Бела параноја

.

Аутор: Божидар Мандић

.

ПОРОДИЦА БИСТРИХ ПОТОКА

.

Постоји у народу појам „беле лажи“. То је стање кад човек другога обмане да би га спасао, да би му помогао да опстане у најтежим тренуцима. Најпознатији лажов такве врсте је Јаков. Он шири лажне вести да би логораши преживели гладни, жедни и без наде. Да будем искрен, ма колико се бавио истином, пре сам за истиниту лаж, него за лажну истину.

Такође, у народу, постоји и појам „белог мага“. То су лекари, травари, ранари који разним бајањима и чудесним дејствима лече људе. Ни то није лоше. Али појављује се и појам „беле параноје“ који још није задобио довољан дискурс јер је веома тешко говорити о доброти, а не изазвати снажну апологију зла.

Он спада у оне феномене кад човек види све добро у другоме. Он, у ствари, види себе и води дијалог са самим собом не препознајући негативну енергију код другог. Он своје захтеве, унутрашње, о бољем свету пласира у првог до себе. Тако остварује наспрамност идеализујући човеков идентитет. Зар не каже Емерсон – такав сам, како видим. Човек „беле параноје“ не поседује критеријум нити критички приступ другоме, већ себи. Он не разлучује туђе преваре нити зле намере прикривене у лепим речима и лошим делима, већ изнова – као новорођенче – пружа грешном човеку шансу да буде бољи.

Човек је непредвидиво биће и најчешће демантује „белу параноју“, исмејава је и искориштава не знајући да тако и самог себе унижава. Јер, битисати поред човека позитивних визија, значи не бити изгубљен. Данас, ако хоћеш да успеш, мораш првог до себе да понизиш. У „беле параноике“ убрајам оне лудаке, чудаке, клошаре и маргиналце који не препознају рат и мржњу у овој стварности, већ унапред опраштају.

Моја пријатељица Ева каже: помагати, значи ослобађати се. Кад човек остари најважније је имати неког да му служимо. Зато јер је то знак оптимизма и елана да нас још није посетила болест и немоћ. „Бела параноја“ од обичне параноје не разликује се ни у чему, сем у хроматици. Опредељење да припадамо агону за племенитију слику света, чини нас подложним за изманипулисаност, али и самообновљивост какву је поседовао Хаузер Каспар. Или Бошко Дрљић који је пре тридесет година објавио рат целом свету и кренуо да се сам, као племенити ратник, обрачуна са неманима Апокалипсе.

Доброта је јача од зла, али од егоцентризма није. Добро може без зла, зло не може без добра. Али, чинити премного добрих дела, значи изазивати своју супротност која нас нагони да чинимо још више добрих дела. Бог подржава, човек изневерава. Често ме питају: па, зар ништа ниси научио од живота. Јесам, кажем, али не могу да спроведем, јер припадам онима који уче о непрестаној невиности.

„Бела параноја“ постаје артикл досаде кад другима нудимо, а они нису ни искали. Кад им опраштамо, а њима ни на крај памети није да престану са производњом бола другима. Теорија о другостима мора познавати свој лимит, јер премного љубазности гуши другог. Не треба себе наметати другима, јер дајемо више него што им треба. А тако постајемо заточеници алтруизма.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/bela_paranoja.26.html?news_id=190925 

Дан Словенског сећања

ЊИХОВЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ:

ДМИТРИЈ МЕДВЕДЕВ, Руска Федерација БРАЊИСЛАВ КОМАРОВСКИ, Пољска ВИКТОР ЈАНУКОВИЧ, Украјина АЛЕКСАНДАР ЛУКАШЕНКО, Белорусија ВАЦЛАВ КЛАУС, Чешка ИВАН ГАШПАРОВИЋ, Словачка ГЕОРГИ ПРВАНОВ, Бугарска ЂОРГЕ ИВАНОВ, Македонја ХАРИС СИЛАЈЏИЋ, Босна и Херцеговина МИЛОРАД ДОДИК, Република Српска МИЛО ЂУКАНОВИЋ, Црна Гора ИВО ЈОСИПОВИЋ, Хрватска ДАНИЛО ТИРК, Словенија БОРИС ТАДИЋ, Србија

(ПИСМА УРУЧЕНА АМБАСАДАМА У БЕОГРАДУ)

Поштована сабраћо,

У име дела словенског народа на Балкану и уз подсећање на његово тешко страдање приликом поремећених међудржавних односа и ратова у Европи, упућујемо Вам предлог за успостављање трајног словенског разумевања и свеобухватне међусловенске сарадње. Овакви односи би онемогућили сваки покушај са стране, да се међу словенске државе посеје неповерење, завада и оружани сукоби – засновани на верским и другим узроцима, који су, у претходним столећима, бележили десетине милиона уморених Словена, посебно у Првом и Другом светском рату.

Поштована сабраћо,

Сваки Словен прижељкује време свесловенске слоге, јер је свестан, да би она уклонила ратну опасност са сваке словенске границе, без обзира да ли ту границу дотичу европске, или ваневропске државе. Та слога би обезбедила свакој словенској заједници потпун економски, културни и просветни напредак. А том слогом, и то носи у срцу сваки Словен, не би био угрожен ниједан други народ – ни у Европи, ни на другим континентима.

Поштована сабраћо,

У циљу остварења ових племенитих и хуманих намера, били бисмо Вам захвални, а тиме бисте усрећили све будуће словенске генерације, да се заложите за прихватање нашег предлога – да све словенске државе одаберу један дан у години, кад би се славио ДАН СЛОВЕНСКЕ СЛОГЕ. Тај празник би био камен темељац за градњу СВЕСЛОВЕНСКОГ ДОМА.

Поштована сабраћо,

Изузетан догађај из Првог светског рата – за понос сваког Словена – садржи суштину која зрачи свесловенством, па се његов датум може узети за Дан словенске слоге. Реч је о пробуђеној свести Словена у аустроугарској војсци – 1918. године. Били су припадници словачке и чешке нације, на положајима у граду Крагујевцу, у Србији. Био је то 71. аустроугарски пешадијски пук, са 700 војника. Сви су се побунили против команде, јер су одбили да убијају словенску, српску, браћу. На челу побуне је био официр Виктор Кобилк. Рекли су, 8. јуна 1918. године, да неће пуцати у Србе. Аустроугарска команда је брзо реаговала и много јачим снагама је разоружала свих 700 Словака и Чеха. Истог дана је војни аустроугарски суд осудио 44 Словака и Чеха на смрт. На челу с витешким Виктором Кобилком, стрељани су истог дана. Споменик овим словачким и чешким часним јунацима је подигнут у Шумарицама код Крагујевца 28. септембра 1924. године. Учинили су то рођаци стрељаних, уз помоћ влада: Чехословачке и Југославије. Баш на том месту су Немци стрељали 7.000 српских цивила 1941. године – тако су Немци убили у Крагујевцу 10 пута више Словена 1941 (7000), него што се Словена побунило против германске антисловенске политике 1918. године (700).

Поштована сабраћо,

постоје најузвишенији разлози – да предлог прихватите, а ниједан – да га одбаците.

*** С ОБЗИРОМ ДА ПРЕДСТАВНИЦИ ВАШИХ ДРЖАВА НИСУ (ДО САДА) ПРИХВАТАЛИ САРАДЊУ С ВЛАДОМ И СКУПШТИНОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ, ОВО ПИСМО ИМА ОДЛИКЕ ОТВОРЕНОГ.

С вером у Бога и Словенство,

Милорад Буха, премијер, дипл.инг.

Рајко Лежаић, председник Скупштине

ГДЕ ЈЕ ТУ ДРЖАВА

Феђа Димовић

Члан групе Београдски синдикат

Питање je које врло често постављамо себи и другима у најразличитијим животним ситуацијама. Од најбаналнијег примера џипа паркираног насред пешачког прелаза до потресне слике запаљених манастира и пресечених телефонских веза на Косову и Метохији. Избија из нас када нам деца понављају будалаштине које су чула на неком од „едукативних” програма са националном фреквенцијом или када видите да се ни ове године нико од званичника није појавио на комеморацији у Јасеновцу. Када се тајкуни који су опљачкали и упропастили ову земљу стављају изнад интереса целог народа.

Неко ће још додати да држава није у стању ни да се избори са насиљем, криминалом и корупцијом, мада бих пре рекао да ту није питање могућности већ мотива који су врло сумњиви. Управо на том пољу власт понекад жели да нас подсети ко је газда у кући, па су тако честе слике маскираних полицајаца који разваљују врата и бацају на земљу припаднике још једне новооткривене мафије.

Од „Сабље” до „Балканског ратника” и „Мораве”, порука коју желе да пошаљу је увек иста: нико није јачи од државе, јер она има неограничен монопол физичке силе. Све и да је тако, огољена физичка сила никада није била довољна да од једне шире скупине људи начини државу, а камоли да од државе створи отаџбину.

Још су стари Римљани знали да поред монопола физичког насиља, државу творе законом уређена власт и сагласност те власти са онима који јој се покоравају. Историја великог Рима је почела тако што је први краљ Ромул убио брата близанца Рема и силом ујединио околна племена у заједничку државу. Међутим и Ромул је знао да држава није само пука сила, па је сазвао скупштину и донео законе. Већ други римски краљ Нума Помпилије је увидео да унутрашња слога оличена у вери и заклетви влада државом боље од закона и страха од казне.

Поред свих промена у организацији државе које је донео напредак, овај древни пример важи и данас. Чак је и Макијавели, чије су идеје послужиле као оправдање многим светским диктаторима, увиђао да снага која државу држи на окупу није само у оружју већ и у „врлим традицијама”.

Вратимо се сада са историјског путовања у стварност Србије. И поред свих настојања заклетих модерниста и футуриста да нас одврате од читања историје, управо су тамо одговори за већину проблема и репова које вучемо до дана данашњег. Како другачије да нађемо везу између оних Срба који су гинули на Колубари и неких од нас данас? Где је пукла спона између мајора Гавриловића и доброг дела омладине која би се ради „белог шенгена” одрекла својих предака? Чињеница је да смо сваки пут, чинећи исте грешке, заустављени на путу да изградимо сопствену „патрију”.

Сврставајући се уз велике силе, улазећи у заједничке државно-политичке пројекте са другим народима, ми смо потпуно занемарили сопствену социјалну кохезију. Ретке су ствари око којих данас постоји општи консензус у народу. Имамо поделе на „прву”, „другу”, „трећу” Србију, „евроскептике” и „еврофанатике”, вернике, атеисте и агностике, „новотаре” и „традиционалисте”, да не помињемо старе поделе на партизане и четнике, „карађорђевце” и „обреновићевце”. Након промене режима и обнове државности нове власти су пропустиле или просто нису желеле да интегришу наше друштво. Нагли скок из социјализма у глобализацију нас је све потпуно збунио. Испало је да смо се 5. октобра уместо за заједнички идеал праведне борили за корпоративну државу која своје поданике оставља на цедилу.

Садашњи покушаји да се друштво уједини преко имагинарног појма „европских вредности” неће уродити плодом. Оно вапи за дугоочекиваном правдом која мора потећи од нас самих, а не као услов да се добије нови кредит или привуку инвестиције. Пример Грчке нам и те како показује да се „заједничке вредности” занемарују када избије прва озбиљнија криза. У свету у коме владају банкарски и финансијски картели можете евентуално да добијете неки скуп кредит, али не и поштен друштвени уговор.

Остаје још „само” да се потрудимо да коначно изградимо државу какву смо сви желели и за коју су се многи борили. Потребно је да се сви лепо погледамо у очи и са много више слуха и разумевања приступимо решавању проблема. Сигурно да постоји бар један број ствари око којих можемо сви да се сложимо. Вероватно се сви слажемо да су и Милош Обилић и војвода Петар Бојовић и Бошко Буха били хероји који су се жртвовали за отаџбину.

Да су велики писци били и Андрић и Пекић и Нушић и Црњански и многи, многи други. Ни националност, ни верско ни политичко убеђење, ни економија или култура, не морају бити кључни за опстанак или пропаст једне земље. Кључна је воља народа да живи заједно у садашњости и будућности и да дели заједничке вредности.

Оно што Едмунд Берк назива ортаклуком између умрлих, живих и још нерођених. За овакав један подухват требаће нам озбиљна анализа и ангажман свих државних и приватних лица, која имају добре намере и не наплаћују своје идеје и мишљење. Коме је до Србије нека се потруди и да свој допринос, безрезервно, сопственим примером. Зато што жели, а не зато што га неко на то присиљава.

http://www.politika.rs/pogledi/Fedja-Dimovic/GDE-JE-TU-DRZAVA.sr.html

Kako postati pravi musliman

Kenan Malik Eurozine

U Irskoj je uhapšeno sedmoro ljudi optuženih za planiranje atentata na švedskog karikaturistu Larsa Vilksa, koji je u listu Nerikes Allehanda objavio karikaturu glave proroka Muhameda sa telom psa. Jedan Somalijac napao je u Arhusu sekirom Kurta Vestergarda, najkontroverznijeg karikaturistu Jyllands-Posten-a. U Londonu, Fajzal Jamani, advokat iz Saudijske Arabije, preti da će se pozvati na ozloglašeni britanski zakon o kleveti i u ime svih 95.000 „Muhamedovih naslednika“ tužiti danske novine koje su objavile karikature. Pet godina nakon što je Jyllands-Posten objavio sada već ozloglašene karikature, potresi još uvek traju. I to ne samo za karikaturiste. Pretnje i nasilje koje okružuju ove karikature imale su efekta i na pisce, izdavače, vlasnike galerija i pozorišne reditelje. Pre dve godine, jedan od vodećih američkih izdavača, Random House, odustao je od objavljivanja Dragulja Medine, lake, romantične priče o Ajši, najmlađoj ženi proroka Muhameda, strahujući da bi se knjiga mogla doživeti kao uvreda. Kada je prošle godine Yale University Press objavio knjigu Karikature koje su potresle svet, naučnu studiju profesorke Jute Klausen o kontroverznim karikaturama, odbio je, na njeno iznenađenje, da karikature štampa u knjizi. Kada je časopis koji se bavi slobodom govora, Index on Censorship, objavio intervju sa profesorkom Klausen o odluci YUP-a, takođe nije želeo da objavi karikature. „Malo bih se dvoumio, ako ćemo iskreno“, kaže Ramin Grej, zamenik direktora Londonskog kraljevskog pozorišta, na pitanje da li bi postavio predstavu koja kritički govori o islamu. „Zavisi da li predstava vredi, ali, s obzirom na vreme u kojem živimo, bilo bi teško, jer biste bili zabrinuti da će se neko uvrediti i da će drama biti zaboravljena usred svih kontroverzi. To čoveka primorava da bude obazriv.“ U junu 2007, ovo pozorište je otkazalo novu adaptaciju Aristofanove Lisistrate, čija se radnja odvija u muslimanskom raju, iz bojazni da bi predstava mogla da izazove uznemirenje. Drugo londonsko pozorište, Barbican, izbacilo je delove predstave Tamerlan Veliki, iz istog razloga, dok je berlinska Deutsche Oper 2006. godine otkazala izvođenje Mocartove opere Idomeneo, jer se u njoj pojavljuje Muhamed. Pre tri godine Gemeentemuseum iz Haga obustavio je izložbu fotografija iranske umetnice Soreh Hera, koja je prikazivala homoseksualce sa maskama Muhameda. „Neki ljudi u našem društvu bi mogli to da dožive kao uvredu“, rekao je direktor muzeja Vim Van Krimpen. De Volkskrant, holandski levičarski list, pohvalio je muzej zbog „velikog profesionalizma“ u uklanjanju slika. Samoj Heri je prećeno smrću. Tim Marlo iz londonske galerije White Cube, kaže da je takva autocenzura sada uobičajena, ali da je „malo ko priznaje“. Za mnoge je ovo znak suštinskog sukoba islamskih i zapadnjačkih vrednosti. Američki pisac Kristofer Kaldvel u svojoj kontroverznoj knjizi Osvrti na revoluciju u Evropi, objavljenoj prošle godine, tvrdi da su migracije muslimana u Evropu bile nalik kolonizaciji. „Otkad je pre pola veka došao“, kaže Kadvel, „islam se ogrešio o mnoge evropske običaje, ideje i državne strukture sa kojima je došao u kontakt.“ Islam „ne obogaćuje niti oplemenjuje evropsku kulturu; on je potiskuje.“ Ovu ideju o „sukobu civilizacija“ prvi put je spomenuo istoričar Bernard Luis pre dvadeset godina, posle afere sa Salmanom Ruždijem, a nekoliko godina kasnije ju je popularizovao američki politikolog Semjuel Hantington. Danas je ona skoro opšteprihvaćena. „Ponovo se“, kako kaže pisac Martin Ejmis, „zapad sukobljava sa iracionalnim, agnostičkim, teokratsko-ideokratskim sistemom koji se suštinski i nepomirljivo protivi njegovom postojanju“. Pa ipak, čak i dok nastavlja da razvija svoju tezu o sukobu civilizacija, Kaldvel otkriva njene nedostatke. „Ono što sekularni Evropljani nazivaju islamom“, kaže on, „jeste niz vrednosti koje bi prihvatili Dante i Erazmo“. S druge strane, moderna, sekularna prava na kojima se sada temelje „ključne evropske vrednosti, šokirala bi Dantea i Erazma“. Drugim rečima, ono što sada smatramo „evropskim vrednostima“ – individualna prava, sekularizam, sloboda govora – jesu moderne vrednosti, drugačije od onih koje su nekada pokretale evropska društva. Ne bi samo srednjovekovni Evropljani odbacili savremene evropske vrednosti. Odbacuju ih i mnogi današnji Evropljani. Britanska spisateljica Melani Filips se oštro protivi onome što doživljava kao „islamsko preotimanje zapada“ i onome što naziva „laganim približavanjem društvenom samoubistvu“, što je posledica prihvatanja muslimanskih imigranata. Pa ipak, blagonaklono gleda na islamsko odbacivanje sekularnog humanizma, koji razume kao „izopačenu i haotičnu kulturu trenutnog zadovoljenja poriva, u kojoj se porodice raspadaju, deca divljaju, a nasilje, nered i vulgarnost vladaju ulicama“. Muslimani su „zaključili da društvo koje ih primorava da se identifikuju sa tim predstavlja moralnu septičku jamu“, kaže Filips. „Nije nikakvo čudo što ga onda odbijaju.“ I Kaldvel smatra da, iako je trenutni sudar zapada i islama možda „bolan i nasilan“, on istovremeno predstavlja „infuziju kiseonika u sivi, cepidlački, materijalistički intelektualni život zapada“, na kome treba da budemo „zahvalni“. Drugim rečima, ne postoji niz istorijski evropskih vrednosti koje su u suprotnosti sa islamskim vrednostima. Niti danas postoji jedinstveni niz zapadnih vrednosti. Te iste vrednosti protiv kojih se radikalni islamisti bore – vrednosti sekularnog humanizma – jesu vrednosti kojih se gnušaju neki od najvećih kritičara islama. Ako ne postoji spektar „evropskih vrednosti“ koji prevazilazi istoriju, to isto važi i za „islamske vrednosti“. Kao i sve ostale religije, islam obuhvata niz verovanja i splet društvenih institucija, tradicija i kultura, koje povezuju ljude u posebnom odnosu prema onome što smatraju svetim. Tokom svoje istorije, ove institucije i kulture su transformisale čitanje Kurana i praktikovanje islama. Religije, kao i svi ostali društveni oblici, ne mogu a da se ne menjaju. Savremeni islam ne može da liči na onaj iz sedamnaestog veka, kao što ni današnja Meka ne može da liči na onaj grad iz Muhamedovog doba. Islam se nije menjao samo vremenski, već i prostorno. Ova veroispovest, koja se proširila od obale Atlantskog okeana do indonežanskog arhipelaga i dalje, obuhvata narode koji su Kuran uklopili u mnoge svoje starije verske i društvene običaje. Ono što pakistanski Mirpurci doživljavaju kao tradicionalni islam, dosta se razlikuje od shvatanja severnoafričkih beduina. A tradicija britanskih Mirpuraca razlikuje se od tradicije Mirpuraca iz Mirpura. Francuski sociolog Olivije Roj ističe da „ključno pitanje nije šta tačno u Kuranu piše, nego šta muslimani tvrde da u Kuranu piše“. Postoji trajno neslaganje među muslimanima oko toga šta piše u Kuranu, dodaje on, „iako svi govore da je Kuran jasan i precizan“. Čak ni tradicija, koja je navodno toliko duboko ukorenjena i nepromenljiva, poput one oko koje se isplela afera sa danskim karikaturama – zabrana predstavljanja lika proroka Muhameda – u stvari nije ni duboko ukorenjena niti nepromenljiva. Islam nije oduvek zabranjivao predstavljanje proroka. Zabrane su se pojavile tek u XVII veku. Čak su i tokom prethodnih 400 godina brojne islamske zajednice, posebno šiitska, prihvatale likovno predstavljanje Muhameda. U biblioteci Edinburškog univerziteta u Škotskoj, Nacionalnoj biblioteci u Parizu, njujorškom muzeju umetnosti Metropoliten, muzeju Tokapi palate u Istanbulu postoje persijski, otomanski i avganistanski rukopisi sa portretima proroka. Njegov se lik može videti i u mnogim džamijama – čak i u Iranu: na primer, mural iz XVII veka u džamiji Iman zahdah čah zaid u iranskom gradu Isfahanu prikazuje Muhameda sa jasno vidljivim licem. Čak i danas samo malobrojni muslimani doživljavaju crtanje proroka kao problematično. Ubrzo po objavljivanju karikatura u Jyllands Posten-u, objavio ih je i egipatski list Al Fagr. Crteži su bili propraćeni negativnim komentarom, ali urednici Al Fagr-a nisu smatrali da treba da cenzurišu Muhamedovo lice, i zbog toga nisu trpeli nikakve posledice. Verske i političke vlasti u Egiptu nisu se bunile zbog ilustracija u Al Fagr-u, iako su zahtevale izvinjenje od danskog premijera. Ali ako ne postoji univerzalna zabrana prikazivanja Muhameda, zašto su se svi muslimani uvredili zbog karikatura? Pa, nisu. A oni koji jesu, uvredili su se zbog političkog fanatizma, a ne teološke revnosti. Objavljivanje crteža 2005. nije odmah izazvalo reakcije, čak ni u Danskoj. Tek pošto su novinari, razočarani zbog izostanka kontroverze, kontaktirali neke imame i zatražili od njih odgovor, islamisti su prepoznali priliku, stvorenu ne samo karikaturama, već i osetljivošću danskog društva na njihovo objavljivanje. Među prvima koji su bili kontaktirani, bio je i kontroverzni imam Ahmed Abu Laban, čovek ozloglašen zbog podrške Osami bin Ladenu i septembarskim napadima. On je iskoristio karikature kako bi sebe promovisao kao portparola danskih muslimana. Međutim, koliko god se trudio, u prvo vreme nije uspeo da izazove veće reakcije ni u Danskoj ni u inostranstvu. Bilo je potrebno da prođe četiri meseca histeričnog agitovanja i brojnih pritisaka od strane saudijskih diplomata da bi se izazvala veća kontroverza. Krajem januara 2006, Saudijska Arabija je povukla svog ambasadora iz Danske i pokrenula bojkot danske robe. U odgovoru na te postupke, brojne evropske novine su objavile karikature u znak „solidarnosti“ sa Jyllands-Posten-om. Tek je tada taj problem pretvoren u manji diplomatski skandal. Počele su demonstracije i nemiri u Indiji, Pakistanu, Indoneziji, Egiptu, Libiji, Siriji, Iranu, Nigeriji, Palestini, Avganistanu i drugde. Zapaljene su danske ambasade u Damasku, Bejrutu i Teheranu. Ali, kako je Jute Klausen primetila, „ove proteste nisu izazvale karikature, već su oni bili deo konflikta u već postojećim žarištima“, poput severne Nigerije, gde praktično traje građanski rat između muslimana-salafista i hrišćana. Ona tvrdi da je nasilje koje je okruživalo sukob oko karikatura bilo „pogrešno predstavljeno“ kao izraz spontanog gneva muslimana „kojima se nisu dopale slike“. „To apsolutno nije tačno“, kaže ona. „Ove slike su zloupotrebljene od strane određenih političkih grupa u već postojećem sukobu oko islama“. Zašto su novinari uopšte kontaktirali Abu Labana? Danski novinari su ga opisivali kao „duhovnog vođu“. Po zanimanju je bio građevinski inženjer, a islamista po ubeđenju. Njegovo Islamsko društvo u Danskoj je održavalo bliske veze sa Muslimanskim bratstvom, ali nije imalo veliku podršku među danskim muslimanima. Od ukupno 180.000 danskih muslimana, manje od 1.000 ih je prisustvovalo njihovim molitvama petkom. Međutim, Abu Laban je bio ozloglašen zbog svoje podrške septembarskim napadima. Iz novinarske perspektive, bilo je logično zatražiti komentar od tako kontroverzne ličnosti. Ali to je bilo logično i u političkom smislu. Liberali sa zapada su ljude poput Abu Labana doživljavali kao prave, autentične predstavnike islama. Danski poslanik Naser Kader se priseća razgovora sa Tøgerom Seidenfadenom, urednikom levičarskog lista Politiken, koji je vrlo kritički pisao o karikaturama. „Rekao mi je da su te karikature uvredile sve muslimane. Ja sam mu odgovorio da nisam uvređen. On mi je na to rekao: Ali ti nisi pravi musliman.“ Drugim rečima, za liberale je biti pravi musliman podrazumevalo da moraš da budeš uvređen zbog karikatura. Ako se muslimanska autentičnost tako definiše, onda samo neko poput Abu Labana može da bude pravi glas muslimana. Danske karikature nisu samo, kako je Jute Klausen primetila, „postale oruđe ekstremizma, već su i na zapadu kreirale lažnu sliku toga šta muslimani „rade“ kad reaguju na karikature“. Ili, kako je Naser Kader rekao: „Vređa me to što novinari i političari doživljavaju fundamentaliste kao prave muslimane“. Mitovi o danskim karikaturama – to da svi muslimani mrze karikature i da je to ideološki sukob – pomogli su Abu Labanu da se transformiše u autentičnog predstavnika islama. Istovremeno, stavovi Abu Labana su potvrđivali mitove o danskim karikaturama. Obrazac za ovakvo stvaranje mitova bio je slučaj Salmana Ruždija. Više od dvadeset godina od izricanja fatve, spremni smo da prihvatimo ideju da je čitava ova afera pokrenuta bogohuljenjem u Satanskim stihovima, koji su duboko uvredili sve muslimane. To nije istina. Satanski stihovi su objavljeni u septembru 1988. Narednih pet meseci, dok ajatolah Homeini nije izrekao fatvu na dan sv. Valentina 1989, većina muslimana je ignorisala tu knjigu. Kampanja protiv nje je uglavnom vođena na indijskom podkontinentu i u Britaniji. Ako ne računamo Saudijsku Arabiju, nije bilo previše entuzijazma za kampanju u arapskom svetu ili u Turskoj, niti u muslimanskim zajednicama u Francuskoj i Nemačkoj. Kada su saudijske vlasti pokušale da krajem 1988. zabrane knjigu u svim muslimanskim zemljama, malo ko se odazvao tom pozivu, osim država sa velikom podkontinentalnom populacijom, poput Južne Afrike ili Malezije. Čak je i u Iranu knjiga bila svuda dostupna i recenzirana je u mnogim novinama. Kao i u slučaju danskih karikatura, upravo je politika, a ne religija, pretvorila Satanske stihove u svetski događaj istorijskih razmera. Problem se prvo javio u Indiji, gde je islamistička grupa Džamat-e-islami, koju je Ruždi kritikovao u svom prethodnom romanu Sramota, pokušala da preko romana stekne političke poene u predizbornoj kampanji. Napadi na Ruždija su se iz Indije prelili u Britaniju, gde je Džamat imao čitavu mrežu različitih organizacija, koje je finansirala saudijska vlada. Od 1970. godine, Saudijska Arabija je koristila novac od nafte za finansiranje salafijskih organizacija i džamija širom sveta, da bi osigurali svoju poziciju predstavnika umme. Zatim je došla Iranska revolucija 1979, kada je svrgnut šah i uspostavljena islamska republika. Teheran je postao centar muslimanskog radikalizma, a ajatolah Homeini njegov duhovni vođa, što je predstavljalo direktan izazov Rijadu. Satanski stihovi su postali oružje u sukobu Saudijske Arabije i Irana. Rijad je zadao prvi udarac. Fatva je predstavljala pokušaj Irana da na njega odgovori. Skandal sa Ruždijem je bio prekretnica u političkom i kulturnom životu zapada. Tada su mnogi problemi koji sada dominiraju političkim životom – multikulturalizam, sloboda govora, radikalni islam, terorizam – prvi put izbili na površinu. Tada je i naše poimanje tih problema počelo da se menja. Skandal oko Satanskih stihova predstavljao je pre svega politički, a ne verski sukob. Ali prihvativši mitove o tome da je čitava afera bila teološke prirode i o tome da su svi muslimani uvređeni tim romanom, mnogi liberali su zaključili da su u post-ruždijevskom svetu islamisti pravi predstavnici islama i da u pluralističkom društvu suživot nalaže veća ograničenja slobode govora. Britanski muslimanski filozof Šabir Akhtar je u vreme skandala sa Ruždijem izjavio: „Autocenzura predstavlja razuman uslov u svetu strastvenih ubeđenja. To što Ruždi objavljuje o islamu ne tiče se samo njega. Tiče se svih nas – ne samo muslimana.“ Vremenom su se s tim složili i liberali na zapadu. Šta god da je u principu pravedno, kako danas mnogi tvrde, u praksi se mora udovoljavati verskoj i kulturnoj osetljivosti, jer je ona duboka. Kaže se da živimo u svetu u kojem se sukobljavaju različite kulture sa različitim vrednostima, od kojih nisu sve podjednako važne, ali je svaka važna u svom kontekstu. Da bi tako različita društva dobro funkcionisala i bila pravedna, moramo pokazati poštovanje za druge narode, kulture i mišljenja. Socijalna pravda nalaže ne samo da se svi pojedinci tretiraju kao politički jednaki, već i da njihova kulturna uverenja budu jednako priznata i poštovana. To je filozofija multikulturalizma. A u multikulturalnom svetu, izbegavanje nanošenja kulturne boli smatra se važnijim od slobode izražavanja, koja se često tumači kao apstraktno pravo. Po rečima sociologa Tarika Moduda: „Ako ljudi misle da zauzimaju isti politički prostor bez sukoba, moraju da ograniče svoje kritike osnovnih uverenja onih drugih.“ U post-ruždijevskom svetu, liberali su suštinski internalizovali fatvu. Posledica svega ovoga je to da liberali sada podržavaju najreakcionarnije pojedince u muslimanskoj zajednici. Ruždijevi kritičari nisu ništa veći predstavnici muslimanske zajednice nego što je i sam Ruždi. I on i oni predstavljaju različita mišljenja u okviru muslimanske zajednice, kao i Naser Kader i Abu Laban. Ruždi je predstavnik radikalnog, sekularnog mišljenja, koje je osamdesetih bilo vrlo istaknuto. Ruždijevi kritičari su nastupali iz najkonzervativnije pozicije. Oni nisu vodili kampanju protiv Satanskih stihova da bi zaštitili različite muslimanske zajednice od nekontrolisanih napada mrzitelja muslimana, već da bi sačuvali svoj položaj u tim zajednicama od političkih napada radikalnih kritičara, da bi očuvali svoje pravo da budu pravi zastupnici islama, uskraćujući legitimitet svojim kritičarima. I jednim delom su u tome uspeli, jer su ih sekularni liberali prihvatili kao „autentične“ predstavnike muslimanske zajednice. Britanski akcioni komitet islamskih poslova (UKACIA), udarna pesnica anti-ruždijevske kampanje u Britaniji, bio je sačinjen uglavnom od radikalnih islamističkih organizacija. Ove grupe su oformile jezgro Britanskog muslimanskog saveta, osnovanog 1977. godine, a političari i novinari su ih ubrzo prihvatili kao autentične predstavnike britanskog islama. „Najveći deo organizacija sa kojima (britanski) državni predstavnici razgovaraju“, kaže sociolog Četan Bat, stručnjak za verski ekstremizam, „su pod uticajem, dominacijom ili su samo paravan Džamal-e-islamija i Muslimanskog bratstva. Njihova politika je strogo zasnovana na politici radikalne islamske desnice, i ona ne predstavlja politiku ili težnje većine muslimana u ovoj zemlji“. Naravno da ne. Ankete redovno pokazuju da samo oko 5% muslimana smatra BMS svojim predstavnicima. Ali zvanična podrška koja se pruža takvim organizacijama u postruždijevskom dobu iskrivljuje percepciju muslimanskih zajednica u Britaniji, a u određenoj meri i muslimansko razumevanje svoje zajednice. I to ne samo u Britaniji. Naser Kader smatra da se nešto slično dešava i u Danskoj. „Samo nekoliko meseci pre skandala sa karikaturama, premijer je pozvao Abu Labana na skup o terorizmu. Ljudi poput mene su govorili da on predstavlja samo nekolicinu ljudi. Ali niko nije hteo da sluša. Država je smatrala da ako razgovara sa nekim ko izgleda kao musliman, onda razgovara sa pravim muslimanima. Ja ne izgledam onako kako oni zamišljaju muslimane – nemam bradu, nosim odelo, pijem – dakle, nisam pravi musliman. Ali većina muslimana u Danskoj više liči na mene nego na Abu Labana.“ Osamdesetih, kad sam ja stasavao, pojam „radikalni musliman“ je označavao militantnog sekularistu, nekoga ko nije kritikovao samo rasizam, već i uticaj džamija. Nekoga kao što sam ja. Naravno, danas taj izraz znači nešto sasvim suprotno – „radikalni“ su verski fundamentalisti. Zašto se to desilo? Uglavnom zbog razočaranja u sekularnu levicu, s jedne, i zbog institucionalizovanja multikulturalne politike, sa druge strane. Razočaranje u sekularnu politiku, raspad levice, i napuštanje politike univerzalizma zarad politike etničkog partikularizma od strane levice, doprinelo je da se mnogi sekularni Azijati okrenu islamizmu, kao alternativnom pogledu na svet. Istovremeno, pojava multikulturalizma i politike identiteta doprinela je stvaranju tribalnijih društava i srušila težnje ka univerzalnim vrednostima. Ovakav razvoj događaja je u muslimanskim zajednicama doprineo urušavanju progresivnih trendova i jačanju verskih šovinista. Sekularni muslimani se smatraju izdajnicima sopstvene kulture, a radikalni islam postao je ne samo prihvatljiviji, već za mnoge i autentičniji. Gušenjem sekularne tradicije, militantni islam je postao jedino utočište za ogorčenu omladinu. Liberalna politika multikulturalizma nije stvorila radikalni islam, ali je doprinela stvaranju prostora za njega, koji ranije nije postojao u zapadnim društvima. Ona je obezbedila i lažni moralni legitimitet za islamske argumente. Kad god neki političar kritikuje neko „uvredljivo“ delo, kad god neke novine objave izvinjenje zbog uvrede, kad god neki novinar kaže nekome poput Nasera Kadera da nije „pravi“ musliman, moralna pozicija islamista jača. Uvek će biti ekstremista koji prete smrću karikaturistima ili spaljuju novinske redakcije. Protiv toga se ne može mnogo uraditi. Ali zato možemo odbiti da kreiramo kulturu koja ohrabruje takve ljude, prihvatajući ih kao legitimne predstavnike svojih zajednica. Kenan Malik, Eurozine, 22.04.2010. Sa engleskog preveo Ivica Pavlović Peščanik.net, 18.05.2010.

Objektivno novinarstvo

Saopštenje medijskih kuća „Novosti“, „Ringijer“ i Press

Cane i VAC preuzimaju tržište medija u Srbiji!

Kompanije „Novosti“, „Ringijer“ i Press pablišing grup, izdavači najtiražnijih srpskih dnevnih i periodičnih novina, upozoravaju Vladu Srbije i srpsku javnost da je upravo u toku pokušaj preuzimanja kompletnog tržišta štampe od strane „lica sa poternice“ Stanka Subotića Caneta i nemačke korporacije VAC Naime, pojedine banke, poverioci kompanije „Futura“ u stečaju, uporno odbijaju da podrže plan restrukturiranja ove firme, koja je sa 1.200 prodajnih mesta širom Srbije najvažniji i najveći distributer novina u Srbiji. Kompanija „Futura“ bila je, podsetimo, u vlasništvu firmi čiji je krajnji vlasnik Stanko Subotić Cane, a u stečaj je otišla pre nekoliko meseci zbog ogromnih dugova dobavljačima. Izdavačima novina, „Telekomu“, „Telenoru“, duvanskim kompanijama i ostalim dobavljačima „Futura“ duguje čak 1,95 milijardi, zaposlenima 292 miliona, a Poreskoj upravi 134 miliona dinara. Svi ti dugovi najverovatnije će ostati nenaplaćeni ukoliko „Futura“ ode u bankrot. Pri tom, banke koje sada teraju „Futuru“ u bankrot jesu poverioci prvog reda, obezbeđeni su hipotekama u nekretninama i zemljištu i jedino su njihova potraživanja sigurno naplativa. Možda se razlog za ovakvo ponašanje banaka nalazi u njihovim vezama sa VAC-om, koji je jedan deo potraživanja tajno otkupljivao od njih. VAC jedini ima jasan interes da „Futura“ ode u stečaj. Jer, korporacija VAC je vlasnik „Štampa sistema“ i u slučaju gašenja „Future“, preuzeo bi najveći deo srpskog tržišta štampe. Ako se to desi, VAC će postati monopolista u distribuciji štampe u Srbiji, što nije u interesu nikome osim njima. Monopol u distribuciji vodi direktno ka gušenju slobode štampe, ali i gušenju malih, privatnih i slobodnih medija. Na sve to, ukoliko „Futura“ bankrotira, bez posla će u ovoj kompaniji ostati oko 2.500 zaposlenih, a biće ugroženo na hiljade radnih mesta u dnevnim i nedeljnim novinama, koje neće moći da opstanu u uslovima tržišnog monopola. Konačno, nikako ne treba zaboraviti da je Stanko Subotić Cane, čovek sa crvene liste Interpola, čovek optužen i osumnjičen za najteža krivična dela, bio dugogodišnji poslovni partner VAC-a, pa i u „Futuri“, i da nikada nije do kraja utvrđeno da li je on još u partnerskim odnosima sa ovom nemačkom kompanijom. Pitamo zato: kome je u interesu da VAC preuzme srpsko tržište štampe? Kome je u interesu da se uguši srpska industrija štampanih medija? Srpskim građanima i srpskoj državi sigurno nije. Tražimo od nadležnih državnih organa da ispitaju ceo ovaj slučaj i spreče nezakonito preuzimanje tržišta štampe i formiranje monopola.

Glavni urednici „Novosti“, „Blica“ i Pressa, Manojlo Vukotić, Veselin Simonović i Dragan J. Vučićević

–

Odgovor Caneta Subotića

Umesto da odgovaraju za sva zlodela i krađe kojima su uništili Srbiju, gazdinski dvojac Beko-Mišković, preko svojih ličnih urednika i svojih medija nastavlja da obmanjuje javnost, zamenjujući teze i na ovaj način daju odgovor na tužbu koju sam protiv njih podneo tužilaštvu u Švajcarskoj i po kojoj tužilac uveliko postupa.

Iako je specijalni tužilac najavio da će ispitati privatizacije Večernjih Novosti i Luke Beograd i moje tvrdnje da su te kompanije kupili prevarom i mojim novcem, istraga se ne sprovodi, a njihovi urednici kreću u novi napad na mene iznošenjem najordinarnijih laži.

1. Za početak, ja nisam osumnjičen ni za kakva najteža krivična dela, već isključivo i jedino za krivično delo: “zloupotreba službenog položaja“ i to u privatnoj firmi, čiji sam ja vlasnik, a na osnovu “montirane“ optužnice čiji su inspiratori upravo Beko i Mišković.

2. Dalje, od 2007 godine, kada su me i stavili na optužnicu, ja više ne upravljam firmom “Futura“, koju su Beko, Mišković i njihovi plaćeni političari sve vreme uništavali, da bi na silu i uz pomoć državnih firmi bez moje saglasnosti ili čak konsultacije otvorili stečaj.

3. Najodgovornija osoba za pokretanje stečaja je Branko Radujko, direktor “Telekoma“ poslovni partner Miroslava Miškovića, koji je to uradio protivno poslovnoj logici po nalogu Vlade Srbije, koju su formirali Beko i Mišković.

4. Od decembra 2008 godine, upravo zbog ucene Beka i političara iz Srbije nisam u poslovnim odnosima sa WAZ-om, izuzev finansijskih obaveza i garancija koje sam izdao još 2006. godine prilikom privatizacije “Večernjih Novosti“ i to u ime Beka i Miškovića. Kako su sa parama WAZ-a njih dvojica kupili “Novosti“, a akcije zadržali za sebe i evo 4 godine ih ne predaju vlasnicima, WAZ je aktivirao moju garanciju i trenutno zbog toga imam višemilionsku štetu.

5. Razlog ovog sumanutog saopštenja, koje potpisuju plaćenici Beka i Miškovića, koje je kontradiktorno i samo po sebi, leži u činjenici da su obojica dovedeni pred svršen čin i da moraju ili da predaju akcije “Novosti“ pravom vlasniku ili da vrate novac sa kamatom i izgubljenom dobiti. A njih dvojica pokušavaju da uz pomoć političara kojima su obećali “masne“ premije, ako ih podrže, ne urade ni jedno ni drugo. Namera im je da zadrže i “Novosti“, ali i tuđe pare kojima su plaćene.

6. Dodatni razlog je i tužba za prevaru koja je protiv njih dvojice podneta, a čiji je proces ovih dana započeo u međunarodnom sudu u Parizu. Beko i Mišković veruju da će ovakva plaćenička saopštenja moći da budu dokazi u njihovu korist na sudu, jer su to navikli u Srbiji.

7. U narednih nekoliko dana će moji advokati predati izjave specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, uz obimnu dokumentaciju, a koje se odnose na krivična dela oko privatizacija “Novosti“, “Putnika“, “Luke Beograd“, “Trudbenika“ iz Vršca i mnoge druge. Glavni akteri kriminalnih radnji su upravo Milan Beko, Miroslav Mišković, Manojlo Vukotić i njihovi izvršioci Goran Mrđa, Nenad Popović, Miško Đorđević, Dejan Mihajlov, Predrag Bubalo, Aleksandar Nikitović i mnogi drugi.

Očekujem da mediji objave sadržaj moje izjave i dokumentaciju i tada će svima biti jasni razlozi za ovakva lažna saopštenja u kojima se ja optužujem za monopol na distribuciju štampe, iako mi je država svu imovinu u Srbiji ili uništila ili otela i zamrzla.

U Ženevi, 16. 5. 2010.
Stanko Subotić

Izvor Vesti, Frankvurt

Biće skoro propast sveta

.

Pevačica Jelena Karleuša održala je sinoć koncert pod nazivom „All about diva“ u prepunoj „Beogradskoj areni“. Ispred ulaza se i pred sam koncert tražila karta više, a zbog najave svetskog nastupa na ovaj muzički spektakl došli su čak i oni koji ne slušaju muziku ove pevačice.

.

Juče u popodnevnim časovima Požegu je pogodio tornado, Dom zdravlja je ostao bez krova, a vetar je naneo štetu na više desetine objekata.

U ataru Sombora, u okolini salaškog naselja Gradina u sredu, pola sata posle podneva pojavila se tzv. pijavica, odnosno, kako je poznatija, tornado, javila je Radio televizija Vojvodine.

Bођа криминалне групе студент Полицијске академије

.

Србији су потребне промене на свим нивоима. Одмах.

–

Полиција је ухапсила седам особа осумњичених да су отели М.Ј. из Београда и за његов откуп од родитеља тражили 150.000 евра, саопштило је Министарство унутрашњих послова.

Ухапшени су Дарко А. (20), Милан Д. (20) Радивоје В. (21), Филип И. (21), Вања Н. (20), Филип Ј. (21) и Кристина Л. (21), сви из Београда.
Медији су пренели да је отет осамнаестогодишњи син имућног привредника и да је отмица изведена уз помоћ мреже Фејсбук.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/189564/Uhapseno-sedmoro-osumnjcenih-za-otmicu-mladica-iz-Beograda

Према речима начелника Управе криминалистичке полиције ПУ Београд Дарка Сенића, вођа ове криминалне групе је студент Полицијске академије.

—

Новосађанин С.П. (22) убијен је рано јутрос у оружаном нападу у центру тог града, а Г.П. (18), је тешко рањен, саопштила је данас новосадска полиција. Полиција ухапсила Дејана С. (19) из Новог Сада због основане сумње да је био учесник тог напада, додаје се у саопштењу.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/189562/Ubijen-mladic-u-Novom-Sadu-drugi-tesko-ranjen

—

Сталне епизоде насиља, које су у Србији прерасле у дугогодишњу епидемију, постављају питање да ли је могуће наћи противотров за ову пошаст. Стручњаци кажу да су то сада нове генерације које су промашиле детињство и које тек треба да одреде БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ.

Књижевник, најмлађи добитник НИН-ове награде и отац деце рођене током деведесетих Владимир Арсенијевић каже:

– Мислим да је помало проблематично позивати се стално на Милошевића јер је, на крају крајева, 2010. и ми сад можемо да говоримо о генерацији која је половину или више од половине свог живота проживела у пост-милошевићевом добу. Рекао бих да су они далеко више производ ове тужне и дезоријентисане, до сржи труле пост-милошевићевске Србије која је, уместо да раскрсти с Милошевићевим наслеђем једном за свагда, одлучила да не уради то, да не уради готово ништа, да не пружи ниједан конкретан, безуслован одговор ни на једно од конкретних, безусловних питања која толико муче читаво наше друштво. Кажу да свако друштво има власт какву заслужује. Аналогно томе, рекао бих и да свако друштво има омладину какву заслужује.

Генерације одрасле деведесетих провеле су детињство у специфичној сценографији тог доба коју су чинили празни рафови у самопослугама, улице препуне насиља, дилера и канистера са бензином, а путовање у иностранство њихових родитеља променило је дестинацију и циљ. Уместо по фармерке у Трст, одлазило се у Сегедин по кобасице, а кожне јакне из Лондона и Париза замениле су шушкаве „монт“ јакне које су се брзо тањиле и испумпавале на телима Слобиних пионира. Генерацији клинаца одраслих током деведесетих, навикнутој на цивилизацијски „рикверц“ у којем је живела током те турбулентне деценије, и сам 5. октобар 2000. године донео је помало чудан период адаптације на „цивилизацију“ на коју је Србија, уз стране донације и ДОС-овску власт, била постепено прикључивана. А тај прикључак на нормалне токове живота носио је и разне бизарне епизоде, као што је она у којој су многи припадници генерације Слобиних пионира први пут присуствовали њима непознатом и несвакидашњем догађају – сипању бензина на пумпи. До тада су ови клинци точење ове течности углавном повезивали са крајпуташким дилерима који су наоружани канистерима снабдевали грађане под санкцијама.

Читав амбијент одрастања ових генерација био је далеко од нормалног, а са овим се слаже и социолог Ратко Божовић.

– Сетите се оног графита „Овде није нормално бити нормалан“. Управо он најбоље описује прилике из деведесетих година, у којима су се формирале генерације које неко зове Слобним пионирима. Те генерације су одрасле у нецивилизацијским околностима препуним сиромаштва, стресова, ратова, растурених породица. Они нису имали шансу да живе нормално и то време је било пуко преживљавање на најнижем могућем нивоу опстанка. Због тога се та деца, која данас имају хомофобичне испаде или премлаћују стране туристе у Београду, и не могу понашати другачије. Ако живите у периоду у којем имате хаос, онда не можете очекивати да се формирају људи супротни том и таквом времену – каже Божовић.

Психијатар Јован Марић генерацију која је одрастала деведесетих описује као генерацију погрешног моралног путоказа. Било им је ускраћено много штошта јер су елементарни проблеми били набавка хлеба, уља и шећера. Док су њихови вршњаци из света путовали аутостопом по свету са руксаком на леђима, радозналост младих Срба није била задовољена. Расло се у време грађанског рата, а 1996. се десила чувена изборна крађа, па су ове генерације са моралног аспекта потпуно искварене и деградиране.

– Моралне вредности се усвајају од људи са ауторитетом – родитеља, наставника, министара, све до председника државе. Ако се са врха друштвене пирамиде краде, а изборна крађа је управо то, онда ће се красти и по самопослугама, фабрикама, а они са најнижим нивоом моралности ће убијати. Све нам се то дешавало тих година, а и касније. Можда је највећи недостатак тог времена то што је дошло до моралне ерозије, а то се и данас одражава у њиховој свести – објашњава Марић.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/117262/Deca+devedesetih+na+ringi%C5%A1pilu+tranzicije.html

—

17. мај 2009.

Napadi

У последњих месец-два догодило се више од десет напада на полицајце у Србији. У једном случају је један полицајац смртно страдао. Недавно је пребијен бивши фудбалер Звезде и легенда југословенског фудбала. Док се возио са супругом, због кошкања када је зауставио возило, генерал Војске Србије је добио батине од једног грађанина. Пре извесног времена су пијани грчки банкари пребили саветника председника Србије. Обрачуни између криминалних група су све суровији, сведоци смо да се криминалци између себе убијају попут звери, одсецају се главе, спаљују живи… Све су монструознија убиства у Србији, и међу обичним грађанима. На улици је дроге све више и више и све је јефтинија.

Да ли се у Србији дешава нешто ненормално, нешто неочекивано? Не. Србија је ненормална већ деценијама, а после генерације са ’’асфалта деведестих’’, стижу генерације са ’’асфалта прве деценије 21. века. ’’ Они су још суровији, одлучнији, и нису под контролом неке ’’службе’’.

У наредних годину дана можемо очекивати нагло повећање криминала, учестала пребијања политичара, генерала, отмице богатих људи и томе слично. За све људе који су на власти – без обзира на то којој странци припадају, којој организованој привредној криминалној групи или масонској ложи да припадају, како су зарадили ’’први милион’’ – долази прави пакао.

Ускоро ће средњошколци тући сваког политичара кога сретну на улици. Ускоро ће настати прави рат, грађани ће спонтано и на своју руку започети борбу против овог болесног друштвеног система који је створен од стране оних који се сада чуде ’’шта се то дешава у друштву, куда то иде ова држава?’’. ’’Какав је то народ, како неко сме да нападне полицију, фудбалску легенду’’? Сме. Ако ништа друго, ово је доказ да Србија коначно напушта психологију титоизма, грађани се ослобађају сваког облика страха пред ’’државом’’, ’’ауторитетима државе’’. То значи да за Србију има наде, неке нове генерације ће једног дана од Србије направити државу којом ће се поносити сви њени грађани. То су генерације које се не плаше ни политичара ни генерала. Време је да се они почну плашити грађана!

На прсте једне руке се могу набројати политичари, бизнисмени, генерали, свештеници и новинари који заслужују искрено и истинско поштовање највећег броја грађана ове државе. Сви остали су ’’мете’’. А оних који су на ивици егзистенције, на врхунцу психичког притиска, све је више. Једно је сигурно, са новим генерацијама ’’нема шале’’. Нема више мирних, глупих и слабих – пионира.

Долази време правих ауторитета, правих лидера, храбрих генерала. Нове генерације, без обзира на постојеће стање, изградиће нормално друштво.

—

13. децембар 2009.

Ništa nije slučajno

БЕОГРАД 13. 12. 2009

Полицајац ударио у попа

У петак увече, полицајац који није био на дужности својим приватним колима изазвао је саобраћајну несрећу у близини Земун поља Том приликом је утврђено да је имао 1,99 промила алкохола у крви. Он је уједно и „прва жртва“ новог закона о саобраћају. Како Пресс сазнаје, у другом возилу се налазио поп. Након удеса, полицајац је провео 12 сати у полицијској станици. Према новом закону о саобраћају, уколико би суд утврдио да је вожња под утицајем алкохола узрочник несреће, предвиђена је новчана казна између 30.000 и 50.000 динара, или казна затвора до 60 дана, као и забрана управљања возилом између 10 и 12 месеци. За овакав прекршај уследило би и 15 поена, међутим, с обзиром на то да закон о прекршајима још увек није почео да се примењује, у овом конкретном случају казнени поени се неће изрећи.

PRESS

„Ако ми изгласамо у Скупштини да је црно бело, онда је то тако“

Бахатост гарантује останак на власти

Дубравка Стојановић

Blic, 16.05.2010.

Прелазак из партије у партију, којем смо сведоци све чешће, омогућава појединцима да сачувају привилегије, позиције, власништво, а у драматичнијим ситуацијама то је и питање очувања голе коже. У зрелим политичким друштвима такви потези би значили политичко самоубиство, код нас за то следи награда.

Све је то део „система без система“ који влада у Србији, каже у интервјуу за „Блиц недеље“ Дубравка Стојановић, историчарка и професорка на Филозофском факултету у Београду.

Партије у нашој традицији, објашњава наша саговорница, никада нису биле чврсто везане за начела, политичке принципе, па ни сопствене програме и страначко име које их је повезивало с одређеним идејним концептима. Партије су својим члановима обезбеђивале функцију, али и егзистенцију: оне су од настанка странака у 19. веку биле један од најсигурнијих начина за друштвено напредовање, па и стицање иметка.

–

Зашто ми нисмо уређена држава и друштво, зашто ни у чему нема система?

– А шта ако је то систем? Ако је систем да нема система? И у Београду крајем 19. века болно су били препознатљиви готово идентични „системски“ проблеми – ни тада није било јасног циља, програма, одређених приоритета, законског оквира, правне државе, одговорности… тридесет година се расправља да ли да се прво среде улице или да се уведе канализација, или да то буде обрнуто. На крају се прескупо среде улице, а онда се после годину дана раскопају да би се поставиле канализационе цеви. То је парадигма тог „система без система“. Нико због тога никада није одговарао, нико чак ни власт није изгубио због такве бахатости према јавном интересу, грађанима, новцу.

То је онда идеалан простор за корупцију?

– Да, јер управо у таквом „систему“ се лакше и лепше влада, он је неограничен простор за корупцију, он је један „згодан“ анархични оквир у коме је све могуће. То би био идеал сваке власти кад би им њихова друштва пуштала да тако владају. И у томе је проблем – овакав поредак очигледно одговара и власти и већини бирача јер не захтева ни од кога веће напоре. То је друштво малих потреба, а такво друштво не иде напред, нема потребе да се развија.

Који су данашњи примери тога о чему говорите?

– Узмимо само новине од пре неке три недеље. У једном дану нашла сам три такве вести: одбачен пројекат реконструкције Народног музеја; радови на Газели чекају да се заврши нови мост; отказана концесија за пут Суботица–Београд! Или случај београдског метроа! Па то су ствари које се вуку деценијама, а горућа су питања последњих 10 година! Како је могуће да то све сад буде одбачено? Да ли то значи да се тим питањима раније неозбиљно и нестручно приступало? Каже, с правом, градоначелник Ђилас да се неће улазити у пројекат метроа док се не направи детаљан пројекат, док се све не измери, све не израчуна! Па наравно! Али да ли то значи да у претходних 40 година, од кад је то питање кључно, то није израчунато? Па колико је та нехајност коштала? Сигурна сам, више од самог метроа. Хоће ли некоме бити због тога суђено? Ако неће, како онда увести принцип одговорности и систем у друштво које све своје напоре, време и средства улаже у онемогућавање изградње било каквог система.

.

Одакле толика моћ странака, где се доносе одлуке?

– Партијска држава је супротна правној држави, у њој је закон оно што партија каже да је закон. Уколико се то коси с позитивним законодавством, утолико горе по њега! Прецизно је то, у 19. веку, дефинисао Стојан Протић, идеолог Народне радикалне странке и најважнији сарадник Николе Пашића. Он је темељно заступао став да владајућа већина има право да крши закон јер је већина. Тиме се у друштво уводи право јачег, а сва се друга права и правила њему потчињавају. То је један од наших тужних континуитета. Партијска држава овде није дошла с комунизмом. Напротив! Комунизам је на ту традицију одлично „легао“. Одатле произлази неограничена моћ владајуће групе, која се онда може и косити са здравим разумом. „Ако ми изгласамо у Скупштини да је црно бело, онда је то тако“, говорило се у нашој Скупштини крајем 19. века. То је суштина система о коме говоримо.

Док политичари имају све погодности и привилегије, и они на власти и опозиција, већина грађана гура се у превозу, чека на правду годинама и једва саставља крај с крајем, је л’ то живот који су нам обећавали?

– Није, наравно, али обећали су нам и Косово! Другим речима рекли су нам на изборима – постоји то питање Косова, то је „питање свих питања“! То сад морамо да решавамо, а болнице, школство, путеве, железницу, метрое, мостове, пензије, демократију, правну државу, Народни музеј, Народну библиотеку… ма то ћемо после лако. Ето, и то је континуитет. Овде се два века влада помоћу тих „питања свих питања“ којима се запушавају сви стварни проблеми. А „питања свих питања“ су, наравно, нерешива. И онда је то идеалан систем владања. У Херцеговини тек уштројеном петлу засеку и кресту, да га од те свежије ране не боли она старија, да од „горње не осети доњу“. Тако и наше власти – оне отварају нове проблеме или подгревају оне „вечне“, да не бисте осетили колико вас боле они стварни, егзистенцијални проблеми. Свесно се производи та паралелна реалност, у коју многи поверују јер је тако лакше. А онда је одатле тешко наћи излаз.

.

За неколико дана излази из штампе ваша књига „Уље на води. Огледи из историје садашњости“, у издању Пешчаника. Шта је то историја садашњости? Је л’ то парадокс?

– То је начин да помоћу историјских анализа процеса дугог трајања покушамо да разумемо садашњост. Историја се ту појављује као наука о садашњости, покушава да објасни како смо стигли довде, која је дијагноза, а који је лек. Садашњост се боље и тачније види из те дуге перспективе прошлости.

–

Разговарала Маја Војиновић

Ekonomski mitovi Titove vladavine

U vreme Tita, Tito je živeo bolje

Pressmagazin je u saradnji sa Perom Simićem, koji širom bivše Jugoslavije važi za najboljeg poznavaoca lika i dela Josipa Broza, u seriji tekstova o najvećem sinu jugoslovenskih naroda razotkrio niz laži i mitova na kojima je zasnivana njegova vladavina. Simić je Pressmagazinu dostavio niz dokumenata koji su čuvani u tajnim arhivama, što u Beogradu, što u Moskvi, iz kojih se, između ostalog, dokazuje da Tito dugo vremena posle rata nije imao podršku u srpskom narodu, da je namerno slao srpsku decu da ginu na Sremskom frontu, da je čuveno zasedanje u Jajcu, na kojem je zasnovana državnost treće Jugoslavije, bio lažiran, kao i da je „istorijsko ne“ Staljinu, na kom je zasnovan kult Titove ličnosti, takođe istorijska izmišljotina jer je u stvari Staljin Titu rekao „ne“. Kao i da je otimanje Kosova od Srba započeo upravo Broz, pošto je 1945. zabranio povratak Srba u pokrajinu, a posle Brionskog plenuma 1966. iskoristio kosovske Albance dajući im elemente državnosti da bi se obračunao sa srpskim rukovodstvom sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.
U ovom broju Pressmagazin razotkriva poslednji i najveći komunistički mit koji i dalje živi u glavama Srba, mit o Titovom modelu ekonomije u kom su svi lepo živeli i koji je svima omogućavao da putuju po celom svetu. Danas, 30 godina nakon njegove smrti, širom bivše Jugoslavije, čak i generacije rođene posle njega, verujući tom mitu, ne kriju da bi dale sve samo da se on vrati jer su njihovi roditelji živeli bolje, zato što su u Titovo vreme izgrađeni putevi, zgrade…
Simić je dobar deo svog dugogodišnjeg istraživanja o Brozu posvetio upravo tome da dokaže kolika zabluda vlada o Titovom samoupravnom socijalizmu. On je pronašao strogo čuvana dokumenta Saveznog sekretarijata za inostrane poslove i Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ i SIV-a iz 1977.  koja sadrže ekonomske pokazatelje iz kojih se vidi da je od 1974. do 1976, kada je Titovo rukovodstvo definitivno napustilo dotadašnji model polutržišne privrede, jugoslovenska privreda bukvalno desetkovana.
– U poslednjih desetak godina Titove vladavine Jugoslavija je poništila gotovo sve pozitivne efekte Titovog odvajanja od Staljina.

Takozvani uspeh Titove ekonomije zavisio je od toga koliko su SAD ubacivale novca u Jugoslaviju. Ali i u uslovima socijalizma taj novac je imao manji efekat nego da je Jugoslavija bila direktan američki saveznik koji bi u tržišnim uslovima razvijao svoju privredu – kaže za Pressmagazin Pero Simić.
Kako kaže Simić, posle 1948. Tito je uhlebljenje pronašao kod Amerikanaca, a Jugoslavija postala projekat finansiran sa Zapada, da bi uoči Titovog silaska sa istorijske scene jugoslovenski „samoupravni socijalizam“, za samo nekoliko godina kako je ostao „na svojim nogama“, dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita, kao što ga je uoči Titovog „istorijskog ne“ Staljinu imao prosovjetska Jugoslavija.
– O tome nije smelo javno da se govori. Ekonomski podaci su čuvani u najvišem državnom vrhu. Već tad je čak dvadesetak hiljada osnovnih OUR-a poslovalo sa gubicima, a koji su predstavljali trećinu subjekata jugoslovenske privrede. Plate u preduzećima koja su ostvarivala gubitke bile su u proseku za 5,4 odsto veće od primanja zaposlenih u rentabilnim firmama. Gotovo svaki četvrti jugoslovenski radnik, tačnije 22,9 odsto njih – radio je u preduzeću koje je poslovalo sa gubicima. Učešće Jugoslavije u tom periodu u svetskoj trgovini palo je za trećinu, sa 0,59 na 0,42 odsto, a jugoslovenski izvoz na konvertibilna tržišta opao je za više od trećine – sa 35,8 na 23 odsto. Eto, to je bila ta Titova ekonomija. A te gubitke mi danas otplaćujemo. Zabluda je da se u Titovo vreme bolje živelo – kaže Simić.
On kaže da su za poslednjih deset godina Titovog vođenja Jugoslavije dugovi zemlje povećani sedam puta, a zaduženost prema zapadnoevropskim zemljama, prema jednoj strogo poverljivog informaciji jugoslovenskog Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, već tri godine pre Titove smrti „premašila je kritičnu granicu“.
Prema ovim dokumentima koje je otkrio Pero Simić, komunistička vlast je krila da je stopa ekonomske zavisnosti Jugoslavije od Sovjetskog Saveza i drugih istočnoevropskih zemlja rasla po stopi od 2,5 odsto godišnje.
– Tito je tada uveliko bio izgubio smisao za realnost – kaže Simić, navodeći da je jugoslovenski predsednik septembra 1977. na turneji po Jugoslaviji govorio:
– Jugoslavija je ekonomski i kako god hoćeš najstabilnija zemlja u Evropi.
Simić dodaje da na kraju Titove vladavine jugoslovenski proizvodi nisu ni uz sve veće stimulacije države mogli da se prodaju na zapadnim tržištima, pa se, kako kaže, 1979. godine krug zatvorio.
– Jugoslavija je dostigla onaj nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i drugih država dirigovane privrede koji je imala tri decenije ranije. Jugoslovenski izvoz u Sovjetski Savez i njegove saveznike skočio je sa 29,55 na 49,52 odsto. Toliko o tome da je Tito znao da „uzme i od Istoka i od Zapada“. Istok i Zapad su znali da mu daju koliko je njima bio potreban – kaže Simić.

Veljko Miladinović, Veljko Lalić

PRESS

09.05.2010.

Istraživanje: Kako bi izgledala Srbija da je pobedio Draža?

Kako bi izgledala Srbija bez Tita: srpski analitičari i istoričari izračunali za Pressmagazin da bismo danas imali BDP od minimum 29.000 evra, da bismo bili u EU i NATO, da bismo u Evropi važili za najvećeg američkog saveznika, ali i da bi Draža Mihailović najverovatnije završio na nekom kraljevom Golom otoku, dok bi se Jugoslavija sigurno raspala, ali bi to Srbija dočekala s elitom koja je danas ili u Čikagu ili u Lisičjem potoku. I Sabor SPC prošle nedelje održao bi se u Peći.

09. 05. 2010

PRESS

ceo tekst:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/116219/Istra%C5%BEivanje%3A

+Kako+bi+izgledala+Srbija+da+je+pobedio+Dra%C5%BEa.html

KONTRA: Statistika i najstariji zanat

Boško Ćirković Škabo

Beogradski sindikat

“Statistika je kao bikini, sve otkriva a ništa ne pokazuje.” Možda bi nas i zasmejao ovaj aforizam da nužda sve češće ne upućuje na toples, čak nudizam. Nema se ni za bikini. Kamoli za odlazak na letovanje.

Da li je moguće da misle da ćemo se tek tako upecati na masnim slovima napisanu zvaničnu statistiku, koja ukazuje da smo izašli iz recesije? Suština je da je na papiru ostvaren rast određenih parametara, dovoljan da se krene sa naplatom ambicioznijih dažbina. Mogu da poskupe struja, zemljarina, firmarina… Da se prošire parking i druge naplatne zone, uvedu takse na ljubimce, na uličnu rasvetu i ko zna šta sve još. Što naravno ne znači automatsko relaksiranje ranije povećanih nameta na honorare, mobilne telefone i ostala “luksuziranja”.

MMF tretira ovdašnje državne statistike kao EU pisanije iz preambule Ustava Srbije, smatra ih irelevantnim. Svetske bankare zanima samo dostizanje zacrtanih brojki u funkciji otplate kredita. Pošto ne može lako da ih obmane a neće ni radikalnije da zategne kaiš nad svojom tromom neefikasnom guzicom, srpskoj administraciji preostaje glodanje. Sve je po sistemu: uzmi najviše što možeš a ako baš ugušiš promet razmotri minimalno popuštanje.

Srpski ekspert nad ekspertima je nedavno objasnio mladima, budućim nosiocima naše “glavne komparativne prednosti”, da se posao ne nalazi već se za njim aktivno traga.

Znači li to da je svako ko ne oseća blagodeti sporog ali sigurnog oporavka na sopstvenoj koži sam kriv? Znači da nekih petstotinak hiljada radno sposobnih građana ove zemlje, koji na birou čekaju duže od godinu dana, zapravo treba samo sami aktivnije da ga potraže?

A ukoliko vam je, par godina pre penzije, firmu-poslodavca budzašto privatizovao neki “uspešni privrednik” (samo da bi srušio pogon, pootpuštao zaposlene, zaobišao socijalne programe i ostale “komunističke” gluposti, i na miru sačekao da magistralni puteljak po planu i programu “prođe” tuda, kako bi izvaljao pošteno stečeno zemljište), razmislite da kao finalni moto usvojite iskrenu repliku državnika koji ne dopušta da ga ego navede da se umeša u sopstveni posao, izrečenu tokom marketinške posete poplavljenima: “Kad čovek vidi ovoliku vodu, dođe mu samo da se ubije”? Da je to predviđeno rešenje za 720.000 ljudi koji ovde “žive” ispod apsolutne granice siromaštva i raspolažu sa manje od 8.000 dinara na mesečnom nivou?

Ne znam, nisam siguran da iko zna. Ali mislim da bi trebalo razmotriti dopunu čuvenog demokratsko-ekspertskog ZOI, članom koji bi se eksplicitno bavio zabranom objavljivanja i širenja zabrinjavajućih podataka. Sa najdobronamernijim ciljem sprečavanja širenja atmosfere beznađa i obezbeđivanja kontinuiteta nesmetanog vršenja vlasti naših najboljih izdanaka, naravno.

Večernje novosti, 08.05.2010. godine

Удбашко праунуче, или тајна историја Породице која влада Србијом

Аутор: Бошко Обрадовић

Нема другог објашњења зашто се ништа не може и не сме променити у Србији већ две деценије. Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена. Зато је главно питање свих питања за Србију данас – шта Удбашка Породица планира да понуди као алтернативу самој себи у будућности?

Како је све почело?

Родоначелник ове породице ујахао је у Београд 1944. године, зацаривши се као Нова Власт, иако овај терористички режим није био избор српског народа већ наших западних савезника.

Прво што је учинио родоначелник Ослободилац било је запоседање виле на Дедињу. Тог тренутка формирана је Црвена буржоазија и основана Породица. А онда је почео вишедеценијски систематски терор, застрашивање, цензура, отимачина, цепање српских земаља, језика, Цркве, нације… и парадоксално и невероватно – сарадња ове Породице са НАТО-пактом и обавештајним службама и амбасадама разних западних земаља.

Ова Породица је створена у братској крви, а њени западни спонзори до дана данашњег нису је оставили без подршке, и зато се она не може и неће повући без великих историјских потреса.

Породична историја

Најстарији син ове Породице, по неписаном породичном наследном праву, постао је социјалистички директор великих државних фирми. Рођен, одрастао, школован, припремљен, постављен од стране Породице – пребациван је потом са једног на друго директорско место, стекао све везе и искуства владања које Породица деценијама развија. Шта је за њега било да на време промени политичке боје и да, према Породичном договору, крајем 80-их постане опозиција сопственом оцу? Притом, он је најбоље знао каква се социјално-економска трансформација нашег друштва спрема и природно био први који ће фабрику на чијем је челу, пошто је из директоровања извукао све што је могао, најпре уништити, па потом приватизовати и на приватизацији се појавити као Нови Власник.

Од капиталне политичке функције у социјализму преко ноћи стиже се до власника крупног капитала у демократији. Још је најбоље да се синови на време поделе на две стране, па један у режим, а други у опозицију, један у тајкуне, а други у политичаре. Обојица крупни капиталисти и политичари, Нова буржоазија, играју се страначких противника и беспрекорно чувају један другог и заједничког им оца Породице.

Унук као алтернатива Оцу и Деди

Док се ми носимо са Оцем и Сином ове Породице у комунизму, социјализму и постсоцијализму или новој демократији, Породица школује своју унучад на Западу. Док нас пола века уче шта све не ваља на Западу, своју децу школују управо тамо. И то не само они који су дипломатски представници наше државе у иностранству, него и бројни чланови Породице у Србији шаљу своју децу на школовање у најпрестижније светске универзитете. И, невероватном случајношћу, у историјском тренутку када српски народ одбацује социјализам и окреће се западним демократским вредностима – појављују се наши људи, стручњаци који су школовани на Западу и који најбоље познају начине како да изађемо из кризе, и ми их наравно позивамо да нам помогну и преузму власт у своје руке. Њихови унуци тако постају демократска опозиција и алтернатива сопственим очевима и дедовима, Нова Власт која долази на њихово место, разуме се, изнова по Породичном договору и чувајући све Породичне тајне. Унуци и синови бивших комуниста, нових демократа и тајкуна, настављају власт Породице над Србијом.

Посебно је дирљиво када данас видимо да је на власти у Србији цела Породица на коалиционом окупу: Деда, Синови и Унуци. Ко је помислио да је ово њихово историјско финале и врхунац после кога нема куда даље, тај ништа није научио из ове Породичне историје и не познаје Породицу.

Шта планирају у овом часу?

Колико пута су се до сада транформисали у алтернативе самима себи? Колико су нас пута преварили представљајући се као неко нов и различит од претходних?

Пре неки дан ухватио сам себе у крајњој неозбиљности и несвестици. Колико дуго размишљам и пишем о удбашком политичком позоришту у Србији, а нисам размишљао о најобичнијој чињеници: они који су се до сада толико пута успешно преобукли, камуфлирали, маскирали – зар у овом часу не спремају нову улогу, зар немају спремну нову идеолошку преобуку, нову друштвену камуфлажу, нову политичку маску?

И то је заиста питање свих питања за све оне који озбиљно мисле да Србију мењају: шта планира Породица и кога спрема да понуди као алтернативу? Где се данас школују Породична праунучад? У Русији? Кини? Венецуели? Истанбулу? Бразилу?

И кога тренутно врбују међу нама да уђе у Породицу?
Да ли по први пут у последњих седам деценија можемо бити корак испред Породичних планова?

Онај ко не рачуна са овом озбиљном Породицом и њеним плановима о будућности Србије наћи ће се и сам, као толико пута у новијој историји, као део Породичног плана за ново освајање већ деценијама држане свевласти у Србији.

Не желимо да будемо део Породичног плана! Али, који је њихов план?

Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери

http://www.dverisrpske.com/tekst/1816609

T: Albanci

Beqë Cufaj

Tamo negde 2000. ili 2001. godine, sada ne mogu tačno da se setim, bio sam pozvan da učestvujem na jednoj književnoj večeri u nekom austrijskom gradu. Pored mene, kao “predstavnika” Kosova, na ovom susretu bio je i jedan književnik iz Bosne i Hercegovine. Reč je o poznatom piscu, sada pokojnom Izetu Sarajliću. Čitao sam njegovu poeziju. Da je bio nepopravljivi buntovnik, i o tome sam čitao. U to sam se i sâm uverio te nezaboravne večeri. U razgovoru, Sarajlić, kao i čitav naš soj sujetnih ljudi, nije krio zadovoljstvo što sam mnogo znao o njemu, Dževadu Karahasanu, Meši Selimoviću i o drugim bošnjačkim autorima, srpskim i hrvatskim piscima. Čudio se jer je u sagovorniku video “dete” koje je tokom 90-ih godina doživelo isto ono kroz šta su prolazili i njegovi vršnjaci: izbacivanje iz škole, univerziteta, administracije, politike, ekonomije, javnog sektora… U tom velikom slomu, koji je počeo pre potpunog raspada bivše Jugoslavije, a koji se produbio tokom krvavih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i kulminirao u kosovskom ratu, desilo se veliko odvajanje kosovskih Albanaca iz slovenske zajednice. Ne samo ono političko, i donekle ekonomsko, već naročito kulturno. Naravno da su do početka izbijanja rata na Kosovu albanski intelektualci – pisci i novinari, lekari i inženjeri, akademici grozničavo, putem medija, pasivno pratili krvavu ratnu kampanju i proživljavali čekanje i zlu kob koja se ovako ili onako dogodila… U istom periodu oni koji su živeli sa svojim roditeljima, dakle mlade generacije, nisu se mnogo zamarali sa tim “šta su oni” radili. Mnogi od njih krenuli su u pravcu zapadne Evrope kao izbeglice, dok su drugi nastavili da žive u užem okruženju totalne izolacije. Odluka Miloševićevog režima da osim javnog života ukine i škole i opšte obrazovanje na albanskom jeziku izazvala je suštinski bumerang u albansko-srpskim odnosima. Deca i mladi Albanci pratili su nastavu u paralelnom “sistemu”, u “privatnim” školama na alternativnim mestima: od kućnih podruma do džamija i katoličkih crkava. Odbijanje jedne zemlje ili naroda da učestvuje, a time i da se pokori režimu, doprinelo je odvajanju od jezika, u to vreme srpskohrvatskog. Čitave generacije Albanaca počele su da prate vesti, i ne samo vesti, televizijske ili radio, preko satelitskih antena, na engleskom i nemačkom, a i na albanskom. Albanski jezik iz Albanije, koji, iako se našao u teškim političkim vrenjima, u periodu posle tranzicije, polako je počeo da prodire na veliko i prazno kulturno tle Kosova. Naravno da ovo albansko-albansko upoznavanje nije bilo lako. Drugih alternativa nije bilo. Kao mogućnost nije postojalo podvrgavanje ili vraćanje unazad ili novi početak – novo razdoblje sa srpskim, hrvatskim i bosanskim jezikom. Deset poslednjih godina srpskog prisustva na Kosovu bile su decenija albanskog kulturnog prostornog deljenja od svega što se odnosilo na jezik i kulturu suseda. Od knjiga, preko virtuelnog sveta, do publicistike. Danas, dvadeset godina kasnije, kada kosovski Albanci ulaze u drugu deceniju slobode, može se govoriti o četiri ili pet generacija, apsolutnoj većini onih kojih ne znaju i ne žele ništa da znaju o susednim kulturama. Ima li razloga za nostalgiju ili žaljenje? Nema. Jer bez principa reciprociteta teško da može biti dijaloga i razumevanja. Ako pitamo jednog mladog akademskog građanina, Albanca s Kosova, da li zna ko su najbolji pisci, najkontroverzniji publicisti i naučnici na glasu u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ono što najviše možemo da dobijemo je osmeh između žaljenja ili zadovoljstva što ne zna ništa o njima. U isto vreme možemo da razgovaramo o Denu Braunu (Dan Brown) ili Filipu Rotu (Philip Roth), Majklu Fridmanu (Michael Friedmann) i Džeremiju Rifkinu (Jeremy Riffkinu) – svi oni su ili prevedeni na albanski jezik ili se njihova dela čitaju u originalu. Situacija s generacijama albanskih akademskih građana koji su se formirali i delovali paralelno na ovim jezicima i sociokulturnim kontekstima bivše Jugoslavije još je interesantnija. Postoji ignorisanje “onog” što se tamo dešava. Sindrom žrtava? A naši susedi, kako uopšte vide Albance, posebno one sa Kosova? Sa resentimentima prošlosti? Mešavinom između žaljenja onoga “što se desilo” i jedne bolje mirovne budućosti? Da ne zaboravimo da su prisutni i stereotipi o prljavim Albancima ili teroristima. Pitanje koje ovde treba postaviti je esencijalno. Da li ima šanse, mogućnosti, načina da se brzo uspostave normalni odnosi između albanskog kulturnog prostora sa prostorima bivših suseda. Koliko oni znaju o piscima, publicistima, naučnicima i o današnjem albanskom kulturnom kontekstu uopšte? Malo ili nimalo. Dok se to ne desi, teško da se mogu uspostaviti neki normalni odnosi. Bilo bi nepošteno i cinično ako se ne bismo malo zaustavili i u nekoliko reči objasnili kakva je situacija kod Albanaca danas. Posle rata na Kosovu, marširanja ne samo NATO snaga nego i hiljadu drugih međunarodnih predstavnika, na Kosovu se zbio kulturni šok, čije pozitivne i negativne posledice još nisu sagledane, pošto pomenuti “proces” i dalje traje. Između ovog međunarodnog “haos sistema”, s jedne strane i snažne Albanije, s druge, bilo je pokušaja da se razgovara i debatuje o kosovskom jeziku, o kosovskoj naciji, o kosovskom identitetu. Uvidelo se da su ove debate bile više sponzorisane nego što su dodirivale žilu jednog širokog društvenog konsenzusa, ako hoćete i nacionalnog. Albanski jezik i kultura nastavljaju da budu jedno. Kosovski Albanac gleda televiziju Kosova i zabavlja se sa onima drugim: dakle televizijom iz Albanije, a zašto da ne i onom iz Velike Britanije ili Nemačke. Međutim, glavne vesti o svojoj zemlji gleda na svojoj TV. Ništa neobično. Ista je situacija i u odnosima između Nemaca i Austrijanaca. Ili, ako hoćete, i kosovskih Srba i onih u Srbiji. Kosovski Albanac čita novine iz Prištine, dok one iz Tirane ne traži uopšte jer u njima nema ono što njemu treba i one se, prema tome, ne nalaze na tržištu Republike Kosovo. Kao i u Austriji. Ili u Srbiji. Zakon tržišta knjige je isti: kao što “Suhrkamp Verlag” iz Frankfurta mogu da se nađu u Klagenfurtu u Austriji, imamo situaciju da su izdavačke kuće iz Albanije sa svojim izdanjima više prisutne na Kosovu. Jesu li to kopirani zakoni i sistemi? Nimalo. To su pravila igre koja se prepoznaju i osećaju. Jedan je jezički i kulturni prostor. Dve države sa različitim zastavama i različitim političkim i ekonomskim interesima i slojevima. To je današnji Albanac. Normalan. Potrošač u kulturnom kontekstu. Kao i mnoge kolege iz kulturnog prostora bivše Jugoslavije, koje sam imao priliku da sretnem po raznim mestima Evrope, i Izet Sarajlić me je pitao o pokojnom piscu Azemu Škreljiju. Nije propustio da pozdravi Alija Podrimju i na tome se sve završilo. O mladima nije znao ništa. Da li je vreme da počne jedno novo poglavlje? Kažem da jeste. Ali to se neće desiti brzo i automatski. O tome nas uče i istorije mnogo snažnijih zemalja zapadne Evrope. Na primer, istorija Nemaca i Francuza, koji su tek posle četiri decenije krvavog rata uspeli 1992. godine da potpišu međudržavni sporazum o otvaranju zajedničkog televizijskog kanala “Arte TV”. Naše države još negiraju suverenost i teritorijalni integritet jedna drugoj. O međusobnom priznavanju ne može se ni govoriti. Kultura u takvoj sredini nema šta da kaže. Jer ona može samo da gradi mostove i da otvara puteve. Kao “Arte TV”. Uvodnik, Sarajevske sveske, 2010. Sa albanskog prevela Nailje Malja Imami Peščanik.net, 06.05.2010.