Србија је некада имала војску и официре за понос… А данас?

Генерал Јован Милановић – обавештајац који је открио НАТО планове за агресију на СРЈ

Аутор: Драгана Бокан

Објављено: 12. 09. 2010.

Србија је данас под тешким бременом обавештајног деловања страних агенција које су носиоци економских, политичких и војних дестабилизација. Француски медији су аферу „Бинел“ сврстали међу три највеће шпијунске афере после Другог светског рата. У тој афери ради се о хапшењу француског мајора Бинела 1998. године, шефа кабинета генерала Пјера Вироа, начелника Главног штаба Француске при војном комитету НАТО-а, који је осуђен због шпијунаже у корист Србије. Генерал у пензији Јован Милановић, бивши обавештајац, каже за „Актер“ да је мајор Бинел био један од кључних извора који му је, док је боравио у Бриселу, достављао информације и документе из НАТО-а. „Он није био мој ’оперативни циљ’. Циљ је био његов шеф, генерал француске војне делегације у Војном комитету у НАТО-у. Он се у име Француске опирао и супротстављао евентуалној агресији, а тада је то био и званични став Француске. Он, и Бинел, су исказивали наклоност према српском народу. У току лета 1998. године НАТО је интензивно радио на припреми планова за агресију. Крај маја те године може се сматрати почетком њихове израде, јер је Хавијер Солана тада издао, у име Савета НАТО-а, политичку директиву Војном комитету и Команди НАТО-а у Монсу, где је иначе седиште те војне структуре. Од тада па све до 1. новембра те године, док мајор Пјер Анри Бинел није откривен, а ја стављен у кућни притвор, доставио сам Београду око хиљаду страница информација и близу две хиљаде страница докумената НАТО-а од којих су неки били елаборати планова за агресију која је била у припреми“, каже на почетку разговора за „Актер“ генерал Јован Милановић.

Брисел је највећа обавештајна кухиња у свету. Ви сте били у Бриселу на позицији министра-саветника од 1995. до 1998. године, јер тадашња СР Југославија није имала војног аташеа. Шта је све било у документима француског обавештајца? Који је најзначајнији документ који вам је дао Бинел?

Захваљујући историјској традицији, професионалности и добром избору кадрова, наша обавештајна служба перманентно је сервисирала државни и војни врх правовременим и изворним информацијама од интереса за безбедност земље. Поверење народа и државе ми обавештајци смо оправдали, и спречили стратегијско изненађење. Планови одбране земље су постојали, али су они добили конкретну димензију и до детаља ажурирани током лета и јесени 1998. године. Њихово ажурирање је ишло са толиким степеном прецизности захваљујући подацима, информацијама и плановима који су достављани из Брисела и других центара моћи. Веома често су ти подаци били толико „врући“ да их није делило више од неколико сати од тренутка њиховог усвајања у НАТО-у до пристизања у Генералштаб Војске СР Југославије. Од јула 1998. године имали смо прилике да се мајор Бинел и ја више пута видимо и увек је био спреман да ми пружи све информације које су ми биле неопходне. Кључни састанак се десио 1. октобра у једном грчком ресторану у Бриселу. До тога датума Београду је било познато све: 13. октобар као датум активирања планова агресије, серија удара по кључним положајима, аеродромима, складиштима и друго. Потом 48 сати траје пауза и ултиматум СРЈ да прихвати услове НАТО-а и повуче војне и полицијске снаге са КиМ и испуни низ неприхватљивих услова. Након тога, ако се не испуне услови ултиматума, следи серија нових удара. Не наслућујући да су планови о агресији већ током ноћи били на столу начелника Генералштаба СРЈ, Американци су током наредних дана из ваздуха вршили верификацију позиција циљева. Иначе, већина циљева је меморисана у главама крстарећих ракета још током пролећа 1998. године. Извиђањем су утврдили да циљева нема, јер је ГШ СРЈ израдио нови план такозване дисперзије и склонио циљеве са ранијих позиција. Пошто је агресија постала несврсисходна, а планови НАТО-а неупотребљиви, у Београду је 12. октобра одржан састанак лидера НАТО-а и Слободана Милошевића. На том састанку постигнут је договор о делимичном повлачењу војске и полиције са КиМ, а договорен је и долазак такозваних верификатора, након чега се улази у период „зимског примирја“.

„Наше службе су као и цео војнички састав увек биле и увек ће бити патриотски настројене и увек спремне да бране своју земљу, народ и тековину. Ретко који народ има такав потенцијал. Ми смо били свесни да се супротстављамо далеко надмоћнијем агресору, уверени да се отаџбина мора бранити. Остављам по страни историјске грешке које је политика починила, нека то оцењују историчари. Милошевић је имао страх од војске, зато није имао поверења. Тај његов страх био је због непознавања историјске оданости те војске својој отаџбини и народу. Није схватио да војска не жели његову власт, већ државну и уставну подршку да изврши задатке које јој налаже одбрана територијалног интегритета земље и ништа више. Наша војска и њене службе биле су и биће способне за сваки изазов, када је нахраниш, бринеш о њиховим породицама, када је логистички и организацијски оганизујеш, када је не понижаваш и партијски не злоупотребљаваш“, каже Јован Милановић.

Да ли је тачно да је мајор Бинел на суђењу изјавио да вам је предао документа, али да је то учинио из хуманих разлога, како би натерао тадашње југословенско руководство на компромис и тиме спречио разарање СРЈ?

Прва изјава Бинела, на почетку истраге, била је да је то урадио из хуманих разлога, јер је сматрао да ако је исељавање Шиптара хуманитарна катастрофа, онда ће бомбардовање НАТО-а на циљеве у СРЈ бити још већа катастрофа. Рекао је да воли Србе, да се не каје и да би то поново урадио у некој другој прилици. Због изјаве да „воли Србе“ подигнут је одијум у Француској и „демократском“ Западу, због саме помисли да неко то може да каже. За њих би најприхватљивија варијанта била да је од мене добио десетине хиљада евра и онда би био „плод негативне кадровске селекције“. Међутим, мајор Бинел је имао бриљантну биографију, био је на престижним војним школама и потомак је Солунца.

Изјавили сте да део југословенске власти није веровао у информације које је обезбедила југословенска војска и да је Слободан Милошевић био у уверењу да се не ради о агресији већ о „дипломатији потпомогнутој војном претњом“. Можете ли рећи која је то висока личност, када се дошло до података о нападу на СРЈ, рекла: „Шта то нама војска подмеће, какав рат?“.

У то време наш амбасадор у Белгији био је покојни Никола Чичановић. Из пијетета сам дужан рећи – изузетан дипломата. Могао је бити ментор већини министара иностраних послова. На дан пре него што само добио планове од Бинела, срели смо се на једном пријему. Он се тада управо вратио из Београда. Ја сам га иначе свакодневно информисао о својим сазнањима и о предстојећој агресији. Он није имао значајније информације, јер су наше дипломате имале веома низак ниво дипломатске и обавештајне комуникације са представницима – чланицама НАТО-а, а исто тако државе чланице НАТО-а и ЕУ нису нас позивале на пријеме и вечере. Из тих разлога, а и због лоше кадровске структуре у амбасади, веома је мало квалитетних информација стизало у Београд. Током тог сусрета ја сам му веома панично испричао шта се дешава у НАТО-у и да се до датума агресије одбројавају дани. Током разговора ми је рекао да га је „шеф“ питао у Београду – ко је тај пуковник који нас даноноћно засипа информацијама о агресији, па нас Војска притиска. Рекао му је: „Шта је то, какав бре рат. Па, иако буде нешто, то ће бити два-три удара, па ћемо после да преговарамо ако треба.“ Цивилне дипломате су „шефом“ звале Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Живорада Јовановића. Ко је од њих био тај „шеф“, ни данас не знам, али наслућујем. А тај „шеф“ није чак ни знао да тада нисам био пуковник, него генерал – дуже од годину дана.

Да ли се улога војног обавештајца променила у последњих двадесетак година, односно од распада СФРЈ?

То је један од два заната чија се улога није променила. Техничка подршка је изузетно важна, али људски фактор је незаменљив. САД су у Немачкој имале (имају) Центар за пресретање електронских комуникација и фреквенција. Постојао је податак да могу пресрести преко 200.000 комуникација у минути. Данас могу много више. Зашто нисам откривен скоро четири године, а двапут недељно сам улазио у НАТО.

Србија данас има 19 војних изасланстава у најзначајнијим државама света, са којима има развијене војне и војноекономске односе.  Да ли је по вама то довољан број изасланстава, с обзиром на то да се Србија налази у ситуацији када се њени циљеви спољне политике крећу од Америке, ЕУ, Русије, суседа…

Некада, у озбиљној држави, Војсци и дипломатији, знало се шта је основни задатак сваког дипломатског представништва, па и војног изасланства. Једни су пратили војне савезе и коалиције, други велике силе са посебним интересима према геополитичком и геостратегијском простору у којем је Југославија, ма како се она звала. А, трећи су имали приоритетне задатке у домену војно-економске сарадње. Постоји правило у свету. Када се војска бројчано смањује, повећава се прогресивно број војних обавештајаца и сарадника у иностранству. То није наш пример. Према томе, недовољан је број војних изасланика.

Који су по вама изазови и претње које утичу на безбедност Србије?

Највећа претња за безбедност је једнострана и противправно проглашена независност Косова. Такође, на југу Србије се јавља екстремизам, а у појединим регионима постоје групације које делују са позиција верског и идеолошког радикализма… Независност Косова је последица оружано реализоване безбедносне претње. Дакле, прво изазивање кризе, потом изазивање оружане побуне, покушај насилне сецесије као резултат “егзодуса” и хуманитарне катастрофе и на крају спољна агресија. Противправно проглашена независност није једнострана. У њеној реализацији је учествовао НАТО, већи део чланица ЕУ и држава радикалног исламског фундаментализма. Затим, мултинационалне компаније и прљави банкарски и монетарни систем. Према томе, НАТО као носилац оружане претње и војног дисбаланса у региону, чланице ЕУ као могући изазивачи економске дестабилизације због отезања примања Србије у ЕУ, Турска као носилац неоосманизма на Балкану, и Албанија као дугогодишњи реметилачки фактор безбедности у региону су изазови који утичу на безбедност Србије. Не мислим да Србији од напред наведених носилаца изазова безбедносних претњи прети било каква војна интервенција, али “статус перманентне кризе” је пројекат који је у НАТО-у усвојен новембра 1998. године и он је актуелан и данас уз повремене модификације.

Може се чути да су прикривеним деловањем у Србији стране обавештајне службе допринеле дезинтеграционим процесима, посебно када је реч о Косову, а поједини обавештајни системи настоје да контролишу и друга подручја са кризним потенцијалима како би их, у случају потребе, активирали као нова жаришта дестабилизације? Какав је ваш коментар?

Овде већ више од деценије нема ничег прикривеног. Оне делују јавно, дрско, агресорски. Поучан је пример деловања британског војног аташеа више година пре, за време и после агресије НАТО-а. Он је најдиректније руководио кризом на КиМ током 1998. године. Читао сам његове лажи које је достављао у НАТО, на основу којих је већи део генерала и високих дипломата и у британској делегацији био заведен. Тај човек је иступио као сведок отпужбе против свих српских оптуженика у Хагу. Био сам позван, као сведок одбране на основу мојих информација из Брисела, да сведочим о бројном стању и организацији ОВК у 1998. години, суочим се са њим и прекинем серију бројних лажи и обмана. У томе су ме спречиле наше власти, обавештавајући ме преко адвоката да је моја документација уништена, што није било тачно. Његово дело је са истим жаром наставио и његов заменик који је дошао у Београд 2000. године. Обавештајна заједница САД окупља око 2.000 организација и око 800.000 људи. То је збир више од половине европских армија, безуспешно покушавајући да успостави контролу над појединим регионима. Србија је данас под тешким бременом обавештајног деловања страних агенција које су носиоци економских, политичких и војних дестабилизација.

У нашој земљи спроводи се приватизација целокупне привреде, а самим тим и утицај на друштвене и политичке токове у земљи од ко зна кога. Како ово питање, као и питање рада обавештајних служби у региону и шире могу да утичу на целокупну ситуацију, и у ком правцу?

Да вас исправим, приватизација се не спроводи, све што је имало већ је спроведено. Када држава остане без економских ресурса, остаје без логистичке подршке своје одбране. Новинар Никола Влаховић каже у једној озбиљној анализи периода 2003–2010. да је у Србији „извршена библијска пљачка сопствене имовине“. У таквим условима обавештајне службе, из било које земље долазиле, делују насилнички, склоне су да примењују различите врсте претњи и да вам издају „налоге“ како да се понашате, да вам одређују са ким и како ћете сарађивати у региону. Како се супротставити претњама и изазовима? Немам одговор на то питање. Можда то има у неким новијим уџбеницима.

ДВАПУТ САМ СЕ ЗАКЛЕО

„Двапут сам се заклео. Први пут када сам положио војничку заклетву када сам примљен на Војну Академију. Други пут је то било у време мандата у Бриселу. Током лета дошао сам на реферисање код начелника Обавештајне службе и начелника Генералштаба СРЈ. Износио сам процену ситуације и могућност агресије НАТО-а. Био сам упитан да ли је могуће да доживимо стратегијско изненађење и да будемо уништени на мирнодопским локацијама (у касарнама). Прво, рекао сам да је НАТО веома гломазна организација и да јој је потребан период и коалициони консензус. Према томе, није било могуће. Друго, рекао сам, заклињем се да се жив у земљу нећу вратити ако земља доживи стратегијско изненађење. Дакле, за агресију која се десила 1999. године знао је и државни и војни врх и то неколико месеци раније“, објашњава за наш лист Милановић.

У јавности су присутне предрасуде да је дипломатија лагодан живот доконих људи који иду од пријема до пријема. Из вашег искуства, шта је у суштини војни обавештајац?

Баш тако. Многи су провели живот у дипломатји веома лагодно. Од пријема до пријема. Био сам сведок када су колеге једном нашем дипломати доносиле пиће уместо конобара тако што су му два вискија сипала у једну чашу и брзо га напијали, након чега је оперативан рад са њим био једноставан. Било је дипломата који данима нису имали шта да јаве централи. Међу војним обавештајцима тога је мање. У време агресије био сам заменик шефа обавештајне службе. Захтевао сам и вратили смо све који нису били способни да одговоре на задатке које смо им свакодневно постављали. Моје искуство из војне дипломатије је беспрекорни патриотизам, даноноћни рад и никад довољно информација.

Извор:  http://www.akter.co.rs/

One Response to Србија је некада имала војску и официре за понос… А данас?

  1. Varagić Nikola каже:

    Gnjurci

    MOJ IZBOR

    Autor: Ruža Ćirković

    ULOGA GNJURANJA U NAŠOJ SPOLJNOJ POLITICI:

    Nekima je bilo teško da prihvate, mada nije baš bilo teško razumeti, zašto je Slobodan Milošević želeo da liči na Tita. Ali zašto ovi aktuelni naši, i to baš u spoljnoj politici, žele da liče na Slobodana Miloševića – ne bih se setila ni za tri života. Srbija je tako prošle nedelje podnela Generalnoj skupštini UN ispravljen pismeni zadatak pod naslovom: „Časni sude, primamo k znanju sa uvažavanjem“ … i jednom jedinom tačkom datom u dve podjednako uzbudljive varijante narodne doskočice: „Što se gnjuramo, kad nam dupe viri“. Navodno smo za ovaj ispravak, napisan uz pomoć učiteljice, dobili i neke nagrade, ali će one za nas ostati tajna. I bolje nam je.

    ULOGA ŠAMARA U NAŠOJ EKONOMIJI:

    Koliko se sećam, Rusi su prvi put demonstrativno masovno izašli na ulice kad je ponestalo cigareta. Što se moje porodice tiče, mi ćemo to učiniti zbog mleka. Pijemo ga mnogo, a spavamo dugo. Dosta dobra kombinacija za pobrljaviti. Pa zatvorim oči. Triput ponovim: „Mirko (Cvetković) im je rekao da to više ne smeju da rade“. Ništa. Ne pomaže. Mleka nema. Saša Dragin više liči na učitelja-pripravnika nego na ministra poljoprivrede. On nas budi iz košmara podsećajući nas na nekog Gorana Ljubičića, nekad respektabilnog kupca mnogih naših mlekara, koji nije završio u Luci Beograd, kao mnogi službenici Agencije za privatizaciju – nego u Salfordu. Razlika je drastična!!! Ljubičić je privatno lice – može da završi gde hoće. Dočim Dragin filozofira o košmarima kapitalizma latinoameričkog tipa. I daje sve od sebe ne bi li osposobio Pančevačku mlekaru za konačan obračun sa Salford- monopolom. Zažmurim. Ponovim triput: „Pokazaće njima Dragin“. Ništa ne pomaže. Mleka i dalje nema.

    „Pa dobro, gde je taj Čume? Da im nalupa par šamara, pa da vidimo da li ima mleka!“, već halucinira jedan od mojih kućnih zavisnika. Samo Surčin Srbiju spasava. Od svih njenih Salforda. Klin se klinom izbija. A Salford Surčinom. Samo je Surčin po snazi na ravnoj nozi sa Salfordom. Na istoj talasnoj dužini. Na odgovarajućoj frekvenciji. Od istog oca. Od iste majke. Isto jezičko područje. Ista pedagoška škola.

    ULOGA POLITIKE U PRODAJI NIS-a:

    Da li ovo što se dešava na Beogradskoj berzi znači da su Rusi NIS preplatili? Mada neki upućeni mnogo bolje od mene, tvrde da nisu nimalo iznenađeni tokom trgovanja akcijama Naftne industrije Srbije, ja i dalje jesam. Tužno sam iznenađena. Zaključno sa prošlim četvrtkom oko 55.000 građana Srbije prodalo je svoje akcije u jednoj od najvećih domaćih kompanija. Njih oko 38.000 to je učinilo po garantovanoj ceni po kojoj ih je ruskom Gazpromnjeftu prodala i država (4, 8 evra po akciji), nešto više od 17.000 po ceni nižoj od garantovane. Zasad je reč o trgovini minornim udelom u NIS-u. Cena akcije kontinuirano, iz dana u dan, pada a ponuda onih koji ipak žele da svoje akcije prodaju, iz dana u dan, raste. Iz ovoga možemo zaključiti da su prvih dana akcije prodavali oni kojima je odmah potrebno 2.500 dinara, a da ih sad prodaju i oni uplašeni da neće moći da dobiju ni tih 2.500 dinara. Akcijama NIS-a očito se trguje na najnižem sadržajnom nivou. Što bi rekla direktorka Beogradske berze – kao obveznicama stare devizne štednje. Kupci nisu investitori nego špekulanti koji računaju da zarade na razlici između cene po kojoj akcije građana, zaključno sa februarom sledeće godine, moraju otkupiti Rusi, a koja iznosi 4,8 evra po akciji, i cene po kojoj je ovih dana plaćaju na Berzi. Sem spremnosti građana da akciju daju uz diskont, računa se i na rast vrednosti evra. Dobro je još jednom podsetiti da građani i zaposleni u NIS-u imaju lep paket od oko 19 odsto akcija, a da oko 29 odsto još u svom vlasništvu ima država Srbija. Tako da se ne radi o sići sasvim neinteresantnoj za veće investitore. Javna nebriga za katastrofalni start NIS-ove akcije na tržištu, pokazuje da političari i investitori smatraju da je konačna sudbina te kompanije još sasvim otvoreno pitanje. Kao što znamo čak dve dosta uticajne političke stranke – G17 plus i LDP – osporavaju cenu po kojoj je 51 odsto NIS-a prodato Rusima, a ima i predloga da se ceo energetski sporazum sa Rusima revidira. Rusija je veeelika zemlja, ali nisu male ni države čije se neraspoloženje prema energetskom „slizavanju“ Srbije i Rusije reflektuje u politici stranaka Mlađana Dinkića i Čedomira Jovanovića. Mada se ne vidi čime bi se energetska saradnja sa Rusima dala nadomestiti. Tržištu očito nije sasvim jasno ni kako će se ova domaća politička neslaganja u vezi sa energetskim poslovima odraziti na ruske investicione namere u NIS-u. A na sve to logično dolazi snažan (Demokratski) pritisak da se zapadnom investitoru omogući gradnja (konkurentske) rafinerije u Smederevu.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/gnjurci.884.html?news_id=199191

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: