Koliko mogu da izdrže?

 

Albanski lideri i njihovi mentori postaju nervozni. Ništa nisu ispunili od onoga što su obećali albanskim narodu na Kosmetu. Sve je samo privid – od lažne države Kosovo, do lažne ekonomije, lažne policije, lažnog sudstva… Jednostavno, blizu su raspadu sistema. E sad, kako će se dalje situacija odvijati između Albanaca, kako će to koristiti Al kaida i obaveštajne službe Turske i Irana, a kako će reagovati SAD, V. Britanija i Nemačka, ostaje da se vidi.

Srbija treba da bude strpljiva, da ne naseda na provokacije. U slučaju da Albanci počnu da ubijaju srpsku decu ili siluju žene, treba upotrebiti jasne mere koje će to sprečiti, a sve one koji narede i sporovode mučenje i progon Srba sa Kosmeta kazniti. Srbija će to moći već za godinu dana, ako na čelo države, vojske i policije dođu hrabri ljudi, patriote. Pre toga treba pohapsiti sve ove koji pljačkaju Srbiju. Srbija mora svakog svog građanina koji Srbiju priznaje za državu zaštiti na teritoriji Kosmeta. Bez obzira na trenutnu situaciju, to je moguće. Sve zavisi od onih koji vladaju Srbijom. Ako su kukavice i potkupljivi šarlatani, onda ne mogu ništa.

Današnje vesti sa Kosmeta:

Pripadnici Kosovske policijske službe i specijalne jedinice „Rosa“, zaustavili su danas na Brezovici ministra za Kosovo i Metohiju Gorana Bogdanovića, koji je krenuo u posetu opštini Štrpce, javlja RTS. Pripadnici KPS i specijalne jedinice Rosa tvrde da su dobili naređenje od Vlade Kosova da Bogdanovića zaustave i udalje sa teritorije Kosova i Metohije. Bogdanović je, kako navodi RTS, tražio odluku Vlade Kosova u pisanoj formi, na šta mu je regionalni komandir policije rekao da postoji samo usmeno naređenje da mora da napusti Kosovo. Posle kraće rasprave, Bogdanovića su naoružani pripadnici specijalne jedinice Kosovske policije otpratili ka severu Kosova. Bogdanović je novinarima rekao da je reč o nepromišljenom potezu privremenih kosovskih vlasti, jer je on stanovnik Kosova i kao takav ima pravo, bez obzira na svoju ministarsku funkciju, da se kreće ka Kosovom. „Ovo je primer da na Kosovu ne postoji sloboda kretanja i da se ovdašnjim Srbima žiteljima Kosova, a time i meni, uskraćuje osnovno ljudsko pravo na slobodu kretanja“, istakao je Bogdanović.

Na dva kilometra blizu magistralnog puta Priština-Skoplje na izlazu iz Štrpca Kosovske policijske snage (KPS) već pola sata pretresa vozilo načelnika Kosovskog okruga Gorana Arsića, saznaje KIM radio. U vozilu se nalazi načelnik Goran Arsić, bivši predsednik opštine Kosovo Polje Dejan Nedeljković i novinar Večernjih Novosti Dragana Zečević. Kako KIM radio saznaje svo troje putnika prislonjena su uz vozilo sa podignutim rukama i policija im, zasad, ne dozvoljava da nastave put.

Danas online

10 Responses to Koliko mogu da izdrže?

  1. Varagić Nikola каже:

    DEMOKRATIJA:

    JOŠ JEDNO LIPSALO BOŽANSTVO

    Patrik BJUKENEN, „The American Conservative“, SAD

    Ako demokratija u celom svetu, od Latinske Amerike do Afrike i Bliskog Istoka dovodi na vlast partije i političare koji iz religioznih, rasnih ili istorijskih razloga mrze “bogati beli svet Zapada”, zašto smo mi onda dužni da tu demokratiju propovedamo i pomažemo je u tim regionima?

    Amerika gubi slobodni svet. Takav naslov autora Gideona Rahmana, koji se pojavio na stranicama „Fajnenšel Tajmsa“ (link), privukao je pažnju čitalaca. Evo kraćeg prikaza članka: najveće demokratske zemlje Južne Amerike, Afrike, Bliskog Istoka i Azije u liku Brazila, Južnoafričke Republike, Turske i Indije izilaze iz američke orbite: “Pretpostavka o tome da demokratske zemlje privlače jedna drugu ispostavile su se kao neosnovane”.

    Predsednik Brazila Lula da Silva “zaključio je sa Kinom povoljan ugovor o isporukama nafte, zatim se toplo izrazio o predsedniku Venecuele Hugu Čavesu”, pa je čestitao Mahmudu Ahmadinežadu “pobedu” na izborima, a takođe je i ukazao čast iranskom predsedniku državnom posetom.

    Južnoafrička Republika je u Savetu bezbednosti stala na stranu Rusije i Kine istupivši protiv rezolucije o ljudskim pravima u zaštitu Zimbabvea i Irana. Turska radi na uspostavljanju kontakata sa Hezbolahom, pokretom Hamas i Teheranom, i za to vreme se sa prezirom okreće od Izraela. Ankete pokazuju da se u Turskoj drastično pojačava antiameričko raspoloženje. Indija staje na stranu Kine kada je reč o najrazličitijim pitanjima – od trgovine do sankcija protiv Irana i Burme.

    SOLIDARNOST OBOJENIH Vladajuće partije u sve četiri države su demokratski izabrane. Međutim, u tim zemljama nad demokratskom solidarnošću uzima prevagu ona starija solidarnost – solidarnost obojenih ljudi trećeg sveta protiv “bogatog belog sveta Zapada”.

    Na stranicama časopisa „World Affairs“ Džefri Vetkroft navodi reči Aarona Dejvida Milera, koji je napisao knjigu „Much Too Promised Land” („Previše obećana zemlja”), koji kaže da Ameriku na čitavom Bliskom Istoku “ne vole, ne poštuju je i ne plaše je se”.

    “Plaši to“, tvrdi Vetkroft, „što mnogi američki političari i komentatori još uvek nisu svesni te realnosti. Takvo neznanje nalazi odraz u veoma egocentričnim i čudnim predstavama koje su vladale još pre dolaska na vlast Džordža Buša. Prema toj tački gledišta, Amerika ne samo da može i da je dužna da širi demokratiju u svetu već takvi potezi korespondiraju sa njenim nacionalnim interesima. Odakle su nastale takve predstave?”

    Dalje Vetkroft postavlja pitanje: “Ako SAD ne vole i ne poštuju ih ni u jednoj od arapskih zemalja, iz kog bi razloga Amerikanci trebalo da ih demokratizuju?” Pitanje je odlično. Neki od nas decenijama postavljaju to pitanje neokonzervativcima, za koje je “demokratija iznad svega”. Ali ti poklonici demokratije ne samo da su preobratili u svoju veru Buša već su zahtevali i dobili slobodne izbore u Libanu, na Zapadnoj obali reke Jordan, u Gazi i Egiptu. I ko je od toga bio na dobitku? Hezbolah, Hamas i Muslimanska braća.

    Vetkroft navodi reči autora istorije arapskih naroda Judžina Rogana, koji piše: “Na bilo kojim slobodnim i poštenim izborima u arapskom svetu islamisti bi danas odneli ubedljivu pobedu… Neprijatna istina o arapskom svetu danas svodi se na to da bi na svim slobodnim izborima u njemu najverovatnije trijumfovale one partije koje su neprijateljski raspoložene prema SAD”.

    Ako bi se slobodni izbori sa narodnim učešćem održali u Saudijskoj Arabiji, Jordanu i Egiptu, velika je verovatnoća da bi naše saveznike bacili na smetlište, a na vlasti bi se našli oni izabrani lideri koji su odlučni u nameri da nas proteraju sa Bliskog Istoka, a Izraelce da bace u Sredozemno more. I u čemu je onda smisao toga što Nacionalni fond za demokratiju i dalje koristi pare američkih poreskih obveznika agitujući za takve izbore?

    PROTERIVANJE DOMINIRAJUĆE MANJINE U svojoj knjizi “World on Fire” („Svet u ognju“) Emi Čua piše da u zemljama trećeg sveta skoro uvek postoji “dominirajuća etnička manjina”. To su Indusi u Istočnoj Africi, belci u Južnoafričkoj Republici, Kinezi koji žive u inostranstvu. Ove manjine u uslovima slobodnog tržišta ostvaruju veće prihode i vladaju neproporcionalno velikim delom nacionalnog bogatstva.

    Međutim, dolaskom demokratije etnička, plemenska ili rasna većina lišava vlasništva i imovnog stanja te etničke manjine koje dominiraju na tržištu. Kada je u Istočnoj Africi dokrajčen kolonijalizam, počeli su krvavi obračuni sa Indusima. Godine 1965, kada je pao Sukarnov režim, u užasnim pogromima nastradali su Kinezi. Još jednom su nastradali kada je pao Suhartov režim. U Rodeziji je živelo 250 hiljada belaca kada je na vlast došao Robert Mugabe. Do sada je dve trećine njih napustilo zemlju, a da nisu sa sobom poneli ništa osim onog što su imali na sebi. Iz Južnoafričke Republike u periodu vladavine Džejkoba Zume pobegla je polovina Bura i Britanaca. A u Boliviji je Evo Morales oduzeo imovinu od Evropljana kako bi nagradio “matične narode”, koji su ga doveli na vlast. U Venecueli to isto čini Hugo Čavez.

    Pitanje glasi: ako demokratija u celom svetu, od Latinske Amerike do Afrike i Bliskog Istoka dovodi na vlast partije i političare koji iz religioznih, rasnih ili istorijskih razloga mrze “bogati beli svet Zapada”, zašto smo mi onda dužni da tu demokratiju propovedamo i pomažemo je u tim regionima? Naši očevi osnivači nisu patili od takvih infantilnih mana. Džon Vintrop, čiji je “grad na brežuljku” oduševio Ronalda Regana, izjavljivao je da se u civilizovanim zemljama “demokratija… smatra jednom od najružnijih i najlošijih oblika državne vladavine”.

    “Upamtite, demokratija nikada ne traje dugo“, govorio je Adams, „ona brzo pustoši, iznuruje i uništava sebe. Još nije bilo ni jedne demokratije koja nije izvršila samoubistvo”. S njim se slaže i Džeferson: “Demokratija nije ništa drugo do vlast rulje, kada 51 procenat ljudi može da oduzme prava od ostalih 49 procenata”. I Medison se slaže sa Džefersonom: “Demokratija je najodvratniji oblik vladavine”.

    Ova pitanja krajnje su važna. Ako rasni i religiozni okovi, a takođe i davnašnje neprijateljstvo prema Zapadu, dominiraju nad demokratskom solidarnošću sa tim Zapadom, zašto je onda Americi potrebna demokratija u zemljama trećeg sveta? I ako demokratija, koja se u višenacionalnim zemljama provodi po principu “jedan čovek, jedan glas”, vodi u eksproprijaciju svojine i bogatstva od manjine koja preovlađuje na tržištu, zašto bismo onda bili dužni da je promovišemo u tim zemljama?

    Zašto smo dužni da taj sistem guramo u svetu u kome se pojačava antiamerikanizam ako on daje vlast našim neprijateljima i dovodi u opasnost naše prijatelje? Šta je to demokratija – naš spas ili ideologija samoubistva Zapada?

    Patrik BJUKENEN je konzervativni američki političar i publicista koji je objavio svoju novu knigu „Churchill, Hitler, and ‘The Unnecessary War’“ („Čerčil, Hitler i nepotrebni rat“)

    Prevod: Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/36-politika/3691-demokratija–jo-jedno-lipsalo-boanstvo-.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Mračna prognoza stručnjaka sa Harvarda

    Oporavak privrede tek 2020.

    Evro i dolar su nestabilni, državni dugovi eksplodiraju, cena zlata obara rekorde jedan za drugim, Kina ekonomski nadjačava Nemačku i Japan. Nova dekada će doneti velike promene, a već 2010. pogodiće nas kriza zbog dugova, tvrdi Nil Ferguson, čuveni istoričar sa Harvarda specijalizovan za istoriju ekonomije.

    A to je tek početak problema, jer se konačni ekonomski oporavak može očekivati tek 2020, smatra Britanac čije su knjige više puta pretočene u TV serije.
    Poznati istoričar je izneo čitav niz hrabrih predviđanja za narednih deset godina, čiji je zaključak da će to biti izgubljena decenija za zapadni svet. Za internet izdanje nemačkog lista „Velt“ on takođe najavljuje uništavanje memorije pretraživača „Gugl“ i renesansu štampanih medija.
    Ne postoji pogodnija ličnost za davanje prognoza od Fergusona. Autor knjiga „Uspon novca“, „Rat sveta“ i „Džin i imperija“ je stručnjak za „virtuelnu istoriju“, koja detaljno analizira razvoj događaja u svetu i predviđa njihov dalji tok. Evo njegove vizije.
    U 2020. godini Zapad se polako oporavlja posle izgubljenih deset godina. Prolazi vreme niskog rasta, visoke nezaposlenosti i jedva izbegnute deflacije. Međutim, posledice krize zbog dugova i dalje teško opterećuju države.
    Političari i ekonomisti raspravljaju o tome da li je možda bilo bolje da je Nemačka svojevremeno na svojim plećima iznela teret deficita zemalja Portugala, Irske, Grčke, Španije. Možda bi u tom slučaju troškovi bili manji nego posle borbi koje su, kao posledica bolnog kresanja budžeta, u leto 2010. besnele na ulicama Lisabona, Atine, Dablina i Madrida.
    Evropska unija se nije raspala, ali se više i ne širi – na nezadovoljstvo Ukrajinaca, Srba i drugih. Nije došlo do dalje centralizacije moći. Turska je povukla kandidaturu za članstvo u EU i umesto toga se priključila neoosmanskoj konfederaciji islamskih država na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji.
    U 2020. Kina više nije samo druga po veličini nacionalna ekonomija na svetu, već i druga po veličina vojna i pomorska sila. Ferguson smatra da ni za deset godina ne treba očekivati veće reforme vlasti u Pekingu. Štaviše, prognozira on, doći će do „Tajvanskog incidenta“, tj. do aneksije ostrvske republike, što će izazvati dalja ograničenja slobode govora. I okretanje ka politici jedne Koreje posle smrti Kim Džong Ila doprineće ograničavanju slobode mišljenja.
    Istoričar veruje da će odnosi između Kine i SAD ići nizlaznom linijom nakon odbijanje Kine da pruži podršku politici Vašingtona prema Iranu. S druge strane, konačno će se obistiniti pretnje Izraela da će bombardovati iranska nuklearna postrojenja, navodi Ferguson.
    On očekuje da će u SAD četiri godine vladavine Baraka Obame ostati kratka epizoda, jer će nakon njega u Belu kuću doći Majkl Blumberg, aktuelni gradonačelnik Njujorka. Štaviše, prognozira Ferguson, Blumberg će se kandidovati i za drugi mandat nakon što se u kampanji 2012. borio pod sloganom „Ameriko, vrati se biznisu“. Prema mišljenju naučnika, najviše šansi da postane potpredsednik u Blumbergovoj administraciji ima Dejvid Mekristal, sadašnji zapovednik američkih snaga u Avganistanu, koji će biti u igri za predsedničke izbore 2020.
    U 2020. novine doživljavaju renesansu. Kompjuterski virus koji je razvio mladi Rus iz Kurska uništio je sve podatke na „Guglovim“ serverima, prognozira Ferguson.

    Nobelovac: Kriza do 2013. godine

    Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, ocenio je za RTS da kraj sadašnje ekonomske krize ne treba očekivati pre 2013. O skorom oporavku govori se samo na berzama jer optimizam prodaje akcije, dok su analitičari pesimisti, objasnio je Stiglic na konferenciji „Novi svet, novi kapitalizam“ održanoj u Parizu, na kojoj je učestvovao i Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije.

    http://www.blic.rs/Vesti/Svet/172095/Oporavak-privrede-tek-2020

  3. Varagić Nikola каже:

    Вукадиновић: Космет претња безбедности

    Најозбиљнији дестабилизациони фактор и даље је нелегално проглашење независности Космета, а приоритет БИА у овој години биће лоцирање преостале двојице хашких оптуженика, пре свега Ратка Младића, рекао је јуче Саша Вукадиновић, директор БИА, подносећи извештај о раду агенције у периоду од марта до октобра прошле године Одбору за одбрану и безбедност Скупштине Србије. Одбор је прихватио извештај, без иједног гласа против, с тим што су четири радикала била уздржана.

    Вукадиновић је казао да је „супротстављање сепаратизму и тероризму у вези са нелегалним проглашењем независности КиМ, најважнији сегмент рада БИА”. Према његовим речима, „уочене су тенденције сепаратистичких вођа Албанаца на КиМ који покушавају да на други начин ставе под своју контролу територију покрајине, као што су покушаји насељавања Албанаца на север, посебно у насељу Брђани”. Вукадиновић је казао да ће збивања у 2010. години зависити од става Међународног суда правде у Хагу, а „уколико би тај став био негативан по албанску страну, очекују се радикалнији наступи према српским заједницама на КиМ, посебно према онима који живе у енклавама”.

    Одговарајући на питања посланика о безбедности на Космету, Вукадиновић је казао да је рад БИА отежан јер јој Кумановски споразум не дозвољава физичко присуство у покрајини. „Али, ми долазимо до неких сазнања и покушавамо да заштитимо српски народ тамо”, додао је он.

    Он је, такође у одговору на посланичко питање, рекао да у Србији има 55 страних безбедносних служби из 40 земаља с којима БИА сарађује, а „постоје и људи који делују мимо служби и они су предмет нашег интересовања, али о томе можемо на затвореној седници”.

    http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Postoje-bezbednosni-rizici.sr.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Површност или арогантност?

    Шта је турски професор Соли Озел имао да поручи Србима

    Новинарка „Политике“ Биљана Митриновић испољила је непогрешив новинарски инстинкт да међу учесницима конференције „С оне стране зида“ (Београд, 13–16. 12. 2009) одабере баш турског професора Солија Озела и с њим уприличи интервју. „Политикa“ је овај разговор објавила 9. јануара 2010, под насловом „Турска на Балкану жели стабилност, а не доминацију“. О Турској се у последње време код нас много говори и пише, па је свакако било корисно ослушнути један репрезентативни глас и с турске стране. Интервју је, дакле, пун погодак, без обзира на садржинско сиромаштво и низак интелектуални ниво одговора које је професор Озел дао. Рекох да је репрезентативан, што не мора значити и ауторитативан. Баш такав какав је, овај разговор, ако се само уме прочитати, сазнајно може бити веома продуктиван. Да ли се професор Озел одлучио да говори баш онако како је говорио услед индиферентне површности или, пак, бахате арогантности, мање је важно. И у једном и у другом случају скицирао је веран (ауто)портрет одређеног типа савременог турског интелектуалца и уверљиво илустровао ментални однос који он гаји према Балкану и Србији. Јер, да послушамо наш народ: Није важно шта ти каже, него ко ти каже. А ко је господин Соли Озел?

    Рођен у Измиру (1958), Соли Озел се, од матурирања у истанбулском престижном Роберт колеџу све до доктората на Берклију, школовао у Америци, а и касније је остварио више студијских боравака на Западу. На Универзитету Билги у Истанбулу предаје међународне односе. У широј јавности Озел је много познатији као политички аналитичар и колумниста неколиких турских листова. Од прошле године је у новопокренутим новинама „Хабертурк“, где је преузео и дужност шефа спољнополитичке редакције. С обзиром на изузетну читаност интернет издања овог листа, Озелови коментари стекли су прилично широку публику, посебно међу (псеудо)секуларном, махом градском популацијом с помешаним осећањима растућег националног, односно неоосманистичког поноса и фасцинације америчким начином живота. Професор Озел има јаке позиције и у свету турског бизниса, тако да уређује „Приватни поглед“, гласило Удружења турских предузетника, а и политички је саветник његовог председника, док је, на страни, миљеник Мортона Абрамовица о чијем се турском издању „Спољне политике“ уреднички стара. Шта је такав професор Озел имао да поручи Србима? Мало шта. Њега ни Србија ни Београд уопште не занимају, тако да је на постављена питања одговорио општим местима, неконзистентним фразама и неколиким клишеима из арсенала „политички коректног“ говора, намењеног публици за коју му је потпуно свеједно шта ће о његовом интервјуу мислити. Значи ли то да је професор Соли Озел необавештен и некомпетентан? Не, никако! Он је о Србији и Балкану само лежерни разносач важеће опште мимикријске, неоосманистичке мантре о жељи Турске да допринесе стабилности и просперитету региона, за шта је квалификована, па и обавезана носталгичним сећањем на златне векове османског господства у овим крајевима.

    Соли Озел је у Турској познат као „амерички човек“. Он се упире да рационализује, како је сам написао поводом избора Абдулаха Гула за председника републике, „амалгам без преседана, сачињен од ислама, капитализма и либералне секуларне демократије“. Озелова главна брига је да се некако одржи пољуљано америчко-турско стратегијско партнерство на Блиском истоку, а, будући и јеврејског порекла, нарочито се предано бави разматрањем формуле спасавања привилегованих турско-израелских односа у контексту померања тежишта или бар диверзификовања спољнополитичких приоритета исламистичке владе у Анкари. За то је он стварно стручан, што налази одраза и у начину на који говори о Балкану. Балкан не би смео (п)остати зид, већ пут Турској ка Западу. Идеја је, дакле, инструментално, транзитно, а не регионално усредсређена. Балкан као средство, а Србија као „пролаз према Европи“. Као у време Мехмеда Освајача. Али, забога, не, то није неоосманизам, већ Турска само подржава „активизам“ у смислу успостављања веза покиданих у последњих сто година! А то што министар Давутоглу усред Сарајева говори о обнови османског Балкана последица је његовог топлог пријатељства с Алијом Изетбеговићем и малезијских искустава с избеглицама из Босне. Треба разумети човека… И све тако, ред флоскула, па ред стереотипа, логички неповезано и противречно, а заправо потцењивачки према читаоцима, јер „не постоји ништа што Турска ради овде, а да је у супротности са интересима или САД или ЕУ“, умирује нас ионако Озел. Хвала, али ми знамо да чак ни то није баш сасвим тако.

    професор универзитета

    Дарко Танасковић

    http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Povrshnost-ili-arogantnost.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    RUSIJA I TURSKA:
    SAVEZ KOJI ZAPAD SMATRA PROBLEMOM

    četvrtak, 14 januar 2010 00:38

    “Turska želi da bude moćniji glas u bliskoistočnoj politici, i Rusija želi isto. Turska pozicija, specijalno pozicija vlade u pogledu situacije na Bliskom istoku, postala je suprotna liniji Vašingtona, a to je kompatibilno sa pozicijom Rusije”

    Od energetskih planova na Kavakazu i Bliskom istoku, oživjela Rusija i sve samopouzadanija Turska, takmiče se, sarađuju, pojačavaju uticaj na lokalnom i globalnom nivou. Riječ je o komplikovanom plesu koji može imati dalekosežene posljedice

    Rusija i Turska prirodni su partneri po mnogo čemu, kako po osjećaju zapostavljnosti od zapada, tako i po nostalgiji za prošlim imperijalnim vremenima. Obje zemlje vode ljudi i vlade čiji je cilj obnoviti nekadašenju veličinu. Ova posjeta označava posljednju fazu u novim odnosima nekadašnjih rivala.

    Zvanično na vrhu prioriteta Erdoganove posjete Moskvi i razgovora sa premerom Vladimirom Putinom i predsjednikom Dmitrijem Medvedevim je južno kavkaski region i energetska saradnja.

    U potkontekstu je međutim produbljivanje saradnje između Moskve i Ankare, neočekivane a sve intenzivnije posljednjih godina nakon vjekova konflikata.

    Bulent Alireza direktor Turskog projekta u Centru za strateške i međunrodne studije iz Vašingtona, kaže da je ovakav razvoj prirodan za dvije ambiciozne zemlje locirane na priferiji zapada i politički i geografski.

    “Lako možete vidjeti bliskosti. Obje su evroazijske zemlje i obje pokušavaju redefinisati odnose sa Vašingtonom.”

    Alireza smatra da je današnji rusko-turski odnos zasnovan na energetskim interesima i datira iz posljednjih godina Sovjetskog saveza, kada je Moskva počela sa isporukom gasa Turskoj. Od tada se saradnja proširivala na diplomatsku na Bliskom istoku i Kavkazu.

    Analitičari kažu, međutim, da nema mjesta za strah zapada da bi ova saradnja u razvoju mogla prerasti u jak savez, prije svega zbog članstva Turske u Nato.

    Nikola Gvozdev, ruski ekspert i profesor nacionalnih bezbjednosnih studija na Naval ratnom koledžu objašanjava:

    “Ovo postaje problematično sa zapad zbog pretpostvake koju su ljudi imali godinama, a to je da će Turska automatski slijediti politiku Sjedinjenih država, Evrope i Nato-a, što više nije slučaj. Turska međutim sve više zauzima nezavisan kurs u posljednje vrijeme. I osim ako nije u pitanju nešto što je se konkretno tiče njenog interesa, Ankara neće po svaku cijenu činiti ono što Vašington želi od nje”.

    To je postalo prilično jasno još prilikom Putinove posjete Ankari avgusta prošle godine, kada je Turska garantovala Rusiji monopol za Gasprom u njenim teritorijalnim vodama na Crnom moru, gdje Moskva želi rutu za gasovod Južni tok koji bi isporučivao gas istočnoj i jugioistočnoj Evropi. Zauzvrat Gasprom je pristao da gradi gasovod kroz Tursku od Crnog mora do Mediterana.

    Taj sporazum je omogućio Tuskoj da ostvari svoju dugodišnju težnju da postane energetsko čvorište, ali je označio i težak udarac Evropskoj uniji i njenim težnjama da se izgradnjom naftovoda Nabuko, smanji energetska zavisnot zapada i EU od Rusije, obezbjeđivanjem transporta gasa iz kaspijskog mora za Evropu preko Turske.

    Tabib Huseinov, šef međunarodne Krizne grupe u kancelariji u Bakau, kaže da je poteze Turske lako pravdati. Projekat Nabuko pati od hroničnog nedostatka novca zbog čega se neprekidno odlaže.

    “Turska pragmatično slijedi sopstveni interes. Turci vide da nema napretka u planu Nabuko . Zbog toga žele da se uvjere da neće staviti “sva jaja u jednu korpu” i samo računati na to da Nabuko obezbijedi njihove engergetske potrebe.Oni takođe logično žele biti otvoreni i za ostale opcije”.

    ZAJEDNIČKI STAVOVI
    Tokom pomenute Putinove posjete Turskoj , energetske komapnije iz dvije zemlje su dogovorile formiranje zajedničke kompanije za gradnju električnih centrala u Turskoj, što je po ocjenam analitičara vrlo slično prethodnom ruskom pristupu u Njemačkoj, gdje su uspjeli da ostvare niz političko-poslovnih projekta .

    Ti odnosi se proširuju van energetskih i poslovnih veza.Tako je, na primjer, Rusija igrala glavnu ulogu prilikom donošenja odluke Turske, prošle jeseni, da obnovi odnose sa Armenijom, koji su prekinuti tokom konflikta u Nagorno Karabahu početkom 1990-tih.

    Situacija u Karabahu ostaje visoko među turskim spoljnopolitičkim prioritetima. Tokom posjete Moskvi očekuje se da Erdogan zamoli Putina da preuzme aktivniju ulogu u pokušajima postizanja dogovora oko teritorije, koja je legalno dio Azerbejdžana, ali okupirana i kontrolisana od strane Armenije.

    Ankara je dugo željela da Rusija pritisne Armeniju da postigne dogovor sa Azerbejdžanom, bliskim saveznikom Turske. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov sutra putuje u Armeniju što će, eventulano, ublažiti ili podstaći strahove u Jerevanu da Turska možda pokušava da dobije konecesije od Armenije.

    Dok Rusija, region južnog Kavkaza doživaljava kao svoju interesnu zonu, nije zanemarljiv ni rast turskog interesa u tom području. Analitičar Krizne grupe Huseinov kaže da je namjera Moskve da iskoristi Tursku, da bi u tom području smanjila uticaj zapada a posebno Sjedinjenih američkih država.

    “Za Rusiju je to dio strategije da istisne Evropski i Američki uticaj sa južanog Kavkaza. Rusija želi vidjeti glavnu ulogu Turske kao protivtežu evropskom i američkom uticaju u regionu”.

    O REGIONU
    Rusija i Turska se takođe slažu oko načina rješavanja problema sa Iranom. Obje se zemlje protive tvrdom stavu Vašingtona u pogledu oštrih sankcija Teheranu zbog spornog nuklearnog programa.

    Tajlsan Biladžik novinar Hurriyet Daily newsa u Istambulu kaže :

    “Turska želi da bude moćniji glas u bliskoistočnoj politici, i Rusija želi isto. Turska pozicija, specijalno pozicija vlade u pogledu situacije na Bliskom istoku, postala je suprotna liniji Vašingtona, a to je kompatibilno sa pozicijom Rusije”.

    U nekim stavovima ove dvije zemlje ipak ostaju na suprotnim pozicijama. Ankara i Moskva ostaju suparnici na Balkanu. Rusija nastavlja da podržava svog tradicionalnog pravoslavnog saveznika Srbiju, dok Turska dominantno podržava Bosnjake Muslimane u Bosni i Hercegovini i Albance na Kosovu. Ruska je Duma takođe usvojila deklaraciju o genocidu nad 1,5 milion Armena od strane turske otomanske imperije na kraju Prvog svjetskog rata, veoma osjetljivoj temi za Tursku .

    Ipak, danas je mnogo više stvari koje dvije zemlje povezuju nego onih koje ih dijele. Analitičari kažu da je jedan od ključnih faktora koji Tursku gura u naručje Moskve to što Ankara već dugo čeka na pridruženje EU, a što se još uvjek ozbiljno ne razmatra u Briselu.

    Nikola Gvozdev, ruski ekspert, kaže da je “sirenina pjesma” iz Moskve privlačnija i zbog toga sto je je jasno da je san Turske o EU nerealan, i zbog toga Ankara gleda sjeverno, radije nego na zapad tražeći šansu.

    “Rusija koristi priliku da popuni vakuum nastao od čekanja Turske pred vratima EU “.

    Međutim, ne vide svi analitičari razloge za alarm zbog rusko-turskog približavanja. Alireza iz američkog Centra sa strateške i međunarodne studije naglašava da se približavanje dvije zemlje poklopilo sa strategijom američkog predsjednika Baraka Obame o resetovanju odnosa Vašingtona i Moskve

    “Iz ugla gledanja Turske, oni samo pokušavaju da uspostave balans sa SAD I EU kao I sa Rusijom, ne samo u energetskom sektoru, već I na drugim poljima. Iz turskog ugla idealno rješenje bi bilo da se Vašington ne protivi vezama Ankare i Moskve, već da to možda iskoristi za redefinisanje sopstvenih odnosa sa Rusijom koji bi se pomakli sa mrtve tačke”.

    Priredila Biljana Jovićević
    http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/3694-rusija-i-turska-savez-koji-zapad-smatra-problemom.html

    Izvor SE
    http://www.slobodnaevropa.org/content/turska_rusija/1928808.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Predstavnici institucija Kosova i političkih partija odgovorili su generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban Ki Munu da je Kosovo spremno da sarađuje sa Srbijom u praktičnim pitanjima, ali da je pitanje statusa Kosova jednom zauvek završeno, piše danas dnevnik „Koha ditore“.

    Prištinski list ističe da je poziv generalnog sekretara UN Kosovu i Srbiji da ostave po strani pitanje statusa i da sarađuju, kod kosovskih institucija shvaćen pre svega kao poziv Srbiji da promeni svoj negativan odnos prema Kosovu.
    Portparol predsednika Kosova Džavit Bećiri izjavio je da je pitanje statusa Kosova završeno i da Kosovo nema potreba da menja svoj kurs u odnosu na UNMIK.
    „Institucije Kosova nemaju potrebe da menjaju svoj kurs u odnosu na UNMIK. Mi smatramo da nema potrebe za dualizmom međunarodnih misija. Pošto je Euleks funkcionalan, onda je UNMIK automatski ostao po strani“, rekao je Bećiri.
    Povodom poziva generalnog sekretara UN da se uspostave odnosi i saradnja Kosova i Srbije, on je rekao da je uprkos naporima Srbije da u svim međunarodnim i regionalnim institucijama i skupovima postavlja prepreke Kosovu, Priština spremna da sarađuje s Beogradom u praktičnim pitanjima i u regionalnoj saradnji.
    „Zna se da je Srbija mnogo puta postavljala prepreke Kosovu, posebno u ekonomskim incijativama, kao što je bilo sa Ceftom i u drugim slučajevima“, rekao je Bećiri, dodajući da se Kosovo zalaže za saradnju sa Srbijom na osnovama odnosa dve suverene i nezavisne države.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/172714/Koha-ditore-Kosovo-za-saradnju-sa-Srbijom-kao-nezavisna-drzava

  7. Varagić Nikola каже:

    NOVA ULOGA ANKARE I MOSKVE U BOSNI

    ponedeljak, 18 januar 2010 12:40

    Piše Dragomir ANĐELKOVIĆ,

    Fond strateške kulture, Moskva

    Ako bi Ruska Federacija i Turska uistinu delovale partnerski, samo je pitanje vremena kada bi se BiH od evroatlantske kolonije transformisala u složenu državu zajednicu sa posebnim vezama sa Moskvom i Ankarom

    Iz turske prestonice sve češće i sve glasnije poručuju da se Turska okreće Balkanu. Štaviše, da, zajedno sa kavkaskim regionom i Bliskim istokom, Balkan postaje prioritet turske spoljne politike. No, sve to nije novost, već samo predstavlja formalnu potvrdu onoga što turska već neko vreme radi. S druge strane, osveženje predstavljaju tonovi koji se odnose na Rusiju i njenu ulogu u oblastima koje Ankara smatra zonom svog većeg ili manjeg uticaja. Nedavno je turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu izjavio da bi u rešavanju krize u Bosni i Hercegovini veću ulogu trebalo da, uz Ankaru, ima i Moskva. I posebno je istakao: „Srbi se osećaju mnogo ugodnije kada vide da je Rusija prisutna. Bošnjaci bi se, takođe, osećali sigurnije ukoliko bi Turska bila uključena u taj proces”. Takav stav prvog čoveka turske diplomatije po pitanju tursko-ruske saradnje u vezi sa prevazilaženjem naraslih protivrečnosti na Balkanu, nadovezuje se na ono što je premijer Turske rekao u kontekstu susreta sa Vladimirom Putinom u Sočiju, u maju 2009. godine. Redžep Erdogan je tada podvukao posebnu odgovornost Turske i Rusije za razvoj događaja u oblasti Kavkaza, kao i na Bliskom, odnosno Srednjem Istoku.

    Da ostavimo sada druge regione na stranu, a da vidimo kako bi se intenzivnija rusko-turska saradnja odrazila na stanje na tzv. Zapadnom Balkanu – konkretno na stanje u BiH? Ta zemlja je faktički u duhu 19-vekovne politike, sada protektorat SAD i EU. Pod izgovorom da je to nužno radi prevazilaženja ratnih rana i očuvanja jedinstva zemlje, stavljena je pod svojevrsnu okupacionu upravu. Srbi, u startu svesni da se radi o uspostavljanju kolonijalne administracije i odbojni prema onima koji su u ratu podržavali drugu stranu, uspeli su da u okviru svog (kon)federalnog entiteta Bosne i Hercegovine, održe kakvu-takvu autonomiju. Što se tiče Bošnjaka, oni su postali žrtve iluzije da je moguće stvoriti unitarnu Bosnu. Na nivou državne zajednice, kao i Srbi, nalaze se pod suverenitetom svemoćnog visokog predstavnika. No, za razliku od njih, nemaju svoj entitet, već žive podeljeni u više kantona, u federaciji sa Hrvatima. Izvesno zadovoljstvo nalaze u dominaciji koju su uspostavili nad njima, ali tu se pre radi o psihološkoj satisfakciji „malih ljudi“ i ličnoj političkoj i materijalnoj koristi bošnjačke političke kaste. Nefunkcionalan okvir u koji su na entitetsko-kantonalnom nivou Bošnjaci smešteni, ne omogućava im da zaokruže i konsoliduju svoj državni prostor. Niti da okončaju, što je za taj mladi narod vrlo bitno, proces etnogeneze. Bošnjaci i dalje pre znaju šta nisu nego šta jesu. Kao što i dalje robuju onome što žele, a neđe da se usredsrede na ono što stvarno mogu da postignu.

    SPAS ZA BOŠNJAKE Prevazilaženje rešenja koja su ih osudila na lagano trunjenje, uz pomoć Turske i Rusije, za Bošnjake predstavlja spas. Ako oni to još nisu uvideli, u Ankari očito jesu. Srbi, koji su ne bez bolnih gubitaka ipak uspeli da prebrode najgore, neće pristati na dalje urušavanje svoje konstitutivne državne jedinice bosansko-hercegovačke (kon)federacije. U tome će im sigurno pomoći, i bez turskog poziva već uspostavljeno znatno veće prisustvo Rusije u Republici Srpskoj, pa i u BiH u celini. Opet, ne treba misliti da je za Republiku Srpsku isplativo održavanje statusa quo. Za Srbe je takođe korisno iznalaženje nekog novog modela odnosa sa Bošnjacima i Hrvatima, koji će državnu zajednicu učiniti efikasnijom a Republiku Srpsku izbaviti iz dosadašnjeg (polu)okupacionog statusa. Naravno, pod uslovom da Ankara urazumi Bošnjake, pa oni odustanu od jalovih zahteva da bude obesmišljen dejtonski status Republike Srpske. Takođe, i da dalji rast ruskog uticaja bude proporcionalan turskom.

    Ako bi Ruska Federacija i Turska uistinu delovale partnerski, samo je pitanje vremena kada bi se BiH od evroatlantske kolonije transformisala u složenu državu zajednicu sa posebnim vezama sa Moskvom i Ankarom, odnosno, na drugim osnovama, Beogradom i Zagrebom. Međutim, pitanje je da li je turska ponuda Moskvi iskrena ili se samo radi o taktici u funkciji geopolitičkog nadigravanja Vašingtona sa Moskvom i u tom kontekstu jačanja balkanske pozicije Turske? Ubedljivo zvuče argumenti, zasnovani na analizi američkog i turskog delovanja tokom devedesetih godina, i relevantnih američkih pogleda na Balkan, Bliski Istok i postsovjetski prostor, prema kojima je jačanje turske uloge u tim regionima deo imperijalne političke Vašingtona. Ona je sračunata na stvaranje treće velike zone hegemonije (za razliku od nekadašnje prve, na prostoru Latinske Amerike i druge, hladnoratovske, koja je obuhvatala Zapadnu Evropu) na prostoru koji se proteže od evropskog (jugo)istoka do Pakistana, sa epicentrom na području Persijskog zaliva. Pa u tom kontekstu na Bosnu treba gledati kao na zapadnu granicu američke istočne imperije.

    To što je Turska od devedesetih do danas postala manje sekularna i nešto udaljenija od Vašingtona i Brisela, suštinski ne mora mnogo da znači. Stvari u geopolitičkim kombinacijama ne moraju da budu onakve kakve deluju na površini. Uostalom, i Ankara stalno ističe da njene nesuglasice sa evroatlantskim partnerima u vezi sa politikom prema Iranu, Siriji, i drugim područjima Bliskog i Srednjeg Istoka, odnosno da tursko približavanje islamskim zemljama ne predstavlja spoljnopolitički zaokret. No, meni baš stalna potreba turskih zvaničnika da demantuju da se udaljavaju od američkih i evropskih „saveznika“ ukazuje da se ipak nešto dešava. Ne kaže džabe narod: gde ima dima ima i vatre. Americi je svakako i dalje cilj da, ako već njena sve slabija kolena ne dopuštaju da stvori i održi imperiju o kakvoj mašta, bar podeli uticaj sa nekim ko joj je blizak. Što znači da joj odgovara veća regionalna uloga Turske, pod uslovom da ona sledi američki kurs, tj. da joj bude bliska na način kako to SAD vole, a to je kao pokorna klijentska država. Opet, ojačala Turska želi da ima veći značaj, ali ne kao „potrčko“ Vašingtona već samosvojni igrač sa vekovnom imperijalnom tradicijom.

    TURSKA I SAD Tokom devedesetih godina američki i turski interesi su se poklapali. U nečemu je to i danas slučaj. Ipak, dugoročno država koja se oseti dovoljno snažnom ne ostaje krotko u senci sile koja joj je omogućila – naravno iz svojih interesa – da zaigra veliku igru. Male države mogu da budu lojalni sledbenici moćnih pokrovitelja, ali države sa velikom vizijom i realnom snagom, to ne ostaju čim im se ukaže prilika da se emancipuju. Ukratko, ni u Bosni, a ni na prostoru Bliskog i Srednjeg Istoka, Ankara neće duže biti američki „saveznik“ nego što joj se isplati. S druge strane, Ruska Federacija nema ambicije da se prema Turskoj postavlja kao stariji partner. Moskva sada dosledno i energično štiti svoje interese, ali uvažava i pravo drugih da tako postupaju. Ne negira im ga u ime licemernih priča o evroatlantskim vrednostima, globalnoj demokratiji i ekonomskim slobodama. Drugim rečima, ne nameće stav, kao što to čini Vašington, da su njeni interesi nešto sveto i za sve narode i zemlje samo po sebi dobro, dok su tuđi oličenje sebičnosti pa i zla, već realistično prihvata da je normalno da se svako bori za sebe, i da uspešniji ostvari ono do čega mu je stalo. Otuda, suštinski sada postoji mnogo veći prostor za saradnju između Moskve i Ankare, nego Ankare i Vašingtona.

    Naravno, s obzirom na povezanost turskih vojnih struktura sa Pentagonom, ali i ekonomske i druge interese Turske, ona sigurno neće preduzimati radikalne poteze koji bi mogli da joj donesu štetu. No, sigurno je radi sebe, a ne zbog tuđih geopolitičkih interesa zainteresovana za potpuniju saradnju sa Ruskom Federacijom. To ne znači da se interesi i emocije Rusije i Turske ne sučeljavaju u Srednjoj Aziji, na Kavkazu i Balkanu, ali znači da te zemlje mogu u mnogo čemu uspešno da sarađuju. U krajnjoj liniji, da stvore pogodno tle da se same nadmeću za realizaciju svojih želja, umesto da ostave Vašingtonu da uređuje svet po sopstvenom nahođenju. Bolje je i igrati oštro, uz sav rizik koji to sa sobom nosi, nego gledati kako drugi sve udešava po svom ukusu.

    Uzimajući sve to u obzir, Srbi ne bi trebalo da gledaju emotivno na nove spoljnopolitičke inicijative Turske, već treba da im pariraju što potpunijim povezivanjem sa Rusijom i povlačenjem promišljenih poteza. Za Srbiju i srpski narod u celini bila je opasna simbioza američkih i turskih interesa iz devedesetih godina, i celovito delovanje te dve sile. Sada je i na tom polju, kao i generalno na planu međunarodnih odnosa, nastupila nova era. Turska više sigurno nije američka marioneta, a Vašington ne ume da gradi savezništva na iole ravnopravnim osnovama. Bez obzira na svu naizgled dobroćudnu retoriku nove američke administracije, tu se ništa bitno neće promeniti. Uostalom, stara je i više puta potvrđena izreka: „Ne treba verovati u dobre namere onemoćalog nasilnika“. To u Ankari svakako dobro znaju, ma koliko da su imali računa u tome što su bili „prijatelji“ sa globalnim nasilnikom dok je bio u naponu snage. I zato će Turska igrati sve samostalnije i smelije proporcionalno slabljenju Amerike i daljem jačanju sopstvene moći.

    Tursko prisustvo na Balkanu, a pogotovo u muslimanskom delu BiH, iz godine u godinu će rasti. I za Srbe, i za Bošnjake, ali i za Turke koji su toga očito već svesni, dobro bi bilo da se to desi u okviru rusko-turskog strateškog partnerstva. U protivnom, jačanje turskog uticaja i u Federaciji BiH, a kamoli na nivou cele zemlje, nailaziće na oponiranje Republike Srpske. I umnogome će ostati jalovo. Od preuređenja BiH po volji Sarajeva, a protivno volji Srba, i u slučaju još intenzivnijeg jednostranog mešanja Turske u bosanske poslove, sigurno neće biti ništa. Ako je Banja Luka izdržala pritisak Vašingtona i Brisela onda kada je bila u najgorem položaju, i tim pre mu se sada uspešno opire, sigurno će se, oslonjena na Moskvu, izboriti i sa Ankarom ako se ona u duhu politike iz devedesetih bude angažovala sa pozicija bošnjačkih ekstremnih zahteva. A dok se dve strane budu svađale profitiraće treća, koja se do sada pokazala kao prepreka za iznalaženje realnog i održivog rešenja za razrešenje bosanskog čvora – a to su SAD.

    MODUS VIVENDI No, uz saradnju Moskve i Ankare moguće je pronaći modus vivendi između Srba i Bošnjaka, i udahnuti život BiH, naravno bez ugrožavanja dejtonskih principa. Pogotovo što je na Erdoganov predlog iznet u Sočima Vladimir Putin odgovorio da u kriznim regionima rešenje treba da bude pronađeno od strane tamošnjih naroda, a druge zemlje mogu da budu samo posrednici i da tako podrže proces prevazilaženja problema, odnosno da budu garanti realizacije dogovorenog rešenja. Ako Turska i ima imperijalne ambicije na Balkanu, Rusija ih očito nema. Pa ako Ankara istinski želi da u tom regionu izađe iz senke Vašingtona, i postane autentičan faktor, moraće da uvažava volju tamošnjih naroda, odnosno da odustane od naivnih geopolitičkih floskula i sentimentalnih stavova o dobrobiti osmanlijskog poretka za Balkana. Inače, sve Turske priče o harmoničnoj ulozi te zemlje na Balkanu, ostaće puka priča, od koje ni Ankara neće imati naročitu korist. A kamoli oni kojima, kako kaže, usled istorijski uslovljene bliskosti, želi da pomogne.

    http://standard.rs/vesti/36-politika/3718-nova-uloga-ankare-i-moskve-u-bosni.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: