Пут у тоталитаризам

Уставни суд Србије је донео одлуку да је срамни Закон о информисању – противуставан. Тачније, неки од чланова али не сви који су изнети на суд у жалби од стране новинара.

Више нико не јавља шта се дешава са ухапшеним власником новина због кога је и донет Закон о информисању – да би један министар ставио у затвор власника једног медија и уплашио новинаре који нису под контролом. Иза доношења Закона су стајале три странке: Г17, ДС и ЛДП. Министар из СПС је ухапсио власника медија. Можда је и власник медија нешто мувао са порезима, у приватизацији, али неких 1 000 пута мање него они који су га ухапсили.

Ових дана је полиција, чији је министар левичар који слави славу, упала у лист Република и фабрику Југоремедија. “Полицији је била сумњива ствар у Радничкој фабрици и у Новинама грађанског самоослобођења. И нама је ствар сумњива.“ – Срећко Михаиловић.

После пар дана од доношења одлуке УСС у Београду је пребијен новинар Времена. Нико из десничарских странака није осудио напад на Теофила Панчића. Нико из десничарских организација то није урадио. Нико из Цркве није осудио напад. Овај новинар никада није нешто мувао са порезима и приватизацијама…

Сигурно је много оних који су рекли “ако си пребијен“.

И они који су га пребили претпостављали су да ће већина у Србији тако реаговати. Можда су се изненадили, и вероватно додатно охрабрили, реакцијом грађана који су побегли уместо да помогну Т.П. и млаком реакцијом власти.

Изјава за Политику:

На питање шта мисли ко би могао да стоји иза прексиноћног напада, колумниста „Времена” је казао да му је јако незгодно да спекулише о томе.
– Покушавам логично да размишљам. Под А – није случајност, под Б – није пљачка. Очигледно је циљани напад. Поводом не знам, само могу да наслутим шта је и могу да наслутим која би врста људи могла да стоји иза тога. Можда поједине десничарске организације стоје иза напада, али то не могу да тврдим, јер једноставно немам доказа за то. Никакав други мотив напада не би могао да буде, осим политичког – објаснио је Панчић за наш лист.
Панчић је додао да нападачи нису ништа рекли ни пре нити после напада.
– Ништа нисам чуо да су рекли. Само су пришли у аутобусу, тукли ме неких 15 секунди и одмах напустили аутобус. Ништа нису рекли, само су отишли. Били су маскирани капуљачама какве носе хулигани – рекао је нападнути новинар.

11 Responses to Пут у тоталитаризам

  1. Varagić Nikola каже:

    Napad na kritiku

    Ličnost Danas: Teofil Pančić

    Autor: Bojan Cvejić

    Dokaz da je sloboda medija i izražavanja u Srbiji poslednjih godina ugrožena jeste i napad na novinara i kolumnistu nedeljnika Vreme Teofila Pančića, koji je u gradskom prevozu pretučen metalnom šipkom. Nakon napada morao je sam da pozove policiju, jer su u trenutku napada svi putnici, ali i vozač, pobegli iz autobusa. Pančiću je konstatovana kontuzija lobanje i povrede na desnoj ruci, koje nisu opasne po život, a motiv napada vidi u svom radu.

    Teofil Pančić rođen je 6. jula 1965. u Skoplju. Do sedme godine živeo je u Pirotu, potom se preselio u Zagreb, a danas živi u Zemunu. Od 1999. godine radio je kao politički komentator radija Slobodna Evropa, a iste godine dobio je i novinarsku nagradu Jug Grizelj. Objavljivao je tekstove i kolumne u časopisima među kojima su Naša Borba, Republika, Feral Tribjun, Globus, Dani, Sarajevske sveske, Dnevnik, Nezavisne, Vojvodina, Pobjeda, Monitor, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja.

    U nedeljniku Vreme piše kolumnu Nuspojave, u kojoj analizira društveno-političke aktuelnosti. Interesantno je da Pančić svoje kolumne piše uveče u redakciji, kada nema nikoga. Kod kuće ima sopstvenu arhivu novinskih tekstova, časopisa, značajnih za njegov rad.

    Zbog britkog jezika i kritike nacionalizma, ali i aktuelne politike, često je na meti kritika „desne Srbije“, i u epicentru polemike sa neistomišljenicima.

    Objavio je dosad više zbirki eseja i kolumni, kao što su „Urbani Bušmani“, „Čuvari bengalske vatre“, „Na hartijskom zadatku“, „Osobeni znaci“, „Famoznih 400 kilometara“, „Karma koma“ i „Kamen traži prozor – Rende“. Nedavno je u štampariju poslata i zbirka tekstova koje je pisao za podgoričku Pobjedu, a koja će nositi naziv „Blesava pevačica“.

    Kako je jednom objasnio, nastoji da svaka njegova knjiga ima „neku svoju unutrašnju logiku, da ne budu samo gomila prikupljenih i nabacanih tekstova koji se samo nalaze između istih korica“ i trudi se da svaka ima „svoju posebnu priču i zajedničku nit“. Za sebe voli da kaže da je novinski pisac, a da su novinski pisci Igor Mandić, Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić i Milan Vlajčić uticali na njega, svako na svoj način. Novinar Vremena Miloš Vasić u svojoj kolumni u našem listu naveo je da „Teofil PančIć piše kako piše: oštar je, duhovit i razložan – za razliku od nekih koji ne piju batine i bombe“.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/licnost_danas_teofil_pancic.46.html?news_id=195816

  2. Varagić Nikola каже:

    Двери српске

    Осуда насиља

    Аутор: Мирослав Паровић,

    Објављено: 26. 07. 2010.

    Сваки облик насиља, а поготово када је оно кукавичко, је за осуду. Неке кукавице су пре две године убиле Ранка Панића, неке кукавице наређују хапшење представника родољубивих организација због истицања националних симбола, неке кукавице су претукле новинара Теофила Панчића! Поједине кукавице пак прогоне родољубиве организације етикетирајући их као клерофашистичке и неонацистичке, док истовремено дозвољавају или прећуткују отворено пропагирање фашизма и нацизма на рок концерту у Кањижи!

    Нажалост, у дубоко подељеном српском друштву броје се само „сопствене жртве“, док се жртве оне друге стране готово у потпуности игноришу. Тако представници националне Србије већ две године стрпљиво чекају да званични органи процесуирају одговорне за смрт Ранка Панића. За исто то време оним другима смрт Ранка Панића уопште није важна.

    Да би изашли из зачараног круга насиља морамо сви бити екстремно нетолерантни према насилницима ма из које групе да долазе. Исте су кукавице они који су убили Ранка Панића и они коју су претукли Теофила Панчића. Чак врло вероватно да долазе из исте кухиње, оне која се упорно труди да Србе прикаже главним негативцима Европе.

    Српски сабор Двери позива надлежне органе да коначно почну са решавањем свих нерешених случајева насиља, а не да хапсе политичке неистомишљенике. Истовремено, позивамо и медије да обавештавају јавност једнако о свим догађајима који у себи садрже елементе насиља и да немио догађај пребијања Теофила Панчића, не користе за обрачунавање са родољубивим организацијама!

    Уколико се ово не буде урадило сматраћемо да су званични државни органи и необјективни медији главни кривци за све чешће насиље на српским улицама!

    http://www.dverisrpske.com/tekst/1864260

  3. Varagić Nikola каже:

    „Двери српске“ и антинацизам:

    Разобличавање нацизма – од корена до савремене репризе

    Аутор: Драгомир Анђелковић,

    Објављено: 26. 07. 2010.

    „Ако је нешто савремени фашизам, онда је то управо ово што се ради са српским народом и историјском истином о нама“.

    (Бошко Обрадовић)

    Када посматрамо актуелна надметања великих сила, као и њихово опхођење према другим државама, често није лако препознати ко је генератор тензија, па и изазивач сукоба. Пропагандни механизми попримили су, још не тако давно, и неслућене размере. И раније није било лако увек препознати истину. Но, у нашој маркетиншкој епохи, почињемо да сумњамо да ли она уопште и постоји. Зато је данас, више него раније, сагледавање и анализа прошлости нужна и да би, колико-толико, размакли засторе који заклањају садашњост. На историјском фону, боље схватамо оно што моћници од нас скривају, тј. ко је ко, и шта је шта, данас!

    У духу реченог, на Видовдан ове године, понуђена нам је изузетна шанса да дубље схватимо прошлост која и даље обликује нашу садашњост; да се на оригиналан начин подсетимо прошлсоти и научимо оно што нам је промакло, али и да боље разумемо свет у коме живимо, као и будућност која нас очекује. На тај велики верско-национални празник, из штампе је изашао 45. број часописа за националну културу и друштвена питања „Двери српске” – као и претходни бројеви умешно уређен и испуњен квалитетним текстовима – а посвећен нацизму и антинацизму. Темама које су, ако боље размислимо, итекако актуелне и данас.

    НАЦИЗАМ ДАНАС

    У праву је Бошко Обрадовић када у тексту – објављеном, као и други есеји о којима ћемо говорити, у темату Двери којим се бавимо – „Европски фашизам и српски антифашизам“ каже: „Ако је борба за животни простор, освајање туђих територија ради искоришћавања тамошњих ресурса, један од основних империјалних циљева фашизма и, посебно, нацизма, онда је фашизам и данас жив и његово име је НАТО“. То добро уочавају и припадници антифашистичких покрета у Западној Европи. Довољно је погледати извештаје са њихових окупљања, па ћемо опазити да углавном носе америчке заставе – барјаке земље која је стуб Северноатлантске алијансе – „украшене“ нацистичком свастиком, као и транспаренте са натписима типа „НАТО = ФАШИЗАМ“.

    Изворно се под фашизмом подразумева антидемократска, милитаристичка, империјалистичка, експанзионистичка, националистичка, етатистичка, колективистичка и корпоративна идеологија. Носилац те идеологије била је партија италијанског политичара и диктатора Бенита Мусолинија. У немачкој нацистичкој интерпретацији Адолфа Хитлера, та идеологија је попримила и изразито расистички садржај. Експанзионизам је добио другачију потку – ширење животног простора нације, путем сатирања а не само покоравања, како је накарадно тврђено, инфериорних (пре свега словенских) народа.

    Наизглед, све фашистичке партије биле су сличне. Обележавао их је култ вође, популизам, униформност, чврста организација, насилнички однос према неистомишљеницима. Ипак, постојале су међу њима и значајне идеолошке разлике. Док су немачки нацисти били антиклерикално опредељени, шпански фалангисти били су клерикалци. Италијански фашисти били су далеко од правог расизма и антисемитизма, за разлику од немачких нациста. Но, без обзира на те разлике, све фашистике покрете карактерише култ насиља и „право“ јачег. Како у тексту „Фашизам – прошлост и садашњост“ наглашава Бојан Вићентић, „фашизам борбу сматра основним начином преживљавања, и одатле и црпи надахнуће и оправдање за насилне акције“.

    А слично као што су некада нацистичка Немачка и фашистичка Италија кршиле међународно право, ниподаштавале суверенит других држава, у њима стварале „пету колону“, и, у погодном моменту, на њих вршиле агресије – данас поступају САД. Неоспорно је да у наше доба САД и НАТО „остварују све елементе фашистичке опасности у светским размерама“, па „у том смислу бити искрени антифашиста данас значи бити против диктата из Брисела и Вашингтона и борити се против НАТО-пакта“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“). Отуда, „причати у наше време о фашизму, а занемарити фашистички карактер НАТО-пакта велика је бесмислица“ (Бошко Обрадовић, „Европски фашизам и српски антифашизам“).

    ОД КОРПОРАТИВИЗМА ДО ВЛАДАВИНЕ КОРПОРАЦИЈА

    Уз култ насиља, оно што је било заједничко свим фашистичким покретима – то је антидемократска позиција, као и корпоративни концепт привреде, па и генерално друштва. Под последњим, укратко, подразумева се модел државног арбитрирања међу социјалним групама, између капиталиста и радника. Намера је била да се превазиђу социјални сукоби у интересу националног јединства. То је подразумевало, макар и умерену, политику социјалне правде. Сврха корпоративног концепта била је и да се економија усмерава у правцу жељеном од стране власти. Све у свему, у питању је био фашистички модел „договорне економије“ и „социјалног консензуса“.

    Међутим, не треба мислити да се ту превасходно радило о национал-човекољубљу тј. рефлексији љубави према нацији на оне од којих се она састоји. Нацистима и фашистима, пре свега, било је важно да се, хармонизацијом изнутра, између осталог и на социјалним основама, нација ојача и учини способнијом за борбу на спољном плану. Уз то, креирањем нацистичког модела „државе благостања“, избијало се оружје из руку комунистичких и других левичарских покрета, и умањивао њихов револуционарни потенцјал. Коначно, интензивним државним интервенционализмом отклањане су последице велике економске кризе, које су дуго спутавале немачку и италијанску привреду. А екпанзионистиком спољном политиком – преко војних набаки, које је она подразмевала, до буквалног освајања ресурса и простора, чему је тежила – давани су стимулативни импулси привреди.

    Стога, нацистичко-фашистичка економска и спољна политика, биле су итекако у функцији крупног капитала. Како националног, тако, и оног са мултинационалним претензијама, а пореклом, пре свега, из англосаксонских земаља. „Америчка сарадња са немачким војно-индустријским комплексом била је толико интензивна и свепрожимајућа да су до 1933. године под контролу америчког финансијског капитала доспеле кључне гране немачке индустрије и велике банке попту ,Дојче банке’, ,Дрезднер банке’, ,Донат банке’, и др.“ (Олга Четверикова, „О одговорности Запада“). Штавише, у интересу њиховог капитала, од стране англо-америчких центара моћи, финансирана је нацистичка партија, и трасиран пут за њен долазак на власт, са свим катастрофичним последицама које је то имало.

    Наравно, није се ту радило само о настојању да се створи основ за непосредно, брзо остваривање већег профита. Постојали су и геополитички мотиви. Циљ је био да Немачка буде нахушкана на Русију, како би, током страшног обрачуна, два народа искрварила а њихове земље далекосежно ослабиле. (Видети: Вилијем Ф. Енгдал, „Ко је створио и финансирао Хитлера?“). Од такве политике у Лондону и Вашингтону није се одустало ни пошто су англосаксонске силе постале савезнице са Русијом. У складу с тим, до крајњости је одалгано отварање западног фронта (О томе: Радован Калабић, „Европа, Балкан и Западни фронт“).

    ЗЛОУПОТРЕБА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

    Други светски рат користио је онима који су желели да свет постане власништво њихових корорација. Транснационлани капитал, већ пре половине прошлог века, заузео је значајно место у светској привреди. После великог германско-словенског обрачуна, то се десило још у већој мери. У, убрзо после окончања рата, формално гледано, пост-колонијалном свету, на ништа мање бруталним принципима него у доба отвореног колонијализма, профит, испумпаван широм света, наставио је да се слива у западне метрополе.

    Рат, који је имао транзициону димензију, из колонијалне у неоколонијалну еру, одрадио је своје. Ангол-Американци су загосподарили великим делом Старог континента, и у новом контексту учврстили своју глобалну премоћ. У свом интересу, испровоцирали су и „Хладни рат“, а пошто су учврстили хегемонију над великим делом Европе, уплашене од стварне или измишљене комунистичке опасности, и остварили велике профите током трке у наоружању, бацили су се, после урушавања СССР-а, и на, меко и класично, освајање исток нашег континента. Ту се враћамо на почетак овог приказа, односно на неонацистичке спољнополитичке принципе, но сада се подробније тиме нећемо бавити.

    Зато, да кажем, у конектсу приче о транснационланом капиталу, нешто о фалсификовању историје. Запазио сам, у једној популарној британској историји света, да се узроци Другог светског рата накарадно тумаче на следећи начин: „У политичком смислу узроке треба тражити у неспутаном суверенитету појединих држава, које Друштво народа није успело да обузда. У економском смислу ти узроци били су неизбежна пратећа појава конкурентних привредних система, забарикадираних иза царинских препрека“. Значи, непостоајање данашњег модела глобализације и непревладваље неолибералног економског концепта, наводно, довело је до Другог свтског рата! Додуше, можда је то и тачно. Утолико, да су они којима је циљ био да ради необузданог профита подрију суверенитет и разоре одрживост националних привреда – гурнули свет у кланицу.

    То рескирају да учине и данас, својим новим „походом на Исток“. Ради тога стварају и митове антифашизма, односно прикривају истину о њему. Циљ је да буде маргинализован допринос Русије антифашистичкој традицији Европе, иако је непобитна чињеница да су највећи допринос ослобођењу Европе од Хитлера дали „Руси и други народи СССР-а, пошто је њихва Црвена армија поднела највеће жртве и задала најжешће ударе Вермахту и његовим савезницима“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“).

    Док се ниподаштава улога Руса и Срба у борби против нацизма, пласирају се лажи о хрватском антифашизму, римокатоличком покрету отпора, и „храбром“ супротстављању Хитлеру у окупираним западноевропским земљама. Селективним изједначавањем жртава и џелата, јунака и кукавица, као и другим видовима извртања чињеница и стварања опште забуне – намера је да се прикрије актуелна експанзионистика политика оних који покушавају да завладају светом, односно њихови покушаји да у унутрашњој политици заведу тоталитарну контролу сваког друштва које им падне у канџе, „те суспендују грађанска права и слободе засноване на слободарским традицијама људске цивилизације“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“). И то није све, под маском антифашизма етикетирају се као фашисти они који се, у ствари, одупиру новом нацизму. Можда је то и главни циљ манипулације фашизмом и антифашизмом.

    СРПСКИ СЛУЧАЈ

    Све што је речено, осећамо и на својој кожи. Како у свом тексту „Дрвене пушке и метални шмајсери“, указује Бранимир Нешић – главни и одговорни уредник часописа „Двери српске“ – „У овом нашем транзиционом ходу ка Западу границе Србије се своде на оне које је Хитлер направио априла 1941. године. Остало је још да реше питање Рашке облсти и Прешевске долине и ето хитлеровске Србије некада, а сада Србије по мери Европске уније и Американаца“.

    При томе, они који су својим бомбама обогаћеним уранијом сатирали Србе током 90-их година (у РСК, РС и СРЈ), и који су проузроковали радијацију од које ће и у наредним деценијама српска деца умирати од рака, нама лепе фашистичку етикету, и намећу некакву „денацификацију“. То раде и непосредно, али још интензивије преко припадника њихове медијске и НВО „пете колоне“ у Србији, која се задњих година опасо инфилтрирала и у наше националне институције, од јавног медијског сервиса, па до разних министарстава.

    Антифашисти у свету демонстирају против НАТО неонацизма. За разлику од њих, наши наводни антифашисти делују у прилог агресивног, па и освајачког блока наше епохе, који гази права држава и народа. Таквој бруталној злоупотреби антифашизма дуго нисмо знали како да се супротставимо. Томе су битно допринеле и наше трауме из Другог светског рата.

    Срби су имали два антифашистичка покрета – равногорски и партизански. Први, иако се у потпуности није ослободио југословенске илузије, ипак се борио за заштиту виталних интереса српског народа. Вођство другог, изманипулисало је националноослободилачке и антифашистичке тежње Срба (који су до капитулације Италије, у септембру 1943. године, према речима самог Јосипа Броза Тита, чинили преко 90% припадника НОП-а), и, победивши уз помоћ истих оних који су нацисте довели на власт и гурнули у рат против Русије, наметнуло је нашем народу модел решавања националног питања, по нас тек нешто повољнији од нацистичко-усташког (Срби нису клани али су систематски однарођивани тј. претварани у измишљене нације: црногорску, муслиманску и македонску). Последица тога била је да се многима од нас смучило и помињање, услед титоистичке злоупотребе већ излизаног, термина антифашизам. То је емотивно схватљиво али рационлано неприхватљиво.

    Десило се да многи Срби – припадници народа који је уз Руски (схваћен интегрално тј. као назив за Великоруске, Малоруске тј. Украјинце и Белорусе) дао највећи допринос борби против нацизма – препусте антифашистичку штафету онима који су били на страни нацистичке Немачке и фашистичке Италије. А који су сада у служби НАТО-а, односно проливену крв наших предака користе за слабљење позција Србије и Српства, а од нас, ширењем лажи, праве модерне нацисте и фалсификују нашу историју. То се десило на спољном плану, али ствари нису боље ни на унутрашњем. И ту смо допустили да антифашизам злоупотребљавају НАТО лобисти.

    За воћство ЛДП-а и ЛСВ-а, као и бојовнике овдањших евроатлантистичких медија и НВО-а – свако ко је национално опредељен самим тим је нациста, а свештеници или верујући људи, који се усуде да јавно проговоре о својим политичким опредељењима, неизоставно су клерофашисти. Наравно, ти лажни НАТО-антифашисти испољавају и екстремно негативан став према онима који су на Западу носиоци истинске антифашистичке акције.

    Другим речима, они исказују острашћену одбојност према нашим младим антиглобалистима левишарских убеђења, који су, до недавно, уз НАТО-лобисте преобучене у пропагандно антифашистичко рухо, само за разлику од њих основано, најчешће истицали свој антифашизам. Тако се током „антифашистичког митинга“ у Новом Саду, одржаног 2008. године, а иза кога су стајали лажни антифашисти, појавила и група правих савремених антифашиста, са транспарентом на коме је писало: „НАТО + ЕУ = СВАСТИКА“. Наравно, ЛДП и друге апологете америчке неонацистичке политике, одмах су реаговале, и осудиле „дрзнике“.

    ДВЕРИ И СРПСКИ АНТИФАШИЗАМ

    Видимо колико је опасно што смо дозволили да бакљу антифашизма, углавном, преузму они којима он, макар са становишта спољнополитичких принципа којима служе, није близак. Зато је важно што се питањем анфифашизма свеобухватно и стручно позабавио часопис „Српске Двери“, гласило Удружења грађана „Српски сабор Двери“, окупљеног око аутентичних националних и демократских вредности. Антифашизам – који је утемељен на борби за очување права сваког народа да, не угрожавајући друге, уређује свој живот – на нашим просторима, несумњиво, пре свега припада српским патриотама. Отуда, било је крајње време да се тргнемо, и не допустимо да и убудуће наша антифашистичка традиција буде употребљавана притв нас!

    Часопис о коме говоримо постигао је велики успех на том пољу. У њему су, уз већ споменута питања, систематски дати одговори и на многа друга. Поменућу само нека од њих: Који су то западни извори фашизма? Улога Ватикана у вези са доласком нациста на власт и реализацијом усташког геноцида над Србима? Каква је окултна страна нацизма? Да ли би Трећи рајх био поражен без одважне борбе појединих словенских народа против њега? Шта се прећуткује у вези са некажњеним хрватским, мађарским, шиптарским и другим фашистичким злочинцима? Уз бројне текстове домаћих аутора, свестраном сагледавању прошлости фашизма и његових садашњих манифестација, односно давању одговора на бројна важна питања, послужили су и изузетни преводи страних радова. Неки од њих су недавно написани, а некада се ради о подсећању на култна дела о нацизму и антинацизму.

    На крају, још једном да нагласим, објављивањем темата о коме смо говорили, учињен је велики корак напред. Но, на томе не смемо да станемо. Морамо истрајно да наставимо путем који је тако трасиран, и да докрајчимо монопол над антифашизмом оних којима он не да не припада, већ оно зашта се залажу, без трунке претеривања, представља његову негацију. То смо дужни да урадимо не само ради историјске истине, већ и ради боље будућности нашег народа.

    Залажући се да чињенице о Другом светском рату избију на видело, уједно се супротстављамо и онима који у фашистичком духу третирају српски народ! Стога је важно да напор „Двери“ не остане усамљен, већ да буде почетак ширег систематског деловања у том духу. А да тај часопис, осносно национално-демократско удружење које га је покренуло – које је несумњиво предводник српског патриотског невладиног сектора – не само истрајно настави путем којим већ дуго смело иде, већ и директно, упорно инсистирајући на том термину, настави да шири пламен аутентичног српског антифашизма и даје смер читавом нашем, националном и демократском, истинском антифашистичком покрету!

    Извор: http://www.vidovdan.org

  4. Varagić Nikola каже:

    Slučaj nasilja nad Teofilom

    Vostani Serbie

    Autor: Nataša B. Odalović

    Slučaj napada na Teofila Pančića nije još jedan u nizu sličnih slučajeva. Primetila bih da je ponešto specifičniji. Pre svega zbog specifičnosti lika i dela same žrtve. Slučaj napada na Teofila na granici je između nasilja nad piscem Ruždijem i francuskim navijačem Brisom Tatonom. Imamo posla, dakle, s političkom svakako, i možda, ne i obavezno, i ideološkom fatvom, plus huliganska (?) sačekuša s metalnom štanglom lobotomne prirode. Dovoljno specifično?

    Zbog težine ovog slučaja i jasne nemoći državnog vrha da zaštiti od nasilja ili na njega odgovori adekvatnom merom, najmanje što se može zahtevati jeste momentalna ostavka ministra policije Ivice Dačića. Ne sumnjam, čak verujem u dobre namere ministra Dačića, ali držim da je reč o ličnosti koju bagaž prošlosti od ‘90. pa do afere „kofer“ (bez obzira na stepen krivice ili možda potpune nevinosti samog Dačića u toj aferi) ipak značajno limitira, ograničavajući mu elementarnu smelost i „autocenzurišući“ ingerencije, dve stvari, dakle, neophodne za srpskog Eliota Nesa. Za ozbiljnu borbu protiv instruiranog antigrađanskog, ali i antidržavnog kriminalnog huliganstva, na funkciji ministra policije potreban je čovek sasvim različitog profila. I kada nije direktno odgovorna, vlast svake države jeste, i morala bi biti apsolutno odgovorna za nasilje koje se (iz)vrši nad sasvim običnim, nezaštićenim i potpuno nedužnim građanima, u kakve spada novinar Teofil Pančić, strastveni ljubitelj knjiga i svakojakih „tiskovina“, i nadasve, slobodan čovek.

    Zašto je Teofil Pančić nešto specifičniji od ostalih slučajeva? Prvo da preciziram, svaki slučaj napada na ma kog novinara jednako je nedopustiv, neopravdan i strašan. Ali, a novinari to između sebe najbolje znaju, u Srbiji, kao i drugde, ima novinara i novinara, pa i „novinara“. O ovim potonjim sa navodnicima neću arčiti hartiju. Što se ostalih tiče, ima odličnih novinara koji prirodom posla, temama kojima se bave održavaju svoje odlične „izvore“ u svetu nevidljivom golom oku običnog građanina. Negde u periodu od 2000. do 2003. videli smo kako to izgleda kada izađe iz okvira novinarskih, a preraste u opasne veze druženja s kontroverznim likovima, a akcija „sablja“ otkrila nam je i neke granične slučajeve prekomerne upotrebe podzemnih novinarskih veza sa paradržavnim ili otvoreno kriminalnim organizacijama i videli smo kuda to može da odvede. Bizarni, pokadšto opravdani, a pokatkad patološki oblici saradnje pod velom profesionalne svrhe između novinara i sveta s one strane crne hronike, nastavlja se. Onima kojima se to ne dopada, ili, tačnije koji nisu zadivljeni dometima takvog profesionalnog angažovanja, recimo, podsmešljivo odgovaraju da je reč o „istraživačkom novinarstvu“ – floskula koja je postala odlična pokrivalica za sve i svašta, ali svakako prejak argument da bi se iko usudio da tu dalje „nekolegijalno“ kopa. Jer, složićemo se, ima i istraživačkog novinarstva, ali i „istraživačkog“ novinarstva. Sve to, elem, nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka s onim šta piše, kako govori i kako živi Teofil Pančić. E, zato je slučaj napada na Teofila na tako odvratan način sa tako zastrašujućim mizanscenom bekstva putnika i vozača autobusa toliko specifičan.

    Teofil nema auto. Nema telohranitelje. Vozi se autobusom 83. On je jedan od najređih likova na javnoj sceni koji živi onako kako piše. Nema foliranja. Nema „druškanja“ sa sumnjivim likovima, sa sumnjivom „elitom“ ma kog ideološkog predznaka. Nema ni osude onih koji sve to čine, pa ipak sude o drugima. Pančić ima gađenje. Veliko, organsko, moždano, prema svakoj vrsti, a naročito prema anonimnoj, a agresivnoj fukari. Pančić ne podnosi čak ni internet forume gde ljudi pod nadimcima, nikovima (nikovi su virtuelne kapuljače) često verbalno linčuju javne ličnosti. Nije pomoglo ni to što su Teofila jedno vreme slavili kao božanstvo na nekim forumima. Ostao je dosledan kao svaki nesujetan čovek. Teofil kaže javno usred emisije „Utisak nedelje“ da isključuje ton kada se u toj emisiji javljaju slušaoci. Teofil je hrabar čovek koji pripada javnosti, ali ne po cenu da se udvara njenom gorem delu. Po tome je gotovo raritet u Srbiji. Teofil Pančić je jedno od najčestitijih stvorenja u ovoj našoj branši, koju je svojim talentom i neprohodnom erudicijom odavno prevazišao. Čak i ta vlastita posebnost nije ga pogordila. U svojoj, skoro dečijoj benevolentnosti, ravnopravno i sa nesmanjenim entuzijazmom razgovara u svakojakim emisijama, tribinama sa sagovornicima koji ga gledaju iskosa, možda i preziru, mada nisu dostojni čak ni minuta njegove pažnje. Zašto to čini? Koliko znam samo zato što je sokratovski zaljubljenik dijaloga, reči, argumenata.

    Teofil nikada nije bio ni prosvetiteljski misionar, za šta su ga optuživali oni koji bi, evo, godinama nasilno da „prosvećuju“ i „pokrštavaju“, iz prostog razloga što za „prosvetiteljstvo“ treba imati onu dozu agresije i egotripa koju Teofil nema ni u tragovima. Teofil, smatram oduvek, ne pripada nijednoj Srbiji, ali je svakako blizak građanima one koja ima jasan i nedvosmislen odgovor na pitanje: „A šta si ti radio u ratu, tata?“

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/slucaj_nasilja_nad_teofilom.891.html?news_id=196138

  5. Varagić Nikola каже:

    Beta

    30. 07. 2010.

    Zamenik predsednika Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić je na konferenciji za novinare osudio napad na novinara nedeljnika „Vreme“ Teofila Pančića i zatražio od nadležnih da pronađu i privedu napadače.

  6. Varagić Nikola каже:

    Beograd – Dvojica mladića uhapšena su juče zbog sumnje da su napali novinara nedeljnika Vreme Teofila Pančića, prilikom ulaska u autobus u Zemunu pre desetak dana, saopštilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP).

    Osumnjičenima Danilu Ž. (19) i Milošu M. (18) iz Beograda određeno je policijsko zadržavanje do 48 sati, nakon čega će biti privedeni dežurnom sudiji Osnovnog suda u Beogradu.

    Prema nezvaničnim podacima, privedeni su pripadnici podgrupe ultradesničarske organizacije „Obraz“.

    Prema nezvaničnim podacima, policija pretpostavlja da je motiv napada neslaganje sa stavovima novinara Pančića.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: