Кад је почео?
Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.
-
Прати
Following
Already have a WordPress.com account? Log in now.
Кад је почео?
Пих, таман смо од војске почели да правимо успешно (жуто) предузеће које производи војну опрему и наоружање за извоз.
This entry was posted on уторак, 29. јуна 2010. at 10:12 pm and is filed under 2018.година. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.
KOSMET VIA KOSMOS
U Afaru, oblasti u Etiopiji, pre pet godina pojavila se pukotina koja se od tada širi, za koju naučnici Kraljevskog društva pretpostavljaju da će biti korito novog okeana koji će za deset miliona godina podeliti afrički kontinent na dva dela, prenosi BBC.
U roku od svega nekoliko dana tokom 2005. godine u regiji Afar u Etiopiji, pojavila se pukotina dugačka 60 kilometara, široka osam metara, koja se od tada povećava, posebno nakon novih erupcija od pre nekoliko nedelja.
Po mišljenju naučnika, u toku je stvaranje novog okeana koji će za deset miliona godina afrički kontinent podeliti na dva dela.
„Proces formiranja okeana uglavnom je skriven duboko ispod površine mora, dok smo u Afaru u prilici da budemo svedoci tog procesa i da šetamo tlom koje se razdvaja, što je zaista neverovatno“, rekao je dr Tim Rajt, koji predvodi istraživanje.
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/195927/Africki-kontinent-se-cepa-na-dva-dela
Takozvani špijunski skandal po uzoru na događaje iz hladnog rata preti da ugrozi odnose Moskve i Vašingtona
Rusi špijunirali u SAD gotovo dve decenije
Autor: R. G. I.
Vašington/Moskva – Rusija je juče besno reagovala na hapšenje 10 navodnih ruskih špijuna u SAD ocenivši potez kao neopravdani povratak u eru hladnog rata. Pojedini ruski poslanici izrazili su čak bojazan da američka vlada možda pokušava da potkopa otopljavanje odnosa Rusije i SAD u proteklo vreme.
Rusko ministarstvo spoljnih poslova izrazilo je žaljenje zbog hapšenja, navodeći da ne shvataju šta je nagnalo američko ministarstvo pravde da daje javna saopštenja u duhu špijunskih hladnoratovskih priča. Šef ruske diplomatije zatražio je od SAD objašnjenje povodom takozvanog špijunskog skandala, navodeći da su informacije vrlo kontradiktorne. Lavrov je naglasio da je trenutak njihovog hapšenja naročito čudan imajući u vidu nedavnu posetu ruskog lidera Dmitrija Medvedeva Vašingtonu kada je izraženo obostrano zadovoljstvo zbog poboljšanja odnosa dva neprijatelja iz perioda hladnog rata. Lider SAD, Barak Obama pohvalio je tom prilikom rusku stranu kao „solidnog i pouzdanog partnera“.
Uhapšeni Rusi poznati su pod nazivom „ilegalci“ – agenti čiji je cilj da postanu dovoljno amerikanizovani kako bi mogli sa sakupljaju informacije u SAD za Rusiju. Oni se terete da su radili za rusku spoljnu obaveštajnu službu (SVR) koristeći se lažnim identitetima ne bi li se infiltrirali u krugove američke vlade i prikupili informacije. Britanske i irske vlasti juče su započele istragu o navodima da su uhapšeni ruski špijuni koristili lažne pasoše njihovih zemalja.
Prema višegodišnjoj istrazi FBI, „ilegalce“ je obučavala SVR – svi su vrlo dobro znali jezik, kodove i špijunske šifre, pisanje na slepo i razne druge špijunske veštine pre nego što su počeli da žive u SAD pod lažnim imenima. Navodno su imali kontakte sa zvaničnicima američke vlade predstavljajući se kodiranim imenima „Farmer“, „Papagaj“ i „Mačka. FBI istraga uključuje sakrivene uređaje za prisluškivanje u domovima osumnjičenih, GPS uređaje postavljene u njihovim automobilima, video kamere u restoranima i hotelskim sobama, tajne pretrage njihovih stanova i kuća, presretanje imejl poruka i telefonskih razgovora. Pojedini detalji istrage datiraju još iz 2000, što ukazuje da su američke vlasti bile svesne aktivnosti nekoliko pripadnika ruskog špijunskog kruga.
Ruski špijunski parovi su Ričard i Sintija Marfi, uhapšeni u Nju Džersiju; Viki Pelez i čovek poznat kao Huan Lazaro, uhapšeni u Jonkersu, država Njujorku; Ana Čepmen uhapšena na Menhetnu u Njujorku. Mihail Semenko i par poznat pod imenom Majkl Zotoli i Patricija Mils već su se pojavili juče pred sudom u Aleksandriji u Virdžiniji. Par poznat kao Donald Hauard Hetfild i Trejsi Li En Foli, uhapšeni su u Bostonu, u Masačusetsu i takođe su se pojavili pred sudom. FBI je identifikovao i 11. osumnjičenog poznatog kao „Kristofer R. Metsos“ koji se nalazi u bekstvu. Svi uhapšeni izuzev Čepmenove i Semenka se takođe terete i za kovanje zavere za proneveru novca, za šta bi mogli da dobiju 20 godina zatvora.
Pojedini agenti koristili su lažan identitet još od sredine 1990-ih, razne špijunske kodove i napredne kompjuterske operacije, uključujući i objavljivanje naizgled „bezopasnih“ fotografija na internet koje su obično sadržavale tajnu poruku. Prema navodima FBI, korišćene su i neke stare špijunske tehnike kao što je slanje poruka napisanih nevidljivim mastilom.
Priroda njihovog rada otkrivena je preko tajne poruke dvojice uhapšenih: „Poslati ste u SAD na duže putovanje. Vaše obrazovanje, bankovni računi, automobili, mesto stanovanja svi služe jednom cilju da ispunite misiju, odnosno da tragate i razvijete veze sa političkim krugovima u SAD“.
Generalno, špijuni su imali zadatak da se što više „amerikanizuju“ te kao takvi budu zaposleni, pridružuju se relevantnim profesionalnim grupacijama. Grupa je navodno bila bliska sa naučnikom koji je projektovao takozvane „bunker bombe“ te sa bivšim visokim obaveštajnim zvaničnicima.
Uhapšeni su više od decenije živeli u američkim gradovima i predgrađima od Sijetla do Njujorka, životima običnih građana – kao venčani parovi sa decom koji su se družili sa svojim komšijama, išli na roditeljske sastanke. Ilegalci često operišu u parovima. Najpre prolaze proces prilagođavanju zajedničkom životu u raznim centrima u Rusiji, kako bi posle mogli da žive u SAD kao venčani parovi, tvrde stručnjaci.
Ruska špijunska priča podseća na slične iz perioda hladnog rata, ukazuju upućeni i dodaju da će ona ipak malo koga iznenaditi u Vašingtonu, naročito ne u američkoj vladi. Jer, američki zvaničnici koji putuju u Moskvu obično gase svoje „blekberije“ i ostavljaju ih u avione kako bi sprečili da podaci iz njihovih telefona dospeju u ruke ruskih obaveštajaca.
Oleg Kalugin, bivši general KGB-a koji je bio sovjetski špijun u SAD tokom 1960-ih i 1970-ih pod legalnim pokrićem diplomate i dopisnika radija Moskve, kaže da je uveren da je projekat mnogo ambiciozniji od sličnih pokušaja špijuniranja tokom ere hladnog rata. „Ovo je svakako povratak u stare dane. Čak je i mnogo gore nego u eri hladnog rata“, dodaje Kalugin.
Poznati špijuni
Mata Hari je bilo umetničko ime za Margaretu Gertrudu Zele, plesačicu i kurtizanu iz Holandije koja je streljana zbog špijunaže u Prvom svetskom ratu. Godine 1917. nemački vojni savetnik u Madridu slao je radijske poruke u Berlin u kojima je opisao korisno delovanje nemačkog špijuna pod šifrom H-21. Francuska tajna služba uhvatila je te poruke i zaključila da je H-21 Mata Hari. Neobično je što su Nemci koristili šifru za koju su znali da je već razbijena u Francuskoj, pa neki istoričari tvrde kako je Mata Hari zapravo radila za Francuze.
Kembridž pet je bio špijunski krug u Britaniji pre kojeg je Sovjetski Savez dobijao informacije u Drugom Svetskom ratu sve do početka 1950-ih. Četvorica članova su pouzdano identifikovana. Njihova imena upućuju na činjenicu da su bili angažovani komunisti dok su studirali na Kembridžu tokom 1930-ih.
Aldrih Ames je bivši kontraobaveštajni agent CIA okrivljen 1994. za špijunažu za SSSR. Zahvaljujući finansijskim problemima špijuniranje za SSSR počeo je 1985, kada je ušao u sovjetsku ambasadu u Vašingtonu nudeći tajne za novac. CIA je ubrzo shvatila da „gubi imovinu“ neverovatnom brzinom“. Iz nepoznatih razloga, u početku nisu bili spremni da poveruju da se njihov čovek odgovoran za to. Po pokretanju istrage Ames je bio glavnoosumnjičeni. Ubrzo je uhapšen i osuđen na doživotnu robiju u Pensilvaniji.
Klaus Fuks je bio nemački fizičar koji je radio na projekti atomske bombe. Bio je odgovoran za mnoge značajne teoretske kalkulacije vezane za prvo fuziono oružje u prve modele hidrogen bombi. Bio je član Komunističke partije Nemačke. Dve godine je prenosio KGB planova za izradu hidrogen bombi. Uhapšen je u Britaniji kao rezultat dekodiranja nekih sovjetskih šifri. Nakon devet godina zatvora odlazi u Nemačku gde je živeo slobodan do kraja života.
Gordijevski: Rusija ima 50 tajnih parova u SAD
Moskva – Jedan od najčuvenijih hladnoratovskih ruskih špijuna Oleg Gordijevski (na fotografiji prvi zdesna) kaže da Rusija verovatno ima oko 50 tajnih parova možda čak i 60 koji špijuniraju unutar SAD. Gordijevski, bivši zamenik šefa KGB u Londonu kaže da bi ruski lider Dmitrij Medvedev trebalo da zna broj ilegalnih operativaca koji deluju u svetu. Ovaj 71-godišnji bivši dvostruki agent, na osnovu svog iskustva u ruskoj obaveštajnoj službi provenjuje da postoji oko 400 deklarisanih ruskih obaveštajaca u SAD, dok je više od 50 parova zaduženo za tajno rpikupljanje informacije. On navodi da Rusija danas ima mnogo više operativaca nego tokom njegove karijere. „Oni su obično neka vrsta izvidnice ruske obaveštajne službe. Ali ono što oni u stavri rade nije ništa, oni samo sede u svojim domovima u Britaniji, Francuskoj i SAD“. Gordijevski, koji je devet godina radio u direktoratu KGB sa ilegalnim špijunskim timovima, navodi da „obično deluje od 40 od 50 parova, svi ilegalno“.
Delovanje grupe
FBI istraga pokazuje da je špijune poslala ruska spoljna obaveštajna služba još sredinom 1990-ih kako bi se infiltrirali u političke krugove SAD;
Najmanje četvoro njih koristili su identitet preminulih Kanađana;
Koristili su kafiće, knjižare i slična mesta za kontakte sa ljudima iz svoje zemlje. Primera radi, u januaru je FBI pratio jednu od okrivljenih koja je u kafeteriji na Menhetnu imala susret sa ruskim agentom koji joj je davao instrukcije.
Da bi proverili kontakt koristila se floskula: „Izvinite jesmo li se mi već sreli u Kaliforniji prošlog leta“. Ako je reč o pravom špijunu odgovor bi glasio: „Ne, mislim da je to bilo u Hemptonu“.
Poruka koju su agenti FBI presreli u januaru pokazuje kako je jedan osumnjičeni priznao da je od agenta SVR u Rimu dobio lažni pasoš. Tom prilikom su koristili frazu: Izvinite jesmo li se već sreli na Malti 1999?“.
Jedan drugom su dostavljali novac tako što bi tajni agenti u hodu predavali presavijeni list u kojem se nalazio smotuljak sa novcem;
FBI navodi da je grupa komunicirala sa ruskim instruktorima preko sofisticiranih tehnika. Za neke operacije u Njujorku korišćeni su šifrovani kompjuteri povezani sa privatnim kompjuterskim mrežama za komunikaciju samo sa specifičnim kompjuterima koji su bili umreženi. Oni koju su stanovali u Nju Džersiju i Bostonu koristili su tehnike nazvane steganografija kore koriste softverske programe kako bi se tajne poruke utisnule u fotografuje na javno dostupnim sajtovima. Za komunikaciju su korišćeni i radiogrami ili kodirani signali slati preko radio emitera;
FBI opisuje kako su u jednom slučaju korišćene narandžaste torbe sa novcem koje bi agenti neprimetno razmenili na ulazu u železničku stanicu Forest Hil u Njujorku.
http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/rusi_spijunirali_u_sad_gotovo_dve_decenije.12.html?news_id=193863
SINIŠA LJEPOJEVIĆ:
SKUPOVI G20 I G8 SU BANALNI I BESMISLENI
subota, 03 jul 2010
Skup G8 u Torontu je, na žalost, samo još jedna potvrda da je taj sada već samoproglašeni ekskluzivni klub prevaziđena institucija koja je pre svega deo problema a ne rešenja
Ovih dana je u Kanadi, u Torontu, održan još jedan samit Grupe 20 (G20) koja okuplja najbogatije zemlje sveta i one koje idu ka bogatstvu. Prethodio je sastanak G8, nekada najekskluzivnijeg svetskog kluba. Oba skupa su, kako nariču zagovornici propadajućeg svetskog poretka, bila neuspešna. Ali, ta dva samita koja su koštala ravno milijardu dolara, nisu bila neuspešna – bila su besmislena. U vremenu u kojem živimo takav oblik organizovanja sveta, bez obzira na reprezentativni uzorak svetske političke elite, odavno je izgubio smisao. Vreme i realnost su pregazili i G8 i G20. Te grupe su po svojoj ideji i načinu organizacije ostaci prošlog vremena, one su potpuno izvan realnosti u kojoj živi savremeni svet. Zato nije ni čudo što na tim skupovima nije ništa dogovoreno, niti je bilo elementarne saglasnosti o ključnim političkim i ekonomskim pitanjima. Doduše, složili su se da se ne slažu. To je, izgleda, postao najomiljeniji princip savremenih međunarodnih odnosa.
“Program grupa” u Torontu je počeo redovnim godišnjim samitom Grupe 8. Ta grupa se, takođe, ni oko čega nije dogovorila a niti je, izgleda, ozbiljno razgovarala. I to je bilo očekivano jer je G8 odavno izgubila značaj i smisao. Među članicama te grupe ekonomskih problema nema jedino Kanada i donekle Rusija, a sve ostale članice su odavno u “crvenom”. Neke, u stvari, većina njih, u potpunom su ekonomskom kolapsu – Amerika, Britanija, Italija i Francuska, a Nemačka i Japan muku muče sa deficitiom i dugovima iako su njihove privrede i dalje veoma jake. Kako onda da takva grupa određuje drugima šta će da rade i kako da žive?
Političke praznine su se medijski prikrivale prizemnim bizarnostima. Na primer, “novi dečko u gradu”, britanski premijer Dejvid Kameron, nije išao na trčanje tamo gde i svi drugi lideri, nego se jednostavno okupao u lokalnom jezeru. Onda je neko rekao da je to normalno, jer on jedini može da se skine i ne stidi se svog fizičkog izgleda na šta je, navodno, reagovao italijanski premijer Silvio Berluskoni pokazivanjem fotografije kako je on ranije, u mladosti, dobro izgledao. Neverovatno! Detinjarija. Da li zaista neko može da poveruje da je Berluskoni znao kako Kameron neće da trči po šumi pa je poneo svoju fotografiju iz mladosti? Ili možda Berluskoni zaista sa sobom u novčaniku, ili među poverljivim premijerskim dokumentima, nosi svoje stare fotografije? Ali, novine su kupile tu priču.
Praznine su popunjavane i saopštenjima za javnost u kojima dominira osuda Severne Koreje od strane G8 zbog “potapanja južnokorejskog vojnog broda”. Nije, međutim, jasno šta je stvarno dogovoreno, jer je predstavnik Rusije kasnije novinarima demantovao da je o osudi postignuta saglasnost. Rusija, naime, smatra da još nije jasno ko je potopio južnokorejski brod i da je Moskva zbog toga tražila da se sa osudom sačeka. Osuda je, prema saopštenju, utemeljena na nalazima takozvane “nezavisne međunarodne komisije”. Ali ova komisija je sve, samo ne nezavisna pošto su je predvodili predstavnici Amerike, Britanije, Australije i Švedske. Uz to, u dokumentu komisije se nigde ne tvrdi da je Severna Koreja potopila južnokorejski vojni brod, već samo da je na tom delu dna mora “pronađen ostatak torpeda severnokorejske proizvodnje”. Kao neka vrsta “Korejskog Račka”.
Zanimljiv je položaj Rusije. Učešće Rusije na skupovima G8 kao i na drugim međunarodnim skupovima se sve više pretvara u naknadno demantovanje javnih saopštenja. A saopštenja, ipak, ostaju kao dokumenti.
Po istom principu izraelski list “Haarec” je objavio da je G8 “dala saglasnost” da se vojnički napadne Iran. Izvor informacije je navodno Silvio Berluskoni.
Skup G8 u Torontu je, na žalost, samo još jedna potvrda da je taj sada već samoproglašeni ekskluzivni klub prevaziđena institucija koja je pre svega deo problema a ne rešenja. To je tugaljivo samozavaravanje onih koji svoju nekadašnju moć sada moraju da dele sa drugima, ali još ne žele to da priznaju. Kao osiromašeni engleski aristokrata.
U takvom duhu ingorisanja realnosti održan je potom i polugodišnji redovni samit Grupe 20. Zvanično, to je grupa najrazvijenijih i zemalja koje se ubrzano razvijaju i već raspolažu velikim bogatstvom. U realnosti, niko ne zna koliko ta grupa zaista ima članova. Tvrdi se da je u članstvu 19 zemalja plus Evropska unija (EU). Nekada je to G21, nekada G22, pa G23, a ponekad i G20 plus. “Osnovni” članovi G20 su pored osam zemalja G8 i Južna Afrika, Meksiko, Argentina, Brazil, Kina, Južna Koreja, Indija, Indonezija, Saudijska Arabija, Turska i Australija. Na zahtev Francuske i Italije od 2009. godine pozvani su u Grupu Španija i Holandija. Znači G21. Među članovima je i Evropska Unija mada nije jasno koga birokratija iz Brisela predstavlja. Kažu, EU predstavlja one zemlje koje su u njoj integrisane, a koje nisu u G20. Možda Bugarsku i Grčku? Ako se uzme i EU onda je to G22, a ne G20.
Grupa 20 je formalno osnovana 1999. godine u Berlinu i to kao samit ministara finansija i guvernera centralnih banaka. Njeno osnivanje je, u stvari, prvi nagoveštaj nadolazeće krize. Drugim rečima, ona je deo krize a ne rešenja. Od 2003. godine je ta organizacija je podignuta na nivo šefova država ili vlada, mada se i ministri i guverneri i dalje sastaju na odvojenim skupovima. Od 2008. godine G8 i G20 su “podelile zadatke” sugerišući da su zajedno, neka vrsta jedne celine. G8 je sebe proglasila nadležnom za bezbednost a Grupi 20 je dodeljena briga o ekonomiji i finansijama.
U Torontu, međutim, ni G20, (ili kako bi je već pravilnije bilo imenovati), nije uspela da se dogovori o bilo čemu novom ili važnom. Njena saopštenja za javnost ne znače ništa. Na primer, pre nepunih 15 meseci, na skupu u Londonu, G20 je, sudeći prema tadašnjem saopštenju, “dogovorila odlučne mere i koordinisanu akciju na prevazilaženju krize”. I od tada ništa nije urađeno. Kriza je samo produbljena. Tako je i sa saopštenjem iz Toronta. Ključni elemenat tog saopštenja je da su zemlje G20 dogovorile smanjivanje deficita na polovinu do 2013. godine. To je, na žalost, uvreda za inteligenciju. Prvo, sve zemlje zahvaćene krizom su već i pre samita u Torontu donele pojedinačne mere za smanjivanje deficita i to na duži, a ne trogodišnji rok. Prema tome, to nije ništa novo i već na snazi i bez G20. Nije uspeo pokušaj da se uvede međunarodni porez na bankarske transakcije, nego je to ostavljeno svakoj pojedinačnoj zemlji. Nije uspeo ni američki pritisak na Kinu u vezi njene monetarne politike. Nije uspeo ni pritisak na Nemačku da odustane od sopstvenih mera štednje koje, kako tvrde Britanci i Amerikanci, ugrožavaju oporavak drugih zemalja čiju bi robu trebalo da kupuju Nemci ali neće imati novca za to. Ponovo detinjasta politika zamajavanja, izrugivanje realnosti.
Realno, međutim, jasno je da samit G20 u Torontu nije mogao na prođe bolje. Nije imalo smisla očekivati bilo kakav dogovor jer bi bio samo još jedna laž. Istovremeno bi se na neki način moglo reći da je samit u Torontu bio uspešan. Zašto? Zato što je, (ako zaboravimo saopštenja za javnost), potvrdio realnost sveta u kome živimo. Ne postoji više međunarodna zajednica kao takva i ne postoje više oni koji će naređivati drugima i na taj način živeti od njihovog rada i novca. To vreme je prošlo. G20 je osnovana kao pokušaj onih koji gube moć i uticaj da izgovorom potrebe međunarodne “koordinacije” zadrže svoje izgubljene pozicije i nastave da žive od tuđeg rada i novca. To je projekat ne samo da se zadrže pozicija i moć, nego i da se teret (cena) ekonomskog kolapsa zapadnih ekonomija prebaci na druge. Predvodnici ovog projekta su pre svega Amerika i Velika Britanija. Oni koji rade, proizvode i zarađuju novac ne žele da prihvate taj projekat. Jedino još prihvataju da dolaze na te besmislene samite. Od toga se, međutim, ne živi. Ali, izgleda da to počinju da shvataju i neki od autora projekta pa je tako novi britanski premijer Dejvid (plivač) Kameron odmah posle samita G20 u Londonu održao predavanje u kojem je poručio da radi izlaska iz krize Britanija mora pre svega da se osloni na sebe samu i svoje građane. Ne treba očekivati ničiju pomoć jer, poručio je, “svet nije dužan da obezbeđuje život nama u Britaniji”.
Kanadski samit je pokazao da se raspao ne samo “krem” međunarodne zajednice nego da su se razišli i zapadni saveznici. Svako je krenuo svojim putem izlaska iz krize i svaka zemlja pojedinačno mora pre svega da se osloni na sebe samu. Međunarodna scena tako podseća na vreme iz 19. veka, što znači da “svako radi na sebi i za sebe”, a da su savezništva trenutna i često se menjaju. U osnovi, trajna savezništva ne postoje. Nadanja u trajnija savezništva ili pomoć neke od već postojećih integracija su uzaludna, nemaju smisla. Trebalo bi, međutim, podsetiti kako je stanje u međunarodnim odnosima tokom 19. veka, (na koje izgleda liči početak 21. stoleća), na kraju dovelo i do dva svetska rata.
Nema, naravno, nikakve sumnje da su sastanci i koordinacija na međunarodnoj sceni po definiciji neophodni i neizbežni, ali ovo što se sada nudi izgubilo je bilo kakvu efikasnost. Ili tačnije, izgubilo je bilo kakav smisao. To samo podseća na onu priču o kockaru koji gubi. Neophodno je pronaći nove oblike saradnje i koordinacije na međunarodnom nivou, ali izgleda da sadašnja politička elita u svetu za to nema ni kapaciteta ni želje.
Utisak je kako je prethodno navedeno osnovna poruka samita u Torontu. Onaj koji gubi, međutim, teško odustaje i ne želi da prihvati poraz, pa će biti još takvih samita. Zanimljivo je sa kakvom je brzinom samit u Torontu nestao iz medija (za dan), kao da nikada nije ni bio. Reagovale su doduše berze sa velikim padom vrednosti iako se u ekonomiji u međuvremenu ništa novo nije dogodilo. To sugeriše da je neko stvarno nešto očekivao od tog skupa ili ga je u to uveravala vlada njegove zemlje. U javnosti, međutim, post-kanadsku prazninu su brzo popunile priče o hapšenju “deset ruskih špijuna” u Americi. Nema vremena za razmišljanje. Uhapšeno je 11 osoba, “ruskih špijuna”, ali ne zato (kako je saopšteno) što su tražili ili se dokopali nekih tajni, nego što su “radili na infiltraciji u američko društvo”. To bi moglo biti novo poglavlje u istoriji “drugog najstarijeg zanata na svetu”, da je neko špijun iako ne traži niti otkriva tajne nego što se druži sa komšijama i čita novine. Ali, o tome nekom drugom prilikom.
Doduše, i jedna “druga strana” iz Toronta ima svoj odgovor na “neuspeh” samita. Kina je otpočela sa velikim vojnim manevrima na svojoj istočnoj obali. Amerika je za Kinu “istok”.
Fond Slobodan Jovanović, Beograd
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/07/02/sinisa-ljepojevic-besmisleni-skupovi-g20-i-g8/
[…] Светски рат […]
[…] Светски рат […]
[…] Светски рат […]