Већина мојих пријатеља су кукавице

 

Марко Видојковић, писац

Поред новог романа „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах”, у издању „Самиздата Б92”, и редовног ангажмана у „Плејбоју”, млади писац Марко Видојковић почео је да ради на новом интернет Радио Београду http://www.nrbg.rs , где понедељком има емисију од 10.00 до 14 сати. Иначе, са хрватским писцем Миљенком Јерговићем, Видојковић је снимио авантуру звану „Југо” – путовао је „југићем” од Вардара па до Триглава. Све је снимљено у оквиру документарца који се бави тумачењем ближе и даље историје на подручју бивше Југославије. Филм ће бити премијерно приказан почетком 2010.

У Вашем роману „Канџе” све је почело деведесетим, а сада их само повремено спомињете. Да ли је тада било боље, да ли су идеали и циљеви тада били јасније дефинисани него данас?  

Свакако јесте било боље, искључиво због једног сна који смо сви заједно проживели, укључујући нас који смо били против Милошевића и оне који су били за њега. Постојала је бајка, са две супротстављене стране, где је једна оличење добра, док је друга зло. Мислим да је још раније требало да схватимо „игру”. Оно око чега смо се борили било је толико „занимљиво” да се продужило још наредних осам година. Ту мислим на период после петооктобарске „револуције”, у којем смо имали убиство премијера, затим имали конзервативног премијера, и лажне тензије око Црне Горе и Косова…

Који је, сада, нови идеал?

Ево шта је идеал. Србија још увек није члан ЕУ, али има добар посао са „Фијатом”. То је идеал. Свакоме од нас треба да буде идеал да своје окружење направи бољим од оног у Европској унији, па да та Европска унија на нас гледа као на некога ко је у најмању руку њој равноправан. Мислим да не стоји теза да ми ништа не можемо док нас неко не „клепне по ушима”. Нас је цели свет ставио у гето; сада су нас извукли из гета и мислим да једном нормалном народу врло мало треба да схвати шта је добар живот. Од самог уласка у ЕУ и НАТО много је боље створити земљу која ће се поносити тиме што може, али и не мора да им се придружи. Треба на неком микроплану да кренемо од себе и опхођења према нама најблискијим, да стварамо земљу која може да буде још много боља. Тај идеал је неисцрпан, можда за нашу генерацију није остварив али ћемо се осећати добро ако почнемо и да радимо нешто добро.

Више оптимизма показујете јавно размишљајући, за разлику од ваших романа, па и овог најновијег, чији је само наслов „светао”.

У томе и јесте „цака” са том књигом. Наслов „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах” и служи да му се вратиш после читања. У „Канџама” сам још 2004. показао шта бива са идеалима оног момента када почнеш да се бавиш политиком. У овој књизи говорим о односима са најблискијим људима, ономе од чега се живот састоји. То је ствар на коју наши суграђани нису обраћали пажњу и на коју су заборавили од силне притиснутости Косовом, Црном Гором, Милошевићем, Европском унијом. Због тога заборавиш са ким идеш у кревет, шта радиш. Добар део својих књига сам и написао сакривен иза свога алтер-ега, Бобана Шестића, коме је ето све било дозвољено. Решио сам да своју машту искористим за неке друге ствари, а назвавши јунака Марко Видојковић читаоцима сам оставио да сами процене колики је проценат измаштаног, а колики реалног.

Да ли је и главни јунак Марко Видојковић антијунак? Он изјављује: „Живот ми се претворио у експеримент, али и то је сто пута боље него да ми се претворио у аларм који те буди свако јутро да одеш на шљаку?”

Главни јунак и писац су иста личност, он није циљано прављен као антијунак, такав је какав је, и није имао другог избора. Један сегмент мог живота је украден, стављен је у 235 страна и кошта 600 динара. Када сам написао ову књигу, схватио сам да све те велике мушко-женске теме, све те љубавне трагедије због којих се људи убијају и добијају канцер на нервној бази, то у мом случају вреди 600 динара. То је мој експеримент.

Псовка је бунт у Вашим књигама, љубав је бунт, став је бунт… бунт је слабост?

Наравно, сва бунтовност иде из слабости. То што се зове бунтовност ја бих назвао очајничким бесом који произлази из туге. Бунтовност је један леп поп-културни израз који је у ствари тежак бедак из којег си покушао да се ишчупаш не тако што ћеш да цмиздриш, већ тако што ћеш да будеш бесан. Највише сам бесан на људе из свог најближег окружења. Већина мојих пријатеља су кукавице и нису прави пријатељи, немају осећај да треба помоћи другоме. Када себе можеш да погледаш у огледалу, онда свакога можеш да погледаш у очи. Ова књига је гледање самог себе у огледалу у најгорем могућем моменту.

Комплетна моја побуна је побуна против нељуди. Није само мој случај да имам само једног јединог пријатеља на свету. Прошле године, када се убио дечко кога помињем у књизи, сви су се нашли погођени, а ја сам се питао где су били ти пријатељи да схвате кроз шта он пролази и да ли ће себи да просвира метак кроз главу. Знам, када бих ја сутра био у тој ситуацији, нико то не би осетио, и знам кроз шта пролазим сваки дан по неколико пута. Када високо летиш, ниско падаш; после високих тиража, читалаца, снимања…, када останеш насамо, тек тада схватиш колико си, у ствари, сам. И свако се сигурно тако осећа.

И, шта помислите када видите какви су људи који су Вам блиски, које волите…?

Да или ударим у зид или – да га прескочим. Увек сам волео да се залетим и прескочим га. Човек мора да размишља својом главом и увиди да бити добар друг или добар запослени нема везе са комунизмом или капитализмом већ са оним што ти срце и памет говоре о томе шта је добро а шта лоше. Претворили смо се у гомилу лоших. Милошевић је направио само темељ, а ДОС је наставио… Око себе видим само гомилу кукавица. Пали смо на тесту људскости. Насиље које се овде дешава исто је као свуда. Где год да кренеш, нигде живот неће бити опуштен. Ми смо већ у Европској унији, то је капитализам. Није ми проблем глобални систем, али оно где падамо на тесту јесте – остатак живота који ти остане мимо система. У овом тренутку, на планети влада хаос. И ми, мали Срби, ништа нисмо гори у односу на остатак света. То што неко претуче странца у Београду не разликује се много од тога што неко у Европској унији, седам година, држи кћерку у подруму и силује је. Само, у другом случају, ствар делује више „укроћено”. Доста сам путовао и схватам да је наш народ добар, истински сам патриота, и верујем да Београд може да постане сјајан и опуштен град без икаквих тензија. Можемо да направимо место које је нама потаман.

Марина Вулићевић

Политика, 04.01.2010.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: