Окупатор

 

Шеф Еулекса Ив де Кермабон рекао је у четвртак да се мора „хитно одговорити“ на одлуку Београда да именује српске судије на Косову и да на Косову може постојати само један правосудни систем.

Еулекс је мисија Европске уније. Европска унија и НАТО пакт су организације које је створила евроатлантска елита да би лакше контролисала народе и државе Запада, и да би тако уједињени лакше освајали остатак света. Негде то раде војске, негде мултинационалне компаније.

На Космету имају своје војнике, у Београду своје послушнике. На Космету забрањују кретање Србима и желе да уклоне српске институције, у Београду се играју са динаром да би народ рекао – дај евро да нас спасе! Не забрањују кретање Србима по Србији, али су створили такве околности да многи Срби напусте Србију, а они који остану да живе као робови, оболели и заглупљени. Са мало хлеба и пуно игара. Институције државе су уништене, народ мора да затражи спас у институцијама ЕУ и НАТО. Само они могу да нас доведу у ред!

19 Responses to Окупатор

  1. Varagić Nikola каже:

    ЗГРАДА ДРЖАВНА

    Србија се током протеклих двадесет година суочила са политичким, националним, привредним и социјалним колапсом. Била је највећа губитница пада Берлинског зида, најтеже ју је погодила пропаст југословенске државе, социјално-радикални захтеви њених грађана највећи су на континенту, становништво је после низа ратова и политичких неуспеха најстарије, интегрисаност друштва је најмања, њена је елита неко време важила за у највећој мери корумпирану…

    У друштвеним наукама експерименти су углавном немогући или неуспешни. Ипак, пример једне зграде у Београду, са чијим сам унутрашњим животом посредством пријатеља упознат, наводи на размишљање.

    Негде у кругу београдске трамвајске линије број два изграђена је у време процвата реалног социјализма велика десетоспратница са два улаза. Иако ју је по ондашњој последњој моди изградио познати архитекта, судбину јој је одредио Брозов говор у Сплиту. Позив на скромност, штедњу и смањење привилегија платила је тако што је просечан стан смањен за трећину, а последњи радови прекраћени па је грађевина недуго потом оронула. Тадашњи режим омогућио је релативно безболан прелазак становништва из села у град. Већини грађана је у време, иначе углавном пропуштеног, европског привредног бума, донео и извесну хармонију рада, плате и социјалне сигурности. Ипак, у том „идеалном друштву”, мањина грађана је добила станове. У споменутој згради је дошло и до раслојавања у оквиру тог друштва бескласних. Тако су директори, менаџери, службеници са високим и вишим образовањем доспели у део зграде окренут ка мирној улици, поштеђен од поподневног сунца и децембарске кошаве. Са њима се у велики стан, који је запосео скоро читав спрат, доселио и један члан републичког извршног већа СР Србије. Неугледнији део зграде населили су радници, помоћно особље и становник социјалног стана.

    Док је реални социјализам, заслађен зајмовима из иностранства, трајао, велика зграда је некако и одржавана. Ствари су се промениле од почетка наше мукотрпне транзиције. У обе зграде велики број станара не жели да учествује у њиховом одржавању. У „радничком делу” више од половине станара није било спремно чак ни да плаћа њено чишћење. Ускоро су последњи спратови остали на милости киша и снегова, приземни се накривили са темељима, а лифт постао опасан. Тадашњем председнику скупштине станара пребациване су разне злоупотребе. Промене у земљи осетиле су се и у згради. На чело савета дошла је супруга једног нижег функционера нових власти. Ускоро се у власништву њене приватне фирме, пресељене из једног градића на истоку државе, нашло читаво приземље зграде. Пропало је предузеће које је додељивало станове, и она је те просторије легално купила на аукцијама (оглашеним у нискотиражним новинама). Остала је само једна мала просторија поред лифта.

    Пре неколико година београдске власти су пружиле необичну могућност: финансирање 70 одсто трошкова реконструкције зграде у приватном власништву. Док се чиновнички улаз окористио овом понудом, у радничком виши спратови гунђају зато што плаћају земљарину, а нижи не осећају одговорност за кров или лифт. Ипак, опасност да се део зграде сруши нагнала је станаре да се окупе на једној скупштини. Стари председник кућног савета грдио је нову власт Србије. Критика је била опсежна. Нагласио је да је стара власт „изградила” зграде а нова није у стању ни да их о свом трошку поправи. За већину окупљених и 140 динара месечне накнаде за чишћење показали су се као непремостива препрека. Понеки власници станова који вреде по 100.000 евра, изјавили су да ће плаћати чишћење зграде ако из ње буде избачен становник подрумског социјалног стана. Нова председница је помирљиво понудила решење: удео у реконструкцији зграде могла би да финансира она, наравно уколико јој зграда поклони преосталу заједничку просторију. После дуже огорчене расправе предлог је пропао зато што је нестало кворума.

    Реч је о једном малом примеру. Он нема везе са ратовима, државним неуспесима, економским кризама или међународним заверама, али зато јасно показује важне изворе тешкоћа нашег друштва. Све тезе о отпорима модернизацији и нацији заробљеној у прошлости, одлазе у други план пред колосалним неуспесима мегаломанске модернизације: од непрежаљеног, пропалог југословенства до неодрживо брзе индустријализације и урбанизације. За овакву ситуацију одговорне су пре свега елите. Њихова непромишљеност је свему значајно допринела. У будућности би њихова идеја и жртва могле да донесу опоравак. Нажалост, у Србији су елите већ деценијама, слабијег квалитета од народа из кога су потекле…

    Чедомир Антић

    http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/ZGRADA-DRZAVNA.sr.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Zajednička krivica

    Autor: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    I Vlada i Narodna banka Srbije su krivi za kurs, ako već moramo da proglasimo krivca. Vlada je znala šta će da radi sa 480 miliona evra, odnosno da će da ih zameni i pusti u opticaj kroz razne isplate. Narodna banka je znala šta će to izazvati i nejasno je zašto je preporučila Vladi da te pare zamene mimo deviznog tržišta.

    Odluku su morali zajedno da donesu pa su zajedno i krivi. Da, svih tih 480 miliona evra odnosno 47 milijardi dinara Vlada će pustiti u opticaj, a ni približno toliko neće biti povučeno sa tržišta i šta onda? Pa dinar će nastaviti da slabi. A kad dinar slabi, narod baš briga da li kurs određuju ponuda i tražnja, da li je dobro da imamo plivajući ili fiksni kurs. Njima treba krivac za novonastale probleme – manje im vrede plate i penzije, više moraju da daju za otplatu kredita.

    To je mesto gde je guverner u davanju objašnjenja (opravdanja) izgubio vezu sa realnošću. U nadigravanju ko je u pravu i u dokazivanju da je baš njihova politika najbolja i bogom dana, funkcioneri zaborave na jad i bedu koja prolazi ispod prozora njihovih kancelarija. Nije dobro da guverner kaže da NBS nijedan iznos evra ne vidi kao psihološku granicu. Da, jeste 100 dinara psihološka granica mnogima, a iza stotke granica više nema. Psihologija i očekivanja su veoma bitne nepoznate u svakoj modernoj ekonomskoj jednačini i to guverner dobro zna. Zbog toga je i izgubio medijski rat, koji je, videli smo to na mnogo drastičnijim primerima, možda najvažnije dobiti. Koliko god da u njegovim izjavama ima istine, on je od naroda obeležen kao krivac. Ako se već kurs slobodno formira, čemu onda izjave da će biti stabilan. Mnogo je realnije, imajući u vidu stanje naše ekonomije, da će dinar slabiti, odnosno da u pogledu vrednosti dinara nemamo još dugo čemu dobrom da se nadamo.

    Posebna epizoda u priči o dinaru i njegovon srozavanju su međusobne optužbe zvaničnika. Svako može da kaže šta misli o bilo čemu, bez obzira na obrazovanje koje ima, jer je to osnovni postulat svakog normalnog društva. Samo neka se trudi da je to u granicama pristojnog. Tu granicu gradonačelnik Beograda je pregazio, ali to ne znači da guverner mora da mu uzvrati uvredom na račun škole koju je završio.

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/zajednicka_krivica.46.html?news_id=181242

  3. Varagić Nikola каже:

    „Torlak“ i „Batut“ uskraćuju informacije od javnog značaja

    LIČNI STAV

    Autor: Rodoljub Šabić

    Odmah po Novoj godini na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti stigle su, iz redakcije jednog beogradskog nedeljnika, dve zaista interesantne žalbe koje potvrđuju da naša javnost, bar kad je reč o interesovanju za pitanja u vezi sa hiperaktuelnom temom kakva je, u globalnim razmerama, pandemija „svinjskog gripa“, odnosno virus AH1N1, „ide u korak sa Evropom“.

    Redakcija nedeljnika je, pre nego što je podnela žalbe Povereniku, pozivajući se na prava iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pokušala da dobije informacije relevantne za pomenutu temu o kojoj je nedeljnik želeo da piše. Konkretno, od Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak“ i Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ tražila je na uvid informacije iz ugovora o kupoprodaji vakcina za obaveznu imunizaciju u Republici Srbiji, a od ovog drugog još i odgovor na pitanje – da li je tačno da je na osnovu tendera koji je raspisan za šest meseci sklopljen ugovor na tri godine sa kompanijom Sanofi Aventis?

    Po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja oba instituta su imala obavezu da u roku od 15 dana udovolje zahtevu ili da, eventualno, isti odbiju donošenjem odgovarajućeg rešenja sa takođe odgovarajućim obrazloženjem.

    Ipak, institut „Torlak“ je pomenutu obavezu prosto ignorisao i nije odgovorio baš ništa. A Institut „Batut“ je dao odgovor koji bi se mogao označiti kao „antologijski“. A pre nego što objasnim zašto, treba podsetiti na neke stvari.

    Pre svega, na činjenicu da naš Zakon o slobodnom pristupu informacijama predviđa da je organ vlasti ako uskrati pristup određenim informacijama dužan da dokaže da je u konkretnom slučaju opravdano da to učini radi zaštite pretežnijeg interesa, ali da nikad ne sme da uskrati pristup informacijama koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu životinja i zdravlja ljudi i životne sredine, dakle da u pogledu ovih informacija nije dopušteno da se dokazuje da javnost nema opravdan interes da zna.

    Vredi se podsetiti i na to da su informacije tražene praktično istovremeno kada je svetska (i naša) javnost obaveštena o tome da je Zdravstvena komisija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope jednoglasno donela rezoluciju kojom zahteva istragu povodom „lažirane“ pandemije gripa AH1N1.

    Ovom rezolucijom snažno je, u globalnim razmerama, potvrđen legitimitet prava javnosti da zna sve relevantne informacije o pandemiji AH1N1.

    Dakle, više je nego očigledno da su odavno i na globalnom i na domaćem planu, što potvrđuje situacija sa katastrofalnim odzivom građana na poziv da se vakcinišu otvorena pitanja na koja se moraju dati odgovori.

    A pomenuti odgovor Instituta „Batut“ na jedno od tih pitanja glasi: „Obaveštavamo Vas da se informacije sadržane u ugovoru ne odnose na ugrožavanje niti zaštitu zdravlja stanovništva…, niti su takve prirode da postoji opravdan interes javnosti da zna za iste.“

    Je li pogrešno oceniti ga kao „antologijski“?

    Šta drugo reći za tvdnju da se informacije sadržane u ugovoru o nabavci vakcine koje treba da primi gotovo polovina stanovnika zemlje „ne odnose na zaštitu zdravlja stanovništva“ ili da informacije o nabavci bilo čega na šta se troše milijarde dinara obezbeđene porezima i doprinosima koje plaćaju građani Srbije, „nisu takve prirode da postoji opravdan interes javnosti da zna za iste“? A valjda je suvišno reći da je ovaj „biser“ redak čak i za uslove naše prebogate „riznice“ raznoraznih „opravdanja“ za ograničavanje prava javnosti, bez obzira na to da li se iza njega krije nerazumevanje prava, prezir prema pravu ili nešto treće, očigledno neprihvatljiv.

    Autor je poverenik za informacije

    http://www.danas.rs/vesti/dijalog/torlak_i_batut_uskracuju_informacije_od_javnog_znacaja.46.html?news_id=181240

  4. Varagić Nikola каже:

    CIA snajka CIA

    U Srbiji deluje 55 tajnih službi iz 40 zemalja sa više od 5.000 agenata, najmoćniji britanski MI6, nemački BND, ruski FSB, MOSAD, slovenačka SOVA, hrvatska SOA, Turci

    BEOGRAD – Srbija je obaveštajno okupirana država!
    Više od 5.000 špijuna umreženo radi za interese stranih država. Pozicionirani su u Vladi Srbije, njenim agencijama, privrednim kompanijama i nevladinim organizacijama, pokazuje istraživanje Kurira, koje smo sproveli posle priznanja direktora BIA Saše Vukadinovića da u Srbiji zvanično deluje 55 obaveštajnih agencija iz 40 zemalja!

    Analitičar Tomislav Kresović tvrdi da je Srbija trenutno pod najvećim pritiskom britanskog MI6, nemačkog BND, ali i francuske obaveštajne službe i ruskog FSB. Prema Kresovićevim rečima, Britanci u sadejstvu sa CIA „praktično drže u svojim rukama strateški bezbednosni sistem Srbije“.

    – Vrlo su uticajni, gotovo da kontrolišu neke segmente vojske, vojne namenske industrije i policije. Francuzi i Nemci usmereni su na ekonomsku špijunažu, a ruska federalna služba kontroliše energetiku. U značajnoj meri veoma je uticajan i izraelski MOSAD, a opšte je poznato da je direktno povezan sa SDPR, preko kojeg prati glavne koordinate islamskog faktora na Balkanu. Pored toga, jak uticaj u Srbiji imaju slovenačka SOVA, koja deluje preko jednog velikog trgovinskog lanca, kao i hrvatska SOA, koja interese svoje države ostvaruje preko jednog od vodećih tajkuna koji kupuje fabrike i nekretnine, prevashodno u agrarnom sektoru. Takođe, u poslednje vreme aktivna je i turska služba, koja ima za cilj da uveže u jedan sistem BiH, Sandžak, Kosovo i Makedoniju i da koordinira iz dva centra, u Sarajevu i Beogradu – navodi Kresović.

    Njegova procena je da trenutno u Srbiji deluje čak 5.000 tajnih agenata umreženih u svojevrsni tajni sistem.

    – Ima ih u svim Vladinim ministarstvima, agencijama, javnim preduzećima i posebno u NVO. Tim Maršal je svojevremeno objavio i spisak domaćih NVO koje su otvoreno radile za interese drugih država – podseća naš sagovornik.

    Milan Petković, bivši načelnik Vojne obaveštajne službe, tvrdi da u Srbiji postoji nekoliko desetina stranih predstavništava u kojima su agenti zaposleni kao direktori, predsednici ili savetnici visokog ranga.

    – To im omogućava pristup i ulaz u sve državne institucije. Kad strana tajna služba preko svojih agenata i špijuna uđe na visoko mesto u srpskoj državnoj administraciji, u neko ministarstvo na primer, ona po sistemu lepeze osvaja sve resore, institucije i javna preduzeća – objašnjava Petković.
    Penzionisani general Ninoslav Krstić smatra da je zvanična saradnja s predstavnicima obaveštajnih službi uobičajena, ali da postoji mnogo više tajnih agenata nego što se misli.

    – Njihov obaveštajni rad ide preko političkih partija, privrednih subjekata, raznih privatnih agencija za obezbeđenje koje kupuju stranci i koje prikupljaju obaveštajno interesantne informacije od svojih klijenata – biznismena ili političara koje čuvaju. Ova činjenica trebalo bi da olakša njihovo otkrivanje, jer pre nego što dobiju dozvolu za rad, MUP mora da ih bezbednosno proveri i da im da karakteristiku. Tako je najlakše napraviti evidenciju potencijalnih špijuna u ovom sektoru. Takođe, sve vrste naših mafija otvoreno sarađuju s tajnim agenturama. Primat kod nas drži britanska služba, dok CIA samo preuzima podatke od njih – zaključuje Krstić.

    BIA: SUPROTSTAVLJAMO SE

    Jovan Stojić, šef kabineta direktora BIA, kaže da je uobičajeno da bezbednosne službe određuju svoje zvanične predstavnika za saradnju s drugim bezbednosnim agencijama.

    – Suština saradnje sa stranim službama jeste razmena informacija od bezbednosnog značaja, ne samo preko kontakata s njihovim predstavnicima već i kroz sastanke eksperata, održavanje stručnih kurseva, obuke i izvođenja zajedničkih akcija. Cilj saradnje sa stranim službama je borba protiv terorizma, organizovanog kriminala, trgovine oružjem, ljudima – navodi Stojić i dodaje da se delovanjem tajnih agenata stranih obaveštajnih službi bavi Kontraobaveštajni sektor BIA.

    – Njihov zadatak je da se suprotstave prikrivenoj delatnosti stranih obaveštajnih službi na teritoriji naše države. Cilj BIA je da svojim, pre svega preventivnim delovanjem spreči, odnosno u što većoj meri osujeti aktivnosti i planove stranih obaveštajnih službi usmerenih protiv interesa Srbije – kaže šef kabineta direktora BIA.

    DanaDrašković: Saradnici uglavnom naši ljudi

    Nesuđeni kandidat za direktora BIA Dana Drašković kaže da je Srbija još uvek veoma nestabilno područje i da je logično da zemljom vršljaju strane službe.
    – I dalje je moguće izbijanje raznih sukoba, pa i oružanih. Najpre zbog odnosa Srbije i Kosova, koji su veoma zategnuti, skoro nerešivi. Srbija nije članica EU i NATO, pa se ponaša mimo svih pravila. Zaoštrava sukobe sa susedima do prekida diplomatskih odnosa. Sve su to razlozi da strane službe borave ovde. Najprisutnije su hrvatska, albanska, ruska i turska, zatim britanska, američka, italijanska, mađarska i rumunska. Međutim, tu je neizbežna ekonomska, industrijska špijunaža, čiji su interesi jasni zbog promena sistema svojine i privatizacije. Na tom polju rade sve službe, a najagilnije su austrijska, slovenačka, kineska i japanska. Saradnici svih ovih službi su većinom naši građani – tvrdi Draškovićeva.

    http://www.kurir-info.rs/clanak/politika/kurir-15-01-2010/cia-snajka-cia

  5. Varagić Nikola каже:

    ЧЕКИЋ, КРАВА И НАТО

    Ови из групе 200 интелектуалаца који траже референдум о НАТО-у уопште ме нису звали да ме питају бих ли ја то потписао. Најмање су два разлога што ме нису звали: или, као прво, сматрају да нисам интелектуалац, јер се јавно декларишем као милитариста, а милитаристи, боже мој, воле све армије и све пактове на свету, па и НАТО. Или, као друго, како је моја маленкост прва на простору целе бивше СФРЈ посећивала НАТО команде још пре 30 година, када су неки од садашњих јавних заљубљеника у НАТО још славили Лењина, то вероватно ови други мисле да ја волим НАТО изнад свега. Дође ми некако драго да и даље тако мисле, иако је цела та гужва око питања хоћемо ли или нећемо у НАТО превише емоционална и превише профитабилна.

    Наиме, да би интересни савез Србије и НАТО-а функционисао колико-толико треба да постоји бар минимум обостраног поштовања. НАТО према Србији тог поштовања изгледа да нема, јер када командант Јужне здружене команде НАТО-а у Напуљу амерички адмирал Марк Фицџералд каже „да су паралелне структуре српске власти на северу Косова претња безбедности у региону, да нису у складу са Резолуцијом УН 1244”, када командант Кфора генерал Маркус Бентлер подржи такав став адмирала Фицџералда, онда се питам како је адмирал Фицџералд могао да буде такав? Како је брзо заборавио силна гостовања у Београду, у дому Гарде на Топчидеру, коктеле, ћевапчиће и сармице. Како то да нико из Владе Србије не приупита америчког адмирала је ли и једнострано проглашена независност Косова такође у складу са Резолуцијом УН 1244? Министарство одбране Србије америчком адмиралу у Топчидеру сармице, а он целој Влади Србије да она угрожава безбедност региона? Није лепо, није поштено.

    Ми већ годинама тражимо од НАТО-а да нам дозволи враћање цивилног радара на Копаоник, да побољшамо контролу цивилног саобраћаја у нашем ваздушном простору, НАТО се на то и не осврће. Уместо радара на Копаонику морамо да се ослонимо на краве, које су недавно изазвале узбуну становника једног српског села на административној линији са Косовом. Требало је да прође цела ноћ и пола дана да се установи да ли је реч о припадницима ОВК-а који рефлекторима осветљавају српско село, или је за све крива крава. А да су нам ови из НАТО-а донирали радаре за копнене објекте одмах бисмо лоцирали краву у недозвољеној мисији.

    Јер ми тежимо стандардима НАТО-а. Који за пилоте гласе да треба годишње да лете по 160 сати. Наши пилоти сада годишње лете по 30 сати. Када уђемо у НАТО мораће да лете приближно као и други, уколико не желимо да будемо четврта лига унутар НАТО-а. Дакле, не по 160 сати, али не и мање од 90 сати. А то кошта, јер нико ништа не поклања. Када уђемо у НАТО мораћемо да за војску издвајамо више него сада, јер морамо достићи стандарде НАТО-а, који за војника пешадинца гласе да има бојева гађања на сваких седам дана. Сада наши војници омиришу барут два или три пута за шест месеци. Када уђемо у НАТО треба да набавимо и нове чекиће. Зашто чекиће? Па једино лупкањем чекићем по бојевој глави можемо да установимо је ли нам неки авион НАТО-а стигао у госте, а стизаће, са нуклеарном, или конвенционалном бојевом главом. Другу технологију за такву проверу ми немамо, а америчка службена политика никада не демантује нити потврђује је ли неко борбено средство опремљено нуклеарним или конвенционалним оружјем.

    Како су „Стратешки принципи НАТО-а”, усвојени још 24. априла 1999., и даље актуелни, а они говоре да ће алијанса задржати у Европи одговарајуће нуклеарне снаге, то је сада за нас у Србији велика шанса да уновчимо нашу територију. Наиме, амерички нуклеарни арсенал у Европи састоји се од 180 атомских бомби распоређених у седам разних земаља. То су бомбе типа Б-61 и Б-61-10, у просеку десет пута јаче од оне бачене на Хирошиму. Чувају се у специјалним складиштима типа WS3, у цилиндрима од цемента укопаним у земљу, у разним базама. У Италији је у време хладног рата било чак 700 комада атомског оружја, а да парламент и шира јавност о томе појма нису имали. У бази Авијано је 1999. године било 18 атомских бомби под искључиво америчким кључем, у бази Геда 11 атомских бомби. Како је време пролазило било је потребно подићи ниво трајања и безбедности тих нуклеарних складишта. Нико о томе не жели да прича, то је ствар војних команди и тајних споразума. Да ли ће НАТО та складишта да премести на територију нових чланица алијансе? Наравно, из НАТО-а ће то одмах да демантују. Атомско оружје захтева одржавање, а промена локације тог оружја војна је тајна.

    Када уђемо у НАТО како ћемо да установимо јесу ли нам тајно сместили и атомско оружје на нашој територији? Само чекићем и лупкањем. Ако нам то не дозволе, онда да пустимо краву на локацију где сумњамо да су ускладиштене атомске бомбе. Ако крава изазове узбуну, то је онда сигурно атомско складиште које нису пријавили. И шта онда да урадимо?

    Па, ништа.

    Мирослав Лазански

    http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/CHEKIC-KRAVA-I-NATO.sr.html

  6. Varagić Nikola каже:

    Просечна плата у Србији, изражена у еврима, најмања је у региону.

    Веће зараде, после најновијег слабљења динара, од нас сада имају чак и Македонци и грађани Босне и Херцеговине, који су обично били на зачељу сваке листе о животном стандарду земаља бивше Југославије. Према подацима Републичког завода за статистику, просечна плата у Србији је 31.734 динара, што прерачунато у европску валуту износи 329,05 евра. Готово подједнако црна ситуација је и у Македонији, где је према подацима тамошњег Државног завода за статистику зарада просечног грађанина 20.116 денара, односно 330,83 евра.

    Босна и Херцеговина, која је по дебљини новчаника својих грађана обавезно била иза Србије, у последњих неколико месеци нас је престигла. Агенција за статистику БиХ измерила је да просечан становник те земље месечно прими 789 конвертибилних марака, односно 394,5 евра. Према подацима Завода за статистику Црне Горе, плате у тој суседној земљи износе 456 евра, док према подацима Државног завода за статистику Хрватске лични доходак просечног Хрвата износи 5.279 куна, односно 724,13 евра. Словенци су и даље без премца – 935,11 евра.

    Можда ће грађанима звучати парадоксално, али економисте и статистичаре, овако црне бројке не забрињавају превише. Миладин Ковачевић, заменик директора Републичког завода за статистику, тврди да само поређење плата ништа не значи и да је то у економском смислу потпуна бесмислица, јер уопште не говори о висини животног стандарда.

    Кључан показатељ је, по њему, паритет куповне моћи, односно колико робе може да се купи за исти износ новца. За један евро у Србији, убеђен је, може да се купи много више него у Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори, па чак и суседној Бугарској и Румунији. Хрватска и Мађарска су по висини животног стандарда изнад нас, казао је Ковачевић.

    По овом показатељу (БДП по паритету куповне моћи по становнику), како су израчунали стручњаци Међународног монетарног фонда – Србија, на срећу, није на дну регионалне листе животног стандарда. Нажалост, није ни много далеко од дна. Испод нас су само два суседа Босна и Херцеговина и Македонија.

    За Ивана Николића из Економског института, листа са просечним платама по којој је Србија регионални губитник није изненађење. Он је то открио недавно. Зато ових дана прикупља податке из званичних статистика земаља из суседства како би добио праву слику о висини животног стандарда. Јер, она у којој су само плате није објективна, слаже се Николић са својим старијим колегом Ковачевићем. Међутим, он има други метод обрачунавања реалне снаге новчаника.

    – Битно је колико се за годину дана смањила укупна маса зарада. Односно, из рачунице не може да се изузме колико је људи остало без посла. Тек кад се све то узме у обзир и упореди садашња ситуација са оном од пре годину дана, добиће се објективни подаци – уверен је Николић.

    Према његовој оцени, Србија сада има најниже плате у региону, јер је национална валута у просеку у 2009. години ослабила 15,4 одсто. С друге стране, слику је искривило и то што је хрватска куна ојачала, док Босна и Херцеговина нема пливајући курс, већ валутни одбор, па је конвертибилна марка везана за евро.

    А. Николић

    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Nashe-plate-najnize-u-regionu.sr.html

  7. Varagić Nikola каже:

    ЉУДСКА ПРАВА И ИМПЕРИЈА

    Оруђе отпора обесправљених, или: оружје у рукама моћника

    Морализација политике, тј. брисање разлике између морала и права, отвара широм врата праву јачег да под плаштом узвишених моралних циљева остварује своје уске националне интересе, учвршћујући нову конфигурацију политичких, економских и војних снага у свету. То потврђују и досадашње хуманитарне интервенције које су такође предмет Дузинасове анализе

    Централна тема изузетне књиге Костаса Дузинаса Људска права и империја Службени гласник и Албатрос плус, Београд, 2010. су људска права у савременом контексту. Као што и сам Костас Дузинас истиче, циљ ове књиге је да одговори на следећа питања: „Постоји ли унутрашња веза између дискурса и праксе људских права и савремених ратова који се воде у њихово име. Да ли су права делотворно одбрамбено средство против доминације и тлачења или су она само идеолошки инструмент којим се прикрива настајање империје?” Да би одговорио на постављена питања, Костас Дузинас прво настоји да преиспита историјски развој људских права, при чему се он првенствено усмерава на то да објасни разлоге због којих су се људска права, на парадоксалне начине, преобраћала из средства за пружање отпора и борбу обесправљених, понижених и потлачених у средство посредством којег моћни настоје да заташкају своје настојање да репродукују поредак доминације, понижавања и тлачења других.

    Као што се зна, бројни савремени заговорници космополитизма кантовског усмерења предлажу да се УН прошире у „космополитску демократију”. Они се при томе усредсређују на три тачке: успостављање светског парламента, израду глобалног правног система и далекосежну реконструкцију Савета безбедности. Њихов циљ је да се на тај начин појединачне државе подреде међународним судовима, озакоњеним глобалним људским правима и,у изузетним случајевима,хуманитарним интервенцијама. Ту је свакако најспорнији принцип хуманитарне интервенције којим се модификује тзв. вестфалски свет који је почивао на принципу не-интервенције, тј. немешања у унутрашње ствари независних и суверених држава.

    Наиме, пошто се хуманитарна интервенција оправдава пре свега моралним разлозима, поставља се питање да ли се њоме радикално угрожава највеће достигнуће модерног права, тј. његово одвајање од морала. Има аутора, као што је Мајкл Волзер, који сматрају да нека интервенција може бити оправдана и без одобрења УН, када ситуација захтева ургентно реаговање, тј. ако је реч о очитим грубим кршењима људских права.

    Костас Дузинас је у праву када истиче да је увођење хуманитарних интервенција на међународном нивоу засвођено опасношћу од морализације политике, захваљујући чему би дошло до релативизације правних стандарда, тј. до доминације арбитрарног волунтаризма при решавању међународних проблема, што би свакако ишло наруку данас најјачој светској сили. Морализација политике, тј. брисање разлике између морала и права, отвара широм врата праву јачег да под плаштом узвишених моралних циљева остварује своје уске националне интересе, учвршћујући нову конфигурацију политичких, економских и војних снага у свету. То потврђују и досадашње хуманитарне интервенције које су такође предмет Дузинасове анализе. У тој анализи наш аутор подастире до сада најуверљивију аргументацију у прилог ставу да су те хуманитарне интервенције биле не само нелегалне, већинелегитимне.

    Косово се третирало као јединствен случај, али на основу изузетка, истиче Дузинас, не може се извући никакво генерално правило и политика. Чак је и ватрени заговорник интервенције на Косову, Мајкл Игњатијев, касније постао трезвенији: „Хуманитарна интервенција на Косову никад није била у потпуности оно што се за њу говорило. Она није била само покушај да се спречи да Милошевић прође некажњено за своје злоупотребе људских права у европском дворишту. Та интервенција била је и употреба империјалне силе да би се подржао захтев за самоопредељење националне мањине… која је вршила насиље у намери да скрене пажњу светске јавности.”

    Према Дузинасовом становишту, рат у Ираку је био кулминација Бушовог и Блеровог упорног подривања међународног права. Косово и Ирак су указали на то да је међународно право само периферни домен текстуалиста и правника. Америка и Велика Британија су напросто одлучиле да уђу у рат,независно од тога да ли ће се он третирати као легалан или нелегалан, моралан или неморалан, легитиман или нелегитиман. Емпиријска евиденција последњих десетак година сведочи о томеда је америчка политика конзистентно грубо кршила међународно право, преобликујући га и подређујући га својим стратешким циљевима. Међународно право је само једно оружје више у калкулацијама великих сила новог времена. Оно се уважава уколико користи њиховим интересима, а одбацује уколико представља стварно или имагинарно ограничење тих интереса. Право функционише као средство за неутрализацију и разрешавање сукоба све док једна страна не закључи да мирно решење није могуће. Када државни разлог или резон империје проговоре, право заћути.

    Из предговора Слободана Дивјака

    Слободан Дивјак

    http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Orudje-otpora-obespravljenih-ili-oruzje-u-rukama-mocnika.sr.html

  8. Varagić Nikola каже:

    NOVA STRATEGIJA NATO:

    BALKAN, KOSOVO I ENERGETSKI RATOVI

    petak, 15 januar 2010 11:48

    Petar ISKENDEROV

    Grupu od 12 eksperata koji se bave razmatranjem nove Strateške koncepcije NATO, predvodi bivši državni sekretar SAD Madlen Olbrajt, poznata po svojoj aktivnoj ulozi u razbijanju Jugoslavije

    Nova strategija NATO, koju je generalni sekretar te organizacije Anders Fog Rasmusen otvorio za razmatranje u septembru 2009. godine, počela je da se sprovodi u praksi i ne čekajući zvanično usvajanje. Kao i u vreme kada je Zapad rasturao Jugoslaviju 1990. godine, novi scenario biće isproban na Balkanu, upravo u srpskoj pokrajini Kosovo. Njegova spoljašnja forma ispoljena je u radikalnoj redukciji brojnosti tamo angažovanih multinacionalnih mirovnih snaga KFOR pod komandom NATO. Glavni smisao je zapravo koncentracija snaga protiv glavnog i od sada čak i zvanično neskrivanog protivnika u liku Srba, uz istovremeno prebacivanje oslobađanih jedinica na nove frontove, koje određuju lično SAD i njihov predsednik Barak Obama. Među tim frontovima, osim zvanično deklarisanog avganistanskog, značajno mesto zauzimaju novi frontovi „energetskih ratova“.

    Kako je ovih dana izjavio komandant južnog krila NATO u Evropi, američki admiral Mark Ficdžerald, koji je boravio u Prištini, mirovni kontingent KFOR privodi kraju krupno smanjenje brojnosti sastava. Do kraja januara ove godine njihov sastav brojaće 10 umesto 15 hiljada vojnika. Brisel taj korak objašnjava stabilizacijom situacije na Kosovu istovremeno proglašavajući za glavnu „opasnost po bezbednost“ postojeće srpske organe samouprave na severu pokrajine. „Sva kršenja rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN mi tretiramo kao opasnost po bezbednost. Pošto paralelne strukture vlasti po toj rezoluciji nisu prihvatljive, mi izražavamo zabrinutost“, podvukao je admiral.

    KRAJ PRIMIRJA NA KOSOVU To da srpsko-albanska konfrontacija može da detonira krhko primirje na Kosovu i u drugim regionima Balkana, javna je tajna. Već do aprila vlasti Prištine nameravaju da objave otvaranje problema u severnim regionima opštine „Severna Mitrovica“, kako Albanci nazivaju severni deo grada Kosovska Mitrovica, naseljen Srbima. To će biti moguće zahvaljujući prekrajanju administrativne mape srpskih opština, koje vlasti Prištine vrše od kraja 2009. godine, bez pristanka samih Srba. Prema raspoloživim informacijama, u slučaju da albanski ekstremisti isprovociraju novi srpsko-albanski konflikt, taj organ ima zadatak da na sebe preuzme punomoćja vlasti. Drugim rečima, da odigra onu ulogu koju su gruzijske vlasti svojevremeno dodelile marionetskoj južnoosetinskoj administraciji Dmitrija Sanakojeva, koju su same stvorile. Rečju, upravo se u aprilu očekuje presuda o Kosovu Međunarodnog suda UN u Hagu, koja će, kako veruju albanski separatisti, imati za njih pozitivan karakter i odrešiti im ruke za gušenje srpskog otpora, uz aktivnu vojnu pomoć natovskih snaga KFOR.

    Na taj način opasnost od novog konflikta na severu Kosova više je nego realna, ali svaljivati krivicu za to na srpske strukture znači ogrešiti se o istinu. Još čudnijim izgleda pozivanje admirala Ficdžeralda na rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine, koju su proglašenjem nezavisnosti i kasnijim priznavanjem Kosova prekršili upravo Priština i Vašington.

    Te logične nesaglasnosti nisu slučajne. Na primeru Kosova NATO prelazi na nove metode situiranja svojih interesa. Udaljavajući se od apstraktnog mirovnog prisustva u „vrućim tačkama“, snage alijanse sada unapred i sa maksimalnom preciznošću proglašavaju svog neprijatelja u liku jedne od strana u konfliktu (koje one po međunarodnom mandatu treba da razdvoje) i koncentriše snage protiv nje. Na Kosovu su takvi neprijatelji već označeni – to su Srbi; u Bosni i Hercegovini takođe Srbi; u Makedoniji to mogu postati vlasti zemlje ukoliko se osmele da ograniče rastuće apetite lokalnih Albanaca. Slična „tačkasta strategija“ omogućava NATO da pod kontrolom drži situaciju tamo gde je „red po briselski“ već delimično zaveden, prebacujući oslobođene snage na nove frontove.

    ENERGETSKI RATOVI O tome da je reč upravo o novom strateškom pravcu u delatnosti Severnoatlantske alijanse, svedoči i sadržina diskusija koje se vode tokom poslednjih meseci u njenom briselskom štabu. Rečju, grupu od 12 eksperata koji se bave razmatranjem nove Strateške koncepcije NATO, predvodi bivši državni sekretar SAD Madlen Olbrajt, poznata po svojoj aktivnoj ulozi u razbijanju Jugoslavije i podršci albanskih ekstremista. Prema raspoloživim informacijama, sadržina diskusija izlazi daleko izvan okvira principa osiguranja bezbednosti i samih država članica NATO, kako bi to, zapravo, trebalo da proističe iz Atlantske povelje iz 1949. godine. Danas su debate fokusirane na razradu političko-pravnih i vojno-praktičnih puteva za osiguranje globalnih interesa Severnoatlantske alijanse na maksimalno širokom svetskom prostoru. Kako se ističe u radnim dokumentima NATO, radi se o „podržavanju efikasnih vojnih mogućnosti u čitavom spektru misija Alijanse“, a takođe o „kriznom menadžmentu“ bez konkretnog pominjanja geografskih regiona. Imajući u vidu da se krug delovanja natovskih misija danas već širi do Avganistana, nije teško nacrtati buduću mapu vojnih operacija i „kriznog menadžmenta“ natovskih generala.

    A za 19. januar u štabu NATO u Briselu već je naširoko najavljeno predavanje bivšeg zvaničnog predstavnika Severnoatlantske alijanse iz vremena agresije protiv Jugoslavije 1999. godine Džejmi Šeja na karakterističnu temu: „Energetska bezbednost: izazov za tržišta ili izazov i za stratešku zajednicu?“ On namerava da po prvi put jasno u ime alijanse izjavi da „rastuća moć“ takvih država kao što su Kina, Indija i Rusija primorava NATO da pitanja energetske bezbednosti smatra ne samo sferom „tržišnih snaga i regulatora“ već pre svega „strateškim pitanjem, u rešavanju koga takva organizacija kao što je NATO može odigrati korisnu ulogu“. A da bi se odigrala slična uloga, natovski generali najpre treba da uguše na Kosovu i drugim regionima Balkana poslednja žarišta otpora „novom svetskom poretku“.

    Autor je stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista „Vremja novostjej“ i radio-stanice „Glas Rusije“

    Fond strateške kulture, Moskva

    http://standard.rs/vesti/36-politika/3704-nova-strategija-nato-balkan-kosovo-i-energetski-ratovi-.html

  9. Varagić Nikola каже:

    Da li preterujemo u borbi s virusom AH1N1

    Srbija jedina vakciniše školarce

    Ž. Antonijević, CDC/JS |

    Srbija je jedina zemlja u Evropi koja namerava da sistemski vakciniše školsku decu iako epidemija virusa AH1N1, kako tvrde stručnjaci iz Evrope, uveliko jenjava. Naši epidemiolozi o razlozima za ovakvu odluku koju su donela ministarstva zdravlja i prosvete nerado govore, a nije im poznato ni da li je igde u svetu sprovedena organizovana vakcinacija školske dece.

    I dok pojedini imunolozi i epidemiolozi iz susednih zemalja smatraju da je ovakvo rezonovanje najblaže rečeno neobično jer novi grip ima, kako kažu, iste osobine kao i svaki obični grip, naši stručnjaci procenili su da bi pored cepljenja rizičnih grupa dece i ona zdrava trebalo da budu podvrgnuta vakcinaciji.
    – Masovno cepljenje nacije, odraslih i dece, kada je epidemija gripa u toku, naročito kada je epidemijski talas prešao svoj vrhunac, a to se u Srbiji dogodilo u decembru, a u Hrvatskoj krajem novembra, nije preporučljivo i ne bi trebalo da se sprovodi. Za to ne vidim ni medicinsko, ni stručno, ni nacionalno, pa na kraju ni komercijalno opravdanje. Ukratko: cepiti već prokuženu naciju isto je kao soliti more. U Hrvatskoj nikome ne pada na pamet da sistematski vakciniše decu školskog uzrasta – kaže za „Blic nedelje“ primarijus doktor Mladen Smoljanović, specijalista epidemiolog sa Medicinskog fakulteta u Splitu, dodajući da se kao kod svake epidemije gripa ostavlja mogućnost cepljenja samo onih u rizičnim grupama, pa tako i dece iz rizičnih grupa, naravno, uz pristanak roditelja.
    On smatra da je masovna imunizacija dece protiv bilo koje vrste gripa, pa i ove, štetna ako se gleda primarno na pojedinca i nacionalni interes, a svoj stav obrazlaže rečima:
    – Zdrava deca grip prebole u blažem obliku nego odrasle osobe. Nakon preležanog gripa ostaje doživotni, trajni imunitet za taj tip virusa i njemu po sastavu antigenski srodne viruse. Cepljena osoba, cepljeno dete, postiže vakcinalni imunitet, otpornost, najranije dve nedelje posle imunizacije i taj imunitet traje samo pet, šest meseci, to jest, samo jednu sezonu gripa. Takve vakcinisane osobe za naredni period moramo ponovno vakcinisati ako želimo da ih na taj način dalje štitimo.
    Prema tome, ostaje veliko pitanje koliko je vakcinisanje dece u ovom periodu opravdano, ako se uzme u obzir da je virus još u cirkulaciji i da su neka deca možda već preležala grip sa veoma blagim simptomima.
    Nasuprot svom hrvatskom kolegi, doktor Vladimir Petrović, nacionalni koordinator za sprovođenje vakcinacije i član Radne grupe za praćenje pandemije gripa, smatra da je baš sada pravo vreme za vakcinaciju i ističe da bi se na taj način moglo sprečiti prelivanje epidemije iz škola na ostale uzrasne grupe. On je istakao i da naša zemlja ima za sada najveći obuhvat vakcinacije u odnosu na zemlje u regionu i da treba da se ugledamo na Švedsku i Finsku koje su do sada vakcinisale 70, odnosno 34 odsto stanovništva.
    Međutim, srtučnjaci u većini ostalih evropskih zemalja nisu u novom gripu videli razlog za toliko dizanje tenzije, pa tako ni Nemačka, ni Austrija, ni Velika Britanija nisu organizovale masovno vakcinisanje dece.
    Zemlje južne hemisfere su, na primer, svoj grip izazvan virusom H1N1 „prošle“ bez ijedne doze vakcine. Takođe, u zemljama južne hemisfere, u Australiji, Novom Zelandu, Argentini, Čileu, nije ni bilo drugog talasa gripa, dok se kod nas uveliko govori kako ćemo treći, najjači, talas gripa imati već u februaru.
    S tim u vezi domovima zdravlja je naloženo da stupe u vezu s osnovnim i srednjim školama kako bi te obrazovne ustanove pozvale roditelje da se izjasne hoće li da vakcinišu decu ili ne.
    Imajući u vidu činjenicu da lični i kolektivni imunitet nakon vakcinisanja nije trajan, roditeljima ostaje da sami procene i do utorka donesu odluku hoće li ili ne svoju decu da podvrgnu vakcinisanju.
    Kako stvari stoje u ovom trenutku, više je onih roditelja koji ne žele ovaj vid zaštite za svoje mališane, a kao razlog navode nedovoljnu ispitanost vakcine.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/172654/Srbija-jedina-vakcinise-skolarce-

  10. Varagić Nikola каже:

    Previše neželjenih dejstava!

    Radmilo Petrović, inače prvi epidemiolog koji se u bivšoj Jugoslaviji bavio neželjenim dejstvima vakcina, kaže da je zabrinjavajuća brojka od 36 neželjenih dejstava cepiva protiv novog gripa, koliko je prijavljeno Agenciji za lekove na oko 125.000 datih doza.

    – To je neviđeno mnogo! Za 35 godina, koliko sam pratio neželjena dejstva vakcina na „Torlaku“, znam da nam se nikada do sada nije dogodilo kod vakcine za sezonski grip da bude toliki broj neželjenih dejstava. Ni sa jednom vakcinom do sada nismo imali toliko neželjenih dejstava kao sa ovom, a kamoli sa vakcinom protiv gripa, koja je najbezazlenija. Taj broj je stvarno veliki i zabrinjavajući. To je jedan od dodatnih razloga zbog kojeg je odlučeno da se obustavi uvoz vakcine – smatra Petrović.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/96558/Virus+A+%28H1N1%29%3A+Pandemija+od+20+milijardi+evra%21.html

  11. Varagić Nikola каже:

    Dvovalutni sistem

    Zoran Luković

    Od 2001. godine pa do sada u Srbiju je ušlo ogromnih oko 43 milijarde evra. Efekti gotovo nikakvi, a suštinski razlog vrlo prozaičan. Stavka ukupan uvoz, neretko “svega i svačega”, bila je teška u poslednjih devet godina više od 72 milijarde evra. Zdrav razum pita da li je to bilo baš tako?

    Nažalost, jeste, oba podatka su tačna. Koliko je veliki priliv i još veći odliv novca, lako je razumeti ako se zna da je ukupan budžet Srbije za ovu godinu oko 7,5 milijardi evra. E sad, kada sve to dodatno začinimo višegodišnjom visokom inflacijom, velikom javnom potrošnjom, slabo likvidnim firmama, stotinama hiljada nezaposlenih, deficitom u kasi države i sve jačim socijalnim pritiscima, slika naše stvarnosti postaje ozbiljno tužna i ružna. Može li onda, u takvoj slici, kurs biti svetla tačka? Činjenica jeste da mi objektivno imamo neku vrstu dvovalutnog sistema.
    Nekadašnji potpredsednik Vlade, profesor Labus, iz čijeg je “G17 šinjela” izašao i aktuelni guverner, tvrdi danas da se dinar koristi samo za “plaćanje poreza i računa u samoposlugama”, te da treba uspostaviti jedno sredstvo plaćanja – evro. Narodna banka je pre neki dan saopštila da je devizna štednja rekordna, preko šest milijardi evra, a da štednja u dinarima nije ni pomenuta. Uostalom, ko još štedi u nacionalnoj valuti. Ministri prijavljuju imovinu i iznos novca u bankama isključivo u devizama. Dinara nema nigde, osim u guvernerovim jalovim pozivima da je takva, dinarska štednja isplativija. Čudno, niko mu ne veruje!?Da li je dinar precenjen? Ekonomski rezon kaže da jeste. Da li je trebalo reagovati kod brzog pada njegove vrednosti? Privredni rezon kaže jeste, jer šta vredi čvrst i stabilan bankarski sistem i sačuvane devizne rezerve, ako privreda prođe po onoj narodnoj “ne lipši magarče do zelene trave”. Priča o uvoznim i izvoznim lobijima, o tome kome šta odgovara je malo pase.
    Naši najveći izvoznici su i najveći uvoznici. “US Steel” uvozi sve sem peska. Dobra monetarna politika, što je posao Narodne banke, tvrdi jedan ugledni ekonomista, “ne zavisi od režima kursa, već od stope inflacije”. Zvaničan podatak statističara kaže da je prošle godine inflacija bila 10,1 odsto. Nešto ne štima. Vlada i guverner neka se dogovore šta je problem, zato su tu gde jesu.

    http://www.blic.rs/Komentar/Ekonomija/172684/Dvovalutni-sistem

  12. Varagić Nikola каже:

    Vidljivi simptom nevidljive bolesti

    Goran Babić

    Možda se Zemlja i okreće oko Sunca, ali neke stvari svejedno ne mrdaju s mjesta. Jedna od takvih nepomičnih a postojanih pojava (bar kad se o nama radi) svakako je sirotinja, siromaštvo, bijeda. Prošlo je dvjesta godina otkako je Vuk na svijet iznio srpske narodne poslovice u kojima se ni o čemu drugom toliko ne zbori koliko o neimaštini i raznim njenim oblicima i posljedicama. Prošlo je, evo, i deset (ako nije više) godina od početka tranzicije, tog nekoć nepoznatog termina, a prastara nevolja jednako ne jenjava. I ne samo što ne jenjava već se i obnavlja, uvećava i širi.

    U obilju svakodnevnih senzacija što nas zasiplju iz novina i etera teško da se išta može mjeriti s podatkom da je prvog dana podjele besplatnih akcija pred poštanskim šalterima u dugim redovima čekalo čak 500.000 ljudi ne bi li podigli po 1.700 dinara! Nisam siguran da postoji neki drugi kriterij, koji bi realnije i objektivnije prikazao stvarno (a strašno) stanje stvari u našoj zemlji danas. Ako je, naime, kako toliki sadašnji autoriteti tvrde, novac jedina mjera za sve i svja, šta onda govori ovih 15-20 evra po glavi nevoljnika spremnog da čami pred državnim šalterom zarad milostinje? Kakvog smisla imaju naglašeno temperamentne izjave o uspjesima tranzicije za mjesec, godinu ili deceniju? Hoće li čarobni štapić (Evropa, NATO, MMF…), ta novovjeka panakeja, inače starogrčka mitska ljekarija za sve boljetice, odagnati čemer i čamotinju do koje je došlo (ne zaboravimo!) nakon punih deset godina demokratije?
    Nema, naravno, zdravog čeljadeta a da zagovara izolaciju ili neku sličnu glupost, ali ima mnogo demagoga čiju laž slučajno otkrije ovakva neplanirana demonstracija istine. Jer se za 1.700 dinara mogu kupiti čak tri-četiri kilograma mesa, a toliko otprilike teži i živ čovjek. Kad se rodi.

    http://www.blic.rs/Komentar/Iz-mog-ugla/172682/Vidljivi-simptom-nevidljive-bolesti

  13. Varagić Nikola каже:

    Ban Ki Mun:

    Situacija na Kosovu potencijalno krhka

    Generalni sekretar UN Ban Ki Mun ocenio je da je ukupna bezbednosna situacija na Kosovu „relativno mirna ali potencijalno krhka“.

    U najnovijem izveštaju Savetu bezbednosti UN o radu UNMIK-a, generalni sekretar UN je naveo da je došlo do poboljšanja odnosa UNMIK-a i kosovskih vlasti, nakon što su prethodnih meseci imali veoma ograničene kontakte sa njegovim specijalnim predstavnikom Lambertom Zanijerom, navedeno je na sajtu UN.

    Generalni sekretar UN je pozvao je Srbiju i Kosovo da nađu načine da ostave po strani razmatranje statusa, u interesu ostvarenja regionalne saradnje.

    On je pozvao Srbiju i Kosovo na fleksibilnost, kako bi definisali način učešća Kosova u regionalnim i međunarodnim mehanizmima i forumima, što je neophodno za ekonomski i demokratski razvoj i dugoročnu stabilnost regiona.

    „UNMIK ostaje privržen olakšavanju angažovanja svih strana kako bi se iznašla praktična rešenja za pitanja od zajedničkog interesa“, navodi generalni sekretar u izveštaju. „Uprkos saradnji strana, pokazalo se da je teško postići dogovor u oblastima kao što su pravosuđe, carina i kulturna baština“, ističe se u izveštaju.

    UNMIK je nastavio napore da nađe trajna rešenja za zaštitu srpske kulturne baštine na Kosovu, ali bez uspeha, iako je to pitanje „u interesu svih strana i opširno je razmatrano tokom niza meseci“, navodi Ban.

    Generalni sekretar izražava zadovoljstvo što su tenzije između kosovskih Albanaca i Srba znatno smanjene u Brđanima, na severu Kosova, ali dodaje da situacija na severu ostaje krhka. „Međuetnički incidenti posebno ostaju prisutni u severnom delu Kosovske Mitrovice, što predstavlja razlog za zabrinutost“, konstatuje Ban Ki Mun u izveštaju.

    „UNMIK je nastavio da podržava manjinske zajednice kako bi ohrabrio pomirenje, i olakšao dijalog i regionalnu saradnju“, dodaje generalni sekretar UN, naglašavajući da strateški cilj UNMIK-a „ostaje jačanje staiblnosti, bezbednosti i poštovanja ljudskih prava na Kosovu, kao i u regionu, i to putem angažovanja svih zajednica na Kosovu, kao i Beograda i Prištine i regionalnih i međunarodnih aktera“.

    Savet bezbednosti UN raspravljaće o situaciji na Kosovu na sednici 22. januara, saopštila je ranije NR Kina, koja je u januaru preuzela predsedavanje tim telom svetske organizacije.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/172714/Koha-ditore-Kosovo-za-saradnju-sa-Srbijom-kao-nezavisna-drzava

  14. Varagić Nikola каже:

    Grej: Srbija ostaje bez kredita?

    Autor: FoNet

    Beograd – Šef Kancelarije Svetske banke u Beogradu Sajmon Grej kaže da Srbija treba bolje da koristi zajmove,upozorivši da može i da ostane bez već odobrenih kredita.

    On kaže da će Svetska banka u aprilu doneti odluku o tome da li da neke od već odbrenih zajmova smanji ili ih u celosti da drugima, jer ih Srbija slabo koristi. Grej je, takođe, u intervjuu Blicu izjavio da Svetska banka ove godine neće Srbiji odobriti nijedan investicioni zajam, osim 200 miliona dolara za podršku budžetu. Direktorka Svetske banke za jugoistočnu Evropu Džejn Armitidž dolazi ponovo u Srbiju da pogleda kako se troši novac po odobrenim projektima“, rekao je Grej. Slabost privrede Srbije Grej je vidi u tome što „privatni sektor neće biti u mogućnosti da pozajmljuje novac u inostranstvu kao do sada“ već će „morati da se okrene domaćim izvorima koje valja naći u domaćoj štednji“. Na pitanje lista o tome koji bi trebalo da budu prioriteti Vlade, Grej je odgovorio da su to nastavak reforme javnog sektora da bi bio „agilniji i efikasniji“, unapređenje uslova poslovanja i zaštita najsiromašnijih građana. „U okviru reforme javnog sektora važna je i velika reforma penzijskog sektora“ jer „previše novca odlazi na penzije – 12 odsto bruto domaćeg proizvoda“, ocenio je Grej i dodao da je „u Srbiji previše mogućnosti za prevremenu penziju i to nije održivo“. Upitan o korupciji u Srbiji, Grej je odgovorio da su za njeno postojanje ključne dve stvari: „tržište koje nema dovoljno konkurencije i institucije koje nedovoljno odgovaraju za svoj rad“. On je naglasio da će Svetska banka te odluke doneti u aprilu, posle posete direktorke Armitidža, uz dogovor sa Vladom Srbije.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/grej_srbija_ostaje_bez_kredita.83.html?news_id=16370

  15. Varagić Nikola каже:

    Još kriju šta imaju

    Autor: FoNet

    Beograd – Ni mnogobrojni javni apeli, ni upozorenja da im prete ozbiljne sankcije, nisu ubrzali srpske funkcionere da ispune zakonsku obavezu i predaju svoje imovinske karte.

    Od 30.000 funkcionera, koliko se procenjuje da ih ima u Srbiji, svoje imovinsko stanje do sredine januara prijavilo je tek nekoliko stotina njih, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije. Rok ističe 31. januara, i očekujem da u narednih deset dana prijave počnu da stižu u mnogo većem broju, rekla je ona.

    Predviđene su oštre kazne za one koji imovinu ne prijave ili daju netačne podatke, koje su čak i do pet godina zatvora. Mi se nećemo libiti da primenjujemo te odredbe zakona – upozorava Marković. Ni „izlaznost“ među vladinim funkcionerima do sada nije velika.

    http://www.danas.rs/vesti/iz_sata_u_sat/jos_kriju_sta_imaju.83.html?news_id=16371

  16. Varagić Nikola каже:

    ФИРМА „БЕХТЕЛ & ЕНКА” ЋЕ ГРАДИТИ АУТОПУТ НА КОСМЕТУ
    ПРИШТИНА – Турско-америчка компанија „Бехтел & Енка” победник је на тендеру за изградњу аутопута на Космету и то од Врбнице до Мердара, преносе приштински медији.

    Сем имена победника фирме која ће градити пут од границе са Албанијом до административне линије са Србијом, Међуминистарски одбор за градњу ауто пута није саопштио друге детаље, као што су трошкови градње и остало.

    Министар саобраћаја Фатмир Љимај је казао да је међу две најбоље пласиране компаније била и фирма „Страбак”, али да је на крају превагнула понуда фирме „Бехтел & Енка”.

    Љимај је објаснио да ће аутопут бити затвореног типа, ширине 28 метара, са по четири траке од 3,75 метара, зауставним тракама од три метра и зеленим појасом између ширине четири метра.

    Километар аутопута коштао би од седам до седам и по милиона евра.

    Према грубим проценама градња аутопута дугог 117 километара коштаће између 700 и 800 милиона евра.

    На тендеру за градњу ауто пута учествовале су и фирме „Макyол” из Турске, „Пижароти” из Италије, „Порр” и „Страбаг” из Аустрије и „Терна” из Грчке.

    Турско-америчка компанија „Бехтел & Енка” гради и ауто пут кроз Албанију, ка Космету.

    Танјуг
    http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/index.1.sr.html

  17. Varagić Nikola каже:

    Четири месеца без грађевинских дозвола

    Застој у градњи због непостојања правилника о локацијској дозволи и уредбе о конверзији права коришћења у право својине

    Стала градња у Београду

    Око 2.000 станова у Београду чека грађевинску дозволу, а у унутрашњости Србије и ако се гради то се углавном чини „на црно”. Недоношење пратећих уредби, четири месеца после усвајања новог закона о планирању и изградњи, кочи грађевинску индустрију и неимаре тера у сиву зону пословања. Према новим правилима досад није издата ниједна грађевинска дозвола.

    – Вишемесечне залихе грађевинског материјала стоје на лагеру јер се већ дуже време ништа не гради или су то само спорадични случајеви. Грађевинске дозволе се не издају, па су везане руке великим фирмама попут „Енергопројекта”, „Монтере”, „Гемакса”, које имају спремне локације за градњу. Проблеми у вези са издавањем дозвола нису тако велики и могли би се лако решити, само је потребна добра воља – каже Горан Родић, секретар Удружења за грађевинарство у Привредној комори Србије.

    Милан Вуковић, секретар за урбанизам Београда, каже да је поднето више од 800 захтева за локацијске дозволе и да су у процедури. Многи од тих предмета су непотпуни и, како каже, захтевају допуне.

    – Захтев за грађевинске дозволе нема, јер се они подносе на основу израђеног главног пројекта, решених имовинских односа, локацијске дозволе…. – тврди Вуковић.

    Главна кочница примени закона је недостатак уредби и правилника. Док Влада Србије не усвоји уредбе о конверзији права коришћења у право својине и правилник о локацијској дозволи, у фиокама ће чекати сви захтеви за грађевинске дозволе, јер су ова два документа кључна за њихово издавање. Они су заједно са још једном уредбом и 12 правилника ушли у владину процедуру, али не зна се када ће бити усвојени.

    Да би инвеститори добили локацијску дозволу, која је први корак ка добијању грађевинске, потребан им је доказ да су власници земљишта на коме желе да зидају. Због тога морају да се упишу као власници у земљишним књигама или катастру. Међутим, то је немогуће, зато још не постоје подзаконска акта која дефинишу те детаље и због тога у Београду у последња четири месеца није издата ниједна дозвола, каже један од инвеститора са којим смо разговарали. Он негира тврдње секретара за урбанизам да су захтеви за локацијске дозволе неуредни и непотпуни, јер је свима циљ да што пре добију дозволе, већ да је пре реч о изговору и куповини времена до усвајања нових уредби.

    Стојан Семиз, адвокат бечке канцеларије ЦМС, сматра да ће и после усвајања ових уредби издавање грађевинских дозвола каснити због драстичне промене режима права на грађевинском земљишту.

    – Конверзија из права коришћења у право својине је везана за многе непознанице и очекујемо релативно дуг и у одређеним случајевима контроверзан процес (доплата до наводне „тржишне вредности”, измена граница парцеле…) који ће се тек формирати кроз праксу државних органа. Пословична неефикасност управе не доприноси решавању ситуације (као на пример чињеница да је катастар у штрајку). Стога се очекује да ће изградња на локацијама које нису у режиму закупа бити парализована на дужи период – каже Семиз.

    Он сумња да је нови закон „поједноставио поступак издавања дозвола”, јер у том погледу подсећа на претходни, тако да се каже „вртимо укруг”.

    – Идеја да се поступак издавања дозвола може „убрзати” или „поједноставити” променом закона је апсурдна. Развој локације и прибављање дозвола зависи од много чињеница, пре свега оних у вези са имовинско-правним односима, планским актима и пројектима. Другим речима, чињенично стање чини конкретну ситуацију компликованом и успорава решавање по захтевима инвеститора, и то се не може изменити „поједностављењем” процедуре у самом закону. Поступак издавања дозвола је уско повезан са радом већег броја органа, па је основно питање њихова ефикасност – објашњава наш саговорник.

    Он не верује да ће инвеститори ускоро осетити благодети тог закона. Свака промена захтева дуготрајан период уходавања у примени нових прописа, тако да је са аспекта „убрзавања” процедуре најбоље оставити један закон на снази у дужем периоду како би практична примена закона постала рутинска. Чак и закон који није оптималан, уколико постоји устаљена пракса у његовој примени, може се, каже ефикасније применити од „оптималног” закона са којим органи и странке у поступку немају никакво искуство.

    М. Авакумовић – Д. Мучибабић

    http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/CHetiri-meseca-bez-gradjevinskih-dozvola.sr.html

  18. Varagić Nikola каже:

    ZAŠTO JE NEIZBEŽAN SUKOB IZMEĐU AMERIKE I KINE

    četvrtak, 21 januar 2010 11:16

    Gideon RACHMAN

    Ako Kina želi da izbegne razorni sukob sa Amerikom, trebalo bi da razmisli o promenama u politici

    Sukob Googlea sa kineskim vlastima nije jednostavno pitanje sudbine jedne posebne iako uticajne kompanije. Odluka Googlea da ode iz Kjine, ukoliko vlada te zemlje ne promeni svoju politiku u oblasti cenzure, predstavlja nagoveštaj bure u uzajamnim odnosima između SAD i Kine.

    Pitanje Googlea je od izuzetnog značaja iz sledećih razloga: ono govori o tome da su one poruke na kojima su Sjedinjene Države gradile svoju politiku u odnosu prema Kini posle krvavog obračuna na trgu Tjenanmen 1989. godine, mogle biti otvoreno netačne. SAD su priznavale, pa čak i pozdravljale transformisanje Kine u moćnu ekonomsku državu jer su američki političari ubedili sebe da će ekonomska otvorenost dovesti do političke liberalizacije te zemlje.

    FORMULA ZA MRŽNJU PREMA KINI Ako se takva poruka promeni, zajedno s njom može se promeniti i američka politika prema Kini. Pozdravljati uspon gigantske azijske ekonomije, koja se takođe transformiše u liberalnu demokratiju, to je jedno. Ali nastupati kao sponzor pristalica lenjinizma i jednopartijske države, koja je jedini realni geopolitički suparnik SAD, sasvim je druga stvar. Dodajte tu još razočarenje u politiku SAD, izazvano masovnom nezaposlenošću, a zatim krivicu za to svalite na manipulacije Pekinga valutom i dobićete gotovu formulu za negativnu reakciju na Kinu.

    I Bil Klinton i Džordž Buš čvrsto su verovali da će slobodna trgovina, a naročito informativni vek, učiniti političke promene neodoljivim za Kinu. U vreme posete Kini 1998. godine Klinton je izjavio: „U našoj globanoj informativnoj epohi, kada se ekonomski uspeh gradi na idejama, lična sloboda je od životnog značaja za veličinu svake nacije“. Godinu dana kasnije Buš je izrekao sličnu misao: „Ekonomska sloboda formira naviku za slobodu izbora. A navika za slobodu izbora stvara nadu u demokratiju. (…) Trgujte slobodno sa Kinezima i vreme će biti na vašoj strani“.

    Dva predsednika su izražavala opšteprihvaćeno gledište najuticajnijih umova Amerike. Komentator „New York Timesa“ i autor popularnih knjiga o globalizaciji Tom Fridman je jednom izjavio: „Kina će imati slobodu štampu. Do toga će je dovesti globalizacija“. Jedan od omiljenih analitičara Bila Klintona – Robert Rajt tvrdio je da, ako Kina odluči da blokira slobodni dostup Internetu, „rezultat takvog poteza biće teška ekonomska propast“.

    Za sada činjenice demantuju tu teoriju. U Kini i dalje vlada cenzura i u starim i u novim medijima, ali to je opet nije osudilo na „tešku ekonomsku propast“. Naprotiv, Kina danas zauzima drugo mesto u svetu po obimu ekonomije i najveći je svetski izvoznik. A njene devizne rezerve premašuju dva biliona dolara. Ali ceo taj ekonomski rast iz nekih razloga ne proizvodi one političke promene koje su predskazivali Buš i Klinton. Naprotiv, izgleda da kineske vlasti postaju sve represivnije. Vodećeg kineskog disidenta Liu Xiaoba nedavno su osudili na 11 godina zatvora zbog učešća u pokretu „Povelja 2008“, koji se zalaže za demokratske reforme.

    Odluka Googlea da istupi protiv vlade Kine prvi je znak da je Amerikancima dodijalo da imaju posla sa kineskim autoritarizmom. Ali osnovni pritisak najverovatnije neće vršiti biznismeni, već političari. Google je neobična kompanija, koja deluje u neuobičajenoj politizovanoj sferi. Za većinu kompanija kinesko tržište je preveliko i veoma privlačno da bi ga olako napustili, pa, ako Google i zaista namerava da ode iz Kine, teško da će ga pratiti druge transnacionalne korporacije. Ali bez obzira na poteze Googlea, američki biznis će i ubuduće biti onaj lobi koji će toplo braniti potrebu za nastavljanjem saradnje sa Kinom.

    CENZURISANI OBAMA Na raskidu će insistirati sindikalni aktivisti, „jastrebovi“ iz sfere bezbednosti, takođe i poltičari, naročito u Kongresu. Danas administracija Baraka Obame bez promena gradi svoju politiku na onim porukama i pretpostavkama koje su determinisale odnos Amerike prema Kini tokom života čitavog pokolenja. Nedavni govor predsednika Obame o Aziji sa standardnim frazama bilo je klasična izjava u korist saradnje SAD i Kine. U izjavi je bila prisutna tradicionalna tvrdnja o tome da Sjedinjene Države pozdravljaju uspon Kine. Ali kada je kineska televizija u Šangaju podvrgla cenzuri govor predsednika, a neki činovnik iz kineske vlade ga napao na pregovorima o klimatskim promenama u Kopenhagenu, Obama je promenio svoj topli odnos prema Pekingu. Prvi znaci pooštravanja politike Bele kuće mogu se pojaviti u narednim mesecima jer vlasti počinju da i otvoreno nazivaju Kinu „valutnim špekulantom“.

    Čak ako sama administracija ne pribegne nekakvim koracima, u Kongresu će se glasovi za podršku oštrije politike prema Kini čuti sve jače. Odluka Googlea da svedoči o opasnosti od kibernetičkih ratova iza kojih stoji Kina dovešće do pojačanja zabrinutosti Amerike pred pitanjima bezbednosti. Razrada raketnih kompleksa u Kini, koji ugrožavaju američku vojno-pomorsku dominaciju u zoni Tihog okeana, takođe izaziva zabrinutost u Vašingtonu. A predstojeće isporuke američkog oružja Tajvanu već sada provociraju sporove.

    U međuvremenu, protekcionizam u SAD postaje sve primamljivija ideja za intelektualce, a to bi opet trebalo da zabrine Kinu. Trgovinski rat između Amerike i Kine ne bi trebalo pozdraviti. On ponovo može svet uvući u recesiju i stvoriti novu i opasnu napetost u svetskoj politici. Ako do toga dođe, krivci za to će biti obe strane. Sjedinjene Države tvrdoglavo i naivno veruju u vezu između slobodne trgovine i demokratije. Kinezi se ponašaju provokativno pred pitanjima valute i ljudskih prava. Ako žele da izbegnu razorni sukob sa Amerikom, trebalo bi da razmisle o promenama u politici.

    („The Financial Times“, Velika Britanija)

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ
    http://standard.rs/vesti/41-svet/3741-zato-je-neizbean-sukob-izmeu-amerike-i-kine-.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: