Grčka zbrka, evrozbrka, zbrka zapadnih nacija, svetska zbrka

 

Imanuel Volerstin

Republika, Broj 474-475

Svi raspravljaju o tome šta to časopis Fortune zove »grčkim vrtlogom« i svako upire prstom u nekog drugog. Čija je ovo krivica? Grčka vlada je optužena za varanje i da je dozvolila Grcima da žive iznad svojih mogućnosti. Evropska unija je optužena da je stvorila nemoguću strukturu za evro.
Ili je to krivica Goldmana Saksa? Ta banka je optužena da je omogućila grčkoj vladi da falsifikuje svoje račune u pristupanju evromonetarnom sistemu. Danas je optužuju da se angažuje u »razmeni kreditnih dugova« što situaciju grčke vlade čini još ranjivijom, ali prema bankarskim profitima. Rukovodilac službe za kreditne strategije Unicredit banke u Minhenu kaže da je ovo kao kada »kupujući osiguranje za komšijsku kuću – stvaraš pobudu za spaljivanje kuće«. Nemačka kancelarka Angela Merkel naziva postupanja Goldmana Saksa u 2002. godini »skandaloznim«, a Kristin Lagard, francuski ministar finansija, sada poziva na bolje regulisanje razmene kreditnih dugova.
Nil Ferguson kaže da »grčka kriza dolazi u Ameriku«. On ovo zove »fiskalnom krizom zapadnog sveta«. Ferguson propoveda o grehovima javnog duga i o konceptu »kejnzijanskog besplatnog ručka« koji je na kraju »kočnica rasta«. Pol Krugmen kaže da je to »evrozbrka«, jer Evropa nije smela da usvoji nijednu valutu pre nego što je bila spremna za političku uniju. Ali, sada, ne može se dozvoliti da evro propadne, jer bi to izazvalo svetski finansijski kolaps.
U međuvremenu izgleda da svi pritiskaju grčku vladu da smanji svoj budžetski deficit sa više od 12% na, recimo, 4% za, npr., četiri godine. Može li ona to? Sme li to? Grčka vlada kaže da će nešto uraditi. Ovo »nešto« bilo je dovoljno da pokrene masovne štrajkove poljoprivrednika, zdravstvenih radnika, saobraćajnih kontrolora, carinika i svih onih od kojih je zatraženo da smanje svoje prihode usred ekonomske krize i rastuće nezaposlenosti.
Treba li Nemačka da uradi nešto? Nemci to ne žele iz dva razloga. Prvi je očekivani zahtev i drugih država koje su u ekonomskim teškoćama (Španija, Portugal, Italija, Irska) zbog istog. Drugi razlog su unutrašnji pritisci nemačkih građana, koji bilo koju pomoć Grčkoj vide kao novac koji će im biti oduzet, u vreme kada i sami osećaju ekonomski pritisak.
S druge strane, ako Grčka (i druge zemlje) pritisnu svoje građane da isplate dug, to znači smanjivanje kupovne moći za uvoz – pre svega, iz Nemačke. A ovo znači, jedno za drugim, gubitak za nemačku ekonomiju. Jozef Jofe, izdavač nemačkog Die Zeita uzdiše: »Evropa je postala ogromna država blagostanja za svakoga, kako za države, tako i za pojedince«.
U međuvremenu evro slabi, a dolar je još jednom, zasad, »sigurno utočište«. Ferguson nas upozorava da su »dugovi vlade SAD sigurno utočište na način na koji je Perl Harbur bio sigurno utočište 1941. godine«.
Kada je jedan analitičar u Financial Timesu sugerisao da će Nemačka, posle svega, »osloboditi Grčku iz zatvora svojim jemstvom«, neki nemački čitalac je komentarisao: »Ono što vi govorite znači da im se daju vaše pare da ih potroše u vašoj radnji«. Zar to nije upravo ono što radi Kina kada kupuje obveznice trezora SAD?
Ono što ove mnogostruke, unakrsne analize kratkoročnih prekorevanja i kratkoročnih dobitaka propuštaju da kažu jeste to da je problem svetski i strukturalan. Banke postoje da bi pravile pare. Igre koje je Goldman Saks igrao (i druge banke, takođe) nisu se igrale samo sa Grčkom, već i sa mnogim zemljama – čak i sa Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom, čak i sa SAD.
To je zato što vlade žele da prežive. Da bi preživele, one treba da potroše dovoljno novca da spreče »vrtlog« i građansku pobunu. A ako ne uzimaju dovoljno poreza da bi to uradile (istovremeno, zato što ne žele da dalje podižu poreze i zato što slabija ekonomija znači manji poreski prihod), one moraju da »doteruju« svoje račune zaduživanjem. Tajno pozajmljivanje (od banaka, na primer) bolje je nego otvoreno pozajmljivanje, jer omogućuje vladama da izbegnu kritiku, sve do dana kada se tajne razotkriju i počne »opsedanje banaka«.
Grčki problemi su doista i nemački. Nemački problemi su doista i problemi SAD. A problemi SAD su doista svetski problemi. Analizirajući ko je šta radio poslednjih deset godina daleko je manje korisno nego šta, ako je išta moguće, može biti učinjeno u sledećih deset godina. Šta se dešava je svetska igra žmurke. Izgleda da svako čeka ko će prvi ustuknuti. Neko će napraviti grešku. A tada ćemo imati ono što je Beri Ičingrin nazvao »majkom svih finansijskih kriza«. Nju će čak i Kina osetiti.

Komentar br. 276, 1. mart 2010.
Prevela Borka Đurić

http://www.republika.co.rs/474-475/02.html

3 Responses to Grčka zbrka, evrozbrka, zbrka zapadnih nacija, svetska zbrka

  1. Varagić Nikola каже:

    Vlast vodi državu u bankrot

    U našoj vlasti ne postoji svest o ozbiljnosti krize u kojoj se nalazimo, sve se radi se od danas do sutra, prodaje sve što se prodati može i zadužuje gde god da se može. Na sva zvona objavljujemo da smo potpisali ugovor za kredit od Rusije. Takvo zaduživanje je nemoralno, jer će i taj i novac koji povlačimo od MMF koristiti da se zapuše rupe u budžetu i da se proda na deviznom tržištu kako bi se održao nerealan kurs dinara. Većina tog novca zapravo odlazi u džepove tajkuna i uvoznika, kaže za „Blic nedelje“ ekonomista dr Mlađen Kovačević.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/184557/Vlast-vodi-drzavu-u-bankrot

    Država čija privreda ne izvozi nema budućnost

    I Obala Slonovače veći izvoznik od Srbije

    Obala Slonovače ne samo da je na prošlom Svetskom prvenstvu u fudbalu pobedila Srbiju, već je prošle godine imala veći izvoz od naše zemlje. Osim ove afričke države, podeljene zbog rata na dva dela, ispred naše zemlje su još 84 zemlje, među kojima su Vijetnam, Belorusija, Bangladeš, Litvanija, Trinidad i Tobago, Sudan…

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/184561/I-Obala-Slonovace-veci-izvoznik-od-Srbije

  2. Varagić Nikola каже:

    ПОВРАТАК У ТРИДЕСЕТЕ?

    Како Европљани реагују? Као и увек у годинама велике кризе.

    Искуство тоталитарних режима који су током двадесетог века произвели страховита разарања и жртве учинило је да се либерална демократија третира не као најмање лош већ као савршен политички и економски систем.

    Још од Аристотела је, међутим, елаборирана већина њених суштинских проблема који је посебно у временима кризе показују као изузетно рањиву и крајње неефикасну за решавање ургентних питања.

    Познато је нa пример да она подстиче медиокритетство, снижава општи ниво образовања, стваралаштва и јавне речи, а као нарочита одлика истиче се масовна корупција.

    Основно је да грађани гласају за оног ко обећава да ће више да троши обезбеђујући им веће плате и пензије, а веома мали број њих размишља о томе где да се нађе новац за нереална примања. Ко би гласао за неког ко обећава стезање каиша?

    Савремена демократија има и низ других проблема. Због уске везе политичке елите, власника медија, банкарске олигархије и тајкуна, одлучивање се све више одваја од обичног човека и јавног мњења.

    Стварна демократија која би подразумевала конкуренцију различитих програма, аргументовану јавну дебату и партиципацију што ширег броја грађана на неком нивоу управљања и обављања јавних послова, претвара се у пуку изборну демократију у којој можете да бирате између две или више опција које су заправо производ исте затворене касте.

    Узмите Србију: основно око чега су све партије сагласне јесте да не обелодањују стварне финансијере. То потпуно потврђује основане сумње да све њих финансирају истих пет до десет тајкуна који су и власници медија. Оваква констелација одговара и страним силама које са тако концентрисаном моћи врло лако остварују своје националне интересе на нашим просторима.

    Ето, на пример, пре десетак дана група врхунских стручњака (бивша министарка, ректор београдског универзитета, декан надлежног факултета итд.) упутили су отворено писму председнику и власти постављајући једанаест крајње сувислих питања о продаји Телекома, показујући колико ће штете дугорочно ова продаја да направи држави.

    У стварној демократији, ово би био врхунски догађај за медије. Писмо би сви пренели на ударним местима, а бар јавни сервис био би дужан да организује дебату. Стварна опозиција би лако препознала снагу њихових аргумената и преузела би их у јавној дебати.

    Уместо тога овде је писмо прећутано, естрадни јавни сервис који све више постаје копија ТВ Б92 није ни помислио да овим људима да простор или да отвори дебату о Телекому, а власт се огласила изјавом премијера да Телеком морамо да продамо како не бисмо били комунистичка земља! Она је потпуно адекватна дискурсу који продају Мобтела Теленору (дакле такође државној фирми) назива приватизацијом.

    А ако сте мислили да ће напредњаци, који по наводним анкетама западних агенција сваки месец скачу за два поена, оспорити продају и заступати аргументе ових стручњака, грдно сте се преварили. Они су коначно схватили да је за долазак на власт у Србији много важније задовољити тајкуне и Запад него водити рачуна о националним интересима и жељама народа, па је стога њихова политика управо да немају став ни о чему, а посебно не о стварима које би наљутиле Запад. То је уосталом Николић и објаснио кад је рекао зашто су се уздржали од гласања о Сребреници, или када је де факто прихватио Статут Војводине изјављујући да достигнути ниво аутономије они неће оспоравати.

    Ово међутим није наша специфичност већ понављање модела који се опасно раширио по Европи. Огроман број земаља је у страховитим економским дубиозама, ниво унутрашње и спољне задужености је ван сваке контроле, домаћа производња се укида а тржиште преплављује страном робом, док банкарска индустрија постаје најважнији сегмент привреде. Политичари зависни од таквих финансијера постају затворена каста одвојена од бирача која у свим сегментима подстиче потрошачки систем вредности.

    Како Европљани на ово реагују? Као и увек у годинама велике кризе и кварења демократије окрећу се ауторитарним методама и речима у складу с тим. На свим изборима који се ове године одржавају доминира незадовољство глобалним економским и вредносним системом, страх од имиграције, изразита нетрпељивост према муслиманима, Ромима, Јеврејима итд. Док се Вилдерс спрема да добије изборе у Холандији у јуну, у недељу смо у Мађарској видели да изразита антисемитска странка Јобик осваја чак 17 одсто гласова што ће нам омогућити да у парламенту чланице ЕУ видимо посланике у униформи паравојне формације.

    Могу се направити занимљиве паралеле са кризом из 1929. и оним што је уследило.

    Миша Ђурковић

    http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/POVRATAK-U-TRIDESETE.sr.html

  3. Varagić Nikola каже:

    Prizivanje neograničene vlasti

    Nebojša Popov

    Kada sam na početku svoje univerzitetske karijere čuo od jednog starijeg kolege da je lepo raditi na univerzitetu, samo da nema studenata, doživeo sam to kao čudnu dosetku. Ubrzo su odatle uklonjeni oni koje je vlast proglasila nepodobnim, ne samo studenti. Nekoliko decenija potom, slušao sam sve glasnije povike da je opasno živeti s pripadnicima drugih nacija u istoj državi. Onda je krenulo silovito razaranje Jugoslavije i čudovišno etničko čišćenje. I taman kada se činilo da se raznim pošastima bliži kraj, sve jači su glasovi o suvišnim ljudima, mahom radnicima. Otkud sad ovo?

    Ozloglašeni radnici

    Dokazivanje da je tržišna privreda superiorna nad komandnom izgleda uverljivo dok se na mesto komande ne stave radnici. Oni bi zaista mogli biti glavni krivci za slom realnog socijalizma ako prihvatimo tvrdnju da su oni bili vladajuća klasa u tom sistemu. Biće da razlozi za svaljivanje krivice na radnike za nestajanje jednog i nastajanje drugog sistema leže negde drugde. Pored banalnih obrazaca – »drž’te lopova«, nalaženja »žrtvenog jarca« i tradicionalnog prezira rada i radnih slojeva – verovatno ima i opipljivijih razloga. Na njih upućuju izjave raznih moćnika koje prenosi gro medija: da su radnici lenjivci, skloni krađi i alkoholu i neupućeni u savremenu tehnologiju… Ne manjka ni ideoloških diskvalifikacija: levičari, samoupravljači, komunjare, staljinisti a još se i nameću za partnere u vlasništvu i učesnike u upravljanju. Uz sve to, veoma su opasni i zato što ne mogu ni da zamisle svoju egzistenciju bez tutorstva države te prizivaju etatizam koji guši apsolutno superiornu privatnu svojinu i tržišnu privredu.

    Silovito ruženje radnika naprosto mami iskušenje da se suprotstavimo idealizacijom sveta rada i radnika. Dabome, u raznim grupacijama, pogotovo brojnijim, ima različitih oblika ponašanja, pa ni radnici nisu izuzetak. I oni su bili lojalni staroj vlasti. Polakomili su se na učešće u ratnom plenu i na olako postajanje kapitalistima. Najzad, nezaposleni, osiromašeni, izgladneli i obeznađeni ljudi, lišeni radnog mesta i samog procesa rada ne mogu išta da postignu i prekidom rada – štrajkom – pa su stoga prinuđeni na proteste na ulicama i trgovima, putevima i prugama, da dižu ruku i na sam vlastiti život, sablažnjavajući okolinu. Preteći »kukom i motikom« sadašnjim moćnicima i prizivanjem nekih novih i moćnijih gospodara slute meteže i krah inače krhkih početaka demokratije.

    Postoji, pak, još nešto što obično ostaje zabašureno u vladajućem mnenju, iako tragovi nisu nedokučivi. Naime, moćni akteri i pretežni deo medija pretrpavaju javnost informacijama o kršenju zakona i ugovora u dosadašnjoj privatizaciji. Pominje se, kao pouzdan, podatak da su nadležni državni organi raskinuli najmanje četvrtinu privatizacionih aranžmana. Ostaje jedva vidljivo da su bezmalo svi pokretači ovih sporova upravo radnici, najčešće radnici akcionari. Bez idealizovanja zakona i ugovora, u zalaganju za njihovo poštovanje mogli bismo videti realan oslonac za stvarni iskorak ka vladavini zakona, u šta se inače mnogi verbalno zaklinju. Izgleda da već sam nagoveštaj vladavine zakona raskomoćene gazde doživljavaju kao kamičak u cipeli a izglednost njenog uspostavljanja dovodi do besa majstore mutnih radnji. Eto, dakle, dodatnog razloga za pizmu prema onima koji raskrinkavaju bezakonje i pljačku. Tu je, izgleda, izvor viška borbene strasti za obračun s onima koji su proglašeni suvišnim.

    Ko nije suvišan?

    Odgovor da su to oni koji druge označavaju suvišnim bio bi odveć prost. Ništa nismo razjasnili ako ne uočimo koja je to moć što im omogućuje da presuđuju ko je ko. Nudi nam se da pratimo tokove novca da bismo utvrdili raspored moći, ali su oni toliko zapetljani i metodično skrivani da u njih teško možemo dovoljno duboko da proniknemo. Nešto svetla na tamu konfiguracije moći baca način donošenja sadašnjeg ustava, bukvalno »preko noći«. Izostankom najšireg društvenog konsenzusa o osnovama i okviru preobražaja društva i države, preko ustavotvorne skupštine, otvara se širok prostor za uzurpaciju vlasti, mimo i nasuprot jasno definisanih interesa, i privatnih i javnih, i obavezujućih normi – pravnih, moralnih i političkih. Iako kreatori sadašnjeg ustava nisu sasvim razgovetni, izvesno je da se nalaze u prepoznatljivom jezgru vlasti. To je splet vrhova glavnih aparata moći koji se u ranijem sistemu nazivao »vrhuška«. Ona je dopunjena ratnim akterima i profiterima i ojačana vrhovima novih partija i novonastalim gazdama. Za razliku od njihove strukture, teže je dokučiti način funkcionisanja, pa i uspostavljanja izvesnog trajnijeg faktičkog sistema.
    Pored raznih nagađanja o funkcionisanju stvarnih središta moći, mahom u duhu teorije zavere, nude se i opipljivi tragovi. Mnoštvo medija svakodnevno ukazuje na tragove sprege ne samo ekonomske i političke moći, legalne vlasti i ilegalnog podzemlja, već i brojnih funkcionera sportskih i kulturnih ustanova i organizacija. Uvrežene slutnje konkretnim moćnicima potvrđuju se i kroz impresivnu personifikaciju »junaka našeg doba«. Pored slavljenih političkih velikana, Miloševića a potom Koštunice, pomenimo, primerice, »mama Dafinu« i »gazda Jezdu«, Karića, Miškovića i slavljene »crne bisere«, od Arkana i Legije do Šarića i Subotića. Pomaljaju se i mesta zgrušavanja raznih centara moći, u Šilerovoj ili Šekspirovoj. S vremena na vreme iskrsne i trag rasadnika strateških kadrova (Džunić, Beko, Vlahović, Cvetković) u beogradskom Ekonomskom institutu, operativno interesantnijem od SANU. Prateći dnevna događanja ukazuje se, onima koji to hoće da vide, i raspoređivanje kadrova na ključna mesta odlučivanja.
    Možemo zapaziti da je politička moć centralizovana ali i vešto podeljena na sektore tako što pojedine stranke raspolažu konkretnim komandnim mestima kao svojim plenom (»feudom«) – u ministarstvima sile, finansija, prosvete, zdravstva, kulture i njima podređenim ustanovama. Kada nešto zaškripi, odgovoran je uvek neko drugi, mahom lično, nikako dati sistem vlasti. I privredni sistem liči na lavirint. Moćniji tajkuni imaju veći broj svojih firmi, ustrojenih poput pantljičara, ako omane jedan deo sistema dejstvuju drugi. Brojni moćnici imaju i privatne oružane snage, neku vrstu parapolicije, čime konkurišu legitimnom monopolu države na fizičku silu. A kada se sistem dominacije ozbiljnije zadrma »naši ljudi« zbiju redove i potegnu neki neodoljivi lepak iz trezora »nacionalnog bića«, da produže vek trajanja faktičkog poretka.

    Fenomenologija korupcije vlasti, ma koliko bila teško breme, nije samo problem kakav imaju i druge države. U središtu savremenog kapitalizma ne toleriše se neograničeno mahnitanje špekulativnog finansijskog kapitala i raznih monopola. Obuzdava se divljanje stope nezaposlenosti, ne dopušta se da zaposleni godinama ne primaju zaradu, da su lišeni bezmalo svih prava. To se mahom dešava na nerazvijenoj periferiji, zbog čega se s valjanim razlozima pominje civilizacijski pad čak ispod nivoa feudalizma i robovlasničkog sistema. Iskrsava i nešto što se kosi sa samim »duhom kapitalizma«. Naime, sadašnja konstelacija vlasti ugrožava i sam opstanak i razvoj privrede, koja pokazuje zabrinjavajuće znake stagnacije, opadanja i dezindustrijalizacije. Potekla iz krize starog sistema, uzdignuta kroz dugu krizu nastajanja novih odnosa moći, takva konstelacija opstaje i u vrtlozima sadašnje krize, i svetske, čak nudi mogućnosti revitalizacije najgorih strana kapitalizma.

    Sadašnji politički i finansijski moćnici, izgleda, i ne pomišljaju na suvišnost svog načina vladanja, za njih su suvišni uvek drugi. U tome su se izveštili. Ako druge ne mogu lako da uklone, nalaze im zamenu, neposlušnih radnika poslušnim, neprikladnih institucija – prikladnim. Tako, pored vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, koji godinama dokumentovano ukazuje na suštinske probleme tranzicije, niču slične paralelne institucije koje, obično, nikako da »zažive«. Mahnito se prepisuju evropski zakoni a da niko ne brine o njihovom poštovanju. Moćnici izgledaju kao nešto nesalomljivo, sudbinsko, čak kao spasioci od raznih zlotvora i suvišnika. I kada se neko zlo očigledno valja, ono se banalizuje. Kada se i brojno radništvo označi suvišnim, nameće se predstava o neminovnom delovanju zakona kapitalizma koji uklanja sve što je suvišno. Neumitno dejstvuje i »banalno zlo«, na šta je povodom suđenja Ajhmanu uverljivo pokazala Hana Arent.

    Višebojnost totalitarizma

    Mada je u prirodi vlasti da se opire ograničenjima, ona u tome ne uspeva baš uvek, o čemu svedoči duga i istrajna borba tokom čitave civilizacije. Reč je o stalnoj borbi za ograničenje vlasti u ime istine i slobode, pravde i vladavine zakona, kroz stvaranje institucija i racionalne procedure odlučivanja i rešavanja sporova i sukoba kompromisima, bez »nulte opcije«.
    Dešavalo se, zna se, da i moćne zemlje sa snažnom kulturom budu zahvaćene fašističkim i nacističkim totalitarizmom. Potonji je, prisetimo se, redom proglašavao suvišnim »degenerike«, potom komuniste i liberale, pa Jevreje, da bi ih redom masovno fizički uništavao. I snažan talas revolucionarnih promena u Rusiji zadugo je tonuo u staljinistički totalitarizam, brutalnim obračunom sa čitavim klasama. No time, i to znamo, nije nastupio kraj istorije.

    Ni Srbiju ne možemo razumeti van tokova istorije, a ponajmanje mehaničkim analogijama. Suvišno je dokazivati da je bremenita golemim strukturnim problemima, naročito nakon dugogodišnjeg razaranja kulture, društva i države i masovnog stradanja ljudi. Zastrašujući prizori bestijalnosti predaju se amneziji a mogu da posluže kao anestezija za podnošenje manjih brutalnosti, poput famoznog orijentalnog komparativa (streljanje, vešanje ili nabijanje na kolac). Ali, ne mogu se prevideti ni napori da se otrgnemo stihiji straha, mržnje i nasilja, pa i nade u vlastiti put razvoja, zasnovan ne samo na izvornim načelima pravednosti i humanosti, nego i na bogatom iskustvu antifašizma i antistaljinizma. Pitanje je, samo, koliko su ta iskustva artikulisana i delotvorna u našoj današnjoj kulturi. Zabrinjava zamah pretnji suvišnima, naročito onima koje ne štiti baš nijedna od više stotina političkih stranaka, moćnija institucija ili organizacija. Tlo pod nama sve više se naginje udesno, jedni su preorganizovani a ostali dezorganizovani. Sve manje je uslova za ravnotežu.
    Sirova realnost premazana je upadljivim bojama. Za razliku od crne, smeđe i crvene boje klasičnih oblika totalitarizma, ovaj naš puzajući, obojen ružičasto, izgleda ljupko, pa i kao turistička atrakcija. Bezbrojni vašari i spektakularne priredbe, opuštanje do zapuštanja uz zabavne programe moćnih medija, uz naplavine logoreje u kojoj je sve dopušteno, sve to daje izgled operetskog totalitarizma. Donekle ohrabruje to što se još nije odlučnije zakoračilo u formalizaciju poretka neograničene vlasti, već opstaje nekakav provizorijum, više od pukog fakticiteta a manje od dovršenog poretka
    I kada ne znamo kada i kako možemo da se oslobodimo izvesne pošasti, to nije razlog da se s njom kritički ne suočimo i da se trajnije lišavamo normalnog života.

    Skup na Brdu kod Kranja

    REPUBLIKA

    Broj 474-475 1-30. 04. 2010.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: