SVAKO MORA NEKOGA DA (NE)VOLI
Autor: Ruža Ćirković
TAJKUNI: Onaj čuveni vic o Lali, bez doterivanja bi mogao da se primeni i na nas. Uhvatili, kao, mi zlatnu ribicu. Prva želja da nas vlada ne vara sa Miroslavom Miškovićem. Druga želja da, ako nas i vara, to ne saznamo. A treća, i najteža, ako saznamo, da se ne jedimo. Jedno je to ako samo sumnjamo, sasvim druga stvar je ako to svojim očima i vidimo. Ali, oni su postali toliko bezobrazni, da više i ne kriju. I šta narodu drugo ostaje nego da se jedi. Naročito, na sindikalca Ljubisava Orbovića, provodadžiju. Ali, bogami, neće ni njima biti lako. Vladi, mislim. Tajkuni su tražili da im se taj ponižavajući naziv skine s vrata. Da se, jednom rečju, legalizuju. Ne branimo. To im je u intervjuu Večernjim novostima, 2008. godine, obećao i predsednik Republike. Ima i Putinov model. Prema kome nama sleduje alimentacija. Tako je i predsednik bio zamislio. Oni njih da legalizuju, a oni nama, tako legalizovani, da doniraju nešto krupno. Ali, nije kako je rečeno, nego kako je suđeno. Između Vlade i Tajkuna nenadano izbije KRIZA. Svetska dama. Tajkuni više nisu u prilici da nas doniraju, nego od nas donaciju traže. U ime zajedničkih 90-tih, a bogami naročito 2000-tih godina. Jer, takva svetska dama, košta. Dobro, puni smo razumevanja. Ali, zašto ništa krupno nisu svojoj zemlji donirali u vreme kad im je išlo kao po loju? Zašto preko svog kluba nisu izgradilo 50 kilometara puta? Nas muči to što su se obogatili brzinom koja se u uređenim zemljama ne može ni zamisliti. I u vreme kad je ova zemlja propadala. I politički i ekonomski. Ne samo da ništa nisu donirali, nego su svi od reda osnivali firme po raznim privlačnim ostrvima kako bi, raznim povodima, izbegli da plaćaju porez svojoj zemlji. Kao svi mi ostali poreski obveznici. Tako se radi svuda? Baš nas briga. Neka ih onda legalizuju i priznaju svuda. Posebno je zanimljivo da su neki do njih ponudili da im se na upravu da bilo koja skoro propala firma da je svojim znanjem ožive. Ni to ne branimo. Svaka čast. Ali, znate kako, ni dete nađeno u kontejneru ne daje se na brigu bilo kome. Kao legitimacija za ovo ekonomsko usvojenje neka im služe njihove vlastite firme. Ukoliko su njih negovali kako valja, a da im sada ne treba naša pomoć, neka uzmu i nekog našeg, a nezbrinutog. Najzad, da se prizna. Kod naroda su oni u nemilosti i zbog same činjenice da su se obogatili. A ogromna većina nas nije. Prosto samo zbog toga. mada se i njima nešto mora priznati. Niko se nije obogatio ležeći. Pijući kafu na terasi i evidentirajući ko dolazi, a ko odlazi iz komšijske kuće. Imaju oni nešto što većini nas fali.
TELEKOM: Pitam se da li malo preterujem kad toliko držim do pomoći koju nam svima pruža Rodoljub Šabić. Ali, kako i on sam kaže, ponekad u takvim stvarima nije loše i preterivati. Naime, kad želiš da znaš, a naročito kad je potrebno da znaš. Tako je grupa stručnjaka, koji su za respekt, zatražila od Šabića da privoli Vladu Srbije da nam svima otkrije ko joj je uradio studiju koja dokazuje da je Telekom dobro prodati, i da ga je najbolje prodati baš u ovom trenutku. To je velika stvar. I baš mi je zanimljivo kako će se okončati. Neću da prejudiciram stvari, ali iz nekih ranijih smehotresnih iskustsva, a takvih je u životu jednog novinara mnogo, dakle iz ranijih iskustava slutim da vlada takvu studiju nema. Pošto je 21. vek, a i zahvaljujući mogućnostima koje nam pružaju baš telekomunikacione kompanije, mi danas možemo pratiti kako stvari sa njihovim cenama stoje na svetskim berzama. I ovih dana znamo, da se akcije i najjačih telekomunikacionih kompanije smatraju potcenjenim. I da im se za ovu godinu ne proriče naročito sjajna perspektiva rasta. Iako telekomunikacione kompanije svetska ekonomska kriza nije pogodila kao neke druge. Naš Telekom se ne listira na berzama. Naše tržište telekomunikacionih usluga još je gladno. Recimo, Dojče telekom nema više šta mnogo da traži u Nemačkoj kad je širokopojasni internet u pitanju, ali kod nas posla ima koliko hoćeš. Te su razlike bitne. Možda u slučaju našeg Telekoma porade na ceni. Zapadne kompanije moraju da se šire. Prvu analizu, koja sluti na ozbiljnost, prošle nedelje je prezentovao portal ekonomija.org. Saradnici ovog portala smatraju da bi Telekom trebalo prodati ne časeći ni časa i da ga je trebalo prodati još 2007. godine. Zaključak je baziran na analizi trogodišnjih finansijskih izveštaja firme koji su ovim stručnjacima pokazali da se firmom tokom tri godine tako loše upravljalo da je na vrednosti izgubila 300 miliona evra. „Preduzeće nema potencijal sopstenog investiranja što se graniči sa naučnom fantastikom imajući u vidu vrstu delatnosti i profutabilnosti grane“. Stručnjaci portala ekonomija.org znaju i zašto se to događa: „Pošto je situacija kod javnih preduzeća takva da upravljanje uglavnom pripada političkim strankama, ovo je logična posledica nepostojanja profesionalne i domaćinske koncepcije razvoja firme“. Stručnjaci koji se protive prodaji Telekoma unapred su dali odgovor i na ove razloge. Ako Srbija nema dobar menadžment neka iznajmi nekoga stranca. Očekuje se da bivša ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić, mada nije ekonomista, ali jeste protivnik prodaje, odgovori na ovu analizu ekonomista. Telekom je, uglavnom, naš. Zaslužujemo da znamo zašto to uskoro neće biti.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/svako_mora_nekoga_da_nevoli.884.html?news_id=188390
KOSMET VIA KOSMOS 
Svetislav BASARA: Famozno
Firma
KADA JE DS IZ TAKTIČKIH RAZLOGA SPUSTILA KRITERIJUME, STRATEGIJA JE PREKONOĆ OTIŠLA U 3LPM
Nadajmo se da će ova nedelja biti bolja od prošle. Cvijan je znalački stavljen ad acta; Vučić je prerano kukuriknuo. Niko se nije previše uzbudio zbog transfera decenije. Nije ni bilo razloga za uzbuđenje. Činovnik prešao iz jedne u drugu kancelariju. Brzo će, kako stvari stoje, kad diummviri uvide da spektakla nije bilo, završiti u anonimnom srednjem ešelonu jedne velike stranke u kojoj postoji samo „baza“ i vrh.
Ali Cvijan može poslužiti kao dobar povod da se malo porazmisli o krajnje misterioznoj kadrovskoj politici Demokratske stranke. Išao bih tako daleko da ustvrdim da je to „kadrovanje“ jedno od ključnih razloga, kako meteorskog uspona tako i sve uočljivije jalovosti DS-a. Koja (jalovost), opet, uopšte ne dovodi u pitanje njenu nezamenjivost na ovdašnjoj političkoj sceni. To i jeste problem: Demokratska stranka je nužno morala učiniti ustupak endemskoj srpskoj inerciji; ne bi bila ono što je danas da nije namerno otupela oštricu prvobitne energije promena. Strategija Borisa Tadića do te granice funkcioniše besprekorno. Ali onda, to tako gotovo uvek biva, stvari izmiču kontroli. Kada je DS iz taktičkih razloga spustila kriterijume, strategija je prekonoć otišla u 3LPM. Naglo su u tu stranku, pogotovo kad se dočepala vlasti, nahrupili ambiciozni momci i devojke, uglavnom anonimusi besprekornih CV-ija, sa manje ili više lažnim diplomama Oksforda i Kembridža. Olako je pokojni Đinđić plasirao devizu da je stranka u stvari preduzeće. Onda su tu devizu naslednici dodatno trivijalizovali, pa se došlo do toga da DS jeste veoma uspešno preduzeće, ali istovremeno i politička stranka na ivici ideološkog bankrota.
Politička partija, naime, niti može niti sme biti preduzeće. Iz prostog razloga što, sledstveno zakonu spojenih političkih sudova, u tom slučaju preduzeća postaju političke sranke. Nadam se da znate na šta mislim. Iz svega toga dobijamo situaciju u kojoj su mnogi „mali privrednici“ postali političari, dočim su mnogi političari postali privrednici. Nigde to na svetu nije baš lako razlučiti, ali ovde je praktično nemoguće. Preduzeća, po prirodi stvari, ne trpe kreativnost, a i kako bi; ona se zasnivaju na rutini, na pokretnoj traci, na lancu proizvodnje. Politička stranka, međutim, ne bi trebalo da proizvodi ništa osim stvarnosti. A da bi se stvarnost proizvela, nužni su kreativnost, smionost, vizije i sukobljavanja. Takvo stanje uopšte nije udobno. Ali, gde je to iko osim u Srbiji video da je politika prostor udobnosti. Jok, bato. To je polje ekstremnog stresa i rizika. A zašto? Zato što podrazumeva odgovornost za stvarnost miliona ljudi i miliona budućih generacija. Vremenom je konformizam uzimao maha, pa se prezident Tadić, što svojom voljom, što pod pritiscima, sve više okruživao i sve više inaugurisao ambiciozne mediokritete kojima je, eto, dunulo da budu neka fora, istovremeno obijajući od DS-a najkreativnije snage ovoga društva koje su, za razliku od aparatčika, bile spremne da zalegnu za opštu stvar potpuno besplatno. Jer realnost nema cenu. Ne sumnjam ja da su svi ti momci i devojke kompetentni; u krajnoj liniji lepo vezuju čvor na kravati. Ali nisu čitali Hegela. Ništa im to ne bi pomoglo u državnim poslovima. Ali jedno je kad državne poslove vode oni koji su čitali, a drugo kad je vode oni koji nisu čitali Hegela.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/firma.881.html?news_id=188415
Preuzimanje ozbiljno neozbiljnih država
MOJ IZBOR
Autor: Ruža Ćirković
NIKO KAO MI: Biznis zajednica u Srbiji već je obaveštena o tom zanimljivom detalju: Zoran Drakulić nije više večinski vlasnik kiparske firme Ist point trading iz Nikozija. Investicioni fondovi iz zapadnih zemalja preuzeli su njegove kreditne obaveze, a time i većinsko vlasništvo.
Operacija nije neobična. Novi vlasnici će, kako dalje informacije kažu, firmu reorganizovati kako bi se stvorili uslovi za efikasnije upravljanje. Pouzdani informatori, međutim, tvrde da se ovdašnje kupovine Ist pointa, izuzimajući Valjaonicu bakra Sevojno, nisu pokazale naročito srećnim, ali tek se takvom ne može nazvati kupovina flote austrijskog rečnog brodarstva EDDSG, firme koja je prošle godine kupila i Jugoslovensko rečno brodarstvo, pa od te kupovine nedavno odustala. Ali, šta me je podstaklo da vam sve ovo pišem. Biznismeni komentarišu ovaj razvoj događaja, pa jedan zabrinuto vrti glavom na pomen Drakulićeve austrijske akvizicije: nije baš srećno ulaganje, a u Austriji nema, kao ovde, tamo moraš da isplaćuješ plate, plaćaš poreze i ostalo.To je ozbiljna država. Koga briga što si u teškoćama. Zbog ove vam opaske, kojoj je Drakulić, ni kriv ni dužan, povod a ne i uzrok, ovo i pišem. I još zbog nečeg, ali konac neka delo krasi. Dakle, u Srbiji ne samo što je moguće da neka firma mesecima ne isplaćuje plate i ne izmiruje obaveze prema državi, nego se to smatra jednim od lekova za takve ozbiljne teškoće, doduše iz kategorije poznate kao placebo. Ali, o tome se uvek misli sutra.Tako predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović priča kako „svakog meseca 160.000 radnika uopšte ne prima platu… niti se plaćaju prekovremeni i rad subotom, nedeljom, praznicima, noćni rad, pravo na godišnji odmor“. Naročito se, navodno u malim privatnim firmama, roguše na svaku sindikalnu organizovanost. Ovakve se nepodopštine redovno i natenane beleže po novinama. Nad njima se zgraža mnogo novinarsko pero. Beleže se slučajevi progona onih koji su zatražili svoja prava. Ali, da vam kažem, novinari su manje-više smešno društvo, jer često i sami spadaju u grupu onih 160.000 kojima se ne isplaćuju plate, ili još češće u grupu onih kojima se uskraćuju druga zakonska prava.
MI KAO GRČKA: Vratila se naša državna delegacija sa prolećne skupštine moje dve omiljene međunarodne finansijske institucije – MMFa i Svetske banke ( žale mi se u nekim našim institucijama da ne mogu da se odbrane od njihovih finansijskih ponuda!), pa se raspitujem jesu li se tamo zabrinuli ozbiljno za Grčku ili da se opustimo i mi? A Slobodan Ilić, državni sekretar za finansije, ima posle američke turneje i evropskih događaja uverenje, koje svakako moram da podelim sa vama: „Posle Islanda, eru preuzimanja firmi smeniće era preuzimanja država. Ja u to zaista čvrsto verujem. Jer, Grčka je očigledan primer šta se dešava kad ne možeš da smanjiš javnu potrošnju jer svi protestuju, ne možeš da povećaš prihode, a stižu ti sve veće i veće obaveze. Šta je rešenje u takvom slučaju? Šta je rešenje za zemlje koje su u nekom sistemu, kao što je Grčka, a šta je rešenje za zemlje koje su van svakog sistema, kao što je Srbija. Kakava pomoć u jednom i drugom slučaju može da bude? Da li je neko spreman da se odrekne nečeg a u interesu nekoga drugog? Da li su Nemci spremni da rade do 69 godina, da bi Grci mogli da rade do 50?To je ozbiljna priča, otvara na globalnom nivou problem koji će karakterisati prvu polovinu ovoga veka“. Kako se rešava za nas ključna dilema iz ovog citata, odnosno, kakvo će rešenje biti za države u sistemu, a kakvo za one van sistema, slikovito mi je opisala jedna, na domaćem finansijskom tržištu, uticajna osoba: „ Kad su Grci zavapili, Nemci su im bez pardona poručili: prodajte neko ostrvo. Nas ne bi tako posavetovali, uzeli bi sami deo srpske imovine“. Ali Grci su u sistemu, kome su Nemci tata, a Francuzi mama, a koji je dr Joži Mencingeru pre par godina zaličio na sistem bivše SFRJ. Test na koji će EU naići, a koji je on najavio, u toku je. Evro zona institucionalno krizira. Plan pomoći Grčkoj nije jasan odgovor sistema na očekivanu i moguću krizu, nego zbirka palijativnih mera.Toliko su plalijativne da je čuveni Džozef Stiglic smatrao za potrebno da poruči kako evru preti propast ukoliko Evropa ne bude mogla da reši osnovne institucionalne probleme. Pravosudni organi članica već su odlučivali o tome, može li se iz evro sistema izaći, kad su ono Nemačka i Francuska prekršile triprocentno ograničenje za budžetski deficit. Sad je na dnevnom redu pitanje: mogu li ostale članice da izbace onoga ko krši stroge evro uslove i preti da izazove nestabilnost u evro zoni? Poslednja vest: Angela Merkel je predložila da se razmotri mogućnost oduzimanja prava glasa u evropskom Ministaskom savetu onoj članici koja uporno krši odredbe o visini deficita. Oli Ren je skeptičan prema mogućnosti da većina članica ovakvu izmenu sporazuma o funkcionisanju EU prihvati. Ali mu prihvatljivije izgleda predlog da se na neki način pod evropsku kontrolu stave budžeti članica u fazi donošenja. E, tu su protiv Nemci. Da li i vama sve ovo liči na nešto već viđeno?
MI KAO MI: Pravo da vam kažem, ja iz više razloga uvek pažljivo slušam Nemce. Sadašnja politička koalicija u Srbiji i njena ogromna i ogromno nesposobna administracija nije bila kadra da održi korak Srbije sa Hrvatskom na putu u ovaj napred pominjani sistem koji krizira. Definitivno. Konačne vesti o tome obično stignu sa tog benignog nivoa. Da se pacijent suviše ne potrese. Tako je poslanica opozicionih Zelenih u Evropskom parlamentu Mariluize Bek za Blic izjavila:“ Krenuli smo sa Hrvatskom koja je dosta odmakla, a ja bih politički jako želela da Bosna i Srbija idu paralelnim putem ka EU pošto nije dobro imati nekakvu crnu rupu u okviru ovog regiona“. Ljudi moji, znate li vi u kakvom je stanju Bosna. Ali, ono što Srbiju čini značajnom zemljom na Balkanu jeste baš to teško stanje u Bosni. Mada su Boži Đeliću, navodno u Berlinu,rekli da je Srbija centralna zemlja jugoistočne Evrope, za koju se želi što brže učlanjenje u EU. Ja verujem Nemcima, ali ne verujem Boži. Evo zašto. Neki dan je hrvatski ministar pravde Ivan Šimonović izabran za pomoćnika generalnog sekretara UN za ljudska prava. Već pomenuta BiH sa kojom se ja ne bih takmičila ni u čemu, postala je nestalna članica Saveta bezbednosti, pre nje je to bila Hrvatska, pa Slovenija, Makedonac Srđan Kerim je predsedavajući genreralne skupštine UN… Gde smo tu , izvinite, mi? Kad smo tako važan faktor, zar nam ne bi bilo mesto među makar kakvim faktorima, bar u ulozi faktorčića?
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/preuzimanje_ozbiljno_neozbiljnih_drzava.884.html?news_id=189909