“Борба је цар свему“*

 

Сједињене америчке државе продале су војно наоружање Тајвану у вредности од 6.4 мијијарде долара. „Ово ће довести до последица које ниједна страна не жели да види„, саопштено је у Пекингу, уз позив Вашингтону да одустане од продаје наоружања Тајвану.

Либија купује авионе и ракетне системе од Русије у вредности од 1.3 милијарде евра.

Венецуела купује руску војну опрему у вредности од више милијарди долара. Већи део упућује на границу са Колумбијом. Са друге стране, Колумбија купује и добија војну помоћ од САД. На Хаити стижу и војници САД и војници Бразила. Опасност од рата и даље влада између Кубе и САД. Граница са Мексиком и борба против мексичких  и осталих латино наркокартела унутар Мексика, Колумбије и САД не даје видљиве резултате. Велики су унутрашњи класни и расни сукоби унутар држава средње и јужне Америке.

Израел спрема ракетне нападе на Иран. САД и Велика Британија покушавају прво изнутра да ослабе Иран, па тек онда да крену у рат. Иран има све боље политичке и војне односе са Русијом, Кином, Венецуелом и Турском. Иран производи нуклеарну бомбу и спрема нападе на Израел и војне базе САД у Азији.

После више деценија све су гори односи између Турске и Израела. У односима између Грчке и Турске нема напретка, и даље је могућ војни сукоб у будућности. Русија и САД и даље третирају једна другу као непријатеља.

Балкан је и даље буре барута. Буре барута је и средња и источна Европа, као и регион Карпата и Кавказа. Унутар Европске уније у скоро свакој држави буре барута социјалног, етничког и верског незадовољства може да експлодира сваког тренутка. Слично је и у Русији. Ускоро, као последицу економске кризе, пораста криминала и слабљења војног утицаја у свету, можемо очекивати и велике социјалне, етничке, верске и расне сукобе унутар САД и Велике Британије.

У Авганистану, НАТО пред је поразом. Авганистан је далеко од стабилности и краја рату, конфликт ће прећи на државе унутар којих исламски финдаменталисти могу да изазову веће сукобе – Пакистан и Индију. И Русију, делом и Кину. У Ираку ће војници САД бити све док не доживе пораз у Авганистану, после тога ће Ирак поново упасти у хаос јер ће се за власт и свој колач борити шити и сунити, Арапи и Иранци, Турци и Иранци, Курди, НАТО, Русија, Кина…

У Африци је у скоро свакој држави могућ грађански, класни, верски или племенски рат. У бројним држава овакви ратови трају. У неким државама исламски фундаменталисти имају све јаче базе. Пирати из Сомалије ометају међународни океански саобраћај. Кина постаје стратешки партнер већини држава Африке.

Напетост на корејском полуострву иста је као и пре 50 година. Јапан постаје све независнији од САД. Државе ИндоКине, Филипини, Индија и Индонезија имају велике унутрашње сукобе и терористичке групе које активно делују.

Сукоби постоје и око превласти над Северним полом, између САД, Канаде, Русије, Данске и Норвешке. Русија страхује да ће Сибир заузети Кина. Јапан и Индија имају вековне сукобе са Кином и још су далеко од вечног мира.

Чак и у Аустралији све више долази до расних сукоба између грађана (и емиграната из Азије). Пошто учествује у ратовима које САД и В. Британија воде против муслимана није далеко дан када ће и Аустралија бити мета исламских терориста.

 Будућност је на Марсу.**

Ко ће први заузети ову планету?

Онај који први заузме Месец?

* Хераклит

** Марс – римски бог рата

7 Responses to “Борба је цар свему“*

  1. Varagić Nikola каже:

    POGLED IZ INDIJE:

    IZMEĐU SAD I KINE ĆE LETETI PERJE

    Pramit Pal CHAUDHURI

    Vašington priprema artiljerijsku paljbu na kinesku ekonomiju, a Obamini saradnici svedoče da predsednik SAD „smatra da ga Peking tuče po zubima od trenutka otkako je postao predsednik“

    Za vreme prošlogodišnjeg samita G20 u Pitsburgu američki predsednik Barak Obama je rekao da je, zarad izbavljenja sveta iz ekonomskog mamurluka, neophodno rešiti problem “globalnog finansijsko-budžetskog debalansa”: Fraza nije reklamnog tipa, tim pre što je u nu inkorporisan značajan geopolitički podtekst. Ona nagoveštava predstojeće mesece u kojima će SAD i Kina zakrviti kao godzila protiv razarača. A od toga nema ničeg strašnijeg.

    Razlog za ono što je jedan lobista iz Vašingtona označio kao “tektonsko pomeranje u odnosima između Kine i SAD” krije se u sledećem: u Obaminoj administraciji vlada opšte mišljenje da je izvor finansijske krize slab ekonomski rast i da bi glavni uzrok za nneno eventualno ponavljanje zapravo “finansijsko-budžetski debalans”.

    Pristalice te škole mišljenja tvrde da je u epohi procvata „Lehman Brothers“ svet bio podeljen na one koji su nalik Kini i one koji su se ponašali po američkom modelu. Kineski lager je kao lud izvozio svoju produkciju, a akumulirane devizne rezerve usmeravao na supstituisanje potrošnje u zemljama sličnim SAD. A Amerikanci su živeli na račun jeftinih kredita, uvozili kao ludaci, a pare usmeravali u naduvavanje hipotekarnih balona. Takav debalans ni za koga nije tajna. Međutim, u tržišnim uslovima se formirajući debalans samoreguliše putem menjačkog kursa. A tamo gde kineska vlada pretiče tržište i usmereno snižava kurs juana – nastaje kriza.

    CENA KINESKOG MERKANTILIZMA Pametni ljudi iz Vašingtona kažu da su SAD došle do sledećeg zaključka: kako bi se jednom i za svagda eliminisala Velika Recesija, potrebno je takođe eliminisati Veliku Deviznu Mučninu. Omiljeni ekonomista demokrata dobitnik Nobelove nagrade Pol Krugman je izračunao da će kineski “merkantilizam” u narednih nekoliko godina koštati Ameriku 1,4 miliona radnih mesta.

    Da bi SAD to izbegle, Kina bi trebalo manje da izvozi. Upravo će to, a ne ljubav, vladati svetom u tekućoj godini.

    Obama ranije nije otvarao vatru jer mu je potrebna kineska pomoć u celom nizu međunarodnih problema. Peking je bio manje na usluzi pred rešavanjem iranskog i pitanja Severne Koreje. Peking je ponizio Obamu za vreme njegove novembarske posete Kini iako je Obama pre toga razljutio mnoge u SAD odbivši da se pre putovanja u Peking sastane sa Dalaj-Lamom. Ljudi bliski predsedniku SAD kažu da je Obama atmosferu svog susreta sa Hu Đintaom okarakterisao kao “hladnu”.

    Poslednja kap koja je prelila čašu Obaminog strpljenja bio je Kopenhagen. SAD smatraju da su one u pogledu klimatskih promena bile sve utanačile sa Kinom još pre samita. Međutim, Peking je okrenuo ćurak i “otkačio” SAD. Zabio je Americi nož u leđa a potom na ranu počeo da sipa so. Na susrete sa Obamom Kina je slala rukovodioce nižeg ranga i učinila sve da se američki predsednik vrati kući praznih ruku.

    Dečje vragolije prepunile su čašu strpljenja. poznato je da se među američkim demokratama nalazi mnogo aktivista na zaštiti ljudskih prava, zatim “zelenih”, sindikalaca, boraca za slobodu Tibeta i ostalih kojima se ne dopada kineska vlada. Njihove pristalice u Kongresu uzdržavale su se od aktivnih poteza protiv Pekinga samo zato što im je Obamina administracija šaputala na uši o “klimatskim promenama” i “državnim menicama”.

    Kopenhagen je srušio prvu prepreku za suzdržavanje Vašingtona. Spiker predstavničkog doma Nensi Pelosi, poznata je kao vekiki „kinezomrzac“ u američkoj vlasti, prošle godine za vreme posete Kini bila je mirna kao bubica. „A znate li zašto? Zato što je pitanje klimatskih promena za nju bilo važno“, izjavio je bivši član američke delegacije na pregovorima o promeni klime i dodao: „Ali sada već nema razloga da se uzdržava“.

    Druga prepreka za suzdržavanje SAD je pitanje državnih menica. Stvar je u tome što Kini pripada četvrtina državnog duga SAD u vidu vrednosnih papira američke blagajne u vrednosti od 800 milijardi dolara. Zato je danas opšteprihvaćeno gledište da je Kina „bankar SAD“, koji čvrsto drži za vrat jedinu supersilu na svetu.

    Takav stav je uvek važio kao preteran. I danas u Vašingtonu vlada mišljenje da sve to nije važno. Ako se Kina ratosilja američkih menica, sama sebi će zabiti nož u srce jer će vrednost aktiva pasti i američki potrošači će manje kupovati kinesku robu. Međutim, preciznije bi bilo reći da se svet danas kupa u parama i da je kupaca američkih vrednosnih papira više nego mnogo. Krugman je jedan od onih koji pretnju državnim menicama naziva blefom. „Po svoj prilici, to će dovesti do slabljenja dolara u odnosu na druge valute, ali je to dobro, a ne loše i za konkurentnu sposobnost SAD i za zaposlenost. Zato, ako se Kinezi oslobode dolara, mi bi trebalo da im se zahvalimo“, kaže Krugman.

    STRPLJENJE NA KRAJU SAD pripremaju artiljerijsku paljbu na kinesku ekonomiju. Broj američkih političara koji teže da sačuvaju šanse za saradnju sa Pekingom očigledno je u opadanju. To se očigledno pokazalo kada su SAD uvodile carine na uvozne gume i čelik iz Kine. To je bilo očigledno i za vreme nedavnih razmirica između kineskih vlasti i kompanije Google povodom cenzure na Internetu. Bela kuća je otvoreno podržala američku Internet kompaniju. Evo kako značaj te podrške objašnjava jedan vašingtonski lobista: „Imajte u vidu da je, zajedno sa sindikatima, Holivudom, jevrejskom zajednicom i sudskim advokatima, Silikonska dolina, a naročito Google, jedan od finansijskih stubova Demokratske partije“. Kina odgovara na odgovarajući način: „Imajte u vidu da Kina neće poslati nikog od viših predstavnika na poslednji susret grupe „5+1“ o Iranu“.

    Jedan rukovodilac velike američke transnacionalne kompanije izjavio je kako je Obamina administracija upozorila američke kompanije da do aprila smanje svoje investicije u Kini. „Tada će“, kaže on, „poleteti perje na sve strane“.

    Kada su ljude bliske Obaminoj administraciji pitali hoće li predsednik sprečavati onaj impuls snage koji je uperen protiv Kine, odgovor je glasio: „Obama smatra da ga Peking tuče po zubima od trenutka otkako je postao predsednik“.

    „Hindustan Times“, Indija

    Prevod Rajko DOSKOVIĆ

    http://standard.rs/vesti/41-svet/3812-pogled-iz-indije-izmeu-sad-i-kine-e-leteti-perje-.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Sezona lova na Medvede..

    Ежедневный Журнал

    Niko nije tako otvoreno i nemilosrdno ponižavao predsednika Ruske Federacije kao što je to činio i još uvek čini Vladimir Putin. Sezona lova na Medvedeva otvorena je pre otpilike godinu i po dana i pravo je čudo da predsednik još uvek nalazi snage da sačuva prisustvo duha.

    Evo samo delimičnog spiska mera koje je Putin preduzimao s ciljem da razori i zgazi reputaciju Medvedeva:

    1. Na svom prvom samitu „velike osmorice“ na ostrvu Hokaido, Medvedev je potpisao dekleraciju po kojoj „G8 ne priznaje vladu Republike Zimbabve, jer njena aktivnost ne odražava volju naroda“. Tom afričkom zemljom već desetinama godina neprikosnoveno vlada gnusni diktator Robert Mugabe. On jeste bivši sovjetski klijent, ali je to stvar već daleke prošlosti i danas više nema nikakvih posebnih razloga da čuvamo svoje interese u Zimbabveu. Medvedev se vratio u Moskvu i samo nakon tri dana od njegovog dolaska, naš predstavnik u Savetu bezbednosti UN stavlja veto na odluku u vezi s deklaracijom koju je naš predsednik potpisao u Japanu. Čitav svet je u nedoumici, a od strane predsednika Ruske Federacije nema nikakvih objašnjenja.

    2. Rat u Gruziji. Mada je Medvedev vrhovni komandant oružanih snaga, Putin je taj koji napušta olimpijadu, hitno doleće iz Pekinga u Moskvu i odgurnuvši predsednika u stranu, sam rukovodi borbenim dejstvima. Tako je svima nedvosmisleno pokazao ko je ustvari komandant parade.

    3. Nakon završenih ratnih dejstava u Gruziji, u radu na donošenju posleratnog sporazuma „Medvedev – Sarkozi“, aktivno učestvuje i Putin, ali je uloga glavnog pregovarača Medvedeva mnogo upadljivija i značajnija. Pošto su najvažnije pozicije iz sporazuma ostale neispunjene, jasno je na čiju se reputaciju to odražava.

    4. Kada je izbio novogodišnji gasni rat s Ukrajinom (januar 2009), Medvedev je povodom toga predložio hitno sazivanje evropskog samita, a da bi se utvrdio dnevni red, u Moskvu je doputovao premijer Češke, u to vreme predsednik Evropskog parlamenta. Međutim Putin sabotira apel našeg predsednika, a samit je jednostavno zaboravljen.

    5. Savet bezbednosti Ruske Federacije je po Ustavu najvažnija institucija u Rusiji. Dok je Putin bio predsednik, retko se događalo da Savet bezbednosti RF ne zaseda barem jednom nedeljno. Savetom bezbednosti rukovodi, a naravno i predsedava, uvek predsednik. Ali, ne želeći da sedi na stolici broj dva, Putin prosto prestaje da dolazi na sednice, a Savet se sve ređe sastaje. Tako je ovaj najvažniji organ upravljanja državom prinet na žrtvu realiteta novog režima.

    6. Sve je očiglednija neefikasnost državnih korporacija koje je osnovao V. Putin. Razgovori o tome vode se sve češće, jer njihovo postojanje bukvalno svakim danom sve jače zateže omču oko vrata domaćoj ekonomiji. Predsednik je, tankim i nežnim glasom, zamolio vladu da mu dostavi izveštaj o dosadašnjem radu korporacija i predloge o tome šta s njima dalje činiti. I naravno, tek da se vidi „ko kosi, a ko vodu nosi“, ne samo da niko ništa nije dostavio, već se ubrzo zatim osniva još jedna, nova državna korporacija.

    7. Pošto je izguran s televizije u blogosferu, Medvev je sa nesigurne teritorije interneta započeo svoj krstaški rat za treću modernizaciju. Sazdao je i Savet za modernizaciju, gde sazvani ministri redovno prisustvuju. Oni tupo i poslušno klimaju glavama, ali to ništa ne znači, jer njihovi su pogledi usmereni na drugu stranu. I šta vide? Vide da u svom četvoročasovnom televizijskom razgovoru s narodom, Putin nijednom nije izgovorio reč „modernizacija“. I sve postaje jasno.

    Ni jedan od ovih postupaka Putina nema u sebi ni miligram državničke celishodnosti, pa nam sve to izgleda kao plod njegovog kaprica. Kada je Putin, ne tako daleke 1996, onako unersrećen i bez igde ičega iz Peterburga stigao u Moskvu da okuša sreću, nastupio je kao Molčalin(1) visoke kategorije. Bio je vatreni obožavalac humora Pal Paliča Borodina(2), najmiliji sagovornik mu je bio onaj užasni Berezovski(3), a kravate su mu bile u tonu s maramama koje je oko vrata vezivala ćerka Jeljcina. Ali, deset godina provedenih na vlasti, kao da su mu promenile karakter. Danas, razdražen i ozlojeđen, spreman je da rastrgne na komade tog Medve…, tog docenta prava, koji je se drznuo da sebi dozvoli nedozvoljivo – da uobrazi da je postao sveopšti miljenik naroda.

    Ovde je umesno primetiti da je Medvedev unapred znao na šta pristaje i koliko ga to može koštati, pa premo tome nema ni reči o nekakvom sažaljevanju predsednika. Ovde je reč o tome u šta nam se tokom ovih godina pretvorio Ustav, a i tome u šta će se tek pretvoriti.

    Danas, kada je i poslednje zrno predizborne prašine palo s takozvanog plana Putina, mnogo toga je postalo sasvim jasno. Od trenutka kada je sebi postavio cilj neizostavnog povratka u Kremlj, i to u roku ne dužem od četiri godine, Putin je veoma brižljivo počeo da gradi zaobilazni put koji će ga dovesti do tog cilja. Ova obilaznica treba da prođe mimo Ustava i da mu posluži u intervalu između dva „putina“ od po (za sada) dva mandata, a kada se nakon četiri godine mirno i lagano ponovo ulije u pređašnju glavnu magistralu, pošto ona više nikom neće biti potrebna, sama od sebe će nestati kao da je nikada nije ni bilo.

    Koliko god da je Putin, u skladu sa svojom profesijom, čovek po čijem se ponašanju teško mogu uočiti nedoumice ili nekakva neodlučnost, kada je došlo vreme izbora privremenog naslednika, kolebanje je bilo očigledno. Uspeh čitave operacije je u velikoj meri zavisio od toga čijoj će glavi poveriti da neko vreme ponese njegovu krunu. Teško da mu je u gomili njemu bliskih padao pogled na nekoga koji bi imao takve predsedničke vrline kao što su odlučnost, pronicljivost, snaga volje i talenat za organizaciju. Sasvim obrnuto. Putin je, kao dobar učenik KGB-a, u svojoj okolini potražio osobu koja bi trebala u sebi da sadži zbir svih onih nedostataka i mana koje će mu garantovati bespogovornu poslušnost i lako upravljanje pod svim vremenskim uslovima.

    I konačan izbor je pao na Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva. Izabran je inteligentan i školovan čovek, bez ozbiljnog životnog iskustva, bez tima koji bi ga podržavao i bez pokrovitelja iz bilo koje od mnogih službi bezbednosti. I pored činova koje je tokom svoje kratke i blistave karijere zaradio, on je po svom karakteru bio i ostao samo posilni. Svo njegovo službovanje u Kremlju svodilo se na obsluživanje lično Putina.(4) Zadatak mu je bio da baršunastim tračicama svojih diploma čisti i glanca ideje svoga šefa sve dok ne dobiju odgovarajući legitimni sjaj i da se zatim sitnim koracima udalji, kako bi se uverio da li dovoljno blistaju.

    Ali Putin ne bi bio Putin kada bi se prepuštao takvim, čisto ljudskim slabostima kao što je zahvalnost. Čuvena izjava na jednoj od sednica Dume da „parlament nije mesto za raspravu“, nije se slučajno omakla spikeru Grizlovu. Nije on nju izgovorio iz glupe brljivosti ili u nervoznom žaru diskusije. On je prosto izvršavao pred njega postavljen zadatak, a to je: pretvoriti parlament u eho Putina. Putin je učinio da partija Jedinsteva Rusija monopolizuje Dumu, a zatim se, menjajući statut partije, pobrinuo da učvrsti svoj položaj u ovom pomalo čudnom, sado-mazohističkom odnosu konja i jahača. Naravno, konj je dužan da sam sebi kupi i sedlo, i uzde, i korbač.

    To ne znači da Putin nema dovoljno novca za opremu kojom bi opremio Jedinstvenu Rusiju. Kada ovo govorim, nemam u vidu njegov lični imetak o kome kruže legende. Ono što želim da kažem je da po zakonu, novcem Rusije u prvom redu raspolaže Državna duma, a tek potom Vlada, te je Putin, svodeći glas Dume na isključivo odobravajuće rzanje, praktično postao gazda nad celokupnim državnim budžetom. Ali ni to nije sve. I netransparentni Gasprom, i netransparenta državna VTB banka, i netransparente državne korporacije koje raspolažu ogromnim količinama novca, svi oni, preko ovlašćenih poverenika, i to svaki pojedinačno, polažu račune Putinu. A on ne polaže račune nikome. Pod njegovom rukom je toliki novac da on može za jedan minut da uzdigne ili uništi bilo koju političku strukturu u Rusiji.

    Novac i Duma su za Putina postali veoma pouzdana zaštita od iznenadnog uručenja ostavke. Ostao je još samo jedan problem, najteži: obezbediti svoju ličnu sigurnost. Tokom osam godina svoje vladavine na mestu predsednika, u više navrata se uspešno ogrešio o najviši zakon zemlje. Osnovao je sedam federalnih okruga i tamo sam postavio gubernatore. Ničeg ni sličnog tome u Ustavu nije bilo, no sve je prošlo. Ukinuo je razne izbore, zabranio referendum i zaustavio reforme gradskih uprava, što mu je sve, videlo se, pričinjavalo veliko zadovoljstvo. I sve je to urađeno bez prekrajanja osnovnih odredbi Ustava. Trebalo je još samo preokrenuti osnovu osnove ruskog zakonodavstva, i lišiti novog predsednika njegovih glavnih ovlašćenja, a to su spoljna politika i kontrola nad institucijama vlasti koje brinu o bezbednosti. Čak je i Federalnu službu ličnog obezbeđenja koja se inače potčinjava isključivo predsedniku zemlje, trebalo lagano prebaciti na sebe. Čitav posao je trebalo obaviti tako da se ne dira tekst Ustava, jer će mu, uskoro, baš takav biti potreban. Četiri godine će brzo proleteti, a onda će se taj isti Ustav s naličja ponovo izvrnuti na lice i tako mu omogućiti da, kada izroni iz premijerske nusprostorije, ponovo zasija u punom sjaju ničim ograničene vlasti.

    Ali negde se nešto među njima nije složilo. Ili je Medvedev zaboravio šta je obećao, ili se Putin seća nečega što mu ovaj drugi nikada nije ni govorio, no ubrzo se primetilo da među njima nešto nije uredu. Naravno da su oni sve oko sebe uveravali kako između njih vlada savršen sklad, ali su se izjave te vrste čule sve ređe, bile sve nategnutije i zvučale sve manje istinito. Famozni tandem je prvi put ozbiljno zaškripao prilikom sastanka „velike osmorice“ na ostrvu Hokaido. Izgleda da je na ovom, njemu prvom samitu, mlađi partner u nečemu jako pogrešio. Možda je nekom rekao nešto što ne treba, ili se osmehnuo nekome od prisutnih kome nije trebalo, ili je prilikom fotografisanja za grupni portret stao na pogrešno mesto, no šta god da je, neumoljivo brzo ga je stigla surova kazna. Jer kome je danas nužan taj već ostareli afrički firer, pa da ga Rusija štiti stavljanjem veta na odluku Saveta bezbednosti UN? Naravno nikome. Nalog predstavniku Rusije u UN, zapravo je bio politički signal za buduću domaću upotrebu, kojim se pokazalo državnom aparatu u zemlji da predsednik Ruske Federacije u stvari nije niko i ništa.

    Posle samita u Japanu, tandem se očigledno raspadao dalje, diarsi su nastavili da se voze svaki na svom točku. Putin na velikom i čvrstom, a Medvedev na malom i labavom. I kada bi kojim slušajem mogli da se raziđu, bilo bi to veliko olakšanje za obojicu. No njihovi će se putevi razići tek posle izbora 2012. I to zauvek. A onaj koji na ovim izborima izgubi, prosto će nestati i njegovo će ime biti izbrisano iz istorije, kao što je izbrisano ime tamo nekog Borisa Vladimiroviča Štjurmera, koji je, uzgred rečeno, takođe u svoje vreme bio premijer Rusije.

    Daleka budućnost je jasna obojici, a bliska nijednom. Čitav svet otvoreno ismeva našeg predsednika i našu predsedničku republiku. Nedavno je časopis Forbs objavio listu najuticajnih ljudi na planeti. Putina su stavili na treće mesto, a Medvedeva na četrdeset treće. Ali nije to glavna pakost. Na četrdeset drugo mesto ove liste, dakle za samo jedno mesto više, ali ipak više, smešten je Putinov poverljivi činovnik za posebno delikatne zadatke – gospodin I. I. Sečin. To je stvarno veliko poniženje, ali ne i jedino koje je pretrpeo Prvi čovek Ruske Federacije.

    Postalo je jasno da je namera o mirnom predizbornom sastanku dvojice saboraca „jedne krvi“ koji će biti propraćen bratskom zdravicom pod Spaskom kulom na Crvenom trgu, a koji je planiran za 2012, prosto samo Putinov blagougodni i besmisleni san. Žestoke borbe će nas uzdrmati tokom predstojećeg perioda uoči jubilarne 2012. godine. Ranije ili kasnije, borci će morati da izađu pred kulise, a tada će nam se plamen sa Ševardinskog šanca(5) činiti kao vatrica u magli. No, bez obzira na strahovitu moć koju poseduje nacionalni lider, na ogroman novac kojim raspolaže i vilične mišiće koje stalno steže i otpušta, čime verovatno hoće da kaže da treba da ga se plašimo, D. A. Medvedev je jedini čovek na svetu koji može da uzme list čistog papira i da na njemu hemijskom olovkom napiše – „Ostavka Putinu“. Istog momenta to parče hartije dobija snagu zakona i njegova se odredba mora neodložno izvršiti.

    U ovoj borbi velikana otadžbinskih razmera, nama je predodređena uloga posmatrača sa galerije, što priznaćete, možda i nije loše. No tužna je činjenica da mi tu nemamo za koga da navijamo, jer ko god da izađe kao pobednik iz ovog sukoba, mi smo ti kojima na kraju ostaju unakaženi Ustav, mutav parlament, evnusi na čelu ministarstava i dvanaest turobnih i mračnih godina.

    (1) Aleksej Stepanovič Molčanin, lični sekretar Fomusova, lik iz čuvene komedije A.S.Gribojedova „Teško pametnome“. Mada se na sceni poljavljuje ređe od ostalih, ova ličnost zauzima značajno mesto u radnji komedije. Molčanin je postalo opšte ime za osobe koje nazivamo ulizicama, laskavcima i poslušnicima, spremnima da izvrše bilo koje naređenje pretpostavljenih, a da pri tom brižljivo skrivaju svoje lično mišljenje.

    (2) Pavel Pavlovič Borodin, visoki državni činovnik iz Jeljcinove epohe, čuven po međunarodnim finansijskim aferama koje su pratile njegovu karijeru. Pod optužbom za pranje novca uhapšen je 2001. u Njujorku i pušten posle uplaćenog zaloga od 5 miliona švajcarskih franaka.

    (3) Boris Abramovič Berezovski, visoki državni činovnik i biznismen, uvaženi član Jeljcinovog klana. Mada je krajem 1999. i početkom 2000. aktivno učestvovao u prvoj predsedničkoj kampanji Vladimira Putina, već u jesen te iste 2000. nastupa kao njegov politički oponent. Krajem septembra 2001. za njim je raspisana poternica od strane RF po otužbama za ubistvo, prevaru, pranje novca i za pokušaj preuzimanja vlasti. U statusu političkog izbeglice, danas živi u Londonu.

    (4) Od oktobra 2003. do novembra 2005. D. A. Medvedev se nalazio na mestu rukovodioca Administracije predsednika RF, a od oktobra 2005. do jula 2008. na mestu prvog zamenika rukovodioca u Savetu predsednika RF za nacionalne projekte.

    (5) Ševardinski šanac, mesto u okolini sela Borodina gde je 24. avgusta 1812. ruska vojska nakon povlačenja pružila žestok otpor Napoleonu i započela borbu koja je prerasla u čuvenu Borodinsku bitku.

    Vladimir Nadein,

    Ежедневный Журнал, 21.01.2010.

    Prevod sa ruskog Haim Moreno

    Peščanik.net, 02.02.2010.

  3. Varagić Nikola каже:

    Лавров тражи објашњење од САД

    И Букурешт и Вашингтон истичу да елементи америчке ПРО који би били постављене у Румунији нису усмерени против Русије

    Русија очекује од САД да објасни своје планове у вези са постављањем елемената противракетне одбране у Румунији, изјавио је данас руски министар иностраних послова Сергеј Лавров коментаришући јучерашњу изјаву румунског председника Трајана Басескуа да ће на територији његове земље бити постављени елементи америчке противракетне одбране.

    „Ми полазимо од тога да постоји договор два председника који је већ почео да се испуњава, о томе да као први корак обавимо заједничку анализу опасности и ризика од ракета. Ми очекујемо да у контексту тог дијалога наши амерички партнери дају исцрпно објашњење.”

    Говорећи о анализи ризика да нечија ракета долети на туђу територију, Лавров је рекао да се Русија залаже да се у то укључе европске земље, међу којима и Немачка.

    „Тек пошто закључимо да имамо једнако схватање ризика, једнако схватање опасности у тој области, можемо да говоримо о конкретним мерама – и дипломатским, и економским, и евентуално војно-техничким.” Коментаришући информацију да би елементи ПРО могли бити размештени и у Црном мору, министар је рекао да није чуо такве информације, али да је „регион Црног мора регулисан конвенцијом Монтре и да њу треба поштовати”.

    Председник Румуније је, најављујући америчке ракете, истакао да оне нису усмерене против Русије, што је политички представник РФ у НАТО Дмитриј Рогозон прокоментарисао речима: „Све по Фројду. Ми нисмо ни питали против кога је ПРО усмерена, а Басеску, пре него што су ракете и стигле у Румунију, хитно изјављује да нису усмерене против Русије”. „У сваком случају”, каже Рогозин, „амерички систем ПРО се креће према источним границама.”

    „Стално покушавају да нас умире, а војна структура САД се већ налази у црноморском басену”, каже Рогозин додајући да је могуће да је све то против Ирана, али тај систем може да буде усмерен и против било које друге земље – укључујући и руски стратешки потенцијал.

    „Зато ми инсистирамо на објашњењу на томе да се питање развоја ПРО најтешње веже са смањењем арсенала офанзивног оружја на преговорима о СТАРТ-у који се воде у Женеви.

    Рогозин није желео да одговори на питање како ће Русија реаговати ако се ракете заиста појаве у Румунији. „Одговор ће доћи ако се тај систем заиста буде поставио у Румунији или у другим земљама поред наших граница.”

    Он је истакао да руски одговор мора бити спреман, за сваки случај. „Сада ми разговарамо с председником Обамом с којим су односи добри. Али шта ако за четири године на власт дође неко други и окрене ракете према руском стратешком потенцијалу?”

    Помоћник америчког државног секретара Филип Кроули изјавио је јуче да ће до 2015. године САД разместити објекте своје ПРО на територији Румуније, а на питање да ли ће ти елементи бити размештени у Црном мору, он је одговорио да ће бити на копну, али да се „такође предвиђа и морско базирање.

    Игор Коротченко, члан друштвеног савета при министарству одбране РФ тврди да постављање ракета пресретача у Румунији представља реалну опасност за безбедност Русије. „Реч је о копненој варијанти система ’иџис’ који користи нове ракете СМ-3. То оружје је способно да у значајном степену девалвира способност РФ у области атомског обуздавања.”

    Коротченко сматра да противракете СМ-3 имају могућност да пресретају и уништавају руске међуконтиненталне балистичке ракете на почетку њиховог лета. Он је истакао да Пентагон разматра и могућност да у Балтичко, Црно и Баренцово море уплове ратни бродови САД опремљени морским системима „иџис”.

    – У случају да се заиста у Румунији поставе елементи америчке ПРО, Русија би морала да изјави да ће ти објекти бити сматрани главним циљевима руских ракетних система, како би румунско војно-политичко руководство имало јасну представу каква ће бити руска реакција, закључио је Коротченко.

    Љубинка Милинчић

    http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Lavrov-trazi-objashnjenje-od-SAD.sr.html

  4. […] постови: “Борба је цар свему“* […]

  5. Varagić Nikola каже:

    PEKING 08. 11. 2010

    Tanjug

    Kina šalje ljudsku posadu na Mesec početkom 2020. godine

    Kina planira da pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Mesec početkom 2020, izjavio je Kujang Zijuan, jedan od predstavnika kineske lunarne misije

    On je dodao da će letelica sleteti na Mesečev južni pol.
    Long Lehao, još jedan od eksperata koji radi na tom projektu, istakao je da Kina ima tehničke uslove da pre 2025. godine na Mesec pošalje „dva ili tri kosmonauta i uspešno ih vrati kući“.
    Kineski premijer Ven Điabao ranije je pozdravio uspeh probnog leta sonde Čange-2, koja je tom prilikom otkrila slike mesečevog Zaliva duge (Sinus Iridum), prenela je kineska agencija Sinhua.

  6. […] постови: “Борба је цар свему“* […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: