Дачек: Влада је стабилна

Почела прослава 10-годишњице 5. октобра:

TADIĆEVA POLICIJA UHAPSILA MAKIJA

.

ponedeljak, 13 septembar 2010 07:22  Ž. C.
.

maki1309article
.
Kako je hapšenje jednog od junaka Petog oktobra pokazalo da neki kontinuiteti između Slobe i Borisa ipak postoje i kako im je ime – politički zatvorenici.

Ako ste se pitali kako će srpska vlast obeležiti desetogodišnjicu Petog oktobra, ovo vam sigurno ne bi palo na pamet: u nedelju, 12. septembra, predveče, na graničnom prelazu Kotorman, između Bosne i Hercegovine i Srbije, srpska policija uhapsila je Bogoljuba Arsenijevića Makija (55).

Arsenijević je uhapšen upravo zbog onoga po čemu ga se, iako kroz maglu, još sećate – po tome što je učestvovao u obaranju vlasti Slobodana Miloševića. Na čelu valjevskog građanskog otpora izazvavši tzv. „Petrovdanski ustanak“, kada je 1999. godine pozvao građane da zauzmu opštinu, Makija je iste godine Miloševićevo pravosuđe osudilo na tri godine zatvora.

Maki, slikar i ikonopisac, uspešno se krio od Miloševićeve vlasti, da bi mu posle Petog oktobra 2000. viši sud poništio presudu i predmet vratio na početak.

Tada je sve ličilo na klasičnu petooktobarsku biografiju. Samo je još trebalo da uđe u politiku, da se obogati, da obrne nekoliko privatizacija i postane ugledan i zaslužan građanin Srbije, skoro kao Slobodan Homen. Nešto tu, međutim, od samog početka nije bilo u redu: nije ušao u politiku, nije se obogatio, nije učestvovao u privatizacijama. Ako to pripisujete odsustvu njegovog talenta za politiku i biznis, ili tome što za učešće u privatizaciji nije imao para, mogao bih da vam nabrojim mnogo netalentovanih koji 4. oktobra nisu imali ni za turu pića, a danas izgledaju kao da im je Roleks ime rodnog sela.

Elem, već to je bilo dovoljno sumnjivo, ostalo je bilo logično: Maki je u ponovljenom postupku najpre zahtevao izuzeće sudije, a onda je, kako buntovniku i priliči, prestao da se odaziva na pozive suda.

Preko Ministarstva pravde, u više navrata je podnošen predlog predsedniku Republike za Makijevo pomilovanje, ali se čini da, pored tolikih rezolucija, deklaracija i odlučnih direktiva predsednika Tadića, Makijev mali slučaj nije došao na red.

U međuvremenu, čini se da Maki nije dovoljno pažljivo čitao ni novine, jer da jeste, saznao bi da je u Srbiji pravosuđe reformisano, da je započela borba protiv kriminala svih vrsta, što će reći da je u Srbiju došla pravna država. Da je samo to znao, Maki bi se sam predao. Ali nije.

Sudsko veće je u septembru 2009. godine podnelo predlog za raspisivnaje poternice, koja je nedavno aktivirana. Maki je uhapšen dok se vraćao u Srbiju, odmah je sproveden u pritvor u Valjevu i, prema rečima njegove bivše supruge Katarine Marinković, u ponedeljak bi trebalo da se nađe pred istražnim sudijom.

Iako sam se odavno ispisao iz društva ljubitelja Petog oktobra, držim da je ovaj kontinuitet u kome tadićevci hapse Miloševićeve političke zatvorenike malo više od koincidencije. Uz mali oprez u učitavanju značenja: nije Maki uhapšen zato što je rušio Miloševića niti zato što policiju ponovo vodi SPS (Dačić danas više liči na Makija nego Maki na sebe). Maki je uhapšen zato što, uprkos preporučujućoj činjenici iz njegove buntovničke biografije, nije bio deo ekipe, što se, dakle, nije postajalo učešćem u buntu, već u onome što je bilo posle, gde su postignuta zadovoljstva višestruko prevazilazila rizike.

Ako se sete da Makija prebace u zatvor u Beograd, možda će mu se tamo najviše obradovati Radisav Raja Rodić, vlasnik „Kurira“ (ako je još to) i politički zatvorenik Tadićevog režima (to sigurno jeste). Rodić bi mogao da se uveri da neki kontinuiteti u Srbiji ipak postoje, da se politički zatvorenici nasleđuju, čak i kad se politike međusobno ruše. Tako da bi Rodića, koji već skoro godinu dana bez suđenja sedi u pritvoru, Makijevo hapšenje moglo uveriti da to neće trajati večno i da bi njegov slučaj mogao da uđe u fazu završetka negde oko 2020. godine.

Ako bi nečim ove političke zatvorenike mogao da utešim, neka ne brinu: ne propuštaju mnogo sedeći u zatvoru jer ni do 2020. nećemo ući u Evropu. Tako da će, zahvaljujući tome što je Srbija pravna država, kad izađu, ionako doći na skoro pa gotovo.

Novi Standard

13 Responses to Дачек: Влада је стабилна

  1. Varagić Nikola каже:

    Arsenijević ne želi novo suđenje po optužnici iz 1999.

    Autor: Beta

    Valjevo – Valjevski slikar i ikonopisac Bogoljub Arsenijević Maki (56) izjavio je danas da ne prihvata novo suđenje po optužnici iz 1999. godine za ometanje službenih lica u obavljanju poslova bezbednosti.

    http://www.danas.rs

    Arsenijević je uhapšen prošle noći pri pokušaju ulaska u Srbiju iz BiH, na graničnom prelazu Kotroman, po poternici Višeg suda u Valjevu izdatoj zbog neodazivanja sudskim pozivima za početak novog glavnog pretresa.

    Danas je priveden u taj sud, gde je dao iskaz.

    – Izjavio sam da ne prihvatam novo suđenje, jedino prihvatam da ta optužnica protiv mene bude povučena jer je pravosuđe imalo deset godina da okonča postupak, a to nije učinilo – rekao je Arsenijević agenciji Beta u zgradi suda.

    Arsenijević je dodao da će, u slučaju da mu bude određen pritvor do končanja ponovljenog suđenja, u Okruznom zatvoru u Valjevu početi štrajk glađu koji će trajati do ispunjenja njegovih zahteva.

    U Višem sudu od jutros zaseda Vanraspravno krivično veće, a u slučaj je uključen i visi tužilac.

    U sudu je viđen i nekadašnji aktivista Otpora Srđan Milivojević, koji je rekao da je došao da pomogne Makiju u ime Otpora, u kome su u periodu protesta protiv Miloševića bili obojica.

    Milivojević je danas narodni poslanik Demokratske stranke.

    Arsenijević je naveo da je imao informacije da je njegov slučaj „rešen“, ali da očigledno nije tako.

    – U Valjevo sam dolazio iz Crne Gore, gde mesecima radim, i bio sam dostupan vlastima. U međuvremenu je raspisana poternica Višeg suda, po kojoj sam prošle noći uhapšen, pa sam znao šta će se desiti kada su mi na graničnom prelazu Kotroman zatražena dokumenta – rekao je agenciji Beta.

    Naveo je da je policija bila korektna, da nije zadržan u Okružnom zatvoru već je u Viši sud doveden iz valjevske Policijske uprave.

    Arsenijević je 12. jula 1999. na Gradskom trgu u valjevu organizovao „miting protiv (Miloševićeve) vlasti“ na kojem je došlo do incidenata prilikom pokušaja zauzimanja zgrade SO Valjevo.

    U incidentima je bilo povređenih i među policajcima, koji su obezbeđivali zgradu, i među demonstrantima.

    Tadašnji Okružni sud izrekao mu je tri godine zatvora, ali je Vrhovni sud Srbije tu presudu ukinuo i naložio novo suđenje sa rekonstrukcijom na licu mesta.

    Novo suđenje do danas nije održano.

    Bogoljub Arsenijević je zgradu Višeg suda oko podneva napustio u pratnji svog advokata Luke Aćimovića iz Valjeva, koji očekuje da Vanraspravno krivično veće donese rešenje o ukidanju poternice protiv njegovog klijenta.

  2. Varagić Nikola каже:

    Srbe kultura ne zanima

    Autor: Tanjug

    Kultura u Srbiji je marginalizovana i na poražavajuće niskom nivou o čemu svedoči i činjenica da samo jedna četvrtina građana shvata šta ona znači u svakodnevnom životu, rečeno je danas prilikom predstavljanja knjige “Kultura i preobražaj Srbije – vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine“.

    http://www.danas.rs

    Knjiga je posvećena doživljaju kulture među građanima u svakodnevnom životu, i odgovorima na pitanja kako je doživljavaju, šta ona za njih predstavlja i kako ocenjuju kulturu u svom gradu ili državi, istakla je Golubovićeva na konferenciji za novinare.

    Ona je dodala da se može izvršiti klasifikacija ispitanika na one koji ništa ne znaju o kulturi i koji se uglavnom posvećeni “golom životu“, u sredini su konzumenti kulture koji posećuju muzeje i pozorišta samo kad imaju novca, a vrlo mali broj čini grupa “osvešćenih“ koji su kritički i kulturno orijentisani.
    Zagorka Golubović: Današnja masovna kultura predstavlja praznu zabavu

    – Ne shvata se da je kultura način života i da ono što daje pravac i odredjuje koje su to glavne vrednosti po kojima će se razvijati’ – istakla je Golubović.
    Prema njenim rečima, utisak je većine građana da se društvo kreće unazad i umesto tranzicione evolucije imamo involuciju.
    – U poredjenju sa prisustvom kulture u društvu 60-ih i delom 70-ih godina prošlog veka, kada je kultura bila jako cenjena i bilo je svuda, a čak je i masovna kultura bila daleko sadržajnija, današnja masovna kultura je u stvari ‘pink kultura’ koja predstavlja ispraznu zabavu – dodala je Golubović.
    Autorka Isidora Jarićje navela da je knjiga rezultat četvrtog u nizu istraživanja “Politika i svakodnevni život“ na kojima se radi od 2001. godine i kroz koja se prate osećanja građana Srbije vezanih za budućnost.
    – U svakom od ovih istraživanja imamo i jedan broj istih ispitanika koje pratimo od samog početka projekta – rekla je ona i dodala da je ovo istraživanje pokazalo da je razočaranje dominantno osećanje među građanima.
    Baveći se građanima mlađim od 40 godina, pokazalo se da oni svoj odnos prema kulturi konstruišu na dva načina – ili se prepuštaju dominantnoj matrici koju najveći broj ispitanika imenuje kao “pink kultura“ ili u manjem broju pružaju otpor toj kulturi.

  3. Varagić Nikola каже:

    Ko je krivac, a ko žrtva u očima pravde

    Autor: D. D.

    Valjevo, Požarevac – Uoči desete godišnjice petooktobarskih promena Osnovni sud u Požarevcu je zbog zastarelosti doneo rešenje o obustavljanju krivičnog postupka protiv Marka Miloševića i petorice njegovih prijatelja, optuženih za premlaćivanje otporaša 2000. Istovremeno, valjevski slikar i ikonopisac Bogoljub Arsenijević Maki (56), nalazi se u zatvoru, zbog optužbe da je 12. jula 1999. na Gradskom trgu u Valjevu organizovao „miting protiv vlasti“ Slobodana Miloševića, kada je povređeno nekoliko policajaca i demonstranata.

    Rešenje o zastarelosti krivičnog gonjenja Marka Miloševića donelo je veće sudije Gordane Vidojković, a postupak je vođen po tužbi člana Otpora Nebojše Sokolovića. Veće istog sudije je 2008. godine oslobodilo petoricu Miloševićevih saradnika optužbi za teške telesne povrede nanete Radojku Lukoviću i Nebojši Sokoloviću, dok je optužba prema Marku Miloševiću odbijena. Otporaši Nebojša Sokolović, Momčilo Veljković i Radojko Luković, koji je poginuo pre dve godine, fizički su napadnuti u centru Požarevca 2. maja 2000. godine. Na rešenje Osnovnog suda u Požarevcu uložena je žalba.

    http://www.danas.rs/danasrs/hronika/ko_je_krivac_a_ko_zrtva_u_ocima_pravde_.3.html?news_id=199346

  4. Varagić Nikola каже:

    Makijaveli i Maki

    ŽVAKA U PEPELJARI

    Autor: Dragoljub Petrović

    Bogoljub Arsenijević Maki imao bi mnogo više sreće u životu da je posle revolucionarnog prevrata promenio nadimak u Bogoljub Arsenijević Maksi. Nekako to ime više priliči lepoj, srećnoj, bogatoj, demokratskoj Srbiji o kojoj je razmišljao dok je sa slomljenom vilicom bežao preko gromobranskog provodnika od policije u vreme kada smo svi romantično mislili da će ta virtuelna država – srećna, demokratska Srbija – više ceniti jednog Makija od jednog Maksija. Na kraju su, ipak, oba naša junaka završila u lancima – Maki u zatvorskim, Maksi u trgovinskim. Ali, lanci su lanci, njima se u zube ne gleda.

    U Srbiji su uoči decenije od 5. oktobra umalo na lomači spalili Makija, lice odranije poznato organima gonjenja i Ivici Dačiću. Maki na lomači uoči godišnjice 5. oktobra, to mu simbolički dođe isto kao dodeljivanje ordena američke zastave sa lentom Osami Bin Ladenu uoči 11. septembra. Maki koga hapsi ministarstvo Ivice Dačića, a po nalogu organa ministarstva u kome je državni sekretar istaknuti eks-otporaš, to mu, opet, dođe kao dobra ideja da se svečana akademija povodom petooktobarskog jubileja zove: „Deset upola s lukom“. A prigodna večera posle akademije: „Maki za dese(r)t“. Stvar je razrešio predsednik Boris Tadić – kako je udesila ironija sudbine, on se u utorak uveče vratio iz Estonije, članice EU, i shvatio, kako je rekao, da imamo problem. Vrlo zanimljiv problem za zemlju u kojoj i nije neki problem što deset godina nije dostigla makar estonske visine.

    – Imamo problem. Maki je u zatvoru. Hteo je da zauzme valjevsku opštinu… – rekao je šef kabineta još na aerodromu.

    – Što? Je l’ hoće da bude gradonačelnik Valjeva? Trebalo ga je obavestiti da su veće pare su upravnim odborima – konstatovao je predsednik.

    – Ne. Hteo je da sruši Miloševića?

    – Gradonačelnik Valjeva se preziva Milošević? Pa mogli su da nađu nekog sa manje iritantnim prezimenom – ljutnuo se šef države na ovu nesmotrenost kadrovskih službi DS.

    – Ma ne… Hteo je da sruši Slobu Miloševića…

    – Slobu Miloševića!? On nije normalan. Pa je l’ mu rekao neko da smo MI već srušili Slobu Miloševića, još pre 10 godina, upravo pišem govor za svečanu akademiju radnog naziva „Deset godina za desetku“. I pomirili smo se u međuvremenu sa njegovom mnogobrojnom rodbinom. Uzgred, da li ste poslali pozivnicu vicepremijeru Dačiću, on treba da sedi levo od mene?

    – Jesmo. Ali, predsedniče, ne razumete – on je hteo da sruši Slobu Miloševića pre 11 godina, i tek sad su ga uhvatili… To jeste uspeh naših organa gonjenja, ali nama ne ide u prilog. Znate, javnost se uzburkala… Ispada da MI koji smo srušili Miloševića, hapsimo i ostale koji su pokušali da sruše Miloševića. To je isto kao da je Tito uhapsio Batu Živojinovića zato što je pokušao da zemlju oslobodi od Švaba…

    – Vazduh trepti kao da nebo gori. Sprema se oluja. Znam. E, dakle, ni do evropske Estonije ne mogu da skoknem, a da vi ovde ne napravite neki problem – i dalje je bio ljut predsednik, kada mu je zazvonio telefon. Bio je to Homen. „Zdravo, Slobodane“ – javio se predsednik ozbiljnim tonom – „je l’ to počeo šesti oktobar?“

    Maki je sve to vreme sedeo u zatvoru i razmišljao unazad: „Je l’ to ovde počeo 4. oktobar?“

    Ko se uopšte seća tog Makija? Verovatno ni onaj anonimni policajac, predstavnik države na srpsko-bosanskoj granici u nedelju uveče nije imao pojma ko je taj – ime mu se ne provlači po novinama, nema funkciju, nema stranku, nema firmu, nema rezervisano mesto u UO, nema odrednicu u enciklopediji, nema pozivnicu za svečanu akademiju, nije ministar, nije portparol, nije državni sekretar, nije tajkun, nije ušao na „Farmu“, nije niko…

    Potpuno neshvatljiva pojava – umesto da zatraži svoje delić demokratske Srbije, ko i ostali prvoborci – „moje je odavde dovde“ – on slika po zidovima i plafonima crkvi. Ma je l’ moguće, braćo i sestre, da za ideale ginu samo budale, freskopisci i moleri- zapitaće se svaki koji politiku ne shvata kao veštinu mogućeg – već kao veštinu novih poslovnih mogućnosti.

    Taj Peti oktobar i jeste, ruku na srce, bio MAKIjavelistički poduhvat. Jedni su na barikade išli jer su verovali u ono u šta je verovao i Maki – sasvim nešablonski lik, mešavina Konana varvarina i Vilijama Volisa, ubeđen da Miloševića treba srušiti kako bi se okončalo jedno demonsko razdoblje. Drugi su, pak, samo na rečima verovali u Makijevu teoriju. Potajno im je bila bliža Makijavelijeva, ispostavilo se deset godina kasnije, kada je cilj samo retkima opravdao sredstva. Većina ostalih i dalje misli da živi u jednoj molersko-farbarskoj državi, gde su sve ikone iz devedesetih potpuno nevine, dok su najsumnjiviji ikonopisci.

    – I’m too old for this shit – pomisliće, poput Denija Glovera u „Smrtonosnom oružju“, mnogi petooktobarski idealista koji je u međuvremenu skapirao da ovde samo nepravda i glupost ne zastarevaju.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/makijaveli_i_maki.890.html?news_id=199419

  5. Varagić Nikola каже:

    Sahranjena Dragana Milojević-Srdić, simbol demonstracija 9. marta

    Heroj otpora koga su svi zaboravili

    Ekipa „Blica“ | 16. 09. 2010.

    U sećanju onih koji su početkom devedesetih ratovali sa režimom Slobodana Miloševića ostala je slika žene koja u bari vode i sa podignuta tri prsta stoji ispred policijskog vodenog topa u centru Beograda 9. marta 1991. godine. Dragana Milojević-Srdić, simbol ljudske hrabrosti i otpora diktatorskoj vlasti, umrla je 8. septembra u Beogradu u šezdesetoj godini, a sahranjena je juče na beogradskom Novom groblju u prisustvu porodice i prijatelja.

    Bilbordi sa izbornim parolama uveliko se postavljajuU pogrebnoj povorci je bilo 50 najbližih koji je nisu zaboravili, a Dragana je sahranjena bez ikakvih govora.

    – Ponosni smo na nju. U životu je puno propatila zbog dešavanja tokom devedesetih, a niko se od učesnika 9. marta nije nikada ponudio da joj pomogne – kratko je rekao Đorđe Krstić, muž Draganine sestre Gordane.

    Ni sestra Gordana ni Draganini sinovi nisu hteli da govore.

    – Ovo je sudbina svih koji su se borili za ideju, a ne za lične koristi i dobiti. Ne poznajem nikoga ko je imao tako težak život i ko se susretao sa toliko nerazumevanja. Ali Dragana je uvek bila veliki borac. Stidim se što niko od glavnih učesnika devetomartovskih demonstracija nije došao da joj oda počast – kaže Blagoje Ristović, kome je Dragana poklonila čuvenu fotografiju na kojoj je ona ispred vodenog topa, a koja je pre 19 godina obišla svet.

    Dragana 9. marta 1991. na čuvenoj fotografiji Peđe MitićaIako je na vest o njenoj smrti izjavio da se „demokratska Srbija o nju ogrešila”, njen saborac Vuk Drašković juče je propustio priliku da bar malo ispravi tu nepravdu dolaskom na njenu sahranu. Ispred Srpskog pokreta obnove Dragani su juče poslednju poštu odali Aleksandar Čotrić i Aleksandar Jugović.

    A tog 9. marta 1991. godine, kad je Dragana prkosno stala pred mlaz vodenog topa, Beograd je bio poprište velikog obračuna demonstranata i policije koje je završeno smrću učenika Branimira Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića, hapšenjem Vuka Draškovića i izvođenjem tenkova na ulice. Povređena su 203 demonstranta, a uhapšeno ih je 108.

    „Izašla sam na ulice mog rodnog grada, u Knez Mihailovu ulicu, šetajući do Trga Republike. Kao i svi ostali demonstranti, tražila sam demokratiju, slobodu misli i reči… Kordoni su bili sa obe strane ulica, a onda se najednom pojavio i vodeni top. Stala sam pred njega u nekoj mirnoj i dostojanstvenoj tišini, ne sluteći šta će da se desi. Najednom, na mene se sručio užasno snažan mlaz vode. Poklekla sam, pa se pridigla i krenula prema njemu… Kada se voda opet obrušila svom silinom, kao da sam bila spremna na to: ostala sam na nogama sa podignuta tri prsta! Tada je i nastala ona legendarna fotografija… Ubrzo je kordon bio probijen, a meni je prišao jedan čovek sa šajkačom i rekao: „Bravo, devojko!” Inače, tog dana sam u hotelu „Mažestik” srela i Zorana Đinđića, i Vojislava Koštunicu i Dragoljuba Mićunovića… Sa još nekim, meni nepoznatim ljudima, sedeli su iza nekih zatvorenih vrata – ispričala je 18 godina kasnije Dragana u intervjuu beogradskoj „Areni 92”. Prisećala se da je onako mokra izašla napolje i sušila se na košavi: „Neverovatno, ali posle toga se nisam ni zakašljala. Valjda zbog neke čudne energije koja je vladala…”

    Oproštaj: Porodica i prijatelji Dragane Milojević-Srdić
    Nekoliko dana nakon toga upoznala se sa Vukom Draškovićem, koji ju je izljubio i čestitao joj, a govorila je na mitingu opozicije 13. marta. Stranke joj, međutim, nisu pomogle kada je počela policijska tortura. Svakodnevno su je zvali i pretili joj. Osećala se napušteno, a stiglo je i razočaranje u saborce iz martovskih demonstracija.

    Kada je na jednom javnom skupu pokušala da priđe Vuku Draškoviću, on joj je uzvratio da se javi njegovoj sekretarici i zakaže susret. Posle je uvek dobijala poruku da je zauzet.

    Onda joj je krajem devedesetih Velimir Ilić lično potpisao pristupnicu za Novu Srbiju da bi je 2003. godine njegov telohranitelj izbacio iz Ilićevog kabineta.
    A ona se junački nosila sa svojim usudom.

    „Postala sam slika”, prisećala se sa gorčinom, „a ne žena koja ima svoj život. Lepili su plakate s mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane… Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala. Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost, nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima osim meni”.

    Tokom demonstracija 1997. Dragana je nosila plakat sa svojom slikom od 9. marta i doživljavala burne ovacije, ali uskoro je sustigao nezasluženi zaborav. Nije se kajala zbog onog što je uradila, iako je tog dana mogla da izgubi život:

    „Taj dan je bio sudbonosan za mene. Donela sam životnu odluku. Šta bi bilo da taj policajac nije stao? Znam samo da se nikako ne bih pomerila…”, reći će.

    Ali nemar saboraca prema njoj i revolucija koja je po ko zna koji put pokazala da proždire svoju decu ostavili su rane i gorčinu koju je do smrti nosila. Otud i poruka za unuku koju je mnogo volele:

    „Moju unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikada…”

    http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/207342/Heroj-otpora–koga-su-svi-zaboravili

  6. Varagić Nikola каже:

    intervju: Bogoljub Arsenijević Maki

    Opet bih pobegao iz zatvora

    Predrag Vujanac | 16. 09. 2010.

    Valjevo – Bogoljub Arsenijević Maki je nakon ga je pomilovao predsednik Boris Tadić slobodan, ali razočaran. Razočaran je zbog toga što optužnica iz 1999. za sprečavanje službenih lica u obavljanju poslova bezbednosti na mitingu protiv Slobodana Miloševića protiv njega nije povučena 11 godina. Posle svega, Arsenijević razmišlja da od države traži odštetu.

    Arsenijević: Razočaran sam što optužnica nije povučena pre 11 godinaKako se osećate kao slobodan čovek?

    – Razočarano, jer je slučaj okončan na ovaj način, jer se ispostavilo da se u stvari samo čekao predsednik Srbije da reši moje pitanje, a da to nije mogao niko drugi ovih 11 godina. Ja sam uvek želeo da se ova priča završi bez medijske pompe. Uvek sam mogao da im napravim cirkus, da u Crnu Goru ne putujem preko BiH gde je granica najlabavija zbog velikog broja turista, gde ne gledaju dokumenta već samo kažu „ajde prolazi“, nego da odem na glavni prelaz između Srbije i Crne Gore da me uhapse momentalno.

    Šta biste onda u ovom trenutku rekli Borisu Tadiću?

    – Da se osećam loše i da to što je potpisao nije nikakva privilegija za Bogoljuba Arsenijevića koji nije političar i nije imao novac da trguje za slobodu sa vlastima. Da je slomljene vilice proveo sedam meseci u zatvoru, da je iz njega pobegao, krio se od Miloševićevih hajki i pretnji likvidacijom po kratkom postupku, a posle 5. oktobra jurišao ispred njih, a za njih, jer su bili manje zlo od Miloševića.

    Kako je tekla tehnika vašeg oslobađanja?

    – Neki čovek po imenu Milan Obradović, tek po izlasku iz zatvora sam saznao da je u pitanju načelnik Uprave za zavodske sankcije, našao je pravni model kako da me oslobode jer sam ja pristajao isključivo na povlačenje optužnice koja je stupila na pravnu snagu. On je, kako sam čuo, dao predlog ministarki Snežani Malović koja je to prihvatila, pa je posle Slobodan Homen zvao mog advokata i rekao mi da je Boris Tadić potpisao povlačenje krivične odgovornosti.

    Da je ostalo da 23. septembra morate da se pojavite pred sudom, da li bi opet pobegli?

    – Nego šta, samo sam o tome razmišljao. Jedanaest godina traje ovo stanje i znao sam šta mi je činiti. Čim mi je određen pritvor prestao sam da jedem, ja i inače malo jedem, a prvi put sam u CZ-u izdržao deset dana u štrajku glađu. Sada bih bar sedam, da Tadić nije potpisao tu odluku o povlačenju krivične odgovornosti. Pošto imam problema sa bronhitisom, morali bi da me vode u bolnicu, pa bih tad pobegao. Mada bi bilo glupo da ljudima ovde u Valjevu tako napravim problem.

    Govorili ste da ste iz 5. oktobra izašli go kao pištolj, da li sada nakon svega možda razmišljate da od države tražite odštetu zbog teških telesnih povreda zadobijenih u hapšenju nakon Petrovdanskog mitinga u Valjevu?

    – Do danas mi to nije padalo na pamet jer sam u borbu protiv Miloševića ušao smatrajući da je to moja lična stvar, da je to moj odgovor na zlo pogubne politike, bede, sankcija, rata, bombardovanja. Tako bi i ostalo da se ovaj slučaj završio bez zatvora i medija. Lomim se, mogao bih da tražim odštetu u smislu „hajde sad vi malo da budete kažnjeni jer sam ja bio kažnjen 11 godina“.

    http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/207398/Opet-bih-pobegao-iz-zatvora

  7. Varagić Nikola каже:

    PRESS 19. 09. 2010

    Mihailo Medenica

    Borise, pomiluj!

    Napomena: Tekst čitati uz liturgijsko pojanje.

    Borise, pomiluj raba božjeg Bogoljuba Arsenijevića Makija, kao što tvoji pomilovaše Marka, sina Slobodanovog i mezimca Mirjaninog, što mu predmet zastari zaturen u fiokama reformisanog sudstva – Aaaaamin!

    Grešio jeste, ali velik si i praštaj, kao što Ivici oprosti grehe njegove sabrane u koferčetu i uze ga za brata, kuma i starog svata, i poljubi ga u obraze koje je Sloba nekad celivao – Aaaaamin!

    I Slavicu „trojeručicu“ što na tri strane tezgari svedočeći o milosti tvojoj, podvižujući se u „sigurnoj kući“ za proklete, alave, rastaljene i neradne – Aaaaamin!

    Sažali se kao na Mirka, Mlađana, Božidara, Tomicu, Žarka, Dragana, Snežanu i još sedam patuljaka što im dade da (minis) truju, mada im zdravorazuman ni muškatlu na čuvanje ne bi dao – Aaaamin!

    Blagoslovi, kao što si Krku i Mićuna srebroljupce blagoslovio da ne ištu više nego što im treba za kavijar, jastoga i nasušnog ‘leba, i budu zahvalni za svaku dnevnicu što drhtavom rukom prime, kao da naforu primaju – Aaaaamin!

    Zaštiti, kao što si i ludog Čedomira od svake odgovornosti zaštitio, nateravši ga da se iskreno pokaje i Sorošu moli u keliji džipa novijeg tipa – Aaaaamin!

    Oprosti naivnom umetniku kao što mladome Vuku oprosti rezoluciju neusaglašenu sa 27 apostola, ali ga milosno zadrža u carstvu svojemu, jer izeš carstva gde nema lude, a tvoje ih je carstvo prepuno – Aaaaamin!

    Primi ga na grudi na koje i Mrku primaš, jer čudni su putevi Gospodnji, ali su Mrkini još čudniji, nevidljiviji i svakako skuplji – Aaaaamin!

    Prosvetli zabludelo jagnje, kao što tvoji na profakturu prosvetljuju zabludele jagnjiće, prasiće i teliće – Aaaaamin!

    Miropomaži žrtvu jalove revolucije, kao što se predsednici upravnih odbora i direktori koje postaviste miropo(d)mazuju na tenderima, javnim nabavkama i burazerskim dogovorima – aaaaamin!

    Nahrani ga kao što jednim prstom nahrani stotine radnika i dade im mudrost tehnoloških viškova, da ne misle o materijalnom, već da se praznoj trpezi raduju, kao što se vi radujete kreditima MMF-a i rasprodaji „Telekoma“ – Aaaaamin!

    Daruj i njega sa pet besplatnih akcija, pa kao što Bog zapovedi da se ljudi množe, neka i njih umnoži ako može – Aaaaamin!

    Sačuvaj ga od zla, kao što si i tajkune sačuvao od nepravde pravde, pa ti pokajnice dižu da se u njima sužnji mole, plaču i plaćaju na odloženo – Aaaaamin!

    Uvedi nas u Evropsku uniju jer nema alternative, a ako li i ima, ne vodi nas vo to iskušenija, već dozvoli da sačekamo još koju deceniju dok nas se ne užele i ponizno zamole da im se pridružimo, a mi kao Hrist u Jerusalim uđemo na magaretu, jer za bolje imati nećemo – Aaaaaamin!

    Integriši nas u NATO, kao što se poslanici integrišu pred blagajnom i tihuju u klupama čekajući kraj sednice da pobegnu iz ropstva ko izabrani narod iz Egipta – Aaaaamin!

    Nauči nas mudrosti deset zapovesti iz Njujorka i Brisela, kao što nas Sonja i Nataša naučiše da smo narod najgori i da nas je ostalo taman toliko da se i zbog toga izvinjavamo – Aaaaamin!

    Ne dozvoli da Eva Ras poklekne na „Farmi“ i ubije veru u dostojanstvenu starost, sad kad je dobila priliku da se iskupi za ogrešenje o državu od koje je tajila da pišući zarađuje za lekove – Aaaaamin!

    Podari Tomici snage u pršljenu za još dva mandata, Saši Draginu da razlikuje oranicu od blata i ministru trgovine da mu dotok kiseonika do mozga ne sputava kravata – Aaaaamin!

    Bdi nad svetom srpskom zemljom Dedinjem i ne dozvoli da proteraju to malo „sirotinje“ što na njemu osta, ili da ih neko sramotno upita „Odakle vam“ – Aaaaamin!

    Pomiluj američkog, engleskog, nemačkog i ostale ambasadore, čuvene nastavljače resavske prepisivačke škole, koji u slavu tvoju prepisaše rezoluciju i podneše je da se ti ne mučiš – Aaaaamin!

    Borise, pomiluj, Borise, pomiluj, Borise, pomiluj!!!

  8. Varagić Nikola каже:

    Dereta smatra da je povodom predstojeće desetogodišnjice petooktobarskih promena posebno zanimljivo da niko ne želi da preuzme vlasništvo nad tim događajima.

    „Niko neće da izađe i kaže: Evo, deset godina od kako smo mi uradili to i to. Niko neće da se pojavi ispred toga ’mi’. Nekako, diskretno se svi sklanjaju od toga. Zapravo, sklanjaju se od rezultata. Nije postignuto ono što se očekivalo, jer su očekivanja bila ogromna, ali nije postignuto ni ono što se moglo postići. Mislim da to oni koji odlučuju prepoznaju, i zbog toga izbegavaju da sada ovu desetogodišnjicu na pravi način obeleže.“

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/207824/Dereta-DS-i-SNS-spremaju-koaliciju

  9. Varagić Nikola каже:

    Pripreme za proslavu

    Voja Žanetić

    Daleko od očiju pospane javnosti, u šarenoj senci evropskih integracija, odvijaju se intenzivne pripreme za obeležavanje Velikog Jubileja, koji se ubrzano primiče. Deset je godina otkada se desila Promena, koja se teško može zaboraviti i koja je zaslužila da se obeleži na takođe nezaboravan način. Proslava će, dakle, biti spektakularna.

    Na samom vrhu liste veličanstvenih događaja predviđenih za taj dan nalazi se svečana sednica Skupštine Srbije, koja za ovu priliku neće goreti i iz nje neće zauvek nestati nijedna vredna umetnička slika niti antikvarni komad nameštaja. Ali zauzvrat će poslanici, gotovo umetnička slika naše stvarnosti, kao i uvek izgarati u stvaranju naše unapred antikvarne budućnosti: za svečanu sednicu predviđeno je da se, Leks Specijalisom, reformiše kalendar.

    Posle 5. oktobra sledeći datum u kalendaru biće 7. oktobar – čime će i zakonodavac obeležiti činjenicu da se jedan datum u Srbiji već deset godina nije desio. Niti će.

    Manifestacija obeležavanja Dana Promene, čiju desetogodišnjicu sa radošću slavimo, posebnu je pažnju trebalo da posveti ljudima koji su doprineli da se rečena Promena dogodi. Ali je greškom Službe Protokola došlo do toga da se neke od predviđenih aktivnosti dese ranije. Pa je jedan od tih ljudi, čije je slavljeničko hapšenje trebalo da se dogodi na sam dan Jubileja – sa sve policajcima koji pevaju „Danas nam je divan dan“ – mimo protokola uhapšen ranije, potom, da izvinite, pomilovan od strane Predsednika države i na kraju pušten na slobodu. Da je ova greška jedina, bilo bi dobro, ali nije.

    Scenarijem proslave bilo je predviđeno i da pojedini VIP učesnici dana kada se desila Promena otkriju table sa svojim imenima, a na kojima se ističe njihov doprinos Revoluciji i sveukupnom boljem životu građana tlačenih od strane BRSM (bivšeg režima Slobodana Miloševića, za one koji traže punu formulaciju fraze).

    Učesnik 1 trebalo je da otkrije tablu sa natpisom „Na ovom mestu propašće hiljadita privatizacija koju sam pokrenuo…“, učesnik 2 otkrio bi tablu na kojoj piše „Ovde sam parkirao auto dvadeset puta skuplji od onog koji sam Tada vozio, noseći Tada garderobu 40 puta jeftiniju nego Sada i nisam imao, kao Sada, ručni sat u vrednosti stana u kome sam Tada živeo“. Učesnik 3 bi pred očima radosnog građanstva skinuo svilu i kadifu sa table na kojoj stoji, na polzu i nauk budućim pokolenjima, „Na današnji dan bio sam niko i ništa, a vidi me sad, žarim i palim!“…

    I celu ovu fantastično osmišljenu skupinu delatnosti jedan nepažljivi funkcioner pokvario je otkrivši tablu, na kojoj, umesto bilo čega od navedenog, stoji nekakvo „predavanje na upotrebu“ još nekakvijeg „drumsko-betonskog mosta“, šta god i ono prvo i ovo drugo značilo. Šteta, početna ideja bila je mnogo bolja.

    Ali, i pored nepažnjom i nekoncentrisanošću upropašćenih ideja, s ljubavlju pripremljenih za proslavu Jubileja, ostalo je podosta toga što tim za proslavu može i mora da organizuje. Svečana akademija u Sava centru, recimo.

    Originalnosti radi, ne bi se delile obične plakete i povelje, već specifična priznanja: „Zlatni Tal“ za veće poslove, „Srebrna Nameštaljka“ za tendere, „Bronzana afera“ za doprinos radu medija, kao i posebna nagrada za životno delo, koju bi brojni ambasadori svetskih sila, specijalni izaslanici, ministri spoljnih poslova i prateće uslužno osoblje domaćeg porekla mogli da dodele sami sebi, za uspehe u upravljanju državom, postignute u proteklim godinama. Nezaobilazna je i dodela vanredne Nobelove nagrade za ekonomiju, za sve one koji su uspeli da – bez korupcije ili bez partijskog članstva, bez vizit-karte nekog privrednog giganta ili hekler automata ispod sakoa – zadrže isti nivo životnog standarda tokom godina Jubileja.

    Vrhunac u svečanosti proslave Jubileja, kako je predviđeno, treba da predstavlja manifestacija pod nazivom „Ponovno okupljanje“. Na svim onim mestima gde se lupalo u šerpe, duvalo u pištaljke, kisnulo i smrzavalo na kiši i snegu, udisao suzavac ili dobijale batine – sastaće se ponovo građani, oni isti kao pre deset godina, tek za deceniju stariji. I tada će, u znak sećanja na slavne dane iz prošlosti, takoreći prigodan program izvesti učesnici Velikog Brata i Farme, pevaće i Zvezde Granda i učesnici Evrovizije. Ekipa Insajdera otkriće uživo još jednu veliku nepravdu, pokoji ministar će – na daljinu – pustiti u rad neki proizvodni pogon ili deonicu puta, obeležiće se veliki uspesi sportista, podsetiće se na to da nikada, ali nikada, nikada i nikada, nećemo priznati Kosovo, biće i SMS glasanje o tome da li je gora gej parada ili divljanje navijača.

    A za sam kraj predviđen je horor performans pod nazivom „Povratak u devedesete“, gde će već uvežbani partijski glumci zastrašivati prisutne mogućnošću da se vrati BRSM i da nas tako onemogući u straobalnom napretku na evropskom putu. Neki od glumaca glumiće i sami sebe, zlu ne trebalo.

    Na kraju će biti i vatromet. Ko od publike ne bude voleo to da gleda i da sluša, staviće uši na oči.

    Dovoljno su dugačke.

    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:300562-GDE-SMO-ONO-STALI-Pripreme-za-proslavu

  10. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR ĐOKOVIĆ: DOBAR PRIMER IZ HRVATSKE ILI KO BEŽI OD ZAKONA O NEZASTAREVANJU PLJAČKE U TRANZICIJI

    subota, 19 novembar 2011

    U hrvatskoj predizbornoj praksi – a tamo su izbori u decembru ove, a ne sledeće godine – postoji primer zajedničkog delovanja vlade u odlasku i predsednika, koji nije tako davno preuzeo dužnost. U maju je Vladina većina donela zakon o nezastarevanju krivičnih dela ratnog profiterstva i krivičnih dela iz procesa tranzicije i privatizacije, što je predsednik Ivo Josipović predložio još u vreme kad nije bio predsednik. Tako je tamo, uz uporište u njihovom ustavu, za večito ostao kažnjiv ceo niz krivičnih dela, poput ratnih i zločina protiv čovečnosti.

    Utisak je da je dobar primer iz susedstva srpska vlast prećutala. A hoće li se ipak za njim povesti u neko doba kad se sasvim približe izbori, neće, kao i obično, zavisiti od nje, nego od onih koji su dovoljno moćni da takav zakon u Srbiji isposluju. To, naravno, nije ni narod a nisu ni građani Srbije. Daleko bilo da su to političke stranke. Kao po dogovoru, te institucije političke elite, uglavnom se ne zalažu za nezastarevanje krivičnih dela, poput recimo nepočinstava, kojih je puna privatizacije, koja u Srbiji traje bar deceniju i po. Iako bi im tagav zakon mogao biti dragocen predizborni adut. Prostim prepisivanjem iz hrvatskih „Narodnih novina“, pandana našem „Službenom listu“, obradovali bi a možda i zagrejali mnogog birača u Srbiji.

    Uzmimo za primer krivično delo nesavesnog poslovanja u privredi – pravo direktorsko delo za koje se ionako juri neko nepodoban i nespreman da plati reket. Ako je to delo počinjeno u privatizaciji, ne bi zastarevalo. Pa onda namerno prouzrokovanje stečaja. Zvuči poznato i svakodnevno u zemlji gde su grobari državne imovine, koja je nastala iz društvene, upravo stečajni upravnici – službenici Centra za stečajeve Agencije za privatizaciju, koja je, gle čuda, državna institucija. Ili, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, odnosno zaključenje štetnog ugovora. Među krivičnim delima iz privatizacije, čije zastarevanje je ukinuto, su i nedopuštena trgovina, utaja poreza ili doprinosa, odnosno utaja poreza i drugih davanja. Slede prevara, falsifikovanje službene isprave, pa opet zloupotreba položaja i ovlašćenja, nesavestan rad u službi, prevara u službi, primanje mita i davanje mita.

    Ima kod hrvatskih suseda još večitih krivičnih dela – pranje novca (prikrivanje protivzakonito dobijenog novca), zatim zloupotreba stečaja, zloupotreba ovlašćenja u privrednom poslovanju, sklapanje štetnog ugovora, izbegavanje carinskog nadzora…

    I tako, delo po delo, u više godina zakasnelom početku ozbiljnog obračuna sa korupcijom, nabrojali su susedi na dan kad su doneli zakon 13. maja više od 20 konkretnih krivičnih dela iz njihov krivičnog zakonika. Naravno, i po tom zakonu se za dela iz 90-tih sada sudi bivšem premijeru i predsedniku HDZ Ivi Sanaderu. Stoje primedbe da je taj zakon pisan za jednog čoveka i suđenje njemu. Stoji i to kako zakone za bešenje pojedinca ne bi trebalo ni donositi. Ipak, činjenica je da susedi imaju zakon koji je otvorio mogućnost da se pred sudom napadnu mnogi tranizicijski dobitnici ili gotovo svi, a kod nas toga nema. Štaviše, kod nas to nije ni politička tema.

    Kako u politici nema slučajnosti, ne bi trebalo smetnuti s uma da je hrvatski zakon donet baš 13. maja. Na Dan bezbednosti, koji su proslavljale sve bezbenosne službe bivše zajednički otadžbine SFRJ. Što bi reko Ilija Čvorović u uvek svežem „Balkanskom špijunu“: „A mene, na Dan bezbednosti, ako se sete, sete…“

    http://www.standard.rs/vladimir-djokovic-dobar-primer-iz-hrvatske-ili-ko-bezi-od-zakona-o-nezastarevanju-pljacke-u-tranziciji.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: