После 5. октобра 2000. године а и пре тога, лидери ДОС-а који су преузели да воде економију Србије ОБЕЋАЛИ СУ ДА У СРБИЈИ НЕЋЕ ПОНОВИТИ ГРЕШКЕ КОЈЕ СУ ТОКОМ ТРАНЗИЦИЈЕ УРАДИЛЕ ДРУГЕ КОМУНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ И ДА ЋЕ СПРОВЕСТИ НАЈБОЉУ ПРИВАТИЗАЦИЈУ.
Резултат рада мајмуна који већ 10 година воде економију Србије јесте: ПРОЦЕНАТ ПОНИШТЕНИХ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈВЕЋИ МЕЂУ СВИМ ТРАНЗИЦИОНИМ ДРЖАВАМА. О другим последицама да не пишем, ускоро ће мајмуни схватити да су мајмуни.
KOSMET VIA KOSMOS 
Pismom na krizu
Zoran Luković
Dvojica najbogatijih Amerikanaca, Bil Gejts i Voren Bafet, to je globalna vest ovih dana, pokušaće da ubede milionere da u dobrotvorne svrhe ustupe polovinu svog bogatstva. Naši pristojno ili „nepristojni“ bogati, predlažu da vlast krene u novi koncept razvoja i nude svoju pomoć. Dve činjenice ostaju nejasne.
Prva, premijernu najavu nove „razvojne filozofije“ koja podrazumeva praktično sve o čemu pišu članovi kluba „Privrednik“, imao je predsednik Tadić još marta meseca na skupu svoje stranke. Druga, ma koliko zvučalo kao opšte mesto, jeste logično pitanje-konstatacija: ko je branio našim biznismenima da manje uvoze, a više proizvode i izvoze doprinoseći tako sasvim praktično konceptu „reindustrijalizacije“.
Ovo što sada živimo možda jeste prava cena i odraz propuštenih šansi vlasti u poslednjoj deceniji, ali jeste i odgovornost i tih krupnih srpskih kapitalista. Neke sistemske koncepte, onaj privatizacioni posebno, vreme i efekti su stavili pod lupu sumnje. Taj proces još nije gotov, ozbiljna reforma ekonomije i države je izostala, a siromaštvo pritiska ogroman broj ljudi i prema nekim javno dostupnim analizama tek petina populacije živi normalno. Procenat poništenih privatizacija dostiže oko dvadeset odsto, što je evropski tranzicioni rekord.
Agencija za privatizaciju je uglavnom kontrolisala samu sebe, a novac od prodaje je potrošen u neproizvodne delatnosti. Mnogi sadašnji privrednici su postali strašno bogati baš u tim procesima promene vlasništva koristeći razne privilegije. U odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, Rumuniju i Bugarsku naša država je poslednjih godina, to ide na dušu vlasti, imala najveći udeo javnih izdataka u bruto društvenom proizvodu. Sve zajedno rezultira oporim saznanjem da nam je ukupan bruto društveni proizvod danas znatno manji nego što je bio 1989. godine. Samo kriza nije i ne može biti razlog takvog stanja, pa ne može biti ni jedini izgovor.
U ekonomiji sve liči na zakon spojenih sudova. Tekuća muka koja traje jeste mera naše privredne nemoći. Kao najveći aktuelni problem polako izranja sve veća kašnjenje firmi u servisiranju duga. Taj pritisak na banke neće biti ni malo bezazlen. Do strategije razvoja ćemo teško, ma ko to predlagao, ako pre toga iz državnih cipela ne izbacimo mnoge aktuelne kamenčiće koji žuljaju normalan život svih.
http://www.blic.rs/Komentar/Ekonomija/194736/Pismom-na-krizu
Економске истине и митови
Потребно је реафирмисати доношење оцена анализом чињеница, а не улагивања политичким, изборним, патриотским, личним и ПР интересима.
– По већини економских показатеља Србија далеко од лидера у региону
Историјској и политичкој митологији придружио се нови феномен – економска митологија. Од „моралног права да експлоатисана Србија упадне у монетарни систем“, преко чињенице да у прегледу привреде Србије у Википедији за период 1989–2000. није споменута „најефикаснија“ хиперинфлација у историји, већ су санкције оптужене за све економске недаће Србије,па до сталних лакировки од 2000. наовамо о само 10 одсто сиромашних, о стопама раста, о Србији као рају за иностране инвестиције…економске неистине су свеприсутне. Доста економиста помаже политичарима у засипању јавности нетачним (оптимистичким) подацима и прикривању катастрофалних економских резултата. Иако међу економистима често нема консензуса око интерпретације истих података, потребно је реафирмисати доношење оцена анализом чињеница, а не улагивања политичким, изборним, патриотским, личним и ПР интересима.
Како данас заправо изгледа српска привреда?
Бруто друштвени производ
Један од много апсурдних митова присутних у јавности је и онај о интересу Европе да економски искористи Србију. Погледајмо где се стварно налази та привлачна српска привреда у Европи. У 2008.години од укупног бруто друштвеног производа Европе 84 одсто је остварено у западној Европи, а 16 одсто у бившим земљама социјализма: Русији, Пољској, Словачкој, земљама Балтика, Мађарској, Украјини, Чешкој, Словенији, Хрватској, Србији, Бугарској, Румунији и Босни и Херцеговини. Од 16 одсто на Русију и Пољску отпада две трећине, а она мала трећина на све остале, при чему на балканске земље (укључујући Словенију, без Албаније) отпада знатно мање од једне десетине ових 16 одсто.
Дакле, прво с чиме се треба помирити јестемаргинална економска важност Србије у Европи и схватити да њен економски потенцијал не може бити основа ни за какву водећу улогу у јужној Европи, а још мање за одржавање традиционалног регионалног политичког „империјализма”, присутног и даље у главама многих политичких лидера.
Међународна конкурентност
Носиоци власти, бројне институције и појединци годинама најављују повећања конкурентности привреде, а у међувремену пада индустријска производња, сужава се услужни сектор и пада извоз. На којој основи се обећава пораст конкурентности није јасно ни најмаштовитијем економисти и привреднику. Према Global Competitivness Report од 11 земаља које се овде упоређују Србија и Украјина су најмање конкурентне и држе убедљиво и стално два последња места. У првој 2004. години у којој је ова међународна методологија стартовала, Србија је била на 89 месту, а Украјина на 86 месту. Прошле 2009. године Србија је заузела 93 место, а Украјина 82. Истина је да су од 11 посматраних земаља само четири успеле у последњих шест година побољшати место на светској ранг-листи конкурентности земаља и то Пољска за 14 места, Чешка за девет, Русија за седам и Украјина за четири места. Највише су пале Мађарска (19 места), Бугарска (17 места) и Хрватска (11). Мали пад Србије за само четири места врло је озбиљан јер је Србија на почетку примене ове методологије мерења конкурентности земаља имала ниско стартно место.
Инфраструктура и правни систем
У два врло важна макроекономска развојна аспекта стање инфраструктуре и ефикасност правног система, транзицијске земље се доста разликују. Познат је проблем слабе развијености инфраструктуре у Србији. Она је једне од ретких транзицијских земаља која није улагала ни у нову, нити у одржавање постојеће инфраструктуре, па је заједно с Украјином на зачељу транзицијских земаља по развијености инфраструктуре. Негативни утицај слабе инфраструктуре на развој познат је већ столећима и зачуђује да Србија већ двадесет година нема реализованих озбиљнијих инфраструктурних инвестиција. И то је последица економске политике која је чинила уноснијим инвестирање у грађевине (пословне зграде, зграде за становање, цркве) него у инфраструктуру.
Најмањи напредак транзицијске земље постигле су у ефикасности правног система. На скали од 1 до 7 само Словенија има оцену 4. Правни систем најслабија је карика друштава у транзицији и битно погоршава потенцијале друштвеног и економског развоја.
Директне иностране инвестиције
Бајке о Србији као рају за иностране инвестиције посебно су омиљена и дуго времена експлоатисана тема домаћих политичара. Подаци и то демантују. Од укупно реализованих директних иностраних инвестиција у периоду 1993–2008. од 583 милијарде евра најмањи износи инвестирани су у Србију (13 милијарди евра) и Словенију (осам милијарди евра), иако из потпуно другачијих разлога. Наиме, словеначка привреда је високо конкурентна па су јој стране инвестиције биле мање потребне него осталим екс социјалистичким земљама.
Најважнији резултат иностраних инвестиција је њихов допринос побољшању индустрије и услужних делатности земље и отварање нових радних места. Јединствена је оцена да је Словачка у томе успела примењујући политику стимулисања иностраних инвестиција у аутомобилску индустрију и сектор електронике.
Србија, Русија и Украјина су имале најмање иностраних директних инвестиција по глави становника. Утеха је да је за наредне година Србија остаје кандидат за инострано инвестирање у јефтину производњу што је у првом таласу искористила већина посматраних земаља.
Извоз
На зачељу листе земаља по резултатима робног извоза су Хрватска и Србија, две земље које су највише занемариле и девастирале сопствену индустријску структуру. Ови показатељи су посебна трагедија, јер оне нису биле способне да реструктурирају релативно квалитетну индустријску структуру из предтранзицијског периода. Хрватска слаб робни извоз у великој мери компензира извозом услуга. Србија која је 1989. у првих 10 извозних производа имала преко пола производа високог степена обраде, данас не само да извози недопустиво мало, него се претвориле у земљу извозницу сировина и полупроизвода (ударни извозни производи Србије у 2009. били су гвожђе и челик, одећа, житарице, поврће и воће и обојени метали).
Незапосленост
Најжалоснији показатељ привредног суноврата је стопа запослености. Она сублимира последице свих антиразвојних потеза политичке елите Србије у последњих 20 година. Вероватно би показатељ за Србију био још гори да држава не субвенционише средствима пореских обвезника поједине институције и предузећа у државном власништву, а да при том већ целу деценију није реструктурисала готово ниједно од њих. Структура субвенција и начин употребе до сада нису обелодањени, али је познато да се оне углавном користе за куповање социјалног мира, посебно у предизборним периодима и одржавање статус кво ситуације, што је још један удар на потенцијални развој. Главни узрок велике незапослености, неинвестирање у индустријске и услужне капацитете који одржавају постојећа и стварају нова радна места, уз посебно занемаривање потенцијала малих и средњих предузећа, такође захтева уместо потрошне – развојну стратегију.
БДП по становнику 2008. (у доларима)
Овај показатељ може се узети као оквирна мера докле је која земља стигла после 20 година транзиције. Економски резултати Србије диктирају потребу за хитним променама. Јер, Србија није примењивала економске мере који су кључно допринеле добрим перформансама земаља са успешном транзицијом (стимулативна пословна клима, стратешки оријентисане владе, структурне реформе, инвестиције у истраживање и развој, квалитетне директне иностране инвестиције и отварање нових радних места). Србија је, напротив, примењивала политику карактеристичну за земље са слабијим резултатима транзиције (ослањање на мало тржиште, изостанак структурних трансформација, ниска транспарентност и неефикасан правни поредак).
После увида у чињенице намеће се питање како се покренути. Почетак је суочавање с чињеницама. Ту је и прва, у данашњој Србији непремостива препрека. Преглед изнетих података, а има их још пуно једнако потресних, морао би уздрмати сваког одговорног политичара. Нажалост, политичка елита не види или не жели да препозна стање ствари. Наслоњена на традиционалну праксу „решавања“проблема пребацивањем кривице на друге тешко ће се суочити са реалношћу. Да би се то догодило, политичке структуре морају схватити да осим међусобне политичке борбе водећи људи сваке земље имају једнако важан задатак, а то је економски развој.
Српска двадесетогодишња пракса занемаривања економског развоја релативно је редак феномен, а по дужини трајања можда и јединствен.
Због тога, окретање економском развоју може се догодити само ако политичка елита уважи констатацију Џона Адамса из децембра 1770.године, који је рекао:„Чињенице су тврдокорне. Никакве наше жеље, склоности, нити диктат наших страсти не може променити стање ствари”.
Аутор је независни економски консултант
Горан Цетинић
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Ekonomske-istine-i-mitovi/Ekonomske-istine-i-mitovi.sr.html
[…] Обећања […]