MIŠA ĐURKOVIĆ: TADIĆEVCI, RĐAVI I ZA IZDAJNIKE

misa1309article

Ej, ljudi, šta bi ono u UN prošle nedelje? Čekaj bre, je li ovo isti onaj Džeremaja što je “dvije godine bio boj sa ljutom nepravdom” i branio Kosmet “mirnim sredstvima i međunarodnim pravom”? Mučenik. Ovi iz Brisela čak nisu hteli s njim ni rezoluciju da usaglašavaju, nego su doveli lično Tadića, a ovog poslali da ko zeka u onom vicu pojede pred svetskom javnošću sve ono što se ne jede u normalnim prilikama. Ceo performans je bio toliko mučan da je Tijanić morao da nas liši uzvišenosti patnje kao takve. Teško je zaista shvatiti šta se i zašto Vuku dešava. Posebno iz perspektive ovog permanentnog toplog zeca kroz koji prolazi u poslednjih par meseci. Prvo je dobio strahovit nokaut u vidu odluke MSP o kojoj su čak i režimski mediji dovoljno pisali. Onda je dobio još veće poniženje u vidu zaštite predsednika stranke, države i svega ostalog, Tadića lično, koji je najpre morao na Predsedništvu stranke tajno, a zatim u Narodnoj skupštini javno da ceo teret primi na svoja junačka pleća. To što je Tadić uradio je verovatno najveće poniženje koje je Vuk u svemu ovome doživeo jer je ovaj u suštini rekao: “Svo ovo sranje sam ja napravio, a mali je samo trčkao po svetu i sprovodio moju politiku”. Za čoveka koji ima neograničene ambicije (što je kod Vuka nepobitno) u pitanju je strahovito dezavuisanje. Na kraju su ga naterali da u Generalnoj skupštini predstavlja i brani rezoluciju u čijem sastavljanju nije učestvovao, a da pre toga niz vodu pusti sve ono što je radio dve godine uključujući i odbranu rezolucije 1244. Srbija je ovom rezolucijom, da se podsetimo, pristala na direktne pregovore sa Prištinom uz implicitan stav EU da su statusna pitanja okončana.

Predmet našeg zanimanja nije međutim Džeremaja, čija je karijera bar u ovom trenutku u klincu, već sam šef ili Vona-bi-srpski-Putin, Boris Tadić. Šta ovaj čovek radi? Recimo povodom svega oko rezolucije i “odbrane Kosmeta mirnim putem” pojavile su se razne teorije. Nije bez snage argumenata ona koja tvrdi da je cela priča dogovorena sa Zapadom od početka i da je sve ovo urađeno da bi narod bio sluđen, a oni imali neki legitimitet da su navodno pokušali da brane Kosmet. Sećate se uostalom da je VAC-ov „EUobzerver“ pisao o tome pre par meseci. Deo ovog paketa bilo bi i promovisanje Džeremaje kao patriotskog heroja koji hrabro i odlučno brani Kosmet da bi na tom talasu izrastao u Borisovog naslednika i eventualnog predsedničkog kandidata, ako ne 2012, a onda u sledećem izvlačenju. Teorija deluje logično, ali mi se neke stvari ne uklapaju. Na primer, izraz lica Vuka Jeremića prilikom gostovanja na RTS posle saopštavanja odluke MSP. Da izvinite, utučeniju (da ne kažem nešto vulgarnije) facu u životu nisam video. Ako je Vuk tako dobar glumac, evo, glasaću za njega na sledećim izborima. No, nekako je više delovalo da su se oni bili ozbiljno napalili i da ih je neko raznim sugestivnim potezima žestoko navukao.

ŠAMAR NA ŠAMAR

Osim što su tada ispali smešni, Tadić i ekipa su sa idejom da se svejedno izađe pred Generalnu skupštinu još više podigli ulog pripremajući javnost preko portparola da su spremni i na častan poraz. To su takođe vrlo ozbiljno shvatile i mnoge u svetu značajne države koje su u sporu bile na našoj strani. A onda je rezolucija preko noći promenjena u dogovoru sa onima koji su u sporu protiv nas!? Ovih dana se čuje da su u nekoliko velikih i značajnih zemalja naši ambasadori pozvani na vrlo oštre i neprijatne razgovore u kojima im se stavlja do znanja da nije lepo prijatelje i saveznike praviti budalama. Pomenimo uzgred da je Tadić još jednom ponizio Narodnu skupštinu Republike Srbije. Pošto je prvobitna rezolucija usvojena, došlo je do njene naknadne izmene bez da je skupštinu iko obavestio, a nekmoli konsultovao ili pitao!

Rezultat cele priče je, dakle, primanje niza šamara, pogoršanje odnosa sa kakvim-takvim saveznicima i prijateljima u međunarodnoj zajednici, stavljanje Jeremićeve navodno projektovane karijere na led i nužno slabljenje pozicije Tadića i stranke u samoj Srbiji. Fakat je da je ovim možda kupljeno vreme, neke dve godine, ali, kad se ovi rezultati dodaju sve goroj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, pitanje je da li cena nije previsoka. Iz svega rečenog, čini se da se nazire još jedna zanimljiva hipoteza. Osim što za ovu vlast znamo da je korumpirana, pohlepna, totalitarna u svojim pretenzijama i shvatanju sveta itd., čini se da je ona ipak pre svega nesposobna, što je za državnike ipak najgora stvar. Ne pričamo ovde o sposobnosti da se po razvijenim i utabanim mehanizmima reketiraju tajkuni i mažnjava lova preko nameštenih tendera, upravnih odbora, izgradnje puteva itd. Ovde se radi o suštinskoj nesposobnosti da se završe ozbiljni poslovi, bili oni dobri ili loši, „patriotski ili izdajnički“, sopstvene ili tuđe projekcije; o nesposobnosti da se dugoročno predvide ishodi, da se razrade moguće opcije i mehanizmi za ostvarivanje realnih i dostižnih ciljeva, i ostvari zacrtano. Čitava politika ovog režima svodi se zapravo na to da se nekako dočeka sledeći petak, a onda opet od ponedeljka ispočetka pa dokle stignemo. I tako do sledećih izbora. A onda opet prodaj, na primer, Telekom, nazidaj plate i penzije, pusti Mlađu da obećava itd.

Pogledajte uostalom šta su rezultati Lepog Caneta za ove dve godine: tragedija sa čitavom ovom pričom oko Kosmeta na kojoj je, iako možda to još uvek ne shvata, propao ne samo Vuk već i on sam; strahoviti poraz oko habzburškog statuta Vojvodine čije je donošenje opstruisao godinu dana da bi na kraju popustio pred Pajtićem, Čankom i Zapadom; reforma pravosuđa, koju su sproveli Batićevi i Živkovićevi kadrovi i koja njemu dugoročno šteti kao malo šta drugo; još jedan poraz od Pajtića, koji mu je Kneževića srušio, stavio u zatvor i oterao iz stranke; pogoršanje odnosa sa Dodikom i Republikom Srpskom prihvatanjem povratka Turske na ove prostore; primanje šamara u nameštenim aferama upravo preko medija za koje je mislio da su u ljubavi sa njim; poraz u sukobu sa kumom kada je lojalnog Ponoša pustio niz vodu itd.

Poslednja zanimljiva bitka koja još traje je ona sa tajkunima. Više je nego jasno da je Zapad došao do tačke kada smatra da od srpskih tajkuna treba da otme tržište u nizu profitabilnih sektora. Tajkuni su uglavnom završili ono što se od njih tražilo, da bi nalogodavac kao i mnogo puta ranije prekršio sporazum i krenuo da ih gazi. To se naravno radi preko nemilosrdnih krvopijskih banaka i preko vrha vlasti, kome je, izgleda, rečeno da mora da natera Miška i još nekoliko drugara da svoje kompanije predaju strancima ili braći Krvatima. Međutim ovde se B.T. suočio sa dosta ozbiljnim igračima koji su spremni na sve da bi sačuvali firme i bogatstvo. Neki su poslali blagovremena upozorenja, a neki traže alternativna rešenja da prežive. Džaba Milka, tužilaštvo i mediji poput „Kurira“, koji vode klasične nameštene kampanje; ovi momci bar zasada nemaju nameru da se predaju. Usudio bih se da kažem da ova bitka možda postaje presudna za Tadića ako želi da sačuva vlast. Može da se desi da mu stranci ranije od predviđenog nađu zamenu ako procene da je nesposoban da završi ovu vrstu poslova koji su danas za njih najvažniji.

misadjurkovic_kolumna

Novi Standard

3 Responses to MIŠA ĐURKOVIĆ: TADIĆEVCI, RĐAVI I ZA IZDAJNIKE

  1. Varagić Nikola каже:

    DUŠAN KOVAČEV:

    REZIME DIPLOMATIJE VUKA JEREMIĆA

    Po svemu sudeći, Jeremić je odgovoran za raspad Pregovaračkog tima o Kosovu i Metohiji, kojeg je formirala vlada Vojislava Koštunice 2007. godine. Svakako, Jeremićeva diplomatija je tokom naredne vlade, 2009. godine (bez DSS Vojislava Koštunice) priznala ilegalnu misiju Euleks na Kosovu i Metohiji.

    Jeremićeva akcija je izdejstvovala nepovoljno mišljenje MSP o Kosovu i potom započela diplomatsku aktivnost kojom je Rezolucija 1244 relativizovana. Nova rezolucija je svakako otvorila do sada neotvoreno pitanje teritorijalnog integriteta Srbije prethodno propustivši da zatraži intervenciju Saveta bezbednosti. Jeremić je zatim podneo Predlog rezolucije, kojim se direktno dovodi u pitanje suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, a koju je odmah zatim Tadić u Briselu poverio „prijateljima” iz EU bez ikakvog Jeremićevog protivljenja.

    Jeremićeva diplomatija gledala je blagonaklono i na napore aktuelne vlasti Srbije za ulazak u NATO, uprkos formalnoj obavezi Srbije na neutralnost i, što je važnije, uprkos opsežnim delatnostima NATO-a u unutrašnjim stvarima Srbije i njihovom upornom narušavanju teritorijalnog integriteta naše zemlje.

    Jeremićeva politika je dopustila i pomogla vojvođanskoj autonomaškoj birokratiji, prvi put u istoriji Srbije, da uzurpira poslove u oblasti spoljne politike.

    Jeremićeva diplomatija nije ostvarila nikakav ekspresni ili stvarni napredak u procesu približavanja Srbije Evropskoj Uniji. Ustvari, taj proces je sasvim usporen. Otvaranjem pitanja teritorijalnog integriteta Srbije, proces njene integracije u EU biće prekinut, pošto Evropskoj Uniji ne treba država koja ima trajno otvoreno pitanje teritorijalnog integriteta.

    Zahvaljujući diplomatskim radnjama Vuka Jeremića, domaća diplomatija je temeljno uništena u oblasti spoljne politike pod izgovorom „regionalizacije“. Štaviše, uz sinhronizovano delovanje ostatka Vlade i raznih udruženja (tzv. NVO sektora), Jeremić je izvršio sistematsku destrukciju srpske spoljne politike, dopustivši i pomogavši čak da se unutrašnja politika Srbije pretvori u spoljnu. Tzv. „regionalizacija“ je dovela do toga da u Srbiji i organi lokalnih samouprava ostvaruju međunarodne odnose, mimo ikakve kontrole i mešanja Vlade, Ustavom ovlašćene da vodi spoljnu politiku zemlje.

    Jeremić je, uprkos šest vekova pogubnog iskustva, vratio Turski politički uticaj u Srbiju, uprkos upozorenjima domaće diplomatske struke, koja je pravovremeno upozorila na ponovnu ideološku osmanizaciju političkog vrha Turske i njenu ubrzanu islamizaciju. Iz srpske dijaspore je ova politika, takođe, negativno prokomentarisana: „Turcima poveriti posredničku ulogu između Srba i bosanskih Muslimana isto je kao poveriti grofu Drakuli Zavod za transfuziju krvi.“ (Srđa Trifković, „Zelena trasverzala, cenzurisana realnost“, Geopolitika, br. 34, avgust 2010). Iako smo se toliko čuvali da ga se ne dokopaju, upravo je Jeremić izvršio ovo delo. Predsednik DS i Srbije je sve vreme poteze Jeremićeve politike, uglavnom, samo parafirao i svojim prisustvom potvrđivao.

    Svako narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta koje će Srbiju zadesiti u budućnosti, biće samo posledica procesa koje je svojim diplomatskim radnjama pokrenuo ministar Vuk Jeremić. Pri tom, treba se setiti da se radi o diplomatiji koja uživa punu podršku i poverenje NATO država, režimu koji je u stanju pune finansijske zavisnosti od bankarskih ustanova zapadnog imperijalizma.

    Diplomatska aktivnost Srbije pod Tadićem i Jeremićem je simulirala razvijanje odnosa i sa svetskim silama koje nisu članice NATO. Ovim je šef srpske diplomatije naivno hteo da simulira „balansiranje“ između Istoka i Zapada. Jeremić je, ipak, personalono, kadar koji je na Zapadu obrazovan i onamo ima, navodno, važne lične veze. Simulacija „pet stubova srpske spoljne politike“ se javno demaskirala u trenutku kad je njegova diplomatija, na štetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, odbila podršku Grupe šangajskog sporazuma.

    Suštinski, Jeremićeva destruktivna diplomatija je faza praktičnog okončavanja procesa „odumiranja države” Srbije u oblasti njene spoljne politike. Radi se o autodestruktivnoj političkoj postavci, koju je treći klasik marksizma (Lenjin) pre sto godina pokušao da uvali narodima van sfere zapadnog imperijalističkog kartela, kada su sticali nacionalnu samosvest i našli se na pragu emancipacije u međunarodnim odnosima. Nažalost, jedino među Srbima ovaj autodestruktivni proces nije prekinut, već je praktično doveden do kraja, zahvaljujući upornosti finansijskih tutora imperijalnih bankara i izvršitelja njihove politike u Srbiji. Nakon dve decenije specijalnog rata, NATO je uspeo da pokoleba nacionalnu samosvest Srba, i na vlast vrati treću generaciju titoista, da dovrše Lenjinovu postavku.

    Ministar Jeremić je ispoljio veliku neposrednu aktivnost jedino na uvođenju neoosmanskog faktora u srpsku politiku. Zašto bi se jedan srpski diplomata po američkoj volji toliko trudio da vrata Srbije otvori Turskoj? Zato što bi neootomanski faktor mogao, odmah nakon predstojećeg pokoravanja severa Kosova, da učvrsti veze dva velika prostora pod kontrolom zapadnog imperijalizma, bitnih za održanje opsade “Hartlenda”. Smisao uvođenja neoosmanske strateške rezerve u “Rimlend”, može biti strah od predstojeće pometnje među saveznicima, usled predstojeće dugo odlagane propasti finansijskog špekulativnog poretka dolara.

    Neoosmanski i srodni islamistički faktori raspolažu značajnim biološkim, ideološkim i vojnim potencijalima, koji bi zapadnim imperalistima mogli da budu korisni kad njihov novac postane bezvredan. Za razliku od prostora rodne Turske, neootomanski faktor na Balkanu bi se našao pod spoljnim pritiskom ili zavisnošću od faktora koje kontroliše isključivo zapadni imperijalizam (pritisak u Turskoj čini problem naoružanih Kurda, blizina vojnog potencijala Rusije, snabdevanje privrede ruskim energentima). Na Balkanu, neoosmanskom prodoru u „strategijsku dubinu“ „srednjeg prostora“, stvarna prepreka su jedino malobrojni, iznureni, poraženi i podeljeni Srbi. Sem toga, koncentrisanje islamskih ekstremista u „crnu rupu“ obnovljene balkanske Rumelije, bilo bi kolateralna korist zapadnih imperijalista, pošto bi skrenuli pažnju islamističkih terorista na lažnog neprijatelja, a njihove rasute efektive okupili na malom prostoru. Nešto slično je uočeno još tokom rata u BiH i na Kosmetu. Neoosmanski faktor je, međutim, tek nakon aktivnosti Jeremićeve diplomatije, konačno uveden u samo središte Balkana i to kako u Srbiju, tako i u BiH. Zaslugom Jeremića, ostvareni su preduslovi da zapadni imperijalistički kartel efikasno upotrebi neoosmanski i srodne islamističke faktore radi uklanjanja ostatka „srednjeg prostora“ sa Balkana.

    Jeremić je, na čelu srpske diplomatije, perfektno obavio posao povratka neoosmanizma na Balkan. Ukoliko bi zapadni imperijalizam zaista dovršio ovladavanje „srednjim prostorom“ na Balkanu i stavio ga pod svoju punu kontrolu, Jeremić bi u okupiranoj Srbiji zauzeo važnu poziciju u nekom novom srpskom kvazinacionalnom političkom pokretu, kojeg bi kreirali NATO-gospodari. Budućom merom Jeremićeve uspešnosti mogli bismo meriti dubinu srpske okupacije, bez obzira hoće li u međuvremenu možda izigravati „žrtvenog jarca“ Tadićevog režima radi svoje popularizacije u patriotskim krugovima.

    Izvor Vidovdan, 14. 09. 2010.

  2. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ:

    BORIS I VUK, DVE SUDBINE KOJE DOBROVOLJNO ZAVRŠAVAJU U SUPI

    petak, 17 septembar 2010

    Ako ste pre Generalne skupštine delili moju neosnovanu paranoju kako je Boris Tadić ceo u rukama stranaca, onda možemo zajedno dalje. Gde dalje? Zavisi odakle se gleda: od nas, što će reći od Srbije, Boris je danas udaljenji nego što je ikada bio i bliži nam je nego što će ikada više biti; strancima je za to vreme dublje nego ikad, kao Pinokio u utrobi kita, samo bez nade da će ikada još videti širinu pučine. U svojoj slaboj veri on danas misli kako je izmenio rezoluciju spasavajući Srbiju da preživi od para MMF, spasavajući Sandžak da ne eksplodira, spasavajući Sever Kosova da ne bude počišćen. Ali, ako ga pitate da li je siguran da je svojom žrtvom otklonio te opasnosti, shvatićete da on tamo nije branio ništa. Što nije branio Kosovo, ni po jada; što nije branio evropski put Srbije, tek ćete videti koliko je to lako dokazati; ali zašto nije branio ni sopstvenu kožu, već samo ideju da to što ima da se dogodi i Srbiji i njemu, samo neka se ne dogodi pre ovog ponedeljka.

    A to znači da je ispred njegovih vrata sa rezolucijom prošla poslednja zlatna kočija (više ih neće biti), poslednja politička šansa i poslednja obaveza da sačuva ostatke samostalnosti Srbije; to znači da je tu šansu u sopstvenom strahu i velikim očima predao u ruke Vuku Jeremiću kada mu je u Njujurk poslao novi tekst rezolucije; to znači da je zlatna kočija prošla i pored Vuka mameći ga da u UN izgovori istorijsku rečenicu: „Niko ne sme da me bije“ (što bi u prevodu na jezik žutih značilo: „Neka vam ovo sranje za govornicom pročita Joca Ratković“); i to znači da to nije bila nikakva zlatna kočija, već Srbija, koja je vapila za promenom, za buđenjem, za slobodom i hlebom. Onaj ko to nije video – a njih dvojica nisu – taj nije video Srbiju, taj nije prepoznao istoriju, taj nije pogledao ni u sebe i nije znao kako snažan mač je za trenutak stajao u ta dva para nejakih ruku.

    POSLE OLUJE Danas od svega toga nema više ničega, oni će, kao, nastaviti da brane Kosovo, ali pustite me s tim. Oluja je prošla, oblaci se razišli, i njih dvojica i mi čistimo naneto blato ispred vrata i zajedno verujemo kako ćemo za neko vreme opet živeti kao pre. Nećemo, jer njih dvojicu i mene danas beznadežno razdvaja činjenica da oni misle kako smo u Njujorku imali problem, a ja kako smo imali šansu; što oni veruju kako su preživeli, a ja da su samo oslobođeni svih svojih svetih obaveza prema Srbiji, utoliko pre što svako predviđanje njihove dalje sudbine danas uključuje mnogo elemenata, s tim što ni jedan od tih elemenata nisu više njih dvojica.

    Da se razumemo, tu besmislenu rezoluciju na kraju je Božji prst toliko nabio značenjem da bi svaki ozbiljan državnik, čak i na pitanje rezolucija ili Kosovo, u trenu ruku stavio na prvo. Elem, kada govorim o gubitku samostalnosti Srbije i trenutku kada je mogla da je povrati, jedva da još pomalo mislim na odbranu Kosova. Jer reč je o nečemu drugom? O potpunom gubitku svakog političkog smisla, definitivnom gubitku kredibiliteta, sa svim pravima koja taj kredibilitet proizvodi, i pred Evropom, i pred Amerima, i pred Rusima, i kod kuće, i pred Bogom.

    Evo vam primera strategije kojom se Boris vodio uoči Njujorka. Zatežući oko rezolucije, u Sandžaku je dobio novi problem koji se zove muftija Zukorlić. I sada, kad je popustio u Njujorku – a ne sumnjam kako su mu pretili da će mu Sandžak kompletno zapaliti – kako će Boris da reši taj problem. Jednostavno, oluja je prošla, sad može da zove Erdogana, i Erdogan ili neko njegov pozvaće muftiju. Naravno, muftija će posle toga da se smiri, ptice će ponovo pevati a pred Borisom će da ostane još samo umesno pitanje i oko njega niko ko će da mu ga postavi – a ko će sad da smiri Erdogana?

    Je li tako spasio Srbiju? Kako je u Njujorku spasio Kosovo, bolje da ne pokušavam da obasnim i ne otimam hleb njegovim advertajzerima. Ali hajde da vidimo kako je spasio srpski put u Evropu? Tako što će dobiti kandidaturu? OK, dobiće je i šta će sa tom kandidaturom? Na koji način će u Evropu sa svojim zakonom o medijima, kome bi kapu skinuo i doktor Giljoten; u Evropu će sa svojim zakonom o građevinskoj efektivi, posle koga na stablu zakonodavne evolucije stoji još samo zakon o pljačkanju banaka ako ste član stranke; on ide u Evropu sa 25 kilometara napravljenog autputa godišnje, koji nam – izvolite, računajte – garantuje kako ćemo tim tempom Koridor 10 završiti u drugom kvartalu 2044. godine; u Evropu će sa svojom stranačkim baronima, svetom kome je politički uzor Šerif od Notingema; u Evropu će sa svojim doživljajem privrede, za koju veruje da služi samo da bi bila kriva i žrtvovana kad ga narod ove jeseni upita zašto nema da jede hleba.

    Ne postoji Evropa koja se dobronamerno smeška takvoj ekipi, već jedino Evropa koja s njom stpljivo razgovara, kao s naoružanim ludakom, samo zato da joj ova ne bi izvezla svoja sranja i da bi im oteli sve ono što može da pravi novac, a što ovi bednici ne vide. Zato pustite tu priču kako je Boris žrtvovao Kosovo za Evropu. Nije, on je i Kosovo i Srbiju žrtvovao svom strahu, uveren da Evropa može da mnogo zaboli ako joj nisi blizu i pun poverenja da tako dobra kuća još nije ubila nikoga ko joj strpljivo sedi u čekaonici. Samo zato, i ni zbog čega drugog.

    Pogledajte danas Borisa, nikad ga niste videli slabijeg; i nikada ga nećete videti jačeg. Pred vama je čovek koji je svestan da više ništa dobro ne može za Srbiju da uradi i čovek čija misija je u tome da se Srbiji preko noći ne dogodi ništa rđavo, već da joj se to rđavo događa raspoređeno na što više vremena. On je taj koji je u Njujorku strancima žrtvovao Srbiju, koji im je dao da ga progutaju, koji im je stavio na raspolaganje i odgovornost za sopstvenu sudbinu i time kupio još malo vremena. Valjda ćemo se lako složiti kako je Boris bio jači pre Njujorka nego posle njega, ali kako ćemo objasniti da su onog jakog Borisa svi pitali kad će prevremeni izbori, a ovom slabom većina proriče da će sa vladom obaviti ceo mandat. Kako je to moguće?

    KO BIO TO BOLJE Tako što Zapad pred sobom ima slomljenog čoveka, u čije slamanje je potrošio godine u vremenu i milione u novcu. Ko je lud da takvog zameni: ne, on će ovako obezglavljen ostati još neko vreme jer ko bi bolje od njega sa Tačijem razgovarao o vodovodu i kanalizaciji; znate li nekoga danas ko bi im jeftinije prodao Telekom; možete li zamisliti nekoga ko bi pristao da ubije sebe, a da takav neće ubiti Mileta Dodika kad počne da urla nad Bosnom; ko im osim njega ne bi tražio ništa za srpsku vodu i nebo; ko bi pre njega hteo da im organizuje gej-paradu i – valjda neće toliko od njega tražiti – da se pojavi na njoj sa sve halterima; ko bi pristao da im žustrije dresira poludele Srbe od njega koji te iste Srbe toliko prezire jer ne umeju da cene što ih je spasio eksplozije Sandžaka i čišćenja Severa Kosova; ko u sebi još ima toliko nagomilanog besa da bi te iste Srbe isprebijao na mrtvo ime, samo ako mu, posle svega, kažu da ovako više ne ide; kome, na kraju, posle svega, među Srbima reč sloboda manje znači nego njemu.

    Naravno, ima tu i nečega ličnog: on je taj koji im je pružao otpor sa sve Vukom, koga su Srbi zavoleli jer je umeo da pregovara kao da je upravo mobilisao dva miliona vojnika; on je taj zbog koga su morali da podižu muftiju, zbog njega su morali Čedu da gurnu na turbo pogon; da još neko vreme plaćaju Verana i B92; da otkriju i aktiviraju baš sve svoje kupljene Srbe u trenutku kad su mislili da su se s Borisom sve lepo i u miru dogovorili. Zbog toga što su mu produžili život, malo će njime obrisati pod jer za to imaju dva jaka razloga: prvi, iako je u njihovoj službi, iako je deo plana, on nije njihov čovek; i, drugo, bio je toliko glup da svi saznaju da nije, i toliko slab da sve uradi kao da jeste. Gotovo.

    Zato je priča o Borisovom i Vukovom opstanku stvar koju ne kontrolišu oni, već nešto što je do kraja u rukama stranaca. To što će sad obojica biti iskorišteni, poniženi i kažnjeni nije stvar koja njih dvojicu obavezuje na bilo šta, na bilo kakvu akciju. Jer na delu više nisu politički, već psihološki mehanizmi ljudi koje, vezane žicom, vode na streljanje, a oni ćuteći idu i veruju kako je u njihovom životu do sada bilo malo čuda i kako je red da ih jedno obasja. Ništa strašno, ima toga, samo ovo su dvojica koji su, samo neki dan pre, zajedno, i svaki za sebe, prošli ćuteći pored čuda koje je moglo da promeni i njihove živote i tok istorije. Kako?

    Tako što bi se sa svojom, ali samo svojom, rezolucijom pojavili pred Generalnom skupštinom; tako što bi tamo rekli celom svetu ko im je sve i čime pretio; tako što bi zahtevali podršku tog sveta pred pretnjom velikih sila i na Kosovu i u Sandžaku; tako što bi se vratili u zemlju i rekli Srbiji sa čime su bili suočeni; tako što bi Srbiji, makar za budućnost, rekli koga sve među političkom elitom plaća iz svojih poreza da bi radio protiv Srbije; tako što bi joj ispričali koji mediji štite strane interese isključivo kad su protiv srpskih; tako što bi, rečju, makar pokušali da naprave savez sa Srbijom protiv njene bedno prodane elite. Sanjam? Pa šta, sve dok sanjam niko ne može da me ubedi da nije bilo moguće drugačije, niko ne može da mi kaže kako je ovo sudbina protiv koje se ne da boriti.

    Ali, ako više volite realnost, evo vam je. Boris će završavati preostale poslove za strance i sušiće se kao mrtvo drvo. Ako ne bude dovoljno revnostan, tu je Toma da uskoči, ali sa ovako slomljenim Borisom sve je to mnogo praktičnije, jer trebaće vremena da se Tominima objasni zašto su tu i šta se od njih očekuje. Trebaće, na primer, da neko bar dva puta sedne sa Tominim generalom Delićem, recimo novim ministrom odbrane, i da mu, kad generalu padne na um da pravi vojsku koja za sat može da bude u Mitrovici, objasni da je ovde reč o vojsci koja za pola sata mora da bude u Kandaharu.

    Borisova snaga tako će da kopni. Gledajući kako stranci njime brišu pod, njegova marionetska elita koja ga je godinama bušila i kojoj se on isto toliko udvarao, likovaće (tako mu i treba); Ameri će sve manje govoriti o njemu kao lideru regiona, čime su ga onomad silno uzbuđivali; korumpirani mediji će polako zaključivati da je Toma lepši od njega, da Čeda više voli Otadžbinu, da je Šutanovac pošteniji; a on će svaki svoj dan političkog života plaćati sve skuplje. Jer Boris je danas šahovski pacer koji je na tabli ostao samo sa kraljem i ne predaje partiju, već skakuće po poljima ni sam ne znajući zašto to radi. I to će u Srbiji, kako je i red, prvi prepoznati njegovi stranački baroni, koji će mu uoči partijske skupštine lako objasniti kako su se sada odnosi promenili, kako je prošlo vreme kada su oni drhtali pred njim i došlo kada on treba da zadrhti. I, ako samo pomene Vuka na mestu potpredsednika stranke, brzo će mu razjasniti da to nije tema, nego je tema može li on da još uvek bude predsednik. Kako je to moguće? Dobro pitanje čiji se odgovor krije u drugom pitanju: kako je bilo nemoguće da u UN nije smeo da kaže da mu prete, kako je bilo van njegove snage da kaže Srbiji ko joj iz njegovih redova radi o glavi. Čovek je ljubitelj realnosti, a to se nosi ove jeseni.

    Možda je morao da bude poražen, možda je morao da umre. Jedino znam da, ako je sve i moralo tako, mogao je bar da izabere da umre kao orao, a ne kao kokoš. Jer taj izbor nije samo izbor časti već je i izbor budućnosti za one koji ostaju. Zašto nije izabrao tako? Zato što je u prirodi kokoši da uvek misli kako ima načina da ostane živa u supi.

    http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5426-eljko-cvijanovi-boris-i-vuk-dve-sudbine-koje-dobrovoljno-zavravaju-u-supi-.html

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: