Балканска месница

 

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Аутор: Наташа Б. Одаловић

Месић је још на слободи?! Тја, данас се људи, без обзира на несумњиве симптоме, ипак не хоспитализују због вербалних испада. Ту и тамо, лекари препишу неки седативчић, и на томе остане. Напросто, болничке установе су пренапучене, а, болесника је превише. Морало би се порадити на томе.

„Ми народи из бивше Југославије на изборима имамо само двије опције, можемо гласати или за лопове или за убојице.“ Ове реченице, за мој укус, несравњиво најталентованијег, убојитог и бескомпромисног хрватског писца, наше (ваљда, средње, а не више млађе) генерације, Дамира Каракаша, сетила сам се више од стотину пута само од почетка текућег јануара. Кад год су нам ти за које гласамо продавали муда од лабуда, што рече Цвијетин Миливојевић у Данасу, „ничим изазвани“. Наравно, наизглед. А чиме су изазвани знају само они.

И тако је отпочела јадовита балканска утрка. Министар војни, ничим изазван, даје интервју као да срче еспресо (или, натоћино) о томе како би Србија могла у НАТО, а што не би могло, срррк? Онда буљук српских евергрин интелектуалаца, изазван, тим, ничим изазваним интервјуом заседне и уз литре и литре јаке црне кафе, направи хит представу за унутрашњу сцену Србије – Нема НАТО без референдума! Онда страначка сабраћа министра који срче натоћино, изазвани овим црнокафенишућим интелектуалцима, крену у контранапад са белом кафом у порцеланским шољицама, и питањем: „Ц, ц, ц, чему фрка, паника чему сад захтев за референдум кад и не помишљамо да улазимо у неки војни савез?“ А, министар војни? Који, бре, министар војни? Онај, бре, што срче еспресо или натоћино. Немамо ми таквог, него видите, Понош дошао код малог Јеремића у министарство спољних, није ли то леп догађај, чему агресија…

У Хрватској се Јосиповић није ни устоличио, а Стипе Месић је направио, брат брату, најмање пет свињарија и неколико успутних баљезгарија. Најпре је, ничим изазван, помиловао Синишу Римца, убицу читаве породице Зец, укључујући и њихову 12 година стару девојчицу. Онда је, силазећи с трона на Пантовчаку, отишао у етнички почишћену самопроглашену нарко-дилерску творевину Косово, где се због штедње квалитетнијег тоалетног папира служе рециклираном Резолуцијом 12-44, штампаном у вишемилионском тиражу, надајући се да може издејствовати неки споменик себи, погребнику Југе, те тлачитељице угњетених криминалних структура свих својих народа и народности. На крају је све зачинио запретивши, посве, као ратне вође из деведесетих, ако не и из четрдесетих, војском и новим ратом. Цитираћу изјаву како је преноси загребачки Јутарњи лист: „Хрватска је јамац Даyтонскога споразума, и кад би Милорад Додик референдумом о отцјепљењу срушио Даyтонски споразум, Република Српска одмах би морала нестати. Зато бих војно прекинуо коридор!“ Вјеројатно само због жамора и звоњаве шампањских чаша у великој дворани предсједничког двора није се ваљда чуло и кад је Месић, видно расположен, додао и то да босански Срби референдумом могу „изнијети само онолико земље колико су је на прашњавим опанцима и донијели“.

И како да се човек не сети свако мало Дамира Крлежу Каракаша и његовог 2009. објављеног романа „Сјајно мјесто за несрећу“ из којег је онај горњи цитат о томе за кога ми балкански уклетници гласамо када излазимо на изборе. На све то, по медијима се навелико спекулише о томе да су овом необријаном пацифисти председници Путин и Медведев понудили још боље ухлебљење од досадашњег да, наводно, руководи „Јужним током“ у случају да се Хрватска прикључи том великом гасоводу, што је, ако се томе придода ордење које је Путин својевремено прикачио Месићу за борбу против фашизма, онда је ово с „Јужним током“ мање од непристојне понуде а више од традиционалног пријатељства Русије и Србије. Ово последње је илустрација за то како функционише свет који ми на Балкану очито не капирамо (но нажалост они су нас одавно прочитали), а функционира по принципу бизниса и профита, а не тамо неке романтике и заједничке братске борбе за свеславјенство и друге ирационале.

И док се због свега тога по хрватским и српским медијима о Месићу већ испредају митови и теорије завере типа: Чији је Месић човек, амерички, руски, албански, сопственичко-буђеларски, у Србији као да се отвара ново поглавље у односима председника Тадића и ентитетског премијера Додика, до јуче два ока у глави, а сад, само они знају шта. Из чиста мира наш председник је одлучио да се мане владе и пређе у невладин сектор (само тамо још није залазио), па се јуначки ухватио у коштац најпре с Резолуцијом о Сребреници, коју отаљава ево има ваљда осам лета, а могло се све цивилизовано завршити када је први пут предложена од стране НВО и неколицине далековидих људи из тадашњег парламента, а потом заоштрио и с Додиком, рекавши да никакав референдум није прихватљив.

 Према интервјуу који је Додик дао Данасу, никаквог озбиљног разматрања референдума, осим као потврде очувања Дејтонског споразума није ни било!!? Ако је тако, онда је тек потпуно несхватљива целокупна реторика нашег председника Тадића. Ништа мање него Месићева.

Мислим, несхватљива за нас обичне, сироте грађане и читаоце Дамира Каракаша.

http://www.danas.rs/vesti/dijalog/balkanska_mesnica.46.html?news_id=181804

One Response to Балканска месница

  1. Varagić Nikola каже:

    Чивиков: Ердемовић безочно лагао о Сребреници

    Аутор: Жерминал Чивиков,

    Објављено: 25. 01. 2010.

    Истину о Сребреници је лако утврдити, јер је лаж кључног сведока очигледна! Ово је окосница нове књиге бугарског новинара и публицисте Жерминала Чивикова “Сребреница, крунски сведок“, којом он пред лице јавности враћа све противречности и недоумице у исказима Дражена Ердемовића, пресудним за доказивање тврдње да је у Сребреници почињен геноцид”.

    Не чекајући да се на хашкој позорници спусте завесе, а глумци разиђу, Чивиков, дугогодишњи извештач из Трибунала у Хагу, сучељавањем чињеница доказује да је Ердемовић фабриковао лажи, а судска већа их прихватала као истину. Чак и онда када је његово сведочење било приближније домену фантастике, него стварности.

    -Невероватно је колико је овај сведок самог себе побијао, а суд то толерисао током више од деценије, колико он на четири различита суђења прича своју причу – каже Чивиков. – Најпре он, описујући масакр муслиманских цивила на фарми Пилица код Зворника, наводи три различита датума злочина у коме је, по сопственом признању, и сам учествовао.

    Потом “сведочи” да је ту “за око пет сати ликвидирано 1.200 људи”, што је немогуће. Осим тога, на овој локацији есхумирано је 150 тела. Где су остали, ако је Ердемовић говорио истину. Али је, ето, могуће да он наведе седам својих супочинитеља у злочину, саопшти њихова имена, да их после тога нико не приведе, испита, упркос томе што се зна да су били доступни истражитељима. Канцеларија тужиоца никада није ни покашала да их ухапси.

    Пажљиво бележећи детаље из Ердемовићевих исказа пред Трибуналом, Чивиков указује на контрадикторност и неистине о командној структури вода који је починио масакр. Ердемовић је тврдио да је био принуђен на злочин, да би и сам био ликвидиран да није извршио наређење извесног Бране Гојковића. Аутор књиге је, међутим, истражио да је било управо супротно.

    -Ердемовићу, тада официру, који је у Трибуналу лагао да му је био одузет чин, није могао да наређује обичан војник -доказује Чивиков. – Сам Ердемовић је, дакле, био наредник. Из доказа које аутор тако ниже да је и мање пажљивијим читаоцима сасвим очигледна лаж кључног сведока пред Хашким трибуналом у поступку, не само против команданата ВРС, већ и Слободану Милошевићу, у коме је Ердемовић требало да да свој допринос “доказу” да је управо Србија одговорна за Сребреницу. Чиников открива, у овом сегменту књиге, да су “Ердемовић и дружина злочин починили због новца, који су однекуд добили”.

    -Неко је, очигледно, Ердемовићу и другим плаћеницима на одсуству, понудио много новца да почине ратни злочин, у конкретном случају, масакр муслиманских затвореника, будући да је Ердемовићева јединица, после догађаја у Сребреници, била на одсуству – наводи Чивиков. – Другачије речено, власти босанских Срба нису имале ништа са тим злочином у Пилици код Зворника, па је одатле и комична прича о војнику, припаднику ВРС, који издаје наређење. Неколико дана после овог злочина, како је Ердемовић испричао, дошло је до туче у кафани због новца и бивши другови су почели да пуцају један на другог. Ердемовић је погођен у стомак, што је на суду и показао подижући мајицу, сентиментално суочавајући судије са ожиљком. Желео је да их убеди да је на њега покушан атентат, како би био спречен да сведочи у Трибуналу. Нажалост, судије су све време остале глуве и неме на ове лажи. Просто су тапшале Ердемовићу, сведоку на чијем су се сведочењу заснивали налази о геноциду.

    ПРОТЕСТИ И ПРЕТЊЕ

    УСЛЕДИЛА је бурна реакција, после објављивања Чивиковљеве књиге, екстремних босанских кругова у Европи. Претили су му тужбом.

    Истовремено, протестовале су и мајке Сребренице, које су, такође, најавиле подношење тужбе не само против Чивикова, већ и против издавачке куће “Промедија”, због негирања геноцида у овој књизи.
    Чивиков каже да се све завршило на претњама.

    Преузето са сајта: http://in4s.net

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: