Kako stvari stoje, a kakve bi mogle da budu

 London Review of Books   
 
Intervju sa istoričarem Toni Džadom (Tony Judt), razgovarala Kristina Božić.

Deo intervuja:

Evropljani su se „zaljubili” u Obamu i pre nego što je postao predsednik. Istovremeno, jedva da znamo ko je naš novi predsednik, predsednik Evropske unije. Ne delimo ista osećanja, zar ne?

Početni entuzijazam za Baraka Obamu u SAD je bio ogroman, ali je imao jednu veoma lokalnu dinamiku – to je priča o tome kako je Amerika mogla da izabere crnca za predsednika samo 150 godina nakon ukidanja ropstva i 40 godina od ukidanja segregacije. Ovo je značilo da smo, iako zvuči previše optimistično, konačno bili spremni da stavimo tačku na rasno pitanje. Značilo je da će on promeniti politiku, predstaviti novo lice Amerike, staviti tačku na Bušovu eru i uspostaviti nov odnos između Amerike i ostatka sveta – ali, ova pitanja su bila važna samo malom broju ljudi. Ovde dolazimo do asimetrije između očekivanja Amerikanaca i Evropljana. Evropljani su verovali da će doći do radikalnog poboljšanja, neke vrste moralne regeneracije američke spoljne politike. Oni su sada razočarani, ili će to postati, jer se to neće dogoditi.

Američka očekivanja su se delimično ispunila samim izborom Obame za predsednika, ali odatle pa na dalje razočarenje je neizbežno: prvi crnac izabran za predsednika SAD nikada ne može biti potpuni radikal, neustrašivi, hrabri, prodorni liberal ili socijaldemokrata. Obama nije ništa od toga. On je čovek kompromisa koji stalno pokušava da izgradi ravnomeran odnos između republikanaca i demokrata. Možda je to očiglednije u Americi nego u Evropi, ali Obama je veoma jasno deo američke retoričke tradicije. On je veliki govornik, odličan pokretač masa i, na neki način, vešt manipulator pitanjima morala i etičkih ideala. Ova tradicija ide od Edlej Stivensona, sve do Abrahama Linkolna i dalje. Ono što Obami nedostaje je sposobnost da svoju retoriku pretvori u političku snagu. Opasnost koju mi Amerikanci vidimo ogleda se u tome što će ga ovaj jaz između njegove retorike i preduzetih akcija oslabiti. Ovo važi za njegovu politiku na srednjem istoku i donekle za njegov odgovor na ekonomsku krizu. Evropljani ovo još uvek ne vide. Stoga je razočarenje ovde mnogo veće, ali strahujem da će početi da raste i u Evropi.

Što se vašeg predsednika tiče – predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompuja – ja sam jedan od verovatno 20 ljudi u Americi koji znaju njegovo ime. Njegov izbor je katastrofa, kao i izbor Ketrin Ešton, novog visokog predstavnika EU za spoljnu politiku. Često se smatra da Evropa i dalje neće biti u stanju da svoju ekonomsku moć i svoj veoma veliki i pozitivan institucionalni primer pretvori u političku moć i uticaj u svetu. Izbor slabog predstavnika na ovu funkciju sigurno neće pomoći, ali on takođe pokazuje i nastojanje da se EU drži podalje od toga da postane moćan akter. Ovo se nije desilo slučajno. Ljudi koji su bili najaktivniji prilikom ovog izbora (Merkelova, Sarkozi i Braun) su najuticajniji ljudi u Evropi. Sa novim ustrojstvom Evropske unije, otvorile su se dve mogućnosti. Kako je izvršna vlast u velikoj meri zavisila od toga kako su se birali i ko su bili predstavnici, ona je mogla biti ili veoma jaka ili veoma slaba. Odlučili smo se za ovu drugu opciju i ja lično mislim da je to katastrofa.
Zar evropska sumnjičavost prema jakim liderima nije razumljiva ako se posmatra iz istorijske perspektive?

Ne mislim da su Sarkozi i Merkelova sedeli zajedno u Briselu i rekli: „O, dragi/a, seti se Staljina. Trebalo bi da imamo slabije lidere: to je bolje za našu demokratiju.” Mnogo je verovatnije da su rekli ovo: „Gledaj, potrebni su nam čelnici koji neće ugroziti naše odvojene francuske, nemačke ili britanske političke ciljeve. Ako budemo imali slabe, simbolične predstavnike, stvarna moć će ostati unutar velikih država”.

Napisali ste da ljudi imaju tendenciju da neprijatne političke situacije opisuju jezikom koji će ih učiniti podnošljivijim. Ljudi u Iranu su imali običaj da kažu kako žive u ‘ograničenoj demokratiji’, pre nego što je postalo jasno koliko je ona zaista ograničena. Koje lingvističke trikove koristimo mi u Evropi i Americi?

U Americi je pogrešna upotreba jezika uglavnom kulturne, a ne političke prirode. Ljudi će optužiti Obamu da je socijalista. Italijani će reći magari–kamo sreće. Međutim, niko ovo ne uzima mnogo ozbiljno. Umesto toga, ono što imamo u SAD jesu kulturne zajednice koje kontrolišu šta sme a šta ne sme da se kaže i to je ono što oblikuje našu definiciju različitosti.

Ideja je da ne možemo imati elitu jer je elitizam nedemokratski i neegalitaran. Na taj način vi uvek ističete da su ljudi u osnovi isti. Ukoliko su hendikepirani kao ja, onda su ‘različitih sposobnosti’ što mi je vrlo zanimljivo. Nije to ‘različita’ sposobnost: to je nesposobnost. Ali, kako je politički nezgodno praviti razliku između ljudi koji nešto mogu da urade i onih koji to ne mogu, onda se ovi drugi opisuju kao drugačiji, ali jednaki.

Mnogo stvari je tu pogrešno: prvo, reč je o pogrešnom jeziku; drugo, stvara se iluzija istovetnosti ili, u njenom odsustvu, postignuća; treće, zamagljuju se stvarna moć i kapacitet, stvarno bogatstvo i uticaj. Vi opisujete sve ljude kao da imaju jednake šanse, ali u praksi neki ljudi ustvari imaju veće šanse od drugih. Sa ovakvim jezikom jednakosti, duboka nejednakost se mnogo lakše javlja.

Stari jezik jednakosti se tako transformisao, pa sada govorimo kako svi imamo jednake mogućnosti, kako smo svi jednaki. Nećemo da pričamo o tome da ste vi žensko ili tamnoputi, ili vam dozvoliti da se drukčije oblačite, jer to ne bilo republikanski. Ovaj manevar omogućava veoma liberalno ponašanje u ime ‘liberalnog ideala’.

Neki ljudi su angažman Evropljana u zemljama kao što je Avganistan povezali sa kolonijalnim misijama u 19. veku, kada su evropski konflikti izvoženi u Afriku i Aziju.

Uvek me brinu analogije poput ove jer su ljudi onda skloni da kažu: ‘Bože moj, upravo je tako’. Postoji analogija, ali je ona samo delimična. Od 17. veka pa do 40-tih, čak i 50-tih godina 20. veka, Evropljani su se uglavnom bavili jedni drugima u veoma malim, ograničenim ratovima i eksploatisali neevropske narode, bilo na svojim granicama, bilo na drugim kontinentima, i to na neverovatno surove načine – počevši od Južne Amerike pa sve do belgijskog Konga. Odnos prema neevropljanima uvek je bio neuporedivo gori od odnosa čak i prema najomraženijem evropskom neprijatelju. Sve ovo se promenilo u 20. veku kada se odnos prema drugim Evropljanima razvio u neku vrstu unutrašnjeg kolonijalizma. Tretman Jevreja od strane Nemaca ili Ukrajinaca od strane Rusa pod Staljinom bio je čak i gori od načina na koji su se Belgijanci odnosili prema Kongoancima. Ovo je bio nov fenomen. Njegova šokantnost se ogledala u tome što se nakon II svetskog rata (sa izuzetkom bivše Jugoslavije) shvatilo da se nijedan evropski problem ne može rešavati ratom – sigurno ne tako što bi se dozvolilo da civili pate onako kako su patili između 1913. i 1950.

Ne mislim da je posledica da su Evropljani opet izvezli svoje konflikte interesa van granica Evrope. Reč je o nečem pasivnijem i u neku ruku gorem. Ono što se dešava je potpuno odsustvo brige. Pre nego što su ratovi u Jugoslaviji buknuli 1991, dosta sam boravio u Evropi, naročito u Nemačkoj i Austriji. Razgovarao sam sa ljudima i govorio im: „Ovo neće izaći na dobro. Ovo je ozbiljno. Ako slušate šta Milošević govori i gledate šta se dešava u Srbiji i na Kosovu … biće problema”. Ljudi bi mi odgovorili ili „Ne, ne, naravno da ne, to se neće dogoditi” ili „Pa šta? To nije naš problem. Nemamo moralnu odgovornost jer oni nisu deo Evrope”. To je etički katastrofalna pozicija, ali nije isto što i aktivno učešće. To je izraz nezainteresovanosti.

Kada je Buš opravdavao rat u Iraku, navodio je argument koji je u to vreme u Americi bio veoma popularan: „Moramo da ih uništimo tamo da ne bi došli ovde, kod nas”. Govorio je kao da na svetu postoje dva mesta: ovde – u Americi, i tamo. Sve dok je problem negde tamo, on nije ovde. Evropljani to ne mogu da kažu jer su njihovi potencijalno najveći problemi na njihovim granicama: Ukrajina, Turska, Balkan, srednji istok, severna Afrika. Stoga evropski stav nije bio da se problem izveze i reši tamo negde, gde god to bilo, jer to tamo je isuviše blizu. Čak i kada bi Evropa imala vojsku i vazdušnu flotu, bilo bi nezamislivo da napadne Siriju koja je udaljena nekoliko stotina kilometara od evropskih granica. To bi bilo previše opasno. Pravi problem sa Evropom je što ona kaže: „Pretvaraćemo se da to nije naš problem”. Ovo je mnogo opasniji propust od toga da se napravi greška – to da operete ruke od tuđih problema na koje gledate kao na ključne moralne nedostatke. To je ono što Evropa sada radi.

Ceo intervju:

 http://www.pescanik.net/content/view/4935/1148/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: