Где сте српски генерали?

Чији сте ви потомци?

Како сте бранили Србију у последњих 20 година? Како је сада браните?

Ali to se nije desilo. Narednik S. je bio četvrti čovek koji se spustio niz konopac s helikoptera na palubu. Spustio se i video da su sva trojica njegovih pretpostavljenih, koji su prvi bili spušteni na palubu, ranjeni i zarobljeni.

(Uzgred, vojnici s višim činovima su se spuštali prvi jer su to bili pripadnici Odbrambenih snaga Izraela, a ne armija onih koji misle samo o tome kako da napune svoje džepove.)

I u toj situaciji, on nije počeo da na sve redom puca, niti je povikao „pobijmo ih sve!“. Umesto toga, on se prihvatio komandovanja.

Mnogi govore da su Odbrambene snage Izraela u ovoj operaciji doživele neuspeh, a ja mislim da je sasvim obrnuto. Ja mislim da je izraelska armija, zahvaljujući svom unikatnom sistemu obuke vojnika, u ovoj operaciji odnela blistavu pobedu. Ova je obuka dovela do toga da, kada se narednik S. spustio na okrvavljenu palubu, bez svojih komandira i sam s pištoljem u ruci stao pred stado od 600 zabludelih ovaca i gomilu od 100 terorista, nije izgubio glavu i, nebili spasio svoje ranjene drugove, prosto počeo da puca.

On je počeo da komanduje.

E to je stvar koja se ne može naučiti za jedan dan. To je nešto što se mora dugo i strpljivo gajiti.

Tako se gradi armija.

Julija Latinjina

Ежедневный Журнал, 08.06.2010.

PR terorizam

http://www.pescanik.net/content/view/5156/1140/

13 Responses to Где сте српски генерали?

  1. Varagić Nikola каже:

    Top lista nadrealista

    Dušan Miklja

    14. 06. 2010.

    Način na koji vlasti ovde tumače krizu je čist nadrealizam. Čuli smo, tako, da smo statistički izašli iz krize, ali da to još uvek ne osećamo. Takva procena je, neizbežno, povod za mnoge nedoumice: na primer da li je, možda, bolje da osetimo kako smo izašli iz krize, makar statistički ostali u njoj.

    Moramo se takođe zapitati da li je ministarka ozbiljno mislila kada je izjavila da je jednokratni bonus od pet hiljada povoljniji od povećanja plata i penzija. Da li je, drugim rečima, omanula u računici ili se i ona kandiduje za već popunjenu listu „top nadrealista“. Ajd što je u njoj ministar ekonomije, koji mnogo ne haje što se njegove tradicionalno optimističke prognoze ne ostvaruju, ali proširenje liste sa ličnostima koji su do sada delovale relativno pribrano, već ozbiljno zabrinjava.

    Utoliko više što se jaz između „statististički“ dobrog stanja i podosta sumorne stvarnosti sve više produbljuje. Kako tada da objasnimo optimizam na jednoj strani i beznađe na drugoj?

    Da li, da budemo još određeniji, ministri napajaju kola gorivom na nekoj virtuelnoj pumpi na kojoj benzin nije poskupeo. Da li odlaze na pijacu? Svraćaju li u samoposluge? Da li plaćaju dramatično uvećane poreze za stan i svakojake nove takse i namete? Da li su primetili da je pretplata za RTS takođe veća? Ili su, možda, odlučili da bojkotuju javni servis?

    Ne pitamo ovo zbog sitničavosti, već da bismo raščistili šta stvarno znači procena da je država izašla iz krize ako su građani još uvek do grla u njoj?Da li, možda, da su, nasuprot omiljene bajke samoupravnog socijalizma, kojom je nagovešteno odumiranje države, vlasti danas ipak sklonije da je sačuvaju. Pitanje ko će u tom slučaju odumreti je već toliko lako da izostaje i u najvulgarnijem kvizu. Građani, naravno!

    http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/193773/Top-lista-nadrealista

  2. Varagić Nikola каже:

    PROZIVKE BIVŠIH GENERALA POLICIJE!

    Subota, 19. Jun, 2010.

    Bivši policijski funkcioneri Boro Banjac i Miroslav Milošević uputili optužbe jedan drugom zbog propusta u akciji “Sablja”

    BEOGRAD – Ko je šta mogao, a nije ništa preduzeo, pitanje je sad!
    Prepucavanje bivših policijskih funkcionera MUP Srbije u vreme akcije “Sablja” kulminiralo je hapšenjem dvojice odbeglih pripadnika “zemunskog klana” Sretka Kalinića i Miloša Simovića. Punih sedam godina posle ubistva premijera Zorana Đinđića počela je, čini se, da se otkriva pozadina atentata.

    Mile Novaković je prvi javno progovorio o propustima u ovoj policijskoj akciji. Potom mu se pridružio i Boro Banjac, bivši načelnik UBPOK, koji je izjavio da ga je tadašnji ministar policije Dragan Jočić, u prisustvu Miroslava Miloševića, smenio istog dana kad mu je saopštio da se Dejan Milenković Bagzi krije u Grčkoj.

    – Informisao sam Jočića o Bagziju, a on meni na to kaže: “Nisam zadovoljan vašim radom.” Takođe mi je rekao da je obustavljena istraga nekih ubistava. Iznenadio sam se i rekao “molim”, a potom se zahvalio i otišao.
    Međutim, Miroslav Milošević, bivši načelnik Javne bezbednosti, kaže za Kurir da to nije tačno i da su obojica smenjena pre hapšenja Milenkovića zbog slabih rezultata.

    – Koga su Novaković i Banjac uhapsili u akciji “Sablja”? Nikoga! Po naređenju su ubili Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku i srušili kuću u Šilerovoj ulici da bi uništili dokaze! Jočić i ja smo uhapsili sve “zemunce”. Ovo dolazi iz nečije kuhinje, ne iz njihovih glava. Na kraju samo oni mogu da ispadnu grbavi. Argumenti im ne idu u prilog, bolje da su i dalje ćutali – uzvraća Milošević i otvoreno pita Banjca “zašto nije uhapsio nijednog pripadnika klana iz Šilerove i zašto se oglasio tek sad i to lažima.”

    Banjac na sve to ironično kaže “hvala mu” i odgovara:
    – Hapšenje “zemunaca” mi nisu odobrili Jočić i Milošević! O atentatu nisam hteo da govorim dok se sudski proces ne okonča. A Milošević odlično zna o čemu pričam. On mi je po vozaču poručio da Đinđić nije ubijen u ulici Admirala Geprata već u Birčaninovoj! Takođe mi je poručio da je ubica pobegao motorom koji je bio parkiran nedaleko od američke ambasade – otkriva Banjac.

    Ekipa Kurira

  3. Varagić Nikola каже:

    Posle više od šest godina bezuspešnog traganja za istinom, porodica svedoka ubistva premijera Zorana Đinđića nada se da će saznati ko zaista stoji iza likvidacije njihovog supruga i oca. Priznanje glavnog egzekutora ‘’zemunskog klana’’ Sretka Kalinića da je po nalogu Luke Bojovića izrešetao Kriještorca na kućnom pragu potvrdilo je njihove sumnje da je ubijen jer je video jednog od učesnika u atentatu.

    – Policajci su nam posle njegove smrti pozvonili na vrata i kratko rekli: ‘’Ubili su ga reketaši’’. To je priča u koju niko nije poverovao. Za ovih predugih šest godina sve je ostalo na tom objašnjenju. Niko nije razgovarao sa nama, niti nam ponudio istinu. Sami smo tragali i otkrivali koliko god smo mogli. Pokušali smo čak i da pokrenemo istragu i obraćali se sudu, ali su svi naši pokušaji pali u vodu – priča kroz suze supruga ubijenog Vera Kriještorac i dodaje da joj je najteže to što je o Kalinićevom priznanju saznala iz novina:

    – Šta ću, moram sama da odem u policiju i molim da mi kažu da li je ta zver zaista ubila mog muža. Razbolela sam se zbog nemoći da saznam pravu istinu i dobila tumor na mozgu. Polako mi nestaje snage da se borim s prošlošću.
    Ona ipak očekuje da će policija i pravosuđe ovog puta dobro ispitati sve dokaze koji im stoje na raspolaganju, pa i Kalinićevo priznanje, i utvrditi činjenice.
    – Ni Kalinićeve navode ne treba shvatati zdravo za gotovo. Ako je slagao da je ubio mog supruga kako bi sebi obezbedio povoljniji položaj, za nas se agonija nastavlja. Meni i našim dvema ćerkama samo istina može da donese mir – zaključuje s gorčinom.

    Kriještorac je ubijen 1. marta 2004. godine u Žarkovu, kada je nepoznati napadač ispalio u njega desetak metaka. Iako se verovalo da je likvidiran jer je posle atentata na Đinđića prepoznao Vladimira Milisavljevića kao jednog od počinilaca, iz MUP je tada saopšteno da je ‘’ubijen zbog dugova’’. Bio je vlasnik lanca prodavnica ‘’Milka’’. I pre ubistva je dobijao anonimne telefonske pretnje, a nekoliko sedmica ranije je pretučen, takođe na kućnom pragu. Ti incidenti su protumačeni kao pretnje „reketaša“, jer je za kratko vreme stekao lep imetak.

    Marija Veličković

    http://www.kurir-info.rs/crna-hronika/sretko-kalinic-izresetao-i-svedoka-djindjicevog-ubistva-39012.php

  4. Varagić Nikola каже:

    Tajni rad Fonda za razvoj opravdano izaziva sumnju kod građana

    A. Rodić | 27. 06. 2010.

    Fond za razvoj i dalje odbija da objasni građanima koga i zašto kreditira milijardama. Ovakva tajnost je naročito problematična kad se zna da u Upravnom odboru Fonda sede ministri, a rad kontroliše niko drugi do Vlada Srbije.

    Direktorka Fonda, Olivera BožićNaši sagovornici tvrde da navedene okolnosti upućuju da zloupotrebama i te kako ima mesta, a tu tezu potvrđuju i reči same direktorke Fonda, Olivere Božić.

    Iako je „Blic nedelje“ iz pouzdanih izvora uspeo da dođe do spiska najvećih kredita u periodu od 2007. do 2009, koji smo i objavili, od Fonda do danas nismo dobili odgovore koji bi razjasnili zašto su pojedinci dobili stotine miliona, kao ni kako se kontroliše da li se troše namenski.

    Uzaludna je bila i žalba koju smo uputili Povereniku za informacije od javnog značaja. Fond za razvoj je istrajan u nameri da građani Srbije o njegovom radu znaju što manje, a po svemu sudeći, ako je ikako moguće, apsolutno ništa. Tajnost ide toliko daleko da je čak i sama direktorka Fonda, objašnjavajući nam zašto se podaci ne daju medijima, napravila poređenje sa kreditima kod privatnih banaka.

    Stručnjaci, s druge strane, upozoravaju da se radi o državnoj instituciji i novcu građana, te da ovakvoj tajnosti nema mesta. Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnosti Srbija“, za naš list je ranije objasnio da nema nikakvu dilemu da traženi podaci moraju biti dostupni, a Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, tvrdi da je činjenica da se podaci kriju veoma indikativna.

    – Sama činjenica da se podaci kriju govori da nešto ozbiljno nije u redu. Problem je utoliko veći što je kontrola javnosti gotovo jedina postojeća. Ostale su napravljene po političkim i partijskim linijama, pa kao da ih i nema – kaže za „Blic nedelje“ Verica Barać.

    Koliku ulogu politika i partije imaju u radu Fonda, možda najbolje ilustruje sastav Upravnog odbora. U telu koje donosi odluke o davanju kredita, po zakonu, sede: Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga, Diana Dragutinović, ministarka finansija, Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja, Milutin Mrkonjić, ministar infrastrukture, i Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike. S druge strane, iako po rečima Olivere Božić za kredite mogu konkurisati sva preduzeća koja se nalaze u većinskom privatnom vlasništvu, pod uslovom da nisu u blokadi i ne posluju sa gubitkom u poslednje dve godine, njena nedavna izjava NIN-u svedoči da se članovi UOa ne pridržavaju uvek tog pravila.

    – Nismo ni mi sada sasvim ne­zavisni. Eto, pre nekoliko dana smo imali sednicu Upravnog odbora na kojoj su stručne službe Fonda predložile da se nekoliko zahteva, zbog prezaduženosti klijenata, odbiju, ali Odbor je odlučio drugačije. Ma, za jednu od tih velikih firmi, videćete kakav će biti račun za 2010. – katastrofa – navela je pre samo dva meseca Olivera Božić.

    Činjenica da se neki podaci Fonda skrivaju ne iznenađuje Božu Draškovića, naučnog saradnika Instituta ekonomskih nauka.

    – Stiče se utisak da ministri baš i nisu voljni da polažu ra­čune o rezultatima kredita na čije odobravanje su imali bitan uticaj. Tako, kada ne postoje potpuni i javno dostupni podaci o licima kojima su plasirani krediti, problem je i merenje društvene koristi koja je dobijena ili koja je tre­balo da bude ostvarena od davanja povoljnih kredita – zaključuje Drašković.
    Četiri miliona evra ove godine
    Iako kompletne podatke, sa svim klijentima, visinom kredita i namenom, Fond ne želi da otkrije, po rečima Olivere Božić, ove godine su data čak tri kredita vredna četiri miliona evra. U pitanju su hrvatska „Nexe grupa“ (proizvodnja građevinskog materijala), slovenačka firma „Grah automotive“ (automobilski delovi za „Zastavina“ vozila) i „Reum GmbH“ (takođe radi delove za „Zastavina“ vozila).

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/195697/Tajni-rad-Fonda-za-razvoj-opravdano-izaziva-sumnju-kod-gradjana

  5. Varagić Nikola каже:

    Zalažemo se ne samo za političku regionalizaciju,

    videćemo kakva će po modelu ona biti, da li simetrična ili asimetrična…

    ali, važna je i decentralizacija, prebacivanje što više ovlašćenja lokalnoj samoupravi“

    naglasio je Dinkić.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/195763/Dinkic-Nema-vise-podele-na-proevropske-i-antievropske-stranke

  6. Varagić Nikola каже:

    Vlada Srbije odlučila je danas da Siti grupi poveri posao savetnika u privatizaciji Telekoma Srbije, rečeno je agenciji Beta u Ministarstvu za telekomunikacije.

  7. Varagić Nikola каже:

    Politika cenzusa

    Dušan Miklja

    05. 07. 2010.

    Snaga jedne partije morala bi da zavisi od njenog programa i od toga koliko joj građani veruju da je u stanju da to što obećava i ostvari. Veličina njenog biračkog tela je, dakle, srazmerna verodostojnosti proklamovane politike. Svuda u svetu osim kod nas – gde smo svedoci obrnutog postupka: jedino ovde cenzus je polazište, a ne ishodište politike.

    Kad god se jedna partija ili pokret približe kritičnom donjem nivou, kada se, drugim rečima, proceni da neće biti pređen cenzus, ugroženi se dovijaju na sve moguće načine da ostanu u igri. U tu svrhu se osnivaju nove koalicije ili rasturaju stare, menjaju programi ili naglasci u njima, priređuju svakojake vratolomije koje više pristaju cirkuskoj nego političkoj areni.

    Sve je to, naravno, i shvatljivo i dopušteno. Partije imaju pravo da se prilagođavaju promenjenim okolnostima i da – u skladu sa njima – biraju nove prioritete. Moglo bi se čak reći da su promene – sa stanovišta ne samo partijske već i društvene probitačnosti i poželjne i korisne. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je i partijama – kao i živim bićima – neophodno da – s vremena na vreme – udahnu novi život kako se ne bi zapustile i zaparložile.

    Takvim nastojanjima, naravno, ne može se prigovoriti sve dok su u granicama legitimnih potreba. Podozrenje u iskrenost preobražaja javlja se kada se pomenute pobude ispoljavaju kao poplava melodramatičnog saosećanja sa nerazvijenim i zapuštenim krajevima. Da bi u to poverovali morali bi da imamo uverljiv odgovor na jednostavno pitanje zbog čega se oni, koji se danas prosto razdiru zbog neravnomernog razvoja Srbije, nisu o tome ranije brinuli. Pa, dugo su već u vlasti. Šta ih je (pre nego što se pojavila avet cenzusa) sprečavalo da takvo stanje izmene?

    http://www.blic.rs/Komentar/Svet-i-mi/196825/Politika-cenzusa

  8. Varagić Nikola каже:

    SONJA BISERKO: GENOCID U SREBRENICI DA SE UČI U SRPSKIM ŠKOLAMA

    ponedeljak, 05 jul 2010.

    Ta Deklaracija mora da postane i zvanični stav svih institucija i mora da uđe u naš obrazovni sistem, kao nešto o čemu treba da se govori i o čemu mladi ljudi treba da se obaveste

    Predsednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Beogradu Sonja Biserko u Press klubu Radija Slobodna Evropa kaže kako Deklaracija o Srebrenici mora ući u obrazovni sistem Srbije, te kako se i dalje nastavlja politika negiranja genocida u Srebrenici i demonizovanja Albanaca

    Za koji dan, 11. jula, biće obeleženo 15 godina od Srebrenice. Očekuje se da će u Srebrenicu otići i predsednik Srbije. Najavljen je dolazak i potpredsednika SAD-a, kao i turskog premijera i hrvatskog predsednika i premijerke. Da li smo se mi osvestili po pitanju Srebrenice, koja se desila pre 15 godina?
    – Na žalost, mislim da nismo. Mislim da se tek sada u Evropi polako shvataju razmere tog zločina. Svaka nova presuda, koja se odnosi na Srebrenicu, donosi nove detalje i monstruoznost tog zločina. Evropski parlament je doneo Rezoluciju kojom obavezuje sve zemlje Evrope da obeležavaju 11. jul kao Dan sećanja na masakr u Srebrenici. To je jedan naknadni moralni gest evropskih zemalja koji je vrlo važan i verovatno će godinama postajati sve važniji. Time se Evropa oglasila i zbog neke svoje moralne odgovornosti za nepravovremeno reagovanje. Ipak je to zločin koji se desio pred očima cele Evrope.

    Taj zločin se ovde još uvek tretira kao nešto što je obaveza Srbije. Srbija je donela Deklaraciju u našoj Skupštini, koja je izglasana sa malom većinom. Ali, to je ipak neki iskorak. Direktno se ne pominje reč genocid, mada se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, u kojoj reč genocid eksplicitno stoji, kao nešto što je taj sud potvrdio.

    Ta Deklaracija donosi i to da će ljudi ovde početi razmišljati na jedan drugačiji način o Srebrenici. Ne vidi se više samo kao jedan dokument, jedna floskula, koja se koristi u svakodnevnom govoru i koja je poslužila da Srbija dobije prelaznu ocenu, kada je u pitanju brže pristupanje Evropi. Njen moralni kredibilitet se ipak time podigao. Ta Deklaracija, kakva god da jeste, mora da se prevede u nekakav prepoznatljiv i prihvatljiv jezik za običan svet, pogotovo za mlade ljude, inače će ona ostati samo mrtvo slovo na papiru.

    Ta Deklaracija mora da postane i zvanični stav svih institucija i mora da uđe u naš obrazovni sistem, kao nešto o čemu treba da se govori i o čemu mladi ljudi treba da se obaveste. Mlađe generacije su nevine, ali su užasno frustrirane i opterećene onim što se desilo 90-tih, a što se ovde negira ili izjednačava. Upravo one će imati taj teret suočavanja sa tom istinom i zauzimanja nekih kritičkih refleksija o onome šta se dešavalo i o onome kako se o tome ovde govori.

    Ne postoji još uvek taj senzibilitet u široj javnosti, sem u užem krugu ljudi, pojedinaca, nekih nevladinih organizacija, koje uporno stoje pred zgradom Predsedništva svakog 11. u mesecu, tražeći od našeg predsednika, ali i od Vlade, da se 11. juli uvede kao zvaničan datum sećanja na Srebrenicu. Na žalost, to nije ušlo u tu Deklaraciju. Ipak postoje ljudi koji imaju taj senzibilitet i koji svake godine idu u Srebrenicu da bi pokazali svoju osećajnost za sve to.

    Ove godine odavde ide jedna veća grupa u Srebrenicu, ali i na marš. Drago mi je što će i predsednik Tadić otići tamo. Mislim da je važan gesta da predsednik zemlje, koja je odgovorna za to što se tamo desilo, ode u Srebrenicu i na neki način pokaže svoju empatiju za žrtve i stradanje. Na žalost, postoje te istorijske situacije koje pokazuju da je suočavanje sa tako teškim zločinom vrlo teško i da je za to neophodna mnogo zrelija, odgovornija i kompetentnija elita, koju nemamo. To će očigledno ići veoma sporo, ali je vrlo važno da se na tome stalno insistira.

    Nedavno je u Oslu bio jedan skup na kome se govorilo o Srebrenici?
    – To su bila dva skupa. Jedan je bio panel o Srebrenici, vrlo zanimljiv, a drugi je bio skup koji su organizovali Bošnjaci u Norveškoj, a kojih ima oko 12.000. Oni su organizovali svoju komemoraciju u jednom pozorištu. Bili su prisutni i Norvežani i drugi. Bio je prikazan jedan film o Srebrenici, koji do sada nisam videla. Nakon toga je govorila jedna majka iz Srebrenice o svojoj deci, koje je nedavno našla u kolektivnoj grobnici. Treba da budu sahranjena 11. jula. Te majke već 15 godina žive za to, njih to drži i one su jedine koje podsećaju na taj zločin.

    Posle nje sam trebala ja govoriti. Cela sala je plakala. Po prvi put sam bla suočena sa situacijom koju sam vrlo teško lično podnela jer nisam mogla da govorim posle nje. Prošlo mi je kroz glavu da ne postoji individualna odgovornost. Helsinški odbor od početka zna šta se tamo desilo i mnogo toga je objavio ili uradio u vezi sa tim. To je ipak kolektivna odgovornost, vezana za sve te zločine u Bosni. Po prvi put sam to nekako lično osetila, i kao čovek i kao neko ko dolazi iz ove sredine, koja tako uporno istrajava na negiranju tog zločina, na nekoj relativizaciji monstruoznosti tog zločina.

    Ovde se priznaje samo to da je to ratni zločin, a ne genocid, obzirom da ne mogu poreći neke činjenice. Stalno se umanjuje taj broj i stalno se aludira da nije bilo više od 3.000 ljudi, da su to bili borci. Onda su istovremeno podigli spomenik u Bratuncu za srpske žrtve, pa se nekako, u svesti naših ljudi, uvek povezuje Bratunac i Srebrenica. Postoji čitav jedan pokret u akademskoj zajednici koji radi na tom poricanju. Mislim da o tome treba mnogo ozbiljnije govoriti i analizirati taj fenomen jer on uopšte nije beznačajan, pogotovo u onim krugovima koji su učestvovali u pripremi, koji su argumentovali taj rat, dali su svoj naučni autoritet za to i na tome pravili svoje karijere. Oni i dalje učestvuju u tome, pišu knjige i imaju svoje mlađe sledbenike. Čitava jedna nova i srednja generacija na univerzitetu i medijskoj sceni i dalje insistira na toj vrsti relativizacije.

    Na puno mesta bivše Jugoslavije tokom istorije je bilo krvoprolića, ubistava ideološke prirode. Jasenovac je bio najveće stratište zadnjih decenije. I Jadovno je mesto gde su stradali antifašisti, među kojima je bilo i Srba i Hrvata, koje se tek u poslednje vreme posećuje na najvišem nivou. Pre 10 godina niko nije znao da postoji.
    – Znalo se za to stratište 80-tih, obzirom da je u našoj propagandi ono često pominjano, pogotovo iz nekih svešteničkih krugova. Ono je bilo posećivano od strane svećenika SPC-a, koji su odlazili na ta stratišta i otvarali te jame. Na neki način su ga iskoristili da bi mobilisali emocije kod Srba u Hrvatskoj i Bosni. U velikoj meri su uspeli. Kada su izbeglice došle iz Hrvatske 1995. godine, i kada smo ih pitali šta se desilo 1991. godine, svi su govorili o 1941. i 1942. godini, čak i mladi ljudi, koji nisu mogli imati nikakvo sećanje o tome, sem kroz propagandu, koja je oživela to emociju. Radi se o jednoj zloupotrebi emocija svih tih ljudi.

    Naravno da sva stratišta treba da se znaju i da sve žrtve treba da imaju svoje grobove, ali upravo u tom periodu između 1980. i 1990. godine, kada je počela kampanja, bilo je neophodno da se na neki stručniji način postavimo prema tim zločinima i da se na neki način pokušaju prevazići, obzirom da je ipak Jugoslavija živela u nekom miru 50 godina. Znači da se moglo. Svi smo znali o Jasenovcu i učili o njemu u školama. Postojali su brojni spomenici svuda po bivšoj Jugoslaviji. Oni su se zloupotrebili na najgori mogući način, pa su se ljudi mobilisali, ideološki se podigli. Sve je to bilo u funkciji rata, koji je kasnije usledio.

    Mislim da je i danas vrlo važno da se ima mera upravo u odnosu prema bilo kom stratištu, prosto zato da se ne bi banalizovao zločin. Vrlo je važno da sve bude rađeno sa nekim dignitetom, i prema žrtvama, ali i prema ljudima koji imaju empatiju prema tim zločinima. Mislim da je vrlo važno da se odnos prema zločinu podigne na jedan nivo i da ima neki dignitet, a ne da se stalno koristi kao instrument za mobilizaciju i za viktimizaciju vlastitog naroda. Moramo biti odgovorni prema onome što je bilo i šta će biti, kakvi će se odnosi među narodima na teritoriji bivše Jugoslavije razvijati, upravo imajući u vidu sve ovo što se dešavalo.

    Helsinški odbor je izdao značajnu knjigu koju je napisao dopisnik sa Kosova u Beogradu. Napisao je knjigu koja govori o zločinima u Suvoj Reci, gde su Srbi ubili svoje komšije Albance. U knjizi ima i podatak o tome da su u tim kosturnicama, u tim jamama u Batajnici i u drugim mestima po Srbiji, nađeni skeleti i muškaraca i žena i dece. Nije bilo selekcije. Bila je javna rasprava nakon izdanja knjige. Koliko je ta knjiga validan dokument?
    – On se koristio uglavnom dokumentacijom i sa samog suđenja. On je samo komentarisao dokumente koje je hronološki složio i nekako ih funkcionalno stavio u neki okvir, tako da se dobija prava slika o monstruoznosti tog zločina. On je vrlo malo lično intervenisao. Mislim da je to najveća vrednost tog dokumenta jer svakome omogućava da napravi uvid i da ide dalje u istraživanjima.

    Kako tumačite to da nije proradila savest ljudi, koji su utovarali leševe, koji su kopali jame, koji su istovarivali leševe i bacali ih u te jame, tih kamiondžija ili vozača hladnjača?
    – Mislim da se radi o kolektivnom zločinu u kojem su učestvovali mnogi ljudi. Za vreme intervencije se govorilo – Hajde da završimo sada sa tim Albancima. To je bila jedna prećutna saglasnost oko onoga što se desilo. Tek kada su počeli da stižu leševi mladih ljudi iz Srbije, počela je pobuna u provinciji. To je jedan rasizam prema Albancima, koji su, ceo vek, pogotovo 70-tih godina, demonizovani. To je jedan kontinuitet koji ne dozvoljava da se Albanci u našoj javnosti pojave kao ljudi koji misle, žive i rade, kao i mi. Stalno se pravi ta distanca i stalno se na njoj insistira.

    Poslednjih 10 godina, otkada Kosovo više nije pod kontrolom Srbije, nema ni jedna pozitivna priča o tome kako se živi na Kosovu, pa čak ni o tim Srbima. Uvek se samo govori o nekim incidentima i ugroženosti. Nakon 10 godina, ti Srbi koji su dole ostali, koji nisu otišli sa Kosova, našli su načina da žive sa svojim susedima Albancima. Koliko znam, oni imaju jedan način kohabitacije o kojem se uopšte ne govori. Mislim da su građani Srbije na neki način uskraćeni sa pravim informacijama o tome kako se živi na Kosovu i da su stalno taoci neke slike tog stereotipa ko su i šta su Albanci, da su to ljudi koji ne mogu da stvore državu, da su inferiorni, da nisu zaslužili da imaju državu, pogotovo ne da imaju Amerikance na svojoj strani, koji su u NATO intervenciji stali na njihovu stranu.

    Nakon presude Međunarodnog suda pravde, koja se približava, promeniti će se stav međunarodne zajednice, pošto se očekuje novi talas priznanja. Kosovo za neki mesec može da postane i članica UN-a. Ići će se ka punoj konsolidaciji teritorijalnog integriteta i na punu nezavisnost Kosova. To je jedan vrlo važan proces o kome se uopšte ne govori jer naša elita i naš ministar spoljnih poslova stalno govore da predstoji naredna faza i da će verovatno ta presuda Međunarodnog suda pravde biti tumačena na način koji će pre svega pogodovati toj liniji srpske politike. Uopšte se ne uzimaju u obzir promene koje se ipak dešavaju u međunarodnoj zajednici. Tu mislim i na Rusiju, koja je stavila veto u Savatu bezbednosti prilikom pokušaja donošenja nove Rezolucije o Kosovu. Ona sada resetuje odnose sa Amerikom, pokušavaju da nađu najbolji mogući način komunikacije sa Evropskom unijom.

    Srbija je u nekom dvorištu, koje će poslužiti u nekoj narednoj prilici eventualno za neko potkusurivanje. To je stvarno jedna vrlo inferiorna pozicija za bilo koju zemlju, pa i za nas. Mislim da mi nismo subjekt međunarodne politike, mada se ponašamo kao neko ko ima veliki ucenivački potencijal. Srbiji je dobijala najveću pomoć u regionu od svih zemalja. Mislim da će se sva ta naklonost, koja je ipak postojala posle 2000. godine iz raznih razloga, istrošiti. To traženje svih mogućih načina da se podvali i ucenjuje, i region i svi okolo, je neko odugovlačenje jer će se, kako neki misle, raspasti i Evropska unija i Amerika, pa ćemo doći na svoje i ostvariti svoje ciljeve koji su zacrtani već čitav vek.

    Mislim da je to jedna krajnje inferiorna pozicija i govori o nezrelosti naših političkih elita i njihovoj fiksiranosti na određene ideje i insistiranje na jednoj ideologiji koja je Srbiju dovela do propasti. Srbija je ipak u drugoj polovini XX veka iskoračila u emancipacijskom smislu, kao i čitav region. Nekako je sve to poništila i sada se pomalo vraća na jednu početnu osnovu, koja je jako niska, koja traži jedan ogroman napor čitavog društva. Ne vidim da u ovom momentu da postoji takva energija u ovom društvu. Rekla bih da se radi o jednoj masovnoj apatiji.

    Autor Milica Lučić-Čavić
    Izvor RFE, Prag
    http://www.slobodnaevropa.org/content/press_klub_helsinski_komitet_biserko_srebrenica_kosovo/2088272.html

  9. Varagić Nikola каже:

    06. 07. 2010

    Press

    Komentar dana: Đoko Kesić

    Kolonija

    Šta je Srbija danas? Zemlja bez jasnih granica i statusa, prostor u kolonijalnom zatočeništvu dveju susednih zemalja i nekoliko desetina moćnih Srba, koji već dvadesetak godina svoj patriotizam dokazuju maksimom „sve može ali petnaest odsto je moje“

    Bivša država u kojoj bitiše obamrli narod bez energije i identiteta. A, kad bi se kojim slučajem živelo od svekolikih afera i mafija, koje su nadležne službe otkrile u poslednjih godina, živeli bismo bolje od Šveđana.
    Kako smo pali na te grane i ko je zapravo danas vlasnik Srbije?
    Naknadna pamet je dostojna raznih epiteta ali najviše prezira. Ali ipak, šta bi dao predsednik Boris Tadić da može da vrati „unatrag planetu“, da se opet nađe u dvehiljaditoj? Naravno, ne u statusu koji je tada imao u Demokratskoj stranci, nego kao prvi čovek Srbije. Slutim da ga upravo to hipotetičko pitanje proganja i da su mu apsolutno jasne sve namerne greške i propusti koji ne bi dozvolio da se ponove.
    Nema sumnje da su takozvane demokratske promene 2000. godine pretvorile Srbiju u profitni centar nekolicine ljudi. Takođe je nepobitno da je u Srbiji napravljena divlja privatizacija, krajnje sumnjivim novcem, da je preko noći uništeno ili ispod cene prodato sve ono što je vredelo. Silom i krajnje surovo promovisan je liberalni kapitalizam ilustrovan činjenicom da su, recimo, uništene četiri stabilne državne banke da bi se napravila jedna privatna, koja je opet dosta davno prodata nekoj sumnjivoj adresi. Uostalom, koji su sve likovi projahali kroz Vladu Srbije ili njenim predvorjem od petog oktobra do danas; mnoge od tih biografija teške su na stotine godina robije. Tako su se neki bivši visoki državni činovnici, bilo da su oterani ili su bili u tihom bekstvu od zakona, vratili u Beograd puni kao brodovi i, naravno, dohvatili se privatizacije.
    Uterivanje demokratije proizvelo je siromašnu zemlju na ivici bankrota, obamrlu naciju, koja je zaboravila svoj talenat i dokazani životni mačizam. Predsedniku Tadiću praktično su danas ostale dve mogućnosti:

    da obuče uniformu generalisimusa, da privoli bogate da dele sudbinu nacije kako bi počeli da grade privredu zemlje sopstvenom snagom i umećem, i da hidru kriminala i korupcije počne da čisti od glave u političkom vrhu svoje i drugih političkih stranaka,

    ili da abdicira u korist onih koji će se sutra suočiti sa istim problemima i sa manjom snagom. Trećeg puta nema.

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/124435/Kolonija.html

  10. Varagić Nikola каже:

    MUP podneo prijave protiv pretučenih mladića

    Policajci bez kazne i pored video snimka prebijanja

    T. Marković-Subota – P. Z. Veličković | 08. 07. 2010.

    Beograd – Komisija koju je formirala beogradska policija zbog incidenta u kladionici „Monako“ u zemunskom naselju Galenika još nije potvrdila odgovornost dvojice pripadnika patrole PS Zemun iako su bezbednosne kamere lokala zabeležile kako tuku šestoro gostiju koji im nisu pružali otpor.

    Policijsku brutalnost zabeležile su bezbednosne kamere- Po nalogu tužilaštva, policija ispituje sve okolnosti incidenta, i kada se utvrde sve činjenice, biće doneta odluka da li će se protiv policajaca pokrenuti postupak zbog prekoračenja službenih ovlašćenja i prekoračenja primene sredstava prinude – kaže za „Blic“ Slobodan Vukolić, načelnik Uprave policije PU za grad Beograd.

    U policiji nezvanično navode i da istraga na utvrđivanju odgovornosti dvojice policajaca „ne može da se vodi na brzinu“ i da će pre odluke o eventualnoj krivici policajaca saslušati sve aktere incidenta. Za razliku od istrage protiv policajaca koja je potkrepljena i video snimkom, prijave protiv pretučenih gostiju policija je podnela samo dan kasnije, a dovoljan dokaz je bila i reč uprave dvojice policajaca sa snimka.

    Nemanja Stefanović, jedan od pretučenih mladićaČetvorica pretučenih mladića, Miloš V. (30) i Nemanja Stefanović (28), kao i Miodrag Pejčić (36) i Petar Ćatić (41), koji su zbog zadobijenih povreda zadržani u bolnici, biće osumnjičeni za napad na službeno lice. Krivična prijava protiv njih zasnovana je na sumnji da su oni, prema tvrdnji dvojice policajaca, prvi počeli napad, najpre verbalni, a zatim i fizički. Pretučeni mladići, ali i dve devojke koje su sa njima bile u društvu, tvrde da policajce niko nije napao.

    – Na snimku se jasno vidi kako su uleteli u lokal i počeli da nas tuku. Njih niko nije ni pipnuo. Vidi se i kako jedan od te dvojice policajaca zove pojačanje i viče: „Napadnuti smo“, a pri tom se sve vreme klati sam, ne sluteći da stoji ispod kamere – kaže za „Blic“ Olivera Ćatić, koja je bila u „Monaku“ i čiji je suprug Petar Ćatić od tada u bolnici.

    Ćatić i njegov kum Miodrag Pejčić i dalje su na Grudnom odeljenju Kliničkog centra Srbije.

    – Pacijenti se oporavljaju i njihovo stanje je stabilno. Zbog brojnih povreda i dalje su pod stalnim nadzorom lekara – kaže za „Blic“ Drago Jovanović, portparol Kliničkog centra.

    Olivera Ćatić navodi da je juče dala izjavu u Odeljenju za zakonitost beogradske policije.

    – Saslušane smo ja i Bojana Jovanovska, ali i vlasnik lokala, njegov prijatelj, koji je bio tu, i konobarica. Pitali su nas sve do detalja, šta se i kako desilo. Ponovila sam im da smo mi pretučeni i da policajce niko nije ni pipnuo. Jedan od te dvojice policajaca tvrdi da ga je neko udario flašom po glavi, što nije tačno. Na snimku se jasno vidi da je tu povredu dobio kad je glavom udario kuma Pejčića – priča Olivera.

    Povodom dešavanja u „Monaku“ juče je ministar policije Ivica Dačić izjavio da zastupa stav da policija mora svoj posao da radi efikasno i odgovorno.

    – Niko ne sme da napada policiju, a policija mora da štiti građane i održava javni red i mir. Onaj ko bude digao ruku na policiju, zna se šta mu sleduje – rekao je Dačić, a na pitanje novinara, precizirao da „sleduju sredstva prinude“.

    Ministar Dačić juče je ponovio da su policajci u kladionici „Monako“ bili napadnuti na dužnosti i da su zbog toga podnete krivične prijave protiv gostiju lokala.

    – Biće ispitano i da li su policajci prekoračili ovlašćenja. Formirana je komisija koja se bavi tim slučajem, a u postupak je uključeno i tužilaštvo – izjavio je Dačić.
    Milan Antonijević, izvršni direktor JUKOM, kaže za „Blic“ da se na osnovu desetominutnog snimka iz kladionice jasno vide prekoračenja ovlašćenja policije.

    – Čak i da su policajci bili provocirani i napadnuti, nisu smeli tako da reaguju. Udarali su momka koji leži na zemlji i koji ne pruža nikakav otpor. Posao policije nije da se sveti, već da sprovodi zakonska ovlašćenja. Ono što se desilo u kladionici je kršenje zakona o policiji i spada u zlostavljanje i mučenje – smatra Antonijević.

    On se nada da ovaj incident nije pravilo, već izuzetak i kaže da MUP, zbog građana, mora pravovremeno da reaguje i adekvatno kazni svoje pripadnike.
    – Zabrinjava činjenica da se nastavlja sa starom praksom svaljivanja krivice sa leđa policije, odnosno podnošenje prijava protiv tih mladića – navodi Antonijević.

    Bez kazne i za slučaj u Leskovcu
    Poslednji slučaj policijske brutalnosti, koji je takođe potvrđen slikama koje su objavljene u medijima, okončan je bez ijedne sankcije prema pripadnicima MUP Srbije.
    Krajem aprila pripadnici Žandarmerije u potrazi za većom količinom droge upali su u noćni klub „Aleksandar“ u Leskovcu i pretukli nekoliko desetina mladića i devojaka, zbog čega je intervenisala i Hitna pomoć. Niko od pretučenih gostiju lokala, međutim, iz straha nije podneo krivične prijave protiv pripadnika Žandarmerije, tako da je ceo slučaj okončan samo „izveštajem u medijima“.

    Tužilaštvo čeka unutrašnju kontrolu
    Tomo Zorić, portparol Višeg tužilaštva u Beogradu, kratko je juče rekao za „Blic“ da istragu o incidentu u kladionici „Monako“ vodi Unutrašnja kontrola MUP i da će se tužilaštvo oglasiti ukoliko protiv njih bude podneta krivična prijava.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/197366/Policajci-bez-kazne–i-pored-video-snimka-prebijanja

  11. […] Где сте српски генерали? […]

  12. […] Где сте српски генерали? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: