Желите да постанете милијардер?

Сви грађани који су потписали петицију за реизбор досадашњег директора Радио-телевизије Србије могу да се јаве у министарство економије и подигну акције РТС-а и РТБ Бор вредне милијарду евра.

Дакле, сваки грађанин који има доказ да је потписао петицију добија по 5 акција РТС-а и РТБ Бора које на Београдској берзи вреде милијарду евра.

Srbija danas

Ernst Jünger u Pustolovnom srcu iz 1929. zapisuje: “Danas se Nemačkom ne možemo baviti u društvu; to moramo raditi sami, kao čovek koji u prašumi utire put svojim nožem i koji ima samo nadu da negde u gustišu drugi rade isto“.

Двери српске

Пазите на време: како се спрема смањење утицаја Двери

Српски сабор Двери нема комплекс нити мање нити више вредности. Ми тачно знамо која је наша реална друштвена снага у овоме часу и нити је прецењујемо нити је потцењујемо. После 11 година активног (а не салонског) патриотског рада, више од 100.000 примерака часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, више стотина одржаних трибина (од којих само на Универзитету у Београду 120), око 15 сабора српске омладине, преко 150 емитованих ТВ емисија у нашој ТВ продукцији на више од 25 локалних и регионалних телевизија у Србији, после јавних наступа у преко 110 градова у Србији, региону и дијаспори (од тога преко 50 широм расејања), плодови су такви да су Двери__ данас једна од најбоље организованих патриотских иницијатива и могу слободно да изађу пред јавност са својом биографијом. И то почиње да смета, како споља, тако још више изнутра.

Оно што посебно смета и тек ће да смета у времену опште истрошености свих актуелних политичких програма и лидера јесу оргиналне идеје, свежи програмски циљеви и корак испред времена који су за Двери карактеристични и који представљају алтернативу свему постојећем на друштвеној сцени Србије.

Према нашим сазнањима, припремају се разни облици покушаја смањења садашњег и посебно будућег утицаја Двери, међу којима се посебно издвајају два. Први је традиционалан: дисквалификација водећих људи Двери и читаве организације по опробаним медијским методама (где се не даје право на одговор друге стране, а клевете и лажи бесомучно шире), која ће највероватније доћи – што је посебно занимљиво – не из конкурентских него из тзв. патриотских кругова, који иза себе немају никакав рад и резултате, али су веома успешни у гушењу осталих српских патриотских покрета. И, други, модернији приступ, који ће једноставно направити нову организацију са потпуно истим идејама за које се Двери залажу пуних 11 година и убризгати велики новац у то, како би се на нашем програму правила нова лажна друштвена алтернатива. Ако се већ Двери не могу уклопити у постојеће планове, хајде да направимо наше Двери.

MAЊЕ ПРИЧЕ, ВИШЕ РАДА

Зато се на овакав јаван начин обраћамо свима онима којима је до Двери стало да ПАЗЕ НА ВРЕМЕ и ослушкују шта нам се спрема у оним кухињама којима је јасно да на друштвеној сцени Србије има веома мало алтернативних пројеката који могу да угрозе читав владајући систем вредности, а да су Двери свакако један од њих.

Свима онима којима се жури да мењају власт и систем у Србији поручујемо да им то не само да не бранимо, него смо увек за ових 11 година били ту да помогнемо сваку друштвену активност у српском националном интересу, али молимо све да нама препусте да и даље водимо Двери__ на начин на који ми мислимо да треба јер смо то до сада умели да радимо. Долази време у коме тек треба да се чује дверјанска друштвена реч, али то време треба пажљиво припремити. Или сте с нама у овој борби која раскида са потрошеним програмима и неуспелим досадашњим националним пројектима, јер верујете онима који су показали да знају како се води национални рад, или радите слободно сами, а у нама можете имати само сарадника а никада супарника, ако радите у српском националном интересу.

Онима добронамернима, којима је мука од свега што се негативно дешава у Србији, посебно у последњих разорних годину дана (нови статут Војводине, парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, праћење електронске поште…) поручујемо да долази време препуњавања чаше и широког и јединственог друштвеног националног отпора, који се једино гради на делу, а тих дела организоване борбе и рада данас је мало, а празних и великих прича пуно.

ПАЗИМО НА ВРЕМЕ! Читава српска друштвена сцена је уморна и превазиђена. Не могу се до у бесконачност рециклирати титоистички и други кадрови којих смо се нагледали у различитим улогама деценијама уназад. Сада се спремају алтернативне елите за године које долазе и разуме се да је многима и споља и изнутра стало да те елите поново не буду православног и националног карактера, тј. да буду контролисане, као и да се онемогући спонтано и независно национално организовање из народа и уз помоћ народа.

Ту смо да им планови пропадну. Нека дела говоре.

У Београду, о Видовдану 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

Umno zaostao u razvoju

Ministar odbrane Dragan Šutanovac ocenio je da bi Srbiji bilo lakše ukoliko bi bila deo bezbednosnih i odbrambenih integracija, budući da su sve zemlje finansijski prosperirale učlanjenjem u NATO

Šutanovac je rekao da bi „avangardni deo društva“, odnosno nevladin sektor i instituti, trebalo da napravi studiju o efektima eventualnog učlanjenja Srbije u NATO.

Светски рат

Кад је почео?

Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.

“Наши“

Слушамо, годинама, приче, како су то “наши тајкуни“, “наши политичари“, “наши генерали“ и “наши новинари“.

Шта ми имамо од тих “наших“?

Ништа.

Гори су него да смо на власти ових 20 и кусур година имали страног окупатора.

Још кажу: “трпите, друге немате“.

То није тачно.

Шеф

Министар полиције Србије дочекао је у Сомбору свог шефа који је на месту министра полиције Хрватске.

По старом српском обичају, министар полиције Србије дозволио је свом шефу да га два пута пољуби у образ приликом руковања.

Како би тек дочекао шефовог шефа?

Досаде

Прво је, као, у једним новинама случајно освануо стрип у коме је на ружан начин представљен лидер једног дела муслимана у Србији.

Онда се тај верски лидер, као, побунио и изјавио да је то напад на све муслимане.

Онда је председник Републике отишао код цртача стрипа да га, као, подржи.

Па је онда верски лидер, као, оптужио председника Републике за “исламофобију“.

Дајте људи будите мало оригинални…

“Чекајући“ “папу“

Јеврејски народ је сложно, и без зазора, говорио о својим жртвама, јер их поштује. И сада Јерменски, мада је малобројан; и ни од кога Јермени не стрепе.

—

Извештај Усташке надзорне службе број 69/42

РАДИОГРАМ

Отпремљен 11. вељаче 1942. г.

Заповједништву усташке надзорне службе

На руке гопс. Еугена Кватерника Загреб

“У вези са В.Т. од 9овог извјештавам. Једна сатнија усташке бојне под заповједништвом натпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра. Вјекослава Филиповића дана 7 вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоисточњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750 Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1.500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство, из кућа побијених у своја складишта. Опширан извјештај слиједи. Велики жупан пуковник Алеман“

Фратри су под утицајем Ватикана, код примитивног хрватског становништва, нарочито у Херцеговини, развијали патолошку мржњу према Србима и благосиљали усташе кољаче. Кољачи у хрватском народу нису били Богом програмирани манијаци, већ су то од њих, углавном, правили фратри, наводећи их на клања и показујући им личним примером, како се то ради.

Ватикан више од хиљаду година ствара у том циљу неслогу, верска трвења, и крваве обрачуне становништва, народа на Балкану. Само најбитније моменте за нашу историју и улогу Ватикана овом приликом ћу да истакнем. Упозоравам на чињеницу, врло опасну, ако екуменизмом Православне и Католичке цркве дође до узајамног поштовања православних и католичких светаца, онда би Срби требали да поштују и да се клањају пред „светитељима“, ратним злочинцима, Алојзом Степинцем, злогласним Иваном Мерцом, једном од најстрашнијих усташких идеолога, контраверзном папи Пију Другом. Да ли је то могуће?!

Извештај који је објавила децембра 1946. године Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина за Босну и Херцеговину допунила је новим подацима ову ужасну слику страдања наших сународника. Врхунац монструозности фра Сатане представља покољ 6о малишана, Српчади, који су се несрећни, затекли у школи у селу Дракулићи. Секли су главе деци, пред очима учитељице, која је од тог ужаса – полудела. Према казивању проф. др Јована Јовановића, који је разговарао са учитељицом, после њеног опоравка, поново је доказано да је звер од човека поменути Вјекослав фра Сатана убијао малу српску децу. У учионицу, за време часа, изненада је упао фратар Томислав Филиповић. За њим је ушло 12 усташа. Фратар је у својој болесној глави умислио да је „бог“, „опонашао је“ Христа и водио често са собом 12 усташа, својих „апостола“. Онда је учитељицу Добрилу Мартиновић „замолио“ да из клупе изведе једно српско дете. Не знајући због чега, она је извела једну од најбољих ђака, лепушкасту, врло уредну малену Радојку, ћерку Ђуре Гламочанина, напредног и угледног Србина. Мислила је да дете треба да рецитује. Када је мала Радојка дошла до катедре, фратар ју је подигао, извадио нож и заклао ју је пред децом и учитељицом. Тада је смирено, језитски окренуо и рекао усташама: „Усташе, ово ја у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут! Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха“. Свим учитељицама је наредио да изведу српску децу у двориште. Био је утабан снег. Цича зима. Деци је онда наредио да трче у круг, а на одређена растојања поставио 12 „својих апостола” – усташа. Како је ужаснуто, дете, вриштећи од страха, дозивајући оца, мајку, трчало, тако су му одсецали делове тела – уво, руку, нос, вадили очи ! А затим су масакрирана деца морала да трче, све док не би потпуно онемоћала. Онда су их зверски масакрирали! Учитељице су остале избезумљене. У најтужнијем школском дневнику остало је записано да су 7. вељаче 1942. Радојка Гламочанин и остала српска деца једноставно – „умрла!“ Католичкој деци и учитељицама било је строго забрањено да икада о томе причају. Чим се Добрила опоравила – испричала је.

мр Лазар Лукајић, аутор књиге „Фратри и усташе кољу“ у којој износи необориве доказе и сведочанства о геноциду над Србима у НДХ

http://www.dverisrpske.com/tekst/1852613

“Demokratija na zalasku”

Intervju: prof. dr Zoran Vidojević

SRAMNO JE POZIVATI GLADNE DA STEGNU KAIŠ

Irena Radisavljević

Apel vlasti za “stezanje kaiša” pretvara se u jeftinu demagogiju. Zar može da “steže kaiš” skupina koja jedva preživljava, pogotovo oni koji su na ivici gladi, ili već gladuju? Mora se znati ko zaista previše troši, bilo da je reč o klasi, sloju ili instituciji – kaže u razgovoru za “Blic nedelje” prof. dr Zoran Vidojević, autor dela “Demokratija na zalasku” u kojem se na bazi višedecenijskog istraživanja prikazuje kriza demokratije kao sistema u svetskim razmerama, ali i destruktivna politika koja ugrožava budućnost srpskog društva.

U Srbiji je, prema zvaničnim statistikama, oko 700.000 siromašnih. Koliko ih je zaista?

– Veoma sumnjam u tačnost tog podatka. Do njega se verovatno došlo na osnovu famozne “potrošačke korpe”. Ona se određuje polazeći od cene količine namirnica i troškova kupovine proizvoda neophodnih za elementarno preživljavanje, kao i izdataka za neizbežne usluge, što se sve skupa meri iznosom od 8.000 dinara?! A šta se može kupiti i za duplo veću sumu od te? Pre jedne decenije objavljeno je istraživanje o siromaštvu u Srbiji, koje je pokazalo da imamo 40 odsto siromašnih, isto toliko na granici siromaštva, 15 odsto u tankoj “srednjoj klasi”, pet odsto je bilo bogatih, od kojih 0,5 ekstrabogatih. Nije bilo takvog privrednog i opšteg društvenog razvoja koji bi u međuvremenu doveo do bitnih pozitivnih promena. Kako se može toliko smanjiti broj siromašnih, a u isto vreme povećavati skupina nezaposlenih?

To znači da nas vlast obmanjuje netačnom statistikom?

– Stope privrednog rasta i veličina društvenog bruto proizvoda godinama su naduvavani, odnosno nerealno prikazivani. Industrijska proizvodnja je manja nego 1998. kada je Srbija bila pod sankcijama takozvane međunarodne zajednice. Dugovi prema inostranstvu – ogromni. Konkurentnost privrede i nivo tehnološkog razvoja – veoma niski. Opada broj visokoobrazovanih lica. Odliv “pameti” u inostranstvo i dalje je intenzivan. Dakle, nije postojala nikakva realna osnova za značajnije smanjenje siromaštva u poslednjih deset godina.

Kakva je budućnost takvog društva?

– Naše društvo je antagonizovano i polarizovano. U njemu će se siromaštvo još više povećavati. Nema osnove za drukčiji zaključak. Na delu su oštre klasne nejednakosti koje svedoče o postojanju brutalnog kapitalizma, eksploataciji i nadeksploataciji žive radne snage čiji je status često ispod nivoa regulisanog najamnog položaja. Nisu usamljeni slučajevi da se taj status pretvara u nešto što je blisko položaju ovovremenog roblja. Radništvo je razbijeno kao klasa. Ono nije istorijski mesija, niti je apriorni nosilac progresa, ali jeste realna socijalna grupa, većinom bez odgovarajućih prava iz radnog odnosa.

Jedna gospođa iz Leskovca je umrla od gladi jer mesecima nije primila socijalnu pomoć zbog birokratske greške?

– Nije nikakvo iznenađenje što je žena umrla od gladi, ne samo zbog nemarnosti lokalne administracije, nego prvenstveno usled prirode samog sistema. Takođe nije iznenađenje što je nekoliko socijalnih očajnika diglo ruku na sebe i što Srbija spada u gornju grupu evropskih zemalja po stopi samoubistava. Može se osnovano pretpostaviti da je jedan od uzroka te tragične pojave sadržan u teškom siromaštvu, bedi i osećaju besperspektivnosti. Treba naglasiti i da je strah od siromaštva na prvom mestu egzistencijalnih strahova u našoj zemlji.

Može li se naše društvo uopšte menjati nabolje?

– Ono bi se moglo u nekom dužem vremenskom periodu promeniti nabolje samo napuštanjem istorijski regresivnih pretpostavki postojećeg sistema, temeljnim i sveobuhvatnim preobražajem koji ukida sadašnju, više nego neuspešnu tranziciju. Ta sistemska promena podrazumeva usmerenje ka društvu znanja, socijalne pravednosti, privredne efikasnosti sjedinjene s uvažavanjem čovekove ličnosti. Bez svega toga nema mogućnosti ne samo napretka, nego ni opstanka demokratije. Ali, takav preko potrebni zaokret nije na vidiku. Nema ni jakih socijalnih, političkih i kulturnih aktera takve alternative. Hoće li se oni oformiti, ne može se unapred znati. Stanje u Srbiji je teže i gore od krize, sistem sadrži svojstva samodestrukcije. A on nije pao s neba. Gradili su ga vidljivi i nevidljivi akteri, strani i domaći. Strahujem da bi postojeće stanje koje poprima obeležja ekonomsko-socijalne kataklizme i nove neizvesnosti sudbine Srbije kao države moglo dovesti do još većeg civilizacijskog pada i do nasilnih promena.

Mislite li da Srbiju u ovako delikatnim trenucima vode sposobni ljudi?

– Postoje u njoj pojedinci, pošteni, stručno sposobni, koji se zalažu za dobrobit svoje zemlje. Ali, oni su retkost. Sem toga, sistem ih “melje” i onemogućava. Ne postoji upravljačka elita koja je kao celina na nivou trostruke drame koju zemlja preživljava: socijalne, razvojne i državne. Sistem je ne samo liderski i partijski, nego i diletantski. Udružuju se politički i ekonomki kanibalizam s neznanjem i nestručnošću, koju ne otklanjaju zvučne titule i visoka zvanja, na mnogim ključnim mestima vlasti. Sem toga, korupcija jede državu.

U vašem delu govorite i o organizovanoj laži koja proističe iz sprege politike i krupnog kapitala.

– Mnoštvo je primera za to kod nas: od obećanja švedskog standarda, narodnog kapitalizma, paketa vrednih akcija svim građanima, ulaska u EU kao bezmalo obećanu zemlju, pa sve do sadašnjeg uveravanja da Srbija već izlazi iz krize. Da ne govorimo o novim magistralama, velikim investicijama, zaposlenju i podizanju životnog standarda.

„I Kosovo i EU“ teza je koju često čujemo od naših političara. Spada li i ona u organizovanu laž?

– Mislim da se pre radi o političkoj želji i zabludi, nerealnoj percepciji stvarnosti, nego o otvorenoj i smišljenoj javnoj laži. Naravno, tu ima i demagogije, ali i težnje za nadilaženjem političkih antagonizama, možda i neke vrste nesvesne svetovne religije, traženja “formule spasa”. Nerealna percepcija balkanskih, širih evropskih i globalnih odnosa snaga može dovesti do novih masovnih razočaranja i novih poraza. Očigledno je da je ulazak u EU u najboljem slučaju „na dugom štapu”, da može i da ga ne bude, a ako ga i bude, on će biti uslovljen faktičkim priznavanjem nezavisnosti Kosova. Zapadne sile ne pristaju ni na to da sever Kosova pripadne Srbiji, pa se može dogoditi da se parola “i Kosovo i EU “ u stvarnosti izvrgne u svoju suprotnost tipa “ni Kosovo, ni EU “. Za takvu mogućnost politička elita Srbije nije spremna. Sem toga, ne postavlja se pitanje u kakvu i čiju Evropu možemo ući, Evropu uma, ravnopravnosti, emancipatorske i demokratske tradicije ili Evropu neokolonijalizma, arogancije moći i nasilja.

Kakva je u takvim uslovima naša budućnost?

– Na osnovu postojećeg stanja može se zaključiti da neposredna budućnost Srbije ne može biti bolja od loše sadašnjosti, a može biti i gora. Na dužu vremensku stazu teško je prognozirati šta će se događati a da se ne sklizne u neku vrstu gatanja. Neko će me, verovatno, uvrstiti u “katastrofičare” i “zloguke proroke” zbog ovog što kazujem. Ali, ne mogu da govorim mimo savesti i domišljanja nalaza iz mnogih istraživanja društva Srbije koje sam naveo u svojoj knjizi “Demokratija na zalasku”. Žarko bih želeo da se varam u ovim dijagnozama i prognozama. Ali, ne verujem.

Pljačkaška privatizacija – Privatizacija kao suština ekonomsko-socijalne “tranzicije” po načinu kako je ostvarena bila je u celini porazna i pljačkaška. Kao takva je sistemom omogućena, jednom vrstom “obrnutog boljševizma”, nasiljem odozgo. Zna se ko su njeni glavni dobitnici: pretežni deo politokratije (bivše vladajuće klase), sada pretvorene u nazoviburžoaziju, ratni profiteri i najmoćniji pripadnici društvenog mulja koji su se putem kriminala domogli velikog bogatstva. Problem je, međutim, što je preovlađujući deo bogatstva stečen na pseudolegalan način, na temelju zakona i podzakonskih propisa bez pravde, legaliteta bez legitimiteta. Naravno, nije svaki bogat pojedinac u Srbiji legalni pljačkaš ili skriveni kriminalac. Ali, svima je pogodovao sistem organizovanog haosa, odsustva propisa i velikim delom nameštenih prodaja preduzeća, zemljišta i ustanova. Promene sistema u zaista demokratskom smeru njima ne odgovaraju jer nisu moguće ako ne dovedu u pitanje način sticanja njihovih velikih imetaka.

Ako demokratija u bliskoj perspektivi ne omogućuje bolji život, ako nije put smanjivanja socijalnih nepravdi, ljudskih patnji i nesreća, ako ne produbljuje i širi političke i egzistencijalne slobode, ona gubi svoju svrhu i svoj smisao. U okolnostima gde je profit iznad slobode, čak i iznad života, a demokratija njemu potčinjena, ona se degeneriše, s realnom mogućnošću iščeznuća, odnosno istorijskog zalaska – kaže prof. dr Zoran Vidojević o temi njegovog nedavno objavljenog dela “Demokratija na zalasku”.
– To je realna opasnost o kojoj govorim u svojoj knjizi. Pa ipak, važno je reći da je i ona minimalna demokratija, svedena na inače neophodnu proceduru, bolja je nego sistem strahovlade.

Koliko je politika nasilja, zastrašivanja i ucena, koja po vašem mišljenju odlikuje Zapad, prisutna u Srbiji?

– Na Zapadu ima više Zapada. U Americi, kao njegovoj čelnoj zemlji, ima više Amerika. Civilizacijske tekovine Zapada moraju se uvažavati, ali se takođe mora sagledati šta dominira u odnosu najmoćnijih država Zapada prema nezapadnim zemljama koje ne raspolažu većom silom. A to je nasilje, pokoravanje, zastrašivanje, ucenjivanje, uvođenje ekonomskih i drugih sankcija. Sve se to pravda potrebom odbrane slobode, demokratije i ljudskih prava. Sila u svom grubom i rafiniranom obliku zauzima mesto prava. Od Zalivskog rata pa do pred kraj prošloga veka američka vojska je intervenisala 51 put u 30 stranih zemalja, a od 1945. u približno 200 slučajeva.

Šta je stajalo iza tih intervencija Zapada?

– Iza tih nasilnih intervencija stajali su najpre ekonomski i geostrateški interesi, ali i ubeđenje da se tim putem obavlja “poslanstvo” spasavanja sveta. To se najbolje vidi iz reči predsednika Džordža Buša starijeg da je Amerika “milošću Božjom odnela pobedu u ’hladnom ratu’“. Ekonomske i druge sankcije trpelo je više od polovine svetskog stanovništva. Najciničnija je formulacija o neophodnosti “humanitarne intervencije” vojnim putem. U stvarnosti je ta intervencija obrazac smišljenog nasilja: agresije, okupacije, ubijanja i razaranja. To su takozvani dobri ratovi u koje se i danas svrstava agresija na našu zemlju. Nevine žrtve kvalifikuju se kao kolateralna šteta, kao nešto nevažno.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/195694/Sramno-je-pozivati-gladne-da-stezu-kais

Квиз и награда

После елиминације “земунског клана“ у Србији је уз помоћ новог руководства полиције организован “Шарићев клан“…

Сада је ново руководство полиције елиминисало “Шарићев клан“.

Али, у Србији је иста количина дроге као и раније, по истој цени. Наркомана све више.

Питање:

Ко сада продаје дрогу по Србији?

Награда за тачан одговор:

Затвор.

Нов услов

Србија је добила нов услов за прикључење Европској унији.

Немачка тражи изручење министра економије Србије у затвор у Хагу.

То је најтежи услов који је ЕУ упутила Србији за ових 20 година.

Предлог

Пошто је генерал Стенли Мекристал смењен са места комаданта НАТО снага у Авганистану и вероватно је завршио своју професионалну каријеру у војсци САД, треба га позвати да преузме место начелника Генералштаба Војске Србије.

Мислим да српска војска заслужује да међу генералима у ГШ има бар једног правог војника, мушкарца и човека са својим Ја.

Analiza

General Mekristal i njegovi pomoćnici izrekli su niz uvreda na račun potpredsednika SAD Džozefa Bajdena i Obaminog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejmsa Džounsa. Naime, na pitanje o Bajdenu, general je odgovorio „ko je to“, a Meksristalovi saradnici su za Džounsa izjavili da je „klovn, koji je ostao u 1985. godini“.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/122919/Smena+vrhovnog+komandanta+u+Avganistanu.html

–

Ko je general Mekristal:

Glavnokomandujući američkih i NATO snaga u Avganistanu Stenli Mekristal

Kao sin generala, Mekristal je odgajan u spartanskom stilu te je odrastao u pravog asketskog ratnika – spava samo četiri sata, ustaje u zoru, jede jedan glavni obrok na dan i džogira bar 11 kilometara dnevno. Rođen je 1954. kao četvrto od petoro dece, od kojih su svi ili služili u vojsci ili su se venčali za vojna lica. Mekristal je poznatiji pod nadimkom Pop, jer je čovek koji zahteva čeličnu disciplinu. Iako je veći deo njegove trodecenijske vojne službe obavijen velom tajni, poznato je da je komandovao specijalnim operacijama, između ostalih, i tokom zalivskog rata i Pustinje oluje. Kruna njegove karijere jeste hapšenje Sadama Huseina u Iraku. Pod njegovom komandom ubijen je i lider Al Kaide u Iraku Abu Musab Al Zarkavi.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/licnost_danas_stenli_mekristal_.46.html?news_id=193410

–

Obeležavanju petnaeste godišnjice srebreničkog masakra, 11. jula u Memorijalnom centru u Potočarima, najverovatnije će prisustvovati potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden – saznaje Danas u Organizacionom odboru opštine Srebrenica. Iako konačni spisak zvaničnika zemalja iz celog sveta još nije kompletiran, potvrđeno je da će u Potočare otići predsednik Srbije Boris Tadić, u čijoj će pratnji biti ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Dolazak su potvrdili i čelni ljudi Hrvatske, predsednik Ivo Josipović i premijerka Jadranka Kosor, kao i turski premijer Tadžip Erdogan.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/tadic_uz_bajdena_u_potocarima.56.html?news_id=193514

–

Kanadski premijer i lider Konzervativne partije Stiven Harper uložio je veto na usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u kanadskom parlamentu. Nacrt rezolucije o genocidu u Srebrnici, koji je inicirao Kongres Bošnjaka i kanadski Insitut za istraživanje genocida, podržali su pojedini poslanici u kanadskom parlamentu.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/195328/Kanadski-premijer-ulozio-veto-na-rezoluciju-o-Srebrenici

Дајте хлеба

Србија је испала са СП у фудбалу.

Сада је остало да се нахрани два милиона гладних у Србији.

Са игром је готово.

Милост

Да ли верујеш да ће им Бог опростити за сва злодела која су починили?

– Верујем, ако буду искрено тражили Божију милост.

Па зашто онда желиш да их уништиш, зар није и то грех, зашто не пустиш Богу да суди?

– Верујем да ће Бог мени опростити, већ се искрено кајем.

Патриотизам

Да ли сам ја мање патриота ако ме баш брига да ли ће неки криминални клан побити српски државни врх, са све генералима полиције?

Нисам.

Зашто?

Зато.

Заостали

На локалним изборима у Бору изашло је мање од 50% бирача.

На изборима су највише гласова добиле странке министра економије и министра за рад.

То је потврда о како се заосталој средини ради.

Паре људе кваре…

Мики Маус вади из џепа 800 милиона еврића за науку.

Шарлатан из Мркоњић града вади из џепа 22 билиона евра за инфраструктуру.

Шта кажу чињенице, у односу на ове будале:

– Укупно девизно задужење Србије у марту достигло 23,3 милијарде евра, што је 76,2 одсто БДП-а, па смо се опасно приближили друштву високо задужених земаља.

– Државни дуг у у децембру 9,84, у марту 10,2, а у априлу 10,39 милијарди евра.

Спољни дуг звони на узбуну

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Spoljni-dug-zvoni-na-uzbunu.sr.html

Економске истине и митови

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Ekonomske-istine-i-mitovi/Ekonomske-istine-i-mitovi.sr.html

Обећања

После 5. октобра 2000. године а и пре тога, лидери ДОС-а који су преузели да воде економију Србије ОБЕЋАЛИ СУ ДА У СРБИЈИ НЕЋЕ ПОНОВИТИ ГРЕШКЕ КОЈЕ СУ ТОКОМ ТРАНЗИЦИЈЕ УРАДИЛЕ ДРУГЕ КОМУНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ И ДА ЋЕ СПРОВЕСТИ НАЈБОЉУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ.

Резултат рада мајмуна који већ 10 година воде економију Србије јесте: ПРОЦЕНАТ ПОНИШТЕНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ МЕЂУ СВИМ ТРАНЗИЦИОНИМ ДРЖАВАМА. О другим последицама да не пишем, ускоро ће мајмуни схватити да су мајмуни.

Имовинске карте

Функционери су објавили своје фризиране имовинске карте.

Али, нико не помиње имовинске карте функционера који воде српске синдикате.

Ne pripadam svetu cenzurisanih ljudi

Broj 548, Datum objave: 18.06.2010.

Piše: Bojan Munjin

Filmski redatelj Jovan Joca Jovanović bio je najbolji student svoje generacije na beogradskoj filmskoj akademiji sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća. Umjesto da objema rukama zgrabi karijeru, počeo je snimati filmove nepoćudne političkoj eliti i kulturnom mainstreamu. Njegovi dokumentarni i igrani filmovi, među kojima i antologijski “Mlad i zdrav kao ruža”, završavali su listom u bunkeru i u isto vrijeme dobivali prestižne međunarodne nagrade te ulazili u filmske enciklopedije. Posljednjih 20 godina radi kao profesor na filmskoj akademiji u Ljubljani. Bio je pozvan na ovogodišnji Subversive film festival u Zagreb, na koji nije došao, kako kaže, zbog ideološkog neslaganja s ostalim autorima.

– Nisam želeo da sedim zajedno sa autorima jednog propalog režima. Među njima je bio i jedan Veljko Bulajić o kojem znam ono što drugi ne znaju. Nisam želeo da budem u istom društvu sa čovekom koji je u Jugoslaviji pravio operetne partizanske filmove i na tome napravio karijeru, a posle pljuvao po toj istoj zemlji. To je svet cenzurisanih ljudi a ja to, ni kao autor ni kao čovek, nikada nisam želeo da budem.

Sedamdesetih godina radili ste dokumentarne filmove koji su bili vrlo kritični i prema Titu i prema socijalizmu. Kako danas gledate na te svoje filmove?

– Znate, mene je moj profesor montaže Slavko Vorkapić učio da kad radim dokumentarni film, ne smem u njega da uđem sa nekim ideološkim predubeđenjem, već materijal moram da istražujem. Ili, kako je govorio Albert Camus, moram biti “advokat svojih junaka”, moram da poštujem temu. Na primer, kad sam radio dokumentarni film o Kardelju koji se zvao “Čovek koji je pravio sisteme”, pročitao sam sve što je Kardelj napisao i obišao mnoge tvornice u Jugoslaviji. Video sam veliko ogorčenje radnika socijalnim razlikama i prezir prema političkoj eliti koja je izdala ideale socijalne pravde. Gledao sam te tvornice koje propadaju ili se krpe od nekog nepostojećeg novca. Uostalom, pogledajte noviji slovenski film “Skrivena ekonomija” o tom vremenu.

Film o ljudima sa Banije i Korduna

Ipak, danas se mnogi ljudi sjećaju socijalizma kao vremena u kojem se živjelo dobro i u kojem nacionalizam nije bio toleriran. Da li je postojala neka njegova emancipatorna uloga?

– U to vreme sam trebao da radim dokumentarni film o izvoznoj orijentaciji Srbije. Pročitao sam knjigu “New class in crisis” Nenada Popovića, koji je radio u ekonomskom timu Svetozara Vukmanovića Tempa, a kasnije kao financijski ekspert za Svetsku banku. Popović je ustvrdio da je Jugoslavija još krajem pedesetih ekonomski bankrotirala, u doslovnom smislu reči, i da je Amerika, radi ravnoteže sa Sovetskim Savezom, u Jugoslaviju upumpala 120 milijardi dolara bespovratnih kredita. Naravno, odbio sam da radim propagandni film o našem izvozu. Na takvim kreditima je Jugoslavija živela i to se zvao miran život, koji nije mogao beskonačno trajati. Sa druge strane, moj dokumentarni film “Revolucija koja teče” iz 1972. govori o običnim ljudima sa Banije i Korduna, među kojima je bilo dosta prvoboraca NOB-a. Pokazao sam te ljude koji ne veruju hrvatskim političarima u vreme tzv. maspoka i taj je film bio zabranjen 18 godina jer “narušava međunacionalne odnose i ideju bratstva i jedinstva”. Film je pokazao da je bratstvo i jedinstvo bila fraza i da je ispod toga bilo zaista ozbiljnih političkih problema.

Zašto ste toliko ljuti na socijalizam?

– Ne govorim kao ogorčen čovek. Kao najboljem studentu generacije, meni su se krajem šezdesetih otvarala sva vrata, stalno zaposlenje, velika plata, karijera. Sećam se da sam tada trebao da radim film o Veljku Lukiću Kurjaku, narodnom heroju iz istočne Bosne. Istraživao sam taj historijski materijal dve godine na terenu i iz iskaza mnogih svedoka zaključio da je taj Lukić zapravo bio seoski Arkan, lokalni kabadahija, dakle seoski silnik kojeg su komunisti hteli da pridobiju da bi mogli da kontrolišu taj kraj. Kad je video scenarij, Rodoljub Čolaković mi je rekao: “Napiši da je Lukić bio skojevac.” Nisam hteo da lažem i da friziram i nikada nisam napravio taj film. Istraživao sam raspoloženje ljudi u hrvatskim, srpskim i muslimanskim selima po Bosni, koje je bilo potpuno različito od bratstva i jedinstva ugrađenog u svaki partizanski film. Da sam kojim slučajem napravio film o Lukiću, bila bi to direktna anticipacija početka ratova 1991. Radi se o tome da socijalistički režim u mnogim segmentima nije bio u elementarnoj vezi sa stvarnim životom.

U dokumentarnom filmu “KOLT 15 GAP” inzistirate na stavu da je socijalizam bio sistem s nepopravljivom greškom…

– Ni na čemu ne insistiram, ja istražujem i iznosim činjenice. Tragedija Jugoslavije je u tome što ona nije u dovoljnoj meri preispitivala samu sebe. Film “KOLT 15 GAP” – što je skraćenica za sintagmu “kupim otpatke ližem tanjire 15 godina aktivno pasivno” – priča je o jednom priprostom radniku koji veruje u komunizam i ideje socijalne jednakosti. Zbog tih ideja direktori preduzeća ga proglašavaju ludim i izbacuju s posla. Ja zatičem svog junaka kako luta između psihijatrijskih ordinacija u kojima mu tiho šapću da on nije lud i zavoda za zapošljavanje na kojem nikada neće naći novi posao. I to je bila sudbina radničke klase, koja je danas došla do dna. Petsto hiljada ljudi danas je u Srbiji gladno, a to nije od juče.

Kažete da ste na snimanjima dokumentarnih filmova često odlazili među radnike?

– Na snimanju ovog filma ušli smo u poljoprivredno-prehrambeni kombinat u Rakovici i pitali radnike ko je to Karl Marx. Niko nije znao. Taj film pokazuje da je titoizam bio jedno ideološko ludilo koje nije imalo nikakav razuman ekvivalent u stvarnosti. Istraživao sam ono što je već tada bilo javno poznato kao “društveno korisne malverzacije”, iza čega su se zapravo skrivali tajkuni velikih preduzeća i ta socijalistička srednja klasa o kojoj je pisao Milan Kangrga, koja je parazitski prisvajala višak rada radničke klase. Ono čemu smo bili svedoci jeste jedan orvelovski novogovor u kojem je proklamirana sloboda zapravo bila tiranija i svet kafkijanske neslobode. Bili smo zatočenici jedne dresure percepcije i žrtve socijalne konstrukcije zbilje, kako već govori istoimena knjiga Bergera i Luckmanna.

Goli otok, narkomani, Vukovar…

Radili ste film o Golom otoku i dokumentarni film “Narkomani”, koje povezuje centralni zatvor u Beogradu?

– Kad sam hteo da radim film o Golom otoku, intervjuisao sam 500 osuđenika koji su prošli kroz taj zatvor. Drama Golog otoka nije bila samo u tome što su protivnici Tita bili za Staljina, nego i u tome što su poverovali u ideju besklasnog društva, koje je klasa na vlasti želela da spreči. U filmu “Revolucija koja teče” intervjuišem jednog partizanskog komandanta sa Neretve i on mi kaže: “Da mi je te noći kad smo prelazili Neretvu neko od boraca rekao da će dva miliona Jugoslovena posle rata raditi na privremenom radu u Nemačkoj, taj bi odmah bio streljan.” Nakon 1948. u Savezu komunista Jugoslavije, po svojoj strukturi, više nisu bili dominantni ljudi koji su izveli revoluciju već karijeristi. Socijalizam se u pretvorio u kič. Za mene su govorili da sam Wiesenthal Titovog režima, ali ja sam samo iznosio neugodne istine koje drugi nisu smeli da kažu. Film “Narkomani” iz 1976. priča je o dilerima i džankijima u centralnom zatvoru u Beogradu, koji je primarno bio sagrađen za informbiroovce. Na jednom tako strašnom mestu jedan od narkomana mi kaže: “Droga će pobediti.” Pa zar to nije istina današnjih društava?

Kakva je razlika između vas i crnog talasa u jugoslavenskom filmu?

– Crni talas su, između ostalih, predstavljali Žika Pavlović, Saša Petrović, Želimir Žilnik i Dušan Makavejev, dakle ljudi koji su bili apsolutno protežirani do sednice u Karađorđevu. Kakvi su to disidenti ako je Makavejev bio član cenzorske komisije za film, a Saša Petrović profesor na akademiji, član svih filmskih foruma i snimao film za filmom? Crni talas je pušten niz vodu u trenutku obračuna sa srpskim liberalima, ali sve je to bilo mutno, u čemu je umetnost celo vreme plaćala ceh politici.

Godine 1991. snimali ste dokumentarni film “Vukovar, zašto?” koji još nije završen. Dakle, zašto?

– Zanimalo me šta se tamo dogodilo i zašto su se pobili ljudi u jednoj mirnoj sredini, u koju sam često pre rata dolazio na festivale amaterskog i eksperimentalnog filma. Pokušao sam snimiti hrvatske zarobljenike u logoru u Bečejcima i u Sremskoj Mitrovici, kojih je bilo 1.200. Oficiri KOS-a su mi zabranili da to snimam, ali sam ipak razgovarao sa tim ljudima. Intervjuisao sam i Srbe, bio sam u vukovarskoj bolnici i radio četverosatni intervju sa Vojislavom Stanimirovićem. Razgovarao sam sa 18 ljudi koji su osuđeni za ratni zločin na Ovčari pred Specijalnim sudom u Beogradu, razgovarao sam sa četnikom jevrejskog porekla koga su spasili Hrvati, vidio sam pismo Marina Vidića Bilog Tuđmanu o Merčepu i njegovim ljudima, koje Vidić optužuje za stvaranje zle krvi među ljudima različitih nacionalnosti. Ljudi su mi govorili ono što se u ovo nacionalističko vreme ne pominje, a to su socijalni problemi koji su prethodili nacionalnim. Bio sam u tvornici Borovo koja je do pred rat imala 22 hiljade radnika i gomilu teških problema. Zaključak mojih istraživanja je da se tragedija Vukovara sastoji u tome što je stanovništvo, koje je do tada mirno živelo, bilo ošamućeno socijalnim tegobama i kasnije izmanipulisano, i sa jedne i sa druge strane.

Vaš film “Mlad i zdrav kao ruža” ušao je u antologiju svjetskog filma, a na našim je prostorima bio zabranjen 35 godina?

– Jedan kritičar je napisao da je to kombinacija američkog B filma i evropskog novog talasa. Film je nakon Pule 1971. prvi put igrao na FEST-u 2006. i tada je, sa 18 hiljada gledalaca u tri dana, postigao najveću gledanost u istoriji tog festivala. Zaista je radikalan u odnosu na estetiku koja je do tada vredela. Jedna zagrebačka kritičarka je napisala da je to “kemp treš estetika” i da je to “pank pre panka”, što je u Jugoslaviji u to vreme bilo nezamislivo. Zatim, snimljen je iz ruke i u odnosu na njega “Paklena pomorandža” i “Blow up” krajnje su akademski filmovi. Konačno, on predstavlja anticipaciju kriminala koji je danas zavladao na ovim prostorima, a rodio se u krilu socijalizma. Kad Dragan Nikolić, koji igra jednog probisveta, u zadnjoj rečenici kaže: “Srešćemo se vaša budućnost i ja”, to tada u Jugoslaviji nije moglo proći. Znate, to je bio drzak film, ali to je zato što je u osnovi svaka istina drska. Svet građana i malograđana je svet cenzurisanih ljudi.

http://www.novossti.com/2010/06/ne-pripadam-svetu-cenzurisanih-ljudi/

Simboli kontrole

Biljana Stojković

Pre nekih godinu dana, na mnogim fasadama u Beogradu osvanuli su grafiti, tačnije nekakvi ogromni pečati, na kojima piše „Putin vas gleda“ ili „Pogodite ko vas gleda“ uz otisnut lik predsednika/premijera Rusije. Moram priznati da sam, pri prvom suočavanju sa tim natpisom, ispala veoma glupa. Isprva mi uopšte nije bilo jasno zašto bi ikoga bilo briga da li ga popreko gleda i procenjuje tamo neki drmator u nekoj tuđoj državi. Poruke ispisane na banderi, na tarabi, na bilbordu, trebale bi biti usmerene ka svakom pismenom pojedincu, a ja sebe nikako nisam pronalazila u zainteresovanoj grupi. Podsećanja radi, sve se dešavalo neposredno pre ili u vreme rasprodaje NIS-a, pretnji ruskog ambasadora i velike debate o ruskom uticaju u našim životima i državnom kursu. Nakon što sam odbacila mogućnost da su grafiti sarkastično izrugivanje podaničkog mentaliteta naše vlasti prema Putinu, preostalo mi je najtužnije tumačenje cele stvari – bedan, servilni strah od zamišljenog autoriteta pretočen u pretnju shematizovanim simbolom na zidovima zgrada. Cele priče setila sam se ovih dana povodom jednog ličnog utiska na koji se savršeno nadovezala najava Velikog posmatrača zvanog BIA (ili država!) da će nas neometano nadgledati. Ali, na ova „državno-pravna“ pitanja vratićemo se kasnije. Ne znam da li je iko uradio istraživanje o broju, dimenzijama i tipu ukrasa koji vise na retrovizorima automobila po Srbiji. Prilično sam sigurna da bi rezultat ukazivao da je zastupljenost raznoraznih andrmolja, lutkica, sličica, diskova protiv otkrivanja brze vožnje i mirišljavih jelkica značajno opala na račun krstova i slika ovog ili onog sveca. Neki vozači su pravi kolekcionari religijskih znamenja, pa možete videti i na desetine krstova, krstića i brojanica kako vise na samo jednom retrovizoru. Uzgred, juče sam uočila rekordera u dimenziji drvenog krsta; zauzimao je dobar deo prednjeg stakla i klatio se tokom vožnje toliko da je, po mom mišljenju, zasigurno ugrožavao lobanju vozača i bezbednost saobraćaja. Nije potrebna velika pamet da bi se naslutili uzročnici umnožavanja ovakvih automobilskih ukrasa. Razlozi se kreću od potrebe za javnim pokazivanjem lične religioznosti i pripadnosti pravoslavnoj pastvi, preko sujeverja da nas to može spasiti od nesreće (skoro koliko i CD od detektora brzine), pa sve do servilnog strahopoštovanja simbola kroz koji bi trebalo da se projektuje prisustvo svevišnjeg u vašem automobilu. Dakle, matrica je analogna neko-vas-posmatra simbolu Putina, samo je subjekt kontrole u drugačijem agregatnom stanju. Ipak, ovde se nameće i ozbiljnije pitanje o značaju takvih simbola za ljudsko ponašanje u okvirima jedne socijalne zajednice. Šire gledano, pitanje se vrti oko uloge simbolike u evoluciji ljudskih društava, ovakvih kakva su nam poznata unazad više hiljada godina (vremensku odrednicu možemo postaviti na pre desetak hiljada godina kada ljudske naseobine počinju da se uvećavaju u korak sa praksom uzgoja biljaka i životinja). Kao što će ubrzo postati jasno, celu stvar nije moguće odvojiti od pitanja religioznosti. Takođe, značaj simboličkih poruka moramo sagledati i u odnosu na pitanja morala. Ali, idemo redom. Nema sumnje da su intuitivni ljudski kapaciteti i sposobnost apstraktnog i simboličnog mišljenja, kao posledice biološke evolucije našeg nervnog sistema, predstavljali osnovu za formiranje socijalnosti kod savremenih ljudi. Već smo ranije pominjali da se princip socijalne organizacije ljudi u velikoj meri zasniva na shvatanju metafizičkih, transcedentalnih uloga i podrazumeva ljudsku sposobnost imaginacije. Tesna veza između funkcionisanja ljudskog društva i religijskih verovanja se u kognitivnoj antropologiji objašnjava identičnom matricom ljudskog uma na kojoj se zasnivaju oba fenomena. Čak bi, prema nekim mišljenjima, odvojenost religije od transcedentalnog društva predstavljala samo prividno, površno i prolazno stanje stvari. Praktikovanje imaginacije počinje veoma rano u detinjstvu kada se deca spontano uključuju u izmišljene igre koje se mogu razviti na nebrojano puno načina. Psiholozi će potvrditi da je to upravo i neophodan uslov za normalan razvoj deteta. Jesse Bering[1], razvojni psiholog, analizirao je kod dece, uzrasta od 4 do 12 godina, stepen verovanja u život posle smrti i u srodne forme verovanja u natprirodno (npr. preseljenje duše u drugi svet). Kroz seriju testova prilagođenih uzrastu dece, Bering pronalazi rezultate suprotne uvreženom mišljenju da se verovanja, ugrađena u praktično svaku religiju, stiču kulturološki kroz odrastanje i učenje. Naime, podaci ove studije govore da deca, što su mlađa, pokazuju veću tendenciju da umrlim životinjama pripisuju različita mentalna stanja i da ozbiljno razmatraju mistične poruke i znakove. Različite studije, takođe, pokazuju da procenat religioznosti opada sa uzrastom i obrazovanjem (od oko 90 odsto na uzrastu od 5-6 godina na oko 60 odsto u adolescenciji)[2]. Zbog ovih inherentnih iluzornih reprezentacija, neki autori (npr. Pascal Boyer[3]) smatraju da je ljudskom umu mnogo teže proturiti ateizam nego religiju, a da sami elementi religije predstavljaju nusprodukte evolucije mentalnih kapaciteta koji nisu bili povezani sa religijskim kontekstom. Empirijske procene korelacije između veličine mozga majmuna i veličine njihovih socijalnih grupa, razmatrane u okviru socijalne hipoteze o evoluciji ljudskog mozga, ukazuju da ljudska društva ne bi mogla prelaziti brojnost od oko 150 članova ukoliko naš mozak ne bi imao ovakve sposobnosti imaginacije. Nakon ovog broja, bez mogućnosti metafizičkog razumevanja uloga u društvu, nastupio bi potpuni raspad sistema. Dakle, tesna je veza između apstraktnog mišljenja i kompleksnih ljudskih interakcija u okvirima velikih društava. Mogućnost predviđanja efekata sopstvenog ponašanja u okviru grupe, jeste, po mnogim autorima, osnova socijalnih kontrolnih mehanizama koji omogućavaju kooperaciju, koheziju i harmoniju dovoljnu za opstanak velike ljudske zajednice. Jednostavno, predvidiva opasnost da budeš otkriven u lošim delima postaje generator dobrog ponašanja. Religija je ovde, mora se priznati, odigrala značajnu ulogu tokom evolucije čovečanstva. Verovanja u sveprisutna natprirodna bića, koja nas nadgledaju i kažnjavaju zlodela, predstavljaju značajan mehanizam kontrole i stimulišu tzv. prosocijalno ponašanje – delovanje pojedinca koje povećava dobrobit drugih čak i uz potencijalnu štetu za osobu koja se tako ponaša. Moralistička funkcija religije u ljudskoj zajednici zasnovana je na paketu psiholoških tendencija, koji, između ostalog, obuhvata i osetljivost na prosocijalnu reputaciju drugih članova grupe[4]. Možemo li se onda složiti sa tvrdnjom da bez boga nema ni morala? Na ovom mestu, ne moramo se uopšte upuštati u raspravu da li ON uopšte postoji budući da nam je interesantna samo njegova simbolička uloga u kontroli društvenog ponašanja. Pitanje možemo preformulisati u istraživački prihvatljiviju formu: Da li ljudi sa izraženim verovanjem u moralno linkovane bogove ispoljavaju veći stepen altruističkih tendencija? U mnogim psihološkim istraživanjima, stepen altruističkog ponašanja procenjivan je na osnovu količine dobrotvornog rada i donacija ili spremnošću da se pomogne nepoznatom čoveku u nevolji, a zatim je tražena korelacija sa religioznošću ispitanika. Zanimljivo je da su rezultati veoma različiti zavisno od studije. Izražena povezanost između religioznosti i dobročiniteljstva ispoljavala se u eksperimentima sa redukovanim nivoom anonimnosti, tj. kada je identitet ispitanika bio svima poznat. Takođe, u situacijama kada je altruizam procenjivan na osnovu samoizjašnjavanja o količini novca koju je osoba donirala ili o broju sati koje je provela u dobrotvornim ustanovama, vernici su se isticali u svom dobročiniteljstvu u odnosu na nevernike. Međutim, u dobro dizajniranim eksperimentima, kada je kontekst istraživanja potpuno anoniman i kada je dobrotvorno ponašanje procenjivano „na delu“ u postavljenim situacijama, nisu pronađene razlike u altruističkim tendencijama između ljudi sa različitim stepenom religioznosti. Među mnoštvom eksperimenata ovog tipa, pomenućemo dva. U prvom slučaju postavljena je klasična scena „dobrog Samarićanina“ (izvedena iz biblijske parabole) u kojoj je na ulici pred ispitanike (bez njihovog znanja da učestvuju u takvoj studiji) postavljen navodno bolestan čovek kojem je neophodna pomoć. Kako se pokazalo, spremnost da se pomogne nije imala nikakvu vezu sa religioznošću (do tog podatka o ispitanicima istraživači su došli kasnije)[5]. Druga studija je tragala za volonterima u prikupljanju novca za bolesno dete[6]. U prvoj grupi, ispitanicima je rečeno da verovatno neće biti potrebe za njihovim angažovanjem, već da će im ime stajati na rezervnom spisku. Druga grupa je verovala da će svakako biti pozvani u akciju ukoliko se prijave kao volonteri. Zanimljivo, samo u prvoj skupini je pronađena korelacija između religioznosti i dobročiniteljstva. Rezultati ovakvih studija naveli su psihologe na zaključak da prosocijalna reputacija u moralnom kontekstu može biti važnija vernicima nego nevernicima. Zapravo, ovde se ne radi o prosocijalnom ponašanju već o prosocijalnom marketingu. Imaginarna spoznaja bogova naglašava brige oko moralne reputacije, pa povećana religijska prosocijalnost, kako navode neki psiholozi, može biti motivisana egoizmom i projektovati se kroz prosocijalni imidž i želju da se izbegne krivica zbog ponašanja koje je u neskladu sa usvojenom moralnom slikom. Daleko od toga da su ovi motivi rezervisani samo za vernike, ali, kako studije govore, brige i strahovi vernika, zbog osećaja neprekidnog posmatranja, iniciraju povećanu potrebu za neiskrenom imitacijom empatije. Važno je naglasiti da ni ateisti ili agnostici nisu imuni na značenje simbola. Drugim rečima, iako ih predmeti i institucije koji simbolizuju božanstvo (krstovi, zvona, mantije i sl.) ne moraju previše doticati, primećeno je da i ova grupacija menja ponašanje pri susretu sa bilo kojim simbolom koji implicira nadzor. Tako je, na primer, ustanovljeno da će studenti znatno manje varati na ispitu ukoliko im se sugeriše nevidljivi kontrolor, pa čak i kada se na vidno mesto okači veliko nacrtano oko. Šta sam htela reći ovim pisanijama? Jasno je da smisao simbola može menjati ljudsko društveno ponašanje i, takođe, nije neobično da su neki simboli u tome uspešniji od drugih. Primer sa zastrašivanjem građana Srbije likom Putina spada u one jadne i nadasve skaredne, pre svega zbog veoma konfuzne i blede poruke koja iza toga (možda) stoji. S druge strane, religijskim nadzornim simbolima se mora priznati značaj u istoriji ljudskih civilizacija i svakako spadaju među najuspešnije. Nešto manji uspeh doživeli su simboli komunističke ideologije, ali je nesporno da su i oni prilično efikasno postavljali granice ljudskom mišljenju i ponašanju i nisu se mnogo brinuli o individualnim pravima. Pre nego što zazvučim kao potpuni nihilista, moram naglasiti da ne mislim kako kontrolni sistemi u jednom društvu ne treba da postoje, niti da sve treba biti prepušteno „urođenim“ altruističkim tendencijama svakog pojedinca. U sekularnim državama, gde religija nije socijalno dominanta, institucije države obavljaju funkciju nadzora i kažnjavanja. Što se tiče prosocijalnog ponašanja, a budući da religioznost ne znači i moralnost, sekularne institucije su u tom poslu znatno efikasnije, verovatno zbog opipljive i očigledne kazne koja vas dočeka već na ovom svetu, bez mogućnosti oprosta i iskupljivanja. Sve bi to bilo lepo kada bi se državni sistemi nadzora i kažnjavanja ograničili na one aspekte ljudskog ponašanja koji nanose štetu drugim građanima (bez obzira na nacionalnu, rodnu i svaku drugu pripadnost), tj. kada bi obavljali samo onu ulogu za koju su i smišljeni. Izopačenost sistema i želja za apsolutnom kontrolom nije ništa manje odvratna od spaljivanja veštica koje se nisu uklapale u hrišćansku doktrinu. Nekako, cela ideja o neograničenom prisluškivanju građana (moram priznati da ne vidim bitnu razliku između prisluškivanja/čitanja mejlova i listinga istih) izgleda još bednije ako uzmemo u obzir da iza svega ne leži baš nikakva ideologija. Naša elementarna prava da slobodno mislimo i da se ponašamo u skladu sa sobom biće narušena zarad interesa sitnih budaletina koje su napravile državu po sopstvenoj meri i strašno im smeta čak i pomisao na uznemiravanje svog skockanog sistema. Dakle, država Srbija, pod vođstvom Borisa Tadića, nameće nam nove simbole kontrole. Nećemo ih videti, ali ćemo o njima razmišljati i ponašaćemo se kao da su nam iznad glave okačili jedno veliko nacrtano oko. Naše ponašanje neće biti dobro i uzorno zarad dobrobiti drugih oko nas; bićemo fini da ne bismo uznemiravali idiote čiji će se interesi projektovati kroz to isto oko. Naslutićemo mi već šta smemo a šta ne smemo da radimo i mislimo. Imamo mi dobru sposobnost imaginacije. Peščanik.net, 19.06.2010. [1] J.M. Bering (2006) The folk psychology of souls. Behavioral and Brain Sciences, 29: 453-498. [2] R. Lynn, J. Harvey, H. Nyborg (2009) Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations. Intelligence, 37: 11-15. [3] Pascal Boyer (2001) Religion Explained. Basic Books, NY. [4]A. Norenzayan, A.F. Shariff (2009) The Origin and Evolution of Religious Prosociality. Science, 322: 58-62. [5]J.M. Darley, C.D. Batson (1973)From Jerusalem to Jericho: A study of situational and dispositional variables in helping behavior. J. Pers. Soc. Psychol. 27:100–108. [6] C.D. Batson et al. (1989) Religious prosocial motivation: Is it altruistic or egoistic?Journal of Personality and Social Psychology, 57: 873-884.

Пукли!

У новом броју НИНа можете наћи интервју са бившом потпредседницом Делта холдинга.

Прошле године се ова особа доводила у везу са набавком “вакцина“ за “свињски грип“. У новинама је писало да је пријатељица са директорком РЗЗО Србије, која је новцем пореских обвезника плаћала те “вакцине“ са све провизијом за “посредника“.

У НИНу, у интервју са тим “’посредником“, нема питања у вези куповине “вакцина“.

У истом броју НИНа бивши главни уредник потписује текст у коме се описије рад фармацеутске мафије у свету.  Али нема ни речи о деловању те мафије у Србији, у неком конкретном случају.

Да није тужно било би смешно.

Неспособни

Скоро сваки дан слушамо од тајкуна да немају паре. Неки сада распродају све што имају, на лицитацији су им компаније. Али их нико, изгледа, неће. Некима се одузимају фирме до којих су дошли у приватизацији. Свима је сада крива држава, сада им неваљају политичари.

Ти исти тајкуни су недавно тражили да своју “способност“ покажу тако што ће волонтерски радити у управним одборима пропалих државних предузећа и својим радом направити од тих губиташа профитабилна предузећа.

Зашто онда кукају да их криза погађа у њиховим приватним компанијама?

Зашто кукају да су презадужени?

Зашто говоре да немају новац ни за “тајкунски мост“?

Толико су заправо способни.

Ко другоме јаму копа…

Ко другоме јаму копа сам у њу упада.

Банке су давале кредите грађанима и привреди по великим, екстрапрофитерским, каматама. Њихови пријатељи политичари  подстицали су људе да узимају кредите. Сви заједно, банке и политичари, играли су се са обавезним депозитима, хартијама од вредности, разним записима, државним резервама, курсом динара…

Мислили су само на свој профит. Створили су лоше економске услове.

Сада све већи број грађана и привредника нема новац за враћање кредита и лизинга.

Банке у Србији су у паници.

Цео систем ће се срушити као кула од карата.

Још да Србија има опозицију која би позвала грађане да престану да враћају кредите. Да убрза пропадање. И да понуде решење, економски програм. Мало дужи од 2 стране и 2 интервјуа у медијима.

“Држава“

Каква је то држава која није могла да плати лечење за четворо деце? Коју није брига да ли ће деца умрети?

Опет, као и у случају са избеглицама, где држава није обезбедила кров над главом избеглим људима са ратишта широм старе државе, већ је то урадио један кошаркаш, и сада имамо случај да кошаркаш финансира лечење за четворо деце.

Те исте новине које је прочитао и Дарко Миличић прочитали су и сви припадници српске елите – дакле, да четворо мале деце умире у Србији и да им хитно треба нешто новца да би отишли на лечење (та сума је мања од оне суме која одлази за субвенционисање ресторана у Скупштини Србије новцем пореских обвезника, мања је и од суме која се издваја на годишњем ниову за обезбеђење неког политичара) прочитали су:

– лидери партија са власти

– лидери партија из опозиције

– најбогатији капиталисти

– најутицајнији новинари

– академици из САНУ

– владике из СПЦ

– начелници МУП-а, ВС, БИА

И нико, у име “државе“, није реаговао, није покушао да спаси живот овој деци. Један млади кошаркаш је прочитао чланак у новинама и дао новац.

Та иста “држава“ не брине много ни за своје грађане када имају проблеме у некој другој држави. Осим ако се не потплати локални конзул.

Од сада не желим да иједан динар који уплатим за неки порез или таксу држави или локалној самоуправи иде за финансирење државног апарата.

Грађани треба да се организују и да сав новац уплаћују са здравство, социјалну помоћ, пензиони фонд и просвету, и да уведу строгу контролу трошења новца.

А припадници “српске елите“ нека сами финансирају “државне институције“, нека приватизују војску и полицију, САНУ и Скупштину.  Зграду кнеза Павла на Андрићевом венцу нека упишу као “наслеђе“.

Толико су јадни.

———————-

Иако су сви надлежни у Србији “залупили врата” деци смртно оболелој од Батенове болести уз образложење да је неизлечива, Алекса (6), Зое (5,5), Звездана (6) и Лука (8) путују у Кину на третман матичним ћелијама, који ће им продужити живот! И то захваљујући Дарку Миличићу, кошаркашу НБА клуба Минесота, који је, пошто је у Куриру прочитао текст о малишанима, одмах одлучио да им поклони 120.000 долара неопходних за лечење!

-Увек сам волео да помажем другима. Посебно деци која су мала и беспомоћна, уз то и болесна. Ако је пут у Кину једини начин да им се продужи живот, спреман сам да им помогнем колико год треба. Могу да замислим кроз колики пакао пролазе њихови родитељи јер и сам имам дете. Колико год могу, помоћи ћу, док лек за Батенову болест коначно не прође сва испитивања и стигне до деце – каже за Курир Дарко Миличић.

У четири српске породице, које је задесила иста несрећа да им деца умиру од тешке болести, скакали су до плафона кад су чули најприжељкиванију вест на свету – њихова деца ће отпутовати у Кину!

-Осећам милион емоција! То што је Дарко Миличић решио да свима нама помогне за нас је толико велико чудо да још не могу да дођем себи. Гледала сам до јуче како ми Звездана пропада. Откако сам сазнала за тај најхуманији гест нашег кошаркаша, не могу да престану да ми лију сузе. А опет се све време смешим. Сви смо остали без текста. Зовемо једни друге и у неверици питамо да ли је тачно – у једном даху описује атмосферу Валерија Јурица из Панчева, мајка мале Звездане, и додаје да „су сад сигурни да ће њихова деца преживети“.

У кући Маје Ђурић из Београда, мајке оболелог Луке, иста слика.

-Не знам шта ћу да урадим кад будем видела Дарка – каже она кроз сузе.

И Нови Сад је јуче славио. Бојана Миросављевић, мајка мале Зое, виче у слушалицу „да је ван себе од среће“!

–Дође ми да вриштим да ме сви чују. Нисам могла да верујем! – каже та мајка.

Стеван Човић, отац малог Алексе, каже да ће деца после неопходних припрема одмах на пут у Кину.

–Хвала Дарку до неба – казао је он.

Извор: http://www.sportal.rs

Где сте српски генерали?

Чији сте ви потомци?

Како сте бранили Србију у последњих 20 година? Како је сада браните?

—

Ali to se nije desilo. Narednik S. je bio četvrti čovek koji se spustio niz konopac s helikoptera na palubu. Spustio se i video da su sva trojica njegovih pretpostavljenih, koji su prvi bili spušteni na palubu, ranjeni i zarobljeni.

(Uzgred, vojnici s višim činovima su se spuštali prvi jer su to bili pripadnici Odbrambenih snaga Izraela, a ne armija onih koji misle samo o tome kako da napune svoje džepove.)

I u toj situaciji, on nije počeo da na sve redom puca, niti je povikao „pobijmo ih sve!“. Umesto toga, on se prihvatio komandovanja.

Mnogi govore da su Odbrambene snage Izraela u ovoj operaciji doživele neuspeh, a ja mislim da je sasvim obrnuto. Ja mislim da je izraelska armija, zahvaljujući svom unikatnom sistemu obuke vojnika, u ovoj operaciji odnela blistavu pobedu. Ova je obuka dovela do toga da, kada se narednik S. spustio na okrvavljenu palubu, bez svojih komandira i sam s pištoljem u ruci stao pred stado od 600 zabludelih ovaca i gomilu od 100 terorista, nije izgubio glavu i, nebili spasio svoje ranjene drugove, prosto počeo da puca.

On je počeo da komanduje.

E to je stvar koja se ne može naučiti za jedan dan. To je nešto što se mora dugo i strpljivo gajiti.

Tako se gradi armija.

Julija Latinjina

Ежедневный Журнал, 08.06.2010.

PR terorizam

http://www.pescanik.net/content/view/5156/1140/

Исправка

Министар полиције Републике Србије данас је изјавио да је српска полиција први пут користила прикривеног иследника у акцији “Шетач“.

То није тачно, први пут је употребљен прикривени иследник у акцији “Кофер“ и тада је прикривени иследник био садашњи министар полиције. Захваљујући успеху у тој акцији напредовао је до места министра.

Babova rđava baština

Goran Babić

Stariji ljudi, poput pisca ovih redova, nemaju baš nekog razloga da se žale na sudbinu, budući da su glavninu svog života proživjeli u jednoj sretnoj i sređenoj zemlji, a nisu (kao njihovi roditelji) za tu sreću morali gaziti smetove, gladovati, krvariti i gubiti glavu.

Jest da se na kraju balade ta fantastična država raspala kao balon od sapunice, ali se potonja nesreća i nevolja svalila ne toliko na naša leđa koliko na leđa naših potomaka.

Zamislimo mladost, koja je protekla u sankcijama i blokadi, bez pasoša i viza, sa redovima i repovima, u inflaciji od milijardu posto, sa totalno poremećenim sistemom vrednosti, provalom droge i kriminala, devastacijom svih civilizacijskih standarda. Uzmimo u obzir da to ne traje godinu ili dve, već pune dvije decenije, a mladost nepovratno prođe i nikad se više neće vratiti.

Kojim kriterijumima da vjeruju ovi što su rođenim očima (iz dana u dan) čitali goleme naslove ne samo po tabloidima nego i na stranicama ozbiljne štampe o Jezdi i Dafini, o Zemuncima, o šefu elektrodistribucije i njegovih tridesetak što kuća što stanova, o auto mafiji, o aferi Bodrum, o aferi sa Miletom Dragićem u naslovnoj ulozi, o hapšenju Save Kneževića i Radeta Terzića i onog drugog Kneževića, gradonačelnika, o Rašeti, o pritvoru gazde „Kurira“ i auto mafiji, o carinskoj mafiji i aferi gdje je u glavnoj roli Čume, o aferi Genex, o iznošenju novca na Kipar, o Kolesaru i Janjuševiću, o Mobtelu i naftnoj mafiji, o naplati putarina, o carini pod Kertesom, o aferi Perišić, o prosvjetnoj mafiji („index aferi“), o saobraćajnoj mafiji i aferi satelit, o Šariću, o autoputu Horgoš – Požega, o građevinskoj mafiji, o stečajnoj aferi i o šećernoj aferi, o aferi kofer i željeznicama Srbije, a sad luke Beograd i Ce marketa?

Evo ga popis lopovluka duži od teksta, zastarelih predmeta češće od razrješenja (da li je ijedan slučaj okončan?) i to je jedina stvarnost koju ostavljamo svojim potomcima.

http://www.blic.rs/Komentar/Iz-mog-ugla/193675/Babova-rdjava-bastina

LINDON LAROŠ: NAŠ DUG NIJE STVARAN, MI NIŠTA NE DUGUJEMO

Lindon Laroš je 27. juna prošle godine vodio na Internetu dijalog sa ‘ostacima’ američkih političkih intelektualaca. U tom razgovoru on je tim vodećim ljudima istakao da moraju intelektualno da se pripreme da bi uskočili u vakuum vlade, koji će nastati u Vašingtonu kada Obamina administracija doživi samouništenje. Njihov angažman, naglasio je, mora da se odvija svrhu propisivanja nagle promene (političko-ekonomskih) mera nužnih za spas sveta od krize i propasti svetskog privrednog sistema. Ovakvo obeležje privrednog sloma, koji je u toku i koji je kriza sistema nije nekakva uiopštena Larošova originalna terminologija niti je hiperbola u bilo kojem smislu. On je jasno izrekao da je ova kriza stvarno i bez sumnje opšta kriza celokupnog planetarnog sistema.

LAROŠOV GOVOR

Često sam ponavljao da problem nije u apatiji i depresiji, već u krizi opšteg sloma celokupnog planetarnog sistema. O ovome se razgovaralo, doduše hipotetički, u 1890-im i početkom 20. veka da bi se takva stvar mogla dogoditi i sad se to zaista događa – mi se nalazimo u krizi opšteg sloma. Ustvari, imamo istovremeno inflaciju i deflaciju. Ali, kada pogledate moju trostruku krivulju, odmah vidite značenje toga. Tu je! I to je problem! Tojest, ovo se mora naznačiti kao kriza opšteg sloma, što znači da ne postoji rešenje unutar parametara i izraza koji sada deluju. Drugim rečima, ne možete uzeti dimenzije postojećih prilika kao parametre jer niti njihovim prilagođenjem ili čak i ubacivanjem novog parametra ne možete sprečiti slom.

Hipotetička zamisao o mogućnosti ovakve krize opšteg sloma sistema ima svoj izvor u radu dvoje dubokoumnih i pronicljivih ekonomista iz 19. i ranog 20. veka. To dvoje ekonomista Rosa Luksemburg i Žan Žari još i danas uveliko nadvisuju sadašnje ekonomiste, političare i akademike. Laroš je u više navrata isticao knjigu Roze Luksemburg „Akumulacija kapitala“ kao prikladnu početnu tačku razumevanja temelja krize opšteg privrednog sloma, koja je danas u napredovanju. Njena pronicljivost u toj knjizi pruža nam temelje sa kojih možemo videti prave uzroke ekonomske more koje se nadvija nad nama danas. Kada je izbio Prvi svetski rat, strah Luksemburgove od slabosti radničkog pokreta pokazao se opravdanim. Umesto da se odupiru uvođenju Nemačke u rat, ratu, koji su izazvale geopolitičke manipulacije Britanskog carstva, socijal-demokratsko vodstvo dalo je svoju potpunu podršklu, pa je politički identitet socijal-demokratskog pokreta bio izgubljen. Nemačka je pala u stečaj i, upropaštena, bila je na putu da bude sasvim poharana i smrvljena Versajskim ugovorom, kojeg su Britanci organizovali posle rata. Luksemburgova je izdala svoj rad ‘Akumulacija kapitala’, kao i svoj slavni naknadni rad nazvan ‘Protivkritika’ odmah posle početka rata. U ta dva rada ona predstavlja jedinstveni naučni pristup gradivu modernog imperijalizma. Luksemburgova je naznačila načelo carstva koje ide mnogo dalje od pukih pojedinačnih slučajeva na način koji nam omogućava da pratimo genezu takvog sistema, kao što bi radili u slučaju zaraze u tadašnjem Britanskom carstvu, unazad sve do pradedovskih korena, Mletaka, Rima, drevnog Babilonskog carstva i još dalje. Njen rad o građi finansijskog imperijalizma, naišao je na razumevanje u određenim američkim intelaktualnim krugovima obuhvatajući i vrlo dobro poznatog ekonomskog istoričara Herberta Feisa, ekonomskog savetnika za međunarodno poslovanje u Stejt departmentu Frenklina Ruzevelta. Feis je dokumentovao slučaj uz iste tvrdnje o modernom imperijalizmu u svojoj knjizi ‘Evropa, svetski bankar’, objavljenoj 1930. godine, koji ukazuje da je Rosa Luksemburg u svojm raščlanjivanju imperijalizma bila apsolutno tačna. Iako je danas gotovo zaboravljena u akademskom i političkom životu, Luksemburgova je važna za nas američke patriote da se podsetimo i preispitamo jer razlozi zbog kojih je objavila jedinstveno originalnu i tačnu obradu građe britanskog imperijalizma – simptomatični su i za najnovija svetska politička zbivanja.

UČENJE IZ 19. VEKA

Carstvo je prvenstveno finansijsko, lihvarski sistem međunarodnih zajmova kojima rukovode nadnacionalni oligarhijski interesi u svrhu pljačke prirodnih i spoznajno-umnih resursa kolonizovanih zemalja i naroda podvrgnutog tome. Sa tog stajališta, uobičajene neznalačke zamisli carstva trebalo bi izbaciti kroz prozor. Carstvo nije, kao što se obično veruje, logična faza nacionalizma, nije neizbežnio lučenje ambiciozne zemlje gonjene pohlepom putem koje želi da postigne nadaleko raširenu moć nad drugim narodima. Nije ni nešto stvoreno fantastičnom žudnjom za vlašću pojedinog poremećenog diktatora ili tiranina. Čak i tradicionalni pojam carstva kao globalne vojne okupacijske sile Luksemburgova je predstavila kao puku sekundarnu posledicu nužde finansijskog carstva da nametne svoj sistem ekonomskog kolonijalizma i međunarodnih zajmova. U svojoj ‘Akumulaciji kapitala’ Luksemburgova posvećuje čitavo poglavlje građi međunarodnih zajmova. „Lihvarski strani zajmovi“, kaže ona, „najsigurnija su sprega kojom stare kapitalističke zemlje održavaju svoj uticaj, obavljaju finansijsku kontrolu i vrše pritisak na običaje, vanjsku i trgovinsku politiku mladih kapitalističkih država“.

Da bi blesavom vodstvu socijal-demokrata u Nemačkoj razotkrila pravu narav imperijalističkog sistema, koja je stvorila tadašnju krizu svetskog rata, ona dokumentuje vladanje Britanskog carstva, koje kontroliše veliki segment planete pomoću sistema međunarodnih zajmova, uzevši kao primer studiju ekonomskih događanja koja se protežu kroz 20 godina i koja vode do britanske okupacije Egipta 1882. godine. Kad se Konfederacija, britanski izrod, otcepila od Unije prouzrokujući Američki građanski rat 1860-ih, cena pamuka koji je bio primarni usev koji je donosio (najveći) novac na jugu SAD, ušla je u fazu hiperinflacije, koja se povećala za gotovo 1000 odsto na kraju rata. Ali, kad se prekinulo snabdevanje iz Amerike, Britanci su skrenuli svoj pogled na Egipat. Počela je grozničava špekulacija s pamukom kao robom iz Egipta, uz masovne zajmove iz Engleske za finansiranje njegovog uzgoja. Skočivši naglavačke u naduvani mehur, uskoro na gotovo celom zemljištu Egipta uzgajao se pamuk. Kao što je Luksemburgova opisala: „Svi su sadili pamuk uključujući i samog vicekralja Egipta. Njegov posed se ubrzano povećavao, preuzimajući silom zemlju od seljaka bez ikakve zakonske podloge. Za neverovatno kratko vreme, sve egipatske oranice bile su zasađene pamukom. Ali naduvani mehur cene pamuka probušio se sledeće godine srozavajući se upola u roku od samo nekoliko dana i izgubivši gotovo celu vrednost kada se Američki građanski rat završio. Kako je brzo počeo, tako se brzo izduvao. Ali ubrzo je došlo do nove špekulantske groznice, ovaj put sa šećernom trskom kao zamenom. Drugi put, rekla je Luksemburgova, egipatska zemljoradnja se preokrenula naglavačke, hiljade seljaka su naterali na prisilne radove na plantažama šećera. Trebalo je izgraditi fabrike i prevoz za šećer. Novac za tu izgradnju došao je preko zajmova britanskih banaka 1872. godine, ali pokazalo se nemogućim snabdeti dovoljno radne snage za podršku financijski nadivanom mehuru. Seljake, naučene na prisilni rad na oranicama, nije jednostavno bilo udarcima biča preobraziti u radnike. Poduhvat se urušio čak i pre instalacije mnogih uvezenih mašina okončavši tako špekulacije sa šećerom istom brzinom kojom je završila i pamučna groznica. Odakle je došao kapital za ove poduhvate?

RAST DUGOVA

Kapital, kaže Luksemburgova, došao je putem međunarodnih zajmova. Prvi takav zajam pustila je u opticaj Anglo-egipatska banka 1865. godine. Kad je došao rok za otplatu, pamučni mehur se izduvao. Da bi se taj dug konsolidovao, pušten je 1868. godine u opticaj drugi zajam. Kockanje šećerom iziskivalo je novi zajam 1870. te dva nova 1872. i 1873. gosine, ali nijedan od njih nije se mogao otplatiti. Konačno 1874. godine ukupni javni dug Egipta narastao je od tri miliona britanski funti na 94 milona. I, kao što je Luksemburgova rekla, predstojala je propast. Kako je funkcionisanje kapitala doseglo stanje ludila, jedan zajam sledio je za drugim, kamate jednog zajma namirivale su se drugim, i kapital pozajmljen od Britanaca i Francuza plaćen je velikim potraživanjima za britanskim i francuskim kapitalom. „Dok je cela Evropa uzdisala i slegala ramenima pred ludom egipatskom privredom, evropski kapital je ustvari poslovao u Egiptu u jedinstvenim i fantastičnim razmerima… „

U svakoj pozajmici bio je sastojak lihve, negde između petine i trećine tobože pozajmljenog novca lepio se za prste evropskih bankara. Na kraju, zelenaške kamate trebalo je nekako isplatiti – ali kako?“ Odakle će se namaknuti sredstva? Od seljaka naravno, njihovom zemljom, njihovim radom. Radeći na plantaži pamuka, radeći na poljima šećerne trske, sve bez plate, preskačući sa jednog posla na drugi prema trenutnoj nuždi. Što je veće bilo evropsko zaduženje, to više se moralo iznuditi od seljaka. Širom Egipta ljudi su napuštali svoja sela, rušili svoje kuće, nisu više orali svoju zemlju, sve da bi izbegli plaćanje zelenaških poreza koje su im navalili na glavu. Čak 10.000 egipatskih seljaka umrlo je od gladi u jednoj godini jer nisu više bili u stanju da plaćaju poreze za navodnjavanje polja, pa su zaklali svu svoju stoku kako bi izbegli da plate porez. Novinski izveštaji očevidaca o uslovima u Egiptu tog vremena dokumentovali su kako ljudi umiru od gladi pored cesta, velike površine zemlje ostaju neobrađene, seljaci prodaju svoju stoku, a lihvari pune svoje hipotekarsne kancelarije obveznicama i sudove presudama. Seljaku su isisali zadnju kap krvi “finansijskom pijavicom” u službi britanskog kapitala. Potraživanja evropskog kapitala postala su osovina privrednog života i jedina stavka financijskog sistema. Godine 1879. sve finansije Egipta potpale su pod stalnu kontrolu evropskog kapitala. Na kraju, kao povoljan izgovor za konačni udarac poslužila je pobuna egipatske vojske, koja je gladovala pod jarmom evropske finansijske kontrole i za ustanak koji su organizovale aleksandrijske mase i iskrvarile do kosti. Britanska vojska okupirala je Egipat 1882. Vojna okupacija bila je samo poluga prisile uterivača dugova u vezi sa međunarodnim zajmovima. Militarizam je, rekla je Luksemburgova, puki izvršilac akumulacije kapitala, koji vreba iza međunarodnih zajmova. Zadnji i konačni korak bio je postignut u procesu likvidacije poljoprivrede u Egiptu putem i u korist kapitala carstva. Trebalo bi sada biti vidno da su transakcije evropskog zajmodavnog i industrijskog kapitala počivale na odnosima koji su krajnje racionalni i solidni za akumulaciju kapitala iako izgledaju apsurdni usputnom posmatraču, „jer ovaj zajam plaća narudžbe iz Egipta, a kamate na jedan zajam plaćaju se novim zajmom“. „Ovi odnosi sastoje se od jednostavne činjenice da je evropski kapital u velikoj meri progutao egipatsku poljoprivredu…“

KRAJNJA TAČKA

U imperijalnom sistemu pojam monetarne vrednosti zamenjuje koncepciju stvarne ekonomske proizvodne vrednosti. Dugovi, imovina, novac, vlasništvo nad nekretninama i pokretninama, sve to posedujući nominalnu vrednost u obliku papira, počinje zasenjivati kapital koji poseduje stvarnu vrednost, koja se opet određuje vrednošću razmera društvene reprodukcije nacije kao celine. Kako se nominalna vrednost akumulira u rukama onih koji poseduju papire, on mora te papire da koristi ili kao jamstvo za novi dug ili da pretvori taj papir u gotovinu. Kako se taj dug razmnožava u još više dugova van ikakve sprege sa rastom stvarnog proizvodnog kapitala u sistemu, uskoro se stiže do tačke na kojoj više nije moguća neposredna podudarnost između te dve vrednosti. Da bi se mogao prosuditi potencijal krize takvog sistema pitamo se da li se ta masa nominalnog bogatstva koju predstavlja ukupna cena tog nominalnog vlasništva može na bilo koji način pretvoriti u stvarno bogatstvo društveno produktivnog oblika reprodukcije? Do te mere do koje takva podudarnost ne postoji, vidimo da deo ukupne mase akumuliranog duga u takvom sistemu, za koji nema odgovarajudeg stvarnog bogatstva, predstavlja nešto što bismo morali videti kao telo izmišljenog (fiktivnog) duga te potraživanja onih koji drže te papire ustvari su izmišljena imovina. To je najodsudnija poenta, koju ozbiljni ekonomisti danas moraju da uzmu u obzir. Svaki pokušaj priznanja tih potraživanja vodiće pljački produktivne privrede od strane parazitske finansijske klase bez ikakvih legitimnih prava na bogatstvo.

Samo u tome što da vidimo stalni proces pljačke i sloma, možemo naći spregu između ‘stečenog prava koje predstavlja hiperinflacijska finansijska krivulje i deflacija u zaposlenju i proizvodnji. Budući je sam dug oblik samošireće vrednosti, širenje kreditnog monetarnog sistema mora da predvidi buduće povećanje ovog izmišljenog kapitala kao i da predvidi prodaju neto dodatnih vrednosti i maržu precenjivanja neto robe koja se sada prodaje. Oblik zaduženja izmišljenog kapitala stvara piramidu dodatnog izmišljenog kapitala a istovremeno nove mase istog ponovno nastaju od „prekomerne proizvodnje robe“ i čistih špekulacija.

“Kako se odnos izmišljenog kapitala prema stvarnoj proizvodnji povećava, sve veća stopa nezaposlenosti naginjaće prema sprezi s jednakim stopama širenja kredita. Kao što trostruka krivulja pokazuje, što duže se ovaj proces nastavlja, to je veći rast potencijala nakupljanja dramatičnog ‘proboja’ između tih inverzno proporcionalnih krivulja. Ova funkcija kriznog potencijala obuhvata celokupni sistem, zatim finansijski potencijal kao i produktivni. Slom bilo kog dela predstavlja slom celine. Celina ne može preživeti slom nijednog dela i svaki pokušaj nastavka funkcionisanja po starim pravilima ulaganja uzvratiće suprotnim i pogubnim ishodom. Proces rasta potencijala nelikvidnosti u celokupnom sistemu prolazi pod maskom inflacijskog prosperiteta, sve dok odnos stvarne stope produktivne akumulacije i ukupne akumulacije ne dosegne kritičnu tačku. Ta tačka, grubo rečeno, je tačka sečenja, posle koje sva nastojanja održavanja pune zaposlenosti putem povećanja obima kredita mora da prouzrokuje rast stope inflacije, inflacijsko ubrzanje koje vodi prema opštem slomu celokupnog sistema. Sada stojimo na krajnjoj tački tog modela. Nalazimo se u inflacijsko-deflacijskoj fazi krize opšteg sloma celog planetarnog sistema. Kao što je Rosa Luksemburg pokazala, ova vrsta krize je neizbežan ishod sistema carstva. Imperijalizam nužno vodi do privrednog sloma, koji danas proživljavamo. Ovaj drevni model imperijalizma uvek je funkcionisao tačno u istom ovakvom sistemu: carstvo, pokušava dati protovtežu nelikvidnosti svog izmišljenog nagomilanog duga, taj dug opslužuje pljačkanjem resursa i proizvodnje nerazvijenog sektora pretvarajući privrede tih de facto kolonija u puke industrije za proizvodnju likvidnosti u svrhu spasavanja te izmišljenje mase zaduženja. Radeći tako, carstvo će iscrpeti sve preostalo produktivno bogatstvo usmeravajući ga u spasavanje inflacijskog duga, a udaljujući ga van nužnih reinvesticija u sredstva reprodukcije izvora tog materijalnog bogatstva. Nema drugog kraja na tom privrednom ciklusu osim zle kobi.

SMRT NACIJE

Imamo nebu pod oblake porast količine monetarnih obaveza. Imamo takođe porast finansijske mase. Ali sada se događa to da se krećemo prema razdoblju u kojem te vrednosti finansijske mase počinju da padaju. Taj pad finansijske mase, do kojeg je nedavno došlo, predstavlja nacrt krize sloma. Ili ćemo rešiti ovaj problem, kako sam to opisao, ili kao nacija nećemo preživeti. Pogledajte sad, evo nas tu, vratite se u 2007. godinu i pročitajte moj predlog reforme. To bi bilo uspelo. Svako pametan ko razume sistem znao bi da bi ono što sam tad predložio sigurno uspelo. Ne bismo bili u ovom neredu. Ali ko je, dođavola, došao sa tom idejom da uvuče SAD u dug zbog obveza za koje nisu bile zadužene? Da bismo spasili London? Da spasimo MMF? Nauštrb SAD, da bismo opljačkali SAD i njihovu riznicu u korist međunarodnog monetarnog kartela? A šta je sa spasavanjem? Koga smo spasavali? Jesmo li spasavali svoju industriju, jesmo li spasili svoju automobilsku industriju ili smo je stavili u drugu funkciju osim proizvodnje automobila? Jesmo li spasili američkog farmera? Jesmo li spasili infrastrukturu gradova SAD? Pa koga smo spasili? Spasavali smo londonske bankare i njihove njujorške produžetke.

Mi njima ništa ne dugujemo, mi trebamo samo da imamo vladu koja će to reći. Ovo je naša nacija, pa su stečajni zakoni naše države naš autoritet. Da sam predsednik, ja bih ovaj jad odmah okončao. I siguran sam da bih mogao dobiti podršku velike većine američkih građana, kada bih objasnio što nameravam da učinim. Mi ćemo obnoviti našu industriju, poništićemo sav taj prljavi dug, koji nikada ionako nismo imali. Nepošteni izdajnici koji samo liče na ljude su nam nametnuli ropstvo u takvoj vrsti duga. Taj dug nije stvaran, mi ga ne dugujemo.

Šta je budućnost čovečanstva? Kakva je naša sprega s njom? Kakva budućnost mora biti? Zamislite se za trenutak i ja sam uveren da je put o kome pričam jedini koji nam ostaje.

–

U januaru 2001. godine, devet meseci uoči WTC katastrofe, jedan poznati američki ekonomista i političar koji je u vezi sa mnogim svetskim obaveštajnim krugovima, predvideo je: “Jedan novi globalni rat na Srednjem Istoku sa globalnim implikacijama će sigurno uslediti ukoliko se specifični incidenti materijalizuju. Rat će se dogoditi ukoliko kombinacija izraelske vlade i određenih anglo-američkih krugova to zaželi. Ako oni to požele, onda će se svesno izazvati i određeni incidenti koji će ‘objasniti’ izbijanje tog rata. “

Čovek koji je još pre devet godina ovo tačno predvideo je stalni predsednički kandidat Lindon Laroš. Laroš se možda može smatrati nekom vrstom kultne figure, sa pomalo čudnim interpretacijama istorije, ali njegove veze sa obaveštajnim krugovima su legitimne, a mnoge od njegovih ekonomskih i političkih prognoza ispostavile su se u potpunosti tačnim. Imajući u vidu celokupnu svetsku istoriju kao i najnovije događaje koje smo sagledali u ovom kontekstu, ova prognoza bi takođe mogla da bude „pun pogodak”.

HRSvijet, Zagreb

Novi Standard, Beograd

Добре вести

Добре вести. Садашња власт је кренула у хапшење припадника претходне власти. Напокон је прекинут тај вишедеценијски низ да се не хапсе највећи лопови из претходне власти.

То значи да ће будућа власт хапсити припаднике садашње власти.

Као што се сада очекују расплети за афере попут Железнице и Луке Београд, тако можемо очекивати, за пар година, да сазнамо целу истину за аферу Кофер, за кућу Великог брата у Кошутњаку, за много тога што садашња власт и садашњи министар полиције и директор БИА не решавају. Наравно, због тога су обојица сумњива лица. И ови што “чисте“ Србију, а они су највећи отпад и смрад. Њих треба почистити и Србија ће имати шансе да постане лепо место за живот.

Ми нисмо глупи и не наседамо на те јефтине форе, зар не?

Зашто не владам?

Зашто не владам? Веруј ми да то не зависи од мене. Где је народ који би издржао моју владавину? Жале се да народ нема својих краљева. Али имају ли краљеви своје народе? Ови данас овде узајамно заслужују једни друге, ови народи и ови владари.

Краљ је онај који од свакога начини краља. Данашњи владари од свакога начине слугу. Бити краљ у нацији слугу, где су чак и владари слуге? Зар да се бринем око тога колико да платим за издају? Како да некога похвалим, јер је погазио своју реч? Да награђујем беднике? Да будем благонаклон према некоме који је све претекао својом подлошћу? Да уздижем људе који су тричавији него други, иако само за нијансу? Да се бавим тиме да се по цео боговетни дан кезим као трговачки помоћник? Да се пријатељски рукујем с најпрљавијим рукама ове земље?

Бела Хамваш