Ministar odbrane Dragan Šutanovac ocenio je da bi Srbiji bilo lakše ukoliko bi bila deo bezbednosnih i odbrambenih integracija, budući da su sve zemlje finansijski prosperirale učlanjenjem u NATO
Šutanovac je rekao da bi „avangardni deo društva“, odnosno nevladin sektor i instituti, trebalo da napravi studiju o efektima eventualnog učlanjenja Srbije u NATO.
KOSMET VIA KOSMOS 
SAŠA RADULOVIĆ:
ZAUSTAVITE DINKIĆEVU PERPETUUM MOBILE EKONOMIJU
sreda, 30 jun 2010 23:42
Perpetuum mobile gradi topionice, broji glasove i pazi na banke. Premijer to vidi, ali mora da vodi računa o stabilnosti vlade. Jer mi znamo da je stabilnost vlade najvažnija stvar za sve nas. Zar ne?
Naše ekonomski razvoj se već evo 10 godina zasniva na stranim investicijama, svežem kapitalu, rastu potrošnje, javne i svake druge, privatizaciji, snovima o velikim stranim investitorima koji će kao čudotvorci preoproditi naštu privredu i dovesti do zapošljavanja, i tako tome. Ispade da veliki broj tih stranih investicija i nisu strane, a da nisu ni investicije, već više pranje, da je kapital manje svež nego što je sumnjiv, i da velika potrošnja ima cenu u vidu dramatičnog rasta zaduženosti. I ta zaduženosti i ne bi bila neki problem da smo nešto za te pare izgradili. Recimo puteve i železnicu. Rezultat svega ovoga je dramatičan gubitak radnih mesta, slaba privreda i monopoli na svim stranama. Samo u poslednje dve godine smo izgubili 200.000 radnih mesta.
Uvideli smo ovo tek kad nas je kriza pritisla i koja je na našu sreću presekla spiralu koja nas je vodila u grčki scenario. Neophodna je promena. Vlada je ovo krstila sa: moramo da promenimo model ekonomskog rasta. Moramo da se okrenemo proizvodnji, izvozu i dinaru i napustimo fiksaciju na potrošnju, uvoz i evro. Lako je reći, ali kako izvesti?
U vladi postoji više manje saglasnost oko toga da imamo veliki problem. Kod svih osim kod ministra ekonomije. Njegove predloge bih ukratko opisao kao insistiranje da se na modelu ništa ne dira, da sačekamo da kriza prođe, da nam upravo treba status quo i da ćemo iz krize izaći povećanjem potrošnje i svim metodama koje su nas dovde i dovele. Dok govori o novom zapošljavanju i svakodnevno se slika na dnevniku sa novim investitorima koji ulažu avione, kamione i podmornice, mi dramatično gubimo radna mesta. Dok govori o brizi prema siromašnima, oni sve siromašniji.
Ministarka finansija je artikulisala šta to znači okrenuti se proizvodnji i izvozu i okrenuti leđa potrošnji. To se najbolje radi promenom poreskog sistema. Treba drastično poreski rasteretiti proizvodnju i izvoz i opteretiti potrošnju i uvoz. Praktično to znači: drastično smanjenje poreza na rad (poreza i doprinosa) i povećanje PDV-a i akciza.
Prvo pitanje koje se postavlja je: da li će rast PDV-a dovesti do rasta cena? Odgovor je da za uvoznike i ne za proizvođače i izvoznike.
Kako je moguće da rast PDV-a od 3% ne dovede do rasta cena za proizvođače? Trošak zarada i poreza na radi kod proizvođača iznosi od 20% do preko 40%. Smanjenje poreza na rad za jednu trećinu znači i smanjenje ukupnih troškova poslovanja do 3.5% do 6% za proizvođače.
Cena struje bi mogla da se smanji za više od 3%.
Cena grejanja bi mogla da se smanji za 3%.
Cena hleba bi mogla da se smanji za više od 3%.
Cena mleka bi mogla da se smanji za više od 3%.
I ulja, i mesa i piva.
Čak i za jedan NIS koji je ogroman uvoznik, troškovi zarada iznose 17% poslovnih rashoda, tako da bi čak i kod njih došlo do smanjenja rashoda od oko 2% i time mogućnosti za smanjenje cene goriva.
Sa stanovišta privrednih društava koja su u sistemu PDV-a, a to je većina, svi veliki i srednji i sva maloprodaja, PDV nije trošak. PDV plaćaju krajnji potrošači, građani. Za sva privredna društva bi se otvorio začajan prostor za smanjenje cena proizvoda, u prevodu povećanje konkurentnosti. Otvorio bi se prostor i za povećanje plata.
Za preduzeća koja nisu u sistemu PDV-a, a ona su manjina, troškovi trećine poreza na rad daleko prevazilaze sav PDV koji plaćaju. I za njih se otvara prostor za smanjenje cena njihovih proizvoda.
Tim smanjenjenjima bi se u potpunosti neutralisalo povećanje PDV-a od 3%, tako da za potrošače ne bi došlo do povećanja troškova života. Otvorio bi se prostor za smanjenje. Na primer cene hleba i mleka. Jer PDV stopa bi ostala ista: 8%.
Stoga je priča kako bi ovakva poreska reforma najviše pogodila siromašne jednostavno netačna. Vuk je zabrinut za stado. Upravo suprotno. Ona je u interesu siromašnih.
I umesto deljenja novca državnim službenicima, treba konačno sačiniti socijalnu mapu stanovništva. I onim najsiromašnijim bi trebalo davati povraćaj PDV-a.
A kod kojih proizvoda ne bi moglo da dođe do smanjenja cena? Kod onih kod kojih učešće zarada i zapošljavanja ne čine značajan trošak poslovanja. A to su uvoznici.
Cena uvoznih odevnih predmeta bi porasla za 3%.
Cena uvoznog nameštaja bi porasla za 3%.
Cena bele tenike bi porasla za 3%.
Cena automobila bi porasle za 3%.
Cene turističkih aranžmana u inostranstvu bi porasle za 3%.
Njima smanjenje poreza na rad za trećinu ne znači mnogo. Zapošljavaju malo ljudi, tako da su im troškovi zarada zanemarivi.
Drastično smanjenje poreza na rad bi značilo i smanjenje troškova maloprodaji. Time se otvara prostor da maloprodajne marže budu manje.
Otvaraju se prostori. Pozitivni prostori.
Smanjenjem poreza na rad, smanjuje se i konkurentnost sive i crne ekonomije. Benefit od sive i crne ekonomije smanjuje se za trećinu. Otvara se prostor.
Smanjenjem troškova zapošljavanja otvara se prostor za zapošljavanje. Otvara se i prostor za zaustavljanje otpuštanja.
Te prostore će popuniti privrednici, oni koji su danas i oni koji nameravaju da postanu. A i novi investitori. Mnogi od njih i strani. I njihova konkurentnost se povećava drastičnim smanjenjem troškova poslovanja.
Vuk kaže: neće se tako popuniti prostori. Sve će ostati u džepovima čobana. Ovcama neće ostati ništa. Da li baš? Blesavi i alavi ovi čobani. Seku granu na kojoj sede. Sreća tu su vukovi da pripaze stado.
Za mnoge ovo izgleda kao presipanje iz šupljeg u prazno. Smanjiće se cene, ali će porasti PDV tako da će država ubirati iste prihode, a građani će plaćati iste cene za domaće proizvode:struju, vodu, grejanje, hranu. Građani su na istom, ili su na gorem jer su cene uvoznih proizvoda porasle. Da li baš?
Opterećenje će se premestiti sa proizvođača i izvoznika, onih koji zapošljavaju, na uvoznike. Veći PDV će dovesti do pada potrošnje uvozne robe. Proizvođači će postati konkurentniji. Njihovi proizvodi će biti jeftiniji. A to će dovesti do povećanja zapošljavanja. Što i jeste glavni cilj.
Moramo prekinuti sa perpetuum mobile ekonomijom. Baziranoj na subvencijama, uvozu, monopolima, bankama, evrima iz matica banaka i nekretninama kojim su namenjeni. Moramo se okrenuti proizvodnji, konkurentnosti, izvozu i zapošljavanju.
Ministarka to jasno vidi i otvoreno kaže. Novi guverner to vidi i govori onako kako ga samo oni koji razumeju mogu razumeti. Novinari slabo. Građani još slabije. Perpetuum mobile gradi topionice, broji glasove i pazi na banke. Tako da nema vremena. Premijer to vidi, ali mora da vodi računa o stabilnosti vlade. Jer mi znamo da je stabilnost vlade najvažnija stvar za sve nas. Zar ne?
Ja bih poreze na rad prepolovio. Ukinuo doprinose. Reformisao penzioni sistem. Povećao i porez na imovinu i porez na dobit. Ukinuo subvencije. Otpustio viškove zaposlenih na budžetu i u javnim preduzećima. Drastično smanjio birokratske procedure. Uveo pravi socijalni sistem baziran na socijalnoj mapi i izbacio socijalnu politiku iz preduzeća. I tako to. To je mnogo više reformi nego što naša mala partokratija može da podnese. Zato:
Smanjiti poreze na rad za trećinu. Da bi to platili, povećati PDV za 3%.
Blog B92, Beograd
http://blog.b92.net/text/15498/Perpetuum-mobile-ekonomija/
U NATO na mala vrata
Autor: Jelena Milić
U svom nedavnom intervjuu nedeljniku Vreme ministar obrane Dragan Šutanovac ocenio je da „ozbiljnu studiju o pravim efektima potencijalnog učlanjenja Srbije u NATO treba da radi avangardni deo društva, a to je nevladin sektor i instituti.“
Ovakve procene trebalo bi da rade svi relevantni segmenti društva, pre svega parlament i vlada gde se spoljna politika Srbije artikuliše, kao i nadležna ministarstva, pre svega ministarstva spoljnih poslova. Pitanje članstva u NATO je, a čini se da se to kod nas zaboravlja, pre svega spoljnopolitičko pitanje. EU nema obavezujuću zajedničku spoljnu politiku i upravo zato nema ni obavezujuću zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, kao što je to slučaj sa poljoprivredom na primer. Ovo je bitno imati u vidu kada se razmatraju alternative bezbednosnim integracijama i članstvu u NATO. Saradnja sa EU je u svim oblastima u kojima ona sama razvija svoje politike, naravno, nužna i ne bi trebalo da bude upitna ako je članstvo u EU istinska opcija vlasti, ali ona još nije sveobuhvatna zajednička i obavezujuća, to jest funkcionalna politika. Karika koja nedostaje u našoj javnosti, stručnoj i laičkoj, jeste i to kakav je odnos EU i NATO i kakav će on biti u budućnosti. To je jedan od najbitnijih aspekata koji se mora uzeti u obzir prilikom izrade spomenute studije.
Nevladin sektor u Srbiji broji nekoliko hiljada organizacija. Među njima su i udruženja golubara i mnogih drugih koji se ne bave spoljnom i odbrambenom politikom Srbije, pa sve do onih kojima je glavna misija odbrana lika i dela Radovana Karadžića. Instituti u nas mogu biti nezavisni, „nezavisni“ i državni. Neki od njih duboko su kompromitovani u Miloševićevo vreme, u njima nisu izvršene potrebne kadrovske reforme, pa je problematično kao celinu smatrati ih avangardom društva.
Ako pretpostavimo da pod avangardom društva ministar Šutanovac smatra one, ili i one, organizacije koje se dugi niz godina javno zalažu za slobodu pojedinca, zaštitu ljudskih prava i vladavinu prava, suočavanje sa ratnom prošlošću, nediskriminaciju, demokratsku kontrolu nad oružanim i obaveštajnim strukturama, departizaciju Srbije i njeno okretanje ka političkom zapadu ( što je sve korpus vrednosti koje NATO štiti, a što je taksativno navedeno u NATO osnivačkim dokumentima), bitno ga je podsetiti da su neke od njih, koje mnogi u zemlji i inostranstvu, pa i autor ovih redova, s razlogom smatraju avangardom srpskog društva, generalno antimilitaristički nastrojene poput Žena u crnom. Nekima to nije mandat, kao Fondu za humanitarno pravo, da spomenemo samo te dve. Pitanje je kako takve organizacije vide dosadašnju saradnju sa određenim državnim institucijama, a još veće koliku uopšte imaju mogućnost da s njima ozbiljnije sarađuju ubuduće.
Očit je trend da neke druge, „mirnije“, nesumnjivo ugledne organizacije, koje deluju u oblastima gde nema toliko nesklada o poželjnom vrednosnom sistemu, dubini reformi i u tome kako ciljeve ostvariti, poput socijale, omladine i prosvete pa i EU integracija, sa državom mnogo bolje sarađuju. No, to se odnosi i na niz nevladinih organizacija, koje su to samo pro forme, a u suštini promovišu i realizuju aktuelnu politiku Ministarstva spoljnih poslova, kabineta predsednika ili najčešće određene političke stranke, zbog čega imaju privilegovan status i netransparentnu poziciju finansiranja i mandata. Zauzvrat, one nemaju nezavisne procene o budućnosti Kosova, NATO pogrešno svode na Partnerstvo za mir, ćute o neispunjavanju preostalih obaveza prema Hagu i „ne mešaju se u kadrovsku politiku vojske“.
Samo Ministarstvo odbrane pokazalo je do sada kolebljivu ili pro forme spremnost da sarađuje sa nezavisnim i stručnim organizacijama koje se bave pitanjima bezbednosti, ljudskih prava, odbrane i spoljne politike. Još manje interesovanja država pokazuju za saradnju sa organizacijama koje otvaraju i teme još osetljivije od saradnje sa NATO, poput razloga pogibija vojnika i civila nastradalih tokom rata sa NATO kao i u mirnodopskom periodu.
Period pred nama pokazaće na koga je tačno ministar Šutanovac mislio. Dosadašnje iskustvo ostavlja prostora za zebnju da se poziv odnosi na akademije i savete sa kojima Ministarstvo sarađuje vrlo intenzivno. S njima je, na primer, simulirao prošlogodišnju javnu raspravu povodom usvajanja spomenutih strateških dokumenata. Moguće je da se poziv odnosi i na neke još nepostojeće organizacije koje će se osnovati pro forme, a u kojima će sedeti već probrani kadar.
Razloga za brigu da će upravo to biti slučaj ima i zato što zapadna međunarodna zajednica, pritisnuta svojim potrebama oko popunjavanja trupa, spušta standarde i očekivanja vezana za suštinsku reformu snaga i službi i njihov položaj u odnosu na parlament, a zadovoljava se alternativom – postojećim podobnim kadrovskim rešenjima i njima bliskim organizacijama. Otud i sve očitiji zajednički plan da se ekonomija forsira kao glavni argument za ulazak u NATO, o čemu svedoči i spomenuti intervju. Taj plan ima jedan još nepovoljniji element – da se zaboravi prošlost i okrene budućnosti, što je mantra većine NATO zvaničnika kad govore o saradnji sa Srbijom, a izazvana mahom situacijom u kojoj neke zemlje koje su i članice NATO i EU nisu priznale nezavisnost Kosova. To svakako nije sistemski pristup evroatlantizaciji Srbije, već uvođenje Srbije u NATO na mala vrata, bez potrebnih reformi, koje bi u stvari same po sebi trebalo da budu glavna dobit Srbije od ulaska u NATO. Suštinski avangardni potezi, koje mora da uradi država a ne civilni sektor, jesu da se uhapsi Ratko Mladić, rasvetli ko ga je, kako i sa kojim resursima štitio, pohapse svi odgovorni za masovne grobnice civila sa Kosova, javnosti kaže zašto smo tačno bili uz sukobu sa NATO, te da se usvoji realnija državna politika o Kosovu, jer će nas postojeća udaljiti i od EU a ne samo od NATO. Ministar Šutanovac je inače i aktivni visoki funkcioner Demokratske stranke, koja bi u ovome morala da prednjači. Avangardni civilni sektor može se iskreno zalagati za dubinske reforme i pripremati teren kao što je i do sada radio bez obzira na težinu izazova i razumevanja javnosti i države.
Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/u_nato_na_mala_vrata.46.html?news_id=194359