Suđenje je možda i dobra ideja

 

Povodom kontratužbe Srbije protiv Hrvatske za genocid za vreme rata 1991-1995.

Suđenje je možda i dobra ideja

LIČNI STAV

Autor: Boris Delić

Odmah s početkom godine dobra vijest – nastavlja se međusobno tužakanje Hrvatske i Srbije za zločin genocida. Naime, Srbija je podnijela kontratužbu protiv Hrvatske Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Ohrabruje činjenica što će dvije države svoje argumente o krivici za genocid predati međunarodnoj sudskoj arbitraži.  

 Sada kada smo provokacijom o „dobrom suđenju“ privukli pažnju čitaoca, dobro bi bilo da ukratko iznesemo poneki razložni argument za našu tvrdnju. Prvenstveno se ovakva provokacija čini zgodnom da poremeti seriju ispraznih sladunjavih novinskih komentara, koji se na ovaj realan sukob osvrću manirom uzvišenog mudraca, sve tumačeći kako je trebalo samo malo dobre volje pa da se zaboravi na ostatke prošlosti i postigne bratski dogovor. Očito je da ovaj spor nije stvar dobre volje, pa ni bilateralnih odnosa sadašnjih vlada i trenutnih političkih konstelacija uoči pretpristupanja Evropskoj zajednici. Sukob Srba i Hrvata je, ma kako se drugačije tvrdilo, obilježio proteklo stoljeće i ostavio duboke tragove zločina i mržnje. A prošlost nije samo inventar proteklih događaja. Kažu poznavaoci ljudskih zajednica da se ljudi i društva više vezuju uz sopstvene rane nego uz heroin.

Opjevavanje vlastitih žrtava, vidanje rana, pa ciklus osvete i zločina, jedna su od vječnih tema civilizacije, a posebno ovdašnjih naroda. Možda je, zato, dobro da prekinemo ovaj ciklus i jednim civilizovanim suđenjem. Stav „dobro je da se sudimo“ – provokacija je, ali i lični revolt nastao na osnovu pomiješanih raspoloženja koja se kreću od gađenja do smorenosti jer smo stalno, kao mantre koje se ponavljaju, izloženi velikim istinama o krivici jednih, a pravednosti drugih. Već ih znamo napamet – Hrvati kažu: Mi smo se branili od agresije pa time nismo mogli počiniti zločin, Srbe u Hrvatskoj nije niko progonio a Srbi iz Krajine su svojevoljno otišli, Jugoslavija je bila tamnica za Hrvate, ustaše su se borile za slobodu Hrvatske, a u Jasenovcu je stradalo nekoliko desetaka hiljada neprijatelja Hrvatske; Srbi slično: Narod nad kojim je već počinjen genocid a planiran novi nije mogao počiniti zločin, Srbija nije sudjelovala u ratu, Hrvat Tito i njegovi komunisti su kovali zavjeru protiv Srba, a u Jasenovcu je ubijeno skoro milijun Srba.

Ovo su samo osnovne tvrdnje, a zapravo je marketing tuđih zločina i vlastite patnje sofisticirano razvijen u beskonačan niz bedastoća koje nacionalni intelektualci predano i sa žarom osmišljavaju za vlastitu javnost. Suđenje, dakle, može pomoći da se graja sa drveta stiša kako ne bi ostali zarobljenici prošlosti. Međunarodna pravna kvalifikacija može biti dio procesa osvješćivanja proteklih događaja i pomoći barem mladoj generaciji da se izvuče iz zagrljaja prošlosti, odnosno da je razumno i kritički sagleda. Kako Nijemci kažu, naša generacija nije odgovorna za zločine svojih očeva, ali je odgovorna za način o kojima se o njima govori. Poželjno je da mladi shvate prošlost u mjeri da mogu prepoznati neku novu genocidnu opasnost. Nada za prevazilaženje prošlosti je prvenstveno usmjerena prema mladim generacijama, jer savremenici i sadašnje generacije se ne usuđuju ni da krenu prvi korak u, istina, teškom procesu suočavanja sa prošlosti. Nije se teško složiti sa stavom da međunarodna zajednica i njeni sudovi nisu uvijek pravični, pa ni u potpunosti objektivni i dobronamjerni. Ali je izgleda neophodno da nas neko i pogura ka istinskom suočavanju sa prošlosti i otklonu od zločina.

 Prošlost pokazuje da je takva pomoć neophodna. Navedimo samo ekstremne primjere. Nijemci nisu imali kapacitete da sami zaustave zločin protiv Jevreja, Hrvati sami nisu mogli iznutra urušiti zločinački režim NDH i on je pao zahvaljujući vojnom porazu fašizma, Srbi se ne bi zaustavili na rušenju Vukovara da ih nije zaustavila međunarodna zajednica. Ali, pokazalo se na primjeru Njemačke, promašena je praksa rigidnog utjerivanja u moralnu krivicu i bacanje nekog naroda na koljena. Isključivo nametnuto sa strane, osjećanje krivice ometa suočavanje sa prošlosti i izgradnju novog kolektiviteta usmjerenog ka novim vrijednostima.

Ostaje još dilema, u ime koga Hrvatska i Srbija dižu tužbe. Pitanje se posebno odnosi na Hrvatsku, jer nakon iskustva sa nacizmom međunarodna javnost je posebno rangirala zločin koji vlastita vlada čini protiv svojih državljana, pa ma koliko se taj zločin proglašavao legalnim i opravdanim od strane te države. Za protivtužbu Srbija može imati argumente samo ako zastupa izbjeglice, a sada svoje građane, koji su nedavno ili čak davno prije bili žrtve zločina hrvatske države, i ako zastupa Srbe iz Hrvatske. A onda se postavlja osnovno pitanje – da li su ovim tužbama Srbi iz Hrvatske, istinske žrtve, ponovo samo predmet obostranih političkih manipulacija.

Autor je direktor Izbegličkog servisa iz Beograda

08.01.2009.

www.danas.rs

One Response to Suđenje je možda i dobra ideja

  1. Varagić Nikola каже:

    KONTRA: Proces

    Boško Ćirković Škabo

    Odnosima dva susedna zapadnobalkanska naroda srodnih jezika se možemo baviti zadirući manje ili više u prošlost ali će početna pozicija i rezultat analiza uvek značajno varirati u zavisnosti od mesta rođenja analitičara.

    Tako ja sopstveno shvatanje dinamike i trenutnog stanja baziram na naučenom o Velikom županu Stefanu Nemanji, Stefanu i Rastku Nemanjiću, dometima vladavine Dušana Silnog, herojima Kosovskog boja, Despotu Stefanu… ustancima protiv petovekovnog turskog jarma, potvrdi statusa moderne suverene države na Berlinskom kongresu, junaštvu i stradanju u Prvom svetskom ratu, ulozi nosioca državnosti ambicioznog promašaja zvanog Kraljevina SHS, etničkom i religijskom progonu u NDH, progonu poraženih u građanskom ratu, koji se na prostorima buduće komunističke države odvijao paralelno sa Drugim svetskim ratom… snimcima opremanja paradržavnih i paravojnih formacija koje su inicirale raspad SFRJ i novi građanski rat… zaključno sa prenosom kretanja kilometarskih kolona naših sunarodnika, poniženih, pokradenih i prognanih sa ognjišta. Jedan od najboljih prijatelja mi je pričao o govorima bivšeg partizana – komunističkog generala i činjenici da je postao svestan da je Srbin tek kada je proteran iz rodnog grada. A ja nisam bio zatrovan ratnom propagandom i nikada nisam glasao za Miloševića.
    Bunili smo se i na kraju zavarani slavili.

    Ne mogu drugačije da sagledam situaciju ni za koje pare. Ali sam vaspitan da priznam da moj ekvivalent u Zagrebu sigurno ima drugačije mišljenje, bazirano na drugačijem sastavu iskustava i dostupnih informacija. I mnogo više poštujem mišljenje takvog patriote (ne profašiste, fanatika ili ksenofoba!) od hiljadu licemernih preplaćenih izdiktiranih recitacija o jednakosti i ljubavi svih ljudi na svetu. Jer, samo svestan i ponosan na svoje poreklo ima potrebu da gostima ili u gostima sebe i svoje predstavi u najboljem svetlu.

    Svest o potrebi utvrđivanja odgovornosti i nastojanje da se razmirice iz prošlosti reše, zarad postizanja atmosfere obostranog uvažavanja suseda koji bi se sutra mogli naći u novoj zajednici država, je dokaz veličine. Ali, kao što najaktivniji član vlade pasivnog premijera reče: za tako nešto je potreban partner. Naši zapadni susjedi ili nisu zadovoljni svojim spoljnotrgovinskim suficitom, ili ne vide zajedničku evropsku perspektivu ali svakako prave grešku u koracima ispadom prilikom izlaganja u prilog legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti srpske južne pokrajine pred MSP u Hagu i insistiranjem na tužbi za genocid pred istim sudom. Tužbi koja počiva na klimavim nogama jer nijedan od brojnih srpskih zatočenika u Hagu nije osuđen za taj zločin tokom ratnih dejstava na teritoriji današnje Republike Hrvatske.

    Zbog ranije pobrojanih argumenata, pozdravljam (iznuđeni) tvrd stav naše strane i odgovor u vidu kontratužbe. Tako će se skinuti veo tajni i kontroverze koji je, zarad bratskih odnosa „naroda i narodnosti“, decenijama pokrivao sistematski institucionalni progon Srba u NDH, i u pravi kontekst staviti proterivanje i otežan povratak imovine i izbeglih tokom „domovinskog rata“.
    Znam da druga strana ima ulog u vidu poena u aktuelnoj izbornoj trci, ali ne čini li im se taj marketing preskupim? Deluje prilično izvesno da će ishod objedinjenog procesa, posmatran iz ugla običnih poreskih platiša obe državice, biti „duplo golo“. U nastupajućim (post?)kriznim godinama će se desetine miliona naših evra sliti na račune haške birokratije i renomiranih belosvetskih advokatskih kancelarija.

    Da rezimiram rimom, lakše dopire do mozga:

    Braćo Srbi, susjedi Hrvati, odraće nas haški advokati/ Nismo mali, rešimo to sami!

    http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=98&status=jedna&datum=2010-01-09&kolumna=253&title_add=KONTRA:%20Proces

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: