Двери српске

Пазите на време: како се спрема смањење утицаја Двери

Српски сабор Двери нема комплекс нити мање нити више вредности. Ми тачно знамо која је наша реална друштвена снага у овоме часу и нити је прецењујемо нити је потцењујемо. После 11 година активног (а не салонског) патриотског рада, више од 100.000 примерака часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, више стотина одржаних трибина (од којих само на Универзитету у Београду 120), око 15 сабора српске омладине, преко 150 емитованих ТВ емисија у нашој ТВ продукцији на више од 25 локалних и регионалних телевизија у Србији, после јавних наступа у преко 110 градова у Србији, региону и дијаспори (од тога преко 50 широм расејања), плодови су такви да су Двери__ данас једна од најбоље организованих патриотских иницијатива и могу слободно да изађу пред јавност са својом биографијом. И то почиње да смета, како споља, тако још више изнутра.

Оно што посебно смета и тек ће да смета у времену опште истрошености свих актуелних политичких програма и лидера јесу оргиналне идеје, свежи програмски циљеви и корак испред времена који су за Двери карактеристични и који представљају алтернативу свему постојећем на друштвеној сцени Србије.

Према нашим сазнањима, припремају се разни облици покушаја смањења садашњег и посебно будућег утицаја Двери, међу којима се посебно издвајају два. Први је традиционалан: дисквалификација водећих људи Двери и читаве организације по опробаним медијским методама (где се не даје право на одговор друге стране, а клевете и лажи бесомучно шире), која ће највероватније доћи – што је посебно занимљиво – не из конкурентских него из тзв. патриотских кругова, који иза себе немају никакав рад и резултате, али су веома успешни у гушењу осталих српских патриотских покрета. И, други, модернији приступ, који ће једноставно направити нову организацију са потпуно истим идејама за које се Двери залажу пуних 11 година и убризгати велики новац у то, како би се на нашем програму правила нова лажна друштвена алтернатива. Ако се већ Двери не могу уклопити у постојеће планове, хајде да направимо наше Двери.

MAЊЕ ПРИЧЕ, ВИШЕ РАДА

Зато се на овакав јаван начин обраћамо свима онима којима је до Двери стало да ПАЗЕ НА ВРЕМЕ и ослушкују шта нам се спрема у оним кухињама којима је јасно да на друштвеној сцени Србије има веома мало алтернативних пројеката који могу да угрозе читав владајући систем вредности, а да су Двери свакако један од њих.

Свима онима којима се жури да мењају власт и систем у Србији поручујемо да им то не само да не бранимо, него смо увек за ових 11 година били ту да помогнемо сваку друштвену активност у српском националном интересу, али молимо све да нама препусте да и даље водимо Двери__ на начин на који ми мислимо да треба јер смо то до сада умели да радимо. Долази време у коме тек треба да се чује дверјанска друштвена реч, али то време треба пажљиво припремити. Или сте с нама у овој борби која раскида са потрошеним програмима и неуспелим досадашњим националним пројектима, јер верујете онима који су показали да знају како се води национални рад, или радите слободно сами, а у нама можете имати само сарадника а никада супарника, ако радите у српском националном интересу.

Онима добронамернима, којима је мука од свега што се негативно дешава у Србији, посебно у последњих разорних годину дана (нови статут Војводине, парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, праћење електронске поште…) поручујемо да долази време препуњавања чаше и широког и јединственог друштвеног националног отпора, који се једино гради на делу, а тих дела организоване борбе и рада данас је мало, а празних и великих прича пуно.

ПАЗИМО НА ВРЕМЕ! Читава српска друштвена сцена је уморна и превазиђена. Не могу се до у бесконачност рециклирати титоистички и други кадрови којих смо се нагледали у различитим улогама деценијама уназад. Сада се спремају алтернативне елите за године које долазе и разуме се да је многима и споља и изнутра стало да те елите поново не буду православног и националног карактера, тј. да буду контролисане, као и да се онемогући спонтано и независно национално организовање из народа и уз помоћ народа.

Ту смо да им планови пропадну. Нека дела говоре.

У Београду, о Видовдану 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

11 Responses to Двери српске

  1. Varagić Nikola каже:

    Skupština Srbije usvojila je juče Zakon o elektronskim komunikacijama za koji su republički ombudsman, poverenik za informacije od javnog značaja i stručna javnost upozorili da krši Ustav time što policiji i bezbednosnim službama omogućava uvid u ostvarenu komunikaciju građana bez odluke suda.

  2. Varagić Nikola каже:

    Upravni odbor RTS-a doneo je danas odluku o izboru Aleksandra Tijanića za novog generalnog direktora ove medijske kuće na period od četiri godine.

    On je na mestu prvog čoveka najstarije srpske Radio televizije bio šest godina, a izabran je među 15 kandidata prijavljenih na konkurs.

  3. Varagić Nikola каже:

    Катехизам револуције

    Аутор: Патрик Бјукенен

    ДА НАМ ДЕЦА НЕ БУДУ РОБОВИ НОВЕ ВЕРЕ

    Добих књигу од пријатеља из Лондона прошле године. Назив књиге је „Смрт запада” од Патрика Бјукенена. Касније набавих исту и на српском у књижари „Никола Пашић”, баш непосредно пред њено затварање и избацивање из јавности једног од последњих светлих стационара просрпске мисли и идеја.

    Књига је написан на основу дешавања на северноамеричком тлу, а говори о белој куги која захвата све старе хришћанске народе, новој вери која узима маха и која је планирана деценијама прошлога века, дехристијанизацији Америке, масовном усељењу имиграната, рушењу истинских вредности и претварању света у толерантно друштво – лако за манипулацију.

    Када се човек мало замисли увиђа да се исте појаве дешавају и код нас, у земљи Србији, да је реторика иста, а актери само прилагодили своје реченице, па уместо госпође Зонтаг која је говорила да је бела раса рак-рана људске историје, сада имамо разне невладине организације са женским лидерима, које не крију да су србомрсци и вичу пароле како су Срби геноцидна нација, срамота за свет, фанатици, шовинисти, како Сребрница је геноцид, уместо ратни злочин и многе друге лажи. Видимо из књиге јасно шта се догодило Америци и како то код нас све више и више узима маха. Како се врши јавна сатанизација СПЦ, њених владика, све у циљу да се Србима разруши вера у Бога и поверење у своју Мајку Цркву. Забрањуjући да се говори како је на сахрани патријарха Павла било скоро милион људи и како се одиграла у несвакидашњем миру и међусобном поштовању, сада само истичу разна „зла” урађена од стране Срба, осуђују Србе у квазисуду у Хагу на баснословне казне, улазимо на сва врата у ЕУ, када се иста распада, истичемо срушене споменике несрпске националности, паљење неправославних храмова, а на све што је српско стављамо забрану за објављивање.

    Сада испирамо људима мозгове пуштајући у прајм-тајму Фарму, Великог брата или крајње језиву и очајну емисију (квиз) Тренутак истине. Како нам је сада Америка узор за сва дешавања и како по речима овдашње штампе тамо цветају руже, расте рајско воће и влада слога тј.толеранција никада забележена, одлучили смо да уместо личног дојма тог „раја на Земљи” пренесемо виђење Американца Патрика Бјекенена од речи до речи.

    Када прочитате текст замените улоге белаца са Србима, Зонтагове са антисрпским представница невладиног, а и владиног сектора, па ћемо увидети да „прича” о Балкану, Србији, српском Космету, против уставном статуту Војводине и многа др.дешавања се одвијају по већ написаном сценарију. Немојмо бити неми и ако већ видимо шта се дешава у Америци да дозволимо исто и код нас! Ако је Русија прошле године забележила више рођене деце од умрлих и то после 20 година, зашто не би могли и ми? Не дозволимо да на интернет сајту Фејсбуку се српска деца погубљена у Јасенoвцу, а на сликама обучена у усташку одећу, изненада постану хрватске жртве. Немојмо дозволити да једнога дана наши највећи научници (Никола Тесла, Михајло Пупин), свеци (Св. владика Николај Велимировоћ, Св.отац Јустин Поповић), књижевници (Иво Андрић) и др.постану Балканци, да нам у Народној библиотеци буде уписана историја Б92 и сл.

    Прочитајмо Патрика Бјукенeна и отргнимо се злу које нам долази на велика врата!

    Читајући испод наведене делове из књиге поменутог аутора, не ширимо расну, верску или националну мржњу, већ желимо да покажемо како мас-медији и нова религија (тј., катехизис нове вере) исту врсту злочина третирају на два начина, у зависности шта им одговара; идеологију хомосексуализма промовишу као добар и пожељан систем вредности, намећу је тоталитаризмом, а друштво претварају у хомофобично, а не питају се да ли том „хомофобичном друштву” тиме ограничавају личне и грађанске слободе; како кроје слику света промовишући вулгарност, порнографију и разне друге облике антихришћанских вредности и принципа и како лажном толеранцијом стварају међунационалну, међурасну и међуверску мржњу где је нема, а тамо где има проблема, закопавају у нади да када изумре ова генерација Срба и др.народа, створиће од наше деце опране мозгове – роботиће који ће их верно слушати и извршавати њихова наређења док они владају светом уживајући у свом богатству, а нас уче братству и јединству и чувеном појму толеранције! Чувајмо нашу веру и српство, да нам деца не буду робови нове вере!!!

    Марија Будишин

  4. Varagić Nikola каже:

    Патрик Бјукенен

    СМРТ ЗАПАДА

    КАТЕХИЗАМ РЕВОЛУЦИЈЕ

    „ Када се распадне Округли сто, свако мора да следи или Галахада или Модреда: средине нема.” – К.С.Луис

    Шта садржи и проповеда ова нова религија, ова нова вера која је дошла на крилима револуције? По чему се разликује од старе?

    Као прво, ова нова вера је потекла са овога света и постоји само ради њега. Она не признаје никакав виши морални поредак, ни морални ауторитет. Што се тиче наредног света, она ће то радо препустити хришћанству и традиционалним верама, само да се они не мешају у јавност и државне школе. А за старе библијске приче о стварању, Адаму и Еви, змији у рајском врту, првобитном греху, истеривању из Раја, Мојсију на гори Синај и Десет заповести које су биле уклесане у камену и које су обавезивеле све људе – можете да верујете у све то ако желите, али то се никада више неће предавати као истина. Јер, истина коју је открио Дарвин и потврдила је наука, јесте да су наше врсте и свет резултат еона револуције. „Наука потврђује да је људска врста настала као резултат природних еволутивних сила.”, тврди други Хуманистички манифест, написан 1973. године. То се догодило управо онако као на слици из кабинета за биологију, где се виде мајмуни који иду на четири ноге, па на две, па онда еволуирају у човека – Homo erectus.

    Ново јеванћеље има своје главне аксиоме: нема Бога; нема апсолутних вредности у васељени; надприродно представља сујеверје. Сав живот почиње и завршава се овде; његов циљ је људска срећа на овом свету, једином који ћемо икада знати. Свако друштво успоставља свој морални закон за своје време, и сваки човек има право да чини то исто. Пошто је циљ живота срећа, а ми смо рационална бића, имамо право да проценимо када је бол живота већи од задовољства и да окончамо овај живот, или сами или уз помоћ породице и лекара.

    У моралном царству, прва заповест је – „сви животни стилови су једнаки.” Љубав и њен природни пратилац секс, здрави су и добро. Дозвољене су сви вољни сексуални односи и сви имају подједнаку моралну тежину – тичу се, искључиво, појединаца, и никог више, а нарочито не државе која би то могла да забрани.. Принцип да су сви животни стилови једнаки, треба унети у закон и треба казнити оне који неће да поштују нове законе. Лицемеран је онај који не поштује другачији стил живота. Дискриминација према онима који усвајају другачији стил живота, представља злочин. Хомофобија, а не хомосексуалност представља зло које треба искоренити.

    Друга заповест је – „не осуђуј друге.” Али, ова револуција не само што осуђеје друге, већ строго кажњава оне који прекрше Прву заповест. Како одбранити овај очигледно двоструки стандард?

    По катехизму револуције, стари хришћански морални правилник, који је осуђивао сексулне односе ван брака и сматрао да је хомосексуалност неприродна и неморална, заснива се на предрасудама, библијском фанатизму, верским догмама и варварској традицији. Тај угњетачки и окрутни хришћански законик, представљао је препреку за људско испуњење и срећу, и одговоран је за уништење безброј живота, а нарочито хомосексуалаца.

    Нови морални правилник се заснива на преосвећеном расизму и поштовању свих. Када је држава хришћански морални правилник претворила у закон, озаконила је фанатизам. Али, када ми наш морални правилник претворимо у закон, ми ширимо границе слободе и штитимо права прогоњених мањина.

    Логична је последица новог моралног правилника који слави сексуалне слободе: пошто су кондоми и абортуси неопходни за спречавање нежељених последица слободне љубави – од херпеса и сиде до трудноће – они морају да буду доступни свима који су сексулно активни, па чак и ученицима петога разреда основне школе, ако је потребно.

    ПО НОВОМ КАТЕХИЗМУ, строго је забрањена индокринација деце јудео-хришћанским веровањима, у државним школама. Али, државне школе се могу, и треба их користити за индокринацију деце толеранцијом за све животне стилове, као и за поштовање слободе размножавања, свих култура и расне, етничке и верке различитости. У новим школама више се не слави као празници дани Васкрса у знак сећања на страдање, распеће и васкрсење Христово. Наш дан за праштање и размишљање је Дан Земље. Конзервативни научник , Роберт Низбет написао је да је покрет за очување животне средине „на добром путу да, наком хришћанства и савременог социјализма, постане трећи велики талас спасења у историји Запада.”

    Циљ културне револуције није стварање подједнаког игралишта за све вере, већ је то нова морална хегемонија. Након што се сва света писма, књиге, симболи, слике, заповести и празници избаце из државних школа, оне ће постати центри обуке у новој религији. Ево како је Џон Данфи отворено писао у Хуманисту, 1983. године, о новој улози америчких државних школа: „Борбу за будућност човечанста морају да воде, и добију, у државним школама, наставници који правилно схватају своју улогу оних који преобраћују у нову веру, религију човекољубља… Ови наставници морају да имају исту несебичну посвећеност, као најжешћи фундамелистички проповедници, јер ће они бити свештеници нове врсте који, уместо проповедаонице, користе учионицу за преношење хуманистичких вредности, било који предмет да предају… Учионица мора да постане, и постаће, поприште сукоба старог и новог – трулог тела хришћанства, заједно са свим његовим злом и бедом, и нове вере хуманизма, сјајне у свом обећању света, у коме ће, коначно, бити постигнут хришћански идеал „љуби ближњега свога.” Нови селуларизам није нека слабашна вера.

    У ПОЛИТИЦИ, НОВА вера је глобалистичка и скептична према патриотизму, јер превелика љубав према земљи исувише често води ка сумљичавости према ближњима, и самим тим ка рату. Историја народа је историја ратова, а нова вера жели да укине народе. Истраживање УН, инострана помоћ, споразуми о забрани постављана мина, укидању нуклеарног оружја, кажњавању ратних злочина и опраштању дугова сиромашним народима, све су то ознаке прогресивних мушкараца и жена. Кад год се формира нека нова наднационална институција – Светска трговинска организација, Протокол у Кјоту за спречавање глобалног отопљења, нови Међународни казнени суд УН – револуција ће подржати пренос власти и суверенитете са народа на нове институције глобалне власти.

    Шели је, једном, песнике назвао „непризнатим светским законодавцима.” У савременом добу, у свести младих, песнике су заненили текстописци савремених хитова, а током шездесетих година најчувенији су били Битлси са Џоном Леноном, као песником – лаутеатом генерације. У песми „Замисли”, Ленон, у неколико стихова, осликава рај на Земљи какав је замишљен у постхришћанству:

    „Замисли да нема раја
    лако је ако покушаш
    да нема пакла испод нас
    а да је изнад нас само небо
    замисли да сви људи живе само за данашњи дан.

    Замисли да не постоје земље
    То није тешко
    Да немаш за шта да убијеш или да те убију И да нема религије
    Замисли да сви људи
    живе живот у миру.”

    Као „инстиктивни социјалиста”, како је Ленон сам себе описао, он је отишао даље, па је замислио свет „без имовине” у коме би сви све делили. Ипак, после његове смрти, у четрдесетој години, свет је сазнао да је Ленон хладнокрвно успео да сакупи имовину у вредности од 275 милиона долара, чиме је постао један од најбогатијих људи на свету. И мада је свет из маште Џона Ленона, његовог друга из Битлса, Пола Макартнија и Боба Дилана, био утопијски, тиме није био мање привлачан за младе. Јер, ти писци песама су им понудили нову веру, са сопственом блаженом визијом живота овде, на Земљи, да замени хришћанску веру, која је увенула у њиховим душама. Као што је написао Дејвид Небел, аутор књиге Заоставштина Џона Ленона, песник је врло добро знао шта ради. У изјави која је шокирала Америку, средином шездесетих година, Ленон је предвидео: „Хришћанство ће да оде. Нестаће и смањиће се. Ту не треба ништа да вам доказујем. У праву сам, и показаће се да сам у праву. Ми смо сада популарнији од Исуса.”

    Наставиће се…

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1852684

  5. Varagić Nikola каже:

    Бивша југословенска република Црна Гора:

    Апартхејд у “грађанском“ капуту

    Специјално за ДВЕРИ СРПСКЕ из Црне Горе

    Настала на темељима бруталне референдумске пљачке, БЈРЦГ је данас оквир који сврху свог постојања види у искоријењивању духовних и материјалних споменика српског карактера на простору који административно покрива.

    Водећи чинилац који суштински одређује политичку и друштвену стварност у БЈРЦГ је ”антисрпски консензус” разних етничких и политичких субјеката. Тај неформални ”антисрпски договор”, врло чврст и оперативан, је настао у облаку гебелсовске медијске манипулације страхом од Срба. Ширење страха од Срба, режим је је примарно усмјеравао ка осталим етничким групама. У другом смислу, страх од Срба је преведен на реални, прагматични језик као опасност од губитка позиција, чиновничких бенефиција, рушење постојећих системско-коруптивних механизама. Наиме, те бенефиције, привилегије и коруптивне везе су поистовјећене са државом са ”црногорским” карактером, чиме је заправо легитимисано успостављање апартхејда.

    Оперативни дио посла у том инжињерингу страха извршавају електронски и штампани медији, чија се уређивачка политика води у Агенцији за националну безбједност (некадашњи СДБ). Не, није у питању параболична политичка поза постављена да би привукла пажњу. Чињеница која се не скрива у БЈРЦГ је да се лист Побједа (послије више од 60 година почео да излази на латиници), ТВ ИН, ТВ ЦГ и портал Аналитика ”преламају” и ”монтирају” у АНБ-у.

    Директна, материјална последица ”антисрпског консензуса” је застрашујућа статистика дискриминације Срба. Срби у државној администрацији учествују са занемарљивим процентом у односу на 32% учешћа у укупном станвништву.

    Прецизније, то изгледа овако:

    На основу података из Централне кадровске евиденције, од 3468 државних службеника и намјештеника, изјаснило се 1496, односно 43 одсто. Од оних кои су се изјаснили, 85 одсто су Црногорци, 4,2 одсто Срби, 1,54 Муслимани а толико је и Албанаца.

    У Министарству културе има 40 запослених, од чега је 33 Црногораца, четворо Срба, а троје запослених се није изјаснило. У Министарству одбране ради 201 лице, 171 Црногорац, девет Срба, пет Бошњака, по један Албанац, Хрват и Македонац, два Југословена, а није се изјаснило три лица.

    У Министарству просвјете и науке запослено је 69 лица, а од тог броја је 54 Црногорца, шест Срба, два Бошњака, по један Хрват, Муслиман и Босанац, а четири радника се није изјаснило.

    У Министарству здравља ради 207 људи. Од тога је 185 Црногораца, 12 Срба, пет Муслимана, два Албанца, а три радника се није изјаснило.

    У Министарству туризма ради 96 запослених, односно 86 Црногораца, шест Срба, два Албанца и два Муслимана. Од осам запослених у Министарству за мањинска права, пет је Албанаца и три Бошњака, а у ресору за пољопрвреду ради 91 лице, од чега 10 Муслимана и два Албанца.

    Међу судијама Уставног, Врховног, Апелационог и Вишег суда – Срба нема.

    Не постоји ни један директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама у БЈРЦГ. Нема их ни међу запосленима у дипломатско-конзуларним представништвима БЈРЦГ у иностранству.

    У школским програмима, нарочито у уџбеницима историје за основну и средњу школу, Срби се третирају као рушилачки и реметилачки фактор, не само у Црној Гори него уопште у региону, и као једини и искључиви кривац за сва негативна дешавања на Балкану у последњих сто година. Исти третман Срби имају и на телевизији БЈРЦГ, која је наводно јавни сервис свих грађана ове земље.

    Праг осјетљивости за питања дискриминације у јавности БЈРЦГ је, очекивано, постављен на једном ниову за Србе, а на другом за све остале. Такав је однос и ”међународних организација” које врло дисциплиновано игноришу све школске доказе о апартхејду у БЈРЦГ па и претходно наведен чињенице. Тиме је, фактични проглашена општа аболиција за шовинизам усмјерен ка Србима. Више од тога, то је у јавном дискурсу пепознато као чин највише патриотске потребе. Уживајући ту ”шовинистичку комоцију”’, премијер БЈРЦГ је недавно изјавио да питање малог учешћа Срба у државној администрацији није питање дискриминације већ ”питање компетенција” . Наравно, ниједна организација црногорске провинијенције која се формално бави људским правима није реаговала на тај школски и драстичан примјер расизма.

    Та чињеница открива још једну специфичност државног симулакрума БЈРЦГ, а то је да је у јавности термин ”грађански” најчешће кодна ријеч за ”антисрпски”. У тој матрици дјелују гомиле НВО са ”грађанским” предзнаком. Посебно је то одлика мање чланице владајуће коалиције која се зове Социјалдемократска партија Црне Горе. Према карактеру политичког дјеловања и порукама које шаљу њени лидери, ова партија се у српској јавности препознаје као ”Националсоцијалисти Црне Горе”. Постоји један шаљиви, али прилично прецизан коментар на тему дјеловања Националсоцијалиста, а то је да их са политичке сцене у БЈРЦГ може помјерити једино Анте Павелић.

    Због свега овог, Срби су без помоћи своје политичке елите, морали развити специфичан начин отпора према очврслом апартхејду.

    Само физички на ”трибинама” БЈРЦГ, Срби живе у свом духовном и културном координатном систему. Међу својим симболима, језиком, историјом, културом. Читају књиге српских писаца, прате програме српских телевизија, радују се успјесима својих спортиста. Пошто их држава као највећи послодавац драстично дискриминише, Срби почињу да развијају механизме и мрежу персоналног и националног отпора која им омогућава да преживе. Стварност БЈРЦГ су свели на њену огољену материјалну рутину као што је плаћање пореза и рачуна.

    Системски и веома крупни проблеми као што је питање статуса српског језика и Цркве остају као неуралгичне тачке српског националног живота у БЈРЦГ. Њихово рјешавање ће у великој мјери зависити од снаге и заинтересованости Србије за Србе у БЈРЦГ.

    Аутор: Редакција ИН4С http://www.in4s.net

  6. Varagić Nikola каже:

    СПО(Ј)И – Визија без циља је мртва визија

    Српска Православна Омладина Инсбрук – СПО(Ј)И је независно, ванстраначко и невладино удружење православних хришћана, углавном чланова Српске Православне Цркве.

    Основано је 12. априла 2009. године на празник Цвети у Српској Православној Цркви у Инсбруку уз благослов средњоевропског епископа Константина a статус удружења регистрован је 30.јуна 2009.године.

    Деветорица оснивача презентовало је тада јавности први пут своје идеје и циљеве, а већ након шест месеци је једна од њих спроведена у дело уз Божију помоћ. То је било организовање и испорука прве хуманитарне помоћи за децу и народ на Косову и Метохији.

    Поводом предстојећег јубиларног Сабора српске омладине, који ће се ове године одржати у Београду, разговарали смо са Владимиром Влајићем, председником СПО(Ј)И.

    У отаџбини се често објављују резултати анкета у којима млади људи у Србији једва чекају да напусте своју земљу и оду у ”бели свет”. Обзиром да припадате младим Србима који живе у Аустрији, како гледате на овакве феномене?

    СПО(Ј)И: Један од актуелних проблема Србије, јесте “одлив мозгова”. То видимо нажалост као тренутно неизбежну ситуацију у Србији, чија Влада не преузима одговорност за овај проблем или не чини довољно како би омогућила тим младим амбициозним људима да остану у Србији и раде у својој струци или да се даље школују у својој земљи. С једне стране видимо младе, јако амбициозне људе, који су жељни успеха и бољег живота, а с друге стране видимо тешку ситуацију у земљи и којој је просто немогуће напредовати.

    Српска православна омладина Инсбрук основана је прошле године. Како сте дошли на идеју о оснивању једног оваквог удружења?

    СПО(Ј)И: У децембру 2008. смо нас деветорица другара заједно гледали дневник, видели смо вести о лошем стању Срба на Космету, дошли смо до закључка да наша држава премало подржава наш напаћени народ и да им ми морамо помоћи колико можемо. С друге стране постоје доста младих у Инсбруку и покрајини Тирол који не знају ништа о свом језику и писму, о својој историји, о својим великанима и сличног. Уз то у Инсбруку није владала добра атмосфера међу Србима и није било сложне и позитивне промоције наше земље. Из тих разлога смо желели да помогнемо свом народу у сваком погледу, у хуманитарном смислу, просветном, али и у друштвеном смислу, иако смо јако млади, а највероватније и једно од најмлађих српских удружења на свету (просечна старост унутар управе је 18, 5 година). Затим је дошао 12. 04. 2009. када смо добили благослов Владике Константина, а све остало је кренуло са Божијим благословом.

    Шта вас је мотивисало да се придружите Српској мрежи?

    СПО(Ј)И: Ми смо “Српску Мрежу” схватили и даље је схватамо као први покрет у коме се скреће пажња на побољшање српских особина, например побољшање слоге нашег народа. Видимо “Српску Мрежу” као могућност да помогнемо једни другима, да учимо једни од других, да се упознајемо и спајамо са другим српским организацијама и удружењима, али и као обавезу да морамо заједно сарађивати и тако пробудимо слогу у нашем успаваном народу. Почевши у малом кругу, па на даље, корак по корак до већих циљева. То нас је мотивисало да се придружимо “Српској Мрежи”.

    Организовали сте више хуманитарних акција међу којима и помоћ за Косово и Метохију. Какви су услови у којима радите и прикупљате помоћ?

    СПО(Ј)И: Услови у којима радимо су прилично тешки, пошто као млади студенти, ђаци или као млади радници имамо неколицину личних обавеза и јако мало слободног времена. Сваки део слободног времена пробамо искористити за рад у удружењу, али можемо рећи да на огромна љубав према своме народу и отаџбини олакшава посао. Што се тиче прикупљања хуманитарних средстава имамо јако тешку мисију пред собом, зато што су Срби који живе на овим просторима често били изневерени када су у питању хуманитарне акције, тако да већина Срба одустаје од донирања средстава. Али морамо и то навести, да је један велики број нашег народа препознао у нама младе, талентоване и мотивисане људе који се истински залажу за своју земљу и због тога нам помажу колико могу. Сваку прилику која нам се отвори пробамо да искористимо за прикупљање хуманитарних средстава, тако да организујемо или учествујемо на разним манифестацијама, фолклоријадама, турнирима, предавањима на којима прикупљамо хуманитарна средства за наш народ где год био у невољи, а помажу нам и Аустријски суграђани као што је например био случај приликом наше прве хуманитарне акције на Космету.

    Приближавамо се одржавању четвртог Сабора Српске мреже и уједно десетом Сабору српске омладине, који ће овог пута бити организован у Београду. Каква су ваша очекивања од овог највећег и јединственог сусрета српских родољубивих организација?

    СПО(Ј)И: Предстојећи Сабор сматрамо као једну јако позитивну ствар коју требамо одржавати из године у годину. Очекујемо нова познанства, дружења и нове акције у будућности, али сматрамо да је најважније да на Сабор одемо са једним заједничким циљем и да тај циљ буде јасно постављен од стране организатора, зато што сматрамо да идеје без циљева не воде никуда – визија без циља је мртва визија.

    За Српску мрежу Владимир Вељковић

    Извор: http://www.srpskamreza.net

  7. Varagić Nikola каже:

    Патрик Бјукенен

    СМРТ ЗАПАДА

    КАТЕХИЗАМ РЕВОЛУЦИЈЕ 2

    „РАК- РАНА ЉУДСКЕ ИСТОРИЈЕ”

    Али, религији су потребни и демони и анђели. А већи део онога што проповеда нова вера проистиче из мржње према ономе што она сматра срамотом, злом, злочиначком прошлошћу. За револуцију, историја Запада је препуна злочина – ропства, геноцида, колонијализма, импреријализма, крвопролића, масакра – а починили су их народи који су се изјашњавали као хришћански. „Бела раса је рак-рана људске историје”, написала је, 1967. године, Сузан Зонтаг, мајка револуције. „Бела раса, и једино она… уништава аутономне цивилизације, где год да се прошири. Америка је основана на геноциду… То је изузетно расистичка земља… Истина је да Моцарт, Паскал, Булова алгебра, Шекспир, парламентарна власт, барокне цркве, Њутн, аманципација жена, Кант, Маркс и Баланчинов балет, не могу да се искупе за оно што је ова цивилизација учинила свету.”

    Као Рубашов у „Тами у подне”, наше елите су прихватиле осуду своје цивилизације, коју је изрекла Зонтагова, и добровољно и бесплатно су се латиле посла да се састави што боља оптужница. Ако многи Американци са гађењем посматрају своју историју, ко може да им замери? Јер, као што пише Мајрон Мегнет, у књизи Сан и кошмар: „Један универзитет за другим, одбацио је традиционалне курсеве о великим књигама и великим идејама Западне цивилизације, као застареле.”

    По катехизму револуције, први задатак је искорењивање идеје о супериорним културама и цивилизацијама. Први принцип је једнакост. Онај ко згреши против једнакости, налази се extra ecclesiam, ван цркве. По новој вољи божијој, ниједна религија ни култура ни цивилизација, нису супериорне. Све су једнаке. Колико је важно ово уверење за наш нови културни естаблишмент?

    Године 1994, културни рат стигао је у Лејк Каунти на Флориди, када је школски одбор изгласао, са три гласа против два, да се деца подучавају да су америчко наслеђе и култура „супериорни над другим страним или историјским културама.” Члан школског одбора, Џуди Персон је то разјаснила: „ Морамо да нагласимо да деца прво треба да науче све о Америци.” Иначе, рекла је госпођа Пирсон, млади „уколико буду сматрали да је наша земља инфериорна или једнака са осталима, не би имала мотива да иду у рат или бране наше друштво.”

    У средишту расправе налази се Пилатово питање: „Шта је истина”. За револуцију, Лејк Каунтри је тврдио нешто што је противно истини, а то је да су све културе једнаке и да ниједна није супериорна. Тврдећи да је америчка култура супериорна, одбор госпође Харт је починио јерес. Револуција није могла да дозволи да се деца, у Лејк Каунтију, као истина предаје отворен пркос према суштинској догми. Зато је објавила рат. На изборима на јесен, у великом преокрету, сви они који су подржавали политику да је „Америка прва”, били су поражени.

    Овом епизодом разоткрива се прави карактер наше нове доминантне културе. Што се тиче њених суштинских веровања, она је крајње нетолерантна и не подноси изазов или супростављање. Ко год жели да учи децу да је америчка култура супериорна, у ствари је „екстремиста” који децу учи лажима, и нема шта да тражи у државним школама нове Америке.

    Пошто је једнакост њен основни циљ, културна револуција проповеда да прави историјски хероји нису освајачи, војници и државници који су изградили Западне нације и створили велика царства, већ они који су унапређивали виши циљ – једнакост народа.

    Пошто је једнакост први принцип, демократија типа – један човек један глас – представља највиши и једини прави облик власти. Једино се она може наметнути силом, као што је било у Немачкој и Јапану, и као што је требало да буде у Ираку. Војна интервенција из националних интереса себична је и срамотна, али морална интервенција која изазива крвопролиће зарад демократије, као у Сомалији, на Хаитима и Балкану – ништа није чистија.

    Страшно је било то што је председник Никсон подржао генерала Пиночеа када је збацио кастроовца, Салвадора Аљендеа, у Чилеу. Исто је важило и за помоћ Роналда Регена контрашима у Никарагви који су се борили да поврате своју земљу од просовјетски орјентисаних сандиниста. Што се тиче Реганове инвазије Гранаде да би се то мало острво спасло од стаљинистичких разбојника који су убили његовог марксистичког владара, Мориса Бишопа – то је била америчка агресија. Али, Клинтонова инвазија Хаитија да би се на власт вратио марксистички свештеник без мантије, отац Аристид – то је била потпуно оправдана интервенција у име демократије.

    И док год је то „добар рат”, циљ оправдава средство у катехизму револуције. Било је добро што је господин Линколн себе произвео у апсолутног диктатора, што је кршио Устав, затварао дисиденте без суђења и пустио генерале Шермана и Шеридана да претворе Југ у пепео. Искорењивање ропства оправдало је употребљена средства, иако су браћа Американци ужасно пропатили. Што се тиче „Доброг рата”, Другог светког рата, савезништво са масовним убицом Стаљином и бомбардовање градова као што је Нагасаки када је на хиљаде жена и деце убијено за неколико сати, били су прихватљиви, јер су наша срца била чиста, а наш непријатељ је био зао. Ричард Никсон је прекорен због „великог бомбардовања” Ханоја да би се ослободили наши ратни заробљеници, када је по извештају Северног Вијетнама, страдало 1900 људи за 13 дана. А Хари Труман је вечити јунак иако је наредио да се баце атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, када је страдало 140.000 цивила и послао назад 2.000.000 руских ратних заробљеника да их Стаљин мучи и убија у операцији Килхол.

    За културну револуцију непријатељ је увек на десној страни и револуција не заборавња, нити опрашта. Бајрону Де Ла Беквиту, оптуженом за убиство Медгара Еверса, вође Националне асоцијације за промоцију обојених људи у Мисисипију 1963. године, био је суђено једном, други пут, и тридесет година касније, и трећи пут, и умро је у затвору, као што револуција и захтева, у исто време док тражи милост за Леонарада Пелтијеа, који је убио двојицу агената ФБИ, након пуцњаве у резервату Пајн Риџ, 1975. године. Најновија културна икона је Мамија Абу – Џамал, који чека смртну казну, јер је испразнио шаржер у рањеног полицајца у Филаделфији, 1981.године. Стотину академских историчара је инсистирало да се Мамији поново суди и да се убиство тог полицајца „посматра у светлу историје”. Пошто је Пелтије Индијанац, а Мамија црнац, квалификују се за чланове класе жртава. Али, то не важи за двојицу мртвих агената ФБИ и једног мртвог полицајца – сва тројица су белци и мушкарци.

    Једнакост коју револуција проповеда, представља изопачену верзију Џеферсонове идеје – „сви људи су створени као једнаки”. Џеферсон је хтео да каже да је све нас Творац подарио истим правом на живот, слободу и имовину, и зато сви морамо да будемо једнаки по закону. Одбацио је егалитаризам. Писао је Џону Адамсу, 1813. године: „Слажем се са вама да међу људима постоји аристократија. Основа за то јесу врлине и таленат.”

    Ако судимо по врлинама и талентима, тачније би било рећи да „не постоје два човека која су икада створена једнака”. У Америци се не ради о једнакости услова или једнакости резултата, већ слободе, тако са „природна аристократија” са способностима, достигнућима, врлинама и савршенством – од атлетике преко уметности до академије – може да се уздигне и поведе нас, надахне и пружи нам пример који треба да следимо и циљ којем треба да стремимо. Хијерархија је природна колико и неопходна. Погледајте само добре америчке институција, од Микрософта до њујоршких Јенкија, од америчких маринаца до клиника Мајо. Колико њих су засноване на једном човеку, на принципу један глас?

    Као што показује историја, сви народи, културе и цивилизације нису једнаки. Неки су често достизали величину, други никада. Сви животни стилови нису једнаки. Све религије нису једнаке. Све идеје нису једнаке. Заиста, шта је право мучеништво ако не најречитије и најзахтевније сведочење о томе – да све идеје нису једнаке.

    Иако све идеје треба саслушати, ниједну од њих не треба аутоматски и поштовати. Први амандман захтева да толеришемо и лаж и истину, и глупост и мудрост, али, нације и друштва напредују када одвоје жито од кукоља. Идеје револуције о једнакости је идеолошка, утопијска, апсурдна и крајње погубна. Само бесциљно друштво доделило би црне беретке ренџера, који су се добровољно јавили да предузму највеће ризике и прошли кроз напорну обуку, сваком службенику, кувару и судопери у војсци. Зар није лорд Актон рекао да ако демократија умире, увек га једнакост убија?

    Овај искварени облик једнакости води порекло из Француске, а не из Америчке револуције; од социјалиста из 19.века, а не од америчких патриота из 18. века. И заиста, пошто су сви људи обдарени различитим талентима, вештинама и врлинама, једини начин да се постигне једнакост резултата – јесте тиранија. А то није Америка. Они који стално изнова ревидирају школске текстове способности, јер се резултати на слажу са њиховим замислима, потом дају додатне поене ученицима на основу њихове етничке припадности, потом одбацују те тестове јер још увек не добијају жељене резултате, јесу безнадежни идеолози чије погрешне идеје о људској природи неће опстати при првом сукобу са стварношћу.

    Једнакост коју револуција проповеда може се наћи у крајљим резултатима „Изборне трке” у књизи Алиса у земљи чуда. Након што су сви учесници трчали у круг пола сата, упитали су: „Али, ко је победио?” А Додо је рекао: „Сви су победили и сви ће добити награде.”

    Пука толеранција , рекао је Г. К. Честерсон, „врлина је људи који више ни у шта не верују”. Али, наша нова вера је толерантна само према ономе што сматра неважним: сексу, порнографији, вулгарном изражавању, неотесаним манирима, немарном облачењу и вулгарној уметности. Она нема никакве толеранције за оне који се противе њеним секуларистичким догмама.

    По новој догми, можете да снимате филм у коме је Исус Христос приказан као млакоња који жуди за Маријом Магдаленом, као у филму Последње Христово искушење. Али, наговестите да постоји веза наслеђа с интелигенцијом, као што је то учинио Чарлс Мари у Кривини звона, и сазнаћете како то изгледа наљутити револуцију. Локални апотекар може да продаје кондоме тринаестогодишњаку, али продајте цигарете истој тој деци, и бићете прогоњени јер им угрожавате здравље и морал. Књиге у којима се тврди да је „Бог мртав”, или да је Свети Павле хомосексуалац, или да онај ко живи у целибату постаје инвалид, или да је Пије XII био „Хитлеров папа”, привући ће топле критике „храбрости”, „креативности” и „непоштовања”. Али, погрешите ли и говорите ружно о некој раси, као што сенатор Берд, или се вулгарно изразити о хомосексуалцима, као што је то урадио Дик Арми у свом чувеном извртању речи „Барни Фег”, и нећете моћи да избегнете бичевање.

    У 19.веку, богохуљење се сматрало злочином у многим државама. Данас се богохуљење, вулгарност и опсценост прихватљиви, чак и у ударно време, али етнички хумор представља „говор мржње” који се мора строго казнити. Можемо да „спасимо баптисте”, каже дарвиниста Дејвид Денет, али „не ако то значи толерисање намерно погрешног информисања деце о свету природе”. Денет упозорава креационисте: „Слободно можете да чувате или стварате какво год религиозно веровање желите, док год то не постане јавна сметња… Оне који неће да се прилагоде, који неће да смекшају, који инсистирају на томе да у животе одрже само оне најчистије и највише дивље особине свог наслеђа, мораћемо, иако невољно, да затворимо или разоружамо’.”

    То је милитантни дух модернистичког фундаментализма.

    ЗЛОЧИНИ ИЗ МРЖЊЕ

    Као и све религије, нова догма има свој каталог моралних злочина. Најгори су „злочини из мржње”, напади због жртвине боје коже, веровања, националног порекла или сексуалне орјентације.

    Јасно је да су убиства Џејмса Бирда и Метјуа Шепарда били кукавични злочини достојни презира који заслужују казне. Али, зашто су та два убиства, од 15.000 убистава која се почине сваке године, постала узрок посебне покуде наших политичких и културних елита? На крају крајева, убице су биле нико и ништа. У случају Бирда, неки надувани бивши робијаши, а у случају Шепарда, неки пљачкаши, никоговићи.

    Истина је да је убиство Бирда било посебно грозно, јер су га везали за камион и вукли до смрти, али то није довољно да би се оно прогласило злочином из мржње. То јесте био злочин из мржње јер је Бирд био црнац, а убице су га изабрале јер је црнац. Шепарда су тукли док се није онесвестио, и везали га за ограду, по зими,негде у унутрашњости, након што се он удварао једноме од пљачкаша који је онда одлучио да га опљачка и убије. Његово убиство је било злочин из мржње, јер је Шепард био хомосексулац, а убице белци и хетеросексуалци, бесни због тога што се једном од њих удварао. Да су Шепарда, на исти брутални начин, убили његови бивши љубавници, то убиство не би било окарактерисано као злочин из мржње, нити би сам председник обратио пажњу на његову смрт.

    Сви ми имамо предрасуде, зато допустите аутору да ово призна. Да су убице изабрале шеснаестогодишњу девојчицу, уместо двадесетједногодишњег хомосексуалца, њено силовање и убиство би за мене било горе зло. Али, убице би, у оба случаја, требало да добију исту казну. А да су убице Џејсма Бирда били црнци, или да је Бирд био бео, његова смрт вучењем била би подједнако брутални злочин, и заслуживали би исту казну.

    Зашто су председник и штампа издвојили ова два сурова убиства? Зато што се савршено уклапају у профили. У катехизму револуције, убиство хомосексуалаца, зато што су хомосексулци, и црнаца, зато што су црни, представљају најгоре злочине, горе од силовања и убиства детета. Како то знамо?

    Мање од годину дана након убиства Шепарда, двојица људи из Арканзаса оптужени су за убиство тринаестогодишњег Џесија Диркхајзинга. Ево детаља, како их је пренео Асошијетед Прес: „По извештају полицијских истражитеља, Дејвис Карпенгер јуниор (38 година) и Џошуа Браун (22) дрогирали су Џесија Диркхајзинга, везали му очи, залепили му уста доњим вешом, поставили га да лежи на душеку на стомаку и везали га тракама и каишевима. Потом су га више пута силовали и изводили содомију разним предметима, све док се он није угушио због положаја у којем се налазио.

    Полиција је у стану нашла писана упутсва и цртеж како треба поставити дечака. У другим белешкама, описане су, очигледно неостварене, фантазије о злостављању друге деце…

    Полиција је рекла да је у ноћи када је дечак умро. Браун више пута силовао дечака, док је Карпентер то посматрао. Потом је Браун направио паузу да поједе сендвич и тада је приметио да дечак не дише.”

    Карпентер и Браун су били љубавници, и онај први је мастурбирао, док је Браун силовао дечака. Па ипак, ово убиство са силовањем и мучењем није привукло скоро никакву пажњу националне штампе. Зашто? Зато што је то био „сексулни злочин”, а не „злочин из мржње”, као и зато што се приказивање хомосексуалаца приликом садистичког варваризма, не уклапа у сценарио наше културне елите о злочину и жртви. Изношење на видело бруталности Карпентера и Брауна, штетило би циљу. Критичар медија, Брент Розел пише: „Да су Џесија упуцали у школи, то би се одмах рашчуло по читавој Америци. Да је био хомосексулац, а његови нападачи хетеросексуалци, овај злочин би био ударна вест свих мрежа. Али, не постоји либерални медији који би се усудили да први испричају грозну причу о убиству у којој су злочинци двојица хомосексулаца.”

  8. Varagić Nikola каже:

    Вашингтон Тајмс су биле скоро једине националне новине које су извештавале о Брауновом суђењу. „Тај несклад (у извештавњу о убиствима Шапарда и Диркхајзинга) није само реалан”, написао је Ендру Саливан, хомосексулац, новинар Нове републике, „него је и несигуран.” Претражујући датотеку Нексиса, Саливен је пронашао 3000 чланак о убиству Шепарда, у првих месец дана након убиства, и само 46 прича о убиству Џесија Диркхајзинга. Једина мрежа која је известила о суђење и осуди Брауна, била је Фокс њуз. Велики медији преобраћени су у комуникационо оружје револуције.

    Убрзо након убиства Бирда, шестогодишњи Џејм Робел је умро на исти ужасан начин. Док је његова мајка Кристи отишла да купи сендвич, у Индипенденсу, у Мисурију, оставила је Џејка да седи на задњем седишту кола, везаног појасом. Кристи је оставила кључеве у колима. Ким Дејвис, стар 34 године, који је управо изашао из затвора, посматрао ју је како улази у сендвичарницу и потом сео на возачево седиште. Кристи Робел је потрчала да спаси сина, отворила задња врата и покушала да га извуче. Дејвис је гурнуо дечака још увек везаног појасом. Кристи Робел је хистерично повикала да стане. Дејвис је погледао на задње седиште, потом у ретровизор, и дао гас, не обазирући се на то што је 5 миља вукао дечака, све док га нису зауставили мотоциклисти који су видели да вуче дечаково тело по аутопуту. Зашто овај злочин није привукао пажњу у читавој Америци? Зато што је Џејк Робел био белац, а Дејвис црнац. Злочини из мржње представљају начин да културна елита расно профилише беле мушкарце.

    Десет дана пре Божића 2000.године, у Вичити је почињен злочин много гори од онога што је учињено Метју Шепарду и Џејмсу Бирду.

    Петоро младих је било на забави, када су и њихову кућу упала браћа, стара 23 и 20 година. Натерали су петоро младих да уђу у кола, одвезли их до банкомата, где су их натерали да потигну новац и потом их одвели на фудбалско игралиште. Присилили су две жене да се скину, и потом их силовали. Затим су приморали жртве да имају сексуалне односе, уперивши пиштољ у њих. Натерали су их све да клекну, и онда су их све гађали у главу. Тројица младића и једна девојка били су мртви. Друга девојка, коју су оставили мислећи да је мртва, трчала је нага и крвава читаву миљу, по хладноћи, покушавајући да нађе помоћ, док су браћа одвезла назад да опљачкају кућу.

    Хедер Малер, стара 25 година, запамћена је по прелепом гласу. Арон Сандер се управо био вратио са Колеџа и семинарије Свете Марије, у Емитсбургу у Мериленду, где је одлучио да постане свештеник. Бредли Херман, 27 година, био је Аронов пријатељ. Џејсон Бефорт, 26 година, био је наставник природних наука и тренер у средњој школи, у Огасти. Намеравао је да запроси девојку која је преживела, и купио је прстен и књигу као то да обави. „Џејсон није имао прилику да је запроси, нити да јој да прстен”, пише Френк Морис у Вандереру. „Католичка црква, у његовом родном граду Прату, није била довољно велика да прими све који су дошли на сахрану, па је сахрана премештена у већу, Методистичку цркву. Непосредно пре него што је умро, Џејсон Бефотр је био приморан да посматра како силују девојку којој је желео да се ожени.

    Морис је пропустио да помене да су све жртве били белци, а убице црнци. Да је било обрнуто, ово би било проглашено за злочин из мржње деценије. Ипак, овај злочин никада није доспео на прве стране националне штампе. Зашто? „Прича се није уклапала у политичку коректну националну мелодраму о црним жртвама и белим угњетачима”, пише новинар и писац, Дејвид Хоровиц. Злочин је злочин, и треба га казнити, без обзира на веровање или боју починиоца. Правда треба да буде слепа за боје. Али, ова кампања да се одређени злочини прогласе „злочинима из мржње”, нема никакве везе са правдом и има много везе са идеологијом. Наша културна елита хоће да Американци своју земљу виде као што они виде – као расистичку земљу којој је потребно покајање, где су највећи број најопаснијих криминалаца мушкарци беле расе. А истина није важна: ако се силовање и убиство тринаестогодишњег дечака или убиство шестогодишњег дечака, које је починио бивши робијаш црнац, или расистички злочин у Вичити, не уклапају, или, што је још горе, показују да сценарио не ваља, онда закопај причу.

    У катехизму револуције, 30 убистава младића, које је починио Џон Вејн Гејси, нису се уклапали у злочин из мржње, али да је неко пребијен испред геј-бара, јер је стартовао неког дечака из братства, то би се уклапало. Убиство др Кинга би било злочин из мржње, јер је његов убица, Џејм Ерл Реј, мрзео Кинга као црначког вођу, али то што је један кастровац убио Џона Ф. Кенедија, и један палестински екстремиста Роберта Кенедија, не спада у ову категорију.

    Као што је Миса, непрекидно приказивање Последње вечере, света тајна католицизма, тако и стално понављање језивих детаља злочина из мржње, представља стварну свету тајну нове вере. Прототип злочина из мржње увек има исти заплет, јунака, злочинца и жртву: прогресивци се супростављају белим фанатицима због незаштићених мањина. И никада не престаје потрага за свежим злочинима из мржње што их спроводе медији који су постали пропагандна продужена рука револуције. Јер, сваки новоотворени злочин из мржње, изнова потврђује непогрешиву доктрину: у суштини, Америка је хомофобична, фанатична нација. Како каже миз Зонтаг: „Бела раса је рак – рана људске историје.”

    Али како је ова нова религија успела да победи хришћанску и конзервативну Америку, каква је она била до јуче? Одакле је она дошла?

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1854259

  9. Varagić Nikola каже:

    Протестујем, дакле, постојим

    Аутор: Мирослав Паровић

    Објављено: 07. 07. 2010.

    Нови велики штрајкови глађу у најави
    Александар Вучић најавио, па одустао од штрајка глађу (и жеђу?!). Његови разлози бил ису сасвим на месту: кршење демократских принципа и обичаја гласања, као и злоупотреба државног апарата у изборном процесу на страни режима. Интересантно је да је један социјалиста, Ивица Дачић, јурио „лопова“ у демократским редовима!!! Да ли га је уловио остаје да се види, али једно је сигурно, у Србији је све у погледу демократије исто само нема њега и њега и ње пре њега, а и оног пре њих!
    Милош Бојанић, победник урнебесне трагедије зване „Фарма“, је најавио и још увек није одустао, али ни започео, штрајк глађу! Из ког разлога се Милош одлучио на овакав чин још увек није познато, али не сумњамо да је веома важно.
    Исто тако се очекује да ће Милош Симовић и Сретко Калинић и на ову тему имати шта да кажу, па тако остаје само да сачекамо и видимо каква се политичка позадина крије иза овога чина! Ето, видите, колико ових необичних штајкова у последње време.

    Куд сви Турци, ту и мали Мујо

    По принципу „Куд сви Турци ту и мали Мујо!“, ја, Мирослав Паровић, од оца Миливоја, најављујем штрајк и глађу и жеђу, а можда ћу и да зауставим дах док не паднем у несвест (ово последње чисто да убрзам процес, а и да би био оргиналан)! Моји разлози, истини за вољу, и нису баш неки фенси, јер ја нисам део нити политичке, нити било које друге естраде. Разлози због којих ја најављујем штрајк глађу, жеђу и заустављањем даха су сасвим обични и вероватно не много занимљиви.

    Ја протестујем зарад оне петине грађана Србије који примају три до четири плате годишње!
    Ја протестујем због болесних људи који су беспотребно кљукани опасним лековима!
    Ја протестујем против стотину хиљада абортуса који се годишње изврше у Србији!
    Ја протестујем против сепаратизма и нових цепања Србије!
    Ја протестујем против пљачке сељака, јер сам и сам плаве, сељачке крви!
    Ја протестујем јер се Србија стално задужује!
    Ја протестујем јер неко хоће да прода и поједе Телеком!
    Ја протестујем јер неко спречава руске инвестиције у Србији!
    Ја протестујем због стварања „српског Детроита“ и промашене инвестиције у аутомобилску индустрију!
    Ја протестујем против најављене геј параде (одмах се сам јављам да не буде да нисам казао на време)!
    Ја протестујем против легализације прислушкивања грађана Србије!
    Ја протестујем против необрађених њива!
    Ја протестујем због опустелих села!
    Протестујем, дакле, постојим!

    У принципу, ја протестујем због свих оних људи у Србији који су анестезирани „Фармом“ и осталим пропагандним наоружањем и нису ни свесни свега онога због чега ја протестујем!
    На крају, надам се да ме Муамер Зукорлић неће тужити због „верски нетрпељиве“ народне пословице, јер ја стварно немам ситниш од сто милиона евра! Надам се и да не вређам Турску и њен велики повратак на српске земље, јер ко ће нам градити аутопут ако не Турци?! Е, да, протестујем и против турског аутопута кроз Србију!

  10. Varagić Nikola каже:

    Израел се прибојава препорода нацизма у Европи

    Израел се прибојава препорода назима у Европи. Ово је изјавио министар иностраних послова Авигдор Либерман на састанку у Риги са министром иностраних послова Летоније Ајвисом Ронисом. Либерман је подвукао недопустивост акција, које подржавају или прослављају нацисте и њихове злочине. Уочи његове посете Летонији локални националисти су покушали да бучно обележе годишњицу упада нацистичких трупа у Ригу. Ипак на пола пута од Музеја окупације до споменика Слобде зауставила их је полиција.

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1856234

  11. Varagić Nikola каже:

    ИЗ ЈЕВРЕЈСКОГ УГЛА:

    Београдски рабин о новом броју Двери

    Обраћање г. Исака Асиела, рабина Јеврејске заједнице Србије, на конференцији за медије поводом новог броја Двери о нацизму и фашизму, одржаној 7. јула у Међународном прес центру у Београду

    Када се погледа целокупна историја Другог светског рата, односно ситуације после Првог светског рата и идеологије која је владала између два рата, са једне стране, имали сте комунистичку односно социјалистичку идеју, а са друге стране имали сте италијански фашизам и немачки нацизам. Једна од основних фундаменталних ствари које су чиниле успон нацизма је било јеврејско питање.

    Хитлер је сматрао да су Јевреји извор целокупног светског зла. Он је био опседнут Јеврејима, да би приликом сваког јавног говора их помињао и истовремено говорио да је овај рат рат против светског јеврејства.

    За нацисте идеологија је била све, она је за њих имала једну квазирелигијску димензију. Како је Хитлер гледао на све то? Читава хришћанска прича је за њега била јеврејска прича. Али пошто је целокупна Европа па и Немачка проистекла из Хришћанства није могао директно да удари на то. Он је мислио то да уради тако што ће избрисати јеврејски народ са лица земље.

    Не смемо заборавити

    Ми говоримо о нашем страдању, не косећи се са страдањима других народа нити њихово страдање умањујемо, већ хоћемо да нагласимо. У то време у Хитлеровој Европи словенски народи су били одређени као подли народи док су јеврејски народи називани гамад. А гамад треба истребити. Транспорти Јевреја непрекидно трају и не престају. Логистика која је била потребна да би се водио рат чека да ти транспорти прођу.

    Зашто се нацистичка идеологија тако брзо ширила? Зато што је у многим земљама, изузимајући неколико земаља, имала добру подлогу. У неким земљама нацисти нису морали да истребљују јеврејско становништво, јер је то већ радило локално становништво.

    Разлог зашто о овим стварима треба причати и данас након 60 година је тај што неке идеје које су се тад родиле (нацизам) појављују се и данас, само у неком другом облику. Данас се овим питањима не посвећује много пажње, а нарочито не у школама. Зато свако ко пише о антифашизму и антинацизму данас не претерује. Јер онај ко заборави шта се све дешавало може себи да дозволи да му се то данас поново догоди.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: