Они то мисле озбиљно

 

ИРАН: ЛОНДОН ЋЕ ДОБИТИ ШАМАР ПРЕКО УСТА АКО ПРИЧА ГЛУПОСТИ

Уколико Велика Британија не престане да прича глупости, добиће шамар преко уста”, оштро је запретио ирански министар спољних послова Манучер Мотаки на конференцији за новинаре коју је преносила иранска државна телевизија с преводом на енглеском, наводи агенција Ројтерс. Мотаки тврди да су последњи сукоби у Техерану, у којима је убијено најмање осам прореформских демостраната, били подстакнути и потпомогнути са Запада и упозорио да „демостранти не би смели да буду охрабрени са неколико саопштења извесних земаља”. „Они не би смели да граде своје наде на томе. Британије ће примити ударац по устима уколико не престане са тим глупостима”, оштро је упозорио Мотаки данас у Техерану, пренео је Би-Би-Си.

Танјуг, Политика, 29.12.2009.

Наш дискурс у овом случају није развој демократије и борба за људска права. Иако је, у суштини, то прича о демократији и људским правима. О систему у коме се поштује личност, појединац. Велика Британија је најлибералнија држава на свету, али и најтоталитарнија држава на свету. Тоталитарнија чак и од Ирана, али и либералнија. Друштвена хоризонтала је далеко боље уређенија у В. Британији него у Ирану. Наш дискурс тиче се вертикале, људске и духовне вертикале. Слободе.

У Ирану није демократска власт, али се сами Иранци морају изборити за демократку власт. Иранске жене се морају изборити за своја права. Иранци се морају изборити за бољи живот својих жена. Не могу Британци да ослобађају иранске жене од иранских мушкараца.

Суседи Ирана су суседи Ирана, а не Велике Британије. Ако 10 држава има атомску бомбу, зашто не и 11а, и 12а?

У Великој Британији већ деценијама доминира антирелигиозан поглед на свет, у Ирану је теократска власт већ деценијама. У В. Британији се индоктринација људи спроводи у једном смеру, у Ирану се индоктринација људи спроводи у другом смеру. 

Овде нема поделе на добро и зло. Британија није на страни добра, није ни Иран. Нису ни на страни зла. Па ипак, рат је неизбежан.

Данас, 02.01.2010. године Иран је поставио ултиматум Западу у вези нуклеарног горива. Током 2010. године односи између Запада и Ирана ићи ће силазном путањом, ка отвореном сукобу.

На чијој страни да буде Србија? Србија је неутрална држава, и таква треба да остане. Не треба да подржава НАТО инвазију у Азији, нити нападе и освајања Европе од стране муслимана.

Православци, католици, мислимани и атеисти који живе на Балкану треба да уреде Балкан према својој мери и својим интересима. Да ли ће успети у томе? Тешко, али вреди покушати.

Иранци су поносни људи и могу трпети до извесне мере. Такви су и Срби. Иран ће ударити шамар преко уста Британији, Србија ће тако нешто морати Хрватској и осталим суседима који желе да униште Србију. Срби прво морају да ударе шамар онима који уништавају Србију изнутра. То је српска владајућа елита.

Верујем да Иранци који протествују против власти у својој држави не желе да мењају спољну политику своје државе, већ унутрашњу, желе боље организовано друштво у коме ће обични Иранци боље живети, тако да су и они спремни на исти начин да бране своју државу од напада који долазе са Запада. Наравно, њихов циљ је да на власти у Ирану не буду екстремисти, то је био и циљ Србије, али, ако су на власти у Лондону, Вашингтону, Берлину, Паризу, Тел Авиву, Риму… екстремисти, какав избор остаје Ирану? Србија је хтела добре односе са Западом, са суседима, промењена је власт, држава се мало демократизовала, али је Запад са својим сателитима / суседима Србије на Балкану наставио са непријатељским активностима према Србији.

Изгледа да Британци мисле да су Иранци и Срби нека племена из Африке, заборављају да је иранска цивилизација стара скоро 5 000 година, а да Срби ове године улазе у 7 518. годину по свом календару.  У тако дугој историји постоје тренуци падова, али и тренуци уздизања и успеха. Коло среће се окреће.

9 Responses to Они то мисле озбиљно

  1. Varagić Nikola каже:

    Нема камате, ризичних улагања…

    У Немачкој живи још више муслимана који би тако добили прилику да обављају банкарске послове према исламским законима. Немачке банке, на пример Дојче банк, у арапском свету већ нуде халал банкарство, Мерцедес однедавно продаје своје аутомобиле на исламски лизинг. Недавно је Надзорни одбор за банке Бафин организовао саветовање како би објаснио да, што се прописа тиче, у Немачкој нема препрека за исламско банкарство. Прва дозвола је већ издата, у јануару се у Манхајму отвара прва исламска банка у Немачкој, наводно следи још неколико.
    У таквим банкама одбор који чине теолози води рачуна да се поштују правила Курана. Нема камата. Ако неко жели да купи кућу, банка купује за њега, а он куповну цену плус провизију отплаћује на рате. Када отплати – кућа је његова. Исламске банке не купују оно што реално не постоји. Забрањене су игре на срећу и зато те банке нису активне на шпекулативним тржиштима. Забрањени су и послови у којима је неизвесно да ли ће бити зараде, као и улагања у послове са алкохолом или свињским месом.
    Многи стручњаци сматрају да садашње светске финансијске кризе не било да је више банака поштовало основна правила шерије. „Правилно примењено исламско банкарство помаже да се спрече ексцеси“, каже један од стручњака. У међувремену, речи похвале за исламско банкарство нашли су и у угледној Лондонској школи економије у Ватикану! Међутим, у католичком Баден Виртембергу још се премишљају“, пише Зидојче цајтунг.

    приредио: Ненад Бриски
    аутор: Немања Рујевић

    Преузето са сајта: http://www.dw-world.de
    двери српске

  2. Varagić Nikola каже:

    НАЈМАЊЕ 11 ПОЛИЦАЈАЦА ПОГИНУЛО У СУКОБУ СА ШВЕРЦЕРИМА У ИРАНУ

    ТЕХЕРАН – Најмање 11 полицајаца је погинуло у сукобу са шверцерима дроге на истоку Ирана, саопштила је полиција.

    Сукоб се догодио јуче у пустињском подручју које се граничи са Авганистаном и Пакистаном.

    „Седам полицајаца је погинуло у сукобу, а четири тешко рањена су преминула касније”, навела је полиција.

    Према проценама УН, око 40 одсто од 7.700 тона дроге произведене у Авганистану, ушло је у Иран 2008. године.

    Иран се деценијама бори против шверца дроге, а 3.700 људи је погинуло у сукобима са шверцерима.

    Бета-АФП

  3. Varagić Nikola каже:

    Varaš se, Lizistrato!

    Christine Brückner

    03.01.2010.

    Govor hetere Megare upućen je Lizistrati i ženama Atene

    Slušaj me, Lizistrato! I vi druge! Ja imam više iskustva s muškarcima nego vi. Ti, Lizistrato, poznaš samo svoga vlastitog muža i misliš: kakav je on – takvi su i drugi. Ali ja poznam mnoge.

    Ti zahtijevaš od žena atenskih da ne obavljaju bračne dužnosti dok muškarci ne sklope mir. Ja se tome mogu samo smijati! Suzdržavanje dovodi do agresivnosti. Osim toga: rat traje već dva desetljeća, većina Atenjanki su udovice, pa kome onda da uskraćuju ljubav? Samo im se podajte!

    Slušajte što vam govori iskusna hetera! Zašto vjerujete samo onome čime vam muževi pune uši?
    Lizistrato, lijepo je od tebe što želiš nešto poduzeti, ali ovo što ti predlažeš, sasvim je pogrešno. „Učinimo ih ludima i pohotnima!“ U tome se slažem s tobom. Ipak, premalo poznajete muške nagone. Samo jedno „ne“ više, i oni će odmah žudnju za ženom zamijeniti žudnjom za ratovanjem, bračnu postelju bojnim poljem – i na obje će strane htjeti biti pobjednici.

    Svojim „ne“ samo pojačavate volju za ratovanjem umjesto da je slabite. Budu li zadovoljni, neće htjeti ništa drugo nego mirovati.

    Ako im ljubav uskraćujete, otići će kurvama i platiti ono što doma ništa ne stoji, a što vi, uostalom, trebate. Prostitutke ne mogu pružiti apstinenciju.

    Lizistrato, ti bi uskratila ljubav svome mužu? Pa on već odavna ništa od tebe ne očekuje. Pred tim ti ne pomaže zatvarati uši.

    I vi snosite krivicu za rat! Dopuštate ga, jer ne činite ništa, znači: također nešto činite! Mi smo samo žene, veliš. To „samo“ neću da čujem! Nisi dovoljno promislila, Lizistrato! Muškarci će sve obećati, samo ako smo spremne na ljubav. Budu li zadovoljni, splasnut će njihova potreba za ratnim pohodima. Svaka želja vremenom jenjava.

    Kako to misliš, Lizistrato, da jedna žena ništa ne znači? Govoriš kao muškarci. I oni tvrde da je pojedinac ravan nuli, ali mnoge nule čine mnoge nule, nikada jedno cijelo. Na bojnom polju je važno da ih ima mnogo, ali žena je učinkovita samo onda kada je sama s muškarcem. Nije li tako?

    Ja često s filozofima besjedim. Oni osjećaju potrebu besjediti sa mnom jer doma imaju Ksantipe. Vi se žalite da vas muževi opterećuju svojom nasrtljivošću, misle filozofi. Oni se ne zadovoljavaju uobičajenim nježnostima. Kod mene možete o tome doznati detalje, svaka ponaosob, jer to ne želim govoriti javno. No, ako hoćete doznati o čemu ja besjedim s muškarcima, evo vam: Pitaju me odakle dolaze oblaci, što su atomi, itd. Besjedimo o stvarima koje ne poznamo, pa tako razmjenjujemo svoja neznanja. Jedno ću vam kazati: Nijedan muškarac koji je bio u postelji s nekom heterom, nikad nije sanjao o tiraniji. Riječi kao rat ili bitka ne smiju se kod nas spomenuti a da se zbog toga ne bude kažnjen. Umjesto toga, mi se šalimo i bančimo do prvih pijevaca. Tada oni mirno usnu, umornih bedara, i spavaju dokasna.

    Kamo god se okrenem, vidim udovice i buduće udovice. Zašto se ne naučite štogod od hetera? Želite da vam muževi postanu junačine! Težite za ordenjima! Njihovim se djelima hoćete hvalisati! Ma shvatite već jednom: Živ muž bez ordenja više vrijedi nego mrtav pobjednik na koplju! Zašto im laštite koplja! Sakrijte svome junaku oružje, istaknite svoje!

    Rano ujutro, odmah nakon prvih pijevaca, muškarci će požuriti na brodove. Spriječite ih! Muškarac koji je rano izjutra napustio svoj dom – ili ima lošu, ili glupu ženu, koja ne zna slomiti ratobornu ćud svoga muža, niti ukrotiti snagu njegovih udova.

    Neka sutra ujutro bude tiho na ulicama atenskim! Neka se ne čuje nikakvo zveckanje oružja nakon pjeva pijevca! A ona od vas koja ne ljubi svoga muža, možda ljubi svoga djevera ili komšiju? Zaklinjem vas, ne budite uskogrudne!

    Prinesite žrtvu, ako to hoćete nazvati tim imenom! Pa vi se volite žrtvovati. Ujedinite se! Tamo gdje ne bude išlo drukčije, borite se za svoje muževe, učinite ih pohotnima!

    Neka Atena noćas bude kuća radosti! S vremena na vrijeme stavite malko tamjana u vatru, a kuhinjski mirisi neka nadraže njihove nosnice. Bude li pitao čemu kolač, recite: Za sutrašnje sijelo žena atenskih na kojem ćemo žaliti za muževima svojim.

    Zakoljite najdeblju kokoš i recite da ćete je sutra žrtvovati boginji. Tek ako bude moljakao, budite spremne da još danas i za njega ispečete jednu.

    Nabavite ulje rujevine, nauljite kosu. Budite konačno jedanput složne pa dajte malo od toga i svojim prijateljicama. Neka jedna drugu ukrašava! Promatrajte jedna dugu ljubopitljivo, ali dobronamjerno!

    Molite se Afroditi, ali neka svejedno svaka uradi sve što je u njezinoj moći.

    O Ateni se radi! Rat zahtijeva žrtve, mir također. Tepajte im riječi koje će im ispuniti grudi, kao: Dođi mi, pjetliću, laviću moj ili biču moj! Ali oklijevajte, namjerno odugovlačite neko vrijeme!

    Sjetite se Megarina govora! Stavite u kosu limunov cvijet! Priredite mu svečano jelo i diskretno kukajte kako mu je to možda zadnje.

    Stanuje li u vašoj kući i stara mati vašega muža? Ili možda sjedi babo, recite mi?! I u tom slučaju napustite dom i pođite na Likabet, gdje ispod tri eukaliptusa izvire jedan vrutak. Mjesto znate, veoma je idilično. Tlo je mekano od djeteline i lotosa, posljednji zumbuli mirišu. Grmuše pjevaju do pozno u noć, a čim one umuknu, oglase se kukuvije.

    Dotjerajte se! Raskrijte sve što je i bez uljepšavanja najljepše. Neka vam sluškinje napune košare najboljim jelima! Ne zaboravite i njih okititi hibiskusovim cvijetom! Povremeno ohladite teško vino iz Samosa, ako još imate vina u podrumu. Tada pozovite svoje muževe koji su vas s nepovjerenjem gledali. Dobrodošao, Lah! Pamfile, pridruži nam se! Hajdemo se ratosiljati od mira!

    Osjećate li kako vam požuda raste u bedrima? Dobro je to. Upravo sam to željela. Požuda je zarazna vrućica. Po Ateni će se raširiti prava epidemija. Muškarce moramo oslabiti, a ne podstrekavati!

    Ne mora se samo boginja Atena brinuti za mir. Pomozite joj pri tome! Ne oslanjajte se samo na bogove!

    To je moj plan danas. Ali što će sutra biti? Unatoč svim svojim umijećima ne možemo biti sigurne da će se zaustaviti žeđ za ratovanjem u vašim muževima. Oni će otići na trg i govoriti, govoriti tako dugo dok njihove riječi ne prijeđu u djela i dok ponovno ne posegnu za oružjem.

    A sada slušaj, Lizistrato! Imam planove kako ćemo dalje postupati. Ako oni budu htjeli voditi svoje ratove, mi moramo štrajkati. Samo ne u postelji, to naglašavam. Što ste do sada radile? Laštile im kacige, skidale rđu s njihova štita. A kad bi ratnik odlazio, mahale ste mu i plakale, i zatim se odmah dale na posao. Održavale ste kuću, podizale djecu, obrađivale polja, pravile vino. Dok su oni bojevali, vi ste plele girlande za preživjele i vijence za poginule. Diveći se svojim junačinama, učinile ste im ratovanje ugodnijim.

    Sada to mora biti drugačije. Ostavite svoja polja neobrađena! Neka ptice zoblju zrelo grožđe. Radite samo toliko da vi i djeca vaša ne morate gladovati! Nemojte se previše mučiti! Jer slava će ipak pripasti njima – ne vama.

    Ni kod Spartanki nije drukčije. Moramo se povezati za ženama neprijatelja. Budimo muškarci u ratu, a žene u miru! Pitate kako to? Jeste li ikad vidjele muškarce u ulozi žena – kako doje djecu, predu kudelju ili peku hljeb? Niste, već ste dodatno obavljale i njihove poslove!

    Kada ubuduće budu htjeli slaviti svoje pobjede, kažite im da su krčazi prazni. Imate još samo nekoliko glavica luka i pregršt suhoga graha od lani koji biste mu rado spravile da se jučer nije razbio posljednji krčag. A kod lončara nema novog krčaga. Kako se ne razumijete u ribarenje, ne možete mu, na žalost, pripremiti ribu sa zelenom kaduljom. Krčag za ulje već je odavno prazan, odavno nisu preše bile u pogonu. Zahrđale su, a oba magarca pobjegla jer je špaga bila trula. Magarce možete negdje sakriti.

    Pokvarit ćemo mi njima radost ratovanja, mi žene Atene, Arkadije, Boetije i Sparte!

    Neka muškarci ne troše zlato na oružje i opremu. Prigovorimo im! I mi želimo odlučivati za što će se ono trošiti. Zašto za oružje, a ne za vrčeve, ukosnice ili sandale?

    Oni žele obraniti svaki kamen atenskih pločnika, svaku stopu zemlje Atike. Ratovat će tako dugo dok mi ne izgladnimo i ne pojedemo najdražu mačku prije nego je se dočepa komšija. Jedno zapamtite: Majke su te muškarce tako vaspitale. I muškarci bi se bojali da im se nije govorilo: Muško si, budi hrabar! Ne plači!

    Dopuštajte sinovima svojim da se igraju vretenom i bodrite ih: Samo plači. I muškarci smiju plakati! Poslije kiše nebo je vedrije.

    Zlato koje se troši na njihove ratne pohode, neka koristi našem gradu. Pa znamo da je ratni plijen uglavnom mršav. Muškarci misle da mi ne znamo računati, da nismo svjesne koliko vrijedi jedan dan mira, a koliko stoji samo dan ratovanja. Što se pravite glupe? Zašto im ne podnesete račun?

    A sada dolazi zadnji dio moga plana, Lizistrato! Što je to drukčije na Spartancima? Priča se da su im uši klempave kao drške na loncu. Dobro, tada ih uhvatite za te drške! Spartanci su snažni! Zar vam to nije drago?

    Očarat će ih ljepota atičkih žena. U pravom času zamijenit ćemo muško oružje ženskim. Oslabit ćemo snagu Spartanaca! To se mora dogoditi noću. Bosih nogu prišuljat ćemo se u tabor, nenaoružane. A onda, kada naši muževi primijete gdje smo se djenule, same ćemo se pobrinuti za ostalo!

    Sada samo same, Lizistrato! One neće slijediti tvoj plan. A ni moj! Sve će ostati kako je bilo!

    Autorka je njemačka književnica.

    Christine Brückner, Wenn du geredet hättest, Desdemona, Ullstein Verlag, Berlin 1996

    S njemačkog preveo Mario Kopić

    Peščanik.net, 03.01.2010.

  4. Varagić Nikola каже:

    Турска битка за Босну
    У Анкари упозоравају међународну заједницу да Босна пролази кроз критичан период што би, ако се не предузму праве мере, могло да има несагледиве последице
    Специјално за „Политику”
    Истанбул, 3. јануара – У спољној политици Турске – која се окреће ка Блиском истоку, Кавказу и Балкану – један од приоритета је – Босна. То се објашњава кризом, највећом са којом се суочава новостворена држава од завршетка рата средином деведесетих година. Она би могла, ако се не заустави, да доведе до поделе, чему теже Срби и Хрвати, наглашавају медији.

    „Босна пролази кроз критичан период. Уколико се то питање не буде пажљиво решавало, можемо се суочити са непредвидивим последицама. Босна не треба да буде изолована”, објашњава Мурат Карагоз, заменик генералног директора МИП-а у Анкари, који је задужен за земље Балкана и централне Европе.

    Турска има „специјалне односе” са Бошњацима. То се објашњава историјским, културним и географским везама, чији корени досежу до Отоманске империје. Истовремено се, међутим, тврди да садашња влада не држи само једну страну – муслиманску.

    „Наша политика нема ништа са неоотоманизмом”, одговара Карагоз на критике, које последњих месеци могу да се чују на западу, да садашња влада савезнике пре свега тражи и налази у земљама у којима живе муслимани. То се повезује са њеним исламистичким исходиштем. Посебно боде очи приближавање Анкаре Ирану, Сирији и Судану. Већ се говори о рађању нове регионалне силе на Босфору; они неодмеренији упозоравају на стварање „зелене трансверзале” од Кине (Синђанга), до Јадрана (Босне и Албаније). Тај заокрет је у новогодишњој поруци покушао да демантује шеф дипломатије Ахмет Давутоглу поткрепљујући то и великим бројем посета које су турски државници током 2009. учинили и западним земљама. „Без проблема у региону”, то је мото спољне политике коју води садашња влада, објаснио је он.

    У Анкари се ћути о пропалом покушају премијера Тајипа Ердогана да у Турској за истим столом окупи лидере бошњачких партија како би решили међусобне размирице, али се наглашава значај парламентарних избора у октобру ове године.

    „Садашња влада је активнија више од претходних и указује на праве ствари у односима са Босном. Сада је Босна постала неодвојиви део турске стратешке политике, што већина бошњачких муслимана очекује већ деценијама”, преноси истанбулски „Заман” изјаву Хајрудина Сомуна, бившег амбасадора БиХ у Анкари.

    Европска унија и НАТО – према оценама Анкаре – упућују Босни„погрешне сигнале”, гурају је на споредни колосек. Унија је укинула визе за грађане Србије, Црне Горе и Македоније, али је неоправдано оставила по страни Босну, Албанију и Турску, иако је, формално говорећи, Анкара најближа Бриселу: већ је отворила приступне преговоре у десетак од укупно 35 поглавља. На сцени су, кажу, двоструки стандарди; има и оних који то виде као предрасуде према муслиманима. Замера се, такође, НАТО-у што није примио Босну у Акциони план, који је предворје за улазак у Атлантски савез, и наглашава да је погрешно то што се у Бриселу уставне реформе у БиХ повезују са тим процесима. Управо због тога би у решавању кризе у Босни требало, како се наглашава, значајнију улогу да имају и Москва, Вашингтон и Анкара. „Срби се осећају много угодније када виде да је Русија присутна. Бошњаци би се, такође, осећали сигурније уколико би Турска била укључена у тај процес”, уверен је министар Давутоглу.

    Турски приступ према Босни већ изазива забринутост у појединим земљама чланицама ЕУ. „Анкара пре свега подржава права муслимана, односно Бошњака, и она не може бити непристрасна”, преноси „Хуријет” упозорења из Брисела.

    У Анкари не споре блискост са Бошњацима, али наглашавају да су „неутрални”, да се залажу за свеобухватно решење кризе у Босни. То се поткрепљује иницијативом шефа дипломатије Давутоглуа о стварању два трилатерална механизма: један између Турске, Босне и Србије, а други између Турске, Босне и Хрватске. У настојањима да помогне Сарајеву ( пре свега Бошњацима), садашња влада покушава да – на платформи „Пријатељи Босне“ – у решавање кризе укључи и друге земље: Словенију, Словачку, Мађарску и Албанију.

    Војислав Лалић

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Turska-bitka-za-Bosnu.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    ЛИБЕРМАН: БАЛКАН СЛЕДЕЋА МЕТА ГЛОБАЛНОГ ЏИХАДА

    ТЕЛ АВИВ – Израелски министар спољних послова Авигдор Либерман рекао је македонском премијеру Николи Груевском, који је у посети Израелу, да је регион Балкана „ извесно следећа мета глобалног џихада”.

    Либерман је прецизирао да је током недавних састанака са обавештајним и безбедносним званичницима и током путовања „чуо и видео” распрострањене активности Ирана и проиранског Хезболаха у Јужној Америчи као и међународне терористичке мреже Ал Каида у Сомалији, Кенији и Нигерији.

    Он је рекао да су у два недавна терористичка покушаја да се дигне у ваздух авион из Амстердама за Детроит и покушај да се убије дански карикатуриста, умешани грађани Нигерије и Кеније и да то говори само по себи.

    Либерман, вођа ултрадесне партије Исраел бејтену, Израел наш дом, рекао је високим гостима из Македоније да најновије обавештајне информације сведоче о чињеници да је” балкански регион следећа мета глобалног џихада за стварање инфраструктуре и регрутовање активиста”. То се по Либерману види по оснивању добротворних организација да се трансферишу фондови из Африке и Јужне Америке у подручја на Балкану где живе муслимани, пренели су израелски медији.

    Либерман је оценио да то значи да Македонија мора бити одговарајуће припремљена да се не би десило оно што се дешава на поменутим континентима. Кораци морају бити предузети да се спречи убацивање тероризма у југоисточну Европу, казао је израелски министар.

    Танјуг

    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Protest Alkalaja

    Autor: FoNet

    Sarajevo – Ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine Sven Alkalaj je danas saopštio da je u telefonskom razgovoru izrazio protest zbog tvrdnje šefa izraelske diplomatije Avigdora Libermana da BiH može biti utočište teroristima.

    Alkalaj je saopštio da takve tvrdnje narušavaju međunarodni ugled BiH, javlja AP. Liberman je u utorak izjavio da ima informacije da je Balkan „sledeće odredište“ Al Kaide i drugih islamskih terorističkih organizacija radi organizovanja napada i precizirao da misli na područja naseljena Bošnjacima i Albancima.

    Alkalaj je naveo da obaveštajna služba BiH i međunarodne organizacije tvrde da u toj zemlji nema kampova za obuku terorista, niti njihovih grupa. Od Libermana je Alkalaj zatražio da prosledi bilo kakve pouzdane informacije.

    http://www.danas.rs

  7. Varagić Nikola каже:

    AMERIKA GUBI SLOBODAN SVET

    petak, 08 januar 2010

    Autor Gidion REHMAN, Fajnenšel Tajms

    Zašto Brazil, Indija, Južnoafrička Republika i Turska nalaze više zajedničkog sa jačajućom Kinom nego sa demokratskom Amerikom

    Od 1945. godine SAD nisu prestajale da smatraju sebe liderom „slobodnog sveta“. Međutim, danas se administracija Baraka Obame suočava sa neočekivanim i neprijatnim rezvojem događaja u globalnoj politici: četiri najveće i strateški najznačajnije demokratske zemlje u razvoju – Brazil, Indija, Južnoafrička Republika i Turska – sve češće se oglašavaju protiv američke spoljne politike. Kada se radi o međunarodnim problemima, one, umesto da drže stranu SAD, često podržavaju autoritarne države, kao što su Kina i Iran.

    SAD su ne jednom bile svesne šta se događaja, ali im se sve to činilo čudnim i neprirodnim. Vcećina Amerikanaca drži da bi svaka demokratska zemlja trebalo da deli američke vrednosti i poglede na međunarodna pitanja. Tokom poslednje predsedničke kampanje republikanski kandidat Džon Mekejn je pozvao na stvaranje svetske demokratske alijanse, koja bi se suprostavila autoritarnim državama. O perspektivi stvaranja međunarodne lige demokratija sa entuzijazmom su govorili i neki od savetnika predsednika Obame.

    PREJEDENI BOGATAŠ Međutim, teorija o tome da se demokratske zemlje i prirodno privlače pokazala se neosnovanom. Nedavno smo dokaze za to dobili na samitu o promeni klime u Kopenhagenu. Poslednjeg dana pregovora Amerikanci su pokušali da organizuju lične susrete između Obame i lidera Južnoafričke Republike, Brazila i Indije, ali su pokušaji propali. Predstavnici Indije čak su izjavili da je njihov premijer Manmohan Sing već otišao na aerodrom.

    Posle toga Obama se nije osećao najbolje kada je, pred sam susret sa premijerom Kine Ven Džabaom, otkrio da je Kina već sasvim duboko u pregovorima sa šefovima tih istih Brazila, Južne Afrike i Indije. I da bi američki predsednik mogao da im se priključi u tim pregovorima, lideri ovih zemalja morali su da primaknu fotelje i naprave mesto za još jednu. Simbolike radi.

    Ali nije se cela ta stvar ograničila na simboliku. U Kopenhagenu su Brazil, Južnoafrička Republika i Indija dogovorili da je status zermalja u razvoju za njih važniji od statusa zemalja demokratije. Odmah posle Kine, oni su izjavili da je fundamentalno nepravično drastičnije ograničavati ispuštanje toplotnih gasova za siromašne zemlje nego za SAD i Evropsku uniju, tim pre što je industrijski Zapad ionako odgovorniji od njih za veliki procenat ugljendioksida u atmosferi.

    Karakteristično je da su lideri Brazila i Kine ponovili jednu istu zajedljivu šalu uporedivši SAD sa bogatašem koji, pretrpavši na banketu do pucanja stomak hranom, poziva svoje susede da sa njim popiju kafu i podele račun.

    Da je reč samo o pitanju promene klime, ono ono bi se moglo i zanemariti. To jeste važan, ali i ne sasvim običan problem, koji kao da je specijalno smišljen zato da bi razbio bogate i siromašne zemlje. Međutim, u suštini, ako se pažljivije udubimo u to kako se ponašaju Brazil, Južnoafrička Republika, Indija i Turska, četiri najvažnije demokratske zemlje u Južnoj Africi, Aziji i na Bliskom Istoku, biće jasno da se ni jedna od njih ne može označiti pouzdanim saveznikom SAD niti članicom široko poimane „zajednice demokratije“.

    Prošle godine je predsednik Brazila Luiz Inacio Lula da Silva sa Kinom sklopio povoljan ugovor o isporukama nafte, toplo se izrazio o predsedniku Venecuele Hugu Čavezu i, tokom njegove državne posete Brazilu, čestitao Mahmoudu Ahmadi-Haiadu pobedu na predsedničkim izborima u Iranu.

    TURSKI OTKLON Za dve godine svog prisustva u Savetu bezbednosti UN, čiji je privremeni član postala 2006. godine, Južnoafrička Republika je uvek glasala zajedno sa Rusijom i Kinom blokirajući rezoluciju o pravima čoveka i štiteći autoritarne režime u zemljama kao što su Zimbabve, Uzbekistan i Iran.

    Turska, koja se nekad smatrala ključnim saveznikom Amerike u hladnom ratu i jedinim islamskim primerom prozapadne demokratije, sada je takođe prestala da bude pouzdani partner Zapada. Od trenutka američkog upada u Irak turske ankete pokazuju visok nivo antiamerikanizma. Umereni islamisti iz vladajuće Partije pravde i razvoja kontaktiraju sa neprijateljima Amerike u regionu, uključujući Hamas, Hezbolah i Iran. Sem toga, Amerikance brine njihov sve neprijateljskiji odnos prema Izraelu.

    Lideri Indije naizgled cene svoje „posebne odnose“ sa SAD. Međutim, čak su i Indusi redovno protiv Amerike kada je reč o čitavom nizu globalnih problema, od promene klime pa do Dohe ili uvođenja sankcija protiv Irana i Burme.

    Šta se to događa? Stvar je u tome što su Brazil, Južna Afrika, Turska i Indija – zemlje čiji se demokratski identitet uravnotežuje, a katkada i guši od strane identiteta zemalja u razvoju koje nisu u sastavu belog, bogatog zapadnog sveta. Vladajuće partije sve četiri zemlje smatraju sebe zaštitnicima socijalne pravičnosti u sopstvenoj kući i pravednijeg svetskog poretka u spoljnoj politici. Brazilska radnička partija, Indijski nacionalni kongres, Afrički nacionalni kongres i turska PSR priviknuti su na globalizaciju, ali su ostali tragovi stare sumnjičavosti u odnosu na globalni kapitalizam i SAD.

    Obama im se sviđa više od Džordža Buša, ali je on svejedno i dalje američki predsednik. A pošto su istovremeno one i nove svetske države i zemlje u razvoju, Brazil, Indija, Južnoafrička Republika i Turska nalaze više zajedničkog sa jačajućom Kinom nego sa demokratskom Amerikom.

    Prevod: Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/36-politika/3663-amerika-gubi-slobodan-svet-.html

  8. Varagić Nikola каже:

    FINANSIJSKA KRIZA: ZAPAD SE JOŠ UVEK NIJE UOZBILJIO

    petak, 08 januar 2010

    „Der Spiegel“, Nemačka

    Teroristi koji su 11. septembra naneli udarac Americi uništili su nešto mnogo veće od njujorških kula blizanaca, dela Pentagona i hiljada ljudskih života. Naročita posledica tog udara bilo je ubistvo kapitalizma

    Početkom trećeg milenijuma iznenada se vratilo u modu stvaralaštvo jednog mislioca iz 19. veka. To je Karl Marks, rođen 1818. godine u gradu Trir na zapadu Nemačke.

    U svom fundamentalnom radu „Kapital“ Marks je citirao jednog rukovodioca sindikalnog pokreta, koji je rekao ovako: „Kapital se plaši izostanka profita ili premalog profita, kao što se priroda plaši pustoši. Ali kada postoji dovoljan profit, kapital postaje hrabar. Obezbedivši 10 procenata, kapital je spreman na svaku primenu, sa 20 procenata on već veoma živne, sa 50 procenata spreman je da sebi razbije glavu, pri 100 procenata već on uzurpira sve ljudske zakone, a pri 300 procenata nema takvog prestupa kome ne bi s rizikom pribegao, makar da mu nad glavom visila omča“.

    Marksove su se reči obistinile. Plašeći se nastupa depresije u svetlu događaja 11. septembra, centralne banke su častile finansijske sisteme likvidnošću, što je finansijere inspirisalo da izmisle ogromnu količinu načina za izvlačenje koristi iz te likvidnosti.

    U Americi su prevladala trijumfalna raspoloženja: iznenada je sve to novo proglašeno evidentno povoljnim. Voditelj televizijskog šoua Kris Metjus, koji je ranije pisao govore Džimiju Karteru, označio je SAD „najbržom zemljom“ u svetu. Mnogi su u toj deceniji postavljali samo jedno pitanje: kako zaraditi što više para, i što brže?

    STRAH OD „KAPITALIZACIJE“ PLANETE

    Šefovi Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) pokušavali su da ubede skeptične Nemce da njihov strah od turbokapitalizma nije osnovan. Prema izveštaju koji su objavili stručnjaci MMF u 2006. godini, novi sistem, prema kome se opšti rizik deli na mnoštvo sitnih delova i preraspodeljuje među mnogim ljudima, kudikamo je pouzdaniji od starog.

    Bila je to kobna greška. Sredinom 2008. godine pukao je gigantski mehur, koji je naduvan prvenstveno na tržištu nekretnina u SAD. Banke su se srušile kao domine, srušio se realni sektor ekonomije. Krajem godine bruto društveni proizvod Nemačke smanjen je za 4,5 procenta. U poratnoj istoriji zemlje gore se nije desilo nikad.

    Teroristi, koji su 11. septembra naneli udarac Americi, uništili su nešto mnogo veće od njujorških kula blizanaca, dela Pentagona i hiljada ljudskih života. Naročita posledica tog udara bilo je ubistvo kapitalizma.

    Na neko vreme se svet okrenuo naglavačke. Bankari, koji su do tada prezirali političare, odjednom su ih počeli molitiu da spasu finansijski sistem, bilo je govora čak i o tome da se u celu tu stvar vrati politika. I kapitalizam kao sistem, i sami bankari, bili su diskreditovani, poverenje u njih je isparilo. Ispostavilo se, međutim, da su finansijeri bili tek samo nakratko odbačeni unazad da bi uskoro sve bilo kao nekad. Žeđ za profitom vratila se na svoje mesto, a problemi su, ma kako to izgledalo paradoksalno, ostali političarima.

    I sada se za stabilizaciju finansijskih tržišta troši politička energija. Da se posla nije latila država, mogla bi nastati mračna epoha depresije koja podseća na tridesete godine, sa perspektivom masovne nezaposlenosti, a možda čak i gladi.

    Danas je kapital potreban zbog toga da se pokrene ekonomija, koja šlajfuje. U 2008. godini svetska finansijska tržišta obescenjivana su za milijardu dolara (684 miliona evra) na svaka 24 minuta. Države su učinile sve što su mogle kako bi ojačale stabilizaciju bankarskog sektora, autoindustrije i nekretnina. Obimi vladinih zajmova dostigli su nivoe bez presedana. Izgubljena decenija postala je još i jedna od najskupljih decenija, i to u periodu mira.

    Zemlje „G-20“ izdvojile su skoro bilion i po dolara za spasavanje ekonomije. Poreskim obveznicima predstoji da plaćaju kamate za sve moguće državne kredite „otkupa“ i stimulacije još sto godina, pa će ukupan obim plaćanja premašiti prvobitnu zaduženost za nekoliko puta. To će odvući pažnju od nekih drugih problema, ali ne samo pažnju, već i moguće izvore finansiranja. Problemi koji se ne rešavaju danas zbog toga što su političari prinuđeni da koncentrišu napore na likvidaciuju posledica ekonomske krize, u budućnosti će se odraziti na državne budžete i fondove socijalnog osiguranja, koji će se naći u krajnje nepovoljnoj situaciji. A kada se to dogodi, bankari će najverovatnije grditi političare zbog toga što ništa nisu učinili.

    NAPRED I NAPRED Zbog tih problema strada ponajviše Zapad. Kina je za vreme krize smislila jedino kako da pospeši svoje napredovanje ka statusu svetske države. Devizne rezerve Kine premašile su dva biliona dolara (Nemačka je imala 180 milijardi), udeo privatnih ušteđevina u zemlji iznosi četrdeset procenata (kod Amerikanaca samo četiri). Rezultat je bio da je Kina mogla da se izbori protiv krize potrošivši tek malo novčanih rezervi.

    Za partiju i vladu Kine globalni krah izvoznih tržišta predstavljao je željenu mogućnost da zadovolji akumuliranu tražnju investicija unutar te gigantske zemlje. Kineska ekonomija je već počela da raste i u 2010. godini njen prognozirani rast će izneti više od osam procenata.

    Kinezi ne zaboravljaju da svoju ekonomsku moć pretvore u političku. Zapad nije u stanju da sam izađe na kraj sa posledicama finansijske krize i potrebna mu je pomoć takvih „novih“ država kao što su Kina i Indija.

    Sada se pravila po kojima se igra na svetskim finansijskim tržištima ne prave isključivo u Londonu, Berlinu i Vašingtonu. A Kina, opet, nije uvek zainteresovana za utvrđivanje takvih pravila, koja bi pomogla Zapadu da reši svoje probleme.

    Novi igrači iz Azije obožavaju spekulativne operacije i teže da svoje berze u Šangaju i Hongkongu pretvore u nove finansijske centre sveta. Finansijsko-berzanski kvar Šangaja, Pudun teži da postane novi Vol-Strit. Berze su ovde divlje, najslobodnije i najopasnije u svetu.

    Političari zemalja Zapada su zabrinuti. Ali zapadni kapital hrli u Aziju kao začaran. Već nekoliko godina broj kompanija koje se registruju na kineskim berzama premašuje analogni pokazatelj za berze u SAD. Sasvim je verovatno da će do sledeće krize doći u Kini.

    Bivši šef Federalne službe za rezerve SAD Pol Volker, sada savetnik Baraka Obame za ekonomska pitanja, ne može da se načudi gledajući na burnu delatnost koju vrše države, centralne banke i investitori. On je lično savetovao predsedniku da „raskomada“ najveće banke u zemlji i zabrani im da se istovremeno bave odobravanjem kredita i berzanskim spekulacijama. Po svoj prilici, Volker smatra potrebnim da se profesija bankara učini onako dosadnom kao što je nekada bila.

    Međutim, Bela kuća je odbila Vokerove predloge. On veruje da se kriza još nije završila jer njegove lekcije niko nije prihvatio, čak nije ni shvatio na šta su se one odnosile. Svet se još uvek ponaša neodgovorno. Izgubljena decenija se nastavlja.

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/36-politika/3662-finansijska-kriza-zapad-se-jo-uvek-nije-uozbiljio-.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Građansko novinarstvo u Iranu

    Sign and Sight

    18.01.2010.

    Iz gomile imejlova sa filmovima, slikama i člancima iz Irana i na temu Irana, izabrala sam tri fotografije snimljene u protekle dve nedelje i pokušaću da objasnim uzroke i suštinu pobune koja se odvija u toj zemlji. Ove fotografije su proizvodi „građanskog novinarstva“ – koje se nastupilo nakon zabrane profesionalnog novinarstva i proterivanja stranih dopisnika po izbijanju demonstracija povodom navodne izborne krađe u junu prošle godine.

    Prva fotografija prikazuje javno pogubljenje u jugoistočnim gradu Sirdžanu. Masa je prekinula izvršenje kazne napadnuvši stražare i presekla konopce sa kojih su visile dve još uvek žive žrtve. Presečeni konopac se vidi desno na slici, a pružene ruke pokušavaju da dohvate bespomoćno telo žrtve i odnesu ga na bezbedno.

    Javne egzekucije vešanjem ili kamenovanjem deo su projekta normalizacije zločina i brutalizacije stanovništva koji se sprovodi u Islamskoj republici. Od 1979. i uvođenja šerijatskog prava, koncept pravde sveden je na osvetu, tj. na princip „oko za oko“. Sitne krađe se kažnjavaju odsecanjem ruke, a svakome zbog koga neko drugi izgubi vid kopaju se oči. Ubistvo se smatra porodičnim, a ne društvenim zločinom, i ako „vlasnici krvi“ tj. porodica žrtve, u sporu odbiju da se nagode i prime novčanu odštetu (čiju visinu određuje država), šerijatske sudije od njih traže da šutnu stolicu na kojoj, sa omčom oko vrata, stoji osuđeni.

    Ova fotografija koja prikazuje ljude kako spasavaju žrtve vešanja predstavlja očigledan dokaz da postoje ljudi koji odbijaju da se prilagode okrutnom zakonu odmazde.

    Na drugoj fotografiji, snimljenoj 27. decembra u Teheranu, vidimo ženu koja se belom maskom štiti od suzavca. Lice joj je okrvavljeno, a ona pred objektivom prkosno podiže dva prsta u znak pobede. Njeno držanje je tipično za milione Iranki koje pune ulice velikih gradova u poslednjih šest meseci. One su u prvim redovima na demonstracijama, sukobljavaju se sa policijom i odvlače ih od muškaraca koje ovi pokušavaju da uhapse. Njihova reakcija se može razumeti samo u svetlu tridesetogodišnjeg ponižavanja i obespravljivanja. Svakodnevno ih vređaju rodnom segregacijom i primoravanjem da nose marame. Ove žene su primorane da prihvate život sa druge tri supruge, koliko je mužu zakonom dozvoljeno da oženi. Zapravo, muškarcu je dopušteno da oženi koliko god želi „privremenih“ žena za novac, ukoliko plaćeni mula odobri vezu. S druge strane, ukoliko žena odluči da potraži ljubav van braka, može biti kamenovana. Smatra se da je žensko dete stasalo za udaju sa devet godina, a ako žena napusti muža ne dobija alimentaciju i gubi starateljstvo nad decom. Ne može da putuje ni da se zaposli bez pismenog pristanka glave domaćinstva ili muža. Ako je neko ubije, novčana odšteta za ženu je dvaput niža nego za muškarca, ćerka nasleđuje dvaput manji imetak od svog brata i svedočenje žene na sudu smatra se dvaput nepouzdanijim od svedočenja muškarca. Zato nije iznenađujuće kada ove žene zaključe da nemaju šta da izgube, a da mogu da dobiju sve ako budu živele u modernoj, sekularnoj državi.

    Treća fotografija, takođe snimljena 27. decembra, prikazuje nekog mladića kako zamahuje motkom na policajca koji pokušava da pobegne od mase koja ga sustiže. Ovaj mladić je besan zbog trideset godina političkog ugnjetavanja, ekonomske obespravljenosti i društvenog i individualnog ponižavanja. Klerikalna elita i njeni saveznici monopolizovali su vlast, bogatsvo i medije, ukidajući ostatku stanovništva ne samo slobodu političkog i umetničkog izražavanja, već i pravo na slobodan izbor u sitnim, svakodnevnim pitanjima kao što su slušanje muzike, jelo i piće, majice sa sloganima ili slikama, ili držanje za ruku onoga koga voliš. Homoseksualce vešaju, čak i kada su maloletni. Lična primanja su toliko pala da su sada na ulici desetine hiljada dece, stotine hiljada prostitutki i milioni heroinskih i opijumskih zavisnika. Nije ni čudo da su mnogi spremni da rizikuju život baveći se građanskim novinarstvom.

    Trideset godina površnog izveštavanja o situaciji u Iranu u zapadnim medijima dovelo je do zanemarivanja rastućeg nezadovoljstva koje je kulminiralo u sadašnjim nemirima. Čak i sada, kad se navodna izborna krađa predstavlja kao uzrok pobune umesto kao okidač za erupciju nagomilanih tridesetogodišnjih frustracija, ljudi izvan Irana su zbunjeni. Izbornom krađom, koja se događa čak i u demokratskim državama na Zapadu, ne može se objasniti ovakav izliv energije. Političari sa Zapada, uključujući i Šveđane, uplašeni od radikalne političke promene u Iranu koja bi nesumnjivo uticala na čitav region, pa i na njihovo prilagođavanje postojećim režimima, dopuštaju površno izveštavanje i odbijaju da učine nešto više od puke osude kršenja ljudskih prava u proteklih šest meseci. Tako se svrstavaju uz reformističku frakciju iranske vlasti koja je izgubila na junskim izborima.

    Element iznenađenja u Iranu izmakao je zapadnjačkim medijima, naviknutim da se bave vrhom vlasti. Ekstremni oblik kontrole koju su vlasti u Islamskoj republici pokušale da sprovedu, vratio im se na način kakav zapadni mediji ne umeju da objasne. Decentralizovani oblik današnjeg pokreta otpora po svemu sudeći sledi kurs koji je zacrtao ženski pokret u protekle tri godine. Njihova organizaciona mreža i komunikacija preko interneta otvorila je mogućnost ovog difuznog oblika političke aktivnosti.

    Nemoguće je predvideti ishod akcija ovog narodnog pokreta. Međutim, svaka vrsta kompromisa na vrhu, pomoću kojeg bi ova ili ona frakcija postojećeg sistema došla na vlast, čak i uz blagoslov Zapada, moraće da uzme u obzir minimalne zahteve za razdvajanje religije i države koje se traži u sloganima raznih grupa demonstranata. Nijedna vlada sa ustavom zasnovanim na šerijatskom pravu neće moći da ispuni taj zahtev.

    Haideh Daragahi je, kada je Homeini došao na vlast, predavala englesku književnost na univerzitetu u Teheranu. Od 1984. živi u Švedskoj, gde predaje i bavi se novinarstvom i ženskim aktivizmom.

    Za više fotografija: Tehran Live photo blog

    Haideh Daragahi, Sign and Sight, 11.01. 2010.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 18.01.2010.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: