos padu kvaliteta i rastu opasnosti koje je tamo vrebaju, brojna naša mladost. Dajte joj šansu i pozitivan primer, pre nego što je osudite i bacite ključ.

    Вечерње новости

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: