Kako stvari stoje, a kakve bi mogle da budu

април 30, 2010

 London Review of Books   
 
Intervju sa istoričarem Toni Džadom (Tony Judt), razgovarala Kristina Božić.

Deo intervuja:

Evropljani su se „zaljubili” u Obamu i pre nego što je postao predsednik. Istovremeno, jedva da znamo ko je naš novi predsednik, predsednik Evropske unije. Ne delimo ista osećanja, zar ne?

Početni entuzijazam za Baraka Obamu u SAD je bio ogroman, ali je imao jednu veoma lokalnu dinamiku – to je priča o tome kako je Amerika mogla da izabere crnca za predsednika samo 150 godina nakon ukidanja ropstva i 40 godina od ukidanja segregacije. Ovo je značilo da smo, iako zvuči previše optimistično, konačno bili spremni da stavimo tačku na rasno pitanje. Značilo je da će on promeniti politiku, predstaviti novo lice Amerike, staviti tačku na Bušovu eru i uspostaviti nov odnos između Amerike i ostatka sveta – ali, ova pitanja su bila važna samo malom broju ljudi. Ovde dolazimo do asimetrije između očekivanja Amerikanaca i Evropljana. Evropljani su verovali da će doći do radikalnog poboljšanja, neke vrste moralne regeneracije američke spoljne politike. Oni su sada razočarani, ili će to postati, jer se to neće dogoditi.

Američka očekivanja su se delimično ispunila samim izborom Obame za predsednika, ali odatle pa na dalje razočarenje je neizbežno: prvi crnac izabran za predsednika SAD nikada ne može biti potpuni radikal, neustrašivi, hrabri, prodorni liberal ili socijaldemokrata. Obama nije ništa od toga. On je čovek kompromisa koji stalno pokušava da izgradi ravnomeran odnos između republikanaca i demokrata. Možda je to očiglednije u Americi nego u Evropi, ali Obama je veoma jasno deo američke retoričke tradicije. On je veliki govornik, odličan pokretač masa i, na neki način, vešt manipulator pitanjima morala i etičkih ideala. Ova tradicija ide od Edlej Stivensona, sve do Abrahama Linkolna i dalje. Ono što Obami nedostaje je sposobnost da svoju retoriku pretvori u političku snagu. Opasnost koju mi Amerikanci vidimo ogleda se u tome što će ga ovaj jaz između njegove retorike i preduzetih akcija oslabiti. Ovo važi za njegovu politiku na srednjem istoku i donekle za njegov odgovor na ekonomsku krizu. Evropljani ovo još uvek ne vide. Stoga je razočarenje ovde mnogo veće, ali strahujem da će početi da raste i u Evropi.

Što se vašeg predsednika tiče – predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompuja – ja sam jedan od verovatno 20 ljudi u Americi koji znaju njegovo ime. Njegov izbor je katastrofa, kao i izbor Ketrin Ešton, novog visokog predstavnika EU za spoljnu politiku. Često se smatra da Evropa i dalje neće biti u stanju da svoju ekonomsku moć i svoj veoma veliki i pozitivan institucionalni primer pretvori u političku moć i uticaj u svetu. Izbor slabog predstavnika na ovu funkciju sigurno neće pomoći, ali on takođe pokazuje i nastojanje da se EU drži podalje od toga da postane moćan akter. Ovo se nije desilo slučajno. Ljudi koji su bili najaktivniji prilikom ovog izbora (Merkelova, Sarkozi i Braun) su najuticajniji ljudi u Evropi. Sa novim ustrojstvom Evropske unije, otvorile su se dve mogućnosti. Kako je izvršna vlast u velikoj meri zavisila od toga kako su se birali i ko su bili predstavnici, ona je mogla biti ili veoma jaka ili veoma slaba. Odlučili smo se za ovu drugu opciju i ja lično mislim da je to katastrofa.
Zar evropska sumnjičavost prema jakim liderima nije razumljiva ako se posmatra iz istorijske perspektive?

Ne mislim da su Sarkozi i Merkelova sedeli zajedno u Briselu i rekli: „O, dragi/a, seti se Staljina. Trebalo bi da imamo slabije lidere: to je bolje za našu demokratiju.” Mnogo je verovatnije da su rekli ovo: „Gledaj, potrebni su nam čelnici koji neće ugroziti naše odvojene francuske, nemačke ili britanske političke ciljeve. Ako budemo imali slabe, simbolične predstavnike, stvarna moć će ostati unutar velikih država”.

Napisali ste da ljudi imaju tendenciju da neprijatne političke situacije opisuju jezikom koji će ih učiniti podnošljivijim. Ljudi u Iranu su imali običaj da kažu kako žive u ‘ograničenoj demokratiji’, pre nego što je postalo jasno koliko je ona zaista ograničena. Koje lingvističke trikove koristimo mi u Evropi i Americi?

U Americi je pogrešna upotreba jezika uglavnom kulturne, a ne političke prirode. Ljudi će optužiti Obamu da je socijalista. Italijani će reći magari–kamo sreće. Međutim, niko ovo ne uzima mnogo ozbiljno. Umesto toga, ono što imamo u SAD jesu kulturne zajednice koje kontrolišu šta sme a šta ne sme da se kaže i to je ono što oblikuje našu definiciju različitosti.

Ideja je da ne možemo imati elitu jer je elitizam nedemokratski i neegalitaran. Na taj način vi uvek ističete da su ljudi u osnovi isti. Ukoliko su hendikepirani kao ja, onda su ‘različitih sposobnosti’ što mi je vrlo zanimljivo. Nije to ‘različita’ sposobnost: to je nesposobnost. Ali, kako je politički nezgodno praviti razliku između ljudi koji nešto mogu da urade i onih koji to ne mogu, onda se ovi drugi opisuju kao drugačiji, ali jednaki.

Mnogo stvari je tu pogrešno: prvo, reč je o pogrešnom jeziku; drugo, stvara se iluzija istovetnosti ili, u njenom odsustvu, postignuća; treće, zamagljuju se stvarna moć i kapacitet, stvarno bogatstvo i uticaj. Vi opisujete sve ljude kao da imaju jednake šanse, ali u praksi neki ljudi ustvari imaju veće šanse od drugih. Sa ovakvim jezikom jednakosti, duboka nejednakost se mnogo lakše javlja.

Stari jezik jednakosti se tako transformisao, pa sada govorimo kako svi imamo jednake mogućnosti, kako smo svi jednaki. Nećemo da pričamo o tome da ste vi žensko ili tamnoputi, ili vam dozvoliti da se drukčije oblačite, jer to ne bilo republikanski. Ovaj manevar omogućava veoma liberalno ponašanje u ime ‘liberalnog ideala’.

Neki ljudi su angažman Evropljana u zemljama kao što je Avganistan povezali sa kolonijalnim misijama u 19. veku, kada su evropski konflikti izvoženi u Afriku i Aziju.

Uvek me brinu analogije poput ove jer su ljudi onda skloni da kažu: ‘Bože moj, upravo je tako’. Postoji analogija, ali je ona samo delimična. Od 17. veka pa do 40-tih, čak i 50-tih godina 20. veka, Evropljani su se uglavnom bavili jedni drugima u veoma malim, ograničenim ratovima i eksploatisali neevropske narode, bilo na svojim granicama, bilo na drugim kontinentima, i to na neverovatno surove načine – počevši od Južne Amerike pa sve do belgijskog Konga. Odnos prema neevropljanima uvek je bio neuporedivo gori od odnosa čak i prema najomraženijem evropskom neprijatelju. Sve ovo se promenilo u 20. veku kada se odnos prema drugim Evropljanima razvio u neku vrstu unutrašnjeg kolonijalizma. Tretman Jevreja od strane Nemaca ili Ukrajinaca od strane Rusa pod Staljinom bio je čak i gori od načina na koji su se Belgijanci odnosili prema Kongoancima. Ovo je bio nov fenomen. Njegova šokantnost se ogledala u tome što se nakon II svetskog rata (sa izuzetkom bivše Jugoslavije) shvatilo da se nijedan evropski problem ne može rešavati ratom – sigurno ne tako što bi se dozvolilo da civili pate onako kako su patili između 1913. i 1950.

Ne mislim da je posledica da su Evropljani opet izvezli svoje konflikte interesa van granica Evrope. Reč je o nečem pasivnijem i u neku ruku gorem. Ono što se dešava je potpuno odsustvo brige. Pre nego što su ratovi u Jugoslaviji buknuli 1991, dosta sam boravio u Evropi, naročito u Nemačkoj i Austriji. Razgovarao sam sa ljudima i govorio im: „Ovo neće izaći na dobro. Ovo je ozbiljno. Ako slušate šta Milošević govori i gledate šta se dešava u Srbiji i na Kosovu … biće problema”. Ljudi bi mi odgovorili ili „Ne, ne, naravno da ne, to se neće dogoditi” ili „Pa šta? To nije naš problem. Nemamo moralnu odgovornost jer oni nisu deo Evrope”. To je etički katastrofalna pozicija, ali nije isto što i aktivno učešće. To je izraz nezainteresovanosti.

Kada je Buš opravdavao rat u Iraku, navodio je argument koji je u to vreme u Americi bio veoma popularan: „Moramo da ih uništimo tamo da ne bi došli ovde, kod nas”. Govorio je kao da na svetu postoje dva mesta: ovde – u Americi, i tamo. Sve dok je problem negde tamo, on nije ovde. Evropljani to ne mogu da kažu jer su njihovi potencijalno najveći problemi na njihovim granicama: Ukrajina, Turska, Balkan, srednji istok, severna Afrika. Stoga evropski stav nije bio da se problem izveze i reši tamo negde, gde god to bilo, jer to tamo je isuviše blizu. Čak i kada bi Evropa imala vojsku i vazdušnu flotu, bilo bi nezamislivo da napadne Siriju koja je udaljena nekoliko stotina kilometara od evropskih granica. To bi bilo previše opasno. Pravi problem sa Evropom je što ona kaže: „Pretvaraćemo se da to nije naš problem”. Ovo je mnogo opasniji propust od toga da se napravi greška – to da operete ruke od tuđih problema na koje gledate kao na ključne moralne nedostatke. To je ono što Evropa sada radi.

Ceo intervju:

 http://www.pescanik.net/content/view/4935/1148/

Advertisements

Deklaracije i rezolucije

април 25, 2010

 

Dobro je što se donose rezolucije (poput rezolucije o Srebrenici) ili deklaracije ( poput ove koja je postignuta u Istanbulu), ali nije dobro što Srbi na Kosovu i Metohiji i bez signala za mobilnu telefoniju. Svuda neki napredak, a Srbi na Kosmetu žive sve gore i gore??? Nema nikakvog boljitka za njih.

Malo je nejasna spoljna politika Srbije. Odbrana Kosmeta je na prvom mestu. Ako je tako, onda je odbrana Srba koji žive na Kosmetu na prvom mestu. Ako to nije smisao donošenja rezolucija i deklaracija (da se nikome ne dogodi Srebrenica ali i život kakav vode Srbi na Kosmetu…), profesionalizacije vojske i diplomatskih aktivnosti koje dosta koštaju Srbiju, onda ne znamo kakvu politiku vodi vlast u Srbiji. I za koga? I kakav to plan imaju za 2020. godinu ako 2010. godine ne mogu da obezbede struju, vodu, telefon i splobodno kretanje za Srbe na Kosmetu?


Ствараоци и критичари

април 24, 2010

 

Петар Бокун

Кажу да је Бог стварао земљу шест дана, а да се седми одмарао. Изгледа једино могуће да су га критичари ухватили на спавању тог седмог дана. Како oн некада, тако ни савремени ствараоци данас немају времена да размишљају о критици свог дела док их критичари чекају иза бусије, да нађу мане њиховој креацији. Не мора то бити неко ремек-дело уметности, како се обично мисли. Критичари су свуда око нас. То су мужеви који увек наново налазе да је супа преслана или неслана, да јело није на време постављено, да оцене у школи нису на нивоу и тако у недоглед. Занемарује се неуропсихолошка чињеница да постоје мозгови који имају способност стваралачког мишљења и они други који су тако створени да у свему најпре виде ману. Они на телу Монике Белучи најпре виде мадеж док лепоту не уочавају. Та њихова способност уједно је нека врста казне. То су они наши ближњи које описујемо као намћоре, вечите незадовољнике, перфекционисте који у сваком јајету траже длаку. Напротив, стваралачки умови разликују се од једносмерних критичких умова по богатству својих асоцијативних веза у мозгу, који увек новим комбинацијама дају нове могућности, обогаћујући и себе и свет својим остварењима. Само у ретким случајевима то су непоновљива мајсторска дела, открића, изуми, најчешће су то нека ситна свакодневна унапређења која олакшавају живот. Стваралачки ум троши енергију, и баш као Бог након шест дана, тако и стваралац треба одмор након успешне реализације своје идеје. Е, ту га чека критичар, најчешће брачни друг, дете и, ако има критички ум, проналази мане, закера и код малодушних изазива комплекс да нису довољно добри.

Стати на пут креацији било које врсте, од добро увијених сарми до велелепних мостова од пренапрегнутог бетона, ђаволски је посао. Злурадост због одустајања ствараоца мала је компензација штети коју критизери наносе духовима који једини имају способност да човечанство корак по корак покрећу напред. Критичарска способност је кочница. Хиљаде критика не вреде једног стваралачког дела. Књижевници, али и други уметници, тешко подносе критике, јер су по природи своје вокације нарциси, самозаљубљени, своје дело посматрају као своје дете, које је за њих увек најлепше. Стваралац се огледа у свом делу, поистовећује се с њим. А када му неко са стране, а критичарски језик је поган и веома тешко стоји за зубима, укаже на мане и недостатке дела доживљава то као напад на себе. Као неку врсту ђаволске работе. Критичари имају својство хладне логике, емоције су им слабија страна, док стваралачке умове краси већа емоционалност, страствени приступ решавању проблема. А где се уплету емоције, ту је могућност погрешне процене већа. Апсолутна искључивост једног облика мишљења од другог, води неспоразумима. Критичаре би требало ствараоци да доживљавају као неко нужно зло. А и креација се данас учи. Ја бих додао: ипак, до неке мере. За највише досеге потребан је добар генетски материјал.

Но, није све баш тако. Јесте да критичар никад не може створити неко дело, али без његових опсервација уметници не би имали коректив и у својој самодопадљивости би понављали исте грешке. Критичари су нужно зло, функција њиховог ума није да унапреде, али као рубни каменови показују где престаје цеста а почиње тротоар или провалија. Асоцијације, као продукт стваралачког мозга, имају бескрајне могућности преспајања, комбиновања и то понекад може да одведе у патологију. А нема на свету толико психијатара који ће на време упозорити да се прешла граница која нормално дели од патолошког.

Да би човечанство ишло напред потребно је много више стваралаца него критичара. Садашње време погодује критичким умовима јер им медији омогућују продорност, док несхваћени ствараоци остају у другом плану. Много више тренутно профитирају они који су анти(против) него они који су про(за). Зато тапкамо у месту, ствараоцима кршимо руке, критичари блистају, али они су стерилни као евнуси у харему. Критичари тако чувају постојеће, док се само не уруши. Критичари су они који се случајно наслоне на зид и он падне. Херостратска слава је неслава. Живот се живи у име стваралаштва.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Stvaraoci-i-kritichari.sr.html


Politički TV-spam

април 22, 2010

VOSTANI SERBIE

Autor: Nataša B. Odalović

 

Ako je suditi po naslovnim stranama prestoničko kioskne štampe, stvari u Srbiji stoje ovako: Pao prvi seks na Farmi, sprečen atentat na državni vrh, Cvijanov tajni disk (pao s neba Vučiću u krilo) ruši sudsku mafiju, a bez opozicije ostala Avala planina plava. „Pljevaljske novine“ nisu dostupne, a i u romingu su, tako da smo ostali „uskraćeni“ još samo za te tamburaške note.

 Mis’im, šta reći, a ne opsovati sve po spisku. Čitam kako se pomoću hipnoze može ostaviti pušenje, pa ne znam zašto se malo naučno ne poradi i na drugim mogućnostima kada je reč o hipnozi? Hipnotišu za početak čelne ljude u državnom vrhu, parlamentu, opoziciji i kad se probude svi budu pametni, mudri, pošteni i rade za opštu korist, za dobrobit naroda i države, a svoje bogatstvo razdele bolnicama, sirotištima, izbegličkim centrima i svima kojima novac spasava poslednje froncle pokidanih života.

 Mada se ni u prethodnom pasusu nisam šalila, sada nastavljam sasvim ozbiljno. Sledeća stvar koju predlažem, ovog puta građanima, jeste poziv na sve vrste protesta i građanske neposlušnosti ukoliko se ukinu skupštinski prenosi. Manje je bitno koja TV, na kom kanalu će ih prenositi, bitno je da ne smeju i ne mogu biti ukinuti. Skupština liči na svašta, poslanici pričaju gluposti, psuju, svađaju se, brukaju nas – sve je to tačno, ali sve to ne može biti ni u kakvoj korelaciji ne sa ukidanjem, nego ni sa primisli o tome da se skupštinski prenosi ukinu!

U nedelju gledam „Utisak“ kao krunu valjda prethodnog tjedna borbe protiv prostakluka Velje Ilića kao najvećeg zla, čini se, koje je Srbija zapamtila još od robovanja malog Radojice, kad je ono šenlučio Aga Bećir-aga, pa Radojici turao klinove pod nokte, pa mu turao zmiju u njedarca, pa ga seksualno uznemiravao kolom djevojaka itd. Elem, u „Utisku“ malo-malo pa se Veljine pretnje koje nismo videli „al’ su se nakon TV emisije desile po svedočenju očevidaca u zgradi RTS“, kao i javno prikazana Ilićeva veća naklonost ka psima nego ka poslanici Trivan, dovodi, mimo svake logike, u vezu sa lošim navikama stečenim u Parlamentu, a onda se, „logično“, na pitanje šta je Parlament u odnosu na nasilje i zverinjake po Srbiji odgovara, doduše, više od strane same voditeljke, a manje od stane gostiju, da je Parlament rodno mesto svega zla, i, samo što se ne proglasi najnormalnijom stvari na svetu recept: Ako je već tako, čemu prenosi skupštinskih zasedanja?! E, to ne bi smelo da može, dame i gospođe! Ako je, ajd da malo zavero-teoretišem, ceo slučaj „Velja again“ smišljen samo zato da bi se Tadiću poručilo nešto tipa „Velja laje, a Tomislav reži, predsedniče parlament zaveži“, to ne bi smelo da se desi ni pod hipnozom, jer tada demokratiji u Srbiji zaista sudija može da svira kraj utakmice. Prenos skupštinskih zasedanja tekovina je obaranja nedemokratskog režima Slobodana Miloševića, a u državi kojoj danas ozbiljno preti medijsko jednoumlje, kakav god bio najgori Parlament, to jeste jedino mesto gde se čuje poneki disonantni ton, i odakle bar ponešto načujemo, ko kome čime preti ako mu ne ispuni određene muzičke želje i slično. Ukinuti parlamentarne prenose, u ovom trenutku ovakve Srbije, značilo bi i bukvalno spustiti roletne, i pogasiti sva svetla u (balkanskoj) krčmi. Znamo (historijski naučeni) šta onda biva. Dakle, građani bi morali znati da čitavo medijsko spinovanje protiv prenošenja skupštinskih zasedanja nikako nije u interesu ni građana ni Srbije. 

Svojevremeno se J. Brozu, povodom nekih nemilih gibanja, pevalo „Savka laje, a Tripalo reži, druže Tito, zakon bolje steži“, ali to su bili drugi dani, drugi razlozi, i osim što svedoče da je još onomad lajanje, režanje i uopšte pasji život bio na velika vrata uveden i prisutan u politici, sa današnjim dešavanjima nemaju nikakve veze. Tim pre što je, kakvo god bilo ono vreme, tada zakon bar postojao, a sada zakon za-visi od toga da li je neki Cvijan nameštenik u kabinetu ili u SNS, te da li gospa Nata sudinica tog dotičnog Cvijana poznaje ili ne, te da li je kaseta s dokazima da ga više nego dobro poznaje pala s neba ravno Vučiću u krioce ili mu je neko (a ko, neće reći makar ga mučili ko malog Radojicu što je Bećir-aga) dostavio, i slično.

Najtragičnije, u toj kampanji koja se vodi u cilju ukidanja skupštinskih prenosa, jeste količina bahatog potcenjivanja inteligencije građana Srbije. Znači vi proglašavate Parlament nepodobnim za prenose, jerbo tamo laju i reže i ujedaju se, a istovremeno, vi isti proizvodite veštačke Farme gde se odnosi među ljudima, rečnik, obraćanje, svodi na najniži, gotovo pornografski nivo, i to proglašavate za zabavu koju prate milioni gledalaca! Da ne nabrajam sve slične „skupe“ sadržaje kojima su okupirani svi kanali: Veliki Brat, Trenutak istine, Menjam ženu, Nudim ćerku, i gomila debilnih igara na sreću, koje su postale svojevrsni TV SPAM, od koga nema antivirusnog programa kojim možemo filtrirati sadržaje koji nam putem TV ulaze u domove. Ukinite sav taj SPAM, pa možemo da razgovaramo o ukidanju skupštinskih zasedanja. Ja ću i tada, naravno, biti za „rijaliti lajf“ iz Skupštine, jer, to mi je pravo i obaveza kao i svima nama. A drugo, to bar nije veštačko đubrivo.  

Nije, ponavljam, veštačko.

 http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/politicki_tvspam.891.html?news_id=188700


MOJ IZBOR

април 18, 2010

 

SVAKO MORA NEKOGA DA (NE)VOLI

Autor: Ruža Ćirković

 

TAJKUNI: Onaj čuveni vic o Lali, bez doterivanja bi mogao da se primeni i na nas. Uhvatili, kao, mi zlatnu ribicu. Prva želja da nas vlada ne vara sa Miroslavom Miškovićem. Druga želja da, ako nas i vara, to ne saznamo. A treća, i najteža, ako saznamo, da se ne jedimo. Jedno je to ako samo sumnjamo, sasvim druga stvar je ako to svojim očima i vidimo. Ali, oni su postali toliko bezobrazni, da više i ne kriju. I šta narodu drugo ostaje nego da se jedi. Naročito, na sindikalca Ljubisava Orbovića, provodadžiju. Ali, bogami, neće ni njima biti lako. Vladi, mislim. Tajkuni su tražili da im se taj ponižavajući naziv skine s vrata. Da se, jednom rečju, legalizuju. Ne branimo. To im je u intervjuu Večernjim novostima, 2008. godine, obećao i predsednik Republike. Ima i Putinov model. Prema kome nama sleduje alimentacija. Tako je i predsednik bio zamislio. Oni njih da legalizuju, a oni nama, tako legalizovani, da doniraju nešto krupno. Ali, nije kako je rečeno, nego kako je suđeno. Između Vlade i Tajkuna nenadano izbije KRIZA. Svetska dama. Tajkuni više nisu u prilici da nas doniraju, nego od nas donaciju traže. U ime zajedničkih 90-tih, a bogami naročito 2000-tih godina. Jer, takva svetska dama, košta. Dobro, puni smo razumevanja. Ali, zašto ništa krupno nisu svojoj zemlji donirali u vreme kad im je išlo kao po loju? Zašto preko svog kluba nisu izgradilo 50 kilometara puta? Nas muči to što su se obogatili brzinom koja se u uređenim zemljama ne može ni zamisliti. I u vreme kad je ova zemlja propadala. I politički i ekonomski. Ne samo da ništa nisu donirali, nego su svi od reda osnivali firme po raznim privlačnim ostrvima kako bi, raznim povodima, izbegli da plaćaju porez svojoj zemlji. Kao svi mi ostali poreski obveznici. Tako se radi svuda? Baš nas briga. Neka ih onda legalizuju i priznaju svuda. Posebno je zanimljivo da su neki do njih ponudili da im se na upravu da bilo koja skoro propala firma da je svojim znanjem ožive. Ni to ne branimo. Svaka čast. Ali, znate kako, ni dete nađeno u kontejneru ne daje se na brigu bilo kome. Kao legitimacija za ovo ekonomsko usvojenje neka im služe njihove vlastite firme. Ukoliko su njih negovali kako valja, a da im sada ne treba naša pomoć, neka uzmu i nekog našeg, a nezbrinutog. Najzad, da se prizna. Kod naroda su oni u nemilosti i zbog same činjenice da su se obogatili. A ogromna većina nas nije. Prosto samo zbog toga. mada se i njima nešto mora priznati. Niko se nije obogatio ležeći. Pijući kafu na terasi i evidentirajući ko dolazi, a ko odlazi iz komšijske kuće. Imaju oni nešto što većini nas fali.

TELEKOM: Pitam se da li malo preterujem kad toliko držim do pomoći koju nam svima pruža Rodoljub Šabić. Ali, kako i on sam kaže, ponekad u takvim stvarima nije loše i preterivati. Naime, kad želiš da znaš, a naročito kad je potrebno da znaš. Tako je grupa stručnjaka, koji su za respekt, zatražila od Šabića da privoli Vladu Srbije da nam svima otkrije ko joj je uradio studiju koja dokazuje da je Telekom dobro prodati, i da ga je najbolje prodati baš u ovom trenutku. To je velika stvar. I baš mi je zanimljivo kako će se okončati. Neću da prejudiciram stvari, ali iz nekih ranijih smehotresnih iskustsva, a takvih je u životu jednog novinara mnogo, dakle iz ranijih iskustava slutim da vlada takvu studiju nema. Pošto je 21. vek, a i zahvaljujući mogućnostima koje nam pružaju baš telekomunikacione kompanije, mi danas možemo pratiti kako stvari sa njihovim cenama stoje na svetskim berzama. I ovih dana znamo, da se akcije i najjačih telekomunikacionih kompanije smatraju potcenjenim. I da im se za ovu godinu ne proriče naročito sjajna perspektiva rasta. Iako telekomunikacione kompanije svetska ekonomska kriza nije pogodila kao neke druge. Naš Telekom se ne listira na berzama. Naše tržište telekomunikacionih usluga još je gladno. Recimo, Dojče telekom nema više šta mnogo da traži u Nemačkoj kad je širokopojasni internet u pitanju, ali kod nas posla ima koliko hoćeš. Te su razlike bitne. Možda u slučaju našeg Telekoma porade na ceni. Zapadne kompanije moraju da se šire. Prvu analizu, koja sluti na ozbiljnost, prošle nedelje je prezentovao portal ekonomija.org. Saradnici ovog portala smatraju da bi Telekom trebalo prodati ne časeći ni časa i da ga je trebalo prodati još 2007. godine. Zaključak je baziran na analizi trogodišnjih finansijskih izveštaja firme koji su ovim stručnjacima pokazali da se firmom tokom tri godine tako loše upravljalo da je na vrednosti izgubila 300 miliona evra. „Preduzeće nema potencijal sopstenog investiranja što se graniči sa naučnom fantastikom imajući u vidu vrstu delatnosti i profutabilnosti grane“. Stručnjaci portala ekonomija.org znaju i zašto se to događa: „Pošto je situacija kod javnih preduzeća takva da upravljanje uglavnom pripada političkim strankama, ovo je logična posledica nepostojanja profesionalne i domaćinske koncepcije razvoja firme“. Stručnjaci koji se protive prodaji Telekoma unapred su dali odgovor i na ove razloge. Ako Srbija nema dobar menadžment neka iznajmi nekoga stranca. Očekuje se da bivša ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić, mada nije ekonomista, ali jeste protivnik prodaje, odgovori na ovu analizu ekonomista. Telekom je, uglavnom, naš. Zaslužujemo da znamo zašto to uskoro neće biti.

 http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/svako_mora_nekoga_da_nevoli.884.html?news_id=188390


Зашто Срби неће да раде?

април 14, 2010

 

Свих 284 радника предузећа „Застава електро“, које је пре неколико дана преузела јужнокорејска „Јура корпорејшен“, одлучила су да добровољно напусте фирму уз отпремнине од 300 евра по години радног стажа!

Вест звучи невероватно с обзиром на то да су ови радници годину дана штрајковали захтевајући од државе да им помогне да покрену производњу и живе од свога рада. Слична ствар се недавно десила и у крагујевачком ФАС-у, одакле је „побегло“ више од 50 запослених. У Унији послодаваца одавно упозоравају да на српским градилиштима морају да ангажују раднике из Румуније јер послодавци не могу да нађу довољан број људи који пристају да раде тешке физичке послове.

Председник Самосталног синдиката фабрике „Заставе електро“ Слободан Гајић каже за Пресс да су радници одлучили да оду уз отпремнине јер се плаше да би послодавац после пробног рада могао да им уручи отказе.

Нови власник по купопродајном уговору нема обавезу преузимања запослених, већ може да према својим критеријумима одлучује ко ће да остане у фирми. Они се боје да ће после 25,30 година радног стажа остати без посла уз образложење да нису задовољили критеријуме. Њихов страх је оправдан јер би им се врло лако могло десити да остану и без посла и без отпремнине – истиче Гајић.

Он, ипак, тврди да су радници у стању да одговоре на захтеве које би пред њих поставио нови власник из Јужне Кореје, који снабдева погоне „Хјундаија“ и „Кије“ у Централној Европи. Гајић признаје да је свима јасно да је дошло време суровог капитализма и да не треба искључити могућност да су се људи препали свега онога што оно доноси!

– Шта радник може да очекује када на првом састанку директор Лукас Џангву Нам каже да неће дозволити формирање новог синдиката у његовој фирми и да ће свако ко покуша да уради тако нешто, моментално добити отказ – објашњава Гајић.
Вељковић: Неко их је преварио

Повереник Савеза самосталних синдиката општине Рача Томислав Вељковић, који је водио протесте запослених „Заставе електро“, сматра да се радници не боје посла. Он тврди да је те раднике неко погрешно посаветовао – да могу да узму отпремнину, оду на биро, а онда се поново врате на посао!

– Није у реду да се радници олако одрекну својих радних места. Али с обзиром на то да су они неколико пута преварени и да немају гаранцију да ће после пробног рада задржати посао, не треба да чуди што су одлучили да узму отпремнину и оду. Не смемо заборавити да су ти исти радници радили скоро две и по године, викендом и прековремено за само 11.000 динара – упозорава Вељковић.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/112100/Press+istra%C5%BEuje%3A+Za%C5%A1to+Srbi+ne%C4%87e+da+rade.html


Шећерна глава

април 13, 2010

и иглене уши…

 

Ненад Даковић, Филозоф

Шта је сврха мог обраћања јавности? Да упозорим на један феномен којим се до сада у свом јавном деловању нисам бавио. Да упозорим потенцијалне жртве банкарског лихварења или зеленашења које постоји од када постоје банке или приватници који позајмљују новац уз камату. Писмен сам и прочитао сам као школску лектиру бар новелу Милована Глишића „Глава шећера” у којој је овај феномен описан као реaлистичка повест, што и јесте. Реализам, међутим, у мом случају је доиста трагикомичан. Зато и жалим самога себе и јавно се проглашавам будалом да не бих увредио недужне магарце. Ево шта се десило.

Такозвани лични доходак примам годинама преко Поштанске штедионице. Одавно су прошла времена када сам га примао на благајни установе у којој радим. Иако имам срећу да плату примам редовно, од када је примам преко тзв. текућег рачуна она се у старту третира као „дозвољени минус”. На волшебан начин плата је претрпела ову метаморфозу: као што се јадни Грегор Самса једнога јутра буди као буба, тако је моја зарада постала овај дозвољени минус и отуђена од мене. Како је то било могуће, овај фетишизам позајмице, на основу које банка остварује своју зеленашку камату или „главу шећера”?

Тако што смо присиљени, принудом државе, да плату примамо преко банке, како би најпре банка и њено бројно чиновништво, а потом и сама држава узели свој део. Пазите, то није порез него принудна камата. Затим, банка има пропис да има право на камату ако вам уплата касни, а касни наравно. И ако то траје годинама банка вас пљачка захваљујући принуди државе која вас је натерала да постанете клијент банке. У овом случају бити клијент значи бити дужник, јер ко не би био дужник уз износе наших плата. То значи да немате избора, не можете избећи пљачку банке или државе, „добровољно ропство”.

Додајте томе систем тзв. кредитних картица, неинформисаност о висини камата, дуг у који улазите оног тренутка када сте приморани да отворите текући рачун да бисте преживели и биће вам јасан овај систем легалне пљачке у коме можете да будете једино жртва. У овом односу бити „грађанин” значи бити „дужан”.

И сада ви као „грађанин” маштате о слободи, али у овом односу нема „слободе”. Ви сте поданик. Наравно нека правила морају да постоје, али мистицизам овог односа између грађанина и банке одређује све друге односе и од слободних људи производи поданике.

Зашто је јадни Грегор постао буба? Зато што је морао да уђе у банку и отвори свој текући рачун. Према овој „Декларацији” рађамо се не као слободни људи него као пацијенти банке. Зато је криза банкарског система и наша лична криза.

Не знам како да изађем из овог дужничког односа који је постао мој патолошки љубавни однос. Да можда своју главу излијем у шећеру уместо у бронзи? Из овог односа који је мој савремени уметнички, културни и научни однос! Хајдегер није био у праву. Није наше биће – „биће ка смрти”, јер „бити”, за нас, значи „бити у банци”.

И сада бих могао да размишљам о томе како нема непосредног односа, јер су сви наши односи посредни, како због тога постоји култура, али и о томе како никаква „критика” овог банковног рачуна не мења ништа. Зар то није тајна над тајнама. Наша „поетска”, „научна”, „филозофска” тајна је у банци од мермера. Наша једина друштвена тајна. Човек није „политичка”, „рационална” или „филозофска” животиња. Човек је чековна животиња, а његова глава је „глава шећера”…

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Glava-shecera-u-2010-godini.sr.html


%d bloggers like this: