Генерали

 

Ко о чему, ја о српским генералима.

Случај генерала Владе Трифуновића, кога су осудили и Хрватска и Србија:

Почетком рата генерал Трифуновић одлази код начелника ГШ ЈНА Вељка Кадијевића (будала и агент КГБ-а) који му каже да су “тешка времена, да се морају држати заједно, да ће војска стати уз њих“. Генерал Трифуновић одлази у Вараждин после тога. Када је стигао имао је 1 800 војника. Убрзо, због отпуштања свих несрба и непримања нових класа остаје са 200 необучених војника. Имао је, на пример, 80 тенкова али није имао људе који су обучени за коришћење тенкова. Данас генерал Трифуновић каже: “Знао сам да мисле о мени да сам посвећен професији, али нисам вјеровао да мисле да сам фанатик. Због тога ми у почетку није било јасно да имају намјеру да ме жртвују“ (НИН, 3081).

Помоћ од осталих генерала ЈНА није добио. Стигло му је наређење да мора да поштује примирје и само је он поштовао то примирје. Остао је  изолован са 200 необучених војника и без  хране, воде и струје. Био је под опсадом 15 000 добро наоружаних Хрвата, од којих су многи прошли обуку управо у касарни у Вараждину.

Остављен сам, без икакве помоћи ЈНА, одлучује да спаси животе 200 младих људи и око 60 старешина који су били са њим. Предаје се, за тих сат времена колико је имао да напусти касарну уништио је војне опреме колико је стигао.

У Хрватској је осуђен за прекомерну употребу силе, одузет му је стан, ћерка је била малтретирана. У Србији је осуђен за издају, због тога што није користио “прекомерну“ силу, нема смештај, нема генералску пензију. Ћерку му и у Србији малтретирају.

Почетком ’90-тих два пута је излазио на суд, али су судије Милош Шаљић и Ђорђе Дозет, који нису хтеле да га осуде без доказа, смењени и кажњени.

Тек када је за начелника ГШ дошао Момчило Перишић (прави издајник, обичан кретен, касније агент ЦИА) генерал Трифуновић бива осуђен (децембар 1994. године). Провео је 2 године у затвору. Добио је укупно 11 година затвора. Помиловао га је, од затвора, председник СРЈ  1997. године. Али је и даље остао издајник.

Сви људи из војног правосуђа који су учествовали у његовом процесу постају генерали са бројним привилегијама. Тако данас, ми, грађани Србије, плаћамо генералске пензије и станове следећим бедницима: Радомиру Гојковићу, Милошу Гојковићу, Светомиру Обренчевићу, Трипку Чековићу, Десимиру Гарићу и Видоју Пантелићу. Сви они су, укључујући начелника Перишића (који је носио бомбу у џепу у случају да сретне “издајника“ Трифуновића), поступали по наређењу председника Србије Слободана Милошевића (издајника, агента ЦИА). Као сведоци против Трифуновића појавили су се и генерали Живота Аврамовић и Јеврем Цокић, који су издавали наредбе и никада нису упутули помоћ у Вараждин као што су говорили генералу Трифуновићу.

После 5. октобра 2000. године ништа ново. Једино је Зоран Живковић, док је био председник владе, предложио да се генералу Трифуновићу додели стан. Предлог је одбио тадашњи министар одбране, а данас председник Републике Борис Тадић. Рекао БоТа – нема основа за доделу стана. Док већина издајника и глупака из редова генерала има огромне станове и виле, генерал Трифуновић живи у малој соби трећеразредног хотела већ 20 година.

Закључак:

99 одсто свих генерала, од оних пензионисаних коминтерноваца и ниткова УДБЕ, преко генерала ЈНА и полиције који су то били у времену распада СФРЈ па све до данашњих генерала Војске Србије и српске полиције – треба стрељати због издаје народа и крађе државе. Пошто то није реално у данашње време, и без обзира што су они тако бедни, ми смо хришћани па нећемо да убијамо, најмање што можемо да учинимо јесте да 99 одсто тих генерала осудимо на суду, да им укинемо пензије и привилегије, да им одузмемо станове и виле.

Али, ко то да уради? Какви су млади официри који стасавају уз овакве генерале, уз овако лоше људе, у тако пропалом систему?

Има ли наде, хоће ли бити неког пуча, зар могу да гледају како им народ нестаје, како се држава урушава, зар могу да слушају све те лопове и стране плаћенике који су заузели највиша државна и друштвена места у хијерархији владања?

Хајде млади официри Војске и агенти БИА, будите другачији, урадите нешто достојно војног и официрског позива. Ухапсите своје генерале и комаданте. Што пре, то боље за Србију. Што пре, то су веће шансе да српски народ опстане. Урадите нешто, немојте да се продајете за бољу плату и већи стан. Боље и да прођете као генерали Трифуновић и Здравко Понош него да будете срамота свог народа попут генерала Перишића, Кадијевића, Васиљевића и осталих бедника.

Додатак,

16.01.2010.

После интервјуа НИН-у, генерал Трифуновић је дао интервју листу Данас (16.01.2010.) у коме каже:

“Представник Српске академије наука и уметности је дошао генерала Симовића, који је био министар одбране, и пренео му захтев САНУ да генерал Трифуновић мора на суд и у затвор. Тек после тога је подигнута оптужница.“

5 Responses to Генерали

  1. Varagić Nikola каже:

    Која су данас занимања где се захтева највише храбрости?

    ДА ЛИ ЋЕ ЖЕНЕ СПАСИТИ СРБИЈУ

    Уобичајена карактеристика балканског мушкарца јесте ,,мачизам”, или другим (нешпанским) речима, претерано самољубље и одушевљеност сопственом снагом и мушкошћу. У недавној анкети, око 50 одсто младића признало је, или се можда и хвалило, да туку своје жене и девојке, и да су уопште спремни за тучу када се ради о одбрани сопственог образа, части и достојанства. Већина изгледа себе види као неку врсту Зоро осветника или можда Винетуа из романа Карла Маја. Имају, они то тврде, једноставан кодекс понашања у коме је храброст једна од најважнијих врлина.

    Али да ли је та слика заиста истинита? Не она која се тиче пребијања девојки и жена, јер то изгледа, нажалост, јесте тачно. Већ сопствено веровање о храбрости. Да ли се српски мушкарци емпиријски одликују великом храброшћу, за разлику од жена којима се, према тој истој анкети, таква врлина не приписује? Пре него што покушамо да одговоримо на ово питање, треба погледати која су, данас у Србији, занимања где се захтева највише храбрости. Мислим да нема сумње да се ту ради о судству, које је под сталним притиском криминалаца као и политичара, истраживачком новинарству (за које важи исто што и за судство) и јавним финансијама, где се доносе одлуке са огромним финансијским последицама и које, наравно, могу да угрозе или поспеше нечије интересе. Србија ту није битно различита од других земаља у транзицији. И у Русији су ове три професије најризичније, и у њима се тражи највећа храброст. Такође, скоро редовно имамо прилику да читамо о убиствима судија и ,,незгодних” новинара у многим земљама света. Према подацима ,,Новинара без граница”, само прошле године у свету је убијено 76 новинара. Чак и не рачунајући подручја у рату (Авганистан, Пакистан, Ирак и Палестина) тај број је још увек огроман: 63.

    Оно што се лако може приметити јестеда су у Србији ове најризичније професије у великој мери ,,феминизоване”. После управо завршеног избора нових судија објављено је да су две трећине судија у Србији жене. У Врховном касационом суду (који је наследио Врховни суд Србије) 17 од 24 судијe су жене. Председник Врховног касационог суда је жена; министар правде је такође жена; републички јавни тужилац исто тако. Ради се вероватно о три најтежа радна места у држави, за којасупотребнане само знање и вештина већ управо оно што смо малопре поменули–храброст. Јер јасно је да у друштву као што је српско, где чак и криминалци чијесу казне постале правоснажне још увек из затвора контролишу, било својим утицајем билоновцем, јаке криминалне мреже, особа на таквој позицији у судству или тужилаштву јесте изложена не само свакодневном стресу и претњама већ и стварној опасности да буде физички нападнута или убијена. И,заиста, о таквим претњама упућеним председници Врховног суда и министарки правде могли смо да читамо у медијима.

    Слична је ситуација са новинарима који се баве истраживачким новинарством.И ту је, у случају недавне телевизијске серије о повезаности различитих мафија и такозваних навијача, особа која је серију режирала такође жена. Њусути мафијашина најгори могући начин вређали, прећено јој је (или јој се још прети) убиством тако да је коначно морала да пристане и на полицијску заштиту. Да ли је тај посао могуће радити без велике храбрости?

    У јавним финансијама, садашњи министар (опет жена) изложена је притисцима улице или моћних бизнисмена и политичара. Иако у овом случају, на срећу, још нико није претио и одузимањем живота, јасно је да је место министра финансија, у релативно сиромашној држави усред светске кризе, и у земљи где су огромне паре стечене на често неразјашњене начине, једно од најтежих и најнезахвалнијих позиција у политици. Не прође ни дан да једна или друга група не испоставља своје захтеве, све то често уз сумњичење министра да своје одлуке не доноси на бази онога што је потребно и стручности већ да би угодио ,,неким другим” интересима.

    Мислим да је највећа храброст потребна у ове три области, али постоје и многе друге које су такође контроверзне и где се особа налази под сталним оправданим или неоправданим притиском јавности и на ветрометини различитих интереса и притисака. Такав је случај са европским интеграцијама, ресором који такође води жена, или председником Скупштине Србије (још једна жена). Верујем да би, да није у свим тим областима толико храбрих жена, тешко било наћи адекватне замене.

    И када се онда вратимо на почетак, и трезвено размотримо у чему се испољава храброст, тешко нам је да приметимо да у стварном животу заиста постоји балкански ,,мачо”. Напротив, они који себе виде као најхрабрије, углавном ту ,,храброст” испољавају када у већој групи, и пригодно наоружани моткама и ножевима, нападну ненаоружану особу која и не слути шта јој се спрема. И зато ваља се упитати: да ли је потребнавећа храброст да се шипком и палицом пребије неко слабији од себе или да се буде спреман, у одбрани закона и општих принципа, на сукоб са мафијом? И ко је онда заиста ,,мачо” у Србији на почетку 21.века?

    Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон

    Бранко Милановић

    http://www.politika.rs/pogledi/Branko-Milanovic/DA-LI-CE-ZENE-SPASITI-SRBIJU.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Годинама говорим да жене треба да дођу на чело Војске и полиције.

  3. Varagić Nikola каже:

    General Vlado Trifunović nakon ukidanja presude

    General Perišić je nosio bombu u torbi tražeći šansu da me pogubi

    Autor: Nataša Bogović

    Od države očekujem da me obešteti i potpuno rehabilituje. Pozdravljam ukidanje presude i nemam više teret osude na leđima i na mojoj porodici, ali 20 godina sam pod pritiskom, žigosan kao osramoćen i ponižen, osuđen čovek. I moja porodica je proganjana. Ako je država država, ako ozbiljni ljudi odlučuju, ne treba mene da pitaju i da ih ja molim za to.

    To treba da ide logičnim redom do kraja. Ako ne bude tako, biću razočaran što sam ikada živeo u Srbiji – kaže za Danas general Vlado Trifunović, komentarišući ukidanje presude kojom je bio osuđen najpre na jedanaest, a potom je presuda preinačena na sedam godina zatvora zbog toga što je koristeći pištolj i uzimajući hrvatske pregovarače kao taoce, iz Varaždina 1991. izveo pripadnike svog korpusa što je sud okarakterisao kao izdaju.

    Danas general Trifunović živi u hotelu Bristol, od penzije koja je umanjena kao posledica osuda, narušenog je zdravlja, ali se i dalje bori za pravdu i skidanje ljage sa svog imena.

    – Presuda je ukinuta na osnovu zahteva za zaštitu zakonitosti. Ništa što nisam rekao na sudu nije rečeno i nema nove činjenice koja je pretresena. Ovo samo potvrđuje ono što sam znao i što je znao i sud kada me je osudio, verovatno zbog nečijeg pritiska. Razočaran sam što me je Srbija osudila. Spasao sam sve vojnike koji su bili u Varaždinu, a većina koja je ostala sa mnom i koje sam spasao bili su Srbi. A Srbija me sudi.

    Protiv vas su vođeni postupci i u Hrvatskoj i Sloveniji.

    – Razočaran sam i za mene je velika enigma što su se u mom progonu potpuno složile države i njihove politike – Srbija, Hrvatska i Slovenija. Ni u čemu nisu složni, bili su u ratu, u ekonomskom ratu, politički posvađani, klevetali se pred međunarodnim institucijama, a složili su se samo da mene progone. Ako su tako uradili i mene i moju porodicu maltene uništili, bilo bi lepo da se sada slože i skinu mi sve presude i optužnice i da to bude početak saradnje među državama. Ništa nisam učinio što bi moglo biti krivično delo ni u Sloveniji, ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji.

    Ko je po vašem mišljenju stajao iza pritisaka da budete osuđeni?

    – Teško je nabrajati te ljude… ko je izvršavao, ko je naređivao. Znam ko mi je sudio i kako su nagrađeni ti ljudi i kako su kažnjavani oni koji su donosili oslobađajuće presude i nisu se povinovali pritiscima. Sudija Đorđe Dozet koji je izrekao oslobađajuću presudu morao je da napusti sud. Presuda je ukinuta pod pritiskom generala Momčila Perišića koji je tada došao za načelnika Generalštaba. Perišić je – kada je primio dužnost načelnika Generalštaba – došao u vojni sud, okupio sve sudije i tužioce i očitao im lekciju rekavši, između ostalog, da je u torbi nosio bombu i šetao Beogradom tražeći šansu da me pogubi kao izdajnika. Bilo je jasno kako će onaj ko kasnije dobije moj predmet morati da presudi. Istog dana kada sam primio presudu prebačen sam u Zabelu. Tada sam postao robijaš. Osudila me je vojska u kojoj sam savesno radio 43 godine. Imao sam najviše ocene. Znao sam i voleo svoj posao, nisam se žalio na prekomande širom Jugoslavije i na kraju sam morao na robiju, da se nađem s ljudima koji su počinili najteža krivična dela.

    Ko je sve vršio pritisak u vezi sa vašim slučajem?

    – Ne znam ko je vršio pritisak na Perišića, ali Perišić to nije smeo raditi bez znanja predsednika države, ili je dobijao zadatke od njega, a bila su dva predsednika – Slobodan Milošević i Zoran Lilić. Bilo je i drugih pritisaka. I ne samo to, jer ako je predsednik države intervenisao, verovatno mu je to neko sugerisao. I predstavnik Srpske akademije nauka i umetnosti je došao kod generala Simovića, koji je bio ministar odbrane, i preneo zahtev SANU da general Trifunović mora na sud i u zatvor. Tek posle toga je podignuta optužnica. Bilo je generala koli su mi lično govorili da bežim iz zemlje dok sam čitav, da se za mene spremaju strašne stvari. Pitao sam: „Zašto, ovo je moja zemlja, tu sam završio škole, služio radni vek, doveo sam vojsku – stanovnike ove zemlje“. Jedan mi je rekao: „Izgleda da ti Vlado, ne razumeš neke stvari“. „Koje stvari“. „Ti ne razumeš srpsku istoriju. Ti ne znaš da Srbiji nisu potrebni živi ljudi. Ti nikoga nije trebalo da spasavaš„. „A ko je potreban Srbiji, pitao sam ga“. „Srbiji su potrebni mrtvi heroji, da Srbiji povrate istoriju, da se njima ponosi“. Rekao sam „Ako je to istorija, ti je poštuj, ja neću. To nije nikakva istorija i za mene to ne važi“. Ko god umre, pogine, nije važno kakav je – diže mu se spomenik, o njemu se pričaju bajke i i podstiče se omladina da događaje u kojima je on stradao pominje. Ja sam bio vojnik i pripremao sam se za rat ako do njega dođe, ali etika ratovanja je takva da kad oficir vodi vojsku u neku akciju mora voditi računa da ima što manje žrtava i povređenih.

    Da li je došlo do promene odnosa prema vama nakon promene vlasti 2000?

    – Prema reagovanjima u vreme dok su bili opozicija, činilo se da su predstavnici nove vlasti na mojoj strani. Kad je došlo do promene, ništa nije učinjeno. Išao sam u razne institucije. Mnoga vrata su bila zatvorena, iza onih koja su bila otškrinuta, razgovor je vođen bezveze. Sve načelnike Generalštaba sam obišao da s njima razgovaram. Jedino me je Zoran Živković dok je bio predsednik Vlade pozvao na razgovor, rekao je da je iznenađen što moje pitanje nije rešeno i obećao da će se založiti da se ukine osuđujuća presuda i da dobijem stan. Tada je ministar odbrane bio Boris Tadić. Jedan od mojih advokata je potom bio pozvan u Ministarstvo odbrane gde ga je primio jedan od službenika. Kasnije je stigao odgovor da nema osnova da mi se pomogne. I tako se završio Živkovićev pokušaj. Posle nikako nisam mogao doći do Živkovića kako bih ga pitao da li je mislio ozbiljno i ko je jači od predsednika Vlade.

    Šta danas mislite o srpskoj vojsci?

    – Ne mogu dati mišljenje jer nemam nikakve kontakte sa vojskom, osim što sam pokušavao da na nekim mestima razgovaram o mojim problemima i ništa mi nije rešeno. Samo znam jedno – kada me je država progonila uz pomoć vojnog rukovodstva, oficire su do te mere indoktrinirali da je verovatno svaki mislio sve najgore o meni. Moj slučaj zaslužuje analizu za svakog oficira i da se iz njega izvuče pouka. Da je to tada urađeno, ne bi bilo ni tuzlanske kolone, ni Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Za sve postoji rešenje, nema nerešivih slučajeva, samo treba malo razmišljati i čovek treba da sme da razmišlja i deluje u skladu s time.

    Kako gledate na slučaj Ratka Mladića?

    – Mladić je mlađa generacija i lično ga ne poznajem. To što se skriva je njegova stvar. Meni su predlagali da bežim, ali to mi nije palo napamet. Ja sam čovek koji smatra da se treba suočiti sa svim problemima, sumnjama i ljudima… Mislim da svako ko je optužen za nešto mora imati snage da se s tim suoči. Neka se brani, ako nije kriv.

    Robijaška iskustva

    Kako su se zatvorenici odnosili prema vama?

    – U zatvoru je, naravno, vrlo neugodno, ali svi ljudi – od zatvorskog osoblja do poslednjeg osuđenika – su mi se obraćali s poštovanjem i trudili se da se predstave kao moji prijatelji. Koji je god od osuđenika dobio paket, nije propustio da mi donese nešto. Nije bilo osuđenika koji je na svom radnom mestu mogao da mi učini uslugu, a da mi to nije ponudio. U Zabeli sam odveden u zatvorsku bolnicu. Znao sam da iz Beograda postoji intervencija da me ne tetoše i ne drže u bolnici. Posle izvesnog vremena sam prebačen u paviljon, zajedno sa zdravim osuđenicima. Osuđenici koji su radili u vešeraju, kupatilu, magacinu, trudili su se da mi krevet nameste sa svim novim stvarima – nova jastučnica, vata za jastuk – punili su preda mnom: „Evo, vidiš, generale“ – tako su me zvali – „sve najbolje“. Pomogli su mi da noću ne ozebem, jer prostorije u zatvoru nisu grejane, a bila je jaka zima. Pošto sam se jako razboleo, vodili su me u Medicinski centar u Požarevcu i tamo je konstatovano da mi je neophodno ispitivanje u ustanovi koja ima više uslova. Tražio sam da idem na VMA, međutim nisu dozvolili, čak su neko vreme bili odustali od toga da me vode u Beograd na lečenje. Verovatno je neko intervenisao. Onda sam porazgovarao sa lekarom i pitao ga šta čeka, zašto ne interveniše, ima li lekarsku etiku, da li je položio Hipokratovu zakletvu… Istog dana sam prebačen u zatvorsku bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Tu sam lepo prihvaćen, podvrgnut raznim pretragama, vozili su me u klinički centar, dobijao sam lekove… I bilo je intervencija da odatle brzo budem prebačen nazad u Zabelu. Jedan doktor je morao da uradi nešto jako neprimereno da bi me sačuvao. Sreća što za to nije odgovarao, ali slučajno sam saznao za njegov postupak. Da sam se vratio u Zabelu, danas ne bih bio živ. Dočekao sam oslobađanje na osnovu pomilovanja kojeg nisam tražio. Pušten sam 18. januara 1996. i došao u ovu sobu. Ne bih imao ni tu sobu da je nisam plaćao tokom boravka u zatvoru. Znam da građani misle da mi koji smo u ovom hotelu, pogotovu ja, živimo besplatno, imamo hranu, da ne plaćamo ništa… Ja jedem ono što sebi skuvam. Ne hranim se ni u kakvom restoranu, sam sebi kuvam.

    Adžić mi se izvinio

    – Kada su odlučivali da idem na sud, pozvali su sve komandante armije i još neke istaknute ljude. Rukovodio je Veljko Kadijević, mada sam ja izveštaj o onome što se dešavalo predao Adžiću koji je rekao da sam sve uradio pravilno čak se i izvinio što mi nije poslata pomoć koju sam tražio…. Odluka s kojom su se svi saglasili je bila da idem na sud da dokažem svoju nevinost. Prema tome, ja nisam bio okrivljen i nisu formulisali moju grešku, već samo tražili da idem na sud da dokažem nevinost. Ako se tako postupa, svakog sa ulice se može pozvati da dokazuje svoju nevinost – kaže general Trifunović.

    Nisam hteo da nastane nova Ćele-kula

    – Optužnica protiv mene je konstruisana. U njoj nije bilo ničega što bi meni odgovaralo… Postavljana su pitanja zašto nisam uradio ovo ili ono. Bilo mi je zabranjeno: hteo sam, ali pretpostavljeni mi zabranio. Potom je postavljeno i pitanje zašto sam slušao… Sve što sam tražio za jedinicu, nisam dobio. Imao sam samo regrute, oduzeli su mi sve obučene partije vojnika i izvlačili jednog po jednog oficira. Država je rasformirala moju jedinicu i ostavila paučinu od jedinice. Samo smo imali naziv korpusa – to nije bio korpus. Imao sam više garnizona, magacina i kasarni, ali nisam imao vojnika ni da stražarski to obezbeđujem. Možda smo mogli da opstanemo još dva do tri dana, ali šta bi to rešilo – niko se od nas ne bi vratio. I šta bi bilo? Naše bi kosti bile sahranjene u jednu zajedničku grobnicu, to bi bila neka ćele-kula, da neko posle vadi lobanje i zida kao u Čegru. To bi bio kamen spoticanja kroz vekove između Srbije i Hrvatske. Pošto smo većinom koji su ostali bili Srbi – bio je još poneki Albanac i Musliman i Slovenac, bilo bi: „Evo kakvi su Srbi genocidan narod, došli su na prostor etnički čisto naseljenim stanovništvom da stvaraju veliku Srbiju. S njima nikada u život i u politiku“. A naši bi rekli: „Eto kako su Hrvati genocidan narod. Varaždinski korpus“ – iako je samo ime imao, a korpusa nije bilo – „su pobili. Nikada s njima“. Onda bih ja bio najbolji general, imao bih najbolju vojsku. Zar je mene majka rodila i zar sam završio vojne akademije i postao general da moje i kosti mojih vojnika dam za vekovni razdor između dva naroda. Ako bih mogao, doprineo bih da se oni pomire, da žive kako treba, a neću da doprinosim razdoru ni rečju, a pogotovo ne svojim i životima mojih vojnika. To je moj motiv zašto sam to uradio i zašto se osećam nevinim i pravednim čovekom i pravim oficirom. Uradio sam čin koji treba država da poštuje – prvo pretpostavljeni, a onda država i narod. Politika koja to osuđuje nije politika, to vodi u sunovrat i narod i državu, jer od nje nema ništa – kaže general Trifunović.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/general_perisic_je_nosio_bombu_u_torbi_trazeci_sansu_da_me_pogubi.26.html?news_id=181430

  4. Varagić Nikola каже:

    Gorile Čedomira Jovanovića napale fotoreportera Kurira dokje slikao lidera LDP kako ponovo kupuje skupocenu robu u „Bosu“

    BEOGRAD – Alo, ne možeš da slikaš! Je l’ čuješ! Alo, bre! Ima da ti bacim taj aparat, si čuo?!
    Ovim rečima nasrnuo je na fotoreportera Kurira čovek iz obezbeđenja Čedomira Jovanovića dok je on, juče oko pet sati po podne, pokušavao da snimi lidera LDP kako kupuje odeću u ekskluzivnoj radnji „Bos“!
    Posle pretnji rečima, usledio je i fizički kontakt, prilikom kojeg je Čedin telohranitelj pokušao da oduzme fotoaparat i obriše fotografije koje je naš fotoreporter napravio!

    Korpulentni gorila najpre je zgrabio našeg fotoreportera za ruku, pokušao da mu otme aparat, a onda počeo da ga gura i nastavio da urla:

    – Istog momenta da si mi pokazao šta si slikao, ili ti oduzimam fotoaparat, je l’ ti jasno?!
    Na reakciju našeg fotoreportera da se ovaj legitimiše, gorila je odgovorio da je iz MUP i dodao:

    – Pokaži ti meni svoju legitimaciju, pa ću ja da se legitimišem!
    Ovom do gole glave ošišanom telohranitelju u kožnoj jakni posle nekoliko sekundi pridružila su se još dvojica, koja su se isto tako brutalno ponašala.

    Za sve to vreme Čedomir Jovanović je plaćao na kasi garderobu u radnji, ali je nakon nekoliko minuta, primetivši gužvu, zbunjeno izašao iz prodavnice, pogledao u našem pravcu i seo u crni „audi“. Potom je, uz pratnju dva policijska džipa, krenuo ka Narodnom pozorištu.
    Svedoci ovog događaja, građani koji su prolazili pored Jovanovićevih telohranitelja i našeg fotoreportera, bili su zgranuti njihovim ponašanjem.

    ISKORISTIO RASPRODAJU
    Kurir je pre nešto više od mesec dana objavio fotografije lidera LDP kako kupuje u istoj prodavnici, u kojoj jakna košta i do 80.000 dinara. Doduše, za razliku od prošlog puta, ovom prilikom na radnji je bilo istaknuto da je u toku rasprodaja, što je verovatno privuklo Jovanovića da se ponovi još kojim odevnim predmetom.

    http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-16-01-2010/brutalno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: