Војска

У Приштини каменују стан једне старије Српкиње.

Најављују се некакве полицијско-војне акције на северу Космета.

Међународне мировне снаге неће више обезбеђивате српске светиње на Космету.

Тако је већ годинама и нико никада испред Војcке Србије није рекао ни реч о проблемима са којима се носе Срби на Космету. Да ли српски генерали бар приватно питају своје (политичке) комаданте како да се заштите Срби на Космету? Или им је једина брига како ће да се распореде станови и остаци војне имовине?

Могу ли се уопште ти људи називати генералима?

И зашто их не интересује шта се дешава са српском привредом? Зар су толико глупи па не могу да повежу ствари и да схвате да без јаке економије нема ни јаке Војске нити се може обезбедити опстанак Срба на Космету.

Поред највећег броја политичара и академика које треба избацити из свих државних институције, да они више никада не буду особе које о било чему одлучују у Србији, и највећи број генерала треба по хитном поступку пензионисати, отпустити па и ухапсити ако су припадали неким организованим криминалним групама. На њихова места треба довести млађе официре који се не плаше политичара и тајкуна, и имају нешто мало мозга па разумеју ко су и шта су српски академици.

На пример, ако СПО и ЛДП најављују промену Устава, ако агенти Г17 раде на стварању “партизанских аутономија“ као облика децентрализације, а на Космету се планира интеграција северног дела који је под контролом Срба од стране органа лажне државе Косово, колико мозга у глави треба да имају српски официри, и колико храбрости, и чију наредбу чекају, да би нешто предузели?

21 Responses to Војска

  1. Varagić Nikola каже:

    Novi incident na Kosovu

    Kamenovan stan Srpkinje u Prištini

    Tanjug | 10. 08. 2010.

    Stan Snežane Borzanović u Prištini je kamenovan i na njemu je pričinjena materijalna šteta, ali je vlasnica ostala nepovređena, javio je KiM radio.

    „Sedela sam u stanu i ođednom sam čula prasak i primetila sam razbijen prozor u spavaćoj sobi“, rekla je Borzanovićeva, čiji je stan kamenovan.

    Borzanovićeva je kazala da je slučaj prijavila Kosovskoj policijskoj službi, koja je izvršila uviđaj i, nakon toga, napad je okarakterisan kao „uništavanje imovine“.

    Ona je reporteru KIM radija rekla da sumnja u valjanost istrage koju sprovodi KPS o tom napadu, i istakla da je sigurna da je napad na njenu kuću etnički motivisan.

    „Ovo sigurno Srbin nije uradio, jer u mom komšiluku Srba nema. Ovo su uradile moje komšije da bi me uplašile da prodam stan“, rekla je Borzanovićeva.

    Borzanovićeva je naglasila da ju je ovaj događaj jako uznemirio, jer živi sama, bez telefona, a u Ulici “Cara Dušana”, gde se njen stan nalazi nema Srba.

    Danas u Prištini živi oko 40 Srba, a Snežana Borzanović se među prvima vratila 2003. godine.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/202175/Kamenovan-stan-Srpkinje-u-Pristini

  2. Varagić Nikola каже:

    Trebalo je tužiti Kosovo

    LIČNI STAV

    Autor: Radoslav Nedić

    Posle odluke Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu da „jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom“, već su se pojavili mnogi komentari, a svakako će ih i nadalje biti. Ne mogu da se otmem utisku da je, i pored evidentno jakog lobiranja u korist Kosova, na našoj strani bilo neshvatljivih propusta bez kojih bi obrazloženja predsedavajućeg MSP bila makar malo manje uverljiva. Uprkos ponižavajućem udvaranju, pokazali smo nemoć da se približimo najjačem lobisti (SAD), jer nismo u stanju da ponekad razmišljamo i na njihov način. Država poziva na jedinstvo, na organizovane snage da se spase što se spasti može (sada bi i parče Kosova bilo dobrodošlo), uspaničeno i brzopleto podnosi rezoluciju o Kosovu GS OUN, ali se, po pravilu, potezi vuku kasno, kada više popravki nema.

    (…)

    Da je tuženo Kosovo (nema opasnosti od implicitnog priznanja državnosti, jer se upravo to osporava), u našoj tužbi bili bi navedeni svi istorijsko-kulturno-etničko-geografski i drugi razlozi koji govore u prilog tvrdnji da je Kosovo (i Metohija) sastavni deo Srbije i da, osim populacione većine, Albanci nemaju nijedan drugi argument ni element državnosti koji bi mogao da bude prihvaćen na sudu u njihovu korist. Posebno je značajno što bi MSP u ovom slučaju morao da bude sastavljen od profesionalnih sudija.

    (…)

    Poznato je da mišljenje MSP nije obavezujuće, ali će imati veliki uticaj na neodlučne države da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Čak i negativna odluka po tužbi (u šta sumnjam), imala bi isti efekat, ali bismo bar znali da smo Kosovo definitivno izgubili. Ovako bitku je izgubila vladajuća stranka u koaliciji sa gubitnikom (uz sugestiju, da ne kažemo naređenje „prijatelja“ sa kojima ne treba da se zameramo) u čije vreme je usvojena rezolucija 1244, a narod ćemo i dalje zamajavati da je Kosovo naše, da tu „kvazi državu“ nikada nećemo priznati, da ćemo se boriti svim diplomatskim i političkim sredstvima i sl., ali će ipak najvažnije biti ne izgubiti u narodu podršku, koja će ovu garnituru održati na vlasti, ili pomoći onoj drugoj da na vlast dođe.

    Autor je advokat iz Beograda i raniji ambasador

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/trebalo_je_tuziti_kosovo_.46.html?news_id=196899

  3. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara:

    Marionete

    Baš se nešto pitam gde nam je to nestao Željko Cvijanović, kad na internetu nabasam na sajt „Novog standarda“. Novina je u elektronskom formatu umivenija i sadržajnija od papirnate varijante, a urednik ne krije ambiciju (koje možda nije ni svestan) da bi to trebalo da bude neka vrsta domaćeg Foreign Affairsa, dakle referentnog i u diplomatskom koru čitanog glasila.

    Elem, pročitah nekoliko Cvijanovićevih uvodnika, a pažnju mi zadrža jedan u kome Željko tvrdi da je Srbija marionetska država čiji je suverenitet u neprestanoj opasnosti. Donekle se slažem sa Cvijanovićevom političkom filozofijom, ali – nadžak kakav sam – imam i neke zamerke. Pa da vidimo.

    Pre svega, Srbija jeste marionetska država, ali ne – kako se to šatropatriotskim intelektualcima priviđa – prema spolja.

    Ima i toga, ali to je posledica. Njena marionetska suština je unutrašnje prirode (sledi objašnjenje).

    Njen suverenitet doista jeste ugrožen, ali ne toliko od imperijalističkih sila koliko od srpske političke i kulturne elite.

    I za to sledi objašnjenje. Pre toga, međutim, valja podsetiti cenjeni publikum da u periodu od 1918. pa sve do 2006. Srbija nije imala apsolutno nikakav suverenitet, da ga se dragovoljno odrekla i da je bila puka geografska administrativna regija u seriji kojekakvih Jugoslavija. Stvar se dalje komplikuje: Čak je i SFRJot imao samo formalni suverenitet – po ustavu je on pripadao narodima i narodnostima – ali realni suverenitet je bio u rukama komunističke partije, pa je dopao Miloševićevih šaka. Pa je – posle silesije postpetooktobarskih peripetija – podeljen među političkim strankama.

    Država u čijem parlamentu sede nesuvereni poslanici, puke marionete partijskih vrhuški, ne može biti ništa drugo do marionetska. Pa ako u takvoj državi suverenitet i samostalnost u donošenju odluka nemaju narodni poslanici, a samim tim ni Parlament kao vrhovna, zakonodavna vlast – kakav suverenitet mogu očekivati građani?
    Zbog svega toga država Srbija ima, nazovimo ga, „krnji“ suverenitet. Ona jeste međunarodno-politički subjekat, ali sama sebi nije subjekat nego je nasilno pretvorena u objekat samovolje nedotupavnih političkih elita koje tokom svih dvesta godina novije istorije nisu uspele da se uzdignu iz orijentalnog partikularizma.

    Jednostavnije rečeno: zbog svega nabrojanog, Srbija se nalazi u stanju permanentne rascepljenosti i krize. U tom smislu, kosovska secesija je direktna posledica endemske unutrašnje nesolidnosti srpskog državnog suvereniteta.

    Ali ista ta secesija je dragocen adut u rukama pseudoelita koje apsolutizacijom kosovske priče veoma uspešno prikrivaju poodmakle procese raspadanja srpskog društva i srpske države. Lepo kaže Cvijanović da marionetska Srbija ne može povratiti Kosovo. A ja kažem: da nije bila marionetska i nedovoljno suverena, nikada ga ne bi ni izgubila.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/marionete.881.html?news_id=196588

  4. Varagić Nikola каже:

    Напад на српске повратнике код Задра

    Враћајући се с прославе 15. годишњице „Олује” педесетак бивших хрватских бораца напало десетак Срба, јер су наводно показали „три прста”

    Прославу „Олује” у Чавоглавама обележило ношење забрањеног усташког знамењa

    Од нашег сталног дописника

    Загреб, 6. августа – Да је задарско подручје најтрусније по питању међунационалних односа и да се ту Срби најтеже враћају из ратног избеглиштва већ је познато, али је то, нажалост, потврдио и најновији инцидент који је срећом завршио без озбиљније повређених. Педесетак бивших хрватских бораца напали су десетак српских повратника у месту Доња Суваја код Задра. О томе постоје две верзије, зависно која се страна слуша.

    Власник месног локала „Монако”, где се немили догађај и збио, Раде Ђукић, изјавио је за БН телевизију из БиХ да је група бивших хрватских бораца дошла у колони аутомобила до његовог локала у којем се окупљају Срби и напала их узвикујући „Убиј четнике”, „Клат ћемо вас опет”, „Идите у Србију, ово је Хрватска” и слично.

    „Рушили су столове и пиће, гађали нас столицама и лакше озледили једног госта, а све је стало када је наишла патрола полиције”, напомиње Ђукић и додаје да се све више Срба осећа несигурно у Хрватској.

    „Срамотно је да после 15 година од злочиначке акције ’Олуја’ Срби немају мира у Хрватској те се све више сваким даном осећају несигурним за властити живот”, преноси његове речи хрватски портал „Индекс.хр”.

    Полицијска верзија је нешто друкчија и ослања се на изјаву хрватских актера овог инцидента. Њихов извештај гласи: „Док је путем пролазила колона од тридесетак возила у којима се налазило више особа које су се враћале из места Бртња где су положили венац за свог погинулог саборца, 31-годишњак, који је седио на тераси кафе-бара с још три особе, подигао је три прста у зрак, а потом је показао и средњи прст. Из возила је изишла једна особа која се вербално сукобила с 31-годишњаком који је побегао, а потом је из возила изишло још неколико особа, које су гурнуле на под два стола. Две особе које су седеле за столом пале су на под, али нико није озлеђен.”

    Полиција је идентификовала 21 особу на „хрватској страни” и присутне на „српској страни” и против свих поднела прекршајну пријаву због ремећења јавног реда и мира.

    Р. Арсенић

    http://www.politika.rs/rubrike/region/Napad-na-srpske-povratnike-kod-Zadra.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Novi Pazar, naime, neprikosnoveno drži rekord u najdužem ignorisanju radničkih štrajkova. Zaposleni u kombinatu „Raška“ godinama su tražili svoja prava i istrunuli bi u štrajku da jedan od njih nije odsekao sebi prst. Drugi, opet, zakucao je svoju šaku ekserom za sto da bi skrenuo pažnju na protest invalida. Ali duže od svih, od novembra 2005. godine (!) u neprekidnom štrajku su radnici nekadašnjeg ponosa novopazarske privrede, Holdinga „Vojin Popović“. Čekajući isplatu zakinutih plata, četvoro radnika je do sada umrlo, a jedan se obesio.

    Krajem jula, radnici su zauzeli prostorije svoje mesare u centru grada kad su čuli da neko hoće da je proda za 10.000 evra. „Evo sad, da telefoniram čoveku, doneće 500.000 evra da je kupi!“, kaže jedan od radnika koji dežuraju.
    Dođe visoka privredna delegacija iz Turske, pomogla bi Pazaru… Opštinski čelnici delegaciju povedu u obilazak pogona tekstilne industrije, a Turci bi meso i ribu, koje „Vojin Popović“ može da isporuči.

    A tekstila u Turskoj koliko hoćeš…

    Kako i zašto, štrajkači ne znaju. Ili neće da kažu. „Koga je moliti, nije ga ljutiti!“ Ali, ne mogu da ne pomenu da im je Dinkić u aprilu rekao da su im „vrata njegovog kabineta otvorena i danju i noću“. Od tada, nijednom nisu uspeli da do njega dođu ni telefonom.

    „Niko o nama ne vodi računa, kao da nismo živi“, kažu. Tih dana američka ambasadorka otvorila je svečano rekonstruisanu pešačku zonu. Lepo izgleda sada centar. Jedino mesara „Vojina Popovića“, oblepljena plakatima štrči.
    Dok se prolaznici ne naviknu…

    Nekada je „Vojin Popović“ hranio pola Pazara. Tkačnica tepiha koji su izvoženi u Italiju, ribnjak površine 2,2 hektara, drugi po veličini i opremljenosti u Evropi, 1.150 i više hektara zemljišta…

    Onda je došla tranzicija, akcije i privatizacija na srpski način.

    Reorganizacije i transformacije, rasprodaje – jedan je direktor, recimo, prodavao zemljište preduzeća i za 40 i za 4.500 evra ar, kako kome, pa je posle uhapšen i sad mu se sudi, ali ugovori o prodaji nisu poništeni…

    Posle dve neuspele aukcijske prodaje Holding 2005. godine odlazi u stečaj, a 270 radnika na ulicu, bez ičega.

    Računovodstvenim hokus-pokusima poništeno je njihovo vlasništvo nad 13 odsto akcija koje su svojevremeno otkupljivali, oduzeto im je pravo na 30 odsto vlasništva koje im po zakonu sleduje… oduzeto im je sve.

    http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/202179/Tutin-sija-jace-od-Pazara

  6. Varagić Nikola каже:

    Vašington pojačava pritisak na Srbiju

    SAD traže da Srbi sa Kosova prihvate vlast u Prištini

    E. B. | 11. 08. 2010.

    U Vašingtonu su ohrabreni signalima iz Srbije u poslednjih desetak dana i smatraju da će Beograd prihvatiti realnost na Kosovu, kaže za „Blic“ Obrad Kesić, stariji partner u „TSM Global Konsultants LLC“ iz Vašingtona i dobar poznavalac politike SAD.

    Kesić najavljuje da će, uz vešto korišćenje glavnog aduta da Srbija želi integraciju u EU, sledeći pritisak Stejt departmenta na Beograd biti zahtev da urazumi Srbe na severu Kosova da prihvate vlast Prištine.

    Međunarodna nema rešenja za sever KosovaKesić navodi da se u diplomatskim krugovima u Vašingtonu i među onima koji utiču na kreiranje politike sve češće ističe uverenje da se „Srbija opredelila za EU“ i da će zato pitanje Kosova biti manje problematično.

    – Raspoloženje vezano za Kosovo je u Vašingtonu veoma optimistično. Na osnovu rasprave u Skupštini Srbije i izjava ministra Vuka Jeremića o tome da se Srbija neće sukobljavati sa Briselom i Vašingtonom zbog Kosova, stvara se uverenje da je konačno došlo do pomaka u poziciji Srbije i da zato nije vreme da se traži neko kompromisno rešenje oko statusa i podele, već da treba iskoristiti trenutak i dodatno uceniti Srbiju članstvom u EU. Vlada uverenje da treba nastaviti sa dosadašnjom tvrdom politikom i da je rešenje blizu. Beogradu je poslata jasna poruka da posle mišljenja Međunarodnog suda pravde nema povratka i da treba što pre pokrenuti pregovore između Beograda i Prištine o konkretnim problemima – kaže Kesić za „Blic“.

    Kesić smatra da je Srbija sada u nepovoljnijem položaju nego što je bila pre iznošenja mišljenja suda i da joj se više ne nudi ubrzanje pristupa EU u zamenu za kooperativnost oko Kosova.

    – Srbija je htela i EU i Kosovo, a sad će ostati i bez jednog i bez drugog – kaže Kesić.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/202230/SAD-traze-da-Srbi-sa-Kosova-prihvate-vlast-u-Pristini

  7. Varagić Nikola каже:

    Komisija za zaštitu konkurencije nemoćna

    Sud nije doneo nijednu presudu protiv monopolista

    T. Nikolić Đaković – D. Milićević | 11. 08. 2010. –

    Još 2006. godine Komisija za zaštitu konkurencije utvrdila je zloupotrebu i postojanje dominantnog položaja na tržištu mleka.

    Sud, međutim, do danas nije potvrdio nijedno rešenje Komisije u kojem se navodi da vlasnik „Imleka” – „Denjub fuds grup”, investicioni fond „Salford”, ostvaruje monopol na tržištu mleka sa 47,6 odsto u otkupu.

    A zakon kaže da dominantan položaj ostvaruje onaj ko ima više od 40 odsto tržišnog udela.

    http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/202215/Sud-nije-doneo-nijednu-presudu-protiv-monopolista

  8. Varagić Nikola каже:

    Zataškavanje veza političara i službi sa Šarićevim klanom

    Istraga o vezama narko-klana Darka Šarića sa političarima, strankama i biznismenima, koja je pre nekoliko meseci najavljena „čak i po cenu opstanka Vlade“, i dalje tapka u mestu!

    http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/128929/Zata%C5%A1kavanje+veza+politi%C4%8Dara+i+slu%C5%BEbi+sa+%C5%A0ari%C4%87evim+klanom.html

  9. Varagić Nikola каже:

    12. 08. 2010

    Tanjug

    U Miloševu počela gradnja džamije, Srbi uznemireni
    U delu Miloševa, opština Obilić, nastanjenom pretežno Srbima, počela je izgradnja džamije, zbog čega preostalih dvadesetak Srba strahuje za svoj opstanak

    Kopanje temelja za izgradnju džamije počelo je pre tri dana. Meštani su rekli KIM radiju da su bageri počeli sa iskopavanjem a da niko prethodno o tome nije obavestio lokalne Srbe.
    „Radnici su iskopali zemlju za temelj buduće džamije tik uz srpske kuće. Mi to doživljavamo kao provokaciju i kao još jedan vid pritiska na ovdašnje Srbe da napuste selo , rekla je jedna meštanka za KIM radio i dodala da su preostali Srbi uznemireni zbog izgradnje džamije.
    Postoje i druga mesta gde su mogli da grade džamiju, a ne ovde, u srpskom delu. Meštani su jako uplašeni zbog toga“, kaže ova meštanka..
    Pored ove za koje su iskopani temelji, u Miloševu, kod Obilića, postoji još jedna džamija.
    U ovom mestu je do 1999. godine živelo stotinak srpskih porodica, a sada ih ima svega 12.

  10. Varagić Nikola каже:

    DUŠAN MIHAJLOVIĆ ODGOVARA SUBOTIĆU:

    CANE JE KAMEN U BEBINOJ RUCI

    subota, 14 avgust 2010

    Zbog istine o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, Beba je mene odabrao za „žrtvenog jarca“ i upregao Subotića u to da bi borba bila gušća jer će se sve to lakše progutati ako je ministar koji je trebao da čuva Đinđića još i korumpirani reketaš

    Proteklih nekoliko dana Stanko Subotić Cane uzburkao je srpsku javnost tvrdnjama kako mu je Dušan Mihajlović, nekadašnji ministar policije u vladi Zorana Đinđića, tražio novac kako bi protiv njega prekinuo policijsku akciju „Mreža“, uperenu protiv švercera cigareta na Balkanu. U intervjuu za „Vesti“ Mihajlović demantuje ove optužbe objašnjavajući da je Subotić samo „kamen“ u nečijoj ruci.

    Zbog čega Subotić optužuje vas za reketiranje i konstruisanje akcije „Mreža“?

    – Racionalnog razloga nema, jer mu ove laži neće pomoći u odbrani od optužbi zbog kojih je u bekstvu. Akcija „Mreža“ je započeta više meseci pre nego što me je Vladimir – Beba Popović upoznao sa svojim prijateljem Subotićem, a završena je tek po prestanku mog mandata. Čitam da mi je pare dao u maju 2004. kada sam bio privatno lice i u nemilosti tadašnje vlasti. Čime sam ga mogao iznuditi, neka prosude čitaoci.

    Da li ovim optužbama Subotić možda deluje u nečijem političkom interesu?

    – U svemu ovome mnogo toga smrdi, i to na prljav veš mog bivšeg prijatelja Bebe. Bog čuva lude svoje, pa me se Beba odrekao, a sa zemljakom Subotićem nisam ušao ni u kakav posao. To ne znači da neću proći kao i neki njihovi i moji prijatelji, videćemo. Jedan je hteo da kupi celu Srbiju, drugi je vladao njome uz pomoć podzemlja, pa su se grdno uzbudili kad su videli da sam počeo ponovo da pišem. Plašeći se toga što bih mogao napisati, u strahu od mog povratka u politiku, pljunuli su me u lice, držeći se stare izreke „napad je najbolja odbrana“. Ali pri tome sami sebi kopaju raku. Subotić sam priznaje da mu je Beba bio doušnik kod Đinđića, u vladi, policiji i bezbednosti, da mu je dovodio ministre na noge, otkrivajući time pravog krivca kojim treba da se pozabave državni organi.

    Da li vas napadaju zato što previše znate o tim odnosima?

    – Zbog toga i istine o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, Beba je mene odabrao za „žrtvenog jarca“ i upregao Subotića u to da bi borba bila gušća jer će se sve to lakše progutati ako je ministar koji je trebao da čuva Đinđića još i korumpirani reketaš. Zaboravio je jedino da sam kao član Đinđićeve vlade prijavio svoju imovinu, tako da je lako proveriti da li sam išta stekao posle toga. Biće zanimljivo kakva je njihova materijalna situacija, pre i posle Đinđićeve vlade. To da Dušan Mihajlović bude „žrtveni jarac“ odgovora svima koji su na njihovom platnom spisku, a nije ih malo, kao i svima onima koje akcija „Sablja“ nije zahvatila, a i njih ima dosta. Na njihovu žalost, oni ne vladaju više ovom zemljom, pa ih to toliko i srdi i tera u sve ove gluposti.

    Šta je podrazumevala vaša saradnja sa Vladimirom – Bebom Popovićem?

    – Bio sam član Vlade u kojoj je Beba bio sve i svja, pa sam sa njim iskreno sarađivao. Osećam se jadno posle saznanja koja mi je sam Beba pružio u svojoj novoj istoriji Srbije, knjizi „Svedočenje pred Specijalnim sudom“. Za mene nema veće kazne od saznanja da sam bio toliko naivan da sam verovao čoveku koji je umislio da je stvorio Đinđića, da je učinio više za Demokratsku stranku nego „celo njeno predsedništvo na čelu sa predsednikom Kenom“, itd, itd. Od te moralne odgovornosti ne bežim i zato ću učiniti sve da Beba i njegovi satrapi ne ostvare planove da ponovo vladaju našim sudbinama.

    Kako komentarišete izjavu Specijalnog tužioca da će proveriti odgovornost osoba koje pominje Subotić?

    – Da sam na njegovom mestu uradio bih isto što je urađeno u „Sablji“, saslušao sve, baš sve, koji su imali kontakt sa Subotićem i Bebom. Ali to bi ovoga puta uradio temeljnije, jer su se u „Sablji“, u opštem metežu, provukli oni koji sada, posle toliko godina i dalje traže moju glavu. Naravno, podrazumeva se da svako poznanstvo, saradnja i susret sa njima nije krivično delo.

    Hoćete li nešto učiniti povodom Subotićevih optužbi na vaš račun?

    – Imajte u vidu da je ovde Subotić samo kamen u Bebinoj ruci, najnovija žrtva ovog velemajstora manipulacije i gospodara mnogih sudbina. Neshvatljivo je šta je uspeo da nesretnom zemljaku stavi u usta. Mafija me je uzela na zub još od hapšenja Dušana Spasojevića, tražila moju ostavku, blatila za svašta, ali niko nikada me nije optužio za iznudu, ucenu i reket. Zato bi morao da navede bar još jedno ime koje sam reketirao. Ali, kako se apsolutna laž ne da demantovati, pružiću mu priliku da svoje tvrdnje dokaže na sudu.

    Pare Tadićevoj stranci

    – Pogledajte samo Subotićev spisak bez kraja i zamislite se nad tvrdnjom da je Tadićevoj stranci dao 10.000.000 maraka? I sad, posle više od šest godina, najvažnije je pitanje – njegovi susreti sa građaninom Mihajlovićem? Da se Vlasi ne dosete. Mnoga krupnija pitanja za ovu zemlju i sluđene građane žele da sakriju ovom besprimernom hajkom u koju se posebno uključuju oni koje opravdano žulja pitanje ko je sve bio finansiran i za šta u zadnjih dvadesetak godina – smatra Mihajlović.

    Autor B. Đokić

    Izvor Vesti, Beograd

    http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/74565/Cane-je-kamen-u-Bebinoj-ruci

  11. Varagić Nikola каже:

    TREBA LI UOPŠTE SRBIJI POLJOPRIVREDA?

    Štete poljoprivredi nanele su vremenske prilike, ali one su mogle da budu manje da je država brinula o poljoprivredi

    Proizvođači mleka u Srbiji odneli su prvu veliku pobedu. Posle sastanka sa ministrom poljoprivrede Sašom Draginom, dogovoreno je da budu uključeni u pisanje uredbi o visini premija za mleko i subvencija u stočarstvu kao i da Nacionalna laboratorija za proveru kvaliteta mleka počne da radi najkasnije do kraja 2010 godine. Proizvođači mleka nisu sa ministrom razgovarali o svom najvažnijem zahtevu da otkupna cena sirovog mleka, bez PDV-a i subvencija, bude 32 evrocenta za litar, jer ova materija nije formalno u nadležnosti države. Bez obzira što svoj najvažniji cilj još nisu postigli, proizvođači su u sukobu sa mlekarama u vezi sa otkupnom cenom mleka, uspeli da se organizuju u Konzorcijum i da tako jedinstveni, pokažu snagu, postanu partner i državi i mlekarama.

    Sve je počelo kada su se proizvođači sukobili sa mlekarama u vezi sa otkupnom cenom mleka. Mlekare nude najviše 28 evrocenti po litru. Osim otkupne cene, problem je u subvencijama. Država sada daje 1,5 dinar po otkupljenom litru mleka, a proizvođači traže 5,5 dinara. Traže se i povećenje subvencije po grlu stoke sa sadašnjih 12.500 dinara na 20.000 dinara. Sukob može da preraste u ozbiljnu krizu, jer su proizvođači mleka najavili da će 22. avgusta prestati da isporučuju mleko ukoliko se ne private njihovi zahtevi u vezi sa cenom mleka. Ministarstvo poljoprivrede je već pokušalo da sa sebe skine odgovornost optužujući investicioni fond Salford, koji je vlasnik najvećeg broja mlekara u Srbiji, da je nestašicu mleka izazvao nizom “spekulativnih radnji”.

    Proizvođače mleka, činjenica da imaju problem sa monopolistom ne intresuje. Oni kažu – država je prodavala mlekare, nije vodila računa o monopolu, pa sada neka rešava problem. I upravo na ovom primeru dolazimo do osnovog pitanja – treba li Srbiji poljoprivreda?

    Još proletos kada su Srbiju, usled klimatskih promena, pogodile vremenske nepogode bilo je jasno da će zemlja zbog zavisnosti od poljoprivrede imati posledica. Sekretar za poljopivredu u Privrednoj komori Srbije Milan Prostran ocenio je da su vremenske nepogode “nanele ogromnu štetu ratarima”. Prema proceni Prostrana ove godine se očekuje smanjenje prinosa pšenice za oko “pet odsto”, delimično zbog “tropske temperature”, a demimično zbog izuzetno niske otkupne cene žita, pre svega pšenice, zbog čega nezadovoljni proizvođači smanjuju zasade ove kulture. Tako ministar Dragin procenjuje da će ove godine Srbija “ostvariti prinos od 1,5 do 1,6 miliona tona pšenice”, što je značajno manje nego prethodnih godina (prošle jeseni je zasejano oko 30 odsto manje površina pod žitom nego godinu dana ranije). Ako se zna da su godišnje potrebe Srbije od 1,3 do 1,5 miliona tona pšenice. a da se kod nas ostvaruje prinos od 3,6 tona pšenice po hektaru u odnosu na prosek u Evropskoj uniji koji je 6 tona po hektaru, jasno je kakvu šansu Srbija propušta zanemarivanjem poljoprivrede.

    Štete poljoprivredi nanele su vremenske prilike, ali one su mogle da budu manje da je država više brinula o poljoprivredi. Nažalost decenijama se ne ulože u protivgradnu zaštitu, ili u nasipe koji štite od izlivanja reka. Zapanjujuće je da se svake godine na istom mestu reka izliva i da svake godine šteta koju nanese bude velika, a da nikome ne pada na pamet da popravi nasipe, ili uradi nešto da zaštiti stanovništvo i poljoprivredu od poplave. Dnevni list Press je objavio da je Ministarstvo finansija smanjilo budžet za nabavku protivgradnih raketa zbog čega je umesto 11.500 nabavljeno 4.500 projektila.

    Prema proceni ovog lista “država je pokušala da uštedi oko 1,7 miliona evra na nabavci protivgradnih raketa”, ali je šteta od grada “veća od 50 miliona evra”, ako se ne računaju posredni efekti kao što je poskupljenje voća i povrća. Tako je zbog pogrešne procene Ministarstva finansija stradalo je 50.000 hektara obradivog zemljišta. Samo na području deset opština koje od grada brani radarski centar Bešnjaja (Batočina, Knić, Kragujevac, Lapovo, Jagodina, Paraćin, Rekovac, Ćuprija, Vrnjačka Banja i Kraljevo), a koji pokriva površinu od 487.378 hektara, od čega je poljoprivredno zemljište na površini od 286.163 hektara šteta na poljiprivrednim usevima je za prvih šest meseci 2010. godine deset puta veća nego u celoj 2009. godini!? „Razlog ovih poražavajućih podataka pored vremenskih neprilika su i nedostatak protivgradnih raketa, a time i nemogućnost protivgradnih stanica da na vreme reaguju“, rekla je rukovodilac ove stanice Svetlana Biljić i dodala “da sada 50 od 135 protivgradnih stanica Radarskog centra „Bešnjaja“ nema ni jednu jedinu raketu, a većina ih ima još samo po jednu ili dve”. Direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ), Milan Dacić je izjavio da je zavod tražio novac za nabavku 11.500 raketa za ovu godinu, što bi bilo dovoljno da se Srbija godinu dana brani od grada. “Dobili smo, međutim, novac za samo 4.500 raketa”, kaže Dacić. Ovakvo ponašanje je dovelo do toga da trenutno da 225 protivgradnih stanica u Srbiji trenutno nema nijednu raketu! “Gradom je zahvaćeno 50.950 hektara zemlje, što je jedan odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji! Nažalost, već za vikend očekujemo prodor hladnog vazduha i biće sigurno grmljavinskih oblaka. A koliko će biti gradonosnih, videćemo. Trenutno oko 15 odsto stanica, odnosno njih 225 uopšte nema rakete. U proseku od najmanje 12 potrebnih projektila po stanici, mi imamo samo dva! Najugroženija su područja Niša i Kruševca”, kaže za Press načelnik operative RHMZ-a, Zoran Babić.

    Profesor na Poljoprivrednom fakultetu Miladin Ševarlić potvrđuje za Press da je naneta šteta u iznosu od oko 50 miliona evra, što je 28 puta više od novca koji nam je bio potreban za dodatne rakete. “S obzirom na strukturu naših zasada, možete računati da je šteta po hektaru oko 1.000 evra. Znači da je na 50.000 hektara šteta oko 50 miliona evra! A nikome ne fali ni dlaka s glave zbog toga”, kaže professor Ševarlić. Posledice nemara države se već osećaju.

    Kilogram paradajza je između 150 i 200 dinara. A poskupele su i paprike, breskve, kupine, jabuke, grožđe, maline… Predsednik Udruženja poljoprivrednika „Agrina“ Sava Jojić kaže da je grad osnovni razlog poskupljenja na pijacama. “Da li je moguće da niko u Vladi Srbije ne može da shvati da su Šumadija i neki delovi Srbije svake godine izloženi gradu!? Samo na paradajzu je prosečna šteta 10.000 evra po hektaru! Ljudi prosto plaču, jer više nemaju od čega da žive”, pita se Jojić.

    Tu dolazimo do osnovnog pitanja – zašto država ne radi ništa da zaštiti poljoprivrednu proizvodnju koja je jedna od najvažnijih privrednih grana u Srbiji? Zašto se uvek reaguje tek kada se nešto desi. U skladu sa takvom praksom, posle nepogoda, reagovalo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i objavilo da će preduzeti “niz mera kako bi štete koje su izazvale obilne padavine i poplave bile umanjene, a poljoprivrednici osetili boljitak“. Ministar Dragin je izjavio da “nije zadovoljan načinom na koji je protivgradna služba reagovala” na nepogode.

    Ministarstvo poljoprivrede će zbog teških vremenskih uslova, na jesen subvencionisati nabavku 150.000 tona veštačkog đubriva, oslobodilo poljoprivrednike plaćanja vodoprivrednih naknada za sve površine koje su više od 30 odsto bile ugrožene vodama, kao i plaćanja naknade za korišćenje državnog zemljišta za 2010. godinu za sve proizvođače u opštinama gde je proglašena elementarna nepogoda imali štetu veću od 30 odsto“. Sve ove kao i druge mere koje je promovisao ministar Dragin su dobre i pomoćiće seljacima, ali su nedovoljne i zakasnele. I što je najvažnije njima neće biti sistemski rešen problem poljoprivrede.

    Problem poljoprivrede u Srbiji je što država od nje živi, a nije je proglasila strateškom privrednom granom. Nijedna vlast od oslobođenja od nacista 1945. godine do danas nije želela da prizna jednostavnu istinu – Srbija je agrarna zemlja. Baš kao što niko u toj činjenici tražio šansu za razvoj zemlje. U 2009. godini Agrarni budžet je iznosio sa 2,75 odsto budžeta Srbije i bio je najmanji o kada je uveden 1996. godine!?

    Skupština Srbije nikada nije usvojila dugoročnu strategiju razvoja poljoprivrede. U sazivu Narodne skupštine Republike Srbije koji je izabran na izborima 2008. godine prvi put od obnove višepartijskog sistema nema nijednog seljaka, a sve do sredine 2009. godine u njemu skoro četiri godine nije donet nijedan zakon o poljoprivredi.

    Srpska poljoprivreda ima brojne probleme i zaostaje za Evropom. Svaka vlada je obećavala da će učiniti nešto za proizvođače hrane, ali se ništa ne dešava. Recimo, poznato je da nauka stvorila oko 1.500 visokorodnih sorti i hibrida od kojih se u Srbiji sadi tek oko 30 odsto Javnost bi bila šokirana kada bi saznala da se recimo stočarstvo nalazi na nivou iz 1910. godine!?

    U našoj zemlji postoji 4.800 sela, a svako četvrto je na putu izumiranja. U tim selima živi čak 260 hiljada neoženjenih momaka koji su zakoračili u petu deceniju života, a nisu zasnovali porodicu. U okolini tih sela neobrađuje se čak 600 hiljada hektara njiva. Zahvaljujući nepostojanju agrarne politike od od zemlje koja je izvozila hranu počeli smo da je uvozimo. Porazan je podatak da je od donacija datih poljoprivedi u Srbiji, posle demokratskih promena 2000. godine, samo 3,14 odsto je namenski potrošeno. Ostatak je otišao u penzije i javnu potrošnju države. Srbija ima suficit u poljoprivrednoj razmeni sa svetom. Tokom 2008. godine izvoz je bio blizu dve milijarde dolara, a uvoz 1,5 milijardu dolara. Suficit jeste za pohvalu ali čak 62,5 odsto našeg poljoprivrednog iznosa odnosi se na zemlje bivše SFRJ, manji deo na zemlje CEFTA, a tek zanemrljiv deo poljoprivrednih proizvoda se plasira na tržište EU. Evropska unija po jednom stanovniku u agrar ulaže 130 dolara godišnje, a Srbija svega 29 dolara. Srbija raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta. Prema procenama stručnjaka, Srbija bi unapređenjem poljoprivredne proizvodnje mogla sama da nahrani preko 80 miliona stanovnika. Nažalost, Srbija se zadovoljava time da će, koliko god da rodi, ishraniti sopstvenu stanovništvo.

    Bivša Jugoslavija je osamdesetih godina izvozila oko 50 hiljada tona mesa u vrednosti od 450 miliona dolara, a samo Srbija je u tom izvozu učestvovala sa oko 30 hiljada tona. Danas, skoro da nemamo izvoz mesa nismo u stanju da izvezemo ni trećinu od odobrene godišnje izvozne kvote od 9.975 tona u Evropsku uniju. Zato nam je EU smanjila kontigent za hiljadu tona.

    Seljaci su zanimljivi političarima, jer se u ovoj populaciji nalazi više miliona glasova ljudi koji žive u skoro 800 hiljada domaćinstava. Svaka Vlada je obećavala da će učiniti nešto za seljake, a prozvodnja je sve manja i manja. Danas većina seljaka tovi stoku samo za sopstvene potrebe, a na tržište se iznosi samo slučajni višak. Srbija treba da ima farmere koji će imati sigurnost i namenski proizvoditi za tržište. Naša zemlja bi trebalo sebe da proglasi regionom bez “genetski – modifikovane hrane”, jer je takva hrana i do 50 odsto skuplja.

    Stanje u poljoprivredi se održava i na ishranu stanovništva. Prosečan stanovnik Srbije pojede godišnje 109 kilograma hleba što je čak nekoliko puta od stanovnik Evropske unije gde je prosek između 30 – 40 kilograma! Međutim, isti taj stanovnik Srbije potroši četiri puta manje mleka i mlečnih prerađevina. Građanin Srbije potroši godišnje 87,1 litar mleka, a stanovnik Nemačke 308 litara. Ako je poređenje sa Nemačkom preterano rezultati su porazni i kada se uporedimo sa zemljama bivše Jugoslavije – stanovnik Slovenije potroši 228 litara, Hrvatske 162, a Bosne 168 litara. Ništa bolja nije ni situacija sa mesom. Stanovnik EU pojede 65,1 kilograma mesa i preradevina, a stanovnik Srbije 43 kilograma. Stanovnik Srbije pojede godišnje skoro 60 kilograma voća što je tri puta manje od stanovnika EU.

    Situacija u poljoprivredi je alarmantna. Nastavi li se ovako, Srbija će postati uvoznik hrane. Prošlogodišnja cena od 9 dinara za žito je bila tako mala da poljoprivrednik koji je imao prinos od 5 tona po hektaru nije mogao da vrati ni ono što je uložio. Otkupna mleka je tri puta manja od maloprodajne, dok su u regionu i EU često veće od cene u prodavnici. Ako se to zna jasno je zašto danas u Srbiji ima pet puta manje muznih krava, nego pre dvadeset godina. Jeftinije je da se kupi mleko od seljaka nego da se pije minaralna voda!? Država mora politikom cena da zaštiti poljoprivredu, kao i da spase seljake od nakupaca i trgovaca koji žive na račun onih koji rade.

    Poslednji je trenutak da se poljoprivreda proglasi strateškom privrednom granom u Srbiji i da se kroz ulaganja u nju dođe do situacije da Srbija živi od nje, a samo da se hrani. Savremene političke elite pokušavaju da razumeju svetske procese i da svoja društva na vreme pripreme da učestvuju u njima i da imaju koristi. Da će proizvodnja hrane, posebno zdrave, biti jedna od najvažnijih potreba naše planete vrlo je jasno. Da Srbija ima potencijale da ishrani deset puta više ljudi nego što ima stanovnika takođe je jasno. Pa šta čekamo?

    Analiza Agencije ICP, Beograd
    http://www.icp-co.com/analize.php?prikaz=jedna&id=111&lang=sr

  12. Varagić Nikola каже:

    Milka nacionale

    Autor: Redakcijski komentar

    Bivša potpredsednica Delta holdinga Milka Forcan nastavila je da proziva dojučerašnjeg šefa Miroslava Miškovića tako što je u dvodelnom intervjuu jednom beogradskom tabloidu najpre poručila da je osnivač i vlasnik njene bivše firme „ekstremista“, a zatim je pokrenula bitna pitanja odnosa tajkuna prema medijima i političkim partijama. Govoreći o drugoj temi, Forcanova je rekla da Delta za oglašavanje u medijima troši milione evra i da postoje veze sa strankama, ali se „menjaju“. Treba joj verovati, jer kao nekadašnja Miškovićeva prva saradnica sigurno ima brojne insajderske informacije.

    Ipak, nije Milka Forcan (bar za sada) otkrila ništa novo. Svi znamo da tajkuni vole da kontrolišu i političare i novinare. To im je nekako i u „opisu radnog mesta“, ali ovi drugi, stranke i mediji, treba da pokušaju da se tome odupru, to jest da stave iznad svega širi, društveni interes, kao i svoj novinarski kodeks i profesionalni ugled. Kada je počeo raskol u vrhu Deltine kuće, javnost je jednodušno stala na stranu lepše polovine dvojca Mišković-Forcan. Mišković je u ovoj zemlji toliko nepopularan da ko god se protiv njega pobuni pobere simpatije. Vlasnik Delte jeste do bogatstva došao na, najblaže rečeno, sumnjiv način, a da je Srbija iole ozbiljna država sve bi to bilo dobro ispitano.

    U celoj priči se kao problem javlja to što je glavni kritičar i „borac“ protiv Miškovića postala njegova dojučerašnja „desna ruka“, zbog čega se javljaju i brojne sumnje. Evo, na reči Forcanove o Miškovićevom uticaju na medije, brojni novinari su se prisetili da je u toj „prljavoj“ raboti i ona sama učestvovala. I kako onda poverovati njenim altruističkim motivima obračuna s Miškovićem? Kako poverovati da nema političke pozadine u njihovom sukobu? U Srbiji je, jednostavno, sve politika.

    Na prvi pogled, sukob Forcan-Mišković podseća na raskol SRS-SNS. Kao što su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić preko noći „zaboravili“ svoje radikalske radove, a njihov bivši šef postade „monstrum“ i „miš“, tako Forcan ova pokušava da zaboravi neke delove svoje uloge u Delti, a Mišković postade „ekstremista“. Ko svet gleda kroz „ružičaste“ naočare, kao donedavno Milka Forcan, može da poveruje u takvo viđenje, ali nisu svi u ovoj zemlji toliko naivni.

    Optužbama na relaciji Forcan-Mišković treba da se pozabavi pravosuđe, koje mora da raspetlja složeno klupko vlasničkih i ostalih odnosa pre svega u Jugohemiji, a verovatno i još nekim preduzećima iz sistema Delta. Da je Srbija ozbiljna država to bi do sada već bilo urađeno, ali…

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/milka_nacionale.46.html?news_id=197209

  13. Varagić Nikola каже:

    Nevolje vojnih penzionera Srbije

    REAGOVANJE

    Autor: Stipe Sikavica

    Vojnopenzionerski svet već punih šest godina muči problem neujednačenih penzija koji je izazvala jedna problematična odluka nadležnog državnog organa. Nakon što je Savet ministara onovremene Državne zajednice Srbija i Crna Gora doneo Uredbu koja je stupila na snagu 1. avgusta 2004. godine, a na temelju koje se imala povećati plata aktivnom sastavu Vojske SCG – po zakonskom automatizmu srazmerno je trebalo povećati i novčana primanja vojnim penzionerima, i, s glave na glavu, mesečno penzionersko povećanje je osciliralo oko brojke od 4.000 dinara.

    http://www.danas.rs

    Međutim, pošto je vojna kasa i u tom trenutku bila poluprazna, ondašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić povukao je neverovatno neodgovoran potez (teško je poverovati da je on to uradio bez konsultacija sa g. Mlađanom Dinkićem koji je u ono vreme bio na čelu Ministarstva finansija Srbije, to tim pre ako se zna da je Prvoslav Davinić bio politički kadar G17 plus): njegovom odlukom penzije su povećane samo onim vojnim osiguranicima koji su penzionisani posle 1. avgusta 2004. godine, dok je ona velika grupacija penzionera, njih više od 47.000, ostala prikraćena za tu značajnu povišicu!

    I, umesto da su se nadležni državni organi odmah dali u potragu za načinom kako da saniraju štetu izazvanu skandaloznom odlukom, stvari su krenule suprotnim smerom: plitka i bašmebrigovićka pamet državne birokratije ćušnula je problem u zonu zaborava. Tako je jedino članovima one velike grupacije penzionisanih vojnih lica, koji ne samo da su materijalno oštećeni nego su i psihički devastirani, ostalo da se uporno, najvećma tužbama bore protiv države ne bi li ostvarili svoja prava. Praksa, nažalost, pokazuje da je Udruženje vojnih penzionera Srbije (UVPS), sa predsednikom Ljubomirom Draganjcem i potpredsednikom Svetomirom Obrenčevićem na čelu, njihova jedina uporišna tačka, odnosno, jedina institucija koja istrajava u nastojanju da ispravi ovu državnu krivu Drinu.

    I tek 30. 11. 2007. godine Ministarstvo odbrane svojom odlukom, koju je doneo ministar Dragan Šutanovac, stalo je na kraj diskriminacionoj praksi tako što su mesečna primanja povećana i onoj velikoj grupaciji penzionera, te su penzije njenih pripadnika, počevši od 1.12. 2007. godine, bile izjednačene sa penzijama pripadnika one male grupe povlaštenih koji su umirovljeni posle 1. avgusta 2004. godine. Ali time je tek bilo načeto rešenje penzionerske kvadrature kruga, jer: ostao je nenamiren dug za više od 47.000 penzionisanih osoba koji se nataložio u periodu između 1. avgusta 2004. i 30. 11. 2007. godine, a to je oko 40 mesečnih rata od oko 4.000 dinara za svakog od njih u proseku, plus kamate.

    Verovalo se da će usvajanjem Zakona o Vojsci Srbije, koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, to pitanje biti definitivno stavljeno ad acta, budući da je opterećivalo i aktuelnu vlast i vojnopenzionersku populaciju. Utoliko pre ako se zna da je stavom 2. člana 193. rečenog zakona Vlada Srbije bila obavezna da smisli način i dinamiku „izmirenja obaveza“ prema pomenutoj penzionerskoj grupaciji, ali od toga nije bilo ništa. Tako penzionerima nije preostalo ništa drugo nego da tužbama krenu na nadležnu ispostavu države Srbije, to jest na Fond SOVO. Prema podacima Udruženja vojnih penzionera, do 30. juna 2010. protiv Fonda je podneto gotovo 30.000 tužbi „radi naplate neisplaćenog dela pripadajućih penzija“.

    Fond SOVO i sudske institucije valjda na svim nivoima na sve su načine nastojali da osporavaju i usporavaju parnične procese. Budući da se godišnje pravosnažno okončava oko 1.450 parnica, nemali broj umirovljenih vojnih veselnika mogao bi dočekati pravdu tek na onome svetu. Pa ipak, sve do čuvene reforme pravosudnog sistema u Srbiji parnični sporovi su nekako taljigali i do 30. marta 2010. pozitivno je rešena 4. 341 tužba, odnosno isplaćen je „neisplaćeni deo pripadajuće penzije“, zajedno sa kamatama i svim troškovima 4.341 penzioneru!

    Međutim, od reforme proces je potpuno zamro. Prema informacijama iz UVPS, Fond SOVO služi se „svim dopuštenim, ali i nedopuštenim sredstvima“ u „odugovlačenju sudskih postupaka“. Primera zarad (opet prema informacijama iz UVPS), 15. juna ove godine sastali su se direktor Fonda SOVO pukovnik mr Milojko Milovanović i predsednica Prvog osnovnog suda u Beogradu gospođa Tanja Šobot kojom su prilikom utanačili „niz mera“ e da bi „uskladili dinamiku okončanja postupaka sa finansijskim mogućnostima Fonda SOVO“. Naravno da je takva rabota nedopustiva i po ovozemaljskim i po Božijim zakonima. Potom, Fond je Višem sudu u Beogradu uputio više od 1500 žalbi na prvostepene presude, ali ih Sud, po svemu sudeći, i ne „uzima u razmatranje“, što takođe spada u strategiju i taktiku „odugovlačenja postupaka“.

    Penzioneri neće odustati od napora za ispravljanjem nepravde koja im je učinjena glupošću prethodnih vladajućih garnitura, pa makar se taj sizifovski posao protegnuo i do Strazbura.

  14. Varagić Nikola каже:

    Direktno povezivanje brzine evropskih integracija Srbije s kosovskim pitanjem izazvalo je nervozu i podele u vladajućoj koaliciji u Beogradu, na šta su zemlje „Kvinte“ i računale.

    Kako je Danasu reklo više dobro obaveštenih sagovornika, većina stranaka zalaže se za pokušaj iznalaženja kompromisa sa Kvintom, odnosno za „ublažavanje“ teksta rezolucije. Pored najglasnijeg SPO, za takav dogovor su i G17 plus i ostale manje članice koalicije, dok u DS i SPS za sada nema jedinstvenog stava.

    Naime, i među demokratama i socijalistima sve su glasnija mišljenja da je rezolucijom, i njenim iznenadnim podnošenjem i samim tekstom, „stavljen prst u oko“ Zapadu i da takvu grešku treba ispraviti. U ovom trenutku je konačna odluka Srbije potpuno neizvesna i zavisiće od stava koji na kraju bude zauzeo predsednik Tadić.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/zapad_podelio_srpsku_vlast_.56.html?news_id=197346

  15. Varagić Nikola каже:

    Глас Русије: Шта је остало од Војске Србије

    Колико је овако малобројна војска способна да гарантује безбедност грађана, поготово када се има у виду карактер ратова који су вођени на Балкану последњих деценија и несигурност граница везаних за статус Косова и Метохије.

    Војна реформа у Србији: како ће она утицати на борбену способност државе, да ли ће помоћи у борби за очување Косова и Метохије, на крају крајева, како ће се одразити на статус војника у српском друштву? Коментар експерта за савремену историју, београдског аналитичара Марка Пејовића:

    “Од 1. јануара 2011. године суспендује се општа војна обавеза у Србији, први пут у последњих 200 година, а најдубља реформа од времена краља Милана приводи се крају. Са првим даном наредне године Војска Србије имаће 30.000 припадника, од тога 11.000 професионалних војника и 2.000 младића на добровољном одслужењу војног рока. У случају рата или у некој другој кризној ситуацији, позиваће се активна резерва, која броји 35.000 људи. Укупан војни потенцијал Србије, дакле, износиће 65.000 припадника Војске, плус јединице полиције и жандармерије. Поред тога, у крајњем случају, могу бити позвани и остали грађани на испуњавање војне обавезе у одбрани земље.

    Реформа је део реорганизације и професионализације, а тиме и смањења, војски на Балкану под пресудним утицајем НАТО пакта, а Србија је последња у овом делу Европе која уводи професионалну војску. Истина у Европи постоје примери озбиљних армија које су задржале општу војну обавезу, попут Немачке и Русије, али на Балкану су готово све државе пошле путем професионализације.

    Процес је започет одмах после 2000. године када су одлуком Народне скупштине амнестирани од кривичне одговорности сви они који су до тада избегли војну обавезу. Уследила су потом два скраћења војног рока, прво са 12 на 9 месеци, а потом са 9 на 6 месеци. Истовремено је уведена и могућност цивилног служења, односно бесплатног рада у цивилној установи у месту становања, 8 сати дневно, али три месеца дуже од служења регуларног војног рока. Цивилно служење је углавном било слабо контролисано и често се претварало у фарсу. Уз то, још два пута су амнестирани они који су избегли и овакву војну обавезу, последњи пут почетком 2010. године. Таквим мерама служење војног рока практично је било добровољно већ 10 година и сада је то стање формализовано и додатно ограничено на 2000 војника.

    Међутим, овакво решење има читав низ мана и непознаница. Прво, колико је овако малобројна Војска способна да гарантује безбедност грађана, поготово када се има у виду карактер ратова који су вођени на Балкану последњих деценија и несигурност граница везаних за статус Косова и Метохије. Друго, није јасно ни да ли је овакав систем дугорочно одржив. Активна резерва, која је предвиђена до броја од 35.000 војника сада се лако може попунити јер је огромна већина становништва одслужила војни рок, али за 10 до 15 година тај број ће морати да се попуни само из оних 2.000 добровољаца који у две класе дају 4.000 регрута годишње. Такође, шта ће тада значити могућност позива на оружје свих осталих грађана, у случају најгоре опасности, када готово нико од њих неће имати никакво војно искуство.

    Треће, какав ће углед таква Војска имати у народу. До сада је општа војна обавеза изједначавала ова два појма, народ је био Војска, а Војска је била део народа. Из овога је проистицало високо поверење становништа у Војску која се у свим истраживањима јавног мњења налазила на првом или другом месту. Сада војник постаје занимање, попут службе полицајца, или ватрогасца и наредне године и деценије показаће да ли ће успети да се одржи још увек позитиван став грађана Србије. Очекивани пад угледа Војске у народу делимично ће успорити навика из прошлости да се Војска доживљава као чувар државе а полиција као чувар власти. У досадашњим полемикама указивало се да професионална армија може постати нова преторијанска гарда, отуђена од народа.

    Коначно, занимљив је и политички моменат у коме се последњи чин реформе спроводи. Из врхова власти упорно је наглашавано да ће питање Косова и Метохије бити решавано свим дипломатским средствима, док војно решење не долази у обзир. Самим тим, последња карта дипломатије, војна претња, је искључена. Суспензија опште војне обавезе, у тренутку заоштравања косовског питања, јасан је сигнал да Србија не напушта политику одрицања од употребе силе. Колико је то добар избор у предстојећем дипломатском натезању, тема је за посебну дискусију.

    Извор: http://serbian.ruvr.ru

  16. Varagić Nikola каже:

    Чедомир Антић

    Старији трик за музеј

    Народни музеј је затворен пуних седам година. Ову важну установу наше културе тако дуготрајно обамирање није задесило ни током светских ратова.

    Прошло је безмало годину и по дана откако сам на овом месту писао о застоју у реконструкцији Народног музеја у Београду; о кризи за коју је, такво сам уверење изнео у тексту, одговорно Министарство за културу Републике Србије. Народни музеј је затворен пуних седам година. Ову важну установу наше културе тако дуготрајно обамирање није задесило ни током светских ратова. Марта 2009. године Министарство културе је одбијањем да изврши обавезе које су надлежне установе и претходне државне администрације више пута прихватиле, као и оптужбама за наводно расипништво и злоупотребе, проузроковало колективну оставку Управног одбора Народног музеја.
    Стајући у одбрану истине и уважених научника и интелектуалаца, који су као чланови тог одбора данима систематски ружени од министарства и медија, приметио сам да ће критикована „цена реконструкције бити увећана”, а завршетак радова „додатно одложен”. После годину и по дана са жалошћу констатујем да се тако и догодило. После више месеци именован је нови управни одбор Народног музеја, а затим и некакав експертски тим. Више пута потврђен пројекат за реконструкцију нашег најстаријег и средишњег државног музеја је одбачен, а усвојени су оквири за нови пројекат.
    Припремајући се за расписивање конкурса за нови пројекат, министар и његов тим, често и редовно изјављују у медијима да је обезбеђено 20 милиона евра за реконструкцију (одбачени пројекат требало је да кошта ,,баснословних” 22,5 милиона евра), да ће се музеј проширити испод споменика на Тргу Републике (sic!), а реконструкција ће бити завршена 2012. године. Када је одлука ту, више не представљају препреку припреме, ни дуготрајне процедуре; све ће бити, обећавају из министарства брзо сређено, до следећих избора. Само што нико од одговорних, у свој тој ентузиjастичној брзини и енергији, није предвидео, рецимо, могућност да земљиште испод Трга Републике, можда, обилује подземним водама или је може бити, не дај боже, предвиђено за централну станицу будуће подземне железнице. Важно је да сви: нови чланови УО, ,,експерти” и, што је најважније, министар, говоре о 2012. као години у којој ће радови на реконструкцији (и ко зна чему још) бити довршени.
    Подсетимо, уколико не дође до смака света, који неки предвиђају управо споменуте године, 2012. требало би да буде време одржавања следећих скупштинских избора. Баш би било лепо и корисно да се до тада бар нешто заврши у згради Народног музеја. Они који су га затворили на дуже време него Аустроугари и Немци заједно, који су учинили све да се ради њихових политичких рачуна наша научна и стручна јавност доведе у недоумицу, желе некакав успех. Невоља се, међутим, крије у чињеници да ће и приликом овако брзе и „јефтине” реконструкције експонате који су похрањени у музеју неко морати негде да складишти и чува.
    Политичари би пред наредне изборе на Тргу Републике радо видели Лувр, али су међутим прошле године више новца из буџета издвајали за спортске балон-сале (у крајевима где су чули да је ЈУЛ заменила нека политичка шифра), него за реконструкцију зграде Народног музеја у Београду. Од прошле године се и суде са предузећем које је направило специјализовани депо за чување музејских предмета. Али зар је све то битно? И „Афера сателит” се летос, после пет година, завршила катастрофом, баш као што је аутор ових редова у том тексту из априла 2009. не много далековидо и најавио, а дириговане телевизије и новине нису за то оптуживале главне глумце наше власти, већ статисте који су одавно без моћи или ван Београда.
    У очекивању да мегаломанске намере дођу на стартну позицију, тамо где је велики и рационалан напор залеђен пре више година, намећу се питања. Постоји ли у нашој влади било каква одговорност, осим односа према партијским шефовима? Да ли ће, у случају да ,,музеј у подземљу” онемогуће воде, а оквирне трошкове, који су пре само годину дана сматрани превеликим, поједе криза, за следеће изборе бити довољно кречење и фарбање зграде музеја? Можда по узору на потемкиновску реконструкцију Универзитетске библиотеке из 1996, само споља (пошто ионако мало бирача заиста види све те установе изнутра…)? Да ли ико помишља на генерације студената (историје уметности, историје, археологије архитектуре…) које су студирајући биле онемогућене да посећују Народни музеј или раде у Народној библиотеци? Шта је са поколењима ученика лишених уточишта које ови светионици народне просвете пружају у тмини стварности „фарми”, „велике браће”, „размене жена”…?

    (Господин Антић је почетком априла 2009. у „Политици” објавио текст под насловом „Стари трик за музеј”)

    Чедомир Антић, Напредни клуб

    http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Stariji-trik-za-muzej.sr.html

  17. Milorad Kolašinac каже:

    Profesionalizacija vojske da ali ne na ovaj način.Ispada da smo mi najpametniji na svetu kada je u pitanju odbrambeni sistem,a mogli smo komotno kada smo preuzeli organizaciju vojske i činove po nemačkom sistemu tj. brigadni sistem pa zašto i neuzesmo i njihovu šemu 50% profesionalni sastav i 50% regrutni sastav,pa nismo mi bogatiji od Nemačke a ni pametniji.Kao bivši profesionalni pripadnik vojske,odgovorno tvrdim da sa ovakvim sistemom plaćanja u vojsci smo daleko od profesionalnosti i opet tvrdim da ako plate ne budu vezane sa koeficijentom 3 a time ako profesionalci ne budu profesionalno plaćeni sve će to onda ličiti na jedan neorganizovani amaterizam.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: